Два писма конзула Луке Маринковића о затварању српских школа у

Косовском вилајету 1890. године

Краљев. српски консулат Пов. № 12.

Приштина

Приштина, 20 декембра 1889. г.

Господину ђенералу Сави Грујићу Министру председнику и министру

иностраних дела Београд

Господине министре председниче,

Синоћ сам сазнао да је у околини Липљана српска школа затворена.

Бугарска пропаганда не оставља на миру школе у Ст. Србији Она своју цељ
постизава преко вилајетског меарифата (одељ. просвете) у Скопљу. И
учитељица Зорка у Гиљану, морала је с тога отићи у Скопље, а оданде,
како ми је по њеном казивању достављено, uћu у Београд. У Приштини не
раде са школом учитељи г.г. Трајко Марковић и Јосиф Студић и учитељка г-
ђа Дробњак (има два месеца), јер им је наређено дa претходно овере
сведочбе у меарифату. У колико дознајем ова је тешкоћа за учитеље
српских школа свуда једна и иста.

Па да ли то тако мора бити, да меарифат ствара ове тешкоће српској школи

и овд. српском народу. Ја држим, не. За доказ овоме споменућу, господину
министру преседнику, да је г. Мелентије, Рашко-призренски митрополит, на
извештај овд. школског епитрофа о затвореној школи у Приштини,
одговорио, да се школа отвори и ради, осим ако није шта урађено противу
Султана и отаџбине, јер се муарифа не тиче, он је учитеља поставио и
његова је брига за школу.

Из овога јасно је да нема никакве наредбе од стране ц.(царског)

от.(отоманског) Министарства просвете у Цариграду, или какве најновије
ираде(царске наредбе), већ лакоми турски чиновник у Скопљу за бакшиш
поткупљен је бугарском пропагандом. По мом мишљењу ово се да
одклонити ако се у Цариграду поради да се притворене школе отворе и
виновници у меарифу казне, примера ради осталима.

Данас су општинари школски и црквени, послали г. митрополиту Мелентију

молбу да nopaдu и он за отварање овд. школа.
Чуо сам да бивши косовски а сада битољски валија Фајик паша не стоји
добро и код народа и чиновништва у тамош. вилајету. Шта више, писац
писма који извештава овд. свог пријатеља вели, да је и консуларно тело
против њега и да га је већ и оптужило. Саопштавајући ову вест нејамчим о
истинитости, али могу веровати да има нечега. Да је народ тамошњи
незадовољан и да ће бити незадовољнији, јасно је, што је систем управе
овог човека вазда био шпијунажа, крађа и ајдуковање. Тако има и треба да
се тумачи она несигурност у његовом вилајету, одкада је он постављен за
валију у Битољу.

Данас ми је вратио визиту жандарски бинбаша Черкез Девлет Мрза Комук.

У подужем разговору о разним догађајима, који има у Косовском вилајету
рече ми: да је дивљаштво овог народа више илузорна ствар. Не само што
народ у Косовском вилајету, било Србин, Турчин или Арнаутин, није дивљи,
него чини што му се тако може. Може му се, вели, јер је дисхармонија не
само међу царским чиновницима у једном истом надлештву већ и међу
старешинама у преписци с дотичним надлештвима једно с другим,
неизостављајући овди ни валију ни команданта вилајетског. Примера ради,
рече ми бинбаша да је пре десет дана ишао у Скопље, јер га је мутесариф
овдашњи код валије оптужио, што није вратио оружје неким Арнаутима, које
им је одузео кад их је затворио, а које су у Скопљу пустили. Ја бинбаша
хватам и затварам ајдуке и одузимам им оружје, а у Скопљу их пуштају. При
објашњењу подмећала ми се рече и непослушност и несагласије с
мутесарифом. Резултат је био тај, што је бинбаша одржао законитост и
одбио cee прекоре, на основу царске ираде о забрани ношења без дозволе
оружја свима без разлике вере и народности.

На моје питање, је су ли Арнаути онако страшни као што се говори,

бинбаша ми рече: Арнаутин је, као и сваки остали обичан човек, и не
постоји ништа од онога што се о њима говори. Што се тиче оружја, којег
имају, то се да убрзо покупити и свуда поставити онај исти ред, какав је и
код вас у Србији. Само свако зло долази од дисхармоније, која потиче из
Скопља. Све кривце Арнауте шаљем у Скопље, али оданде их убрзо с
оружјем пуштају кућама. Па, како да буде реда и мира? Никада, докле год
командант војске Етем паша с једне, а валија, с друге стране, оваким
начином помагали буду множењу ових зала.

Осим што Арнаутин сме носити оружје, власт иде на руку оружању овог
племена, пропуштајући улазак фишека за мартинке и ставља слободу
продаје овијех. Још к томе дозвољава да овд. пушкари преправљају старе
пушке у револвере.

Ислужени војници у велико се овди пуштају кућама. Већина пешке путују

завичају. Чујем да данас овди има до 500 душа, који су дошли да коцку за
војску вуку. Извештај о војсци писаћу доцније.
Као што ми бинбаша вели на основу казивања Арнаута, од којих 30 лица
дотерао је с границе, догађај код Преполца због горосече извршен је
преваром и споразумом Арнаута с буљубашом, који их је на овај поступак
потребом у границу умамио. Овај буљубаша споразумно с Арнаутима и
кријумчари. Од Арнаута, вели бинбаша, тројици су рањена и три четири
ком. теглећи стоке остали су у Србији.

Први дан састанка с мутесарифом потужи ми се на нереде које пограничне

српске буљубаше изазивају, јер према добијеним извештајима, вели
мутесариф, ове буљубаше често се опијају, и тада пушку избацују и
изазивају на ларму. Кад им се њихове страже приближе да им, ђоја, у помоћ
притеку, нађу исте пијане, које изјава бинбашина, које мутесарифа
овдашњег, чине ме обавезним обратити на ово и вашу пажњу, господине
министре председниче, да у будуће наше буљубаше не буду повод
оптуживањима, било одржавања реда, било против узјамног кријумчарења
с Арнаутима.

Ваш поверљив акт од 25. нов. о.г. П№ 1580, од 8. дек. о.г. П№ 1659. и Пов.
акт № 1686. од 15. дек. о.г. примио сам у време.

Примите, господине министре председниче, и овом приликом уверење мога

особитога поштовања.

Понизни,
Лука К.Mapuнкoeuћ

Краљев. српски консулат Пов. № 12.

Prichtina

Приштина, 7. јануара 1890. г.

Господину ђенералу Сави Грујићу Министру председнику и ммнистру

иностраних дела
Београд

Господине министре председниче,

У одговору на ваше писмо од 21. дек. пр. г. Пов. № 1730. част ми је

известити вас, да сам од нове године отворио протокол о поверљивој
преписци за пропаганду и поступаћу према наређењима, која будем од вас
добијао.

У свези мог поверљивог писмо од 20. дек. пр. г. П№ 12. односно затварања
српски школа у Косов. вилајету, под видом да нико од учитеља не може без
да овери школску сведочбу код меарифа у Вилајету у школи радити, част
ми је ради осветлења мога предходног мишлења доставити, господину
министру председнику, под ./. у копији два писма г. митрополита Мелентија,
упућена на овд. проту оца Стефана Костића. Ја несумњам да ћете се,
господине министре председниче, сложити са мном да бугарска пропаганда
моћним капиталом поткупљује турско чиновништво у Скопљу, које без
добијених наредаба из Царигрида, својевољно измишља на који ће начин
спречавати српске учитеље, а српске школе затварати. Ово ми потврђавају
и речи, које ми је шурак учитеља овд. Јосифа, вративши се прекјуче из
Скопља, приопштио, а које је изговорио писар муарифов у Валилуку: да ће
сваки српски учитељ морати, ма како добро испит да положи, пасти, јер се
тако оће, јер их Бугари, за ово добро, добрим сумама награђују. Ако их који
учитељ са 5 лира златни награди, моћи ће испит положити.

Уједно скромног сам мишлења, да се, на основу ових приложених података

господина Мелентија, може овом злу стати на пут ако наш госп. посланик у
Цариграду с једне стране навали код Патријаршије да она на В. Порти
поради да се меарифат ни у ком вилајету несме мешати у права, која су јој
од старина за цркве и школе дата, а с друге стране и лично се ц. отом.
министру просвете, на основу података од кр. срп. консулата, потужи на
меарифат скопски и код њега строге наредбе за исти издејствује.

Примите, господине министре председниче, и овом приликом уверење мога

особитога поштовања.

Понизни,
Лука К.Mapuнкoeuћ

http://www.eparhijaprizren.com/default.asp?s=vesti&idvestst=470