Srbija treba da uđe u NATO

Nismo ni približno iskoristili gotovo bezuslovnu naklonost Amerike nakon 5. oktobra 2000. Povlačili smo niz
pogrešnih političkih poteza. I dalje postoji ogroman neiskorišćen prostor za saradnju

Beograd - Dolazak Hilari Klinton u Beograd novi je pokazatelj dobre volje Amerike da razvija odnose sa Srbijom.
Postoji ogroman, neiskorišćen prostor za saradnju dve zemlje. Nadam se da će srpsko-američki odnosi nakon ove
posete krenuti snažno napred, osobito zbog same ličnosti Hilari Klinton, koja spada u vrhunske američke političare
koji poznaju naš region, ocenjuje za Danas profesor Dragan Simić, direktor Centra za studije SAD pri Fakultetu
političkih nauka u Beogradu.

U razgovoru posvećenom pre svega odnosima Srbije i NATO, profesor Simić ističe da naša zemlja već ima
razvijenu i razgranatu saradnju s Alijansom. Nedugo iza demokratskih promena, vojnici Srbije i NATO, rame uz
rame, uspešno su razrešavali pobunu u Preševskoj dolini. Usaglašene akcije su posebno bile delotvorne u
zaustavljanju pogroma nad srpskim stanovništvom na Kosovu 2004. Ovde naročito treba istaći izuzetno dobru
vojnu saradnju sa SAD, između Vojske Srbije i Nacionalne garde Ohaja. Svakako treba primetiti da naša politička
elita, stručnjaci i odgovarajuće organizacije iz nevladinog sektora nisu dosad uspeli da valjano objasne građanima
prednosti članstva Srbije u NATO, kaže Simić.

Kako komentarišete ponašanje srpskih političara u vezi s NATO?

- Građani Srbije, pre svega, nisu dovoljno upoznati s prednostima pristupanja Alijansi, odnosno koliko bi to značilo
za Srbiju u vojnom, a pre svega u ekonomskom smislu. Ne govorim ovde o interesima NATO. Naša zemlja je
geostrateški i geopolitički potpuno okružena članicama i aspirantima za članstvo u Alijansi. Sama ta činjenica treba
da bude opomena za one koji su pozvani da se staraju o bezbednosti zemlje. Tu ne pomaže ni jednostrano
proglašenje nekakve vojne neutralnosti, u situaciji kada više nema odvojenih bezbednosnih pitanja i kada
izolovanost od preovlađujućih tokova u globalnoj mreži bezbednosti može da bude tragično po ukupne interese
zemlje. To je sve neodgovorno i politikantsko ponašanje u odnosu na vitalne interese zemlje i svih njenih građana.
Mnogo prostora treba samo da se pobroji koliko je Srbija propustila prilika da saradnjom s NATO poboljša svoj
međunarodni položaj i pospeši unutrašnji društveni i ekonomski razvoj. Postavite pitanje samo šta bi bilo sa
Srbijom da je pristupila Alijansi 1995. ili 2000, i kako bi to uticalo, između mnogih drugih stvari, i na pitanje
Kosova i Metohije.

Koji su razlozi za pristupanje Severnoatlantskoj alijansi?

- Razlozi su, pre svega, povećana bezbednost, jer na taj način postajemo deo jedne velike i demokratske
bezbednosne zajednice naroda i građana. Konkretno, članstvo u NATO bitno smanjuje naša izdavanja za oružane
snage i odbranu. Dalje, u ovom trenutku u svetu ne postoje viši standardi u naoružanju, opremi, logistici,
komandovanju od NATO standarda. U jednom širem smislu, i sama priroda izmenjene bezbednosne pretnje u svetu
je takva da se samo globalno može delovati u rešavanju problema. Da i ne navodim koliko bi bila olakšana strana,
posebno zapadna ulaganja u našu privredu.

Ovih dana je obeležena desetogodišnjica petooktobarskih promena. Kako ocenjujete odnose SAD i Srbije u tom
periodu?

- Prvih sedam godina se mogu okarakterisati kao sedam mršavih godina, uprkos velikom početnom poletu kada su
nam upravo SAD otvarale mnoga čitavu deceniju zatvorena vrata. Kada je reč o odnosima Amerike i Srbije danas,
činjenica je da postoji mnogo prostora za poboljšanje i dodatne napore. Mislim da nismo ni približno iskoristili onu
početnu naklonost, gotovo bezuslovnu, Sjedinjenih Američkih Država nakon petooktobarskih promena. Prosto smo
krnjili taj prostor, nizom često teško objašnjivih političkih poteza. Čini mi se da, i kada je reč o KiM, nismo na
pravi način shvatili namere američke administracije i da se nije dovoljno radilo na objašnjavanju naših stavova i
premošćavanju jaza u stavovima. Iako se u tome razlikujemo, postojao je, a i dalje postoji ogroman neiskorišćen
prostor za saradnju. Za zemlju našeg gabarita nije politički promišljeno da se odnosi s najmoćnijom državom stalno
dovode do ivice. U nekoliko navrata Amerika je otvarala te male prostore da se rešavaju i životna pitanja u vezi s
KiM, ali to naša strana nije iskoristila.

Majkl Volzer, jedan od najuticajnijih svetskih političkih filozofa i angažovanih kritičkih intelektualaca, govori za
Danas
Srebrenica bila presudna za intervenciju NATO u Srbiji
Autor: Marija Kojčić

Teorija "krajnje nužde" može biti primenjena samo u veoma retkim slučajevima u međunarodnoj politici. Za mog
života ona može da važi samo kada je reč o nacistima za koje mislim da su predstavljali pretnju po ljudske
vrednosti, moć civilizacija, opstanak i slobodu nacija.

Samo je u takvim uslovima opravdano kršenje pravila ratova. Ono što smo naučili iz konflikta gde su učestvovale
Sjedinjene Države u NATO misijama, kao na primer u Avganistanu, jeste da je poštovanje pravila borbe moralno i
politički ispravno jer je jedan od ciljeva da osvojite, kako umemo da kažemo, srca i um civilnog stanovništva, a to
nećete moći da postignete ukoliko ih ubijate. Zato je veoma važno zaštiti civile. To je postao i strateški i moralni
imperativ, kaže, između ostalog, za Danas Majkl Volzer, profesor na prestižnom Institutu za napredne studije
Univerziteta Prinston u SAD. Profesor Volzer je prošle nedelje posetio Beograd gde je primio počasni doktorat
Beogradskog univerziteta i bio jedan od glavnih govornika na konferenciji "Asimetrični ratovi, međunarodni
odnosi i teorija pravednog rata", na Filozofskom fakultetu.

Šta je sa angažovanjem NATO snaga u Srbiji?

Smatram da je u to vreme ta intervencija bila neophodna. U to sam se uverio ne toliko zbog onoga što se događalo
na Kosovu, jer o tome nisam mnogo znao, već više zbog onoga što se dogodilo u Srebrenici. Dakle, ono što se
dogodilo u Bosni me je ubedilo da je ta akcija bila nužna. To je bila preventivna mera. Smatrao sam da postoji
opasnost od terorističkih napada na civile i etničkog čišćenja na Kosovu. Međutim, verovao sam da je najbolji
način da se to spreči putem angažovanja kopnenih snaga. Smatrao sam da NATO treba nešto da preduzme, ali da to
ne mora da bude bombardovanje. Isto tako, prema mom mišljenju, saopštenje Bila Klintona da na Kosovo neće biti
poslate kopnene snage predstavljalo je veliku grešku.

Da li ima izgovora za bombardovanje zgrade RTS-a 1999?

Diskusiju volim da započnem primerima koji imaju manji emotivni naboj. U Ruandi je 1994. nacionalni radio
iskorišćen za organizaciju masakra. Da je bilo humanitarne intervencije, imalo bi smisla započeti je
bombardovanjem te radio stanice. Dakle, radio i TV stanice ne moraju uvek da budu civilne mete, a to dosta zavisi
od toga kako se one koriste. Ne znam mnogo o tome kako je televizijska stanica korišćena u Beogradu, odnosno da
li je bila iskorišćena u nemoralne svrhe. Ako to nije bio slučaj, NATO snage nisu imale pravo da je bombarduju.
Ipak, izvesne mete nisu uvek imune na napad. U ratu u Gazi Izraelci su napali školu za policajce. Nije bilo reč o
tajnoj policiji, već o policajcima koji su se obučavali za održavanje reda u Gazi. Međutim, tada je mnogo ljudi
smatralo da je to bio napad na civile koji su asimilovani u grupu boraca. S druge strane, bilo je onih koji su smatrali
da vladavina Hamasa ima tendenciju da postane totalitarna i da je saobraćajna policija deo nadzornog sistema
pomoću kojeg režim održava kontrolu.

Prema vašem mišljenju, šta je rešenje izraelsko-palestinskog konflikta? Da li smatrate da je realno očekivati
stvaranje nezavisne palestinske države u skorijoj budućnosti?

Podržavam rešenje o stvaranju dve države, te se zalažem se za to da SAD doprinesu pritiscima za osnivanje države
Palestine. Moji prijatelji u Izraelu iz redova levice ulažu velike napore da okončaju okupaciju. Kao što znamo, i u
palestinskoj i u izraelsko zajednici postoje moćni elementi koji nisu za rešenje o stvaranju dve države. Oni mogu da
sprovedu provokativne akcije kojima bi otežali postizanje takvog rešenja. Nadam se da će biti poraženi i verujem
da je još uvek moguće razmišljati o evakuaciji naselja na Zapadnoj Obali i omogućiti razmenu teritorija po principu
kilometar za kilometar. Tako bi neki naseljenici mogli da ostanu tu gde su. Važno je upamtiti da stvari koje se
dešavaju u svetu nisu nemoguće u izraelsko-palestinskom slučaju. Francuzi su evakuisali milion i po Evropljana iz
Alžira za samo šest meseci. Ono što se zahteva od Izraelaca kada je reč o Zapadnoj Obali mnogo je manje od toga.

Havijer Solana u svom autorskom tekstu koji je Danas nedavno objavio tvrdi da nova Strategija nacionalne
bezbednosti SAD predstavlja odlučni korak ka rešavanju problema 21. veka. Da li se slažete s njim?

Smatram da je politika nacionalne bezbednosti administracije Baraka Obame bolja od politike njegovog
prethodnika Džordža Buša. Međutim, još nije jasno da li će ona biti uspešna. Obamini napori u domenu
diplomatije, na primer u Iranu, nisu urodili plodom, a napori, koji su odgovor na taj neuspeh, da uvede ozbiljni
sistem sankcija iranskoj vladi veoma sporo daju rezultate. Isto važi za njegove napore da preko Kine ograniči
Severnu Koreju, a tek treba da se vidi kakve će rezultate dati vojno pojačanje u Avganistanu. Strategija u teoriji
zapravo zvuči veoma dobro, ali ona se u praksi još testira. Ne mogu da kažem da se slažem sa Solaninom izjavom
jer ne znam kako će Strategija funkcionisati.

Rat u Avganistanu nepravedan

Jedan ste od 58 intelektualaca koji su potpisali Manifest protiv vojnih pohoda bivšeg predsednika SAD Džordža
Buša nakon terorističkih napada 11. septembra 2001. Prema vašem mišljenju, kako svet treba da se bori protiv
terorizma?

Fraza "rat protiv terorizma" je metafora kao i "rat protiv siromaštva" i "rat protiv droge". Rat protiv terorizma
iziskuje dugoročnu borbu i posvećenost da bi se izvojevala pobeda. Međutim, to nije zapravo rat i uglavnom
podrazumeva angažovanje policije, a pitanja koja se postavljaju u okviru policijskog delovanja razlikuju se od onih
koja su podstaknuta ratom. Posao policije se ne tiče zaštite neboraca, većcivilnih i demokratskih sloboda. Moramo
da tražimo načine da se borimo protiv terora u granicama ustavne demokratije, što uglavnom i radimo, ali rat protiv
terora može da zahteva i specijalne operacije protiv terorističkih organizacija poput one u jemenskoj pustinji na
koju se zbog nepristupačnosti mogu izvesti samo vazdušni napadi. Ponekad su akcije ovog tipa neophodne i
opravdane. Smatrao sam da je rat u Avganistanu nepravedan za razliku od rata u Iraku 2003. Takođe smatram da
smo sve uradili pogrešno u Avganistanu nakon što smo započeli rat. Rat protiv terora je takođe ideološka borba
protiv doktrina koje opravdavaju terorističke akcije. Osim toga, u tom ratu potreban je i intelektualni angažman.

SRBIJA (NE)BI U NATO? ( RFE, 11.1.2010.)

nedelja, 24 januar 2010 22:02 | | | CEAS u medijima

Autor: Zoran Glavonjić

Grupa od 200 javnih ličnosti zatražila je danas raspisivanje referenduma o ulasku Srbije u NATO savez,
pretpostavljajući da bi u ovom trenutku odgovor građana bio - "Ne".

Među potpisnicima Proglasa o izjašnjavanju su književnik Matija Bećković, političar Vojislav Koštunica, reditelj
Emir Kusturica i mitropolit Srpske pravoslavne crkve Amfilohije. Zvanično, Srbija je vojno neutralna zemlja, ali u
javnosti i dalje postoji velika podeljenost o eventualnom članstvu u Sevarnoatlantskoj alijansi.

„Postoji bojazan da bi država Srbija odluku o članstvu u NATO savezu mogla da donese bez glasa naroda,
praktično „iza leđa građana“, i zato je najbolje rešenje da se o tom pitanju uskoro raspiše referendum”, stoji u
zahtevu 200 javnih ličnosti.

Profesor Svetozar Stojanović, jedan od potpisnika, izjavio je da bi neposredno odlučivanje bilo prava demokratska
mera kojom bi trebalo proveriti raspoloženje građana prema NATO.

"Veoma me čudi kada ljudi sa zvaničnih pozicija daju izjave koje nisu u saglasnosti sa Rezolucijom o vojnoj
neutralnosti. Oni izazivaju zabunu u javnosti i potrebno je da se ta zabuna otkloni i da se stvari potpuno raščiste. Ja
očekujem negativan odgovor, znači da narod neće u NATO", smatra Stojanović.

Srpski parlament 26. decembra 2007. jednoglasno je usvojio Deklaraciju o vojnoj neutralnosti, a od kraja 2006.
Srbije je u NATO programu Partnerstvo za mir. Po istraživanju nevladine organizacije Atlantski savet, u ovom
trenutku u Srbiji ima između 25 i 27 odsto čvrstih pristalica članstva u NATO, dok je skoro 40 odsto ni "Za" ni
"Protiv".

Vladan Živulović, iz Atlantskog saveta, rekao je za naš program da je referendum o pitanju članstva u NATO
svakako potreban, ali da njegovo pokretanje u ovom trenutku ne bi imalo svrhu i objektivan rezultat.

"Zato što su na sceni negativne ocene o ulasku u NATO. Niko ne daje argumente zašto bi trebalo ući u taj savez,
tako da su naši ljudi nepripremljeni za takav referendum. Otuda i očigledna inicijativa ove grupe da sada iskoristi to
negativno raspoloženje. Niti nas je ko pozvao u NATO, niti ko iz države Srbije daje signale da treba da se uđe u
NATO", kaže Živulović.
Prema srpskom ustavu, za raspisivanje referenduma potrebni su potpisi 100.000 građana. Književnik Matija
Bećković smatra da postoje jaki razlozi da Srbija ostane vojno neutralna, i da je jedan od njih NATO
bombardovanje 1999. godine.

"Preko tog razloga srpski narod ne može preći, a da ne pređe preko svog pamćenja i svog dostojanstva. Što bi
kazali, koga su zmije ujedale on se i guštera pribojava. Uz to, Srbija je više puta objavila da nikada neće priznati
nezavisnu državu Kosovo. A to znači i da nikada neće ući u NATO. Nezavisno Kosovo je delo NATO alijanse koja
je tu lažnu državu stvorila. Ulaskom u NATO Srbija bi jednovremeno priznala nezavisnost Kosova", objašnjava
Bećković.

NEKVALITETNI ARGUMENTI

Sa druge strane, Vladan Živulović kaže da je sa bezbednosno-političkog aspekta u velikom interesu Srbije da uđe u
NATO.

"Za automatsko priznavanje Kosova, to ne znam… A to što su nas NATO zemlje bombardovale? Pa 70 odsto
građana Srbije hoće da uđe u Evropsku uniju iz koje nas je bombardovalo 19 zemalja. Podsećam da su nas i Nemci
bombardovali u Drugom svetskom ratu pa smo posle deset godina tamo pohrlili u gastarbajtere, i dan danas imamo
normalne odnose sa Nemačkom. Ne vidim otkud sada otpor, jer život ide dalje, naravno", kaže Živulović.

Odluka o članstvu u Severnoatlantskoj alijansi može biti doneta bez izjašnjavanja građana ali, kaže za naš program
Jelena Milić, direktor Centra za evroatlantske studije, javna rasprava i, što da ne, referendum o tome jesu pravi put.

"Problem u Srbiji je što smo zahvaljujući odluci da se o ulasku u NATO ne priča, dobili jaku kampanju protiv
ulaska u taj savez koja je prepuna netačnosti i nekvalitetnih argumenata. A stanje u kom se ćuti i od strane onih koji
su za ulazak u NATO dovelo je do toga da u javnosti nemamo dobru kampanju "Za". Tako da mislim da će ova
inicijativa, na kraju krajeva, bar naterati one koji jesu za NATO da budu jasni, glasni i da skupe hrabrosti da kažu
adekvatne argumente zašto su za ulazak Srbije u NATO", kaže Milić.

Među zagovornicima referenduma o članstvu Srbije u NATO su i akademici Dobrica Ćosić i Kosta Čavoški, kao i
političari Dušan Mihajlović, Milorad Vučelić i Marko Jakšić. Jelena Milić podseća na jedan detalj:

"Ista ta grupa koja sada traži referendum za ulazak u NATO, na mala vrata i bez ikakve javne rasprave, uvela je
odlukom parlamenta vojnu neutralnost Srbije."

Bilo kako bilo, zaključuje Vladan Živulović, iz Atlantskog saveta, Srbija će za koju godinu sigurno biti stavljena
pred izbor – članstvo u NATO alijansi ili ne.

"Ta neminovnost biće nam upućena u trenutku kada budemo počeli ozbiljno da ispunjavamo uslove za članstvo u
Evropskoj uniji. Tada će država morati da izvuče ispod tepiha priču o NATO i da krene u ozbiljnu raspravu šta mi
to stvarno želimo."

Potpisnici zahteva za referendum o NATO su i operska primadona Jadranka Jovanović, muzičar Bora Đorđević,
pisci Momo Kapor i Dušan Kovačević, kao i glumci Tanasije Uzunović, Ljiljana Blagojević i Petar Kralj.