3.

OSNOVNI PRINCIPI DISTRIBUCIJE

INFORMACIJA
Telekomunikacije (e-komunikacije) su kompleksna disciplina i
delatnost koja, u informacionom smislu, predstavlja proces omogućavanja
korisniku da prosledi ka jednom ili ka više drugih korisnika informaciju bilo
kakve prirode, predočenu u prihvatljivoj formi, pomoću nekog
elektromagnetskog sistema, ili kombinacije takvih sistema.

Pod pojmom komunikacija podrazumevamo prenos informacija u

saglasnosti sa usvojenim pravilima. Osnovni elementi sistema prenosa
informacija su dva krajnja uređaja i telekomunikacioni put koji ih povezuje, dok
je za sistem distribucije informacija od interesa telekomunikaciona mreža, kao
skup komutacionih čvorova i grana (linkova), koji omogućuju konekciju između
dve ili više definisanih tačaka, radi obezbeđivanja razmene informacija između
njih.

Pod pojmom distribucije informacija najčešće podrazumevaju problemi

određivanja puteva prenosa informacija i njihovih kapaciteta, odnosno zadaci
strukturne analize i sinteze mreže i komutacionih čvorova. Glavno opredeljenje
je prema mrežama sa individualnim korisnicima i vezama između njih, mada su
od značaja i mreže kod kojih se informacija od jednog izvora šalje ka više
korisnika.

Pod komutacijom se podrazumeva proces obezbeđivanja spojnog puta

kroz mrežni čvor, radi prosleđivanja informacija. Problem povezivanja bilo koja
dva krajnja uređaja može se rešiti obezbeđivanjem direktnih puteva, odnosno
nezavisnih grana. To rezultira potpuno povezanom mrežom sa N čvorova, koji
treba da poseduju sposobnost dvosmernog povezivanja sa bilo kojim od
preostalih N-1 čvorova, preko odgovarajućih od ukupno N(N-1)/2 grana.
Očigledno je da je ovakva mreža za veće N neekonomična, a sa druge strane, ako
se koristi mreža tipa magistrale, sa N-1 granom, koje povezuju pojedine krajnje
uređaje, a granama se pristupa preko odgovarajućih birača, omogućavajući
direktnu dolaznu vezu uz pomoć N kanala (linija) (slika 3.1.a). Grupa kanala
(snop linija) potpuno zadovoljava moguće zahteve sa brojem od N/2 kanala, jer je
to maksimalni broj ostvarivih veza, ali je, pri većem N i manjim potrebama za
vezama, racionalno koristiti manji kapacitet grupe. U ovakvim slučajevima nužna
je razmena upravljačkih signala preko izdvojenog kontrolnog kanala (slika 3.1.b).

Razmatrani primeri karakterišu decentralizovanu komutaciju, a princip

se koristi kod klasičnih funkcionalnih telefonskih veza, frekvencijski razdeljenih
kanala radio-telefonske mreže i slično. Savremeniji primer decentralizovane
komutacije su lokalne mreže za prenos podataka (LANs – Local Area Networks,
lokalne računarske mreže), koje funkcionišu po principu konfliktnog ili
bezkonfliktnog (slučajnog ili upravljanog) višestrukog pristupa magistrali.

Slika 3.1. Primeri klasične decentralizovane komutacije,

bez kontrolnog kanala a), sa kontrolnim kanalom b)

U slučajevima velikog broja korisnika koncentrisanih u skupine na većoj

teritoriji sa, po pravilu, manjim pojedinačnim potrebama za razmenom
informacija, pogodnija je centralizovana komutacija, koja podrazumeva
povezivanje niskoiskoristivih korisničkih linija sa komutacionim čvorom,
međusobnu razmenu informacija preko tog čvora i povezivanje preko
visokoiskoristivih grana sa drugim komutacionim čvorovima. Težnja ka
koncentraciji i centralizaciji može se ostvariti preko nekoliko nivoa, kada
dolazimo do pojma hijerarhijske mreže. Optimizacija ulaganja u sisteme
prenosa sa jedne i komutaciju sa druge strane, predstavlja jedan od osnovnih
problema pri projektovanju telekomunikacionih mreža.

3.1. TIPOVI KOMUTACIJE

Klasične mreže, odnosno servisi, poput telefonskog (POTS, Plain Old

Telephone Service) i nekih za prenos podataka, organizovane su po principu
komutacije kola (kanala), odnosno, za proces razmene informacija uspostavlja
se spojni put preko dvožične ili četvorožične veze (jednosmernih kanala) i takav
spojni put stoji na raspolaganju korisnicima sve vreme razmene informacija, dok
se veza ne raskine.

Nastankom potrebe za prenosom podataka kada dominira jednostrana

veza, nameće se princip komutacije poruka (message switching, store-and-
forward switching), gde pod porukom podrazumevamo formu predstavljanja
informacije pogodnu za prenos. Ovde se celokupna informaciona poruka,
snabdevena upravljačkim signalom, odnosno zaglavljem, uz memorisanje prenosi
od čvora do čvora, zavisno od adrese i mogućnosti mreže. Princip je najbolje
zastupljen u tehnici komutacije paketa, kod koje se poruka deli na pakete
standardizovanih dužina, snabdevene sopstvenim zaglavljem sa adresom i koji se
šalju nezavisno, po principu komutacije poruka.

Komutacija kanala je pogodna za slučajeve ravnomernog dijaloga, kada

se ne može tolerisati kašnjenje i kada je vreme potrebno za prenos upravljačke
informacije znatno kraće od vremena prenosa korisne informacije. Mreža radi
kao sistem sa gubicima a zaštita poruka je na nivou korisnika. Ekonomičnost
mreže je u domenu nižih opterećenja. Kašnjenje je kratko i fiksirano, praktično,
mreža radi u realnom vremenu. Ovi sistemi se dimezionišu prema opterećenju u
glavnom saobraćajnom satu, tako da su u dužem periodu nedovoljno iskorišćeni.

Komutacija poruka omogućuje veće iskorišćenje prenosnih kapaciteta,

bez gubitaka, funkcionišući kao sistem opsluživanja sa čekanjem. Manje je
osetljiva na kratkovremena preopterećenja, moguće je koristiti prioritete, vezu sa
više korisnika i prostije se realizuje transformacija poruka različitih brzina i
kodova. Poruke se memorišu u spoljnoj memoriji komutacionog čvora, a osnovne
funkcije zaštite realizuju se u mreži. Mreža sa ovakvom komutacijom je
ekonomična pri većem opterećenju. Teleks je klasičan primer principa
komutacije poruka.
 Paketska komutacija koristi preimućstva komutacije poruka i
komutacije kanala, ublažava njihove nedostatke koristeći pakete, kratke blokove
podataka određene dužine sa zaglavljem, olakšava mogućnost dijaloga, izbegava
situaciju da kratke i prioritetne poruke čekaju otpremu dugih poruka, omogućava
efikasno korišćenje računarskih resursa, propusnih sposobnosti kanala i
komutacionih čvorova. Paketi se memorišu u operativnoj memoriji, a put se
uspostavlja za svaki paket (režim datagrama) ili za celu seansu (režim virtuelnog
kanala). Pored opsluge sa čekanjem, predviđa se i mogućnost gubitaka paketa.
Kašnjenje je redukovano i promenljivo, transmisiona efikasnost visoka, a
omogućava se rerutiranje podataka i adaptivno rutiranje. Paketi strogo fiksirane
dužine, kao kod ATM-a (Asynchronous Transfer Mode), nazivaju se ćelije.

3.2. ISTORIJSKI RAZVOJ SISTEMA

TELEKOMUNIKACIONOG SAOBRAĆAJA

Nekoliko desetina godina unazad svedoci smo stvaranja izuzetnih

telekomunikacionih tehnologija, kao što su radar, televizija, digitalna telefonija,
optičke komunikacije, Internet, mobilna telefonija, bežične mreže. Međutim, sam
tehnološki početak telekomunikacija datira iz pretprošlog veka, pa i ranije, ako se
ima u vidu izgradnja optičkih telegrafa, najpre od strane K. Šapa 1793. godine,
na liniji između Lila i Pariza, dužine 265 km, sa 22 stanice i trajanjem
(kašnjenjem) prenosa par minuta. Uvođenje komercijalnog telegrafskog servisa u
Engleskoj (William Cooke i Charles Wheatstone, 1839.) i Americi (Samuel F. B.
Morse, maj 1844.), predstavljaju prvi veći tehnički poduhvat korišćenjem
elektriciteta, odnosno elektromagneta.

S tehničkog aspekta, najvažnija osobenost telegrafije je trenutno

delovanje preko velikog rastojanja i odvajanje prenosa informacija od fizičkog
kretanja robe ili ljudi. Sa aspekta društvene i kulturološke perspektive, naglo
širenje telegrafske mreže je pokazalo da su brze i pouzdane komunikacije
neophodne za moderan život. Sledstveno, istorija telekomunikacija nastavila je sa
ova dva trenda, same komunikacije postaju sve brže, pouzdanije i dostupnije, a
telekomunikacione mreže se inkorporiraju kao neophodna i vitalna infrastruktura
modernog društva.

Šezdesetih i sedamdesetih godina devetnaestog veka primarni inženjerski

projekti bili su iz podmorske telegrafije, što je imalo uticaja, osim na naučni
razvoj elektrotehnike i telekomunikacija, na fundametalne napretke u izgradnji
brodova, konstrukciji kablova i tehnikama polaganja, kao i u okeanografiji.
 Sa aspekta telekomunikacionog inženjeringa najveći problemi u
podmorskoj telegrafiji su bili slabljenje i disperzija signala koji se prenose preko
dugih kablovskih veza. V. Tomson (William Thompson, poznatiji kao Lord
Kelvin) u radu iz 1854. koristi furijeove (Fourie) jednačine za modele prenosa
električnog signala.

Naredni značajniji napredak u telekomunikacijama je telefon, odnosno

prenos govora, koji je usledio posle više pokušaja da se bolje iskoristi kapacitet
(propusni opseg) telegrafskih linija pomoću različitih tonova, radi simultanog
prenosa nekoliko diskretnih telegrafskih signala. A. Bel (Alexander Graham
Bell) je početkom 1876. godine imao sreću da nekoliko časova pre E. Grej
(Elisha Gray) patentira telefon, da bi do 1880. godine Belova kompanija imala
iznajmljenih skoro 100.000 aparata. Problem opterećenja manuelnih operatora u
centralama počeo je tehnički da se rešava od 1889. godine, kada je A. Stroudžer
(Almon B. Strowger) patentirao automatski birač. Prvi komutacioni sistem sa
takvim biračima instaliran je 1892. godine, da bi se sistemi sa koračnim
principom biranja održali do sedamdesetih godina prošlog veka.

Pored problema komutacije ostali su problemi prenosa na duga

rastojanja, odnosno problemi slabljenja i disperzije. Početkom prošlog veka
poboljšanje prenosa je postignuto induktivnim opterećenjem telefonske linije,
odnosno uvođenjem pupinovih kalemova. Zahvaljujući znatnoj redukciji
disperzije i korekciji karakteristike slabljenja, 1911.godine omogućena je
eksploatacija pupinizovane linije duge 4.300 km od Njujorka do Denvera.
Pronalaskom vakum diode, čija je najznačajnija uloga da služi kao radio detektor
(Britanac A. Fleming) i triode, osnove za pojačavače i oscilatore (Amerikanac
Lee de Forest), omogućena je izgradnja transkontinentalne telefonske linije
između Njujorka i San Franciska, 1915. godine.

Razvoj elektronike omogućio je napredak radija, tehnologije koja

oslonac nalazi u teorijskim matematičkim formulacijama britanskog fizičara
Maksvela (James Clerk Maxwell), iz 1860. godine i eksperimentima nemačkog
fizičara Herca (Heinrich Hertz), koji je u laboratorijskim uslovima demonstrirao
generisanje i detekciju elektromagnetnog zračenja 1888. Pionirom prenosa
signala bežičnim putem smatra se Markoni, koji je, posle više uspešnih
eksperimenata, u decembru 1901. godine radio signalom premostio Atlantik. Za
ozbiljniji razvoj radio tehnologije trebalo je sačekati 1908. i već spomenuti patent
za triodu, na bazi koje je E. Armstrong razvio oscilatorno kolo, omogućavajući
prenos kontinualnog nosećeg talasa na tačno definisanoj frekvenciji i realizaciju
pojačavačkog kola sa povećanom selektivnošću i senzitivnošću prijemnika.

Radio telegrafija je odigrala značajnu ulogu u moreplovstvu, kao i tokom

Prvog svetskog rata. Prva komercijalna širokodifuzna radiostanica (KDKA)
osnovana je 1920. godine, da bi 1929. bilo korišćeno preko 4 miliona radio
prijemnika u SAD. E. Armstrong 1933. godine pronalazi frekvencijsku
modulaciju, transmisionu tehniku koja značajno redukuje feding i atmosverske
smetnje, da bi 1940. osnovao FM širokodifuznu mrežu na severoistoku SAD,
koja je koristila opseg od 42-50 MHz.

Razvoj radarskih sistema (britanski fizičar Robert Watson-Watt, 1935.)

omogućio je realizaciju sistema odbrane i raznovrsno koriščenje u ratu, da bi
principi radara bili iskorišćeni za razvoj televizije, FM radija, VHF i
mikrotalasnih komunikacija.

Posebno značajna je 1948. godina, kada je u Belovim laboratorijama

pronađen tranzistor (W. Shockley, J. Bardeen, W.Brattain) i publikovan rad
Kloda Šenona (Claude Shannon): “A Mathematical Theory of Communication”.
Ovi događaji su od presudne važnosti za kasniji veliki investicioni razvoj
podmorskih kablova za telefoniju, telekomunikacionih satelita, digitalnih
komunikacija, računara i računarskih mreža.

Između SAD i Engleske je 1956. godine završena instalacija podmorskog

kabla TAT-1, koji je mogao da prenese 36 telefonskih kanala opsega 4 kHz. Za
naredne podmorske sisteme razvijeni su uređaji za kanale od 3 kHz, što je za date
uslove smatrano optimalnim rešenjem. Metod TASI (Time Assignment Speech
Interpolation) proširuje transmisioni kapacitet telefonskih linija. Korišćenjem
brzih komutatora i kvalitetnih detektora govora sistem je omogućavao govornim
kolima vremensku dodelu manjeg broja kanala, što je rezultat činjenice da pri
normalnoj konverzaciji srednji govornik priča manje od 40% vremena. TASI
sistem je instalisan 1959., a od 1963. godine koriste se pojačavački sistemi na
bazi tranzistora, umesto dotadašnjih robustnih pojačavača na bazi pentoda.

Sedamdesete godine prošlog veka prate poboljšanja u tri najznačajnije

oblasti komunikacionih tehnologija: računarsko umrežavanje, satelitske
komunikacije, laseri i optička vlakna. Takođe, u ovom periodu dolazi do
inicijalnih koraka ka prekidu monopola u telefoniji, regulativi i javnoj politici,
događaja koji su imali dugoročan značaj i fundamentalne kosenkvence za
komunikacione tehnologije i njihovo korišćenje.

Početkom sedamdesetih godina razvijen je laser, uređaj koji ima osobinu

da generiše koherentne i monohromatske snopove svetlosti. Pošto rade na vrlo
visokim optičim frekvencijama, laseri su sa teorijskim mogućnostima velikih
opsega i bitskih brzina. Da bi se iskoristio potencijal lasera kao komunikacionog
uređaja potreban je bio optički transmisioni medijum malih gubitaka. Tih godina
razvijeno je i optičko vlakno sa gubicima 20 dB/km, kao i poluprovodnički laser.
 Ovaj period karakteriše evolucija komunikacionih mreža od analognih do
digitalnih tehnologija, u transmisiji i komutaciji. Metodi digitalizacije koristili su
se najpre u lokalnim multipleksnim sistemima i komutaciji, da bi se proširili na
više nivoe i na mikrotalasne radio i optičke sisteme. Uvodi se inteligencija u
javne komutirane telefonske mreže. Od posebnog je značaja razvoj signalizacije
po zajedničkom kanalu (CCS – Common Channel Signaling №7) sa zasebno
organizovanom signalizacionom mrežom.

Od 1975. počinju instalisanja optičkih sistema, najpre na kraćim, a potom

i na vrlo dugim rastojanjima. Početkom devedesetih postavljeno je u Americi
preko 300.000 km optičkih kablova sa brzinama prenosa 45 Mb/s i 90 Mb/s, a
vršena su istraživanja i razvoj podmorskih optičkih sistema, što je rezultiralo
transatlanskim optičkim kablom, TAT-8, 1988. U ovom periodu u Japanu se
tehnologija optičkih vlakana koristi za uvođenje širokopojasnih servisa u
domove, pri čemu su najzastupljeniji video servisi, poput dvosmernog videa.

Osamdesetih godina dva osnovna usmerenja u telekomunikacionom

prostoru imala su dubok uticaj na tehnologiju, tržište i društvo. Konvergencija
personalnih računara i umrežavanja omogućila je da Internet postane sveprisutna
i permanentna infrastruktura, čija se informaciona i komunikaciona važnost
poredi sa telefonskim i elektroenergetskim servisima. Kod telefonje, eksplozivan
rast bežičnih i ćelijskih, odnosno mobilnih sistema, pruža korisnicima mnogo
više fleksibilnosti i pogodnosti, tako da za mnoge mobilni telefon postaje
primarni komunikacioni uređaj. Prvi servisi ćelijske mobilne telefonije uvedeni
su u Saudijskoj Arabiji i Skandinaviji 1981. godine i od samog početka broj
korisnika mobilnih telefona raste eksponencijalno.

U novi milenijum se ušlo sa žičnim, fiksnim sistemima, koji podržavaju

velike brzine, nomadskim, prenosivim bežičnim sistemima, koji se mogu
koristiti za prenos podataka sa ograničenom mobilnošću, kao i mobilnim,
ćelijskim bežičnim sistemima, koji podrazumevaju punu slobodu kretanja.
Reprezent tehnologije žičnih sistema je Eternet, koji je osamdesetih godina
prošlog veka koristio brzine od 2,94 Mb/s i 10 Mb/s, da bi sredinom devete
decenije postignuto 100 Mb/s, zatima 1 Gb/s i sada aktuelnih 10 Gb/s. Nomadski
sistemi su podržani brzinama, najpre 110 b/s i 9.600 b/s, krajem prošlog veka
28,8 Kb/s i 56 Kb/s, da bi sada funkcionisali sa brzinama od desetina Mb/s, težili
punoj mobilnosti, bili podržani preporukama IEEE 802.11b,g (Wi Fi), IEEE
802.16 (WiMAX) i novijim.
3.3. SISTEMI TELEKOMUNIKACIONIH MREŽA

Telekomunikacije su se tokom celog prošlog veka razvijale pod znakom

klasične telefonske mreže, sa jeftinim pristupom, analogno, preko parice,
centralnim napajanjem i prostom signalizacijom do centrale. U poslednjih
tridesetak godina došlo je do velikih promena unutar sistema sa komutacijom
kanala (kola), korišćenjem digitalnog procesiranja govornog signala radi
kvalitetnijeg prenosa i komutacije, implementacijom signalizacionih protokola
između komutacionih čvorova sa upravljanjem baziranom na procesorima, kao i
bežičnih telefona koji korisniku omogućuju određenu mobilnost pri dostupu
mreži.

Digitalizovanjem postojeće i uvođenjem nove digitalne mreže, dolazi se

do nivoa integrisane digitalne mreže (Integrated Digital Network, IDN).
Integrisanje i na nivou servisa, klasičnih i telematskih, dovodi do formiranja
digitalne mreže sa integrisanim servisima (Integrated Service Digital Network,
ISDN). Sa planiranjem ovakve mreže krenulo se već daleke 1976. godine, a
osnovni principi su izloženi u preporukama CCITT serije I iz 1984.

Digitalni kanali, koji se koriste u ISDN, predviđeni su za prenos različitih

poruka: govora, podataka u dijalogu, većih količina informacija (fajlova),
faksimila, telemetrijske informacije, pa i raznih videosignala. Kao osnovni koristi
se digitalni kanal sa brzinom prenosa od B = 64 kbit/s u baznom pristupu 2B+D,
gde je D signalizacioni kanal od 16 kbit/s.

Signalizacioni protokoli, DSS1 ka korisniku i CCS7 u mreži, omogućuju

realizaciju ISDN-a i upravljanje vezom od kraja do kraja. Potrebe za raznim
dodatnim uslugama, kao što su: pozivna kartica, virtuelne privatne mreže (Virtual
Private Network, VPN), univerzalni personalni broj, informacioni servisi i slično)
rešavaju se uvođenjem inteligentnih mrežnih (Inteligent Network, IN) servera
(Service control points, SCP).

Serveri telekomunikacionih mreža su danas razvijeni u raznim

varijantama centralizovanih i distribuiranih konfiguracija, posedujući razne
mogućnosti, kao što su memorisanje govora, vesti, translacija govora u tekst i
obratno i slično. Posebno uspešnu primenu telekomunikaciona IN arhitektura ima
u bežičnim pristupnim i mobilnim mrežama, kao što su DECT (Digital Enhanced
Cordless Technologies) i GSM (Global System for Mobile).

Krajem prošlog veka veliki napori su uloženi u razvoj širokopojasne

arhitekture (Broadband-ISDN) bazirane na asinhronoj transmisionoj tehnologiji
(Asynchronous Transfer Mode, ATM) koja podrazumeva integraciju prenosa
podataka i komunikacija u realnom vremenu preko veza sa velikim brzinama,
korišćenjem virtuelnih kola.

3.3.1. ĆELIJSKI SISTEMI

Ćelijski sistemi su nastali ranih osamdesetih godina, na bazi analognih

tehnologija, da bi devedesetih nastupila druga generacija, na bazi digitalne
tehnologije, koja podržava mnogo veći broj mobilnih pretplatnika unutar date
frekvencijske alokacije, obezbeđuje bolji kvalitet prenosa govora i omogućuje niz
novih servisa.

Analogni automatski celularni sistemi, NMT u Skandinaviji i AMPS u

Americi, koriste FM i slične opsege (25 i 30 kHz), dok se kod najranijih
eksperimentalnih digitalnih sistema primenjuje FDMA sa 25 kHz kanalima i
poboljšanom spektralnom efikasnošću.

Frekvencija od 900 MHz je određena kao nosilac 1982. godine za drugu

generaciju pan-Evropskih ćelijskih sistema. Korišćenjem TDMA (Time Division
Multiple Access) redukuje se cena bazne stanice i postižu bolje performanse
spektralne efikasnosti. Kao rezultat većeg broja istraživačkih poduhvata,
poboljšanja ekstenzivnog testiranja, uskopojasni TDMA sa kanalnim opsegom od
200 kHz je izabran 1987. g. za pan-Evropski GSM standard. Svaki TDMA
nosioc mogao je da podrži 8 govornih poziva sa punom brzinom od 13 kbit/s, ili
16 sa upola manjom brzinom, koristeći GMSK modulaciju.

Nešto drugačiji su standardi u Severnoj Americi i Japanu. Američki

TDMA sistem (TIA IS 136) je kompatibilan sa AMPS, širina opsega nosioca je
takođe 30 kHz i podržava 3 (6) poziva sa brzinom 8 (4) kbit/s. Koristi QPSK
modulaciju i frekvencijski nosioc od 800 MHz (1.900 MHz). Japanski MPT
(PDC) je zasnovan na kanalnom prostoru od 25 kHz, podržava 3 (6) kanala od
6,8 (3,4) kbit/s, koristi QPSK modulaciju i frekvencijski nosioc od 700 MHz
(1.500 MHz). U Americi postoji i drugi digitalni standard, IS-95, baziran na
CDMA (1,25 MHz).

Bežični terminal je potencijalna zajednička platforma za ceo niz

komunikacionih servisa, uključujući govor, podatke, video i sliku.
Konvergentnost razvoja Interneta i bežičnih komunikacija kreirali su treću
generaciju mobilnih multimedijalnih servisa. Standardizacija je razrađena u ETSI
(European Telecomunication Standardization Institute), kroz projekat pod
imenom UMTS (Universal Mobile Telecomunication System), kao i u ITU
(International Teleccomunications Union), gde je projekat nazvan IMT2000.
Frekvencijski opseg nosioca od 2 GHz (1.920-1.980 MHz u paru sa 2.110-2.170
MHz) je određen 1992. godine, a 1998. g. u ETSI je odlučeno da se UMTS
standard bazira na novoj širokopojasnoj WCDMA tehnologiji, koristeći opseg
kanala od 5 MHz. U protekloj deceniji u tehnološki razvijenijim zemljama radilo
se na razvoju i uvođenju sistema četvrte generacije na platformi Internet
protokola (IP6),

3.3.2. SATELITSKI SISTEMI

Komercijalna primena satelita za mobilne komunikacije počela je sa

COMSAT/Marisat sistemom 1976. godine. Sateliti su koristili UHF (ratna
mornarica), L-opseg (1,6/1,5 GHz, komercijalna mornarica), C-opseg (6/4 GHz,
fiksne obalske stanice za vezu sa javnom komutiranom mrežom) i bili su
pozicionirani iznad Atlanskog i Tihog okeana, da bi sistem postao globalnim
lasiranjem trećeg satelita iznad Indijskog okeana i predajom na upravljanje
novoformiranoj internacionalnoj organizaciji Inmarsat 1979. godine, odnosno
provajderu Intelsat 1980. godine. Inmarsat-2 program ponudio je četiri satelita
1991. godine, a 1996.g. lansirana su dva od pet Inmarsat-3 satelita, predviđenih
za kontinentalno pokrivanje. Postoji još nekoliko regionalnih mobilnih satelitskih
komunikacionih sistema. U Severnoj Americi to su AMCS i TMI formirani
tokom 1995/96 godine. Australijski OPTUS koristi dva satelita, L i Ku opseg.
Japanski NTT mobilni komunikacioni sistem, uspostavljen 1996. godine, koristi
dva N-Star satelita, S-opseg (2,6/2,5 GHz) za mobilne korisnike i C-opseg (6/4
GHz) za fiksne veze.

Prethodnih godina lansirano je više geostacionarnih (GEO) satelita za

regionalne potrebe. Veliki broj kompanija realizuje, ili ima planove za realizaciju
satelitskih komunikacionih sistema koji bi podržavali personalne komunikacije
na celoj zemaljskoj kugli koristeći nisku orbitu (Low Earth Orbit, LEO). Za
razliku od GEO satelita, koji su stacionirani na 35.700 km od Zemlje, za LEO je
predviđena orbita na 750-1.800 km, dok je za takođe aktuelni MEO (Medium
Earth Orbit, ICO- Intermediate Circular Orbit) to rastojanje 10.000-14.000 km.

3.3.3. SINHRONI NAČIN PRENOSA

Sinhroni način prenosa (Synchronous Transfer Mode, STM) je klasični

način, koji koristi vremenski ram popunjen određenim brojem jednakih
transmisionih kanala. Kanali su vremenski ekvidistantni, operišu u vremenski
razdeljenom multipleksnom modu i maksimalan broj veza na liniji određen je
brojem kanala. ITU-T je, svojevremeno, pored uskopojasnih, preliminarno
definisao i širokopojasne kanale (I.420, I.421), pogodne za video poruke, video
telefon, videokonferencije, brzi prenos podataka, televiziju visoke definicije
(HDTV), što ilustruje tabela 3.1.

Tabela 3.1.

USKOPOJASNI (kbit/s) ŠIROKOPOJASNI (Mbit/s)

D 16 (64) H2 34
B 64 H21 32,768
H0 384 H22 44,160
H11 1.536 H3 68
H12 1.920 H4 132,48-138,24

Princip STM je pogodan za veze sa kontinualnim brzinama, a zahteva

zasebne kanale u mreži i zasebnu komutacionu podršku za svaku od bitskih
brzina. Prva generacija sistema bila je sa pleziohronom sinhronizacijom, a
pojavom novih i moćnijih medija prenosa, optičkih sistema, ukazala se potreba
za novim standardima koji bi transformisali telekomunikacionu mrežu u globalni
širokopojasni informacioni resurs.

Tabela 3.2.

SONET MBIT/S SDH

OC-1 51,84
OC-3 155,52 STM-1
OC-12 622,08 STM-4
OC-18 933,12 STM-6
OC-24 1244,16 STM-8
OC-36 1866,24 STM-12
OC-48 2488,32 STM-16
OC-96 4976,64 STM-32
OC-192 9953,28 STM-64

Koncept koji je omogućio rešenje problema prihvaćen je u USA 1984. g.

kao transmisioni sistem nove sinhrone širokopojasne mreže i poznat je pod
nazivom SONET (Synchronous Optical Network). Kao standardnu verziju, ITU-
T (CCITT) uvodi SDH (Synchronous Digital Hierarchy). U tabeli 3.2 prikazane
su moguće SONET OC (Optical Carrier) i SDH STM hijerarhije, pri čemu su
samo neke od interesa za eksploataciju.
 Osnovni blok i prvi nivo SONET signalne hijerarhije, OC-1, sa brzinom
od 51,84 Mbit/s, naziva se i STS-1 (Synchronous Transport Signal - Level 1).
Najniži nivo u SDH je STM-1 (Synchronous Transport Module 1), čiji se ram, sa
brzinom toka od 155,52 Mbit/s, može predstaviti preko dvodimenzionalne mape
sa 9 redova i 270 kolona (slika 3.2).

tok signala od 155,52 Mbit/s

F F F

v
r
9 zaglavlje STM-1 virtuelni sadržaj e
redova sekcije kapacitet kanala 150,34 Mbit/s m
e
125µs
9 kolona 261 kolona

Slika 3.2. Struktura rama STM-1

Do brzine toka se dolazi prosto, 155,52 Mbit/s=2.430 byte/ram×8

bit/byte ×8.000 ram/s. Virtuelni sadržaj VC4 (virtual container) je sa
kapacitetom kanala od 150,34 Mbit/s, informacionim poljem (payload) od
148,608 Mbit/s, koji omogućuje transport korisnog (tributary) signala od 139
Mbit/s. Predviđeni su postupci za prevođenje tokova nižih nivoa pleziohrone
hijerarhije do OC-1, odnosno STM-1.

3.3.3. PRINCIPI ATM I B-ISDN MREŽA

Asinhroni način prenosa (ATM) je efikasna integrisana komutaciono-

prenosna tehnika, koja je u stanju simultano komutirati veze za širok raspon
raznih informacionih tipova i kapaciteta i čini osnovu Širokopojasne digitalne
mreže integrisanih servisa (B-ISDN). Prve ATM preporuke od strane ITU
nastaju sredinom devedesetih, da bi ulogu donošenja standarda za ATM
aplikacije privatnih i javnih mreža preuzeo ATM Forum.
 ATM se zasniva na principima korišćenja virtuelnih veza, prenosu
informacije u obliku ćelija (informacionih blokova, odnosno paketa fiksirane
dužine), korišćenju asinhrono vremensko multipleksiranih informacionih kanala i
obezbeđenju redosleda ćelija u okviru virtuelne veze.

Kao što je STM vrlo pogodan za primenu kod kontinualnih tokova

informacija, recimo telefonije ili videa, tako je ATM pogodniji za nekontinualne
promene, kao što su računarska interakcija ili multimedijalne komunikacione
usluge, kada efektivni bitovski deo varira dinamično. Korišćenjem
odgovarajućeg algoritma za kompenziranje promenljivog kašnjenja omogućuje
se primena ATM i za kontinualne tokove. Ono što daje fleksibilnost ATM je
činjenica da se postojeći servisi mogu proširiti ili modifikovati, a novi dodeliti,
bez zahteva za rekonstrukcijom odnosno redimenzionisanjem mreže ili
komutacionog centra.

Širokopojasni servisi podrazumevaju veliki raspon u brzinama, koje

mogu biti konstantne ili promenljive (sporadične, burne, bursty). Servisi sa
konstantnim bitskim brzinama, vrednosti 64 kbit/s, 1,5 Mbit/s i 45 Mbit/s, mogu
se direktno multipleksirati u SONET-ovo informaciono polje. Međutim, servisi
sa promenljivim brzinama i servisi drugih diskretnih brzina ne mogu se lako
prilagoditi SONET-u, pa je nađeno rešenje posrednog pristupa preko ATM.

ATM je konekciono orijentisan u smislu da sve ćelije virtuelne veze

slede isti put kroz mrežu. Put je određen od trenutka uspostavljanja poziva, pri
čemu su od značaja srednja i vršna brzina izvora i postojeće opterećenje mreže.
Nema fiksiranih vremenskih pozicija u virtuelnom kanalu kao kod
tradicionalnog, ram-orijentisanog vremenskog multipleksiranja, već se ćelije
jednog od nezavisnih korisnika prenose slučajnim redosledom, prema dolasku
(statističko multipleksiranje). Ćelije se produkuju od izvora raznih brzina,
smeštaju u red (sa mogućnošću gubitka) i ubacuju u neodređene pozicije ćelija,
zavisno od aktivnosti izvora i kapaciteta.

Tok ćelija je kontinualan, može iznositi 155,52 Mbit/s ili 622,08 Mbit/s.
Iskorišćenje za neku aplikaciju izražava se preko broja informacionih ćelija
prenesenih u jedinici vremena. Zbog velikih bitskih brzina prihvatanje i
prosleđivanje ATM ćelija je hardverski orijentisano, sa manjom kontrolom i
kompleksnošću procesiranja u poređenju sa, recimo, paketskom komutacijom.

ATM kombinuje komutaciju kola, komutaciju paketa i statističko

multipleksiranje. Oblik i format ćelije je specificiran zaglavljem od 5 okteta
(byte) i informacionim poljem od 48 okteta. Na slici 3.3 detaljnije je prikazan
sadržaj ćelija, kao i izvorno značenje skraćenica.
 Zaglavlje se razlikuje na mestu UNI od onog na mestu NNI za polje GFC
od četiri bita, koje je neophodno za kontrolu izvornog protoka, jer se u toj tački
stvaraju mnoge funkcije eksploatacije, administracije i održavanja (OAM,
Operation, Administration and Maintenance).

Dobar deo zaglavlja ćelije zauzimaju polja za identifikaciju virtuelne

putanje, VPI, i virtuelnog kanala, VCI. Na mestu UNI dužina VPI je 8 bita, a na
mestu NNI 12 bita. Dužina VCI je 16 bita. Identifikator tipa korisnog sadržaja,
PT, je dužine 3 bita koji označavaju sadržaj koji se prenosi tom ćelijom, a koji
može da bude informacija korisnika ili informacija mreže za upravljanje. Takođe,
ovo polje ima ulogu da upozorava prijemnik da li je uočeno zagušenje u mreži.

Polje prioriteta ćelije, CLP, je dužine jednog bita, koji, ako je postavljen
na stanje 1 daje mogućnost odbacivanja ćelije od strane mreže usled uslova
zagušenja u mreži, ili ako se izvor saobraćaja ne pridržava ugovora o saobraćaju,
a ako je postavljen na 0 označava ćeliju višeg prioriteta.

Polje HEC od 8 bita namenjeno je za kontrolu greške u predhodnih 4

okteta polja zaglavlja, a obrađuje se na fizičkom sloju.

biti 8 7 6 5 4 3 2 1 okteti

GFC (VPI) VPI 1

VPI VCI 2

VCI 3

VCI PT CLP 4

HEC 5

6
korisni sadržaj

53

UNI – Interfejs (sprega) korisnik-mreža (User-Network Interface)

NNI - Interfejs mreža-čvor (Network-Node Interface)
 GFC - Opšta kontrola toka (Generic Flow Control)
VPI - Identifikator virtuelnog puta (Virtual Path Identifier)
VCI - Identifikator virtuelnog kanala (Virtual Channel Identifier)
PT - Tip informacije (Payload Type)
CLS - Prioritet gubljenja ćelije (Cell Loss Priority)
HEC - Kontrola greške u zaglavlju (Header Error Check)

Slika 3.3. Struktura ATM ćelije

ATM predstavlja jedan od slojeva B-ISDN i organizovan je preko četiri

važnije funkcije:
 kontrola izvornog toka, koja je odgovorna za generisanje polja
kontrole izvornog saobraćaja u zaglavlju ATM ćelije na izvoru i rad
sa njim na odredištu,
 obrada zaglavlja ćelije generiše zaglavlje ćelije (osim HEC) na
izvoru i prevodi ga na odredištu,
 obrada VPI/VCI je odgovorna za obradu identifikatora u zaglavlju
ćelije u svakom komutacionom čvoru. ATM virtuelne veze se
identifikuju identifikatorom virtuelne putanje (VPI) i identifikatorom
virtuelnog kanala (VCI). Vrednosti VPI i VCI polja u zaglavlju svake
dolazne ćelije se mapiraju u novu vrednost VPI ili VCI u zaglavlju
odlazne ćelije,
 multipleksiranje i demultipleksiranje je odgovorno za udruživanje
ćelija iz različitih virtuelnih veza na izvoru saobraćaja i razdruživanje
na odredištu.

B-ISDN je telekomunikaciona mreža koja omogućuje simultanu

komutaciju različitih tipova informacija, odnosno prenos multimedijalnih
aplikacija i koja pored ATM kao komutacione tehnike, podrazumeva kompletnu
mrežnu i upravljačko-kontrolnu arhitekturu.

Servisi u B-ISDN se klasifikuju u dve kategorije, kao interaktivni ili kao

distributivni (ITU-T preporuka I.211). Interaktivni servisi se baziraju na
komunikaciji između dve strane. Postoje tri tipa ovih servisa, konverzacioni
servisi, servisi poruka i servisi pretraživanja.

ATM Forum identifikovao je nekoliko klasa servisa u saglasnosti sa

profilom generisanog saobraćaja i zahteva za kvalitetom servisa (QoS) i to: CBR
(Constant Bit Rate), VBR (Variable BR), ABR (Available BR) i UBR
(Unspecified BR). Mreža rezerviše fiksirani opseg (brzinu ćelija) za CBR vezu i
garantuje QoS u smislu verovatnoće gubitka ćelije, prenosnog kašnjenja i
varijacije kašnjenja. Pored govora, imitacije kola (kanala), velike količine
podataka, nekomprimovani ili komprimovani video sa konstantnom emisijom i
promenljivim kvalitetom je primer kada se može koristiti CBR.

Korisnik VBR-a, drugog garantovanog servisa, deklariše vršnu brzinu

ćelija, podržanu (srednju) brzinu i maksimalnu veličinu naleta (burst). Dok se
saobraćajna emisija održava unutar deklarisanih parametara, VBR korisnicima
takođe su garantovani zahtevani QoS parametri. ATM mreža nudi dva tipaVBR
servisa, RT-VBR (real time) garantuje dozvoljen gubitak ćelija, kašnjenje i
varijaciju kašnjenja, kao i NRT-VBR (nonreal time), gde se varijacija kašnjenja
ćelije ne tretira. Za prvi tip je karakterističan primer telekonferencije, a za drugi
multimedijalni e-mail.

Opseg koji se ne koristi od strane CBR i VBR servisa na raspolaganju je

korisnicima koji nisu osetljivi na kašnjenje. ABR servis je namenjen korisnicima
čiji je interes usmeren na gubitak ćelija i koji su spremni prihvatiti minimalnu
garantovanu brzinu u slučaju preopterećenja mreže. Prenos fajlova i e-mail su
primeri primene koja može pokazati prednost ABR servisa. UBR servis je
predviđen da opslužuje saobraćaj koji nije osetljiv na gubitke i kašnjenje i čije su
ćelije bez ikakve garancije, pa u slučaju preopterećenja mogu propasti.

3.4. RAZVOJ RAČUNARSKIH MREŽA

Šezdesetih godina prošlog veka počela su istraživanja paketske

komutacije i mreža. CCITT (Međunarodni savetodavni komitet za telegrafiju i
telefoniju, sada ITU-T) je 1976. publikovao X.25, internacionalni standard za
servis prenosa podataka na bazi paketske komutacije. Verzija je dopunjavana
svake četiri godine. Potreba za protokolima poput X.25 je prevaziđena
uvođenjem kvalitetnijih medijuma prenosa koji omogućuju velike brzine sa
niskim šumom i greškama, što je rezultiralo mrežama za prenos podataka po
novim principima, poput tehnike prenosa okvira (Frame Relay, FR).

ARPANET predstavlja drugi značajniji rezultat na polju paketske

komutacije koji sledi ideju o otvorenoj arhitekturi umrežavanja i razvoj protokola
TCP/IP (Transmission Control Protocol/Internet Protocol) za kontrolu greške od
kraja do kraja. Početkom osamdesetih godina postoji više mreža za široku
upotrebu, koje preuzimaju TCP/IP protokol i prerastaju u Internet. Broj Internet
korisnika rapidno raste, 1987. postoji preko 10.000 hostova, sa tendencijom
porasta 15% mesečno, da bi u 1997. dostigli 20,000.000. Stimulator rasta Internet
saobraćaja postaje hipermedijski softverski interfejs WWW (World Wide Web)
uveden 1991.
 Konvergencija računarske i telekomunikacionih tehnologija rezultirala je
naglim razvojem rešenja za informaciono umrežavanje i servisa koji se inoviraju
i nude brzinom besprimernom u istoriji tehnoloških inovacija. Dostupna brzina
za prenos podataka je rasla od 56 kb/s šezdesetih godina, 1.544 Mb/s
sedamdesetih, do brzine Internet okosnice od 45 Mb/s devedesetih godina
prošlog veka, da bi već premašila 1 Gb/s. Može se konstatovati da su u protekle
dve decenije optičke mreže uglavnom tretirane kao transmisioni vodovi (pipe)
koji mogu preneti veliku količinu saobraćaja.

3.4.1. RAZVOJ INTERNETA

Internet je startovao pre oko četvrt veka i arhitektura i tehnologija

zamišljeni tada, uz tehnička unapređenja, ostali su osnova postojeće svetske
mreže koja povezuje milione podmreža i hostova. Ključna tačka Internet
paradigme je definicija apstraktnog mrežnog servisa koji je u mogućnosti da
razdvoji mrežne tehnologije od aplikacija, odnosno, oni su nezavisni u razvoju.
IP se realizuje preko linkova ”od tačke do tačke” kao što su GSTN (General
Switched Telephone Network), ISDN, ili preko lokalnih mreža (Ethernet, Token
Ring, FDDI), paketskih mreža baziranih na X.25 protokolu, Frame Relay, ATM.

Popularna WWW client-server aplikacija, bazirana na HTTP (Hypertext

transfer protocol), uvedena je pre nekoliko godina. Ključna karakteristika ove
aplikacije je sposobnost da se pristupi ogromnoj količini multimedijalnih
informacija distribuiranih po svetu na trasparentan i korisniku prigodan način.
Pretraživanje informacija se vrši korišćenjem hipertekst strukture, pri čemu je
dokument formatiran korišćenjem HTML (Hypertext mark-up language), koji
omogućuje vezu do drugih dokumenata.

Mogućnost Interneta je da podržava razmenu govornih i video

informacija u realnom vremenu, preko aktuelnog nekonekcionog protokola IP
verzija 4 (IPv4), na bazi najboljeg pokušaja (best efort), što omogućuje veliku
uštedu mrežnih resursa. Novija verzija, IPv6, podržava integrisane servise i razna
servisna proširenja (kao što su tajnost i mobilnost). Među glavnim inovacijama je
prošireno rutiranje i adresne mogućnosti preko 128-bitskih IP adresa, mehanizmi
za automatsku konfiguraciju IP adresa, prost format IP zaglavlja, 24-bitska labela
za identifikaciju toka i drugo.
3.5. ARHITEKTURA PROCESA U MREŽAMA

Osamdesetih godina prošlog veka ISO (Međunarodna organizacija za

standardizaciju) i ITU-T (tadašnji CCITT) razradili su etalonski model
arhitekture uzajamno otvorenih sistema (OSI, Open Systems Interconnection), što
čini sadržinu odgovarajćih standarda i preporuka (Standard ISO No 7498,
Ženeva, 1984. g. i Preporuka X.200 ITU-T, Melburn, 1988. g.).

Model je bio predviđen za mreže sa distribuiranom obradom podataka, a

na bazi analize procesa koji se odvijaju u takvim sistemima preporučena je
podela na sedam slojeva (nivoa) i njihovih funkcija. To je bio kompromis između
detaljnije razdeljenih procesa, prostijih protokola, ali i povećanog broja uređaja
izmedju slojeva za veći broj slojeva, odnosno složenosti samih uređaja za manji
broj slojeva. Termin “otvoren“ označava sposobnost neka dva sistema da se
prilagode referentnom modelu i podese standarde za interkonekciju.

Pre nego što prikažemo osnovne osobine pojedinih slojeva navedimo

neke pojmove sa kojima se ovde susrećemo. Slojevita organizacija procesa
omogućuje razlaganje mreže otvorenih sistema na uzajamno nezavisne
podsisteme, koji su logički povezani. Podsistem čini skup komponenti ili entiteta
i u njemu dejstvuju sopstveni procesi (prenos električnih signala, ispunjenje
procedure signalizacije, zaštita od grešaka, rutiranje, komutacija i sl.).

Najrasprostranjenija forma razmene informacija je obostrana razmena ili

dijalog, koja je efektna ako postoji određena procedura realizacije. Tako se dolazi
do pojma protokola kao skupa pravila koji obezbeđuju logičku i procedurnu
spregu između procesa istih slojeva, a koji se realizuju u različitim tehničkim
uređajima. Logička sprega se zasniva na korišćenju mogućnosti predstavljanja
poruka pomoću jedinstvenih formata. Procedurna sprega ustanovljava sadržaj
različitih formata i redosled njihove primene pri upravljanju procesom obrade i
prenosa informacija. Protokol je u potpunosti određen sintaksom, semantikom i
sinhronizmom, odnosno vremenskim rasporedom. Sintaksa određuje nivo
signala koji treba da se upotrebi i format u kome će podaci biti poslati. Semantika
obuhvata strukturu informacija potrebnu zbog koordinacije među uređajima i
rukovanja podacima. Vremenski raspored obuhvata usklađivanje brzina i
slaganje prispelih podataka po ispravnom redosledu.

Interfejs (međusprega, interface) predstavlja skup uređaja i procedura na

granici izmedju dva podsistema ili izmedju dva uređaja, koji obezbeđuje potpuno
uzajamno dejstvo. Pomoću njega se realizuju funkcionalna, električna i
mehanička sprega.
3.5.1. OSOBINE POJEDINIH SLOJEVA

Standardizacija OSI u osnovi predviđa za svaki sloj razradu dva osnovna

standarda. Jedan određuje izbor servisa (službi) ili spisak usluga sloja dostupnih
korisniku sistema, a drugi protokol sloja koji upravlja uzajamnom vezom sa
slojem drugog sistema. Slojevi su uslovno podeljeni u dve grupe. Jednu grupu
čine fizički, kanalni, i mrežni sloj, koji vrše funkcije prenosa i dostave
informacija korisnicima i realizuju se softversko-hardverski. Drugu grupu čine
slojevi od transportnog na više, transakcioni (sloj sesije), prezentacioni i
aplikacioni sloj, koji su usmereni ka obradi informacije i realizuju se softverski
(slika 3.4). Transportni sloj je po funkcijama bliži prvoj grupi, ali pošto nije
neposredno povezan sa funkcijama mreže, svrstava se u drugu grupu, ili se
posmatra zasebno.

Fizički sloj je najniži sloj modela i neposredno se odnosi na sredinu

prenosa odnosno fizičku liniju. Osnovna mu je funkcija realizacija interfejsa sa
slojem veze (kanalnim slojem, linkom podataka). Protokoli zavise od niza
faktora, vrste fizičke sredine, tipa kanala, brzine prenosa. Tako se kod prenosa
podataka kanalima govorne učestanosti koriste preporuke serije V (V.10, 11, 24,
28), u specijalizovanim mrežama za prenos podataka preporuke serije X (X.21,
21bis), a u mreži sa integrisanim službama preporuke serije I. ISO specificira
svoje standarde (2110, 2593, 4902, 4903) Poznatom evropskom standardu V.24
vrlo je sličan američki RS-232C.

Opis fizičkog sloja uvek sadrži elemente mehaničkog, električnog,

funkcionalnog i proceduralnog povezivanja. Mehanički aspekt uključuje aktuelno
kabliranje i konektore potrebne za povezivanje komunikacione opreme.
Električne karakteristike odnose se na napon, balansirane i nebalansirane
impedanse. Funkcionalne karakteristike uključuju dodelu konektorskih pinova,
precizno značenje raznih interfejsnih signala. Procedure se bave pravilima
sekvenciranja, regulišu kontrolne funkcije potrebne radi obezbeđivanja servisa
višeg sloja, kao što je uspostavljanje veze i konektivnost preko komutirane mreže
Sloj obuhvata sve tipove transmisionih medija: bakarne parice i standardizovane
kablove, koaksijalne i fiber-optičke kablove, radio i sl.

Kanalni sloj (data link, sloj veze podataka) koristi usluge fizičkog sloja,
proširuje njihove mogućnosti i stavlja na raspolaganje mrežnom sloju. Osnovni
zadatak sloja je pouzdani prenos informacije kanalom na osnovu odgovarajućeg
protokola upravljanja. Potrebno je ostvariti sinhronizaciju blokova podataka.
Protokol obezbeđuje razbijanje informacionog toka na posebne segmente
optimalne dužine, da bi se, sa jedne strane, smanjila verovatnoća greške, a sa
druge, sačuvala produktivnost sistema. Takođe se poseduje sposobnost
identifikacije predajnog i prijemnog čvora u mreži, kao i funkcija
transparentnosti koja omogućuje predaju informacije u bilo kom kodu, formatu
ili dužini segmenta.

Slika 3.4. OSI model strukture mreže

Kanalni protokol treba da koriguje greške nastale u kanalu, da potvrđuje

pravilnost dobijene informacije i zahteva ponavljanje neispravnih segmenata, kao
i da obavlja niz pomoćnih procedura, uspostavljanje i raskidanje veze, redosled
predaje i slično. Može uključiti funkciju multipleks/demultipleks, koja
omogućuje prenos više konekcija mrežnog sloja.

Protokoli upravljanja kanalom mogu se svrstati u dve grupe: grupu bajt

(byte)-orijentisanih i grupu bit-orijentisanih. Protokoli prve grupe imaju niz
nedostataka, kao što su nizak otpor na smetnje ili nepostojanje standardnih
formata. Informacioni bajt se može u slučaju greške prihvatiti kao upravljački,
što bi dovelo do promene režima rada sistema.
 Najpoznatiji predstavnik bit-orijentisanih protokola je HDLC (ISO High
Level Data Link Control), koji koristi standardnu strukturu okvira (rama,
segmenta) od tri polja fiksirane dužine (adresa, upravljanje i provera (FSC-
Frame Check Sequence)), polja informacije koje je promenljive dužine, omeđenu
zastavicama (flags, indikatori), Slika 3.3.

Flag Adresa Upravljanje Informacija FSC Flag

Slika 3.3. Uopšten oblik okvira na sloju veze podataka

Slični protokoli su LAP-B, LAP-D (ITU-T), SDLC (IBM), ADCCP

(ANSI) Kod komunikacijskih sistema zasnovanih na personalnim računarima
posebna integralna kola na interfejs karticama obavljaju funkciju sloja veze.
Takođe, neki programi za komunikaciju imaju funkcije ovih protokola.

Mrežni sloj obezbeđuje razmenu informacija među komponentama

narednog, transportnog sloja i protokoli realizuju komutaciju i rutiranje kao dve
osnovne funkcije. Osim toga, vrši retranslaciju, multipleksiranje mrežnih veza,
pronalaženje i ispravku grešaka, upravljanje tokovima, prenos hitnih podataka.
Greške pri prenosu poruka mogu se dogoditi na bilo kojem sloju pa se na svakom
od njih i organizuje kontrola grešaka. O ustanovljenim greškama na mrežnom
sloju obaveštava se transportni sloj. To može rezultirati raskidom veze, u
zavisnosti od potreba konkretnog mrežnog servisa.

Kod prostijih mreža za prenos podataka, kao što su kola „od tačke do
tačke“, lokalne računarske mreže i slično, mrežni sloj nije potreban. Mreže sa
paketskom komutacijom, poput standarda X.25, zahtevaju mrežni sloj. Mrežni
podsloj obezbeđuje funkcije međusobnog rada različitih mreža. Poznatiji
protokoli za tu svrhu su X.75, kao i IP.

Transportni sloj je najviši sloj servisa koji se odnosi na provajdera jer

su naredni slojevi pod odgovornošću krajnjih korisnika. Ima obavezu da
obezbedi pouzdano uručenje podataka servisa za korisnike višeg sloja. To je
funkcija krajnjeg sistema lociranog u opremi koja koristi mrežni servis.
Transportni sloj obezbeđuje upravljanje konekcijom, prenos podataka sa
pouzdanim uručenjem sekvenci, bez dupliranja ili gubitka, kao i kontrolu toka.

Osnovne funkcije transportnog protokola su kontrola kvaliteta usluge na

bazi raznih parametara, upravljanje tokovima podataka “od kraja do kraja”,
uspostavljanje i raskidanje transportnih kanala, transformisanje transportnih
kanala u mrežne, opšta kontrola prenosa i distribucije informacije na celokupnom
putu. TCP (Transport Control Protocol) je najpoznatiji protokol ovog sloja, koji
se najčešće udružuje sa internet protokolom i označava kao TCP/IP.
Odgovarajuće ISO preporuke su 8072-3 OSI.

Transakcioni sloj (sloj sesije, seanse) obezbeđuje način za kooperaciju

prezentacionih entiteta radi organizovanja i sinhronizacije njihovog dijaloga i
upravljanja razmenom podataka. Za korisnike se obezbeđuju servisi kao što su:
uspostavljanje sesione konekcije sa dogovaranjem konekcionih parametara
između korisnika, oslobađanje konekcije po kompletiranju saobraćajne razmene,
kontrola dijaloga radi upravljanja razmenom transakcionih korisničkih podataka,
način definisanja aktivnosti između korisnika na način koji je transparentan za
sloj sesije, mehanizmi za za uspostavljanje sinhronizacionih tačaka u dijalogu, sa
nastavkom od specifične tačke u slučaju greške, prekid dijaloga i kasniji nastavak
od specificirane tačke, moguće u različitoj transakcionoj konekciji.

Transakcioni procesi održavaju stanje dijaloga i u slučaju gubitaka

podataka na transportnom sloju. Jedna ili više jedinica podataka protokola sesije
(SPDU, Session protocol data units) ugrađuju se u jedinicu podataka
transportnog protokola (TPDU, Transport protocol data units) radi prenosa do
udaljenog sloja sesije. Referentni standardi sloja sesije su ISO 8326-7, kojima
odgovaraju X.215 i X.225.

Prezentacioni sloj se brine za transformaciju podataka, njihovo

formatiranje i sintaksu, odnosno pravila formalnog predstavljanja informacija
koje razmenjuju aplikacioni procesi. Tu se obavlja struktuiranje korisničke
informacije u formu koja obezbeđuje komunikaciju između dva specifična
komunikaciona sistema. U tom smislu sloj ostvaruje funkcije: zahtev za
uspostavljanje sesije, prenos podataka, usaglašavanje sintakse, preoblikovanje i
preformatiranje podataka, specijalno preoblikovanje (kompresija, šifriranje),
zahtev za završetak sesije i slično. Odgovarajući standardi su ISO 8822-24,
odnosno X.409.

Aplikacioni sloj, kao najviši sloj OSI arhitekture, opisuje interaktivni rad
programa i operativnog sistema mreže, odnosno omogućuje uzajamnu vezu među
aplikacionim procesima koji vrše obradu informacija potrebnih za konkretnu
primenu. Sastoji se od dva podsloja, pri čemu se na gornjem standardizuje format
poruke koja se prenosi. Zaglavlje sadrži adresu, naziv servisa i druge službene
informacije. Po preporuci X.400 servisi mogu biti prenos podataka, teleteks,
telefaks treće i četvrte grupe, kombinacija teleteksa i telefaksa, videoteks i tako
dalje. Na nižem podsloju organizuje se dostava poruka bez obzira na njihov
sadržaj i ukazuje samo na neophodnost razmene informacija aplikacionim
procesom u odredjeno vreme. Aplikacioni sloj može vršiti funkcije identifikacije
partnera u vezi, određivanja njegove dostupnosti u datom trenutku, raskidanja
organizacije veze, usaglašavanja mehanizma zaštite informacija od
nesankcionisanog dostupa, izbor pravila dijaloga, identifikacije ograničenja koja
se tiču sintakse informacije i slično. Osnovni standardi ovog sloja su ISO 8449/3
i ISO 8650.

Izložen je bazični OSI model, koji se u međuvremenu prilagođavao i

primenjivao u raznim sistemima i mrežama, kao što su: razne računarske mreže i
mreže za prenos podataka, ISDN, lokalne računarske mreže (LAN, Local Area
Network), oblasne mreže (MAN, Metropoliten AN), ATM, Internet, mobilne
mreže, razni telematski servisi i slično.

3.6. RAZVOJ TEHNOLOGIJA

OPTIČKIH MREŽA

Zahvaljujući u najvećoj meri popularnosti Interneta, u

telekomunikacionoj industriji izvršen je pomeraj od servisa sa komutacijom kola
optimiziranih prema glasovnim informacijama, ka servisima sa paketskom
komutacijom koji su optimizirani u odnosu na podatke. Ideja podrške prenosa
podataka direktno preko optike vodi eliminisanju nepotrebnih mrežnih slojeva i
ogromnoj redukciji cene i kompleksnosti mreže. Postojeći TDM (Time Division
Multiplexing) sistemi, poput SONET/SDH, igraju sve manju ulogu. Optičko
međuumrežavanje, po OIF (Optical Internetworking Forum), predstavlja mrežnu
infrastrukturu optimiziranu za prenos podataka, u kojoj komutatori i ruteri imaju
integrisani optički interfejs i direktno su povezani sa optičkim mrežnim
elementima, poput DWDM (Dense Wavelenght Division Multiplexers).

Transmisione brzine u okosnicama javnih transportnih mreža povećavaju

se zahvaljujući inovacijama u mrežnim tehnologijama. Poslednjih nekoliko
godina nastala je potreba za prostim saobraćajnim adaptacionim mehanizmima
koji bi se koristili za integraciju postojećeg raznolikog spektra formata fizičkog i
kanalnog sloja u infrastrukturi opšte javne mreže. Željeni mehanizam mora biti
dovoljno prost zbog potreba skalabilnosti pri porastu transmisionih brzina u
jezgru transportnih mreža. Takođe, mora biti dovoljno fleksibilan radi
zadovoljenja raznih transmisionih zahteva, od strogih uslova kašnjenja i
uslovljene propusnosti u SAN (Storage Area Network, mreža sa skladištenjem)
do različitih kvaliteta servisa (DiffQoS) podržanih u LAN interkonekcijama i
servisa „najboljeg pokušaja“ dostave kod Internet pretraživanja.
 Napretkom optičkih tehnologija postignuta je mrežna fleksibilnost,
obezbeđeni su novi servisi i operativna efikasnost. Poslovnim korisnicima, a i
privatnim linijama, bile su na raspolaganju brzine od 155Mb/s, 622Mb/s i,
donekle, 2.5Gb/s, statično po pitanju bitskog sadržaja, zaštitne opcije i rutiranja.
Sa novim optičkim servisima korisnicima su na raspolaganju linije od 2,5, 10 ili
40Gb/s, pri čemu se servisi trenutno naručuju preko korisničke opreme i
centralizovanog mrežnog operativnog centra. Servis dinamičkog tranka
omogućuje uspostavljanje i raskidanje optičkih kanala između korisničkih i
mrežnih uređaja prema potrebi, baziranoj na željenom opsegu, vremenu u toku
dana ili destinaciji. Za ovo su dobar primer SAN (Storage Area Network),
baziran na transferu “blok” formata, i NAS (Network attached Storage), baziran
na “fajl” formatu, za razliku od tradicionalnog DAS (Direct Attached System)
koji funkcioniše “od tačke do tačke”. Eternet umrežavanje se širi na regionalne
mreže (Wide Area Network, WAN), a preko 10/100Mb/s Eterneta, stiglo se do
1Gb/s, koji se može preneti direktno preko 2,5 Gb/s talasne dužine, sam ili
multipleksiran, sa zaštitom u optičkom domenu.

Brzine na linijama oblasnih mreža (WAN – Wide Area Networks)

nastavljaju sa porastom, od 622 Mb/s, preko 2,5 Gb/s, do 40 Gb/s. Gigabitni
eternet (GbE) je u primeni a uvodi se 10GbE. “Kanal vlakno” (FC – Fibre
Channel) je servis na 1,0625 Gb/s, očekuje se na 2,125 Gb/s, dok je u razvoju
standard za 10 Gb/s (10GFC). Nije u porastu samo saobraćaj podataka već i
saobraćajne brzine ponudom servisa velikih brzina, kao što su digitalna video
širokodifuzija i SAN, pri čemu postoji potreba za mehanizmom koji bi
transportovao data protokole kroz MAN i WAN mreže.