Кант-практичка филозофија

Слично поступку у теоријској филозофији, Кант жели да нађе чврста,

апсолутно поуздана и универзално важећа упоришта у моралном животу и
да тако одговори на питање ''шта треба да чиним?''. Желли да покаже
могућност постојања нужних, апсолутно и универзално важећих принципа
моралног поступања.
Због тога критикује ''садржајне'' етике-оне морално добро одређују сходно
интересима, склоностима, тежњама итд. делатника, што им не даје наду на
универзалност јер се сви ови интереси, склоности итд. разликују од човека
до човека. Принципи морала морају бити такви да свакога и апсолутно
поуздано обавезују на оно што треба да чини.
Једино оно што је апсолутно добро, што је добро независно од контекста је
добра воља. Ништа на свету се не може замислити што би се могло без
ограничења сматрати као добро осим добре воље; добра воља је
неограничено, неусловљено добро. Добра воља је добра по себи.
Поставља се питање шта је добра воља заправо. Срећа, вештине, особине
карактера и сл. могу бити добри, али нису такви нужно- то зависи од
контекста. Добра воља се разјашњава преко појма дужности: добра воља је
она која дела из дужности. Али, не дела свака добра воља из дужности:
савршена, света воља не дела из дужности; добра воља под људским
условима је она која дела из дужности.
Према дужности се може делати на три начина: 1. из тренутне склоности 2.
из личног интереса; 3. из дужности.
Поступак има моралну вредност само ако је одређујући разлог за
поступање из дужности. Ако је једини мотив за поступање 1. или 2.,
поступак нема моралну вредност, тј. има легалитет (ако је према дужности)
али нема моралитет; а ако је 3., онда има моралну вредност. Мотив да се
поступи из дужности мора бити одређујући за поступак ако ће се поступак
сматрати добрим; може бити присутан и мотив поступања из склоности,
истовремено, али мотив из дужности мора бити одређујући за поступак.
Кант, уз то, верује да имамо право да тежимо својој срећи, докле год се то
не коси са моралним законом. Може се јавити и извесна врста задовољства
због исправног поступања, сли то задовољство не сме бити одређујући
разлог за поступање. Дакле, поступак не губи на моралној вредности ако је
праћен задовољством; важно је само да то задовољство и склоности не
узимамо у обзир при одлучивању на поступак. Одавде следи и да морална
вредност поступка не зависи од његовог резултата-пожељан резултат би се
могао остварити и ако смо мотивисани на поступак мотивима 1. и 2.
Моралност поступка зависи од његове максиме. Максима је субјективни
принцип поступања. Максиме имају форму исказа ''у случају а поступићу на
начин б''; општије су од мотива; максиме уопштавају поступак, али немају
претензију, за разлику од објективних принципа (а то су они на основу којих
би поступао сваки рационални делатник ако би разум имао пуну моћ над
његовим страстима), на то да важе за било кога другог.

1
Дужност је прописана моралним законом, који је факат ума, односно кога
смо просто свесни. Кант примећује да је делање из дужности делање из
поштовања према закону, које осећамо јер увиђамо обавезујућу снагу
закона. Мотив доброг човека је да се повинује закону као таквом. Тај закон
има општост; моралност мора имати форму општег закона који важи за
рационалне делатнике као такве. Зато тај закон, који је чисто формалан,
има снагу апсолутно важећег принципа. Треба разликовати категорички
императив од моралног закона: морални закон се нама јавља као
категорички императив; то важи за морални закон под људским условима,
не и за морални закон као такав.
Одавде следи и још један разлог за Кантово приписивање апсолутне
вредности доброј вољи: повинујући се закону ради самог закона, човек се
уздиже над природом и није више препуштен својим природним
инстинктима и жељама. Добар човек је слободан уколико се повинује
формалном закону који је производ његове рационалне воље уместо да га
вуку жеље. То га и разликује од свега другог у природи: једино човек као
рационалан може да поступа у складу са својом представом закона, тј. у
складу са својом максимом, а не само према нужности коју му намећу
закони природе.
Видели смо да срећа као циљ не можеда буде одређујући разлог моралних
поступака. Моралним поступањем постижемо врлину, односно постајемо
достојни среће. Као неусловљена, као добра по себи, добра воља мора да
тежи објектима, тј. извесним циљевима, али није њима условљена, као ни
постизањем тих циљева. Међутим, иако је добра воља апсолутно добро,
она није целокупно добро, јер јој за то недостаје наша успешност у хтењу
доброга, тј. потребно је да у поступању сходно доброј вољи и добрим
хтењима будемо успешни; зато Кант каже да у савршено добро мора бити
укључена и срећа. То јест, савршено добро се постиже када онај ко је
достојан среће заиста и постане срећан.
Практички ум има, поред својих принципа, и своје објекте, а ови су Добро и
Зло. Добро је нужан предмет моћи жудње а зло нужан предмет моћи
гнушања. Моћ жудње која је одређена у складу са принципом ума је просто-
рационална воља. Добро је онда оно што рационална воља, уколико има
потпуну контролу над страстима, нужно жели, а зло је оно што нужно
одбија. Другачије речено, добро је нужан објекат рационалне воље у складу
са објективним принципом практичког ума.
Категорички императив
Постоји више врста императива: када је објективни принцип практичког ума
условљен извесним циљем, императив је хипотетички. Када овакав
објективни принцип није условљен никаквим циљем, и поступак се изводи
зарад њега самог, императив је категорички; није условљен хипотезом да је
неки конкретан циљ жељен. Општа форма категоричког императива је
''сваки рационални делатник треба да жели поступак који је добар по себи''.
Кант верује да су категорички императиви синтетички судови а р. Као што је
то био случај у првој критици, Кант поставља питање како је могућ
категорички императив?, тј. шта му даје валидност, шта оправдава његову

2
употребу. О овоме касније, а за сад само ово: трећи термин, онај који
повезује субјекат и објекат у синтетичком суду ће бити слобода.
1 Ради само према оној максими за коју уједно можеш хтети да постане
општи закон.
2 Ради тако да човечност као у својој особи, тако и у особи сваког другог
човека увек узимаш уједно као сврху а никад само као средство.
Прва формулација КИ
Наглашава се универзални карактер закона: не можемо без противречја
захтевати да према нама сви рационални делатници поступају у складу са
извесним општим принципима а да и ми сами нисмо тиом принципима
обавезани. Само ако су наши поступцио одређени формалним принципом,
може бити хармоније, или кохеренције међу рационалним вољама.
Општост моралног закона укључује у себе реципроцитет у обавезама
између појединаца; нисам морално овлашћен да поступам према некоме
сходно једном принципу, а да истовремено да тврдим како тај неко треба да
поступа према мени сходно неком другом принципу. (једнакост пред
моралним законом!)
Једна од основних Кантових претпоставки је да је воља рационална у
поступању као што је интелигенција рационална у мишљењу. Ако се
одрекнемо себичности у разматрању приликом одлучивања за неки
поступак, воља без много тешкоћа може да одлучи шта учинити у датој
ситуацији. Кант не жели да уведе неке нове принципе моралности, већ да
прецизно формулише и сагледа принцип који је заиста на делу у моралним
поступцима обичних људи.
Формулација 2. Ради тако да човечност као у својој особи, тако и у особи
сваког другог човека увек узимаш уједно као сврху а никад само као
средство. Ова формулација наређује да се у људима увек препознаје
њихова суштинска, рационална природа, нарочито воља, и да се она
поштује. На пример, када шаљемо писмо, ми се ''служимо'' поштаром као
средством за остварење циља, али никада се не смемо љиме служити само
као средством: увек морамо да рачунамо да је поступање другога (поштара)
у складу са његовом вољом.

Кант разликује четири врсте дужности: две које су савршене и две које су
несавршене; уз то, деле се и на дужности према себи и дужности према
другима. Према себи: савршена-не починити самоубиство, односно треба
се одржати у животу; несавршена-треба развијати своје таленте и
способности. Према другима: савршена-треба враћати дугове; несавршена-
треба помагати другима којима је помоћ потребна.
Максиме које су супротне савршеним (потпуним) дужностима се не могу ни
замислити као општи (у ствари, као природни, како стоји у формулацији 1а
коју нисам хтео да напишем јер би стварно било блесаво учити све те
формулације напамет; значи, прецизније је рећи: 1а Ради тако као да би
максима твог деловања помоћу твоје воље требала постати општи
природни закон, и онда говорити овде о општем природном закону, али ипак
ово није испит из етике...) закони без контрадикције, а максиме супротне

3
непотпуним дужностима се могу замислити, али се не могу желети без
контрадикције. Верујем да је примена јасна код прве формулације, па идем
на другу коју Симо више воли : )
Самоубиство. Човек који се одлучује на самоубиство јер у његовом животу
бол и неприлике превазилазе задовољство узима постизање задовољства
и избегавање бола за своје крајње сврхе. Практички ум, који је у стању да
оствари апсолутну моралну вредност бива код оваквог човека учињен пуким
средством за постизање циља-избегавање незадовољства, бола.
Враћање дуга. Ако некоме узмемо новац на основу обећања за које знамо
да га нећемо испунити, њиме се служимо само као средством за свој циљ.
Култура. Ако не унапређујемо своје таленте и способности, ипак не
уништавамо човечност у себи; али, истовремено пропуштамо да је
унапређујемо; то унапређење је, за Канта, сврха природе.
Љубазност, доброта, беневолентност, помагање другима...Треба да
учинимо туђе сврхе и циљеве у највећој могућој мери својима.
Управо због ове друге формулације категоричког императива, Кант треба
разумети као етичара хуманости, а не ригоризма.

Дужности према првој формулацији категоричког императива

Савршена према себи:

Кант верује да морални судови садрже извесне тврдње и жели да открије

шта је њиховим тврдњама импликовано. Морални судови се не могу
емпиријски потврдити, а р. су, па су, дакле, нужни и општи.
Задатак је чисте етике да пронађе, и ако је могуће, оправда, врховни
принцип моралности. Примењена етика примењује тај принцип на проблеме
у делању.
Треба разликовати: 1. моралне принципе; 2. моралне законе; 3. морална
правила; 4. појединачне моралне судове. Морални закони су формулисани
попут Божјих заповести, и односе се на људе као људе; морална правила

4
одређују појединачне дужности: дужност је џелата да убије; морални судови
су појединачни: не треба да убијем Перу. 4. не може да спада у моралну
филозофију; 2. и 3. су део примењене етике, а 1. чисте: треба наћи морални
принцип који заснива друге моралне судове, принципе и правила, јер се,
због нужности и општости, претпоставља да важи за све рационалне
делатнике. Кант верује да сви који се упуштају у морално суђење, макар
несвесно, претпостављају морални принцип као стандард за те своје
судове.
Добра воља
; један од циљева Кантовог истраживања у сфери морала и практичке
филозофије је и одговор на то питање. Управо због тога, тај појам мора у
почетку бити нејасан.

Ум, уколико одређује наше поступке, или уопште утиче на њих, се зове
практички. Овај и теоријски ум су две различите манифестације исте моћи.
Уз то, треба имати у виду да делање претпоставља теоријски ум: нпр., да
бисмо се одлучили на делање морамо знати закон каузалитета. Практички
ум одређује вољу; овим се истиче рационалност воље, која није нешто
несвесно или слепо.
Што се тиче теоријског ума, он не може да досегне оно неусловљено. То је
изражено у Кантовој теорији о Идејама ума као регулативним појмовима
који не могу да прошире наше знање, јер знање можемо имати само преко
онога што нам је дато у чулном опажању, а то опажање нам не даје ништа
што није условљено нечим другим. Идеје немају објекте референције међу
објектима могућег искуства.
Али, сада смо у домену практичког ума. Поново смо упућени на један
неусловљен принцип који би утемељио друге, условљене. Такав
неусловљени принцип би занемаривао реферирање на све жеље,
склоности, циљеве и сл. појединачних делатника. Такав принцип би морао
да буде формалан, заправо, само форма принципа, . То је принцип
поступања сходно моралном закону као таквом. Морално добар човек је
онај који поступа према закону који важи једнако за њега као и за друге
рационалне делатнике.

(традиционално, ''ум'' се користио као израз који означава општу моћ

мишљења, насупрот чулима и имагинацији; ова моћ се исказивала у три
активности: поимању-разум; примени појмова на дате објекте-моћ суђења;
посредном закључивању-ум у ужем смислу; чисти ум је, пак, ум који
производи Идеје ума, тј. појмове добијене активношћу закључивања која се
врши на категоријама...)

5
Трансцендентална Идеја слободе је појам неусловљене апсолутне
спонтаности; то је појам чистог ума, до кога се долази посредним
закључивањем, регресом у низу узрока и поимањем неусловљеног у
почетку тог низа. Идеја слободе је нужна, али се не сме узети као
проширење нашег знања о објектима: први, неусловљени узрок не може да
нам буде дат у опажању, па дакле, ни у искуству. Ипак, то не значи да та
Идеја не може да реферира на нешто у свету каква је он заиста-ми га знамо
само онаквог какав нам се појављује.

Очигледна је чињеница да максиме поступања често нису у складу са

објективним принципима које налаже наша рационална природа. Баш због
тога што често поступамо мимо ових објективних принципа, склони смо
томе да у њима видимо неку врсту принуде, спољашњег притиска.

Формулације категоричког императива (КИ)

Има их пет, иако Кант на неким местима говори да их је свега три.
3 Ради тако да твоја воља помоћу своје максиме себе саму може уједно
сматрати као опште законодавну.
3а Ради тако као да си кроз своје максиме увек законодавни члан општег
царства сврха.
Неусловљени објективни принцип је онај коме би сваки рационални субјекат
морао да се покорава независно од својих сврха, циљева и склоности ако
његовим страстима и жудњама ум влада у потпуности. Категорички
императив формулише наредбу да се покорава том принципу; а принцип
који искључује реферирање на било који конкретни циљ или аврху може да
буде само форма принципа, само формални принцип, или општи закон као
такав; категорички императив захтева да поступамо зарад самог закона као
таквог.

1a Значајна је разлика између ове формулације и 1. Могу желети да

максима моје воље постане истовремено универзални закон слободе-у том
смислу да могу желети неки поступак као инстанцију принципа који је
валидан за све рационалне делатнике а није само арбитрарно прихваћен са
моје стране, али не могу желети да моја макисима постане општи закон
природе-то далеко премашује моје моћи.
Кант азликује савршене (или потпуне) и несавршене (или непотпуне)
дужности. Савршене су оне које не допуштају никакав изузетак у корист
склоности. И једне и друге се деле на дужности према самоме себи и
дужности према другима. Кант жели да покаже да све ове дужности
потпадају под 1а. Не може се следити максима ''починићу самоубиство ако
ми живот пружа више бола него задовољства''. Разлог за то је у томе што се
овде наизглед промовиђе принцип самољубља, али је заправо ова максима
управо оно што противречи принципу самољубља, па се не може

6
универзализовати да би добила статус природног закона: природа чији би
закон био да уништава живот помоћу истог закона који треба да га
унапређује би била самопротивречна.
Кључна ствар у овом аргументу је то што овај закон природе треба схватити
као телеолошки закон! Када максиму треба да замислимо као закон
природе, морамо је замислити као телеолошки закон, јер се ради о максими
поступка, а поступци као такви су суштински сврховити. Уз то, треба да је
замислимо као телеолошки закон људске природе, коју такође треба
сматрати сврховитом.
Кључна ствар: остварити систематску хармонију сврха! Зато се, рецимо, не
може желети максима супротна дужности помагања другима. Она је
замислива, јер је могуће да нико никоме ни у чему не помаже. Али, с
обзиром на људску природу, чије је обележје једна врста слабости којој смо
сви подложни, и која чини да морамо макар пожелети нечију помоћ или
пажњу, воља која би пожелела ту помоћч би била у супротности са
природним законом по коме нико никоме не помаже.
Што се тиче дуговања и дужности враћања дуга, опет се мора узети у обзир
то да су држање обећања и узајамно поверење суштински фактори у
систематској хармонији људских сврха.
Што се тиче непотпуне дужности према себи, пропуштање да се унапреде
сопствени таленти и способности, нарочито они који су суштински људски
би било нарушавање систематичне хармоније појединца, под
претпоставком да способности, моћи, појединца имају природну сврху.

Формулација 3. Ради тако да твоја воља помоћу своје максиме себе саму
може уједно сматрати као опште законодавну. Ова формулација је
заснована на принципу да рационална воља прописује себи законе којима
се покорава; то је принцип аутономије воље. Чини се да се ова
формулација не разликује од 1, али у 1 је наглашена објективност моралног
закона, док 3 наглашава аутономију и ставља у први план оно што је у 1
било имплицитно садржано.

Формулација 3а. Ради тако као да си кроз своје максиме увек законодавни
члан општег царства сврха. У овој формулацији је важно приметити да
закони о којима се ради треба да се посматрају као део система закона
(отуд ''царство'') а не изоловано.

Сада, о питању ''како је могућ категорички императив?''; то је синт. суд а р.

јер нема те анализе појма ''рационалног створења'' која би дала категорички
императив који тврди како сваки рационални делатник треба да поступа
сходно принципу аутономије. Потребан је ''трећи термин'' да би се
превазишао јаз, и тај трећи термин се налази у појму (Идеји) слободе.

7
За слободу, тј. слободну вољу најважније својство је способност
произвођења новог каузалног низа; неусловљеност; воља је моћ да се
производе последице без икакве спољашње условљености.
Слобода одређена само у контрасту према природној нужности
(каузалитета) је негативна, трансцендентална Идеја слободе. Да би показао
да је слобода једнака аутономији воље, Кант мора да изнађе позитиван
појам слободе. Налази га управо у слободи као слободном каузалитету,
слободној каузалној активности.
''Ја треба да...'' подразумева ''ја могу да...''; Кант то најчешће подцртава
примерима неморалног поступања: неко ко је слагао је могао да поступи
другачије, иначе нема смисла рећи да је требало да поступи другачије.
Ако се слобода претпостави или успостави, из ње аналитички следи
аутономија воље. Јер, слобода се управо састоји у поступању према
представи самонаметнутој представи закона, а не према неком споља
наметнутом, природном, закону. Слободна воља се мора истовремено
сматрати и аутономном, тј. способном да поступа на основу максима које
истовремено може желети као опште законе. Како је ово принцип
моралности, можемо рећи да је слободна воља исто што и воља под
моралним законима.
Међутим, не може се дати доказ да је рационални делатник као такав
слободан. Искуство нам не може дати никакво сведочанство о томе. Зато
Кант покушава да слободу ''докаже'' тако што ће показати да рационални
делатник као такав може да поступа само на основу претпоставке да је
слободан.
Ум као такав је слободан. Ово значи да ум мора себе да сматра творцем
сопствених принципа независно од спољашњих утицаја.То важи за
практички ум: рационални делатник мора мислити и поступати као да је
слободан, тј. под претпоставком слободе. ''Воља рационалног бића не може
бити његова воља ако није под Идејом слободе.''

Феномена и ноумена. Без ове дистинкције, приморани смо да порекнемо

могућност слободе, а тиме и саму могућност морала, моралности.
Део смо феноменалног света јер себе спознајемо само као онакве какви
смо себи дати кроз унутрашње чуло. Низ менталних стања, што је једино
чега смо свесни кроз унутрашње чуло, се може назвати феноменално
сопство. У овом смислу морамо себе да сматрамо за припаднике чулног,
феноменалног света и подложне природном каузалном закону. Сходно
позицији критичке филозофије, ''иза'' сопства као феноменалног мора
стајати и сопство као ноуменално.
Дакле, ја себе морам да сматрам за припадног чулном свету, али морам
себе да препознам и као припадног интелигибилном свету и као таквог
подложног закону ума-закону слободе. Овај закон је идентичан са
принципом аутономије и сви моји поступци би нужно били у складу са њиме
уколико бих био искључиво део интелигибилног света; како сам
истовремено и део чулног света, жеље и склоности утичу на мене. Морам

8
да сматрам принцип аутономије за императив, а поступке који су у складу са
њим за своје дужности.
За Канта је немогуће објаснити могућност слободе. Да би се нешто
објаснило, треба га подвести под законе природе, посебно под закон
каузалитета. Објаснити нешто значи навести његов узрок. Како је слобода
Идеја, она нема одговарајући објекат, те се не може објаснити применом
природних закона који се односе на могуће искуство.

Критика практичког ума

Појам слободе, уколико је његова реалност доказана аподичтичним законом
практичког ума је завршни камен целог система чистог, чак спекулативног
ума, а појмови о Богу и бесмртности му се придружују и помоћу њега
добијају објективну реалност, тј. њихова могућност се доказује тако што је
слобода стварна. Слобода је једина међу идејама спекулативног ума за чију
могућност знамо а р. а да је не увижамо, јер је услов (ratio essendi) моралног
закона који знамо. Идеје о Богу и бесмртности нису услови МЗ већ су само
услови нужног објекта воље која је одређена тим законом. Не можемо
тврдити да сазнајемо ни могућност ових идеја, али оне су ипак услови
примене морално одређене воље на њен објекат који је а р. дат (највише
добро). Зато се може и мора претпоставити њихова могућност у практичком
погледу. Са практичког гледишта, за то је довољно да не садрже никакву
унутрашњу противречност. (иначе, у постулатима емпиријског мишљења
уопште, оно што је могуће је дефинисано као оно што се слаже са
формалним условима искуства; ту се ради о могућности објеката, а Идеје
немају објекте који им одговарају а који би били присутни у нашем сазнању,
па се не може рећи да су у овом смислу могуће; спекулативни ум не може
да докаже њихову могућност?)
Овим трима Идејама се, посредством Идеје слободе, прибавља објективна
реалност и, штавише, субјективна нужност да се оне претпоставе, а да се
тиме у теоријском сазнању ум ипак не проширује.

У практичкој својој употреби ум се бави одређујућим разлозима воље, која

је моћ или да произведе предмете који одговарају представама , или пак да
себе саму одреди за њихово проузроковање.
Практичка начела: ставови који садрже опште одређење воље које под
собом има више практичких правила.
Максиме су субјективна правила-субјекат их сматра одређујућима само за
своју вољу; објективна правила су практички закони-објективни су, тј. важе
за вољу сваког умног бића.
Морални закон је за биће коме ум није потпуно сам одређујући разлог воље-
императив; правило које се изражава требањем, изражава објективно
приморавање на радњу и значи да би се радња, кад би воља била потпуно
рационално одређена, нужно одвијала по том правилу.
Постоје хипотетички и категорички. Хипотетички императиви нису закони,
већ само прописи-не одређују вољу као такву, него само с обзиром на неку

9
жељену последицу. Категорички императиви морају вољу да одреде и пре
питања о некој жељеној последици; морају бити категорички, јер иначе нису
нужни, па нису закони у правом смислу те речи.
Сви практички принципи који претпостављају објекат (материју!) моћи
жудње као одређујући разлог воље скупа су емпиријски и не могу бити
практички закони. Сви материјални практички принципи су исте врсте и
потпадају под општи принцип самољубља или личне среће.
Ако умно биће треба да замисли своје максиме као практичке свеопште
законе, онда их може замислити само као такве принципе који одређујући
разлог воље не садрже према материји него само према фоми. Умно биће
своје максиме или не може да замисли као свеопште законе, или мора да
претпостави да их љихова чиста форма, по којој бивају подесни за
свеопште законодавство, сама за себе чини практичким законом.
Каква је воља која се може одредити само на овај начин?
Ако за вољу ништа не може бити одређујући разлог осим свеопште
законодавне форме, онда се таква воља, потпуно независна од закона
појава (закона каузалитета) зове слободна воља. Та независност је слобода
у трнсц смислу.
Кант тражи оно што је неусловљено у практ. смислу како би утемељио
моралне судове. Сазнање практички-неусловљеног не може да почне од
слободе, јер ње не можемо да будемо непосредно свеснијер је њен први
појам негативан, а у искуству није дата. Дакле, морални закон, којег смо
непосредно свесни, је тај који нам се најпре указује и који води до појма
слободе. Свест о том закону је факат ума. Знам да нешто могу, зато што
сам свестан да то треба.
Основни закон чистог практичког ума: делај тако да максима твоје воље
увек може истовремено да важи као принцип свеопштег законодавства.
Овај закон је безуслован; однос воље према њему је зависност под именом
обавезности која значи приморавање на неку радњу-то приморавање је
дужност.
Светост воље је практичка идеја која нужно мора да служи као праузор, а
приближавање њему до у бесконачност је оно што припада свим коначним
умним бићима. Бити сигуран у бесконачни прогрес својих максима и њихову
непроменљивост за стално напредовање, тј. бити сигуран у врлину, је оно
највише за шта је способан коначан практички ум.
Аутономија воље је једини принцип свих моралних закона и њима
примерених дужности. Једини принцип моралности се састоји у
независности од сваке материје закона, а истовремено и у одређивању
самовоље помоћу чисте свеопште законодавне формеза коју нека максима
мора бити подесна. Та независност је слобода у негативном смислу, а ово
властито законодавство чистог практичког ума је слобода у позитивном
смислу.
Аналитика практичког ума је показала да чисти ум може да буде практички,
тј. да за себе, независно од свега емпиријског, може одређивати вољу- и то
помоћу аутономије у начелу моралности којом он одређује вољу за дело.

10
Показује се и да је та аутономија нераздвојно везана са свешћу о слободи
воље, чак да је са њом једно.
МЗ служи као принцип дедукције моћи слободе, коју никакво искуство не
може да докаже, али ју је спекулативни ум морао макар да претпостави као
могућу; МЗ не доказује само да је слобода могућа, него и да је стварна код
бића која тај закон спознају као обавезан.
У КЧУ се показало да није противречно да се све радње једног бића
сматрају за физички условљене, уколико су појаве, а да се њихов
каузалитет, уколико је делатно биће разумско, истовремено сматра за
физички неусловљен и да се тако појам слободе начини регулативним
принципом ума. Та мисао се није могла реализовати, тј. није се могла,
макар само према могућности, претворити у сазнање бића које тако делује.
То празно место испуњава чисти практички ум помоћу одређеног закона
каузалитета у интелигибилном свету (помоћу слободе), тј. помоћу МЗ.
Спекулативном уму тако одавде не припада ништа што се тиче
сазнања, али му припада у погледу осигурања његовог
проблематичног појма слободе коме се овде прибавља објективна,
иако само практичка, несумњива реалност.

Појам предмета практичког ума је представа неког објекта као могуће

последице путем слободе; једини објекти практичког ума су добро и зло;
прво је нужан предмет моћи жудње, а друго нужан предмет моћи гнушања.

Суштина сваке моралне вредности радњи зависи од тога да морални закон

непосредно одређује вољу. Ако се радња догађа према закону, али само
посредством неког осећања, дакле не ради самог закона, онда ће радња
садржати легалитет, али не и моралитет. Морални закон је предмет
највећег поштовања. Ово поштовање је произведено једино на основу ума.
Не служи за просуђивање радњи, нити за утемељивање МЗ, већ само као
побуда да бисмо тај закон у себи начинили максимом.
Радња према моралном закону је дужност. Појам дужности захтева код
радње објективно да буде у сагласности за законом, а субјективно:
поштовање закона као једини начин одређивања воље помоћу њега.
МЗ је за вољу најсавршенијег бића закон светости, а за сва остала умна
бића је закон дужности, моралног приморавања и одређивања њихових
радњи путем поштовања закона и из страхопоштовања према његовој
дужности.

Разликовање учења о срећи од учења о моралу је један од главних

задатака аналитике практичког ума; њихово разликовање не значи и
супротстављање-чист практички ум не тражи да човек напусти захтеве за
срећом, него да се на њу, кад је реч о дужности, не обазире.

МЗ и слобода су нераскидиво повезани; може се рећи да је практичка

слобода независност воље од сваког другог осим од моралног закона.

11
Дијалектика чистог практичког ума
Као и у теоријској употреби, и овде ум тражи за оно практички условљено,
оно неусловљено. Код практичког ума, реч је о тоталитету предмета чистог
практичког ума-о највишем добру.
Оно највише може бити врховно или савршено. Врлина је, као достојност да
се буде срећан, врховни услов свега што нам се може чинити пожељним, па
и сваког нашег тражења среће, те је она врховно добро. Али, није и
савршено добро, као предмет моћи жудње умних коначних бића, јер се за то
захтева и срећа. Ако врлина и срећа заједно сачињавају поседовање
највишег добра у једној особи, а да је притом срећа подељена сасвим
сразмерно моралности (као вредност или достојност да особа буде срећна)
онда то значи целину, савршено добро у коме је врлина као услов врховно
добро, а срећа је пријатна, али сама за себе није апсолутно добра, него као
услов увек претпоставља морално законито понашање.
У највишем добру се срећа и врлина замишљају као нужно повезане. Та
веза онда мора бити или аналитичка или синтетичка. Аналитичка није. јер је
доказано да су то два различита елемента највишег добра. Али, није ни
синтетичка, јер ниједно од ова два није узрок оног другог: жудња за срећом
не може бити мотив за максиме врлине јер такве максиме нису моралне;
али, немогуће је и да врлина буде нужан узрок среће, јер и најтачније
покоравање моралним законима не гарантује повезаност среће и врлине.
Ипак, ова друга повезаност је само условно погрешна (за разлику од прве
која је апсолутно погрешна)...Практичким начелима се може, бар као
могућа, замислити нека природна и нужна повезаност између свести о
моралности и очекивања њој сразмерне среће као последице.

Примат практичког ума у његовој повезаности са спекулативним

Под приматом се подразумева предност једне ствари да буде први
одређујући разлог повезаности са свима осталима. У ужем значењу, то
значи предност интереса једне ствари уколико је њему подрђен интерс
друге ствари. Свакој моћи душе се може придати неки интерес, тј. принцип
који садржи услов под којим се једино унапређује вршење те моћи. Као моћ
принципа, ум одређује интересе свих душевних снага, а свој интерес
одређује сам себи. Интерес његове спекулативне употребе је у сазнању
објеката до највиших принципа а р., а интерес практичке употребе је у
одређивању воље с обзиром на последњу и потпуну сврху. Услов да се ум
уопште има је да његови принципи и тврдње не смеју узајамно да
противрече.
Ако практички ум не сме ништа да прихвати и мисли као дато осим онога
што је спекулативни ум сам за себе могао да пружи из свог сазнања, онда
спекулативни ум има примат. Али, ако се претпостави да практички ум за
себе има има првобитне принципе а р. са којима би у вези нераздвојно биле
неке теоријске позиције, а који би се ипак ослобађали сваког могућег увида
спекулативног ума (мада му не би морали противречити), примат би имао
практички ум.

12
Ум, ако његова моћ у спекулативној употреби и није довољна да потврдно
одреди извесне ставове, који му ипак и не противрече, те исте ставове, чим
се покаже да нераздвојно припадају практичком интересу чистог ума, мора
да прихвати, те да покуша да их упореди и повеже са оним што он као
спекулативни ум има у својој власти, ипак се задовољавајући тиме да то
нису његова сазнања, али су ипак проширења његове употребе у
практичком погледу, што није у супротности са његовим интересом који је у
ограничавању спекулативне лакомислености.
Дакле, у повезаности чистог спекулативног ума са чистим практичким умом
практички има примат, претпостављајући да је та повезаност нужна. Без тог
подређивања би настала противречност. Ако би били равноправни,
спекулативни ум би се затварао у своје ранице и од практичког не би ништа
примао, док би практички настојао да се прошири преко свега и да у своје
границе обухвати и спекулативни. А од практичког ума се не може захтевати
да буде подређен спекулативном јер је сваки интерес у крајњој линији
практички, те је чак и интерес спекулативног ума само условљен, а потпун
је само у практичкој употреби.

Постулати чистог практичког ума

Остваривање највишег добра у свету је нужни објекат воље која је
одредљива помоћу МЗ. Врховни услов највишег добра је потпуна
примереност настројења моралном закону. Дакле, та примереност мора
бити могућа као и њен објекат, јер је садржана у истој заповести-да се тај
објекат остварује. Потпуна примереност воље моралном закону је светост,
савршенство за које ни у једном тренутку постојања није способно ниједно
умно биће чулног света. Како се та светост захтева као практички нужна,
може се наћи само у прогресу ка потпуној примерености, прогресу који иде у
бесконачност. Према принципима чистог практичког ума нужно је да се
такво практичко напредовање претпостави као реални објекат наше воље.
Тај бесконачни прогрес је могућ само под претпоставком бесконачно трајне
егзистенције и личности истог чулног бића. Дакле, највише добро је могуће
само под претпоставком бесмртности душе, те је она постулат чистог
практичког ума.
Срећа је стање умног бића у свету коме у целини егзистенције све иде по
вољи и жељи, те дакле почива на сагласности природе са целом његовом
сврхом, а исто тако и са суштинским одређујућим разлогом његове воље.
Морални закон не садржи ни најмањи разлог за нужну повезаност између
моралности и њој сразмерне среће једног бића које је део света и од њега
зависно. То биће зато не може да буде својом вољом узрок природе и да је
само усагласи са својим практичким начелима. Али, таква повезаност се у
практичком задатку чистог ума, тј. у нужном раду на највишем добру
постулира као нужна: ми треба да настојимо да остварујемо највише добро.
Тако се постулира и постојање узрока целокупне природе, различитог од
ње, који би садржао основ сагласности среће са моралношћу. Највише
добро у свету је могуће само ако се претпостави врховни узрок природе који
има каузалитет примерен моралном настројењу.

13
Ови постулати нису теоријске догме, већ претпоставке у нужно практичком
смислу. Не проширују спекулативно сазнање, али идејаа спекулативног ума
дају објективну реалност и право да буду појмови.
Наше сазнање се овако помоћу практичког ума проширује, али само у
практичком погледу; не сазнајемо ни природу душе, ни интелигибилни свет,
ни бога по себи, него имамо само појмове о њима сједињене у практичком
појму највишег добра као објекту наше воље. Како је слобода могућа и како
човек себи да представи такав каузалитет-не сазнаје се, него само да
слобода јесте, постулирана помоћу моралног закона и ради њега.
Теоријско сазнање заиста добија повећање, али само тако што се појмови
који су важили за проблематичне сада асерторично проглашавају за такве
којима стварно припадају објекти, јер је практичком уму нужно потребна
њихова егзистенција за могућност његовог практички апсолутно нужног
објекта-највишег добра-па теоријски ум има право да их претпостави. Ипак,
то није никакво проширење спекулације, јер, иако се сада тврди да ти
појмови имају своје (могуће) објекта, и даље су на несазнатљиви. Ове три
идеје су мисли у којима нема ничег немогућег. Оне су конститутивне и
иманентне за практичку употребу, јер су нужни услови остварења нужног
објекта чистог практичког ума.

Однос етике и политике

Три главна момента у разматрању овог односа: 1. просветитељство са
својим захтевом да се разум узме за врховни принцип; 2. трансцендентални
идеализам, у коме ј Кант ову идеју реализовао; 3. француска револуција са
својом идејом слободе, јднакости и братства, уз нагласак на слободу као
изразито важну за Кантову практичку филозофију.
1.Просветитељи су обацили рационалистичку филозофију, али су ипак
држали да је разум/ум оно што је јединствено и непроменљиво код свих
људи; зато су разум поставили за основ програма рационалног преуређења
света. То пре свега значи преобажај друштвених, политичких и религиозних
установа, тј. њихово подвођење под регулативу разума. У том духу, Кант
дефинише просвећеност као човеков излазак из самоскривљене
незрелости. А по Канту је незрелост немоћ да се користи сопствени разум
без вођства неког другог. Та незрелост је самоскривљена када њен узрок не
лежи у недостатку разума, него у помањкању одлучности и храбрости да се
њиме служи без туђег руковођења. Слобода је нужна претпоставка
просвећености, као слобода јавне употребе нашег ума. Јавна употреба је
она пред свеколиком читалачком публиком. Постоји и приватна употреба,
која се ограничава на човеков позив. Она реферира на послушност.
2. У свом систему трнсц идеализма Кант је спровео ово заснивање на
разуму. Коперникански преокрет, управљање предмета сазнања према
нашим моћима сазнања, морални закон као факат ума, начела државе су
априорна начела ума: слобода, једнакост и самосталност појединаца.
Слобода је нужна претпоставка морала и моралности, као и највишег
добра, блаженства коме сви тежимо. Дакле, слобода се мора обезбедити.
Стога је ту важна улога државе, која нам мора ту слободу да обезбеди.

14
Таква држава мора да буде република у којој је присутна аутономија
извршне, законодавне и судске власти.

15