Arhimandrit Dr JUSTIN POPOVIĆ

profesor Univerziteta

SVETOSAVLjE
KAO FILOSOFIJA ŽIVOTA
fototipsko izdanje

Izdavač: Manastir Ćelije, Valjevo

Urednik i recenzent: Episkop Atanasije
Štampa: Valjevska štamparija

Valjevo. 1993.

PREDGOVOR - Vladika Nikolaj

SVETOSAVSKA FILOSOFIJA SVETA

SVETOSAVSKA FILOSOFIJA PROGRESA

SVETOSAVSKA FILOSOFIJA KULTURE

SVETOSAVSKA FILOSOFIJA DRUŠTVA

SVETOSAVSKA FILOSOFIJA VREDNOSTI I MERILA

SVETOSAVSKA FILOSOFIJA PROSVETE

PREDGOVOR
sadržaj
Evo retke knjige od retkog pisca.

Justin (Blagoje) Popović rodio se od oca Spiridona i majke Anastasije, na Blagovesti

1894 god. u Vranji. Školovan je u Bogosloviji sv. Save u Beogradu, na univerzitetu u
Oksfordu, najzad u Atini gde je promovisan za doktora Teologije. Poznavši rano svu
sujetu i brzu prolaznost zemnoga života, on se rano zamonašio, kao i jedan drugi
Vranjanac, njegov stariji savremenik, Valerijan Bošnjaković, daroviti pesnik. Kao monah
Justin se predao sav bogoslovskoj nauci, zbog čega se nije hteo primiti episkopskog
čina kad mu je to nuđeno. Službovao je više godina kao nastavnik bogoslovije (Karlovci,
Prizren, Bitolj) dok najzad nije došao na svoje pravo mesto - za profesora Teologije na
beogradskom univerzitetu. Po završenom II Svetskom ratu bio je primoran napustiti i
svoju katedru i prestonicu, i povući se u jedan mali manastir, Ćelije kod Valjeva, gde i
sada kao molitvenik i isposnik produžuje neumorno svoju duhovnu i književnu delatnost.

Justinovo prvo delo bilo je o Dostojevskom, pisano u Oksfordu na engleskom, po tom

štampano i na srpskom. To je bila prava duhovna i književna senzacija. Po oceni bližih
poznavaoca Dostojevskog ovo delo Justinovo je jedna od prvoklasnih i najboljih studija
u opšte o genijalnom ruskom piscu. Sa jeromonahom dr. Irinejem Đorđevićem, docnijim
episkopom Dalmatinskim, uređivao je kroz niz godina "Hrišćanski život". Sarađivao je i
na "Hrišćanskoj Misli", jednom u istini elitnom religiozno filosofskom časopisu. Onda se
javila dva velika toma njegovog kapitalnog dela "Dogmatika pravoslavne Crkve", koja ga
je pročula u celom pravoslavnom svetu.

No, po našem mišljenju, ovo najnovije delo dr, Justina "Svetosavlje kao filosofija života"
nadmaša sve ostalo što je ovaj veliki duhovnik do sada napisao, kako nacionalnom
svešću i crkvenošću tako i monolitskom orijentalskom jednostavnošću sa bujičnom
rečitošću, i - što je najvažnije, beskompromisnim hrišćanskim ube-đenjem I mladićskim
žarom, što prosto magnetiše.

Justin je nepoštedan u kritici Evrope, jer "nema sumnje, kaže on, sva je Evropa
minirana vulkanskim protivrečnostima, koje ako se ne otklone mogu uskoro eksplodirati
završnim uništenjem evropske kulture". No posle podrobnog i oštrog analiziranja
evropskih kumira i izmišljenih surogata hrišćanstva (humanizam, pozitivizam,
evolucionizam i dr.) naš avtor u stvari ne predviđa uništenje evropske kulture nego
plače suhim plačem nad njenim grobom. Šta onda preostaje? Svetosavlje - za Srbe, i
ne samo za Srbe.

Svetosavlje nije drugo do Pravoslavno Hrišćanstvo srpskog stila i iskustva, izraženo u

bogougodnim ličnostima, prvenstveno u svetom Savi Nemanjinom. Ovaj termin
"Svetosavlje" potekao je u naše vreme od mlađih profesora i studenata beogradskog
Bogoslovskog fakulteta, i već je ušao u opštu upotrebu ksd Srba. No u ovoj Justinovoj
knjizi Svetosavlje se prvi put pretstavlja u sistemi kao jedna potpuna i zaokrugljena
filosofija života. "Sveti Sava je najmudriji i najveći srpski filosof".
Značajno je i to, što su ova predavanja upravljena bila srpskoj školovanoj omladini,
maturantima i studentima, i još što su držana u vreme nemačke okupacije i
nezapamćenog mučenja srpskog naroda od strane pet spoljašnjih neprijatelja i dva
unutrašnja. Kao što je Gotlib Fihte, u vreme stradanja (iako lakog) i poniženja
nemačkog naroda pod Napoleonom, svojim znamenitim "Govorima nemačkom narodu"
pravdao i hrabrio svoj narod, tako je i dr. Justin ovim svojim govorima jedinim i
jedinstvenim za sve vreme trajanja Drugog Svetskog rata - uzdizao duh i nacionalni
ponos srpske omladine kao naslednika i nosioca najsvetlije i najuzvišenije filosofije
života u celome svetu. Ovi govori srpskog duhovnika, puni srdačne svežine,
intelektualne snage i izuzetne smelosti, biće uvek dobrodošli srpskoj učenoj omladini, i
neće nikad zastareti. Oni će biti duhovna hrana i budućim generacijama, putokaz i
zaštita od svake zabune i negativnosti; kao kišobran i kao suncobran, štiteći dušu
narodnu od straha i očajanja u vreme teških bura i od zloupotrebe slobode u vreme
mirnodobskog sunčanja.

Narod srpski još uvek živi u trzajima muke i bola, ali - živi i živeće i nadživeće. Neka bi
mu ova retka knjiga od retkoga pisca bila od pomoći da živi punijim, svetlijim i snažnijim
životom.

Amerika, 1953 g.

Ep. Nikolaj
SVETOSAVSKA FILOSOFIJA SVETA
sadržaj

Iznenađenje je biti čovek, i to-dvostruko iznenađenje: biti čovek u ovako grandioznoj i

zagonetnoj vasioni. Vi to ne osećate? vi to ne uviđate? Zamislite: do ovoga trenutka vi
niste postojali, i neko vas sada, ali u ovom vašem mladićskom uzrastu, sa ovim vašim
saznanjem, sa ovim vašim aparatom osećanja, sa ovim brojem čula, odjednom izvede
iz nebića u biće i - spusti u ovu dvoranu. Kako biste se osećali? Gle, svetlost je svuda
oko vas. Šta biste pomislili o njoj? Nema sumnje, ona bi za vas bila nešto vrlo neobično,
vrlo fantastično, čitavo dramatično iznenađenje. A boje, a tolike boje oko vas, šta bi ste
pomislili o njima? Ta i one su, svaka za sebe i sve skupa, nešto vrlo neobično, vrlo
fantastično, vrlo dramatično. Pa biste ugledali jedan drugoga! Šta biste pomislili o sebi i
o drugovima oko sebe? - Čudna, neobična, fantastična bića: sve samo iznenađenje do
iznenađenja, a možda i - priviđenje do priviđenja!

Izađete li iz ove dvorane na ulicu, gle: nad vama puklo beskrajno plavo nebo, oko vas
vrve ljudi, jure automobili, promiču tramvaji, potskakuju deca, gegaju starci ... Kako biste
se osećali, i šta biste pomislili o svemu tome? - Iznenađenje do iznenađenja, zar ne?
priviđenje do priviđenja, zar ne? Pa još: sunce plamti nad vama, polako odmiče zapadu,
nestaje ga, i gle, tama pokrije sve; a iz tamnoplavih nebesa naviru bezbrojni rojevi
zvezda... Šta je sve to? - Iznenađenje do iznenađenja,... bezbrojna iznenađenja ... Već
ste umorni od njih; a nešto mili u vama, smanjuje vam samosaznanje, sužava
samoosećanje, i vi tonete u neki mrak, u neku tamu, nešto kao da vas vuče u nebiće, i
vi biste vikali u pomoć, ali, bespomoćni, već ne osećate sebe kao sebe, kao živo biće ...
San je ovladao vama ... San? Šta je to san? Nije li to vraćanje u nebiće? No gle, ti si se
probudio iz sna. Opet si uleteo u biće, iz nebića u biće. I spopada te pitanje: kada čovek
može da spava i sanja, nije li i sam od iste materije od koje i san?

Gospodo, zagledajte u ljudsko oko ... Kakav je to radoznali nemirko koji neumorno leti
od stvari do stvari, od boje do boje? A misao? Još veći nemirko i od našeg oka; stalno u
pokretu, u vihoru, U letu, u poletu ka...? Misao - kakvo iznenađenje! Misliti? O! to je
takva umetnost; sigurno: umetnost nad umetnostima. A osećanje? Tu je tek čudotvorna
radionica, najčudotvornija u svim svetovima ... Obratite pažnju na misao: kako nastaje u
vama, kako se rađa, kako nailazi? otkuda to ona dolazi: iz neke neprozirne pratmine ili
iz neke svetle dubine? Misao, to je najtajanstveniji neznanko u tebi. A osećanje? - drugi
neznanko pored prvoga, ne manje tajanstven od njega. A instinkt? - To je neka tama u
meni koja beži od svake svetlosti; a hvata te, vuče u neke dubine, u neke nesagledne
tmine. Gde je čovek najviše prisutan, gde ga ima najviše: u mislima, u osećanjima ili u
instinktima? Po svemu, čoveka ima najmanje u telu, više u mislima, najviše u
osećanjima.

Moći misliti, to je iznenađenje, zar ne? moći osećati, to je drugo iznenađenje, zar ne?
moći videti, to je treće iznenađenje, zar ne? moći čuti, to je četvrto iznenađenje, zar ne?
Uostalom šta je to što nije iznenađenje u čoveku i u svetu oko čoveka? Ako čovek iole
ozbiljno posmatra svet oko sebe i svet u sebi, ne može se oteti nametljivim činjenicama
koje se sve slivaju u jedno saznanje i jedno osećanje: ovaj svet je i u celini i u
pojedinostima - beskrajno iznenađenje za svako misaono biće, a najpre za čoveka.
Hteo ili ne, čovek je kao neki živi fotografski aparat koji snimajući svet i čulima i srcem i
dušom, svim bićem oseća da je svet ne samo neprekidan nego i beskrajan film
dramatičnih iznenađenja.

A mi? - Mi smo izgubili to osećanje sveta, jer smo se izmalena postepeno navikavali na
ovaj svet, na njegove pojave, na njegova zbivanja. Ustvari pak, ništa fantastičnije od
stvarnosti, od naše zemaljske stvarnosti. Molim vas, zagledajte samo u majušni cvetić
ljubičice ili u sićušno okce lastavice. Zar po svome sastavu nisu nešto fantastičnije od
svega što ljudi mogu zamisliti? I najfantastičniji roman Žila Verna nije ni približno tako
fantastičan kao jedan majušni cvet, akamoli kao ovaj svet...

Što čovek više razmišlja o zagonetnosti i interesantnosti ovoga sveta, sve ga više
progoni misao: stvarnost ovoga sveta je fantastičnija od svega najfantastičnijeg i
zagonetnija od svega najzagonetnijeg. Ni najdarovitija ljudska fantazija, pa još
podignuta na kvadrilioniti stepen, ne bi mogla zamisliti fantastičniji i zagonetniji svet od
ovoga u kome mi ljudi živimo.

Pretpostavite, ovaj svet ne postoji. I neko nadkozmičko Biće, po svojoj svemoćnoj volji i
neobjašnjivoj želji, odredi vas da po svojoj zamisli stvorite svet. Pritom, vama se ostavlja
potpuna sloboda i zamisli i akcije. Najviše Biće bi vas snabdelo materijalom koji bi vam
bio potreban za stvaranje sveta. Da li biste pristali da budete arhitekt takvoga sveta?
Šta biste postavili kao temelj, šta uneli kao materijal, šta odredili kao cilj? Kakva biste
sve bića izmislili, u kakve ih sfere i atmosfere stavili? Da li biste izvesnim bićima dali
misao i osećanje, ili biste im mesto misli i osećanja dali nešto drugo? Zar biste u neku
vrstu bića uneli tugu, bol, suze, ljubav? Koliko biste, na primer, dali čula biću koje bi
ličilo na čoveka? Ne biste li pogrešili ako mu date manji broj čula no što čovek ima; i još
više pogrešili ako mu date veći broj? A šta bi tek bilo, ako biste mu mesto jednog srca
stavili u grudi deset? Kada u svima pojedinostima izradite i podrobno razradite plan
svoga sveta, jeste li sigurni, da niste nešto glavno propustili? O, sigurni ste, sigurni i vi i
ja, da ste morali makar nešto propustiti, zbog čega bi se vaš svet srušio pre no što bi
bio gotov.

Budimo konkretni: vi biste najpre postavili temelje svome svetu. Ali, na čemu biste ih
postavili? Pogledajte, ova naša planeta stoji na- vazduhu kao na temelju! A vazduh stoji
na - bezvazdušnom prostoru! A bezvazdušni prostor na nekim nevidljivim česticama
koje nauka naziva atomima. A atomi na - elektronima. A elektroni opet na
praelektronima. A praelektroni na - fotonima. A fotoni na - nematerijalnom etru! A
nematerijalni etar na - još nečem nematerijalnijem i nevidljivijem! I tako u beskraj. Jer
ljudska logika, i kroz nauku, i kroz filosofiju, i kroz umetnost žudno hita iz manje
zagonetke u veću, tone iz jedne nevidljivosti u drugu, dok ne utone u - ko zna kakve
nevidljivosti! Nemojte zbog toga osuđivati ljudsku logiku. Ta ona po samoj prirodi svojoj
nije u stanju da zamisli kraj onome što je nevidljivo, a to znači onome što je beskrajno. I
naša logika, i naša planeta, i naš kosmos, sve je to opkoljeno nekim bezbrojnim
nevidljivostima i nekim bezmernim beskrajnostima. Sva naša znanja o svetu i čoveku,
sva naša prorokovanja o njima, sabiraju se u jedno znanje i jedno proroštvo. To znanje,
to proroštvo glasi: ovaj vidljivi svet stoji i postoji na - nevidljivostima, nevidljivostima
kojima nema ni broja ni kraja...

A, da! vama se nudi bogovska počast: da budete tvorac i arhitekt novoga sveta. Imate li
za to dovoljno mašte, dovoljno uma, dovoljno srca, dovoljno snage? Evo jedne
podrobnosti: u munji treba spojiti vatru sa vodom. To je paradoks, jelte? Ali, nema se
kud, na takvim paradoksima počiva ovaj svet. Oni su tu, svuda oko nas, bez obzira na
to, što mi ljudi, mi bedni sisari, skoro ništa od svega toga ne razumemo. Jelte, naše
sisarsko veličanstvo ima pravo da se ljuti što nas nisu pitali kada su stvarali ovakav
svet? Ali, eto, pruža vam se prilika da dobijete satisfakciju: izvolite stvoriti svet po svojoj
zamisli i planu.

Ako je vašim ljudskim moćima teško da stvore univerz, onda se iz velikog, kozmičkog
sveta spustite u naš mali, naš zemaljski svet. Valjda ćete moći biti arhitekt jednog tako
majušnog sveta. Jer je naš zemaljski svet prema univerzu kao celini, ne samo mali, već
beskrajno mali, do nevidljivosti mali. Veliki savremeni astronom, profesor Kembridžskog
univerziteta, Džems Džins tvrdi da je naša planeta prema univerzu kao "milioniti delić
jednog zrna peska prema ukupnoj količini peska na svima morskim obalama ovoga
sveta"[1].

Ali zagledajte ozbiljno u ovaj naš i tako majušan zemaljski svet. I tu vam je sve veoma
tajanstveno i veoma zagonetno. U svemu se taji nešto neobično i kroza sve struji nešto
nevidljivo. I čovek ne može da se odbrani od nametljivog pitanja: ama šta je najvažnije u
ovome svetu? I ako je ozbiljno, mučenički ozbiljno razmišljao o tome, mora odgovoriti: u
ovom vidljivom svetu najvažnije je ono što je nevidljivo, neopipljivo, nesagledno. Eto,
radijum je najstrahovitija sila, ali sila nevidljiva. Gravitaciona teža drži i održava u
čudesnom poretku bezbrojne sunčane sisteme, ali je i ona nevidljiva. I jadni homo
sapiens sa tugom, ili škrgutom zuba, priznaje: temelj svega vidljivoga jeste nešto
nevidljivo. Svaka vidljiva tvar svojim najunutrašnjijim nervom vezana je za nešto
nevidljivo ... O, recite mi, kako se vrši prelaz iz vidljivog u nevidljivo? I opet: kako se
zbiva prelaz iz nevidljivog u vidljivo? Kako se nevidljivi fotoni, praelektroni i elektroni
zgušnjavaju i daju ovaj vidljivi, ovaj opipljivi, ovaj materijalni svet? Svrh svega toga, ono
što je vidljivo u svetu beskrajno je manje od onog što je nevidljivo u svetu i oko sveta.
"Najnovija istraživanja astronoma pokazuju da nebeska tela - planete, komete, zvezde -
koja počivaju u materijalnom etru, jesu samo, takoreći, mala, jedva primetna materijalna
ostrvca u kosmosu. Materija, kao što su pokazala ispitivanja nemačkog astronoma
Rima, pretstavlja samo izuzetak u svemiru. Odnos celokupne materijalne mase svih
nebeskih tela prema celokupnom materijalnom prostoru u svemiru jednak je odnosu koji
postoji između dvanaest čiodskih glavica i celokupnog prostora nemačke carevine.
Materija je, dakle, izuzetak i u kosmičkom prostoru kao što je izuzetak u atomu"[2]. Habl
misli da zapremina vasione iznosi oko 380,000,000,000,000 bilion, bilion, bilion, biliona
kubnih milja[3]. Džems Džins veruje da u toj i tolikoj vasioni ima onoliko zvezda koliko
ima zrna peska na svima morskim obalama Zemlje ili kapljica u plahoj kiši koja bi čitav
jedan dan pljuštala nad celim Londonom." A ne smemo pri tom zaboraviti, veli Džems,
da je jedna osrednja zvezda oko milion puta veća od Zemlje[4]. Sunčeva masa je, po
Edingtonu, teška 2,000,000,000,000,000,000,000,000,000 tona[5], a ukupna količina
materije u celoj vasioni iznosi koliko i 11.000 miliona, miliona, milona sunaca[6]. Pa
ipak, ova ogromna količina materije zauzima samo jedan vrlo, vrlo mali deo
nepreglednog prostora vasione. Čovek bi pomislio, veli Džins, da bi prostor, koji sadrži
toliko ogroman broj zvezda bio strahovito pretrpan. Naprotiv, vasionski prostor je
prazniji nego što se da i zamisliti. Pretpostavimo da samo tri mušice žive u celoj Evropi,
pa čak i u tom slučaju vazduh Evrope bi bio prenaseljeniji mušicama nego što je
vasionski prostor zvezdama, bar u onim delovima vasione koji su nam poznati[7].

Sve u svemu: nevidljivo je srce vidljivog, jezgro vidljivog. Vidljivo nije ništa drugo do
ljuska oko nevidljivog. Bezbrojni su oblici u koje se oblači nevidljivo. Oblači i presvlači.
Vidljivo je sunce, ali je nevidljiva sila koja ga zagreva. Vidljiva su mnogobrojna
sazvežđa, ali je nevidljiva sila koja ih mudro kreće i vodi kroz bezkrajna prostranstva te
se ne sudaraju. Vidljiv je magnet, ali je sila njegova nevidljiva. Vidljiva je zemlja, ali je
teža njena nevidljiva. Vidljivi su okeani, ali je nevidljiva sila koja ih oslanjuje. Vidljiv je
slavuj, ali je nevidljiva životna sila koja ga drži u postojanju. Vidljiva su mnoga bića na
zemlji, ali je nevidljiva sila koja ih uvodi u život i drži u granicama života. Vidljiva je trava,
vidljivo je bilje, vidljivo je cveće, ali je nevidljiva sila koja iz jedne iste zemlje proizvodi
raznovrsne trave, raznoliko cveće, različite plodove.

Tako izgleda svet oko čoveka. A šta da kažemo o samom čoveku? O, u njemu se tek
odigrava najinteresantnija i najdramatičnija utakmica između nevidljivog i vidljivog. Tu
se nevidljivo sa vidljivim zagrlilo strasnim zagrljajem, zagrljajem kome nema kraja ni u
ovom ni u onom svetu. Pogledajte, čovek žrtvuje svoje vidljivo telo za izvesna ubeđenja
svoje savesti. A gle, savest je nešto nevidljivo. Ako nije tako, pokažite mi je da je očima
vidim. - Čovek ide u smrt za izvesnu misao, za izvesnu ideju. A gle, misao je nešto
nevidljivo, ideja je nešto nevidljivo. Ako nije tako, pokažite mi ih da ih očima vidim. -
Majka telom svojim vidljivim brani svoje dete kada je u opasnosti, i žrtvuje svoje vidljivo
telo. Radi čega? Radi ljubavi. A gle, ljubav je nešto nevidljivo. Ako nije tako, neka mi
majke pokažu tu njihovu ljubav da je očima vidim. - Šta je to misao, šta je to osećanje,
šta je to savest, pokažite mi ih da ih očima vidim u njihovoj samostalnoj i veštastveno
očiglednoj stvarnosti! No, vi mi ih ne možete pokazati, jer je sve to po prirodi svojoj
nevidljivo.

Znači: ono što je najglavnije u čoveku jeste nevidljivo. I još: čovek u stvari živi onim što
je nevidljivo u njemu. Kada to nevidljivo napusti čoveka, onda telo umire. Da nije tako, i
mrtvac bi, bar dok je na mrtvačkom stolu, mogao obavljati životne funkcije, jer ima ista
čula, iste fizičke sastojke kao i živ čovek. Samo jedno nema: nema duše u telu, duše
koja drži telo u životu, duše koja kroz oči gleda, kroz uši sluša, kroz čula dela, kroz
misao umuje. Ta nevidljiva duša i jeste izvor svega vidljivog življenja čovekovog. Vama
se, možda, ne sviđa što je duša nevidljiva? Ta i od tela našeg šta vidimo? Samo kožu, a
sve glavne životne funkcije: funkcije nerava, srca, pluća, jetre, mozga, sve je to
sakriveno od očiju naših. U nama gamižu ili vihore sve neke nevidljivosti, sve neka
priviđenja. U ovom pogledu prosto je genijalna misao koju je o čoveku nedavno izrekao
poznati biolog Dr. Aleksis Karel, u svome već znamenitom delu: L'homme cet inconnu.
Ta misao glasi: "Svaki je od nas samo povorka priviđenja kroz koja putuje neshvatljiva
realnost - la reali? inconnaissable - [8]. Čovek je zaista nešto što najmanje znamo, što
najmanje poznajemo. Dr. Karel veli: "Treba otvoreno priznati: od svih nauka, nauka o
biću čovekovom pretstavlja najviše teškoće[9].

Budimo iskreni: sva tri sveta: i kosmos, i zemlja, i čovek pretstavljaju sobom neke
nevidljive sile, obučene u materiju. Razgrni ma šta ili ma koga, iz svačega i iz svakoga
neki nepoznati nevidljivko netremice gleda u tebe svojim tajanstvenim očima. Ali ako
smo logički dosledni i duhovno smeli ljudi, dovedimo do kraja svoju misao. Ja to i hoću:
sva tri vidljiva sveta: kosmos, zemlja i čovek, samo su projekcija nevidljivog u vidljivom.
Vidljiva priroda je materijalna projekcija nematerijalnih, nevidljivih misli Božjih. A čovek?
- Čovek je to isto i nešto daleko više od toga: čovek je vidljiva projekcija nevidljivog lika
Božijeg.

Svaka stvar u ovome svetu jeste ram, u koji je Bog uramio po jednu misao svoju. A sve
stvari skupa sačinjavaju raskošni mozaik misli Božjih. Idući od stvari do stvari, mi idemo
od jedne misli Božje do druge, od jedne freske Božje do druge. A idući od čoveka do
čoveka, mi idemo od jedne ikone Božje do druge. Jer dok je Bog u stvari ovoga sveta
uramio misli svoje, u čoveka je uramio lik svoj, ikonu svoju. Rečeno je u svetoj knjizi: "I
stvori Bog čoveka po liku svom, po liku Božjem stvori ga"(I Moj. 1, 27).

Gle, preveliki Bog uramio je lik svoj, ikonu svoju u blatnjavo telo čovečije. Zato je svaki
čovek - mali bog u blatu. Da, mali bog u blatu. Ta bogolikost je ono što čoveka diže
iznad svih bića i stvari, iznad svih anđela i Arhanđela, diže i uzdiže do samog Boga.
Nijednog čoveka ne šalje Bog u ovaj svet bez lika svog. Zato je svaki čovek bogonosac
od utrobe majke svoje. Na tajanstvenoj granici između dva sveta stoji blagi Gospod
Hristos i svaku dušu koju šalje u ovaj svet obdaruje prekrasnim likom svojim. Zato je
svaki čovek po prirodi hristolik, po prirodi hristonosac (Jovan 1, 9).

***

Gospodo, iza guste koprene vidljivog protežu se bezbrojne beskrajnosti nevidljivog.

Ustvari, nema grube granice između vidljivog i nevidljivog, između ovostranog i
onostranog, između prirodnog i natprirodnog. U svemu, po svemu i kroza sve vidljivo i
nevidljivo caruje i vlada - On: čudesni i tajanstveni Bog i Gospod, Bogočovek Hristos.
Po svemu vidljivom i nevidljivom On je razlio svoje božanske vrednosti, te sve od
beskrajno malog do beskrajno velikog ima svoju božansku vrednost. Naročito čovek.
Jer, obdaren bogolikom dušom, on pretstavlja u malome svet svih božanskih vrednosti.
U tome je božansko veličanstvo i božanska neprikosnovenost njegove ličnosti.

Božansko veličanstvo i božanska neprikosnovenost čovečije ličnosti jeste

najskupocenija istina u našem čovečanskom svetu. Stoga je svaki čovek - naš brat, naš
besmrtni brat, jer svaki čovek ima lik Božji u duši svojoj. I samim tim ima večnu,
božansku vrednost, stoga ne treba ni jednog čoveka smatrati za materijal, za sredstvo,
za alat. I najneznatniji čovek pretstavlja apso-luttnu vrednost. Zato, kad god sretneš
čoveka, reci sebi: gle, mali bog u blatu! gle, moj mili, moj besmrtni brat i večni sabrat!

***

Gospodo, šta ja radim? - Samo izlažem svetosavsku filosofiju sveta. Molim vas,
zaronite u Rastkovo osećanje sveta, prođite ga od vrha do dna, prođite od istoka do
zapada... Recite, kakvo je osećanje sveta imao mali Rastko Nemanjin? Nema sumnje,
vrlo snažno, vrlo složeno, vrlo dramatično i - sa svake strane beskrajno i beskonačno.
Nad raskošnom tajnom sveta njegovo se srce mučilo kao i vaše. On je naš prvi stvarni
filosof, jer je u našem narodu prvi najsnažnije i najsloženije i najdramatičnije osetio
koliko je iznenađenje svet i sve što je u svetu. Filosof je Rastko postao čim je to osetio i
mlado srce svoje pitanjima izrešetao: šta je svet, šta - čovek? kakav je smisao sveta, a
kakav - čoveka? Postaviš li sebi ta pitanja, već si filosof; rešiš li ih rastkovski, onda si -
pravi filosof.

Ali tajnu sveta i čoveka Rastko je najdublje osetio, najvidovitije sagledao i

najdramatičnije doživeo, znate li kada? - Kada ga je Hristos poveo i kroz ovaj svet
proveo. Tada mu se otkrila večna tajna sveta i čoveka i granuo božanski smisao njihov.
Pod toplim pogledom njegovim, zagrejanim molitvom i ljubavlju, svaka je tvar otvarala
svoju krunicu i kazivala božansku tajnu svoju, i Rastko je uvideo da je svaka tvar -
zagonetna skrivnica, zavodljiva tajiteljka misli Božjih. I njegovo ushićeno oko govorilo je
njegovom uzbuđenom srcu: čuj, iz svake tvari bruji po misao Božja, a iz svih tvari skupa
- bruji božanska simfonija misli Božjih, misli veličanstvenih, misli večnih. Vasiona je
čarobni hram u kome obitava Bog kroz misli svoje, a čovek je sveštenik u tom hramu,
sveštenik i prvosveštenik. Svaki cvetić je mirisna kadionica pred Bogom, a svaka ptičica
- razdragani član svekozmičkog hora koji neućutno slavoslovi Tvorca svetova.

Ti to ne osećaš? - Poveri se Rastku, i osetićeš. Uzmi njega za svog vođa kroz ovaj
zagonetni svet. Pođi sa njim od jedne tvari do druge, od jednog bića do drugog, i,
zagrejan njegovim osećanjem sveta, ti ćeš osetiti, nesumnjivo osetiti ovu osnovnu
rastkovsku istinu o svetu: svaka tvar je čuvar po jedne misli Božje; otuda je svaka tvar -
malo evanđelje Božje, jer propoveda Boga, misao Božju, jer je neumorni glasnik Božji.
Nerazorivo jezgro svake tvari sačinjava misao Božja koja je u njoj, misao Božje
Mudrosti, Božjeg Logosa. Otuda sve stremi, gravitira Bogu, Božjem Logosu, jer
logosnom suštinom svoga bića čezne za Bogom, vuče Bogu, oraspoložuje za Boga.
Božje misli su kao svetlosna zrnca, rasejana po svima tvarima, te svaka tvar zrači
logosnom svetlošću, i svi zraci iz svih tvari vode i odvode večnom i neugasivom Suncu:
Bogu Logosu - Gospodu Hristu.

Logika sveta? Ima li ovaj svet logiku, svet u svima svojim pojedinostima i u svojoj
sveobuhvatnoj celini? - Da, ima: Bog Logos je jedina logika sveta; u Logosu je i logika,
samo u Logosu. To je za srpsku dušu pronašao i utvrdio, on, naš prvi istinski filosof,
Rastko. Ali, taj Logos sveta nije neki zamišljeni, apstraktni, transcendentni, platonovski,
bezlični logos, već istoriski realna večna Božanska Ličnost: Bog Logos koji je postao
čovek, postao telo, postao materija, i na taj način ušao u maticu naše, ovostrane,
zemaljske stvarnosti, i u sferi ljudske istorije živeo i delao kao Bogočovek Isus Hristos.
Pomoću tog Boga Logosa Sv. Sava je sagledao svu božansku logiku i božansku
logičnost sveta, sagledao tajnu sveta u svoj njenoj božanskoj veličanstvenosti i
svevrednosti, i svim bićem osetio ono što i sv. apostol Pavle: "Sve se kroz Hrista i za
Hrista sazda". A to znači: sve u svetu, od anđela do crva, od sunca do atoma, ima svoj
logos i svoju logiku, i to - božanski logos i božansku logiku; pa još sa ovim neminovnim
dodatkom: sve u svetu postoji radi te božanske logosnosti i radi te božanske logičnosti.
Bez toga, svet je alogosno i alogično čudovište.

Sveti Sava je prvi od Srba obradio i razradio u sebi sveto, evanđelsko osećanje sveta. U
tom osećanju sveta, u toj filosofiji sveta: Bog Logos je ne samo centar svih bića i tvari
nego je i stvaralačka i životvorna i kohezivna i sintetička i promisliteljska sila u svima
bićima i u svima tvarima. Sve zrači Logosom, jer je sve logosno i logično. Sve ima svoj
božanski smisao, božanski cilj, božansku vrednost, sve - sem greha, sem zla. Jer u
ovom svetu samo je greh bezlogosan, bezlogičan, besmislen. Crna sila koja
obesmišljuje svet, obezlogosuje bića i tvari jeste greh. Bog Logos je i ušao
ovaploćenjem u ovaj svet da ga ologosi, da protera iz njega greh i njegov besmisao, da
zacari u njemu božanski smisao i unedri božanske vrednosti. Samo uništitelj greha u
svetu može biti osmislitelj i prosvetitelj sveta. A to je jedino On, jedino - Bogočovek
Hristos. Ovaploćenjem On je ušao u maticu ogrehovljenog sveta da svet očisti Bogom
od greha i zla, osvetli Bogom, prosvetli Bogom i osmisli Bogom. I zaista, Bogočovek je
jedini među zemaljskim bićima božanski mudro, božanski savršeno, božanski potpuno
objasnio tajnu sveta i čoveka. To je svim bićem doživeo u najpunijoj meri Sveti Sava,
prvi među Srbima. Doživeo, kako? - Evanđelskom svetošću. Jer se samo čoveku
svetog evanđelskog života otkriva božanska tajna, božanski smisao, božanski logos,
božanska logika sveta.

Gospodo, ukorenite se i utemeljite u rastkovskom, u svetosavskom osećanju sveta, i vi

ćete svim bićem osetiti: ono na čemu stoji svet, temelj i osnov sveta jeste - Bog Logos.
Samo se na tom i takvom temelju može sagraditi čovečanski svet, pun božanske logike,
božanskog smisla, božanske mudrosti, božanske večnosti. Kamen temeljac - stanac
svemu večnoljudskom postavljen je jednom za svagda; - to je Gospod Hristos. Odbaci li
se Hristos, odbačen je osnov sveta, izvučen je temelj ispod građevine sveta, i sve se
namah survava u haos, u besmisao, u ludilo, u đavolov vodvilj.

Šta je materija po svetosavskoj filosofiji sveta? - Materija je nešto božansko, nešto

logosno, jer je i ona postala kroz Boga Logosa. Stoga materija zrači logosnom svetlošću
i božanskom logičnošću. A i savremena nauka tvrdi da materija zrači nekom
presunčanom svetlošću.

Kroza sve i iz svega što mi ljudi nazivamo materijom zrači, izračuje, prozračuje,
prosijava Logos. Svet svetli Bogom Logosom, Božanskom Svetlošću, Božanskom
Logikom, Božanskim Razumom. Zato je ovaploćeni Bog Logos rekao za sebe: "Ja sam
svetlost sveta". Tome dodajte i ovo: svet živi svetlošću, jer je i satkan od logosne
svetlosti; život je život božanskom svetlošću, zato je ovaploćeni Bog Logos rekao za
sebe još i ovo: "Ja sam svetlost života". I svet je svet Logosom, i život je život Logosom.
Logos je i u atomu i u vasioni; od vrha do dna - sve je od Njega, sve je u Njemu, sve je
kroz Njega. I samo postojanje je logosnog karaktera, jer, "sve kroz Boga Logosa
postade, i bez Njega ništa ne postade što postade" (Jovan 1, 3). Sve što postoji
sačinjava jednu celinu, božanski logosnu i božanski logičnu ... - Za Svetog Savu,
materija i sav materijalni svet nije drugo do providni, prozirni veo kroz koji on vidi Boga i
oseća Boga. Kao što nauka kroz čvrstu i gustu materiju vidi elektrone i fotone. U svetu
materije iza svih vidljivih pojava taji se nevidljiva sila Božija. Svaka tvar je izvor, vrelo te
sile. Koliko čudesa u jednoj kapi vode, akamoli u suncu, u zvezdama, u sazvežđima, - a
tek u Tvorcu svih tih čudesa! Oko čovečje ne može da gleda u sunce, akamoli u Tvorca
tolikih sunaca!...

Gospodo, evanđelska svetost obeskonači čovekovu dušu božanskim beskonačnostima,

i sveti čovek božanski duboko vidi svet, božanski široko oseća njegovu tajnu, božanski
visoko misli o svetu. Za Svetog Savu: svaka tvar je - malo bogojavljenje, jer svaka tvar
samim postojanjem svojim objavljuje Boga. Listić ljubičice, zar to nije malo
bogojavljenje? Lastino oko, - zar to nije veće bogojavljenje? A zenica u tvom oku, - zar
to nije veće bogojavljenje i od jednog i od drugog? Zamislite: Rastko bdi nad tajnom
svetova: pred njim promiču u beskrajnim povorkama milijarde tvari, velikih i malih, i u
svakoj od njih po jedno bogojavljenje, veliko ili malo; i sva se ta bogojavljenja stiču u
jedno ogromno - ogromno, sveobuhvatno bogojavljenje: Bogočoveka Hrista. I ti zajedno
sa Rastkom govoriš sebi: da, svaka tvar je svojim glavnim nervom vezana sa Tvorcem!
da, svaka tvar je bogoglasnik! da, svaka tvar je bogojavljenje! da, ovaj svet je
neprekidno i neućutno bogojavljenje; kroza nj Bog objavljuje i mudrost svoju, i ljubav
svoju, i silu svoju, i istinu svoju, i pravdu svoju, i dobrotu svoju, i lepotu svoju...

Samo sitne - sićušne duše ne mogu, jer ne žele, da zarone u božanske dubine sveta i
tamo pronađu božansku logiku njegovu, i ideju, i misao, i smisao. Površinski paraziti,
oni stalno ostaju na površini sveta, stoga i ne mogu van prašine sveta. Prašina im
zatrunila oči, pa ne vide ni Boga niti išta Božje. Tvorevinu su proglasili za prvo i
poslednje biće, za prvi i poslednji život, za prvu i poslednju istinu. A to je
idolopoklonstvo, i izvor svakog idolopoklonstva, bilo ono duhovno ili fizičko.

Gospodo, vi ste osetili, prvo načelo svetosavske filosofije sveta jeste: svet je
bogojavljenje. A drugo, šta je drugo načelo? - Čovek je bogosluženje. Bogojavljenje je
priroda sveta, a bogosluženje je cilj sveta. Kroz svet Bog javlja sebe. Na bogojavljenje
čovek odgovara bogosluženjem. U svetu koji je bogojavljenje, sav život čovekov od
početka do kraja, od vrha do dna, treba da bude neprekidno služenje Bogu, neprekidno
bogosluženje. Glavni posao čovekov u ovom svetu, u ovom grandioznom hramu
Božjem jeste - služenje Bogu, bogosluženje. Prirodno je i logično da se u ovoj vasioni, u
ovom hramu Božjem, živi - služeći Bogu. Pošto je ovaj svet bogojavljenje, prirodno je da
čovek bude bogosluženje. Po svetosavskom shvatanju: čovek i nije Drugo do -
sveštenoslužitelj, bogoslužitelj. On neprekidno služi Bogu: i mislima, i osećanjima i
rečima, i delima, jednom rečju - celokupnim svojim životom.
Gospodo, u svetosavskoj filosofiji sveta svemoćno vladaju dva osnovna načela. Prvo je
načelo: svet je bogojavljenje; a drugo je: čovek je bogosluženje. Sav život Svetoga
Save u ovome svetu izgrađen je na ta dva načela: njegov život je bio neprekidno
služenje Bogu, neprekidno bogosluženje, jer je ovaj svet on smatrao za veličanstveni
hram Božji u kome se vrši neprekidno bogojavljenje. Najbolje se i najsavršenije služi
Bogu kada se živi po Evanđelju Bogočoveka Hrista. Sveti Sava je svim bićem svojim i
mislio i osećao i delao i živeo po Evanđelju Hristovom, i tako postao, i za navek ostao,
najmudriji i najveći srpski filosof, koji je srpskoj duši najpotpunije i najsavršenije otkrio
večni božanski smisao i sveta i čoveka.

NAPOMENE:

1. The Mysterious Universe, str. 3, Cambridge, 1937.

2. Kiprijan Kern, Materijalizam i nauka, str. 106-T ("Hrišćansko delo", god. 1936, sv.
2).
3. I. G. Crowther, An outline of the Universe str. 20; 1938.
4. Zvezde i njihova kruženja, str. 148; preveo Ž. Simić, Beograd, 1938.
5. A. S. Edington, Zvezde i atomi, str. 16; Beograd, 1938.
6. Dž. Džins, Or. cit. str. 147.
7. Dž. Džins, Or. cit. str. 148.
8. L'homme, cet inconnu, str. 4; Paris, Plon, 1938.
9. tamo, str. 11.
SVETOSAVSKA FILOSOFIJA PROGRESA
sadržaj

Neka kosmička zavera postoji protiv naše planete, jer se nigde u vasioni ne umire osim
na zemlji. Ostrvo smrti, jedino ostrvo na kome se umire, eto to je sumorna zvezda naša.
A iznad nje, oko nje, i ispod nje kruže milijarde zvezda, na kojima nema smrti, na kojima
se ne umire. Sa svih strana bezdan smrti opkoljava planetu našu. Koji je to put koji
polazi sa zemlje a ne survava se u bezdan smrti? Koje je to biće koje može izbeći smrt
na zemlji? Svi umiru, sve umire na ovom jezovitom ostrvu smrti. Nema tužnije sudbe od
zemljine, nema očajnije tragedije od čovekove. Zašto se daje život čoveku, kada je
odasvud opkoljen smrću? Zamke smrti razapete su svuda; na staze čovekove metnut je
mrak. Kao ogroman i čudovišan ljigavi pauk smrt je isplela guste mreže oko počađale
zvezde naše, i u njih hvata ljude kao bespomoćne muve. Sa svih strana ljudožderske
strahote vijaju čoveka, i on nema kud, jer ga je smrt zatvorila odasvud. Zašto se daje
svest čoveku, kada ona svuda i u svemu nailazi na smrt? Zašto se daje osećanje
čoveku; da li zato da oseti kako mu je grob - otac a crvi - braća. Kroz napaćenog Jova
svaki od nas dovikuje grobu: ti si otac moj, a crvima: vi ste mati moja. Svest je tužan i
strašan dar čoveku, no mnogo tužniji i mnogo strašniji dar je - osećanje. A čula? Zašto
su čula data čoveku: da li zato da mu budu pipci, pomoću kojih će na svakom koraku u
istoriji roda ljudskog napipati smrt? Pošaljite misao svoju po ovom ostrvu smrti da vam
pronađe smisao čovekovom postojanju, i ona će vam se vratiti ojađena i tužna, sva
posuta hladnim pepelom smrti; pošaljite osećanje svoje, i ono će vam se vratiti
izranavljeno i izgruvano po neprolaznim gudurama smrti; pružite jedno čulo svoje do
kraja ma kog bića u istoriji, i ono će kao kraj njegov, kao završetak njegov nesumnjivo
napipati smrt.

Gospodo, smrt je najočiglednija, najuniverzalnija stvarnost u svetu. U samoj stvari,

poslednja, završna stvarnost ljudskog života na zemlji jeste smrt. Recite, zar smrt nije
poslednja stvarnost i moja i vaša? Svi smo mi zaraženi smrću svi bez izuzetka; bakcili
smrti projeli su sva tkiva bića našeg; svaki od nas nosi u sebi hiljade smrti. Našu planetu
stalno pustoši hronična epidemija smrti; nema medicine koja nas može spasti ove
epidemije; nema karantina gde bi se ljudi mogli očistiti od mikroba smrti. Šta je ljudski
život na zemlji ako ne: stalno grčevito otimanje od smrti, borba sa smrću, i najzad -
poraz od smrti? Jer mi u medicini, u nauci, u filosofiji pobeđujemo ne samu smrt već
njene preteče: bolesti i slabosti. I to ih pobeđujemo delimično i privremeno. Šta su
triumfi nauke, filosofije, tehnike pred strašilnim faktom sveopšte smrtnosti svega
ljudskog? Ništa drugo do graja zbunjene i preplašene dece. Ako ima tragike u
svetovima, onda je centrala njena čovek. Tragično je biti čovek, o! nesravnjeno
tragičnije nego biti tigar ili ovca, zmija ili ptica, puž ili komarac. Ma koliko se čovek
naprezao da prevaziđe tragiku ljudskog života, on mora i osećati i saznavati da stalno
ostaje zatvorenik u neotvorljivoj tamnici smrti, tamnici koja nema ni prozora ni vrata.
Rađajući se na svet, čovek je od prvog momenta kandidat za smrt; i ne samo to, nego
čim se rodi - već je osuđen na smrt. Utroba koja nas rađa nije drugo do rođena sestra
groba. Izlazeći iz majčine utrobe čovek već stupa na put koji vodi u grob. Ma kojim
putem išao po ovom ostrvu smrti, čovek se najzad mora iskrcati u - grob. Svaki čovek je
zalogaj, koji na kraju krajeva proguta nenasita smrt, "vsejadica smert"[1]. Šta nam
ostaje, o kukavni zarobljenici smrti? Jedino: pobuna gorkog osmejka i grč nemoćnog
srca.

Gospodo, na dugom i strašnom putu kroz istoriju u čoveku se toliko naslagalo i

nagomilalo smrti, da je smrt postala jedina kategorija, u kojoj se kreće i biva sav život
ljudski, u kojoj on nastaje, ostaje, pa možda i prestaje. Kroz istoriju se u čoveku izrodilo
jedno ubeđenje: ako u ovom svetu ima ičeg neophodnog, onda je to smrt. To ubeđenje
postalo je morom svake istoriske epohe. Jezovita realnost smrti primorala je
čovečanstvo da to ubeđenje formuliše u dogmu: smrt je neophodnost. Tu nemilu dogmu
predavao je u nasleđe otac sinu, čovek čoveku, pokolenje pokolenju. Ako čovek bez
predrasude zagleda u istoriju ovog čudnog sveta, mora priznati da je ovaj svet -
ogromna vodenica smrti koja neprekidno melje povorke ljudi, od prvog čoveka, pa sve
do poslednjeg. I mene melje, i tebe melje, prijatelju, i sve nas melje, dok nas jednog
dana ili jedne noći ne samelje. Recite, može li čovek spokojan biti, i bez bunta ovaj svet
primiti, kada je u ovoj vodenici smrti priklješten između dva vodenična kamena, koji će
ga dotle mleti dok ga sasvim ne samelju? može li muva biti spokojna u paukovoj mreži, i
miš u mišolovci? Od užasa - čovek oseća da je ovaj život neko strašno priviđenje i
mračno zatočenje. Izgleda, neko nas je poslao na zatočenje odvratnom priviđenju;
poslao je nas koji smo i sami od iste materije od koje i priviđenje. Dovoljno je i jedno oko
čoveku pa da vidi da je naša planeta - trkalište priviđenja, trkalište kaldrmisano
lobanjama ljudskim. I još: trkalište sa svih strana obzidano smrću. A vasiona? nije li to
ogromna, ogromna, hermetički zatvorena grobnica, po kojoj ljudi kao očajne krtice
neprestano riju, i nikako da je proriju?

Svakolika istorija roda ljudskog nije drugo do zaglušna afirmacija smrti. Sve njene bure i
oluje, zatišja i podvizi, svi njeni tvorci i borci, svedoče jedno, samo jedno: smrt je
neophodnost; svaki je čovek neizostavno i neminovno smrtan. To je finale svakog
ljudskog bića, to testament koji za sobom neizostavno ostavlja svaki žitelj naše planete.
Taj testament su svakome od nas ostavili pretci naši. U njemu stoje samo ove tri reči:
smrt je neophodnost. - Recite, gospodo, može li čovek sa takvim testamentom biti
spokojan i srećan u ovoj vodenici smrti? je li mogućan, je li logičan, je li opravdan, je li
potreban progres u svetu, u kome je smrt - najneodoljivija neophodnost? A to pitanje
znači: ima li smisla ovakav svet, ovakav život, ovakav čovek? Pitanje progresa pitanje je
smisla životnog. Ako je u vodenici smrti mogućan smisao života, mogućan je i progres.
Odgovor pak na to pitanje mogućan je jedino kroz odgovor na pitanje smrti. Rešenjem
problema smrti u samoj stvari rešava se centralni problem. Posredno i neposredno, svi
se problemi u krajnjoj liniji svode na problem smrti. Ko reši problem smrti, rešio je
glavne probleme ljudske svesti i savesti. Na ovom problemu probaju se svi bogovi i svi
ljudi. Ako iko reši ovaj problem, onda je to istiniti Bog, i nema Drugih bogova, i - ne
trebaju nam.

Suočite problem smrti sa savremenom pozitivističkom naukom. Da bi rešila problem

života i smrti, nauka je mobilisala sve svoje sile, ali se svi njeni napori slivaju u jedan
zaključak: u svetu vladaju prirodni zakoni koji su neophodni i neizmenljivi; i smrt je
prirodni zakon, zato je neophodan i neizmenljiv; u ovakvom svetu i ovakvom čoveku:
smrt je neophodnost. - Eto, svoj odgovor na strašni problem smrti nauka uvija u
tajanstvenu reč: neophodnost. Ali, ona time ne rešava problem već ga samo konstatuje
i afirmira. Ovakvim odgovorom nauka potvrđuje činjenicu da je smrt neophodnost. No,
gospodo, baš ta činjenica i jeste najveće prokletstvo za rod ljudski. Ja moram izvući
konsekvence iz ovog dogmata savremene nauke: ako je smrt neophodnost, onda
ljudski život nema smisla: neophodnost ostaje neophodnošću: čovečanstvo je osuđeno
na permanentni status quo ante, tj. osuđeno na permanentnu smrt, pošto je smrt
neophodnost za sve ljude. "Verujemo, izjavio je nedavno čuveni astronom Džems
Džins, profesor Kembridžkog univerziteta, da vasiona nije stalna, nepromenljiva sklopa.
Ona živi svojim životom, putuje, kao i svi mi, putem koji vodi od rođenja do smrti. Jer
nauka ne zna ni za kakvu promenu sem promene koja se sastoji u starenju, i ni za
kakav napredak izuzev napretka ka grobu. U svetlosti našeg sadašnjeg znanja,
primorani smo da verujemo da je cela materijalna vasiona samo jedan primer za ovo,
ma da na ogromnoj skali"[2].

Pošto je smrt jedini prirodni završetak čoveka, pa i same vasione, onda je pravi progres
u osnovi nemoguć; ne samo nemoguć već i nepotreban. Jer našta mi progres, kada se
sastoji u tome da me svečano isprati od kolevke do groba? To je kao kad te osude na
smrt, pa dželat premaže mač medom, da bi ti bilo slađe kad ti njime odrubi glavu...
Našta mi progres, našta život, našta sav trud, i rad, i dužnost, i ljubav, i mržnja, i kultura,
i civilizacija, kad umirem sav bez ostatka? Sve to pred čime se ljudi klanjaju: progres,
kultura, civilizacija, rad, dužnost, moral, otadžbina, porodica, - sve su to vampiri koji mi
krv sišu, sišu, sišu .. . Prokleti bili!

Gospodo, treba biti iskren: ako je smrt neophodnost, onda je ovaj život - najpodrugljiviji
dar, najodvratniji potsmeh, i glavno: užas, neizdržljivi užas... Neophodnost smrti je za
nauku neuklonljiva i nepobediva; to znači: nauka ne može ni pronaći ni dati smisao
životu. Pred problemom smrti izdiše i sama nauka. Mnogi govore: nauka je sila, nauka
je moć. Ho recite: zar je sila, koja je bezsilna pred smrću, u samoj stvari sila? zar je
moć, koja je nemoćna pred smrću, u samoj stvari moć? Nema sile mimo onu koja
pobeđuje smrt. Vele: nauka je čovekoljubiva. No kakvo mi je to čovekoljublje, kad ona
ostavlja čoveka u smrti? kada je nemoćna da ga odbrani od smrti? Čovekoljublje je:
pobediti smrt. I nema drugog.

Gospodo, suočite problem smrti sa ma kojom filosofijom, starom ili novom. Gle, sva se
logika svih filosofija sliva u jedan princip: kategorije ljudskog mišljenja dokazuju
nemogućnost pobede nad smrću; smrt je logična posledica trošnosti čovekova bića,
stoga je smrt neizbežna neophodnost... Ovakav odgovor potstiče me na pitanje: kako
filosofija može dati smisao čovekovom životu, kada tako rešava kobni problem smrti? U
samoj stvari, razne filosofije i nisu drugo do aritmetika pesimizma. Kada čovek sa ivice
groba posmatra svet, onda mu ni jedna filosofija ne može zasladiti gorku tajnu smrti.

Suočite problem smrti sa evropskom humanističkom kulturom. Mnoge je naivne

evropska kultura nadom okrilila. No slaba su to krila da bi čoveka mogla dići iznad smrti.
Smrt ih nemilosrdno saseca u korenu. I kulturni se čovek oseća tragično nemoćan pred
strašilnim faktom smrti. Stani na ivicu svoga groba i izmeri kulturu na terazijama svoje
savesti; gle, lakša je od ništa. Pred smrću ona se savija u zgrčenu nulu. Sve njene
tekovine smrt polako nagriza i otiskuje u svoj mračni ambis. Zar kultura koja nije ustanju
da pobedi smrt, u samoj stvari pretstavlja silu koja joj se od mnogih pripisuje? Kakva je
korist čoveku od toga što je kulturan, kulturan u vodenici smrti, koja će danas - sutra
samleti i njega i njegovu kulturu?

Stavite problem smrti pred nehrišćanske religije. Sve se one muče njime; i rešavajući
ga, one ga ili obilaze, ili negiraju, ili preskaču. Najtipičnije su od njih: bramanizam i
budizam. Za bramanizam, smrt je kao i sav vidljivi svet: Maja, varljiva realnost, nebiće,
neegzistencija. Problem smrti spada u neku vrstu samozvanih realnosti, koje valja
prevazići silom volje svoje. Sav je vidljivi svet - izložba priviđenja, koja iščiljavaju u
nerealne fantome. - Rešavajući na takav način problem smrti, bramanizam ga ne
rešava već negira. A budizam? Budizam je punoletstvo očajanja; to je ne samo filosofija
nego i religija pesimizma. Tajna nebića je prijatnija od gorke - pregorke tajne bića. Smrt
je oslobođenje od okova ovog strašnog čudovišta što se svet zove. Iza smrti -
blaženstvo je nirvane. - Tako, budizam ne rešava već preskače problem smrti; ne
pobeđuje smrt već je očajno proklinje. Na sličan način i ostale religije ne pretstavljaju
drugo do bankrotstvo pred problemom smrti.

Gospodo, vrednost, pravu vrednost svake nauke, svake filosofije, svake religije, svake
kulture pronaći ćete, ako ih pročitate u kontekstu sa smrću. I kroz nauku, i kroz filosofiju,
i kroz mnogobrojne religije čovek pokušava da pobedi smrt, i nikako ne uspeva... Čovek
je sam, a oko njega podmuklo ćuti bezobalni okean smrti... Zarobljen smrću, čovek riče
od uzdaha srca svog, i niko da mu odgovori, niko od ljudi, niko od bogova. I ako što
odmuca nauka, ili filosofija, ili kultura, sve je to slaba narkoza koja nikako ne može da
uspava užasom smrti probuđenu dušu ljudsku. Pogledajte, čoveku i čovečanstvu nikuda
iz proklete vodenice smrti. Naša mrgodna planeta ima i suviše centripetalne sile za sve
što je smrtno, pa i za čoveka. Sav elektricitet bola, užasa, tragike, sabira se u jedan
grom, grom smrti, protiv koga nema gromobrana. Smrt je vrhovno zlo, koje sintezira sva
zla; vrhovni užas, koji sintezira sve užase; vrhovna tragika, koja sintezira sve tragike.
Pred tim vrhovnim zlom, pred tim vrhovnim užasom, pred tom vrhovnom tragikom,
obamire u nemoći i očajanju sav duh ljudski i sav rod ljudski... Progres? O, ta svaki
ljudski progres šta je drugo ako ne progres ka smrti, progres ka grobu? Svi progresi u
vodenici smrti završavaju smrću.

Gospodo, sva delatnost roda ljudskog kroz istoriju svedoči i tvrdi jedno: čoveku je
nemoguće pobediti smrt. Ali, ako je to poslednji i završni zaključak, čega radi onda
živeti? čega radi stvarati istoriju, učestvovati u njoj, lomiti se po njoj? Istorija roda
ljudskog, koja nije Drugo do nemilosrdna, tiranska diktatura smrti, nije li potsmeh nad
ljudskim bićem i njegovim progresom? He varajmo sebe: smrt je trijumf tiranije i
tragizma, i avaj - pir ironije i komizma... Jadno i komično je biće čovek, kada mu je
suđeno da živi u vodenici smrti gledajući kako ona nemilosrdno melje čoveka za
čovekom, naraštaj za naraštajem, i osećajući kako i njega samog postepeno melje dok
ga sasvim ne samelje... Nesrećnom i ismejanom biću što se čovek zove nemoguće je,
apsolutno nemoguće, pobediti smrt. Šta onda? Ima li izlaza? - Da, ima. Ono što je
nemoguće čoveku, pokazalo se moguće samo jednom biću u svim svetovima. Kome? -
Bogočoveku Hristu.
Bogočovek Hristos je pobedio smrt. Čime? - Svojim vaskrsenjem. I tom pobedom rešio
prokleti problem smrti; rešio ga ne teoriski, ne apstraktno, ne aprioristički, već
događajem, doživljajem, faktom, istoriskim faktom vaskrsenja svog iz mrtvih.

Gospodo, nema događaja, ne samo u Evanđelju već i u istoriji roda ljudskog, koji je tako
silno, tako ubedljivo, tako neporečno posvedočen kao vaskrsenje Hristovo. U
celokupnoj svojoj istoriskoj stvarnosti i moći, hrišćanstvo je zasnovano na faktu
vaskrsenja Hristovog. Svojom svepobednom silom ono je nametnulo sebe za centar
hrišćanstva. Ako se hrišćanstvo može svesti na događaj, onda je taj događaj -
vaskrsenje Hristovo. Ako hrišćanstvo ima početak u vremenu, onda ono počinje ne od
Vitlejema već od Vaskrsenja. Temelj hrišćanstva je vaskrsenje Hristovo. To je osnovni
fakt; ne pođe li se od njega, ne može se odgonetnuti zagonetna ličnost Isusa
Nazarećanina. Vaskrsenjem svojim Gospod Hristos je objasnio svetu Sebe, svoju
Bogočovečansku ličnost. Do vaskrsenja svog On je učio o večnom životu, ali je tek
vaskrsenjem dokazao da je On zaista život večni. Do vaskrsenja svog On je učio ljude
pobedi nad smrću, ali je tek vaskrsenjem pobedio smrt i dao ljudima sile da i oni
pobeđuju smrt i u duši i u telu svom. Jednom rečju: celokupno učenje Hristovo tek u
vaskrsenju Njegovom dobija svoju opitnu, eksperimentalnu potvrdu i objašnjenje.

Bez vaskrsenja Hristovog hrišćanstvo se apsolutno ne može objasniti. Molim vas, čime
ćete objasniti neustrašivu propoved Apostola o vaskrslom Hristu, onih Apostola koji su
se, poraženi i poplašeni golgotskom smrću Hristovom, kukavički bili razbegli od Njega?
Čime ćete objasniti, čime? - Jedino vaskrsenjem Hristovim. Da je Hristos umro, a ne i
vaskrsao, s pravom pita sveti Zlatoust - ko bi se usudio da Ga propoveda kao Boga i
Spasitelja? Ko bi za Njim pošao, ko u smrt za Njega išao? Da Hristos nije vaskrsao, ko
bi Apostole, te nemoćne očajnike i preplašene begunce, oduševio da propovedaju
jednoga mrtvaca; i kakvu su nagradu mogli očekivati od mrtvaca, kakvu počast? Ta oni
su pobegli od Njega živoga čim je bio uhvaćen; a posle smrti Njegove zar bi oni mogli
stajati onako smelo za Njega, da On nije vaskrsao? He, ne! Oni nisu mogli ni smeli
izmisliti vaskrsenje Hristovo da se ono nije desilo. Mnogo puta Spasitelj im je za života
svog govorio o svom vaskrsenju, ali oni od svega toga nisu ništa razumeli. Stoga, da
Hristos nije vaskrsao, oni bi, gonjeni od celog naroda, proterivani iz grada u grad, morali
najzad odustati od Njega i prestati da šire glasove o nekakvom vaskrsenju Njegovom.
Da se vaskrsenje Hristovo nije stvarno desilo već da su ga izmislili Apostoli, u šta bi se
oni mogli uzdati propovedajući jednu takvu izmišljotinu? Da li u silu svoje reči? Ta oni su
bili vrlo neuki ljudi. Da li u bogatstvo? Ta oni nisu imali ni torbe, ni štapa ni obuće. Da li
u znatnost porekla? Ta oni su bili siromašni, i rođeni od siromašnih. Da li u znamenitost
zavičaja? Ta oni su dolazili iz neznatnih sela. Da li u svoju mnogobrojnost? Ta njih je
bilo svega jedanaest. Da li u obećanja Učiteljeva? Ali, da On nije vaskrsao, onda ni
ostala obećanja Njegova ne bi za njih bila verodostojna. I kako bi oni mogli ukrotiti
narodni bes? Kada se hrabri Petar od straha odrekao Hrista pred služavkom, i svi ostali,
videvši Ga vezana, kukavički razbegli, kako bi onda oni smeli pomisliti da idu u sve
krajeve sveta i svuda usađuju izmišljenu propoved o vaskrsenju? Kada se jedan prepao
od služavke, a ostali i od samog pogleda na uze, kako su se onda oni mogli održati pred
carevima, vladarima i narodima, gde su mačevi, užareni kazani, usijane peći, bezbrojne
vrste svakodnevne smrti, kako ako ne tako što ih je božanskom silom svojom krepio
vaskrsli Gospod Hristos? Da, da, sve je to činila sila vaskrsloga Bogočoveka.

No, bez vaskrsenja Hristovog se ne bi moglo objasniti ne samo apostolstvo Apostola

već ni mučeništvo Mučenika, ni ispovedništvo Ispovednika, ni svetiteljstvo Svetitelja, ni
čudotvorstvo Čudotvoraca, ni vera verujućih, ni ljubav ljubećih, ni nada nadajućih se, niti
ikoji hrišćanski podvig. Da vera hrišćanska nije vera vaskrslog, i stoga večno živog i
životvornog Bogočoveka Hrista, ko bi kroz tolike vekove milione i milione ljudi
oduševljavao na veru u Hrista, na ljubav prema Njemu, na život u Njemu, i vodio ih kroz
svete evanđelske vrline i podvige? Jednom rečju: da nije vaskrsenja Hristovog,
hrišćanstva ne bi bilo; Hristos bi bio prvi i poslednji hrišćanin koji je izdahnuo i umro na
krstu, a sa Njim i Njegovo učenje i Njegovo delo. Tada bi bila istinita reč nesrećnog
Ničea: Prvi i poslednji hrišćanin raspet je na Golgoti.

Gospodo, vaskrsenje Bogočoveka Hrista je prevrat, prvi radikalni prevrat i prva istinska
revolucija u istoriji čovečanstva. Ono je podelilo istoriju na dva dela; u prvom delu
vladala je deviza: smrt je neophodnost; u drugom počinje da vlada deviza: besmrtnost
je neophodnost. Vaskrsenje Hristovo je vododelnica ljudske istorije: do njega - istinski
progres je bio nemoguć, od njega - on postaje moguć. Iz fakta vaskrsenja Hristovog
rodila se filosofija vaskrsenja, koja nepobitno pokazuje i dokazuje da je neophodnost:
ne - smrt, već besmrtnost; ne - pobeda smrti, već pobeda nad smrću. U tom, jedino u
tom faktu, i životu izgrađenom na tom faktu vaskrsenja Hristovog, moguć je pravi,
istinski progres.

Praktično ubeđenje i filosofska dogma: smrt je neophodnost, - vrhunac je i punoletstvo

pesimizma. Ta dogma ima svoje postulate u principima: greh je neophodnost, zlo je
neophodnost. Ali i filosofija vaskrsenja ima svoje postulate; evo njih: bezgrešnost je
neophodnost, dobro je neophodnost. Kad je vaskrsenje Bogočoveka Hrista - fakt,
događaj, doživljaj, onda nema ni jedne bogočovečanske vrline i osobine koja u životu
ljudskom ne bi mogla postati fakt, događaj, doživljaj.

Fakt vaskrsenja Hristovog nije ograničen ni vremenom ni prostorom; on je sa svake

strane beskrajan i beskonačan kao i sama ličnost Bogočoveka Hrista. To je fakt i
događaj svečovečanskog značaja i zamaha; on se razrasta u mnogomilioni život svih
hrišćana, jer su hrišćani time hrišćani što verom u vaskrslog Gospoda Hrista po staju
članovi Bogočovečanskog tela Njegovog: Crkve. Crkva i nije drugo do neprekidno i
beskrajno produžavanje jednog događaja, jednog fakta: vaskrsenja Hristovog. To je
novi organizam, nova realnost, beskrajna, beskonačna, besmrtna. Tu nema granica
vremenskih ni prostornih. Fakt vaskrsenja Hristovog je temelj Crkve, temelj hrišćanstva i
svakog hrišćanina. Ako se čovek ne nazida na njemu, nazidao se na živom pesku, jer
svi temelji mimo njega nisu drugo do živi pesak.

Vaskrsenjem Svojim Bogočovek je probio poročni krug smrti: izvršio prelaz iz smrti u
besmrtnost, iz vremena u večnost. U ličnosti Njegovoj izvršio je taj prelaz i čovek, ali ne
kao čovek već kao Bogočovek. Zato je vaskrsenje centralni fakt: iz njega se izvodi i na
njega se svodi sva hrišćanska pragmatika, sav život hrišćanina. Od čoveka se traži
jedno: da usvoji taj fakt, da doživi taj doživljaj, da vaskrsne sebe iz groba svega onoga
što je smrtno, sjedinjujući putem vere dušu svoju sa vaskrslim Gospodom Hristom.

Hristova pobeda nad smrću omogućila je beskrajni progres čoveka i čovečanstva ka

božanskom savršenstvu. Ustvari: istinski se progres sastoji u pobedi nad smrću, u
obesmrćenju i duše i tela, u spasenju od smrti, a to će reći: u spasenju od greha i zla,
koji su jedini tvorci smrti. Ali ako je smrt završetak čoveka i čovečanstva, onda su sve
čovekove čežnje za progresom - najprokletije i najpodrugljivije svojstvo, koje je neko
ubacio u čoveka, da bi mu se što pakosnije potsmehnuo. U tom slučaju, najbolje je i
najdoslednije: zamreti u očajnoj inerciji i izvršiti samoubistvo, jer bi život bio nesnosna
tiranija i neizdržljiv potsmeh.

Mnogi ne priznaju vaskrsenje, ne priznaju pobedu nad smrću a govore o progresu. No

svi ti progresi, bili naučni, ili filosofski, ili umetnički, ili kulturni, nisu drugo do koncentrični
krugovi, upisani u krugu smrti. Progres koji izneveri i napusti čoveka u smrti, nije
progres već falsifikat progresa. Ako progres nije u stanju da osmisli život i smrt, da
obesmrti čoveka i čovečanstvo, onda to nije progres već maskirani regres. Takvi su svi
progresi sem progresa zasnovanog na vaskrslom Bogočoveku. Nije li smrt pobeđena, i
besmrtnost osigurana vaskrsenjem, onda nema istinskog progresa u ovoj strašnoj
vodenici smrti, onda su svi ljudi bez izuzetka robovi smrti, lakeji smrti, mlivo smrti. Ako
je tako, rašta onda živeti, o vodeničari progresa u vodenici smrti? Zar zato, da me
vodenica smrti na kraju krajeva samelje celog bez ostatka?... Da, da, svi progresi koji
nisu zasnovani na besmrtnosti čovekove ličnosti, pretstavljaju iz sebe naivne čarolike
bajke i skaske, koje nesrećni žitelj ove planete sanja, u čijem naručju? - U odvratnom
naručju aždaje smrti.

Reč progres u bukvalnom smislu označava svako kretanje napred. Kroz svukoliku
delatnost svoju: religisku, filosofsku, naučnu, tehničku, ekonomsku, rod ljudski se,
očigledno, kreće napred, ide napred, ka čemu? Nema sumnje - ka smrti, kao poslednjoj
realnosti. Rođeni u vodenici smrti, odrasli u njoj, ljudi, svi ljudi sa svima svojim
progresima bivaju najzad samleveni smrću. Zagledajte u tajau ljudskih progresa, i ako
vam razum nije uspavan morfijumom naivnog humanizma i srce opijeno opijumom
kulturnog idolopoklonstva, stvaripoklonstva, vi ćete morati otkriti da čovečanstvo kroz
sve svoje progrese hita ka jednom, progresira ka jednom: ka smrti. Iza svih naših
progresa stoji smrt. To je najsigurnija meta ljudskog progresa. A kada se progres
završava smrću, nije li smešno nazivati ga progresom? Pametnije je nazivati ga
regresom, kobnim regresom, jer sve odvodi u nebiće, u nepostojanje, u ništavilo. Ako
ne želimo da namerno zavaravamo ono malo saznanja što imamo u srcu, onda moramo
i saznati i osetiti da nema istinskog progresa bez pobede nad smrću, bez osiguranja
besmrtnosti za čovekovu ličnost, bez osiguranja večnog života. Drugim rečima: čoveku i
čovečanstvu nema progresa bez Bogočoveka Hrista, jedinog pobeditelja smrti. Jer
progres je samo ono što savlađuje smrt i osigurava besmrtnost čovekovoj ličnosti; sve
pak ono što ne savlađuje smrt i ne osigurava besmrtnost ljudskom biću, nije drugo do
regres, fatalni regres, koji čoveka osuđuje na smrt, iza koje nema vaskrsenja. Pošto je
Bogočovek Hristos jedini pobeditelj smrti, to je On i jedini osnivač i tvorac jedino
istinskog progresa, progresa bogočovečanskog; a čovek, i sve što je čovečje, suviše
čovečje, u stvari je regres. Dilema je vrlo jasna: čovek ili Bogočovek, smrt ili
besmrtnost?... Prijatelju, ako si makar jednom ozbiljno zapitao sebe: šta je smisao
mome životu koji ovako neumorno hita ka grobu, progresira ka smrti, - ti si samo u
vaskrslom Gospodu Isusu mogao naći odgovor na svoje pitanje. Ako si pak svoj lični
problem proširio na celo čovečanstvo, i u besane noći i hučne dane ozbiljno pitao sebe:
kakav je smisao postojanju roda ljudskog, i šta je ustvari progres ljudski, - ti si iz svih
činjenica mogao izvući samo jedan zaključak: progres je sve što odvodi Hristu i
vaskrsenju, jer osigurava besmrtnost i čoveku i čovečanstvu; regres je sve što odvraća
od Hrista i vaskrsenja, jer gura u smrt, u nebiće i čoveka i čovečanstvo. Hristočežnjivost
je vitalna sila progresa, jer se njome savlađuju smrt i smrtnost, to jest: greh i zlo, a
osigurava besmrtnost i život večni.

Jedini smisao ljudskog postojanja u ovoj vodenici smrti jeste lična besmrtnost svakog
ljudskog bića. Bez toga, našta nam progres i usavršavanje, našta filosofija i kultura,
našta nam dobro i zlo, našta Bog i svet? Osetiti se besmrtnim još za života u telu, jeste
blaženstvo koje se samo Bogočovekom Hristom može pronaći i osigurati. Razvijanje
osećanja besmrtnosti i njegovo pretvaranje u saznanje besmrtnosti, posao je Hristovog
čoveka u ovom životu. Izgleda mi: Spasiteljevo Evanđelje i nije drugo do praktično
uputstvo kako čovek može sebe smrtna preraditi u besmrtna. Praktikujući evanđelske
vrline, čovek savlađuje sve što je smrtno u njemu; i ukoliko evanđelskije živi utoliko jače
potiskuje iz sebe smrt i smrtnost i urasta u besmrtnost i večnost. Osećati Gospoda
Hrista u sebi isto je što i osećati se besmrtnim. To osećanje besmrtnosti izvire iz
osećanja Boga, jer je Bog izvor besmrtnosti i večnog života.

"Šta je besmrtnost?" pita veliki hrišćanski filosof, Sv. Isak Sirin, i odgovara: "Besmrtnost
je osećanje Boga". Osećati Boga znači: osećati se besmrtnim. Bog i besmrtnost su dva
korelativna pojma, jer su dva korelativna fakta. Jedno je nemoguće bez drugog. Osećati
Boga u sebi stalno, u svakoj misli, u svakom osećanju, u svakom postupku, i jeste
besmrtnost. Steći to osećanje Boga i znači: osigurati sebi besmrtnost i život večni.
Otuda samo iz vere u Boga, iz osećanja Boga ističe i osećanje lične besmrtnosti
čovekove.

Bogočovečanski progres se i sastoji u tome što u ljudima razvija i usavršava to

osećanje lične besmrtnosti čovekove, jer do maksimuma razvija u njima osećanje Boga.
Čovek Hristove vere živi osećanjem i saznanjem da je svaki čovek besmrtan i večan, te
stoga ne može biti predmet ničije eksploatacije i tiranije. Osećanje besmrtnosti dolazi od
osećanja Boga, a osećanje Boga ne trpi greh već ga izgoni iz čoveka, jer greh proizvodi
smrt. Ako je u čoveku živo osećanje Boga, živo je sa njim i osećanje besmrtnosti koje
se neumorno bori sa svim onim što usmrćuje čoveka, a to je greh, svaki greh i svako
zlo.

***
Gospodo, zagledajte u osnovne principe evropskog humanističkog progresa, u njegovu
metafiziku. Zar ne vidite da humanistička kultura sistematski zatupljuje u čoveku
osećanje besmrtnosti dok ga sasvim ne zatupi, i čovek evropske kulture odlučno tvrdi:
telo sam i samo telo. A to znači: smrtan sam i samo smrtan. Tako je humanističkom
Evropom zavladala deviza: čovek je smrtno biće. To je formula humanističkog čoveka,
to suština njegovog progresa. Najpre nesvesno, a zatim sistematski svesno i namerno u
evropskog čoveka je kroz nauku, i kroz filosofiju, i kroz kulturu ubrizgavano saznanje da
je čovek smrtan sav bez ostatka. To se saznanje postupno formiralo u ubeđenje koje
glasi: smrt je neophodnost. Smrt - neophodnost! Ima li većeg užasa, i uvrede, i
potsmeha: najveći neprijatelj čoveku - neophodan je čoveku! Recite, ima li tu logike,
makar najmanje, makar detinjske, makar insekatske? Da nije evropski čovek, davljen i
mleven u vodenici smrti, izgubio i poslednju trunku razuma, i počeo da bunca?...
Opustošen je humanistički čovek, strahovito opustošen, jer je iz njega proterano i
saznanje i osećanje lične besmrtnosti. A bez toga zar je čovek - potpun čovek?

O, sužen je evropski čovek, fenomenalno sužen, i opatuljen, i smanjen, i sveden na

razlomak i odlomak čoveka, jer je iz njega isterano svako osećanje beskrajnosti i
beskonačnosti. A bez bezkonačnosti može li čovek uopšte postojati? I ako može
postojati, ima li smisla njegovo postojanje? Zar bez tog osećanja beskonačnosti nije on
- mrtva stvar među stvarima i prolazna životinja među životinjama? Dopustite mi
paradoks: ja držim da su poneke životinje beskrajnije u svojim osećanjima i besmrtnije u
svojim željama od čoveka evropskog humanističkog progresa. Smežuran, zakržljao,
oveštastven, degenerisan, humanistički čovek je potpuno u pravu što je ustima svojih
mudraca objavio da je postao od majmuna. Izjednačen sa životinjama po poreklu, zašto
da ne izjednači sebe sa njima i u moralu. Pripadajući životinjama, zverovima po suštini
svoga bića, on im pripada i po moralu. Zar se greh i zločin sve više i više ne smatraju u
modernom sudskom pravosuđu za neminovnost socijalne sredine, za neophodnost
prirode? Pošto u čoveku nema ničeg besmrtnog i večnog, to je sva etika, na kraju
krajeva, svedena na nagonske prohteve. I humanistički čovek se u etici izjednačio sa
svojim pretcima: majmunima i zverovima, i u njegovom životu zavladao je princip: homo
homini lupus (čovek čoveku vuk). Drukčije nije ni moglo biti, jer se samo na osećanju
čovekove besmrtnosti može zasnivati viši i bolji moral od životinjskog. Ako nema
besmrtnosti i večnoga života ni u čoveku ni oko čoveka, onda je za čoveka - životinju
sasvim prirodan i logičan životinjski moral; onda - da jedemo i pijemo, jer ćemo sutra
umreti (I kor. 15, 33).

Gospodo, relativizam u filosofiji evropskog humanističkog progresa morao je rezultirati

relativizmom u etici; a relativizam je otac anarhizma i nihilizma. Otuda, na kraju svih
krajeva, sva praktična etika humanističkog čoveka nije drugo do anarhija i nihilizam. Jer
anarhija i nihilizam su neminovna, završna, apokaliptička faza evropskog humanističkog
progresa. Idejni anarhizam i nihilizam, idejno raspadanje moralo se pojaviti u
praktičnom anarhizmu i nihilizmu, u praktičnom raspadanju evropskog humanističkog
čovečanstva i njegovog progresa. Zar mi nismo očevici idejnog i praktičnog anarhizma i
nihilizma koji pustoše evropski kontinent? Sabirci evropskog progresa su takvi da ma
kako ih vi sabirali uvek kao zbir moraju dati anarhizam i nihilizam.
Gospodo, glup je evropski čovek, katastrofalno glup, kada može, ne verujući u Boga i
besmrtnost duše, verovati u progres, u smisao života, i raditi na tome. Ta našta mi
progres, kada me iza njega čeka smrt? našta mi svi svetovi, sva sazvežđa, sve kulture,
kada me iz njih vreba smrt, i najzad uvreba? Gde smrti ima, tu stvarno progresa nema.
A ako ga ima, on je samo prokleti progres u vodenici smrti. Zato ga treba uništiti
potpuno i bez traga.

Tu muku od evropskog humanističkog progresa osetio je i umetnički izrazio u svojoj

tragediji: Rossum's universal Robots, istaknuti čehoslovački pisac Karel Čapek. Između
njegovih heroja Alkvista i Jelene vodi se ovakav dijalog:

Alkvist: Ima li Nana kakav molitvenik?

Jelena: Ima jedan vrlo veliki.

Alkvist: I u njemu se, sigurno, nalaze molitve za razne slučajeve u životu? protiv
nepogode? protiv bolesti?

Jelena: Da, protiv iskušenja, protiv poplave...

Alkvist: A protiv progresa, nema li?

Jelena: Držim da nema.

Alkvist: E, to je šteta.

***

Gospodo, prema humanističkom čoveku i njegovom progresu stoji Hristov čovek,

svetosavski čovek sa svojim bogočovečanskim progresom. Osnovno je načelo
bogočovečanskog progresa: čovek je pravi čovek jedino Bogom, jedino Bogočovekom;
drugim rečima: čovek je pravi čovek jedino besmrtnošću, tj. savlađivanjem svega
smrtnoga i svake smrtnosti, pobedom nad smrću. Savlađujući u sebi greh i zlo,
svetosavski čovek savlađuje time smrt i smrtnost u svome saznanju i osećanju, i
sjedinjuje sebe sa Jedino Besmrtnim: Bogočovekom Hristom. Svetosavski čovek,
sjedinivši sebe sa besmrtnim Bogočovekom, već je besmrtan, u ovom svetu besmrtan:
njegov um već misli misao Hristovu, misao besmrtnu i večnu; a njegovo srce već oseća
u sebi život Hristov, život besmrtan i večan...

Po vašim očima kao da tumara pitanje: kako se to postiže u ovoj prokletoj vodenici
smrti? Evo kako: verom u vaskrslog Gospoda Isusa. Poveruje li čovek svesrdno i
iskreno u vaskrslog Bogočoveka, u njegovoj se duši odmah rodi osećanje besmrtnosti,
vaskrslosti, osećanje da je smrt pobeđena, a sa njom i greh i zlo. To osećanje lične
besmrtnosti oduševljava i potstiče hrišćanina na sve evanđelske podvige, i on s radošću
ispunjava zapovesti Hristove, i sa ushićenjem prolazi životni put od nebića do svebića,
od smrti do besmrtnosti. Kao tačka koja se razraste u sve beskrajnosti, takav je čovek
kada se razraste Bogočovekom: sav zrači božanskom beskrajnošću i beskrajnostima, i
oseća se besmrtan i beskrajan na svima tačkama svoga bića. Tako se tragično načelo
humanističkog progresa: smrt je neophodnost, zamenjuje radosnim načelom
bogočovečanskog progresa: besmrtnost je neophodnost.

Bogočovečanski progres ima svoj bogočovečanski moral: u njemu se sav život čovekov
rukovodi i dinamizira Bogočovekom. Dobro je samo ono što je Hristovo; van toga nema
istinskog dobra. Besmrtnost je glavno svojstvo Hristovog dobra. Otuda je besmrtnost
neophodna u moralu Hristovog čoveka kao osećanje, kao saznanje, kao delo, kao
praksa. Osećati Gospoda Hrista kao dušu svoje duše, kao život svoga života, i jeste
besmrtnost čovekova, jer je time osigurana beskrajnost i beskonačnost misli, osećanja,
života. Za pravog hrišćanina, besmrtnost je i prirodna i logična, a sa njom i u njoj
beskrajnost i beskonačnost. To je ono što omogućava i osigurava beskrajno moralno
usavršavanje, beskrajni moralni progres ka Bogu, koji je zbir svih beskrajnosti, svih
beskonačnosti, svih savršenstava. Stoga je sasvim prirodan, i logičan, i opravdan
kategorički imperativ bogočovečanskog progresa: Budite savršeni kao što je savršen
Otac vaš nebeski - Bog (Matej 5, 48).

Hristov čovek se kreće putem božanskog savršenstva savlađujući pomoću evanđelskih

vrlina greh i zlo u sebi i u svetu oko sebe. On uvek ide napred iz dobra u dobro, iz
manjeg u veće iz većeg u najveće; pri tome on nikada ne staje, ne zastajkuje, jer svako
zastajkivanje znači duhovnu ukočenost, obamrlost, smrt. Kroz svaku čistu misao, kroz
svako sveto osećanje, kroz svaku dobru želju i blagu reč on progresira ka vaskrsenju,
ka besmrtnosti, ka večnom životu.

Savlađujući greh i smrt, Hristov čovek prolazi u ovom životu tri glavne etape
hrišćanskog evolucionizma: rođenje u Hristu, preobraženje u Hristu, vaskrsenje u
Hristu. Krajnji cilj njegove borbe jeste: vaskrsnuti sa Hristom. A to znači: pobediti smrt.
Gle, ti si već pobedio smrt, ako si svom dušom poverovao u vaskrslog Bogočoveka, jer
je on rekao: "Ko veruje mene, ima život večni,... prešao je iz smrti u život" ...

Tek verom u vaskrslog Bogočoveka čovek počinje da biva čovek, jer se oslobađa greha
i smrti i stiče osećanje besmrtnosti. Greh je bolest koja otupljuje, zakržljuje, parališe u
čoveku osećanja besmrtnosti, te čovek ni osećanjem ni mišlju ne doseže do Boga živog
i istinitog. Takav čovek je osakaćen čovek, polučovek, podčovek. Bogočovek je pobedio
greh i smrt vaskrsenjem, da bi čoveka razbudio na besmrtnost i život večni, da bi
zakržljalo i obamrlo osećanje besmrtnosti u čoveku oživeo i podmladio, te da čovek
oseti Boga i život večni kao smisao ljudskog života i na zemlji i na nebu. Ustvari, Crkva i
nije drugo do božanska radionica, u kojoj se neprestano podmlađuje, osvežuje i
okrepljuje, čovekovo osećanje i saznanje lične besmrtnosti i beskonačnosti. Zar molitva
ne obeskonačuje dušu sjedinjujući je sa Bogom? Zar ljubav ne obesmrćuje dušu
uzdižući je do Boga? Zar milosrđe, zar dobrota, zar smernost, zar pravednost ne
obesmrćuju čoveka, prenoseći njegovo biće u carstvo Hristove Istine? He varajmo
sebe: svakom evanđelskom vrlinom čovek savlađuje po malo smrti u sebi, dok je najzad
sasvim ne savlada i ne osigura sebi besmrtnost i život večni.

U bogočovečanskom progresu čovek stalno putuje Hristom kao putem Božjim kroz
istinu Božju u život večni i besmrtni. A sve to darovao je rodu ljudskom Bogočovek
Hristos svojim vaskrsenjem. Sva istina svih svetova, sav smisao svih stvorenja, sva
radost svih bića dati su rodu ljudskom kroz vaskrsenje Bogočoveka Hrista. Zato je
vaskrsenje Hristovo najsudbonosniji događaj u istoriji sveta; od njega zavisi neprolazna,
božanska vrednost ne samo svakog čoveka posebno već i svih ljudi skupa.

***

Gospodo, ja sam vam u kratkim potezima izložio svetosavsku filosofiju progresa. Jer je
Sv. Sava u istoriji našeg naroda najveći i najdarovitiji neimar bogočovečanskog
progresa. Za naše nacionalno osećanje i saznanje ideologija i pragmatika istinskog
progresa data je u ličnosti i radu Sv. Save. Jer šta je progres za Sv. Savu? Ništa drugo
do savlađivanje smrti i pobeda nad smrću, a to znači: savlađivanje zla i greha, i pobeda
nad zlom i grehom; a kroz to: osiguranje besmrtnosti za svačiju dušu posebno, i za
našu narodnu dušu zbirno. Drugim rečima, za Sv. Savu progres je ovo: steći Gospoda
Hrista, živeti Njime, u Njemu, i radi Njega, i na taj način savladati greh i smrt u sebi i u
bližnjima oko sebe. Bogočovečanski progres ostvaruje se praktikovanjem
bogočovečanskih, evanđelskih vrlina. Jer se time savlađuje smrt i obesmrćuje duša,
obesmrćuju misli, obesmrćuju osećanja. U ličnosti Sv. Save imamo ostvaren program
bogočovečanskog progresa. Hristočežnjivim podvizima on je od smrtnog preradio sebe
u besmrtnog, od prolaznog u neprolaznog, od nesvetog u svetog. Za njega je čudesni
Gospod Isus bio sve u svemu: sve u duši, sve u srcu, sve u životu, sve u narodu, sve u
državi. Bez Hrista: i život, i srce, i duša, i narod, i država nisu ništa drugo do smrt iza
koje nema vaskrsenja. Osvetivši i prosvetivši sebe životom u Hristu, Sv. Sava je postao
prvi graditelj jedinog istinskog progresa u našem narodu: pobede nad smrću, nad zlom,
nad grehom, nad tamom. Zato nema smrti ni u ličnosti njegovoj ni u delu njegovom, već
po svemu što je njegovo razlivena je božanska besmrtnost i večnost. Savladavši
evanđelskim podvizima sve grešno i smrtno u sebi, Sv. Sava je ispunio sebe
besmrtnošću i večnim životom i tako postao "nastavnik i prvoprestolnik i učitelj" puta koji
vodi u život, iz smrti u život. U našoj narodnoj istoriji on je uvek bio i zanavek ostao
najveći i nezamenljivi narodni vođ naš iz smrti u besmrtnost, iz ovog prolaznog života u
život večni. Nama, i kao pojedincima i kao narodu, evropski kulturtregeri neprestano
predlažu i nameću humanistički progres koji sistematski ubija osećanje besmrtnosti u
čoveku i narodu, izjednačujući ljudsko biće sa smrtnim insektima i životinjama. Ali mi
imamo u Sv. Savi nepogrešnog i neustrašivog vođa bogočovečanskog progresa, koji
dušu našu pretvara u besmrtnu i večnu, nevidljivo je danonoćnim molitvama vodi kroz
ovu hučnu vodenicu smrti i uvodi u carstvo Hristove besmrtnosti i večnosti, gde sva
savršenstva i sve radosti zbratimljeni žive. Samo vođeni i predvođeni Sv. Savom u borbi
sa grehom i smrtnošću, mi ćemo neprestano ići iz pobede u pobedu, iz pobede nad
grehom u pobedu nad smrću, i tako, jedino tako u ovoj ljudožderskoj vodenici smrti
osigurati sebi besmrtnost i u ovom i u onom svetu.

NAPOMENE:

1. Tako Crkva naziva smrt: Sjedalen, Petak vaїi, Utro.

2. The stars in their courses, Cambridge, 1931.
SVETOSAVSKA FILOSOFIJA KULTURE
sadržaj

Mi živimo na geografskoj i duhovnoj vododelnici između dva sveta, između dve kulture,
između Istoka i Zapada. Naša narodna duša poslata je u ovaj zagonetni svet, i rečeno
joj je: živi - na oštrici mača! Može li iko od nas bez opasnosti po sebe živeti na oštrici
mača? Nije li za takav život neophodno da se svi atomi bića našeg pretvore u oči
neuspavljive, i sve misli duše naše u zenice neoslepljive? S jedne strane, dušu našu
privlači metežni Zapad magnetskom težom svojom, a s druge - mami nas spokojni Istok
tajanstvenom krasotom svojom. Pod politiranom korom Zapada tutnje vulkanske
protivrečnosti; pod hrapavom korom Istoka šume bogočežnjive ponornice duha. I nas
rastržu dva sveta. Kuda ćemo ići: na Istok ili na Zapad? Naša duša mora biti heruvimski
vidovita i serafimski sluhovita, da bi mogla poći i ići putem, koji se neće završiti njenom
smrću. He reci: neka se razdeli duša naroda našeg; neka pola pođe na Istok a pola na
Zapad. Prijatelju, može li oko tvoje gledati, ako ga razdeliš? može li srce tvoje osećati,
ako ga rasečeš? može li carstvo opstati, ako se razdeli? Same činjenice neporečno
odgovaraju i nepobitno svedoče: ne može. Kako onda duša naroda našeg može živeti, i
ne umreti, i besmrtna postati, ako se razdeli?

He treba se varati, položaj naše narodne duše je Sudbonosno ozbiljan; samo se

oportunist može odnositi prema njemu neozbiljno. Osnovno je načelo psihologije
naroda: svaki pojedinac nosi u sebi ne samo sudbinu svoje lične već i narodne duše.
Svaki je odgovoran za sve. U telu naroda našeg, duše naše isprepletane su među
sobom kao korenje u zemlji, iz koga raste jedno stablo, jedno drvo. U svakome ima
svačije duše, a sve duše sačinjavaju jedan nedeljivi organizam. Ako je duša moja
zagnojila čirom egoizma, zar se otrovni gnoj njen neće razliti po celom organizmu
narodne duše? Ako je srce tvoje zaraženo samoživošću, zar nisi postao gangrena u
organizmu narodne duše, gangrena koju treba odmah otseći?

Navikavaj sebe na misao: narodna duša nije nešto odvojeno od nas pojedinaca; ona je
organsko jedinstvo svih duša sviju pojedinaca. Ma šta ti radio, ma šta mislio, ma šta
osećao, - tvoj rad, tvoja misao, tvoje osećanje, proniče svu narodnu dušu, ulazi u nju sa
svima svojim porocima i vrlinama, gadostima i radostima. Za zdravlje naše narodne
duše odgovoran je svaki od nas, i najveći i najmanji, i najučeniji i najnepismeniji, i
najviđeniji i najponiženiji.

Kada se naša narodna duša prvi put ustumarala na raskrsnici između dva sveta, Sv.
Sava ju je odlučno poveo putem Bogočoveka Hrista. Do njega, ona je bila slepa; kroz
njega ona je progledala i prvi put ugledala večnu Istinu i večni smisao života. Od
smrtnog, on je dušu našu okrenuo Besmrtnom, od vremenog - Večnom, od čovečjeg -
Bogočovečnom. Kome ćemo ići, prijatelji moji, kada se duša naša, plava ptica naša,
ustumara u kavezu tela našeg, ustumara mučena rastkovskim pitanjima: šta je život?
šta smrt? našto se daje život čoveku kada se završava smrću? Spopadnu li nas ta
jeziva pitanja, ko će nam odgovoriti na njih: da li evropski čovek ili Rastkov Bogočovek?
Nije li čovek zadao sebi rastkovska pitanja, budite uvereni, još nije izašao iz životinjskog
stadijuma, još se nije razvio u čoveka, jer samo životinje i poživotinjeni ljudi ne zadaju
sebi ta pitanja. Smatrali ko da je viši od životinja time što se raskošno odeva i hrani,
ukažite mu na životinje i bilje. Gle, zar ljiljan u polju nije lepše odeven i od slavnog cara
Solomona? zar nije raskošnije ukrašen i od raskošne carice Savske? Gle, zar se pčela
ne hrani bolje i od svakoga Kreza, jer se cvećem hrani? A kad svetosavski ozbiljno
zagledate u neke pretstavnike naše inteligencije, videćete da još nisu izišli ni iz
anorganskog stanja, jer žive telom i radi tela, radi te trošne ilovačne čaure duše svoje.

Ko se jedanput ozbiljno zamisli, rastkovski zamisli, nad tajanstvenim bićem što se čovek
zove, on mora ili kao Rastko svim bićem poverovati u Gospoda Hrista, ili izvršiti
samoubistvo, neminovno izvršiti duhovno samoubistvo, a možda i fizičko. Živeći na
sudbonosnoj vododelnici kultura, naš se čovek, zahvaćen rastkovskim pitanjima, ne
može smiriti dok odlučno ne pođe ili putem evropskog čoveka ili putem svetosavskog
Bogočoveka. Šta ga čeka na jednom a šta na drugom putu? Čime se završava jedan a
čime drugi put? Na čemu počiva kultura evropskog čoveka a na čemu kultura
svetosavskog Bogočoveka?

Evropska kultura počiva na čoveku kao na temelju. Čovekom se iscrpljuje njen program
i cilj, njena sredstva i sadržina. Humanizam je njen glavni arhitekt. Sva je izgrađena na
sofističkom principu i kriterijumu: čovek je mera svih stvari, vidljivih i nevidljivih, i to -
evropski čovek. On je vrhovni stvaralac i davalac vrednosti. Istina je ono što on proglasi
za istinu; smisao života je ono što on proglasi za smisao; dobro i zlo je ono što on
proglasi za dobro i zlo. Kratko i iskreno rečeno: evropski čovek je sebe proglasio za
boga. Zar niste primetili kako on neizmerno voli da boguje, da boguje naukom i
tehnikom, filosofijom i kulturom, religijom i politikom, umetnošću i modom, - da boguje
po svaku cenu, makar inkvizicijom i papizmom, makar mačem i ognjem, makar -
trogloditstvom i ljudožderstvom? On je jezikom svoje humanističko-pozitivističke nauke
objavio da - nema Boga. I vođen tom logikom on je smelo izveo zaključak iz toga: pošto
nema Boga, onda sam ja - bog!

Ništa tako ne voli evropski čovek no da se pretstavlja kao bog, mada je u ovoj vasioni
kao miš u mišolovci. Da bi pokazao i dokazao svoje bogovstvo, on je objavio da su svi
svetovi nad nama pusti, bez Boga i bez živih bića. On poštopoto hoće da ovlada
prirodom, da je potčini sebi, zato je i organizovao sistematski pohod na prirodu, i taj
pohod nazvao kulturom. U njega je upregao svoju filosofiju i nauku, svoju religiju i etiku,
svoju politiku i tehniku. I uspeo da uglača neku parčad na kori materije, ali je nije
preobrazio. Boreći se sa materijom, čovek nije uspeo da je očoveči, ali je ona uspela da
suzi i opovršini čoveka, da ga svede na materiju. I on, obzidan njome, saznaje sebe kao
materiju, samo kao materiju.

Znate li ko je pobedio? - Ironija, jer je kultura učinila čoveka robom materije, robom
stvari. Očigledna je istina: evropski čovek robuje stvarima, ne boguje nad njima.
Samozvani bog poklonički metaniše pred stvarima, pred idolima koje je sam načinio. U
svome pohodu protiv svega natprirodnog, on je tekovinama svoje kulture zamenio sve
nadmaterijalne težnje: zamenio je nebo, zamenio dušu, zamenio besmrtnost, zamenio
večnost, zamenio Boga živog i istinitog. I kulturu promovisao za boga. Jer na ovoj
pomračenoj zvezdi čovek ne može da izdrži bez boga, bez ma kakvog boga, makar bio i
lažan, - takva je kobna ironija ovako ustrojenog čoveka.

Zar ne primećujete da je evropski čovek, u svojoj kulturomaniji, pretvorio Evropu u

fabriku idola? Gotovo svaka kulturna stvar postala je idol. Otuda je naše doba -
idolopokloničko doba pre svega i iznad svega. Nijedan kontinent nije toliko poplavljen
idolima kao današnja Evropa. Nigde se toliko ne metaniše pred stvarima, i nigde se
toliko ne živi za stvari i radi stvari, kao u Evropi. To je idolopoklonstvo najgore vrste, jer
je to klanjanje pred ilovačom. Recite, zar čovek ne klanja riđoj ilovači, kada samoživo
ljubi zemljano, ilovačno telo svoje, i uporno tvrdi: telo sam i samo telo? Recite, zar
evropski čovek ne klanja riđoj ilovači, kada za svoj ideal proglašava klasu, ili narod, ili
čovečanstvo?

Nema sumnje, Evropa ne pati od ateizma, već od politeizma; ne pati od nemanja

bogova, već od premnogih bogova. Izgubivši pravoga Boga, ona je htela da svoju glad
za Bogom zasiti stvaranjem mnogih lažnih bogova, idola. Od nauke i njenih hipoteza -
stvorila je idole; od tehnike i njenih izuma - stvorila je idole; od religije i njenih
pretstavnika - stvorila je idole; od politike i njenih partija - stvorila je idole; od mode i
njenih manekena - stvorila je idole, a posred svih idola na vasioni tron egoizma posadila
evropskog čoveka, evropskog Dalaj-lamu.

U suštini svojoj, evropska kultura je - povampireni fetišizam, fetišizam u evropskom

izdanju, u evropskom kostimu. "Gurmanstvo za stvarima" je glavna odlika evropskog
čoveka. No fetišistička metafizika evropske kulture praktično se izražava fetišističkom
etikom. Stari neznabožački fetišizam odlikovao se - ljudožderstvom. A zar se novi
evropski fetišizam ne odlikuje isto tako - ljudožderstvom, samo maskiranim, kulturnim
ljudožderstvom? Zar evropska kultura nije ustima svoje nauke proglasila kao glavni
princip života - borbu za samoodržanje? Šta je to ako ne poziv na ljudožderstvo? He
znači li to: čoveče, bori se za samoodržanje - svim sredstvima; bori se, ako treba, i -
ljudožderstvom! glavno je: održati se u životu! Kako? -To ne podilazi pod kontrolu
savesti. Život je klanica, na kojoj jači ima pravo da zakolje slabijeg. Štaviše: slabiji ljudi
su materijal za jače. Pošto ni Boga ni besmrtnosti nema, onda je čoveku radi
samoodržanja - sve dopušteno. Dopušten je greh, dopušteno zlo, dopušten zločin.
Pozitivistička je nauka objavila: sve što biva - biva po prirodnim zakonima. U prirodi
vlada kao vrhovni zakon - zakon neophodnosti. On vlada i nad ljudima, i nad svima
njihovim mislima, osećanjima, stremljenjima, postupcima. Kada greše, ljudi greše po
neophodnosti. Čoveče, ti nisi kriv, ni za najveći prestup svoj - nisi kriv, jer sve što činiš,
činiš po prirodnoj neophodnosti... He čudite se! - greh ne može postojati za čoveka, za
koga ne postoji Bog, jer je greh - greh pred Bogom. Ako Boga nema, onda - ni greha
nema, ni zla nema, ni zločina nema.

Metafizički nihilizam evropske kulture, izražen principom: "nema Boga", morao se

pojaviti kao praktični nihilizam, čiji je princip: nema greha, sve je dozvoljeno! Obratite
pažnju, svojom filosofijom i naukom, svojom tehnikom i politikom, evropska kultura
sistematski potiskuje iz čoveka sve što je besmrtno i večno, virtuozno paralizuje u
njemu osećanje besmrtnosti, smanjuje mu dušu dok je najzad ne svede na - nulu.

Treba se osloboditi Boga, - to je javna ili potajna čežnja mnogih neimara evropske
kulture. Oni na tome rade kroz humanizam i renesans, kroz rusovljevski naturalizam i
razbarušeni romantizam, kroz pozitivizam i agnosticizam, kroz racionalizam i
voluntarizam, kroz parlamentarizam i revolucionizam. A smeliji među njima stvorili su
lozinku: treba ubiti Boga! Najzad je najdosledniji neimar i najiskreniji ispovednik
evropske kulture - Niče, sa vrha čovekomanijske piramide egoizma, objavio vest: "umro
je Bog!"

Kada nema ni večnog Boga, ni besmrtne duše, onda - nema ničeg apsolutnog, ničeg
svevrednosnog, onda - sve je relativno, sve prolazno, sve smrtno. I zbilja, proterane su
sve apsolutne vrednosti, a zacarene - relativne. Nema sumnje, relativizam je i logika, i
priroda, i duša humanizma. Ajnštajnova teorija relativiteta je završna, zbirna rezultanta
humanizma i svih njegovih filosofskih, naučnih, tehničkih i političkih ogranaka, no ne
samo to, nego u poslednjoj liniji svojoj, humanizam nije drugo do - nihilizam.

Krizu evropskog duha ovako ocrtava nemački filosof Karl Joel: "Našem pogledu na svet
nedostaje potez ka celini uopšte i smisao za apsolutno. Nedostaje nam celina
osvedočenja, a sa najvišom snagom osvedočenja i najviša snaga verovanja; naš moral
nema velikih karaktera; naša istorija nema ličnosti kroz koje se izražava ceo narod i celo
vreme u najzbijenijoj snazi. Nedostaje nam velika poezija, jer naša fantazija, otrgnuta od
kosmičke celine, hvata se samo malenoga a u velikom se samo igra, jer naše pesnike
ne nosi više ono kosmičko osećanje klasičara, koje je njihovim stihovima davalo viši
zvuk i njihovim likovima unutrašnju nužnost. Imamo najopojnije slikarstvo tona bez
melosa, najraskošniji patos bez etosa, i najšareniju instrumentaciju, ilustraciju,
inscenaciju, najveštiju tehniku bez duše. Imamo najvidljiviju sredinu, najbogatiju
pozornicu, najživlju radnju bez junaka, sa masama i marionetama kao junacima. Imamo
režiju kao umetnost s najjačim efektom, umetnost pojava bez suštine. Imamo najbogatiji
život; ali on nema mira i zaokruženosti, unutrašnje harmonije, jer mu nedostaje smisao
za celinu, za izmirenje čoveka i sveta. Tako kriza filosofije postaje kriza vremena".

Da, da, humanizam se nije mogao ne razviti u nihilizam. Zar može čovek ne postati
nihilist, kada ne priznaje nikakvu apsolutnu vrednost?

Idite koritom logike do kraja, i vi ćete morati doći do zaključka, da je relativizam - otac
anarhizma. Pošto su sva bića relativna, onda - nijedno od njih nema prava da sebe
nametne drugima. Pokuša li, treba ratovati do istrebljenja. Pošto su sve vrednosti
relativne, kakvo pravo ima ma koja od njih, da sebe nametne za najveću i vrhovnu? Na
osnovu čega tvoja istina, prijatelju, potiskuje moju, kada su i jedna i druga relativne?
Pošto u čovečanskim svetovima nema ničeg apsolutnog, onda - ne postoji ni hijerarhija
bića, ni hijerarhija vrednosti; postoji samo anarhija.

I zaista, stvarnost je nad stvarnostima, da su nihilizam i anarhizam logički završetak

evropske kulture, neizbežna završna forma evropskog humanizma i relativizma.
Humanizam se neminovno izvija u ateizam, prolazi kroz anarhizam, i završava
nihilizmom. Je li neko danas ateist, znaj, ako je dosledan, sutra će biti anarhist, a
preksutra nihilist. A je li ko nihilist, znaj da je do njega došao od humanizma kroz
ateizam.

Šta ostaje od čoveka, kada se iz tela njegovog izvuče duša? - Leš. Šta od Evrope, kada
se iz tela njenog izvuče Bog? - Leš. Isterali su Boga iz vasione, zar nije postala - lešina?
Šta je čovek koji poriče dušu u sebi i u svetu oko sebe? Ništa drugo do - uniformisana
ilovača, hodeći mrtvački sanduk od ilovače. Rezultat je poražavajući: zaljubljen u stvari,
evropski čovek je najzad i sam postao - stvar. Ličnost je obescenjena i razorena; ostao
je čovek = stvar. Nema celog integralnog, besmrtnog, bogolikog čoveka, već sami
razlomci čoveka, telesna ljuštura čoveka, iz koje je proteran besmrtni duh. Doduše,
ljuštura je uglačana, politirana, tetovirana, ali je ipak ljuštura. Evropska kultura je
obezdušila čoveka, oveštastvila ga i mehanizirala. Ona mi liči na čudovišnu mašinu koja
guta ljude i prerađuje ih u stvari. Finale je dirljivo tužan i potresno tragičan: čovek -
bezdušna stvar među bezdušnim stvarima.

***

Takva je, u glavnim linijama svojim, kultura evropskog čoveka. A kakva je kultura
svetosavskog Bogočoveka? Na čemu počiva ona? - Ona sva počiva na ličnosti
Bogočoveka Hrista. Bog je postao čovek, da bi čoveka uzdigao do Boga. To je početak i
završetak, između kojih se kreće pravoslavna, svetosavska kultura. Njena je deviza:
Bogočovek da bude u svemu prvi, da bude sve u svemu. He samo Bog, niti samo
čovek, već Bogočovek. Tu je oličeno i ostvareno najprisnije jedinstvo Boga sa čovekom:
tu niti se Bog potcenjuje na račun čoveka, niti čovek na račun Boga. Tu se postiže
idealna ravnoteža i ostvaruje savršena harmonija između Boga i čoveka. Punoću i
savršenstvo svoje ličnosti čovek postiže kroz sjedinjenje sa Bogočovekom.
Bogočovečnost je jedina kategorija, kroz koju se projavljuje sva mnogostruka delatnost
pravoslavne kulture. Počinje se od Bogočoveka, a završava idealnim, integralnim,
obogočovečenim čovekom. U centru svetova stoji Bogočovek Hristos; On je osovina
oko koje se kreću svi svetovi, gornji i donji. On je tajanstveni centar duša, ka kome
gravitiraju sve duše, gladne večne Istine i Života. On je i program i izvor svih
stvaralačkih sila svetosavske kulture. Tu Bog radi, čovek sarađuje; Bog stvara
čovekom, čovek stvara Bogom; tu se nastavlja božansko stvaralaštvo, i to nastavlja
čovekom. Radi toga čovek iznosi iz sebe sve što je božansko, stavlja ga u akciju, u
stvaralaštvo, u život. Pri tome, u tom stvaralaštvu, sve što je božansko, ne samo u
čoveku nego i u svetu oko čoveka, dolazi do izraza, do akcije; sve što je božansko radi,
sve što je ljudsko sarađuje. No da bi čovek uspešno sarađivao Bogu, mora naviknuti
sebe: da misli Bogom, da oseća Bogom, da živi Bogom, da stvara Bogom. A sve to
razotkriva nam cilj svetosavske kulture.
Kakav je cilj svetosavske kulture? Cilj je: da što više božanskog unese i ostvari u
čoveku i u svetu oko čoveka; drugim rečima: da ovaploti Boga u čoveku i u svetu. Stoga
je svetosavska kultura: kult Hristu Bogu, služenje Hristu Bogu. Ustvari, svetosavska
kultura je neprekidno služenje Hristu Bogu, neprekidno bogosluženje: čovek služi Bogu
kroz sebe i kroz svu tvar oko sebe: sistematski i planski unosi Boga i Božje u svaki svoj
posao, u svako svoje stvaralaštvo; budi sve što je božansko u prirodi oko njega, da bi
sva priroda služila Bogu, predvođena hristočežnjivim čovekom. Tako, sva tvar učestvuje
u sveopštem bogosluženju. Jer čoveku, koji služi Bogu, služi priroda.

Bogočovečanska kultura preobražava čoveka iznutra, ide iz unutrašnjeg spoljašnjem;

prerađuje dušu, i dušom - telo. Za nju: telo je blizanac duše, blizanac koji dušom živi,
kreće se i postoji. Izvucite iz njega dušu; šta ostaje ako ne - smrdljivi leš? Bogočovek
preobražava najpre dušu, a zatim i telo. Preobražena duša preobražava telo,
preobražava materiju.

Cilj je bogočovečanske kulture: preobraziti ne samo čoveka i čovečanstvo, već kroz njih
i svu prirodu. No, kako se postiže taj cilj? - Jedino bogočovečanskim sredstvima. A to su
evanđelske vrline: vera i ljubav, nada i molitva, post i smernost, krotost i žalostivost,
bogoljublje i bratoljublje. Praktikovanjem ovih vrlina izgrađuje se bogočovečanska,
svetosavska kultura. Upražnjavajući ove vrline, čovek prerađuje dušu svoju iz ružne u
lepu, iz mračne u svetlu, iz grešne u svetu, iz tamolike u hristoliku. I telo svoje pretvara
u ram, u koji uramljuje hristoliku dušu svoju.

Kroz vežbanje u evanđelskim vrlinama, čovek stiče vlast nad sobom i nad prirodom oko
sebe. Izgoneći greh iz sebe, i iz sveta oko sebe, čovek izgoni i divlju i razornu silu,
potpuno preobražava i sebe i svet, ukroćuje prirodu i u sebi i oko sebe. Svetitelji su
najbolji primeri toga: osvetivši, preobrazivši sebe praktikovanjem evanđelskih vrlina, oni
osvećuju, preobražuju i prirodu oko sebe. Mnogobrojni su svetitelji, kojima su divlje zveri
služile, koji su samom pojavom svojom ukroćavali lavove, medvede i vukove. Njihovo je
ophođenje sa prirodom molitveno, blago, krotko, samilosno, nežno, ne grubo, ne
surovo, ne neprijateljsko, ne divlje.

He spoljnje, nasilno, mehaničko nametanje, već unutrašnje, dragovoljno, lično usvajanje

Gospoda Hrista neprekidnim praktikovanjem hrišćanskih vrlina - stvara carstvo Božje na
zemlji, stvara pravoslavnu kulturu. Jer carstvo Božje ne dolazi spoljnim, vidljivim
putevima, već unutrašnjim, duhovnim, nevidljivim. "Ono neće doći da se vidi, - objavio je
Spasitelj. - Niti će kazati: evo ga ovde ili onde! Jer, gle, carstvo Božije je unutra u vama"
(Luka 17, 20-21), unutra u duši Bogom stvorenoj i bogolikoj, u duši osvećenoj Duhom
Svetim.

Jer je "carstvo Božije pravda i mir i radost u Duhu Svetom". Da, u Duhu Svetom, ne u
duhu čovekovom (Rim. 14, 17). Ono može biti u duhu čovekovom onoliko, koliko čovek
ispuni sebe Duhom Svetim pomoću evanđelskih vrlina. Zato je prva i najveća zapovest
svetosavske kulture: "Ištite najpre carstva Božijeg i pravde njegove, i ovo će vam se sve
dodati" (Matej 6, 33), to jest dodaće vam se sve što vam je potrebno za održavanje
telesnog života: hrana, odelo, obitalište (Mat. 6, 25-32). Sve je to samo dodatak carstvu
Božijem. A kultura Zapada ište najpre taj dodatak. U tome je njeno neznaboštvo, jer, po
reči Spasovoj, neznabošci ištu najpre taj dodatak. U tome je njen tragizam, jer je dušu
istrošila brinući se o stvarima. A bezgrešni Gospod rekao je jednom za svagda: "He
brinite se za život svoj, šta ćete jesti, ili šta ćete piti; ni za telo svoje, u što ćete ga obući
... Jer sve ovo neznabošci ištu; a zna Otac vaš nebeski da vama treba sve ovo. Hero
ištite najpre carstva Božijeg i pravde njegove i ovo će vam se sve dodati" (Matej 6, 25;
32-33; Luk. 12, 22-31).

Ogroman je registar potreba koje savremeni čovek žudno izmišlja. I radi zadovoljenja
svojih mnogobrojnih besmislenih potreba, ljudi su ovu zlatnu zvezdu Božiju pretvorili u
klanicu. A čovekoljubivi Gospod je davno otkrio ono što je "jedino potrebno" svakom
čoveku i svemu čovečanstvu. Šta je to? - Bogočovek Hristos i sve što On sobom
donosi: Božanska istina, Božanska pravda, Božanska ljubav, Božanska dobrota,
Božanska svetost, Božanska besmrtnost, Božanska večnost, i sva ostala Božanska
savršenstva. Eto, to je "jedino potrebno" čoveku i čovečanstvu, a sve ostale ljudske
potrebe, upoređene sa ovom, toliko su sporedne, da su gotovo nepotrebne.

Kada se čovek svetosavski ozbiljno zamisli nad tajnom svoga života i sveta oko sebe,
onda mora doći do zaključka, da je potreba nad potrebama - odreći se svih potreba, i
odlučno poći za Gospodom Hristom, poći i sjediniti se s Njim, upražnjavanjem
evanđelskih podviga. He učini li to, čovek ostaje duhovno besplodan, besmislen,
bezživotan; duša mu se suši, rasipa, raspada, i on postupno izumire, dok najzad sav ne
umre, sav bez ostatka. Jer su božanska usta Hristova izrekla: "Kao što loza ne može
roditi sama od sebe, ako ne ostane na čokotu, tako i vi, ako u meni ne budete. Ja sam
čokot, a vi loze: koji obitava u meni i ja u njemu, on će roditi mnogo roda, jer bez mene
ne možete činiti ništa, Ko ne ostane u meni, izbaciće se napolje, kao loza, i osušiće se, i
skupiće je, i u oganj baciti, i spaliti" (Jov. 15, 4-6).

Samo kroz duhovno organsko jedinstvo sa Bogočovekom Hristom, čovek može

produžiti život svoj u život večni i biće svoje u biće večno. Čovek bogočovečanske,
svetosavske kulture nikad nije sam: kad misli, on - Hristom misli; kad dela, on - Hristom
dela; kad oseća on - Hristom oseća Jednom rečju: on neprestano živi Hristom Bogom.
Jer šta je čovek bez Boga? - U početku polučovek, a na kraju - nečovek. Jedino u
Bogočoveku, čovek nalazi punoću i savršenstvo svoga bića, nalazi svoj original, svoju
beskonačnost i beskrajnost, svoju besmrtnost i večnost, svoju apsolutnu vrednost.
Gospod Isus je jedini među ljudima i među bićima proglasio dušu čovečiju za najveću
dragocenost u svima svetovima, gornjim i donjim. "Kakva je korist čoveku, - pita
Spasitelj koji se nikad smejao nije, - ako sav svet dobije, a duši svojoj naudi? Ili kakav
će otkup dati čovek za dušu svoju?" (Matej 16, 26).

Sva sunca i zvezde ne vrede koliko jedna duša. Istrošili čovek dušu svoju u porocima i
gresima, neće je moći otkupiti, makar postao gospodar svih sunčanih sistema... Tu je
čoveku ostavljen jedan izlaz, samo jedan, i nema drugog. Evo njega: Bogočovek Hristos
je jedino osiguranje duše čovečije, osiguranje na besmrtnost i večnost. Stvarima se
duša ne osigurava, već porobljava. Bogočovek oslobađa čoveka tiranije stvari. Nad
Hristovim čovekom stvari nemaju vlasti, ali on ima nad njima. Svima stvarima on
određuje pravu vrednost, jer ih sve ceni Hristovom ocenom. A pošto u Hristovom
cenovniku duša ljudska ima nesravnjeno veću vrednost od svih bića i stvari, to
svetosavski čovek svu brigu svoju, svu pažnju svoju, posvećuje duši. Jer je svetosavska
kultura prvenstveno kultura duše.

Čovek je veliki jedino Bogom; - to je moto svetosavske, bogočovečanske kulture. Bez

Boga, čovek nije drugo do - sedamdeset kilograma krvave ilovače. Šta su ljudi bez
Boga, ako ne - grob do groba? Evropski je čovek osudio na smrt i Boga i dušu. Nije li
time i sebe sama osudio na smrt, iza koje nema vaskrsenja? Svedite iskreno i
nepristrasno bilans evropske filosofije, nauke, politike, kulture, civilizacije, i vi ćete videti
da su one u evropskom čoveku ubile Boga i besmrtnost duše. No ako ozbiljno
zagledate u tragiku ljudske istorije, vi ćete morati uvideti da bogoubistvo uvek završava
samoubistvom. Setite se Jude. On je prvo Boga ubio, pa zatim sebe uništio. To je
neumitni zakon koji vlada istorijom ove planete.

Zgrada evropske kulture, zidana bez Hrista, mora se srušiti, vrlo brzo srušiti, prorokovao
je vidoviti Dostojevski pre 90 godina, i setni Gogolj pre 100 godina... I na naše oči
zbivaju se proroštva slovenskih proroka. Deset vekova zidana je evropska vavilonska
kula, i nama je pala u deo tragična vizija: gle, sazidana je ogromna - nula! Nastala je
sveopšta pometnja: čovek čoveka ne razume, duša dušu ne razume, narod narod ne
razume. Ustao je čovek na čoveka, i carstvo na carstvo, i narod na narod, pa čak i
kontinent na kontinent.

Evropski čovek je došao do svoje sudbonosne vrtoglavice. Na vrh svoje vavilonske kule
poveo je nadčoveka, i hteo njime da završi svoje zdanje, ali je nadčovek poludeo pod
samim vrhom, i survao se s kule, a i kula za njim krha se i lomi kroz ratove i revolucije.
Homo europae?cus morao je poludeti na kraju svoje kulture; Bogoubica je morao
postati samoubica. Wille zur Macht pretvorilo se u Wille zur Nacht. Noć teška noć legla
je na Evropu. Ruše se idoli Evrope, i nije daleko dan, kada neće ostati ni kamen na
kamenu od evropske kulture, koja je gradove zidala a duše razoravala, koja je tvari
obožavala a Tvorca odbacila...

Zaljubljen u Evropu, ruski mislilac Hercen je dugo živeo u njoj, ali je pri kraju svoga
života, pre 90 godina pisao: "Dosta smo dugo proučavali crvotočni organizam Evrope; u
svima slojevima, svuda smo videli prst smrti... Evropa se približuje strašnoj kataklizmi...
Političke revolucije se ruše pod teretom svoje nemoći; one su izvršile velika dela, ali
nisu svršili svoj zadatak, srušile su veru, a nisu ostvarile slobodu; raspirile su u srcima
želje koje nisu bile u stanju ispuniti... Ja sam prvi koji bledim, i bojim se tamne noći što
nastupa... Zbogom umirući svete, zbogom Evropo!"...

Pusto je nebo, jer nema Boga na njemu; pusta je zemlja, jer nema besmrtne duše na
njoj; evropska kultura je svoje roblje pretvorila u groblje. I sama postala groblje. "Ja
hoću da idem u Evropu, - izjavljuje Dostojevski, - i znam da idem na groblje"...

Pre Prvog svetskog rata propast Evrope predosećali su i pretkazivali samo setni vidioci
slovenski. Posle onog Svetskog rata to uviđaju i osećaju i poneki Evropljani. Najhrabriji i
najiskreniji među njima nesumnjivo je Špengler koji je pretprošle decenije uzbunio svet
svojom potresnom knjigom: Untergang des Abendlandes. U njoj on svima sredstvima,
koja mu pruža evropska nauka, filosofija, politika, tehnika, umetnost, religija, pokazuje i
dokazuje da Zapad pada i propada. Od Prvog svetskog rata Evropa se nalazi u ropcu.
Zapadnjačka ili faustovska kultura, po Špengleru, počela je u desetom veku posle
Hrista, a sada se raspada i propada, da sasvim nestane krajem dvadeset i drugog veka.
Za evropskom kulturom, rasuđuje Špengler, nastaje kultura Dostojevskoga, kultura
pravoslavlja.

Kroz sve svoje kulturne izume evropski čovek naglo umire i izumire. Zaljubljenost
evropskog čovečanstva u sebe - to je grobnica iz koje ono ne želi, i zato ne može, da
vaskrsne; zaljubljenost u svoj razum, - to je kobna strast koja pustoši evropsko
čovečanstvo. Jedino je spasenje od toga: Hristos, - tvrdi Gogolj. Ali svet, "rasejan
milionima blistavih predmeta, koji mu rasprštavaju misli na sve strane, nema snage da
se neposredno sretne sa Hristom".

Tip evropskog čoveka je bankrotirao pred osnovnim problemom života; svetosavski

Bogočovek ih je rešio sve do jednoga. Evropski čovek rešio je problem života -
nihilizmom; Bogočovek - večnim životom. Za evropskog darvinovsko-faustovskog
čoveka glavno je u životu - samoodržanje; za Hristovog čoveka - samopožrtvovanje.
Prvi veli: žrtvuj druge sebi! a drugi: žrtvuj sebe drugima!... Evropski čovek nije rešio
prokleti problem smrti; Bogočovek ga je rešio - vaskrsenjem.

***

Kome ćemo ići: evropskom čoveku ili svetosavskom Bogočoveku? Pođemo li prvom,
pretvorićemo se u prolaznog moljca; pođemo li drugom, pretvorićemo se u besmrtnog
tvorca svetosavske bogočovečanske kulture. Praktikujući evanđelske vrline, čovek čini
sebe neprolaznim i večnim. Gospodo, vi nastavljate sveto delo Svetoga Save, vi
stvarate pravoslavnu kulturu, vi izgrađujete, ulepšavate, obesmrćujete i svoju dušu i
dušu našeg naroda, znate li kada? - Kada svetosavski verujete u Gospoda Hrista, kada
Ga rastkovski volite, kada My se svetosavski molite, kada postite, kada činite milostinju,
kada izgonite grehe iz sebe, kada svetosavski volite svoj narod, kada blagosiljate one
koji vas kunu, kada dobro činite onima koji vas mrze, kada se Bogu molite za one koji
vas gone. Jednom rečju: kada ispunjujete Evanđelje Hristovo.

Znate li šta znači: biti svetosavski pravoslavan? - To znači: neprestano se boriti sa

strastima i gresima u sebi i u svetu oko sebe. Sa srebroljubljem bori se - siromaštvom;
sa pohotom bori se - postom i molitvom; sa gnevom bori se - krotošću; sa gordošću bori
se - smernošću; sa smrću bori se - besmrtnošću; sa đavolom bori se - Bogom!... Kada
misliš misao čistu i svetu, znaj - stvaraš svetosavsku kulturu. Svako tvoje plemenito
osećanje, svako tvoje evanđelsko delo, svaka tvoja dobra želja - neimar je svetosavske
kulture. Sveti Sava je u nas najveći neimar bogočovečanske, pravoslavne kulture, jer je
u Svetoj Gori dvadeset godina dušu svoju prerađivao evanđelskim podvizima, i tako
izradio iz sebe najveću, najbesmrtniju i najčarobniju ličnost u istoriji našeg naroda. On je
duši našoj proputio put iz smrti u besmrtnost, iz vremena u večnost, i poveo je putem
bogočovečanske, pravoslavne kulture.

Nema sumnje, principi i sile evropske kulture i civilizacije su Hristoborački. Dugo se

izrađivao tip evropskog čoveka, dok nije Bogočoveka Hrista zamenio svojom filosofijom
i naukom, svojom politikom i tehnikom, svojom religijom i etikom. Evropa se poslužila
Hristom "samo kao mostom iz varvarstva nekulturnog u varvarstvo kulturno, tj. iz
varvarstva neveštog u varvarstvo vešto"[1].

Čoveče, sei stolz und gl?cklich! = budi gord i srećan! - poručuje evropskom čoveku
završitelj evropske kulture, Niče. Smыrыsь, gordый čelovъkъ! = smiri se, gordi čoveče!
poručuje slovenskom čoveku apostol pravoslavne kulture, Dostojevski. Smiri se, gordi
čoveče, smiri pred večnom Hristovom istinom i pravdom!

U mojim zaključcima o evropskoj kulturi ima mnogo katastrofnog. Ali, neka vas to ne
čudi, jer govorim o najkatastrofalnijem periodu ljudske istorije, o apokalipsisu Evrope,
čije strahote lome telo njeno i duh njen. Nema sumnje, sva je Evropa minirana
vulkanskim protivrečnostima, koje, ako se ne uklone, mogu uskoro eksplodirati
završnim uništenjem evropske kulture...

Stavljeni na opasnu vododelnicu između dve kulture, zenice naše duše peče ognjeno
pitanje: evropski čovek ili svetosavski Bogočovek? Od odgovora na to pitanje, zavisi
sudbina naše narodne duše i u vremenu i u večnosti. Želite li da duša našeg naroda
zablista nezalaznom svetlošću; želite li da od prolazne postane neprolazna, od
neslavne - slavna, od smrtne - besmrtna, od vremenske - večna, od čovečne -
bogočovečna, onda izaberite svetosavskog Bogočoveka. Izaberete li Njega, šta će vam
učiniti čovek? šta smrt? "Smrti, gde ti je žaoka? pakle, gde ti je pobeda?" Izaberete li
Njega, vi ćete stati u red slovenskih besmrtnika, u red najboljih i najvećih Slovena, u red
glavnih neimara pravoslavne bogočovečanske kulture: Svetog Save Srpskog i Svetog
Sergija ruskog, Svetog Prohora Pčinjskog i Svetog Jovana Rilskog, Svetog Gavrila
Lesnovskog i Svetog Serafima Sarovskog, Gogolja i Dostojevskog, i ostalih besmrtnika
slovenskih. A kada ste sa njima, i sa njihovim svepobednim Gospodom Hristom, onda
vas niko neće moći pobediti ni u ovom ni u onom svetu, i onda ćete biti nepobedljivi
pobednici na svima bojištima u svima svetovima...

NAPOMENE:

1. Episkop Nikolaj: Reči o svečoveku, str. 334.

SVETOSAVSKA FILOSOFIJA DRUŠTVA
sadržaj

Ako evropski kontinent ostane ičim poznat u istoriji ove planete, ostaće verovatno time
što je umeo da izmisli mnogobrojne probleme a nije bio u stanju da ni jedan glavni
problem reši u korist svekolikog roda ljudskog. Tu spadaju, na prvom mestu, takozvani
socijalni problemi. Rešavati ih, postalo je manija maltene svih Evropljana. Ali, dopustite
pitanje: ko ih rešava bez ognja i mača, bez inkvizicije i lomača? Evropski čovek stoji
zbunjen, pometen i pomahnitao pred socijalnim problemima kao i pred problemom
čoveka. Zašto? Zato što problemi društva, kada se svedu na svoje osnovne elemetne,
nisu drugo do problem ličnosti, samo pomnožen brojem svih individua koje sačinjavaju
društvo. Čovek, samim tim što je čovek, član je društvene zajednice i u nju unosi svoju
psihofizičku sadržinu i problematiku. No, problematika čoveka i čovečanstva u osnovi je
jedna ista. Problemi istine i pravde, života i smrti, dobra i zla, besmrtnosti i večnosti,
neba i zemlje, muče i čoveka i čovečanstvo. Ali, najpre čoveka kao individuu, pa onda
čovečanstvo kao kolektiv. Logički se nameće zaključak: ko reši problem čoveka, rešio je
i problem društva, svakog društva, od najmalobrojnijeg do najmnogobrojnijeg: od
porodice do čovečanstva.

Zbog rešavanja i problema čoveka i problema društva na humanistički način, u Evropi

se padalo u dve krajnosti: ili je čovek potcenjivan, maltretiran, previđan, negiran radi
društva, ili društvo radi čoveka. A nama se hoće potpuna pravda i za čoveka i za
društvo, pravda koja bi uvek održavala ravnotežu između čovekovih božanskih
vrednosti i društvenih neprolaznih dragocenosti. Nama se hoće društvo u kome će se
očuvati božanska neprikosnovenost i božansko veličanstvo čovečije ličnosti; u kome
čovek neće biti potcenjen, unakažen, opatuljen, mehanizovan, robotizovan ni na račun
klase, ni na račun nacije, ni na račun države, ni na račun kulture, ni na račun civilizacije,
ni na račun nauke, ni na račun religije. Nama se hoće društvo u kome se ličnost i
društvo dopunjuju, podržavaju, rastu jedno kroz drugo i usavršavaju jedno pomoću
drugog; društvo u kome je svaki duhovno sjedinjen sa svima i svi sa svakim, u kome
svaki živi kroza sve, pomoću svih, ali i svi žive kroza svakog i pomoću svakog. A to
znači: nama se hoće društvo koje sobom pretstavlja i jeste jedan organizam, jedno telo,
a članovi toga društva su organski delovi među sobom: ti si oko, on ruka, ja noga, ali ni
jedan ne može reći drugom: ne trebaš mi, mogu bez tebe. Da bi radila, ruci je potrebno
oko da je vodi i noga da je nosi; isto tako, da bi videlo, oku je potrebna ruka da ga hrani
i noga da ga nosi; i opet, da bi hodila, nozi je potrebno oko da je vodi i ruka da joj
sarađuje. Svi smo u organizmu društva organski delići, veliki i mali, vidljivi i nevidljivi, ali
delići koji žive jedan sa drugim i pomoću drugog: svaki sarađuje svima i svi svakome.
Kao u telu: da bi rasla jedna dlaka na glavi, njoj sarađuje celo telo, ali je i dlaka svojom
posebnom funkcijom potrebna telu, jer čuva glavu i mudri je sprovodnik znoja.
Razgledajte telo čovečije; u njemu imamo najbolji primer društva, drugovanja, saradnje,
simbioze, služenja drugome, bližnjemu: svaki delić služi svima, i svi svakome; malom
prstu na ruci služi tako fini organ - oko, i još finiji - mozak, ali i prst služi i oku i mozgu.
Što važniji organ u telu, to odgovorniju službu vrši, i sluga je svemu što je manje od
njega u telu. Srce je najvažniji organ u telu ali i najveći sluga tela: ono neprekidno služi i
svakom molekilu posebno i celom telu ukupno.
He čudite se tome, tako je složeno telo: ono što je veće u njemu veće je zato, da bi
služilo manjemu od sebe. Zar ne vidite: smernost je glavna vrlina koja reguliše sve
odnose u ljudskom telu: ono što je veće smirava se pred manjim služeći mu; a ono što
je najveće - najviše se smirava! Tako i u našem zamišljenom, idealnom društvu: veći
služi manjemu, učen - neukome, mudar - prostome, bogat - siromahu; najveći je time
najveći što je dobrovoljni sluga svima. Sve po onom, i prirodnom i božanskom, zakonu
Bogočoveko- vom: "Koji hoće da bude veći među vama, neka vam služi. I koji hoće
među vama da bude prvi, neka vam bude sluga" (Mat. 20, 26-27). Zašto, zašto? Zato
što je to zakon i za najsavršenijeg čoveka, Bogočoveka Hrista, koji "nije došao da My
služe, nego da služi" (Matej 20, 28). Zaista, zar ima većeg sluge rodu ljudskom od
krotkog Bogočoveka? "Ja sam među vama kao sluga" (Luka 22, 27), objavljuje On
svojim sledbenicima, kao sluga koji vas, služeći vam smerno, uči Božanskoj Istini,
božanskoj Pravdi, božanskoj Ljubavi, božanskoj Dobroti, božanskoj Sili, kako biste znali
i mogli savladati greh, zlo i smrt, i postati božanski dobri, besmrtni i večni. He samo kao
ovaploćeni čovek, već i kao Bog Logos On neprestano služi ljudima kroz sunce, kroz
vazduh, kroz svetlost, kroz svu prirodu, kroz svu vasionu, služi im istrajno i smerno,
samo da bi ih naučio tom vrhovnom kosmičkom i vrhovnom prirodnom zakonu
božanskom: da veće služi manjemu, i to s radošću i blagošću. Zato su Njegova
Bogočovečanska usta i izrekla o tom zakonu ovo: "Najveći između vas, neka vam bude
sluga. Jer koji se podiže, poniziće se, a koji se ponižuje, podignuće se" (Luka 22, 27).
Ustvari, svekoliko Evanđelje Bogočovekovo, od početka do kraja, nije drugo do
savršena ilustracija i nepobitno posvedočenje tog kosmičkog božanskog zakona, ili
bolje, svezakona.

Gospodo, ne izgleda li vam po ovom evanđelskom svezakonu, da Bogočovek rešava

idealno i realno u isto vreme i problem čoveka i problem čovečanstva, i problem ličnosti
i problem društva? Jer su i čovek i čovečanstvo, i ličnost i društvo, ne samo od jednog
istog psihofizičkog materijala, nego i jedan isti cilj, jedna ista celishodnost prožima sve,
struji kroz sve što sačinjava njihovu suštinu. Ako pak njihov cilj nije isti, onda između
njih zjapi nepremostiva provalija i njih rastržu nepomirljive suprotnosti. Samo jedinstvo
cilja omogućuje idealno rešenje i problema čoveka i problema čovečanstva, i problema
ličnosti i problema društva. Ali, kakvog cilja? Sigurno ne nekog privremenog,
oportunističkog, konjukturnog, utilitarnog, već neprolaznog, besmrtnog, sudbinskog cilja
koji prati ljudsko biće u svima svetovima u kojima se ono kreće. To je onaj besmrtni cilj,
koji je Bogočovek postavio, crpeći ga iz bogolike suštine ljudske prirode. U čemu je taj
cilj? Evo u čemu: ovaplotiti Boga i sva božanska savršenstva u čoveku i čovečanstvu, u
ličnosti i društvu.

Zar je to moguće? Moguće je sa dva nepobitna razloga: prvi, što je čovek bogoliko biće;
drugi, što se Bog Logos ovaplotio u čoveka i kao Bogočovek pokazao kako je božanski
idealno savršen i čovečanski realno prirodan čovek u kome se ovaplotio Bog sa svima
svojim božanskim savršenstvima. I još nešto: Bogočovek je doneo i razdaje ljudima
božanske vrline i sile, te svaki čovek može, ako hoće, do maksimuma ovaplotiti u sebi
Boga i božanska savršenstva. Ostvarujući ovaj cilj, ljudi pretvaraju sebe u besmrtna
bića i postaju članovi besmrtnog Bogočovekovog društva: bogočovečanstva. Kao što se
iz čoveka, logički i prirodno, izvija i razvija čovečanstvo, tako se iz Bogočoveka, opet
logički i prirodno, izvija i razvija bogočovečanstvo. U tom Bogočovekovom društvu ljudi i
žive i ponašaju se kao besmrtna bića, i to po evanđelskim zakonima koji važe i u ovom i
u onom svetu. A to, jedino na ovoj planeti, društvo pravih besmrtnika i pravih
bogonosaca, i onih koji se bar trude da to postanu, nije ništa drugo do -
Bogočovečansko telo Njegovo - sveta Crkva Njegova...

Odahnite, mi se već nalazimo u svetilištu svetosavske filosofije društva. To je novo,

bogočovečansko društvo nimalo nalik na ona koja vam teoriski ili konkretno nudi
humanistička sociologija evropskog čoveka. U ovom svetosavskom društvu sve se
svodi na životvornu ličnost Bogočoveka Hrista. Ona je najviša vrednost i najviša
dragocenost. Sve ostale vrednosti, i individualne i socijalne, izvode se iz nje kao zraci iz
sunca. He treba se varati: svetosavlje je svetosavlje samo Bogočovekom, jer je
hrišćanstvo - hrišćanstvo samo Bogočovekom; u tome je njegov izuzetni značaj, i
vrednost, i sila. Gospod Hristos je sebe sama, svoju Bogočovečansku ličnost ostavio
kao Crkvu; stoga je Crkva - Crkva samo Bogočovekom i u Bogočoveku. Sve što je
svetosavsko sliva se u jednu ogromnu, sveobimnu istinu: Bogočovek je i suština, i cilj, i
smisao i svevrednost Crkve; ili tačnije: Crkva i nije drugo do Bogočovek Hristos
produžen u sve vekove. Bogočovek je glava telu Crkve, jedina glava. Telo Crkve raste
Njime u sve beskrajnosti božanskog života; raste rastom Božjim u meru rasta punoće
Bogočovečanske, jer se sve kroza Nj i za Nj sazda. Božanskom silom svojom On sve
članove Crkve tajanstveno vodi obogočovečenju, jer je smisao i cilj postojanja Crkve:
bogočovečanskom verom i podvizima sve dovesti u meru rasta visine Hristove, sve
obogočovečiti ...

Vi osećate, ja govorim o svetosavskoj Crkvi. Šta je njena suština? - Bogočovek Hristos.

Otuda sve što je svetosavsko ima bogočovečanski karakter: i saznanje, i osećanje, i
volja, i mišljenje, i život i društvo. Bog je u svemu na prvom mestu, čovek na drugom;
Bog vodi, čovek je vođen; Bog radi, čovek sarađuje. I to ne neki transcendentni,
apstraktni, zamišljeni Bog, već Bog najneposrednije istoriske stvarnosti, Bog koji je
postao čovek, živeo, u kategoriji našeg, ljudskog života, i u svemu se na zemaljski
očigledan način pokazao apsolutno bezgrešan, apsolutno svet, apsolutno dobar,
apsolutno mudar, apsolutno pravedan, apsolutno istinit. On je i postao čovek, ostajući
Bogom, da bi kao Bog dao ljudskoj prirodi božanske sile, koja bi ljude odvodila
najprisnijem, bogočovečanskom jedinstvu sa Bogom. I ta božanska sila njegova
neprekidno radi u Bogočovečanskom telu njegovom-Crkvi, sjedinjujući ljude sa Bogom
kroz blagodatni i sveti život. Jer Crkva i nije drugo do čudesni bogočovečanski
organizam, u kome se saradnjom blagodati Božije i slobodne delatnosti čovekove
obesmrćuje, obogočovečuje sve što je čovečije, sve - osim greha. U Bogočovečanskom
organizmu Crkve svaki vernik je kao živa ćelija koja postaje sastavni delić njegov i živi
njegovom životvornom bogočovečanskom silom. Jer, po svetosavskom shvatanju, biti
član Crkve znači: saovaplotiti se Bogočoveku, postati sutelesnik njegov, organski deo
bogočovečanskog tela njegovog; jednom rečju: obogočovečiti se u vasceloj realnosti
svoje čovečanske ličnosti.
Gospodo, evo osnovnih principa svetosavske filosofije društva: u svemu i po svemu
Crkva je na prvom mestu bogočovečanski organizam, a zatim bogočovečanska
organizacija. Iz toga logički sledi i njeno bogočovečansko delovanje u svetu: sve što je
Bogočovekovo - ovaplotiti u čoveku i čovečanstvu: ovaplotiti ljubav Hristovu, pravdu
Hristovu, dobrotu Hristovu, mudrost Hristovu, smernost Hristovu, uopšte sve vrline
Hristove. Jer se pomoću njih Hristos useljuje u čoveka i ovaploćuje u njemu. I takav
čovek živi Hristom, misli Hristom, oseća Hristom, radi Hristom. Otkuda mu ta snaga? -
Od samoga Hrista. Po reči sv. apostola Pavla: "Sve mogu u Hristu Isusu koji mi moć
daje" (Filip. 4,13). Čovek svetosavske vere, živeći u bogočovečanskom organizmu
Crkve, živi uvek u zajednici "sa svima svetima" (Efes. 3, 18), koji ga tajanstveno
pomažu u ostvarivanju evanđelskih zapovesti. Otuda svetosavski član Crkve živo
oseća: da je jedne vere sa Apostolima, Mučenicima i Svetiteljima svih vekova, da su oni
večno živi, i da sve njih jednovremeno prožima jedna ista bogočovečanska sila, jedan
isti bogočovečanski život, jedna ista bogočovečanska istina. U Crkvi je prošlost uvek
savremena, jer Bogočovek Hristos, koji je juče i danas onaj isti i vavek u svome
bogočovečanskom telu neprekidno živi istom istinom, istom svetošću, istim dobrom,
istim životom, i svu prošlost uvek čini sadašnjicom. Otuda, čovek svetosavske vere
nikad nije sam već uvek u društvu svih svetih članova Crkve. I kada misli misao, on je
misli sa strahom i molitvenim trepetom, jer zna da u tome na tajanstven način učestvuju
svi Svetitelji. Pravoslavni su time pravoslavni što neprekidno imaju ovo osećanje
bogočovečanske sabornosti, zagrevajući ga i čuvajući ga molitvom i smernošću. Oni
nikada sebe ne propovedaju, nikada se ne hvale čovekom; nikada ne ostaju pri goloj
čovečnosti; nikada ne idolatriziraju humanizam. Na svima putevima svojim oni
ispovedaju i propovedaju Bogočoveka, ne čoveka. Njihovo je rukovodno načelo:
bogočovečanski ciljevi se ostvaruju samo bogočovečanskim sredstvima; evanđelskim
ciljevima se stiže samo evanđelskim putevima. Bogočovečanska ideologija hrišćanstva
može se očuvati jedino bogočovečanskom metodikom hrišćanstva. Gospod Isus je i
Istina i Put: ne samo Istina nego i Put, Put kojim se jedino dolazi do Istine. Otstupi li se
od bogočovečanske metodike, neminovno se otstupa i od bogočovečanske ideologije,
otstupa se od Bogočoveka Hrista.

***

Na evropskom Zapadu hrišćanstvo se postepeno pretvaralo u humanizam. Dugo i

naporno Bogočovek je smanjivan, preinačavan, sužavan, i najzad sveden na čoveka:
na nepogrešnog čoveka u Rimu, i ne manje nepogrešnog čoveka u Londonu i Berlinu.
Tako je postao papizam koji od Hrista uzima sve, i protestantizam koji od Hrista traži
najmanje, pa često i ništa. I u lapizmu i u protestantizmu na mesto Bogočoveka istavljen
je čovek i kao najviša vrednost i kao najviši kriterijum. Izvršena je bolna i tužna korekcija
Bogočoveka, njegovog dela i njegovog učenja. Istrajno i uporno trudio se papizam da
Bogočoveka zameni čovekom, dok u dogmatu o nepogrešivosti pape - čoveka,
Bogočovek nije zauvek zamenjen prolaznim "nepogrešnim" čovekom. Jer ovim
dogmatom papa je odlučno i jasno proglašen ne samo za nešto više od čoveka, nego i
od svetih Apostola, i od svetih Otaca, i od svetih Vaseljenskih sabora. Ovakvim
odstupanjem od Bogočoveka, od vaseljenske Crkve kao Bogočovečanskog organizma,
papizam je prevazišao Lutera, tvorca protestantizma. U samoj stvari, prvi, radikalni
protest u ime humanizma protiv Bogočoveka Hrista i njegovog Bogočovečanskog
organizma - Crkve - treba tražiti u papizmu, ne u luteranizmu. Papizam je stvarno prvi i
najstariji protestantizam.

He treba se varati: papizam i jeste najradikalniji protestantizam, jer je temelj hrišćanstva

preneo sa večnog Bogočoveka na prolaznog čoveka. I to proglasio za najglavniji
dogmat, a to znači: za najglavniju istinu, za najglavniju vrednost, za najglavnije merilo
svih bića i stvari u svima svetovima. A protestanti su samo prihvatili ovaj dogmat u
suštini, i razradili ga do užasnih razmera i detalja. U samoj stvari, protestantizam nije
ništa drugo do generalno primenjeni papizam. Jer je u protestantizmu, osnovno načelo
papizma sprovedeno u život od strane svakog čoveka posebno. Po primeru
nepogrešivog čoveka u Rimu, svaki protestant je ponovljeni nepogrešivi čovek, jer
pretenduje na ličnu nepogrešivost u stvarima vere. Može se reći: protstantizam je
vulgarizirani papizam, samo lišen mistike, autoriteta i vlasti.

Svođenjem hrišćanstva, sa svima njegovim beskrajnim istinama bogočovečanskim, na

čoveka, učinjeno je to, da je zapadno hrišćanstvo pretvoreno u humanizam. Ovo može
izgledati paradoksalno, ali je istinito svojom neodoljivom i neuklonjivom istoriskom
stvarnošću. Jer je zapadno hrišćanstvo, u suštini svojoj, najodlučniji humanizam, pošto
je čoveka proglasilo nepogrešivim, i bogočovečansku religiju pretvorilo u humanističku.
A da je tako, pokazuje to što je Bogočovek potisnut na nebo, a na njegovo upražnjeno
na zemlji mesto postavljen je njegov zamenik, Vicarius Christi papa. Kakva tragična
nelogičnost: svuda prisutnom Bogu i Gospodu Hristu postavljati zamenika! Ali ova se
nelogičnost ovaplotila u zapadnom hrišćanstvu: crkva je pretvorena u državu, papa je
postao vladar, vladike su proglašene za knezove, sveštenici su postali vođe klerikalnih
partija, vernici su proglašni za papske podanike, Evanđelje je zamenjeno vatikanskim
zbornikom kanonskog prava, evanđelska etika i metodika ljubavi zamenjena je
kazuistikom, jezuistikom i "svetom" inkvizicijom. A to znači: sistematskim uklanjanjem,
uništavanjem svega što ne klanja papi, pa čak i nasilnim prevođenjem u papsku veru i
spaljivanjem grešnika u slavu krotkoga i blagoga Gospoda Isusa!

Gospodo, sve se ove činjenice same slivaju u jedan neodoljivo logičan zaključak: na
Zapadu nema Crkve, nema Bogočoveka, zato nema ni pravog bogočovečanskog
društva; društva, u kome je čovek čoveku besmrtni brat i večni sabrat. Humanističko
hrišćanstvo je u stvari najodlučniji protest i ustanak protiv Bogočoveka Hrista i svih
evanđelskih, bogočovečanskih vrednosti i merila. Istina, i u ovome provejava omiljena
težnja evropskog čoveka, da sve svede na čoveka kao na osnovnu vrednost i osnovno
merilo. A iza svega toga stoji jedan idol: Menschliches Allzumenschliches.

Svođenjem hrišćanstva na humanizam, hrišćanstvo je, nema sumnje, uprošćeno, ali u

isto vreme i - upropašćeno. Pošto je izvršen "glajhšaltung" hrišćanstva sa humanizmom,
danas se pogdegde u Evropi pomišlja na povratak Bogočoveku Hristu. Poklici
pojedinaca u protestantskom svetu: Zur?ck zum Jesus! Back to Jesus! samo su
nemoćni krici u mrkloj noći humanističkog Hrišćanstva, koje je napustilo
bogočovečanske vrednosti i merila, i sada se guši u očajanju i nemoći. A iz dubine
vekova bruje gorke reči setnog proroka Božjeg Jeremije: "Proklet čovek koji se uzda u
čoveka!"...

U širokoj istoriskoj perspektivi zapadnjački dogmat o nepogrešivosti čoveka nije drugo

do pokušaj, da se umirući humanizam oživi i obesmrti. To je poslednja transformacija i
završna glorifikacija humanizma. Posle racionalističke prosvećenosti 18. veka i
kratkovidog pozitivizma 19. veka, evropskom humanizmu nije bilo ostalo ništa drugo
nego da se raspadne u svojoj nemoći i u svojim protivrečnostima. Ali u tragičnom
momentu religiozni humanizam mu je pritekao u pomoć, i svojom dogmom u
nepogrešivosti čoveka, spasao evropski humanizam od nemile smrti. No i ako
dogmatiziran, zapadni hrišćanski humanizam nije mogao ne zadržati u sebi sve
pagubne protivrečnosti evropskog humanizma, koje su jednodušne u jednoj želji: u
proterivanju Bogočoveka sa zemlje na nebo. Jer je humanizmu glavno i najglavnije, da
čovek bude najviša vrednost i najviše merilo. Čovek, a ne Bogočovek.

Gospodo, po našem svetosavskom osećanju i saznanju: hrišćanstvo je hrišćanstvo

Bogočovekom, njegovom bogočovečanskom ideologijom i bogočovečanskom
metodikom. To je osnovna istina na račun koje se ne mogu praviti nikakvi kompromisi.
Samo kao Bogočovek, Hristos je najviša vrednost i najviše merilo. Treba biti iskren i
dosledan do kraja: ako Hristos nije Bogočovek, onda je on najbezočnija varalica, jer
proglašuje sebe za Boga i Gospoda. Ali evanđelska istoriska stvarnost nepobitno
pokazuje i dokazuje da je Isus Hristos po svemu i svačemu savršeni Bogočovek. Stoga
se ne može biti hrišćanin bez vere u Hrista kao Bogočoveka i u Crkvu kao Njegovo
Bogočovečansko telo, Crkvu, u kojoj je On ostavio svu Čudesnu Ličnost svoju.
Spasonosna i životvorna sila Crkve Hristove sastoji se u večnoživoj i svudaprisutnoj
ličnosti Bogočoveka. Svako zamenjivanje Bogočoveka ma kakvim čovekom, i svako
odabiranje iz hrišćanstva samo onoga što se sviđa čovekovom individualnom ukusu i
razumu, pretvara hrišćanstvo u površni i bespomoćni humanizam.

Izuzetna važnost hrišćanstva za rod ljudski sastoji se u njegovoj životvornoj i

neizmenljivoj bogovečnosti, kojom ono osmišljava čovečnost uopšte, prevodeći je iz
tame nebića u svetlost Svebića. Jedino svojom bogočovečanskom silom hrišćanstvo je
so zemlje, so koja čuva čoveka da ne istruli u grehu i zlu. Raspline li se u razne
humanizme, hrišćanstvo obljutavi, postane obljutavela so, koja nije ni za šta, osim da se
prospe i da je ljudi pogaze.

Svaka težnja i pokušaj da se hrišćanstvo izjednači, "glajhšaltuje" sa duhom vremena, sa

prolaznim pokretima i režimima izvesnih perioda istoriskih, oduzima hrišćanstvu onu
specifičnu vrednost, koja ga i čini jedinstvenom bogočovečanskom religijom u svetu. U
svetosavskoj filosofiji društva pravilo je iznad svih pravila ovo: ne prilagođavati
Bogočoveka Hrista duhu vremena, nego duh vremena prilagođavati duhu Hristove
večnosti, Hristove bogovečnosti. Jedino tako Crkva će moći sačuvati životvornu i
nezamenljivu ličnost Bogočoveka Hrista, i ostati Bogočovečansko društvo, u kome ljudi
druguju i žive pomoću božanske ljubavi i pravde, molitve i posta, krotosti i smernosti,
dobrote i mudrosti, milosti i vere, bogoljublja i bratoljublja, i ostalih evanđelskih vrlina.

Po svetosavskoj filosofiji života i sveta: i čovek, i društvo, i narod, i država imaju se

prilagođavati Crkvi kao večnom idealu, ali se Crkva nipošto ne sme prilagođavati njima,
i još manje - robovati njima. Narod ima prave vrednosti samo u toliko ukoliko živi
evanđelskim vrlinama i ovaploćuje u svojoj istoriji bogočovečanske vrednosti. Što važi
za narod, važi i za državu. Cilj naroda kao celine, isti je što i cilj pojedinca: ovaplotiti u
sebi evanđelsku pravdu, ljubav, svetost; postati "sveti narod", (I Pet. 2, 9-10; 1. 15-16.)
"Božji narod" koji svojom istorijom objavljuje božanske vrednosti i vrline. Sveti Nemanjići
su tako shvatali i narod i državu; i na tome neumorno radili najpre oni sami, pa za njima
i sa njima i sav srpski narod. Svima zakon behu evanđelske vrline, svima: i upravljačima
narodnim i narodu - piše monah Teodosije u Životu Svetoga Save.

U tome, u tome je besmrtna slava i neprolazna veličina Svetih Nemanjića. Bez

evanđelskih vrlina, šta je narod? - Povorka hodećih leševa. A država? - Institucija za
razaranje narodne duše i njenih večnih vrednosti. Pitam vas: ima li narod - kolektivnu
savest, narodnu savest? a država - ima li savest? - Sveti Nemanjići odgovaraju: i narod
ima narodnu savest, i država ima državnu savest; to je Crkva i njeno Evanđelje. Ako
ovu misao proširimo i konkretnije izrazimo, ona će glasiti: Savest srpskog naroda su
svetitelji, na čelu sa Svetim Savom. A ta savest našeg naroda stalno upućuje svima
Srbima u svima vekovima jednu molbu, jedan savet, jedan zavet: neka vam svima, i
ubogima i bogatima, i mladima i starima, i pismenima i nepismenima, i sveštenicima i
učiteljima, i vojnicima i radnicima, i ministrima i vladikama, zakon budu - evanđelske
vrline! Bude li tako, srpski će narod savladati sve smrti u svima svetovima, i ništa mu
neće moći nauditi, ništa, ništa, ništa!
SVETOSAVSKA FILOSOFIJA VREDNOSTI I MERILA
sadržaj

Kada se čovek probudi iz sna kojim spava u ilovači tela svog, i duhovno progleda, onda
oseti da su materija i materijalne stvarnosti oko njega u toliko stvarne, realne, u koliko ih
njegov duh saznaje kao takve. I ubrzo dolazi do paradoksalnog saznanja: ljudi, kao
naročita vrsta bića, dolaze do saznanja o stvarnostima u spoljašnjem materijalnom
svetu pomoću svoga ljudskoga duha koji nije materijalan niti ima svojstva materijalnih
stvarnosti; naprotiv, on je nešto što se ne može očima videti, niti rukama opipati, niti
čulima proanalizirati, niti pokazati kao neka transubjektivna materijalna stvarnost. Ali,
ako se ne može uhvatiti u oblike materijalne stvarnosti i podvesti pod kontrolu čula, duh
je ipak svojom nevidljivom suštinom merilo svih vidljivih stvarnosti u svetu materije. I što
čovek dublje misli, sve neodoljivije oseća i saznaje da je misao duha, iako neopipljiva,
nevidljiva, nematerijalna, ipak stvarnija od svake, takozvane, objektivne stvarnosti u
oblasti transubjektivne materije. Štaviše: sve stvarnosti zasnivaju svoju realnost na
mislima duha, koji je po sebi nematerijalan; pomoću nematerijalnog, nevidljivog i
neopipljivog ljudi i osećaju, i saznaju, i procenjuju ono što je materijalno, vidljivo i
opipljivo. U tome je i preimućstvo i zagonetnost, i veličina ljudskoga duha. I probuđen
čovek, vođen svojim nematerijalnim, nevidljivim duhom kroz tajanstva materijalnog,
fizičkog sveta, sve više uviđa, da je njegov duh - njegova najveća i najneposrednija
stvarnost, a camim tim i njegova najveća vrednost. U takvom raspoloženju čovek
uskoro oseti neodoljivu istinitost Spasiteljevih reči o duši ljudskoj kao najvećoj stvarnosti
i najvećoj vrednosti, stvarnosti - stvarnijoj od vascelog vidljivog sveta, i vrednosti -
vrednosnijoj od svih sunčanih sistema: "Kakva je korist čoveku ako sav svet dobije a
duši svojoj naudi? ili kakav će otkup dati čovek za dušu svoju?" (Matej 16, 26). Drugim
rečima: u vidljivom svetu nema vrednosti koja je ravna vrednosti duše ljudske, ili
vrednosti kojom se duša može proceniti i isplatiti; ona više vredi nego svi svetovi skupa.

U samoj stvari, ceo svoj vidljivi život, život u vremenu i prostoru, čovek zasniva na
nevidljivostima, tojest na duši, na njenim mislima, na njenoj savesti. U svetu vidljivih
stvarnosti i zbivanja čovek se orijentiše svojom mišlju; njome sve meri i procenjuje,
njome koja je i za njega samog nevidljiva. U toliko je onda prirodnije i logičnije da se
njome orijentiše i u svetu duhovnih stvarnosti i duhovnih vrednosti, koje su
nematerijalne i nevidljive kao i ona sama. Misao je to što čovek upoznaje, vezuje i spaja
ne samo sa svetom vidljivih, materijalnih stvarnosti, nego i sa svetom nevidljivih,
duhovnih stvarnosti. Čak i krajnji senzualisti u gnoseologiji ne mogu to poreći.

Mora se priznati: čovečiji duh je čudotvorna laboratorija, u kojoj se na neobjašnjivi način

čulni utisci prerađuju u misli. Čovek?-Ta čovek je najčudesnija i najsavršenija radionica,
u kojoj se neprekidno vrši tajanstveno prelivanje vidljivog u nevidljivo i nevidljivog u
vidljivo, kao i prelivanje prirodnog u natprirodno i natprirodnog u prirodno. Jer mi ljudi
prirodnim nazivamo ono što je vidljivo i opipljivo, a natprirodnim ono što je nevidljivo i
neopipljivo. Zagledajte čoveka: u vidljivom i opipljivom telu živi nevidljiva i neopipljiva
duša; zar nije on u isto vreme i prirodno i natprirodno biće? Štaviše, ono što je prirodno
u njemu živi onim što je natprirodno u njemu: telo živi dušom. Kada čovek misli misao,
šta se dešava s njim? - Prekoračuje granice prirodnog i stupa u sferu natprirodnog; i
svim bićem oseća da to što je u njemu nevidljivo i natprirodno i jeste naša
najneposrednija stvarnost, naša najnesumnjivija empirija, naša prva datost. U samoj
stvari, mi pomoću onoga što je natprirodno u našoj prirodi dolazimo u dodir sa prirodnim
i saznajemo ono što nazivamo vidljivom prirodom. Mi ljudi, mi smo prvo natprirodna pa
onda prirodna bića, jer je u nas natprirodno - srce prirodnog, srž prirodnog, suština
prirodnog.

Jeste li videli čudotvorca? Gle, svaki čovek je čudotvorac, jer se u svakome neprekidno
vrši prerađivanje prirodnog u natprirodno i natprirodnog u prirodno. Na primer, misao o
milostinji, dok je u tvojoj duši, ona je nešto nevidljivo, nematerijalno, natprirodno;
ostvariš li je, ti si već postao čudotvorac: pretvorio si nevidljivo u vidljivo, natprirodno u
prirodno. Ili, ti voliš roditelje; kao unutrašnje osećanje, tvoja je ljubav nešto nevidljivo,
nematerijalno, natprirodno; čim je prevedeš u brigu i staranje za roditelje, ti si već učinio
čudo: pretvorio si nevidljivo u vidljivo, natprirodno u prirodno.

Što važi za ljudsku misao i osećanje, važi za sve što je ljudsko: svima svojim
postupcima, delima, celokupnim svojim životom čovek je čudotvorac, jer pretvara
nevidljivo u vidljivo, ovaploćuje natprirodno u prirodno. Čovek živi time što neprekidno
projicira, transubjektivira svoj nevidljivi duh u svoj vidljivi svet prirode, i na taj način
stalno ovaploćuje natprirodno u prirodno.

Otkuda duhu ljudskom ta moć i sila? - Otuda, što je on sam ovaploćenje lika Božjeg, jer
je sazdan po liku Božjem. Živeti, to znači: ovaploćavati božanske sile koje se taje u
bogolikoj duši čovekovoj. Ovaploćavajući te sile, čovek se navikava na glavni, centralni
fakt ljudske istorije: ovaploćenje Boga Logosa, Gospoda Isusa Hrista. Zar ne vidite,
život svakog čoveka posebno i svih ljudi skupa, samo je uvod, priprema i predsprema
za taj najsudbonosniji čin ljudske drame: Bogoovaploćenje? Jer je smisao i cilj čoveka i
svega roda ljudskog: ovaplotiti Boga i sve što je Božje.

Gospodo, ozbiljan posmatrač sveta, ma s koje strane pristupio materijalnim ili duhovnim
stvarnostima, mora osetiti prisustvo beskrajne tajanstvenosti u svima pojavama. To je
danak koji svaki mislilac mora platiti zagonetnoj misteriji sveta. Nema sumnje, pravilna
orijentacija u ovom zagonetnom svetu zavisi od duha kojim se čovek orijentiše; ili
tačnije: od prirode duha. A prirodu svoju duh čovečiji kazuje i pokazuje kroz iskustvo
koje svojom delatnošću stvara. Iz vascelog iskustva tog izbija čežnja duha ljudskog za
beskrajnošću u svima izrazima: u znanju, u životu, u postojanju. Duh ljudski neumorno
čezne za beskrajnim znanjem, za beskrajnim životom, za beskrajnim postojanjem. A
kroza sve to on hoće jedno: da savlada prolaznost, konačnost, ograničenost, a omogući
i osigura neprolaznost, beskonačnost, bezgraničnost. U svima kulturama i
civilizacijama, na kraju svih krajeva, sve muke duha ljudskog slivaju se u jedan gigantski
napor: savladati smrt i smrtnost, a osigurati besmrtnost i život večni, osigurati ma po
koju cenu.

Ali, zar nas sve to ne potstiče na pitanje: otkuda u duhu ljudskom ta čežnja i težnja za
beskrajnošću u svima pravcima? Šta je to što misao ljudsku goni iz problema u
problem, iz beskrajnosti u beskrajnost? Ako se ova čežnja za beskrajnošću i može
nametnuti slabijem čoveku, onda otkud ona kod najsamostalnijih mislilaca? Štaviše, ona
je u njih razrađena u najsloženiju problematiku. Sve to pokazuje da se čežnja za
beskrajnošću nalazi u samoj prirodi duha ljudskog. Priroda samog saznanja teži za
beskrajnim znanjem; priroda samog osećanja teži za beskrajnošću osećanja; priroda
samog života teži za beskrajnim životom. Sav duh čovekov: i kroz saznanje, i kroz
osećanje, i kroz volju, i kroz život hoće da je beskrajan, a to znači: besmrtan. Glad za
beskrajnošću, glad za besmrtnošću jeste iskonska, metafizička glad duha ljudskog. Ona
je duh ljudski gonila ka beskrajnosti i besmrtnosti kroz mnogobrojne religije, filosofije,
nauke, muke i podvige. Jednom rečju: duh ljudski hoće beskrajnost, hoće besmrtnost
po svaku cenu i ma u kom obliku.

Očigledno je da ovu čežnju za beskrajnošću nije mogla nametnuti čoveku veštastvena

priroda, pošto je sama ograničena, i nema u sebi te čežnje. Isto je tako očigledno, da je
duhu ljudskom nije moglo nametnuta ni telo čovečije, pošto je i samo ograničeno. Kao
jedini logičan izlaz ostaje postavka: ljudska čežnja za beskrajnošću, za besmrtnošću
nalazi se u samoj suštini duha ljudskog. Sazdan po liku Božjem, čovek je sav u toj
čežnji. Jer bogolikost i jeste ono u biću ljudskom što čezne za beskrajnim Božjim
istinama u svima svetovima. Imanentna duhu ljudskom, ova bogolikost potstiče čoveka
da se bogočežnjivo pruža i seže za svima beskrajnostima Božjim. Prirodno je za
bogoliku dušu da čezne za Bogom kao za svojim originalom.

Ovo nije proizvoljan zaključak, već po svemu činjeničan, jer svekoliko iskustvo roda
ljudskog svedoči o toj moćnoj i tajanstvenoj čežnji duha ljudskog za beskrajnošću, za
besmrtnošću, za večnim životom, bilo u ovom ili onom svetu. Ako se oslonimo na
sveopšte iskustvo roda ljudskog i svedemo čoveka na njegove osnovne elemente, na
praelemente, sigurno ćemo pronaći ovo: čežnja za besmrtnošću je najosnovniji
elemenat, na kome počiva i u kome se bitno sastoji sav čovek.

Stvarajući čoveka po liku svom, Bog je samim tim po biću njegovom razlio čežnju za
božanskom beskrajnošću života, za božanskom beskrajnošću saznanja, za božanskom
beskrajnošću savršenstva. Stoga se ova neizmerno gladna čežnja bića ljudskog ne
može potpuno zadovoljiti i zasititi ničim do Bogom. Objavljujući kao glavni cilj čovekovog
postojanja u svetu božansko savršenstvo: "Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš
nebeski" (Matej 5, 48), - Gospod Hristos je odgovorio na osnovni zahtev i potrebu
bogolikog i bogočežnjivog bića čovekovog.

Bogolikost prirode ljudske ima dvostruki smisao: prvo u njoj je data suština bića
čovekovog; drugo, njome je određen čoveku kao cilj života: Bog sa svima svojim
beskrajnim savršenstvima. Bogolikost je suština suštine čovekovog bića, na kojoj i po
kojoj čovek ima da izrađuje i izgrađuje sebe u ovom svetu. U samoj stvari: u biću
čovekovom Bog je prvo, a čovek - drugo; drugim rečima: čovek je sazdan kao
potencijalno bogočovečansko biće, čiji je zadatak bio da, vođeno bogolikom dušom,
sebe u svemu upodobi Bogu, i tako stvarno izradi sebe u bogočovečansko biće, to jest
biće u kome je čovek idealno sjedinjen sa Bogom i živi u njegovim božanskim,
beskrajnim savršenstvima. Ali umesto da bogolikošću duše prožme sav svoj empiriski
život, čovek je odvojio duh svoj od svega Božjeg u sebi, i otisnuo se kroz tajanstva
ovoga sveta bez Boga, to jest bez svoga prirodnog putovođe. I naišao u ovome svetu
na nepremostive provalije i jezive raseline.

U suštini svojoj pad se čovekov sastojao u tome što je čovek ustao protiv bogolikog
ustrojstva svoga bića, napustio Boga i Božje, i sveo sebe na čistu materiju, na čistog
čoveka. Prvom pobunom protiv Boga, čovek je donekle uspeo da istera Boga iz sebe, iz
svoga saznanja, iz svoje volje, i da ostane pri čistoj čovečnosti, pri čistom humanizmu.
Strašno je reći, ali - humanizam je u stvari osnovno zlo, prvobitno zlo čovekovo. U ime
tog prvobitnog humanizma čovek je proterao Boga u nadčovečansku transcendentnost,
i sav ostao pri sebi i u sebi. Ali, pri svemu tome, čovek nije mogao da potpuno obezboži
sebe, da potpuno izbaci iz sebe bogolike odlike svoga duha; one su ostale da se i u
njegovom humanizmu pojavljuju u obliku čežnje za beskrajnim progresom, za
beskrajnim znanjem, za beskrajnim usavršavanjem, za beskrajnim postojanjem. Svesno
i nesvesno, u svima borbama krje čovek vodi u svome humanizmu, on teži da povrati
sebi izgubljenu bogolikost. I u tome delimično uspeva, uspeva toliko koliko je potrebno
da oseti i sazna, kako on sam po sebi, pri svojoj čistoj, obezboženoj čovečnosti, ne
može nikada ispraviti duh svoj, reintegrirati bogolikost bića svog. Kroza sve svoje
humanističke nostalgije čovek u stvari vapije za - Bogočovekom. Otuda je pojava
Bogočoveka Hrista u ovom svetu bila i prirodna, i logična, i neophodna. Jer samo
Bogočovek u potpunosti otstranjuje sve muke duha ljudskog, obolelog i obezboženog
humanizmom. On jedini utoljava sve gladi bogolikog bića ljudskog: i glad za beskrajnim
životom, i glad za beskrajnom pravdom, i glad za beskrajnom istinom, i glad za
beskrajnim dobrom, i glad za svima uopšte božanskim beskrajnostima. Najbitniji zahtevi
i potrebe čovečijeg bića zadovoljeni su jednom za svagda u ličnosti Bogočoveka Hrista.
Potencije bogočoveštva u biću ljudskom, koje su sputane tiranijom bogoboračkog
humanizma, Bogočovek oslobađa i daje im moći da se ostvare u besmrtnoj punoći
svojoj. Čovek, vođen Bogočovekom, sve svoje normira Bogom, i u ovom zagonetnom
svetu živi Bogom, te tako dostiže idealno savršenstvo, i sobom pretstavlja najidealniju
sintezu Božjeg i čovečjeg, duhovnog i veštastvenog, ovostranog i onostranog.

Pojava Bogočoveka Hrista u svetu ljudskih realnosti, ni sa ontološkog, na sa

psihološkog, ni sa istoriskog gledišta, nije iznenađenje za ljudsku prirodu. Naprotiv, ona
je zadovoljila osnovne čežnje i potrebe čovečijeg bića: čežnje i potrebe za božanskim
savršenstvom i večnim životom. Bogočovek ne samo nije nešto neprirodno i nepotrebno
za čoveka, nego je, naprotiv, potrebniji čoveku od svega drugog, toliko potrebniji, da je
sam sveistiniti Bog i Gospod Isus Hristos objavio da je On - "jedino potreban" (Luk. 10,
40-42). Zašto? Zato što je On najsavršenije, i najprirodnije, i najcelishodnije, i
najlogičnije rešio problem Boga i čoveka. Kako? Pokazavši nam realno, zemaljski
realno u sebi Boga, koji je apsolutna Istina, apsolutno Dobro, apsolutna Pravda,
apsolutna Ljubav, apsolutna Mudrost, u savršenom jedinstvu sa čovekom; a sa tim i
kroz to pokazavši nam i čoveka u njegovoj bezgrešnosti i savršenstvu. Bogočovek je
podjednako realno pokazao i Boga u njegovom savršenstvu, i čoveka u njegovom
savršenstvu. Kada se nepristrasno razmatra istorija roda ljudskog, mora se priznati:
nema u rodu ljudskom boljeg čoveka od Isusa; a to znači: nema ni boljeg Boga, jer je
Isus samo kao Bogočovek bio i jeste najbolji čovek, to jest čovek bez greha, bez zla.
Samo kao takav, kao Jedini Bezgrešan, Gospod Hristos je i mogao neustrašivo pitati
svoje najljuće neprijatelje: "Koji me od vas kori za greh?" (Jovan 8, 46) i niko od njih nije
mogao ukazati ni na kakav greh u Njemu. A čovek bez greha je istovremeno i
najidealniji i najrealniji čovek, jer samo kao takav, on je istinski savršen, besmrtan i
večan.

Ovaploćenjem Boga Logosa ušla je u prirodu ljudsku svesavršena Mudrost Božanska,

svesavršena Logika Božanska, svesavršeni Um Božanski. "Logos postade telo" (Jovan
1, 14), to znači: sve transcendentne vrednosti Božanske postadoše imanentne prirodi
ljudskoj, jer su srodne suštini bogolike duše čovečije. Sve te večne Božanske vrednosti,
ovaploćene u čoveka, stapaju se, na kraju krajeva, u jednu neizmernu i nenadmašnu
vrednost: Bogočoveka Hrista. Otuda je Bogočovek prva, i najveća, i najosnovnija
vrednost u svetu čovečanskom. Jer ništa nije čovečanskije od Gospoda Hrista, koji
oličava u Sebi najidealnije savršenstvo svega istinski ljudskog, istinski čovečanskog. I
ne samo to, nego je On, kao Bogočovek, najsavršenija sinteza Božjeg i čovečjeg,
ovostranog i onostranog, prirodnog i natprirodnog, realnog i idealnog, fizičkog i
metafizičkog. U Bogočovečanskoj ličnosti Gospoda Isusa postignuto je najradikalnije,
najlogičnije i najpotpunije jedinstvo života ovostranog i onostranog, a kroz to: jedinstvo
saznanja ovostranog i onostranog, jedinstvo osećanja čovečjeg i božanskog. A to znači:
i život ljudski, i misao ljudska, i osećanje ljudsko premostili su ponor koji zjapi između
čoveka i Boga, između ovog i onog sveta. Stoga Hristov čovek živo oseća jedinstvo
ovog sveta sa onim, jedinstvo Boga sa čovekom, jedinstvo prirodnog sa natprirodnim.
On snažno oseća i jasno saznaje kako je u njemu izvršen prelaz iz smrtnog u besmrtno,
iz vremenskog u večno. To osećanje večnoga života omogućuje i osigurava Hristovom
čoveku i večnost misli i besmrtnost osećanja. No i ako je na taj način Hristov čovek
produžen, i proširen, i udubljen do božanskih beskrajnosti, on ipak ne gubi svoju
čovečnost, svoju individualnost, nego i nadalje ostaje čovek, samo čovek - savršen,
obogovečen. Tek u Bogočoveku Hristu čovek je uzdignut na najviši stepen savršenstva,
na vrh iznad svih vrhova. Jer niko nije proslavio ljudsku prirodu, ljudsko biće kao
Bogočovek. U njegovoj Bogočovečanskoj ličnosti učinjena je čoveku najveća pravda,
najveća moguća pravda. Nigde ni u čemu nije potcenjen čovek na račun Boga, niti Bog
na račun čoveka, iako je čovek nbizmerno uzveličan, i uzvišen, i proslavljen Bogom.

Nema sumnje, problem dobra i zla je jedan od najtežih i najmučnijih za ljudsko

saznanje. No i on je konačno i završno rešen tek Bogočovekom Hristom. I to rešen ne
verbalistički, teoriski, dijalektički, nego bitno, pragmatički, bogočovečanski. Jer se
Gospod Hristos u celokupnom životu svom pokazao kao ovaploćenje, kao očovečenje
beskrajnog, svesavršenog i apsolutnog Dobra. Ni najvidovitije oko ne bi moglo pronaći u
Njemu ni trunke zla, jer On "greha ne učini, niti se obmana nađe u ustima njegovim" (I
Pet. 2,22). Pa ne samo On "greha ne učini", nego uopšte - "greha u njemu nema"
(Jovan 3, 5).

Imajući pred sobom u licu Bogočoveka Hrista apsolutno božansko Dobro u granicama
ljudskog bića, ljudske prirode, ljudsko saznanje tek od Njega i Njime određeno zna, i
ljudsko srce određeno oseća šta je dobro a šta zlo. Dobro je, večno dobro - sve što
Hristos jeste u svojoj bogočovečanskoj realnosti, sve što je bogočovečansko. Kao
Jedini bezgrešni i svemoćan, Gospod Hristos je dao ljudskoj prirodi blagodatne sile da
može do savršenstva uspevati u božanskom dobru a savlađivati greh i zlo do konačne
pobede nad njima. Zbog toga je Bogočovek Hristos najviša vrednost u svima svetovima,
u kojima se kreće ljudska misao i osećanje.

Kroz svu svoju istoriju čovek se pokazuje kao naročita vrsta bića time što neumorno
traži osnovnu i glavnu istinu, istinu na kojoj stoje i radi koje postoje svi svetovi, pa i
čovečanski. U tom traženju istine, čovek je rešavao problem istine i mitološki, i
filosofski, i teistički, i ateistički, i spiritualistički, i materijalististički. I nije ga rešio, jer ga je
rešavao u kategoriji čistog, obezboženog humanizma. Tek u čudesnoj ličnosti
Bogočoveka Hrista javila se sva večna Istina bez ostatka. I problem istine rešen je
pojavom apsolutne božanske Istine u granicama ljudske prirode. Zato je iz usta
Bogočoveka Hrista izašla najsmelija izjava koju je ikada ljudsko biće dalo o sebi, izjava:
"Ja sam Istina" (Jovan 14, 6). A to znači: Bogočovek Hristos je istina kao ličnost u svoj
svojoj bogočovečanskoj punoći i realnosti.

Ali ono što Bogočoveka Hrista naročito čini vrednošću iznad svih vrednosti jeste to što
je On prvi i jedini potpuno rešio problem života i smrti, rešio ga pragmatički, realno,
pokazavši u svojoj Bogočovečanskoj ličnosti ovaploćenu, učovečenu i očovečenu
besmrtnost i život večni. To je pak izuzetno silno pokazao i dokazao svojim
vaskrsenjem iz mrtvih i vaznesenjem u večni život Božanstva. I uopšte, celokupni
bogočovečanski život Gospoda Hrista do i posle vaskrsenja očigledno je dokaz da je on
zaista oličenje besmrtnosti i večnoga života, a time i gospodar nad smrću Vaskrsenjem
svojim On je ljudskoj prirodi zauvek osigurao pobedu nad smrću, a vaznesenjem svojim
- život besmrtni u večnosti trosunčanog Božanstva. Zato je On jedini u rodu ljudskom
imao prava reći za sebe: "Ja sam vaskrsenje i život" (Jovan 11, 25).

U ljudskom saznanju takmiči se tajna sveta sa tajnom čoveka. Neprozirni mrak pokriva
svu tvar, i ljudska misao nikako da pronikne u njen osnovni smisao, nikako da shvati
zašto postoji ovakav svet u ovakvom obliku. Tek obasjan svetlošću Bogočoveka Hrista,
svet nam otvara krunicu svoga bića, i u njoj svoj pravi smisao i vrednost. Zato je
Spasitelj i rekao za sebe: "Ja sam svetlost sveta" (Jovan 8, 12). U Bogočoveku i
njegovoj svetlosti čovek je istinski progledao i pravi smisao sveta sagledao. Neka
božanska razumnost i celishodnost razlivena je po svoj tvari. Razlivena samim
Gospodom Hristom kao večnim Logosom Božjim, zbog čega je i rečeno u svetom
Evanđelju: "Sve što postade - kroz Njega postade" (Jovan 1, 3). Ta logosnost i logičnost
ovoga sveta, i svega što je stvoreno, postaje očigledna tek u svetlosti ovaploćenog
Boga Logosa. Ljudsko saznanje, jedino kada se obasja svetlošću ovaploćenog Boga,
može sagledati božanski, logosni smisao tvari, i ubediti se u istinitost Apostolovih reči:
"Sve se kroz Hrista i radi Hrista sazda" (Kol. 1, 16). To znači: smisao je svake tvari
posebno i svih tvari ukupno, da Bogočovekovu istinu i pravdu ostvare u sebi do krajnjih
mogućnosti. Hebo i zemlja neće proći dok se na njima ne ispuni sav zakon Boga
Logosa (Matej 5, 18). U Bogočoveku Hristu počelo je ozdravljenje tvari, reintegracija
tvari, koja se razbolela i haotizirala prisustvom i dejstvom greha i zla (Rim. 8, 19-23).
***

Pošto je Gospod Hristos kao Bogočovek najviša vrednost, to je On kao takav u isto
vreme i najviši kriterijum svih pravih vrednosti. U ovom svetu nikakvo biće, manje od
Bogočoveka, ne može biti istinsko merilo vrednosti, kada je najviša vrednost - ličnost
Bogočoveka. He može biti čovek, jer je daleko niža vrednost od Bogočoveka. Time što
je najveća vrednost, Bogočovek je najbolji kriterijum svega Božjeg i čovečijeg i u ovom i
u onom svetu. Istorija ove planete ne zna ni za boljeg Boga od Hrista, ni za boljeg
čoveka od Hrista. Bogočovek je u isto vreme savršeno otkrio Boga i savršeno otkrio
čoveka. Stoga nema Boga mimo Bogočoveka; niti ima čoveka mimo Bogočoveka.

Šta je istina? pitao je Pilat ovaploćenu Istinu, i hteo je ušima da čuje ono što nije očima
video, kao da nije jedna i ista duša i iz ušiju njegovih slušala i iz očiju njegovih gledala.
Ustvari, Bogočovek Hristos je istina, ne kao reč, ne kao učenje, ne kao delatnik, već kao
svesavršena i večno živa Bogočovečanska ličnost. Jedino kao takva Ličnost On je i
merilo Istine. Zato je Bogočovek rekao za sebe: ne samo: "Ja sam Istina", nego i: "Ja
sam Put" (Jovan 14, 6), put u samu Istinu, merilo same Istine, suština same Istine.
Merilo Istine je sama Istina; a Istina je Bogočovek Hristos. Stoga sve što nije od Njega,
nije od Istine. Van Njegove Bogočovečanske ličnosti Istina je ontološki nemoguća.

U hrišćanstvu Istina nije diskursivni pojam, niti teorija, niti učenja, niti zbir učenja, već
živa Bogočovečanska ličnost - istoriski Isus Hristos. Do Hrista, ljudi su naslućivali Istinu,
ali je nisu imali; sa Hristom kao sa ovaploćenim Bogom Logosom, večna Božanska
Istina sva ulazi u ovaj svet. Zato je i rečeno u presvetom Evanđelju: "Istina postade od
Isusa Hrista" (Jovan 1, 17).

Šta je život, pravi istinski život i merilo života? - Opet ličnost Bogočoveka Hrista, a ne
Njegovo učenje, odvojeno od Njegove čudotvorne i životvorne Ličnosti. Niko nikada od
ljudi nije smeo reći: ja sam život, - jer je svaki smrtan. A Bogočovek je rekao: "Ja sam
život" (Jovan 14, 6). I s pravom rekao, jer je vaskrsenjem pobedio smrt, i pokazao Sebe
večno živa vaznesenjem na nebo i sedenjem s desne strane Oca. Stoga je Bogočovek i
Život, i merilo Života. Sve što nije od Njega - smrtno je. U Njemu život ima svoju
logosnost i svoju logičnost, jer ima svoju božansku večnost. Kao večni Božanski Logos,
On je život i sveživot (Jovan 1, 4), jer je život - Njime život. Gde Njega nema, tu se život
pretvara u smrt, jer je On jedini koji život čini živim. Otpadanje od Njega koji je Život,
uvek se završava umiranjem i smrću. Stoga se u Njemu, kao Logosu i Logici života,
nalazi jedino moguće logičko opravdanje ljudskog života u kategoriji vremena i prostora.

Večni život se hrani i održava večnim dobrom, i večnom pravdom, i večnom istinom, i
večnom mudrošću, i večnom svetlošću. I kada je Spasitelj objavio: "Ja sam život",
samim tim, On je o sebi objavio i ovo: ja sam Dobro, ja sam Pravda, ja sam Istina, ja
sam Mudrost, ja sam Svetlost. Pošto je On sve to u isti mah, to je On i najviše merilo
svega toga. Svojom svesavršenom ličnošću bezgrešni Bogočovek pretstavlja u rodu
ljudskom jedini nepogrešni kriterijum i života, i dobra, i pravde, i istine i mudrosti, i
svetlosti. Sve u svemu: Bogočovek je najviša i najsavršenija vrednost, jedina večita
vrednost, a time i zbog toga najviši i najsavršeniji kriterijum, jedini večiti kriterijum istine,
života, pravde, svetlosti, dobrote i mudrosti.

***

Ova svetosavska filosofija vrednosti, okrenuta licem prema zapadnoj filosofiji vrednosti,
šta znači? - Znači: ustanak i prevrat; ustanak protiv osnovnog principa zapadne
filosofije: "čovek je mera svih stvari"; i prevrat u celokupnom shvatanju života i sveta.
Nasuprot tom humanističkom principu istavlja se svetosavski evanđelski princip:
Bogočovek je mera svih bića i stvari. Bogočovek je oličenje i ovaploćenje svih
božanskih i čovečanskih savršenstava, zato je On vrhovna vrednost, svevrednost, i
nepogrešivo merilo svih vrednosti. Samo živeći Njime i po Njemu, čovek stiče sve
neprolazne vrednosti i osposobljuje sebe da sva bića i stvari meri nepogrešivom,
evanđelskom, bogočovečanskom merom. Najočigledniji i najubedljiviji primer? - Sveti
Sava. Čim je Bogočovek Hristos postao za njega najviša vrednost, on je radi Njega
ostavio sve dotadanje najveće vrednosti: i oca, i majku, i braću, i otadžbinu, i carstvo, i
bogatstvo, i u Njemu našao - šta? Sve same neprolazne i večne vrednosti: večnu
božansku Istinu, večnu božansku Ljubav, večnu božansku Pravdu, večnu božansku
Dobrotu, večnu božansku Mudrost; a svrh svega: božansku besmrtnost svoju i život
večni. Zato je, kao i apostol Pavle, sve ostalo smatrao za trice, samo da Hrista dobije i
da se nađe u Njemu. Teškim svetogorskim podvizima, naročito molitvom i postom, Sveti
Sava je uselio u svoju bogočežnjivu dušu Gospoda Hrista i sva njegova božanska
savršenstva, i time postao najviša vrednost našeg naroda i naše istorije, vrednost -
neprolazna, besmrtna i večna. Iz nje su se izzračile, kao zraci iz sunca, i sve ostale
neprolazne vrednosti naše narodne duše i istorije.

Recite, koja je to naša istoriska vrednost, a da, posredno ili neposredno, ne vodi poreklo
od Svetoga Save? A sve svetosavske vrednosti, od prve do poslednje, izvode se iz
Hrista, i svode se na Hrista. Svetosavlje, i kao kompleks svetosavskih ideja i kao
kompleks svetosavskih metoda, izvire iz Hrista i Njegovog Evanđelja.

Kada smo u slavnom nemanjićkom periodu birali najvišu vrednost naše narodne duše i
naše istorije, mi smo kroz Svetoga Savu i ostale Svete Nemanjiće izabrali Hrista Boga i
Njegovo Evanđelje. Tako je Hristos sa svojim Evanđeljem postao glavna determinanta i
glavna stvaralačka sila naše istorije. Setite se sudbonosne Kosovske odluke! Kroz
Svetoga Kneza naš se narod opredelio za carstvo nebesko i na svenarodnu žrtvu za
njega. Zar ova Kosovska odluka i žrtva nije predodređena svetosavskim duhom,
svetosavljem? Da, ona je i prirodna i logična posledica svetosavske filosofije vrednosti.
Kosovsko Evanđelje nije ništa drugo do svetosavsko Evanđelje produženo kroz vekove.
Pogledajte, svetosavsko Evanđelje putuje iz jednog srpskog pokolenja u drugo. Eno
Evanđelja majke Jevrosime:
Sine Marko, jedini u majke,

He bila ti moja rana kleta,

Nemoj, sine, ogrešiti duše.

Nemoj, sine, govoriti krivo,

Ni po babu, ni po stričevima,

već po pravdi Boga istinoga.

Bolje ti je izgubiti glavu,

Nego svoju ogrešiti dušu.

I ono je sve od Svetoga Save. U njemu je svetosavska filosofija vrednosti našla svoj
dirljivi dramatični izraz: besmrtna duša čovekova je najveća vrednost čovekova; glavno
je ne ogrešiti se o nju, pa makar se zamerio i roditelju, i stričevima, i celome svetu; duša
se neće ogrešiti kada živi pravdom Božjom, kada je za nju pravda Božija glavni
regulator svih čovekovih odnosa: i porodičnih, i ličnih, i socijalnih, i narodnih, i
opštečovečanskih.

Sve što je u našoj istoriji besmrtno, veliko i slavno, stvoreno je svetosavskim

Evanđeljem. Ono putuje kroz sve prave Srbe, kroz sve stvaraoce i čuvaoce
svetosavskih vrednosti i ideala. Na svima istoriskim bespućima, ono nam je bilo
nepogrešivi putokaz; u svima tminama - sunce; u svima tugama - uteha; u svima
smrtima - spasenje; u svima robovanjima - vrelo optimizma; u svima krizama - savest.
Otkuda to, da svetosavsko Evanđelje postane našim narodnim Evanđeljem? Otuda, što
ga je Sveti Sava svojim apostolskim i svetiteljskim radom i trudom uneo u narodnu
dušu, sjedinio sa njom, učinio ga savešću njenom. A po svetosavskom Evanđelju, šta
znači: biti Srbin? - To znači: Bogočoveka Hrista smatrati za najvišu vrednost i voleti ga
više svega; uvek se pri dilemi privoleti Carstvu nebeskom a ne zemaljskom; i: sve
rešavati "po pravdi Boga istinoga", pa makar sve demonske sile udarile na te; no i u tom
strašnom slučaju:

Bolje ti je izgubiti glavu,

Hero svoju ogrešiti dušu!

SVETOSAVSKA FILOSOFIJA PROSVETE
sadržaj

Prosveta pretstavlja činjenicu, posvedočenu, i stalno posvedočavanu svekolikim

iskustvom roda ljudskog: čovek je nesavršeno i nedovršeno biće. Sve filosofije, sve
religije, sve nauke, sve kulture svedoče o tome. Čovek je nešto što treba usavršiti i
dovršiti. Stoga je glavni cilj prosvete: usavršiti i dovršiti čoveka. Ali, nemilosrdno se
nameće neodoljivo pitanje: čime usavršiti i čime dovršiti čoveka?

Ma s koje strane posmatran, čovek je svojim bićem otvoren prema drugim bićima i
prema drugim svetovima. On ni u kom slučaju nije lajbnicovska zatvorena monada.
Svim svojim životom, i fizičkim i psihičkim, čovek svesno i nesvesno, voljno i
instinktivno, ali neprestano utkiva sebe u grandiozno i nesagledno tkivo kosmičkog
sveživota. Prosveta, ako je istinski čovečanska, mora poći od te očigledne činjenice kao
od osnovne logičke postavke. A kada se u istoriji roda ljudskog traga za savršenim i
dovršenim čovekom, onda kroz naše saznanje vihori plameno pitanje: ko je savršen i
dovršen čovek, ko?

Da li Platon? - Ali, iz žeravičnog saznanja svoje nesavršenosti i svoje nedovršenosti,

Platon se pretvorio u strelu čežnje za gornjim svetovima, svetovima večnih ideja i
ideala. Znači, on nije savršen i dovršen čovek.

Da li Buda? - Ali, vijan aždajski nemilosrdnim osećanjem svoje čovečanske

nesavršenosti, Buda je sva težnje ljudskog bića za savršenstvom saterao u onostrano
carstvo večne neosetljivosti i nesaosetljivosti: Nirvanu. Znači, i on nije savršen i dovršen
čovek.

Da li Mojsije? - Ali, gonjen strašnim nevoljama svoga naroda i svoje lične

bespomoćnosti, Mojsije stalno vapije za nekom pomoći s neba, i nezasladivu gorčinu
svoga ljudskog bića zaslađuje proročkim vizijama o nekom budućem Mesiji i Spasitelju.
Znači, i on nije savršen i dovršen čovek.

Da li Muhamed? - Ali, mučen krvožednošću svoga pakla i sladostrašćem svoga raja,

Muhamed juri ovom planetom, i mačem i ognjem ostvaruje svoje proročke snove,
fanatički ushićeno gazeći preko leševa krivovernih. Znači, i on nije savršen i dovršen
čovek.

Da li Kant? - Ali, izmučen nesavršenošću i nedovršenošću ljudskog bića, Kant je iz

tesne čaure racionalističkog kriticizma sve što je ljudsko bacio u ambis metaracionalne
"Stvari po sebi", i ostavio ga na milost i nemilost neizvesnog, nepoznatog, jezivog.
Znači, i on nije savršen i dovršen čovek.

Da li Šekspir? - Ali, u svojoj nenasitoj žudnji za Savršenim i Dovršenim, Šekspir je

doživeo čovekovu nesavršenost i nedovršenost u bezbroj paklenih tragičnosti, poveo
ljudsko biće u gornje svetove i ostavio ga na tamošnjim putevima začuđeno i
zaprepašćeno. Znači, i on nije savršen i dovršen čovek.
Da li Gete? - Ali, široko i dubinski doživljujući dramu ljudskoga bića u kojoj Mefistofel
igra glavnu ulogu, Gete je svojim pretsmrtnim krikom: Licht, mehr Licht! jasno pokazao
koliko je nesrećan otišao iz ovog u onaj svet. Znači, i on nije savršen i dovršen čovek.

Da li Tolstoj? - Ali, u svome stalnom i nepoštednom ratovanju sa nesavršenošću i

nedovršenošću ljudskog bića, Tolstoj je došao do takvog duševnog nemira da je pred
smrt, u neizdržljivoj agoniji duha, pobegao od kuće, sa namerom da pobegne od sebe
sama, od svoje tužne nesavršenosti i tragične nedovršenosti. Znači, i on nije savršen i
dovršen čovek.

Da li Niče? - Ali, vulkanski burno osećajući tragičnu nesavršenost i nepodnošljivu

nedovršenost ljudskog bića u svima dimenzijama i stvarnostima ovoga sveta, Niče je u
neobuzdanoj čežnji za višim, savršenim i dovršenim čovekom, poludeo. Znači, i on nije
savršen i dovršen čovek.

Tako redom, od prvog do poslednjeg čoveka: tužna povorka nesavršenih i nedovršenih

ljudi. A usred njih - On, tajanstveni i čudesni Bogočovek: božanski savršen i čovečanski
realan. Njegovo čovečansko dobro - božanski je savršeno i dovršeno; Njegova
čovečanska istina - božanski je savršena i dovršena; Njegova čovečanska ljubav -
božanski je savršena i dovršena; tako i Njegova pravda, i Njegova milost, i Njegova
samilost, i Njegova besmrtnost, i Njegova večnost, i Njegova lepota; - sve je čovečanski
realno, ali i božanski savršeno i dovršeno. He čudite se tome: sve čovečije On je
preobrazio u Božje, usavršio i dovršio Božjim. Jednom rečju: u Njemu je sav čovek
božanski usavršen i božanski dovršen.

Vi ne verujete? - Probajte, zamislite ili savršenijeg Boga od Hrista ili savršenijeg čoveka
od Njega. Ali, vi nećete biti u stanju da to učinite. Jer ni individualna ni kolektivna misao
ljudska ne može zamisliti ni savršenijeg Boga od Hrista ni savršenijeg čoveka. I što je
izuzetno i jedinstveno u svemu tome to je ovo: sva božanska savršenstva u Hristu su
čovečanski realna i konkretna. I božanska istina, i božanska ljubav, i božanska pravda, i
božanska dobrota, i božanska lepota, u Njemu su date kao najočiglednije ljudske
stvarnosti i zemaljske konkretnosti. Nema savršenog dobra, ni savršene istine, ni
savršene lepote, a da ih čovek ne nađe ovaploćenje u Njegovoj ličnosti i ostvarene u
Njegovom životu. Zbog svega toga, On je taj savršeni i dovršeni čovek, koga rod ljudski,
misao ljudska, srce ljudsko traži kroz svoje religije, filosofije, nauke, umetnosti, kulture.
Okrenut ka prosveti, ovaj zaključak bi glasio: Hristos je taj idealni čovek, koga ljudska
prosveta traži kao svoj cilj, kao svoj smisao, kao svoj ideal. Sa Njim, i od Njega, mi ljudi
znamo šta je pravi čovek, šta je idealan čovek, šta je savršen čovek. U Njemu imamo
obrazac, po kome svaki čovek može izraditi sebe u idealno dobrog, u idealno
pravednog, u idealno savršenog i dovršenog čoveka. I to bez velikih, nesavladljivih
teškoća, jer On svakome, koji se trudi, daje božanske sile da sve što je Njegovo učini
svojim: i Njegovu božansku pravdu, i Njegovu božansku istinu, i Njegovu božansku
ljubav, i Njegovu božansku dobrotu.
Gospodo, mi se već nalazimo na glavnom koloseku svetosavske filosofije prosvete. A to
znači: naše, srpske, narodne filosofije prosvete. Sa njom, naš čovek i naš narod, i stoji i
pada. Jer, šta je to svetosavska prosveta; otkuda ona? - Od Svetoga Save. A Sveti
Sava, otkuda on? - Od Bogočoveka Hrista. Jer, poreklo svega svetosavskog jeste
Bogočovek, i niko drugi i ništa drugo. Da, i niko drugi i ništa drugo ni u jednom od
postojećih svetova. U krajnjoj liniji, sve što je svetosavsko, svodi se na
bogočovečansko, na evanđelsko. Sava je postao svetim pomoću Jedino Svetog:
pomoću Bogočoveka. Živeći Njime, on je božanski usavršio i dovršio sebe, jer je osvetio
sebe, obogočovečio svoje biće, te je i sve njegovo postalo sveto, bogočovečansko,
evanđelsko. Zagledajte ozbiljno i objektivno u unutrašnju arhitektoniku svetosavske
prosvete: i plan, i građa, i program, i duša, i duh, sve je - evanđelsko, sve -
bogočovečansko. Sve su njene vrednosti - božanske, svi njeni metodi - evanđelski. U
njoj je Bog uvek na prvom, a čovek na drugom mestu: čovek i živi i misli i oseća i dela
Bogom; a to znači: čovek se prosvećuje Bogom. I to ne nekim apstraktnim,
transcendentnim, nadnebeskim, platonovsko-kantovskim Bogom, već Bogom
neposredne zemaljske stvarnosti i ljudske konkretnosti, Bogom koji je postao čovek i u
kategoriji čovečjeg dao sve što je božansko, besmrtno, večno. Stoga je u rodu ljudskom
samo On, Bogočovek Hristos, imao pravo da od ljudi traži božansko savršenstvo:
"Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski - Bog" (Matej 5, 48), - i da to
božansko savršenstvo postavi i kao cilj života, i kao cilj prosvete, i kao cilj kulture, i kao
cilj svekolike ljudske delatnosti. Ali, kada to čini, On u isto vreme daje ljudima sva
potrebna sredstva i sve potrebne sile, pomoću kojih ljudi mogu ostvariti taj cilj, postići to
božansko savršenstvo. A ta sredstva, a te sile, to su? - Svete evanđelske vrline: vera i
ljubav, post i molitva, krotost i smernost, milosrđe i dobrota, nada i trpljenje, pravda i
istina. Ostvarene, ove vrline daju svetog čoveka. A to znači: savršenog i dovršenog
čoveka. Takav čovek zna i pravi smisao sveta i pravi smisao života, i celokupnim svojim
bićem radi na ostvarenju postavljenog cilja u svima oblastima ljudske delatnosti. Satkan
od svetih vrlina, on glavnom aortom svoga bića stalno crpe sve besmrtne sile iz večno
živog Bogočoveka. Zato se oseća besmrtnim i večnim još u ovom svetu; zato i u
svakom drugom čoveku vidi besmrtno i večno biće. Evanđelske vrline su sprovodnici
božanske svetlosti; svaka od njih nizvede u čoveka po mlaz te svetlosti. Zato svetitelj
zrači, svetli i prosvetljuje. On nosi u sebi "Setlost sveta" (Jovan 8, 12); ona mu osvetljuje
sav svet, i on vidi njegov večni smisao i njegovu večnu vrednost. Svetlost sveta je u isto
vreme i "Svetlost života" (Jovan 8, 12); ona osvetljuje put koji vodi čoveka u besmrtnost
i život večni. U našem čovečanskom svetu svetlost i život su sinonimi; kao što su opet
tama i smrt sinonimi.

***

Sveti Sava je najveći srpski prosvetitelj, jer je najveći srpski svetitelj. Prosveta je samo
projekcija svetosti, zračenje svetlosti; svetitelj svetli, i time prosvetljuje, prosvećuje.
Prosveta je svim svojim bićem uslovljena svetošću; pravi prosvetitelj je u stvari samo
svetitelj. Bez svetitelja nema prosvetitelja; bez svetosti nema prosvete; bez prosvetljenja
nema prosvećenja. Svetost je svetost božanskom svetlošću. Istinska prosvećenost nije
drugo do zračenje svetosti; samo su svetitelji istinski prosvećeni. Jer su božansku
svetlost razlili po celom biću svom praktikujući evanđelske vrline i time potisli iz sebe
svaki mrak greha i tamu poroka. Evanđelska svetost, evanđelska pravednost i živi, i
diše, i zrači, i dela svetlošću. Osvećujući, ona u isto vreme osvetljuje i prosvetljuje. To
nam kazuje i sama etimologija srpske reči: prosveta, koja dolazi od crkvenoslovenske
reči: prosvješčenije; a svjet znači svetlost, te prosveta znači prosvetljenje.

Da, prosveta u stvari znači prosvetljenje, i to prosvetljenje kroz osvećenje Duhom

Svetim, Duhom Hristovim, kao tvorcem, nosiocem i razdavaocem svetosti i svetlosti.
Zato što su osvećeni i prosvećeni Duhom Svetim, svetitelji su prosvetitelji. Sveti Sava je
Duhom Svetim rodio i preporodio svoju duhovnu decu, Srbe, i osvetio ih pomoću
evanđelskih vrlina. O tome nam rečito govori tropar Sv. Savi. Naučen Svetim Savom,
naš je narod zanavek izjednačio pojam prosvete sa pojmom svetosti, pojam
prosvetitelja sa pojmom svetitelja. I sve to oličio u Svetom Savi kao svom prvom i
najvećem svetitelju i prosvetitelju, uvek prvom i uvek najvećem. Stoga su u našem
svetosavskom narodnom saznanju Crkva i škola nerazdvojni blizanci: oni i postoje, i
žive, i rastu jedan sa drugim i jedan pomoću drugog.

***

Prosvetu bez svetosti, prosvetu bez osvećenja Duhom Svetim, prosvetu bez usavršenja
i dovršenja čoveka Bogočovekom, prosvetu bez Boga - izmislila je Evropa u svome
humanističkom idolopoklonstvu. Svejedno je da li se to idolopoklonstvo pojavljuje u
obožavanju pape ili u obožavanju kulture, nauke, civilizacije, tehnike, politike, mode. U
svemu tome glavno je jedno: i čoveka, i društvo i svet urediti bez Boga, bez Hrista. Tako
i u prosveti, glavno je: prosvetiti čoveka i čovečanstvo bez Hrista Boga. U tom smeru
humanistička prosveta se dala na stvaranje novog čoveka. Plan za tog novog čoveka je
klasično prost i jednostavan: u novom čoveku ne sme biti Hrista niti ičeg Hristovog. I
Evropa se dala na posao: počela je stvarati čoveka bez Boga, društvo bez Boga,
čovečanstvo bez Boga.

Renesans je mnoga srca zalio nadom. Ta vatikanizam je sasušio bio evropskog čoveka:
svojim vampirskim sholasticizmom u filosofiji i ljudožderskim jezuitizmom u etici, on je
ispio evropskom čoveku stvaralačke životne sile. Najpreča je potreba: obnoviti
evropskog čoveka humanističkim duhom stare Jelade, i tako sprečiti njegovu smrt. To
se može izvesti, prvo: udaljavanjem evropskog čoveka od Hrista, drugo: kidanjem svih
veza koje ga vezuju sa gornjim, nevidljivim svetovima.
Javlja se Ruso: čoveka treba vratiti prirodi, a proterati iz njega sve što je natprirodno;
što je prirodno,to je i dobro; prirodan čovek je najbolji čovek, - u tome je sva Rusovljeva
emilska etika i pedagogika.

Ruso je mnogo zahvatio od prirode i uneo u čoveka. Ali, nastaje pitanje: šta je to što čini
prirodu samog čoveka? - Čula, odgovara senzualistička filosofija u licu Loka i Juma.
Čovek kao čulo, - to je pravi čovek. Sva priroda čoveka izvodi se iz čula i svodi na čula.
Kada se odbije ono što nije potrebno čoveku, onda ostaju čula koja i čine čoveka
čovekom.

Ali, čovek sveden na čula, suviše je primitivan, rapav, grub, neposredan. Nasuprot
njemu, racionalistička filosofija, na čelu sa Dekartom i Kantom predlaže nov tip čoveka.
To je: čovek kao razum. Čovek je pre svega i iznad svega racionalno biće; razum i čini
čoveka čovekom; a sve ostalo u čoveku i suviše je sporedno, da bi moglo pretendovati
na glavno mesto u njegovom biću.

Propušteno je ono što je najglavnije u čoveku, protestvuju voluntaristi u filosofiji, koje

predvode Šopenhauer i Štirner; čovek se ne može svesti ni na čula ni na razum; on nije
ni jedno ni drugo; on je na prvom mestu volja. Da, čovek kao volja, to je pravi, istinski
čovek; to je - novi čovek.

Tražeći novog čoveka, Evropa je zatim krenula među niža bića od čoveka, i u njima
počela da traga za poreklom čoveka, e da bi, oslanjajući se na životinjski svet, stvorila
na neki način čoveka bez Boga. Bilo je ne malo radosti, a i histerične vriske, kada je
Evropom progrmela hipoteza da je čovek postao od majmuna i od drugih sisara. Tada
je u svet evropske trome i sušičave misli uleteo Niče sa svojim olujama, burama i
zemljotresima. I sa zanosom proroka i plamenog pesnika, objavio svetu svoje evanđelje
o nadčoveku;

Strasniji u mislima nego u osećanjima, on je iz Šopenhauerovog voluntarizma i

Darvinovog evolucionizma izveo smeo i logičan zaključak: ako je majmun prelaz ka
čoveku, zašto da čovek ne bude prelaz ka nadčoveku? Da, čovek je prelaz i prolaz ka
nadčoveku. Da, čovek je nešto što treba savladati, prevazići. "Šta je majmun za
čoveka? Smeh i žalosni stid. I to isto treba da bude čovek za nadčoveka: smeh i žalosni
stid". Nadčovek je smisao zemlje i cilj istorije. Nadčovek, od čega je sačinjen? Sačinjen
je od četiri glavna principa. Prvi je: treba ubiti Boga. "Vi viši ljudi, obraća se Zaratustra
svojim učenicima, ovaj Bog bio je vaša najveća opasnost". Ali, ne bojte se: "umro je
Bog, - objavljuje Zaratustra, - nema više opasnosti po vas, nema više smetnje da se javi
nadčovek. - Drugi princip: He štedi bližnjega; što pada, to treba još gurnuti. - Treći
princip: glavno je - volja za moć, bezobzirna i nepoštedna volja za moć. - Četvrti princip:
sve je dopušteno; za nadčoveka nema ni dobra ni zla; on živi s one strane dobra i zla, s
one strane istine i zablude, s one strane savesti i odgovornosti.

Gospodo, završena je drama humanizma: stvoren je novi čovek - nadčovek. Od

Rusovljevog embriona humanistički čovek se razvio u nadčoveka; renesanski čovek
završio se nadčovekom. Ali, šta je u suštini nadčovek; od čega. je sagrađen? - Samo od
jednog instinkta, instinkta samoodržanja. Ali, dopustite, zar se od jednog instinkta može
sagraditi i najmanja bubica, akamoli najkomplikovanije na zemlji biće - čovek? Ta u
celom životinjskom svetu, u kome ima preko šest stotina hiljada vrsti životinja, nema ni
jedne mušice ni pramušice, koja bi bila iskovana samo od jednog instinkta, pa makar to
bio i instinkt samoodržanja. A Niče je jedan jedini instinkt proglasio za - nadčoveka.
Otuda je nadčovek ustvari podčovek, a to znači nečovek. Ako hoćete, nadčovek je
najdarovitija karikatura čoveka na ovoj zvezdi pomračenoj.

Što važi za nadčoveka, važi i za sve njegove humanističke pretke. Rusovljev prirodni
čovek nije drugo do polučovek, jer mu je oduzeto sve što je natprirodno; a polučovek je
isto što i podčovek, jer su u njemu nesmetano uzrasla sva prirodna zla, pa još mažena
od humanističke prosvete.

A lokovski čovek kao čulo, šta je on? Razlomak čoveka proglašen za čoveka. A to je
već novi podčovek, nova nakaza od čoveka. Jer šta su čula bez duše? - Violina sa pet
žica, ali bez violiniste.

A kantovski čovek kao razum, šta pretstavlja on? Isečak čoveka proglašen za čoveka. A
gde je svet, beskrajni svet ljudskih osećanja, u kojima je i naš raj i naš pakao, - zar bez
toga čovek može biti čovek? He, ne i kantovski čovek je karikatura od čoveka.

A šopenhauerovsko-ničeovski čovek kao volja, čime liči na čoveka? Gde je tu duša sa

svojim beskrajnostima, pa savest, pa samilost? i zar bez svega toga čovek može biti
čovek? Ah, i to je karikatura od čoveka, samo nova karikatura.

Razgledajte humanističku izložbu novih ljudi: polučovek do polučoveka, podčovek do

potčoveka, nečovek do nečoveka, a to znači: karikatura do karikature. Sve sam
čovečuljak do čovečuljka. Zar ne primećujete, humanistička prosveta evropska stvorila
je sve neke čovečuljke i njima naselila Evropu. Čovečuljak je Rusovljev prirodni čovek,
čovečuljak je čovek kao čulo, čovečuljak je čovek kao razum, čovečuljak je nadčovek.
Sve sam zakržljali čovek; sve sami odlomci i razlomci čoveka; nigde celog, integralnog
čoveka. Mi prisustvujemo tragičnoj izložbi: evropski čovek bez Boga kroz humanističku
prosvetu degenerisao je u čovečuljke, u patuljke.

Gospodo, evropski humanizam je izvršio svoju misiju: stvorio je novog čoveka, čoveka
bez Boga i duše. Ali, gde je taj novi čovek, gde - nadčovek? Gle, on ne postoji kao
individualna ličnost, ali postoji kao kolektivna sila, koja pustoši Evropu i kroz
humanističku filosofiju, i kroz humanističku nauku, i kroz humanističku prosvetu i kroz
humanističku kulturu, i kroz humanističku civilizaciju. Tako se izgradio specifičan tip
evropskog čoveka: holbahovski l'homme-machine, homo faber, homo technicus. To je,
po svemu, čovek bez Boga i bez duše. Drugim rečima: obezbožen i obezdušen čovek -
robot. A robot je time robot što ne priznaje ni Boga ni dušu. U tome ga naročito
podržava, znate li ko? - Eksperimentalna psihologija, Psychologie ohne Seele. To je
evropska humanistička nauka o duši. Nauka o duši koja ne priznaje postojanje duše!
Može li biti većeg apsurda? Ali taj apsurd je neprikosnovena palata u kojoj živi njeno
božansko veličanstvo: evropska humanistička Psychologie ohne Seele!... A pred njom
klanjaju mnogobrojni evropski roboti kao pred nepogrešivim božanstvom.

Gospodo, fabrika robota, eto u šta se pretvarala, i najzad pretvorila, Evropa od

Renesansa do danas. A robot, to je najbedniji tip čoveka. Ko ima oči da vidi, može
videti: na ovoj planeti nije bilo bednijeg, nakaznijeg i nečovečnijeg čoveka od evropskog
robota. Stid i sramota, večni stid i večna sramota Evrope, to je njen "novi čovek", čovek
bez Boga i duše, čovek = robot.

Pošto je ubio Boga i dušu u sebi, evropski čovek već nekoliko decenija vrši postepeno
samoubistvo. Jer je samoubistvo neuklonjivi pratilac bogoubistva... Prosveta bez Boga
uvukla je Evropu u takav mrak, u kakav nijedan kontinent nije zapao nikad. U tom
mraku niko nikoga ne raspoznaje, niko nikoga za brata ne priznaje...

Gospodo, šta je cilj prosvete, ako ne: prosvetiti čoveka, osvetliti sve njegove ponore i
jame, i proterati iz njega sve tame. A čovek bez Boga, bez Hrista, bez te jedine
neugasive svetlosti, kako će razvejati kosmički mrak koji sa svih strana navaljuje na
njega, i kako će proterati tamu iz sebe? Sa svima svojim svetlostima čovek bez Boga
nije drugo do svitac u beskonačnom mraku ove vasione. A njegova nauka, njegova
filosofija, njegova prosveta, njegova kultura, njegova tehnika, njegova civilizacija, to su
sitne svećice koje on pali u pomrčini zemaljskih i kosmičkih zbivanja. A sve te svećice
šta znače u beskrajnoj noći i mrklom mraku individualnih, socijalnih, nacionalnih,
internacionalnih, problema i zbivanja? Zar se već nisu sve pogasile, i Evropom je
polegao gust i težak mrak i popala je neprozirna tama?

Kroz dositejevštinu ta tama je zahvatila donekle i nas Srbe. Jer dositejevština i jeste
lakomislena vera u svećom humanističke nauke, u svemoć humanističke prosvete, u
svemoć humanističke kulture, u svemoć humanističke tehnike, u svemoć humanističke
civilizacije. Pod tragičnim uticajem dositejevštine evropska humanistička prosveta
stvorila je u nas sukob između crkve i škole, koji za naš narod znači, i uvek je značio,
katastrofu. Pod uticajem dositejevštine i naš se čovek počeo mehanizovati, robotizovati.

Da bismo izbegli završnu katastrofu, postoji samo jedan izlaz. Koji? - Prihvatiti
svetosavsku prosvetu, i potpunce je sprovesti u svima školama, od najniže do najviše, i
u svima prosvetnim, narodnim i državnim ustanovama, od prve do poslednje.
Svetosavska prosveta zrači, svetli i prosvećuje jedinom neugasivom svetlošću i jedinom
istinitom svetlošću u svima svetovima: Bogočovekom Hristom. Nju nikakva tama, pa ni
tama Evrope, ne može ni ugasiti ni obuzeti. Ona jedina progoni sve tame i iz čoveka, i iz
društva, i iz naroda, i iz države. Ona, jedina istinita svetlost, osvetljava do dna svakoga
čoveka, i u svakome nam otkriva našeg besmrtnog, našeg božanskog brata i večnog
sabrata. I ona nas uči da se i problem čoveka, i problem društva, i problem nacije, i
problem čovečanstva, mogu lako i jasno i shvatiti i rešiti samo kada se i čovek, i
društvo, i nacija, i čovečanstvo pročitaju u kontekstu sa Bogočovekom Hristom.

Gospodo, glavne smernice i odlike svetosavske prosvete mogle bi se formulisati ovako:

 1. Čovek je biće koje se najidealnije i najrealnije može usavršiti i dovršiti
Bogočovekom;
2. usavršavanje čoveka Bogočovekom biva pomoću evanđelskih vrlina;
3. prosvećen čovek u svakom čoveku vidi svog besmrtnog brata i večnog sabrata;
4. svaka ljudska delatnost: filosofija, nauka, zanatstvo, zemljoradnja, umetnost,
prosveta, kultura, dobija svoju neprolaznu vrednost kada se osveti i osmisli
Bogočovekom;
5. istinska prosvećenost se postiže svetim životom po Hristovom Evanđelju;
6. svetitelji su najsavršeniji prosvetitelji; što svetije čovek živi, to je bolji vaspitač i
prosvetitelj;
7. škola je druga polovina srca Bogočovekova, a Crkva je prva;
8. u centru svih centara, svih ideja, svih delatnosti stoji Bogočovek Hristos i njegov
Bogočovečanski kolektiv: Crkva.

***

Gospodo, ovim je završen kratak pregled filosofije svetosavlja. Želeo bih da ste iz svih
misli koje ste čuli, i iz svih osećanja koja su ih pratila, salili u sebi jedno ubeđenje, ovo
ubeđenje: svetosavlje je entelehija, vrhovni princip, životvorni princip i sila naše duše,
naše istorije, našeg naroda, našeg čoveka; ono je duša naše duše, srce našeg srca,
život našeg života. Razgranato, razlistano, rascvetano i oplođeno u mladim dušama,
ovo bi ubeđenje glasilo: svetosavlje je nepresušni izvor svih životvornih, stvaralačkih
sila naše narodne duše, našeg narodnog srca, našeg narodnog života, našeg narodnog
progresa, naše narodne prosvete, naše narodne kulture; jednom rečju: naše narodne
istorije. Sve što je istinski veliko, besmrtno i večno, i u istoriji našeg naroda i u životu
svakog pojedinca, veliko je, večno je, samo zato što je ovaploćenje svetosavskog duha.
Napustimo li Svetoga Savu, mi ćemo napustiti našu veličinu i ono što nas čini velikima,
našu besmrtnost i ono što nas čini besmrtnima, našu večnost i ono što nas čini
večnima. A mi napuštamo Svetoga Savu, znate li kada? - Kada nas ponese mutna i
prljava reka evropske humanističke kulture, evropske humanističke prosvete, evropske
humanističke civilizacije, evropske humanističke religije, evropske humanističke nauke,
kada nas ponese i odnese u mrtvo more evropsko. U tom mrtvom moru evropskom
nema života ničemu svetosavskom; u njemu postupno umire i konačno izumire i naša
duša, i naše srce, i naš čovek, i naš narod; jednom rečju: umire i izumire sve što je
svetosavsko. Da se to ne bi desilo sa nama, današnjim potomcima Svetoga Save,
potrebno je od svega potrebnog: da se svaki od nas ispuni svetosavskim životvornim
duhom, kako bi i naš čovek, i naša porodica, i naše društvo, i naš narod, u svima
oblastima života delali, stvarali i živeli svetosavskim duhom. Uradimo li to, onda će ime i
našeg čoveka i našeg naroda postati besmrtno božanskom besmrtnošću i večno
božanskom večnošću, i biti zapisano neizbrisivim slovima u večnim letopisima neba i
zemlje, letopisima koje nikakvi moljci ne mogu nagristi i pokvariti, niti ikakvi razbojnici
ukrasti i uništiti.

sadržaj