Davno sam razmisljao o tome da napisem nesto, jos od onda kada mi je ona rekla da

napisem neki tekst. Neki tekst koji ce meni nesto znaciti, ali da iz njega i citalac izvuce
neku pouku.
Iskreno, cilj ovog teksta jeste da samo jedna osoba shvati nesto sto je davno trebala da
shvati. Shvatice, govorim sad samom sebi. Nadajuci se da hoce i da ce da se pokaje zbog
nekih stvari koje je uradila. Drugi deo mene mi govori da nema nicega od toga. Cak i da
procita, bice ovo jos jedna glupost u nizu onih koje ona dnevno procita po netu.
Svejedno, nada poslednja umire, nadjacala me je ona strana koja mi govori da ce njoj
kad-tad biti krivo, ali, sta ja imam od toga? Nikada necu ni da saznam da li je procitala
ovaj tekst a kamo li da li je on ostavio neki utisak na nju. Ne krivim je ni zbog cega...
Sam sam kriv. Ona je mozda htela od mene nesto drugo, nekog drugog… Mislio sam da
sam spreman da bilo sta uradim za nju, ali nisam bio spreman da budem to nesto, taj
neko. Nisam ni umeo. U tome i jeste moja greska. Mislio sam da imam sve u rukama, da
je sve skoro reseno i da je samo pitanje vremena kad ce ovo “skoro” nestati iz predhodne
recenice, gresio sam. Sada mislim da ja nju nikada nisam ni zanimao, ili opet gresim…
Pri ovoj misli budi se osecanje koje sam uvek imao u njenom prisustvu. Osecao sam se
pozeljno, i osecao sam neki spokoj koji mi je govorio da ipak postoji neko kome je stalo
do mene. Bilo je tu necega, necega za sta ja nikada necu da znam za sigurno da li je
postojalo ili nije. Da li je to bila samo jos jedna iluzija koju je stvorila ova moja luda
glava ili mi se ovog puta nije ucinilo… Ne. pomislih. Ovo je bilo stvarno…
“Bilo”, to je glavna rec. Da nije ovog mog odugovlacenja i razmisljanja o tome sta je
ispravno a sta nije, te neodlucnosti koja me je pratila celog zivota, tog nedostatka
samopouzdanja… Da nije bilo toga ovo “bilo” bi jos uvek trajalo i mislim da bi preraslo
u najlepse osecanje koje sam ikad doziveo. Opet ja sa mojim mislima. Izgleda da nikad
necu shvatiti da mi one nikad nista dobro nisu donele, niti ce… Na kraju krajeva, iste te
misli su me dovele ovde gde sam… A nalazim se na mestu iz kog najlogicniji izlaz
nalazim u bekstvu, bekstvu od realnosti, od svega sto mi smeta i sto ne zelim da gledam
vise. Bekstvo. Cudna rec, Predstavlja nesto sto nikad nisam ni pomislio da cu da uradim,
nesto sto po mom misljenju samo najgore kukavice rade, ali, to nije to. Shvatam da je i to
moja iluzija. Te kukavice koje beze su moje misli. Ja sam u stvari taj koji bezi. Bezim od
stvari za koje i ne znam da me plase, i predstavljam za kukavice one koji se plase onoga
cega ja ne priznajem da se plasim. Ne priznajem jer toga nisam ni svestan…
Strah. Mislio sam da postoji samo jedna stvar koje se ja bojim. O njoj sam ti i pricao…
Tek sada shvatam da se plasim jos mnogo toga. Hvala ti na prilici da shvatim da nisam
toliko hrabar koliko sam se i samom sebi cinio… Plasim se. Od skoro se plasim karme,
plasim se ljubavi… Karme se plasim jer taman kad sam se pitao: Da li moze biti gore od
ovoga? Postalo je gore. Ljubavi se plasim jer istog trenutka kada sam pomislio: To je to,
ona je ta, ona vredi. Iako uvidjam njene mane, njene nedostatke, zelim je pored sebe…
Izgleda da sam pogresio.
Mislio sam da znam kako srce se leci… Mislio sam da znam sta dalje.
Ocekivajuci da dozivim nesto najlepse sto sam ikada doziveo, doziveo sam totalnu
suprotnost.
TI sada vidi kako se osecam…