ONAJ KOME SE PULS JOŠ OSEĆA, NEKA USTANE!

Mi, naravno, moţemo da kaţemo da priča o Vaskrsu znači jednostavno da su Isusova učenja besmrtna poput Šekspirovih dela i
Betovenove muzike i da će njihova mudrost i istina ţiveti zauvek. Ili, moţemo da kaţemo da Vaskrs znači da je Isusov duh
besmrtan, da on sam ţivi izmeĎu nas, na način na koji i Sokrat ţivi, na primer, u onom dobrom što je ostavio za sobom, u
ţivotima svih koji slede njegov veliki primer. Ili, moţemo da kaţemo da jezik JevanĎelja opisuje Isusov Vaskrs jezikom poezije i
da se, kao takav, ne treba uzeti doslovno već da on usmerava na istinu dublju od doslovnog. Jedno je sigurno: mnogi ljudi danas
ovako razumeju Vaskrs.
Mene interesuje kako su Vaskrs razumeli njegovi prvi objavitelji – apostoli i prvi hrišćani. Zanimljivo je da Novi zavet
Isusovom vaskrsenju u JevanĎeljima ne posvećuje neku veliku priču niti ga detaljno opisuje. Umesto toga, ono jednostavno biva
objavljeno kao činjenica. Hristos је ustaо! Ustvari, samo postojanje Novog zaveta objavljuje vaskrsenje. Da se nešto stvarno
zapravo nije dogodilo tog čudnog, konfuznog jutra, ne bi bilo Novog zaveta, Crkve, niti hrišćanstva. Prvi hrišćani su to tako i
razumeli – kao činjenicu koja objašnjava njih same.
S druge strane, ako se pogleda najranije pominjanje Vaskrsa u Novom zavetu (u Prvom pismu Korinćanima, pedesetih
godina nove ere), Pavle tu nigde ne pominje praznu grobnicu niti raspravlja o omiljenoj temi savremenih kritičara hrišćanstva:
kako je zapravo telo nestalo. Ustvari, stvari stoje tako da jedva da je i vaţno kako je Isusovo telo nestalo iz grobnice jer, konačna
analiza čitavog slučaja pokazuje da ono što je uverilo ljude da je On ustao iz mrtvih nije bilo odsustvo leša već njegovo ţivo
prisustvo.

Povratnik iz mrtvih

Hristovo živo prisustvo tog nedeljnog jutra kraj njegovih učenika, i od tada kroz njegovog Duha, kroz sve puteve i bespuća
potonjih stoleća do današnjeg dana, je ono što čini hrišćanstvo posebnim i nepodraţivim. Isus koji je bio roĎen u našem svetu,
ţiveo i umro u Palestini prvog veka, takoĎe je ustao iz mrtvih, i sada je ţiv zauvek i na raspolaganju i dostupan svome narodu.
Isusa Hrista ne treba poslati, poput drugih religijskih lidera, u istoriju i udţbenike istorije. On nije mrtav ni bivši, nije prošlost niti
je fosilizovan. On je ţiv i aktivan. On nas poziva da krenemo za Njim, i nudi nam sebe kao Spasitelja koji će prebivati u nama i
preobraţavati nas.1
Njegovo prisustvo nije nalik prisustvu preminulih velikana čovečanstva kojima treba drţati komemoracije i jubileje da bi
se ono očuvalo meĎu poštovaocima. Osnivač hrišćanstva je danas ţiv, njegovo vaskrslo, nepropadljivo telo pulsira ţivotom,
oseća, misli, planira, tuguje, gleda, deluje. Njemu nisu potrebni mauzoleji ili da se glavni trg nazove po njemu da bi se osiguralo
njegovo "prisustvo" i nakon što njegovi savremenici odu sa lica Zemlje. Nisu mu potrebne ni zaduţbine da bi nas podsećale
koliko je bio velik. Nije neophodno ni da se u školskom Udţbeniku istorije obrazlaţu dokazi, činjenice o Njegovom postojanju i
učenju, da bi se oni najmlaĎi učili da neguju Njegov lik i delo (uostalom, to udţbenici i ne rade). Sve ovo Mu jednostavno nije
potrebno, jer On nije poput drugih velikana ili bogova. On je sam ţiv, prisustvo mu je stvarno, lično je prisutan u ţivotu Planete i
ţivotu svakog ko Ga iskreno prizove. Prisutan, i to ne u uspomenama već doslovno!
Isusovo vaskrsenje smelo objavljuje da je On ţivi Bog i Spasitelj, nezadrţan smrću i neometen ograničenjima neizbeţnih
za rukotvorena boţanstva. Ova činjenica značila je za prve hrišćane makar još jedno. On je bio Vaskrsli. On smrt nije, poput
nekog drevnog Dejvida Koperfilda, prešao nekim boţanskim trikom ili mudrom izrekom. On je došao pred njena vrata, prošao
kroz njih i u nečuvenom boţanskom preokretu po prvi put ih razorio i to sa one strane, vrativši se meĎu ţive (vidi Jevrejima 2:14).
On je danas ţiv, ali kao Onaj koji je bio mrtav i oţiveo (vidi Otkrivenje 1:17-18). Onaj koji je pobedio čovekovog konačnog
neprijatelja. Prvi hrišćani su imali svog Boga koji je bio ţiv, vasrksli, pobednik nad smrću, zauvek prisutan meĎu njima, meĎu
svojima (vidi Matej 18:20; 28:20).
Drugi bogovi onog vremena jednostavno nisu mogli da proĎu taj test. Onako blještavi, veličanstveni, besprekorno
sazdani, najbolje konstrukcije najboljih od najboljih meĎu umetnicima i misliocima, redovno negovani u svojim hramovima, oni
su, ipak, bili mrtvi i hladni. Nisu mogli, niti će ikada moći, da proĎu test provere pulsa. Mrtvi i potpuno beskorisni. Nemoćni da
pomognu. Jalovi. Razočaravajući. Prazni. Mrtvi.

Mnogo buke ni oko čega: psalam 115

Verovatno ne bi čoveku ni palo na pamet da ovako posmatra Hristovo vaskrsenje da se još u Starom zavetu ne pravi uporeĎenje
laţnih bogova sa istinitim Bogom. Psalam 115 podseća da Boţji narod na Zemlji ima Boga sa jednom ali nedostiţnom prednošću
u odnosu na ostale bogove kojima se ljudi klanjaju: za razliku od ovih potonjih, On je ţiv! Veoma ţiv! Drugi bogovi su
rukotvoreni kameni idoli. Psalam kaţe da ovi "bogovi" ne mogu da rade ništa, nisu napravili ništa, njih same "grade" ljudi koji im
se zatim okreću i klanjaju (8. stih).
IzgraĎeni sa velikim očekivanjima, ovi bogovi nisu bili dorasli zadacima kojima su ih njihovi tvorci opteretili. Dok su ih
uz veliku buku konstruisali i izraĎivali, njihovi tvorci od njih su mnogo očekivali. Ovi bogovi su bili klesani sa nadom da će
kasnije uslišavati molitve, rezbareni sa dubokim uverenjem da će uskoro saosećajno saslušati i utešiti napaćene, polirani sa
očekivanjem da će ubrzo blagosiljati bogosluţitelje. I ona najlepša i najveća boţanstva meĎu njima mogla su da svojim
klanjaocima i oboţavaocima zauzvrat daruju jedino kristalno čisto i nepomućeno – razočarenje. Takvi su bili rukotvoreni bogovi
onog vremena.

1
 "Idoli su njihovi srebro i zlato, delo ruku čovečijih. Usta imaju, a ne govore; oči imaju, a ne vide. Uši imaju, a ne čuju;
nozdrve imaju, a ne mirišu. Ruke imaju, a ne hvataju; noge imaju, a ne hode, i ne puštaju glasa iz grla svojega. Takvi su i oni koji
ih grade, i svi koji se uzdaju u njih." (Psalam 115:4-8)
Onaj Ţivi na nebesima stolećima je posmatrao ovo tuţno i gorko neprestano smenjivanje gradnje bogova i razočaravanja
u te iste nemoćne, beţivotne bogove, i tiho plakao (vidi Osija 11:7-8). Kako i ne bi kad su ljudska bića u istoriji pored jednog
(jedinog) Ţivog, sebi neprestano pravili bogove koji će trebati da ih vole, izbavljaju, teše, napajaju, zadovoljavaju, uspokojavaju,
usrećuju. Kakve li okrutne samoobmane.
Psalmista zato podseća one koji su se zvali Boţjim narodom a koji su sami često bili pred ovakvom jednom
samoobmanom, da se manu ćorava posla: "Koji se bojite Gospoda, uzdajte se u Gospoda. On im je pomoć i štit. Gospod nas se
opominje, blagosilja nas, blagosilja dom Izrailjev, blagosilja dom Aronov. Blagosilja one koji se boje Gospoda, male i velike."
(psalam 115:11-13). Bog Biblije je živi Bog. Drugačiji od svih od čoveka proglašenih bogova koji "usta imaju, a ne govore; oči
imaju, a ne vide. Uši imaju, a ne čuju; nozdrve imaju, a ne mirišu. Ruke imaju, a ne hvataju; noge imaju, a ne hode, i ne puštaju
glasa iz grla svojega". Ţivi Bog na nebesima je drugačiji. On čuje tebe, oseća mene, saoseća sa njom, misli o njemu, deluje za
nas, hrabri vas, čeka sve, žali za onima, plače i tuguje zbog nje, priskače u pomoć kad je prizvan i skače od radosti kad je
prihvaćen (vidi Luka 15:6-7; 9-10; 32). On radi sve ono što ţivi rade. On je ţivi Bog. On je "Bog naš na nebesima, tvori sve što
hoće" (3. stih).
"Sve ovo", rekao bi neko, "nije ništa neobično. Čemu ovolika priča o tome da je pravi Bog živ. Nije li posao Boţji da,
izmeĎu ostalih stvari, bude živ?! Zar nije bespotrebno to toliko naglašavati?" Ne baš. Ne, ako se ima na umu ta uporna i bizarna
čovekova potreba da sreću traţi preko drugih bogova – rukotvorenih i mrtvih.
"A od ostatka gradi boga, rezan lik svoj, pada pred njim na kolena i klanja se, i moli mu se i govori: 'izbavi me, jer si ti
bog moj'. Ne znaju, niti razumiju, jer su im oči zaslepljene da ne vide, i srca, da ne razumiju. Niti uzimaju na um, nema znanja ni
razuma... Pamti to, Jakove i Izrailju, jer si moj sluga; ja sam te sazdao... neću te zaboraviti", kaţe Gospod (Isaija 44:18-21)

Nova obećanja, stara razočarenja

A sad, pitanje: koji su to savremeni bogovi? Ko bi uopšte, po tvom i mom mišljenju, danas zaluţio naziv "boga" i naše
bezrezervno klanjanje i sluţenje? Za mene i tebe, "bog " je verovatno ono što bi moglo da nas spase od onog od čega nam treba
spasenje. Moţda, od osećaja praznine. Od osećaja nesreće (bez sumnje). Od besmisla (uvek). Ovo je, konačno, ono što je "bog"
predstavljao za čoveka u bilo koje vreme. Koji su, dakle, savremeni bogovi?
Malkolm Magridţ, neumorni novinar koji je za više od šezdeset godina svog ţivota prešpartao Zemljinu kuglu uzduţ i
popreko, rekao je da ukoliko je Bog mrtav (ili, ideja o Bogu, kako to svečano objavljuju savremeni humanistički filozofi i kritičari
teizma) onda neko drugi mora da zauzme njegovo mesto. To će biti, kaţe on, ili megalomanija ili erotomanija, poriv za moći ili
poriv za zadovoljstvom, stisnuta pesnica ili falus, Hitler ili Madona.2 Uistinu, dvadeseti vek je ozvaničio ovu smenu. Nakon što se
materijalističko-evolucionističko-ateističko trojstvo postaralo da svrgne Boga sa kormila savremenog društva, spremno je poturilo
svoje mandatare – savremene, Biblija bi rekla, rukotvorene bogove. U psalmu 115 Boţji konkurenti bili su izrezbareni i isklesani
drveni i kameni bogovi. Njihovi savremeni naslednici su nešto drugačiji. Ali samo spolja. Isplativost im je istovetna.
Kaţe se da danas postoje dva glavna boga koji se nameću savremenom čoveku.3 Postoje dva glavna spasitelja od kojih
se očekuje da ispune savremenog čoveka osećanjem vrednosti.
Prvi bog bio bi ono što posedujem. Savremena opsesija dosezanja višeg standarda življenja hrabri sve nas da se bez
predaha i odustajanja penjemo tom beskrajnom uzlaznom lestvicom; po svaku cenu i, ako treba, i po cenu smrti. Zašto? Zato što
će te ono što poseduješ ispuniti osećajem vrednosti. Ova opsesija ne zavisi od toga da li ţiviš na Beverli Hilsu ili u stečajima i
otkazima ispošćenoj srpskoj palanci. Ovo boţanstvo sebi regrute traţi podjednako u oba tabora. Za one prve, ono premnogo što
već imaju otvara glad za još više; za one druge, i najmanje poboljšanje standarda predstavlja spasitelja i otkupitelja od ropstva
bede i donosioca osećaja vrednosti. Ovaj bog obećava mnogo. Problem je što ovo boţanstvo ne isporučuje ono što obećava. Zato
što je mrtvo. Problem je u tome što koliko više igračaka imaš, one za tebe sve više gube vrednost; one devaluiraju. Bogati znaju
ovo veoma dobro. Veliki imetak, takoĎe, donosi još jedan problem – brigu. Brigu zbog lopova, brigu zbog finansijkih (ne)prilika,
brigu kakvi su motivi ljudi koji ţele da ti budu prijatelji. Ovaj bog ne moţe da pruţi ono što se od njega očekuje, zato što
jednostavno nije u stanju.
Drugi savremeni bog bio bi ono što činim. Ono za šta ću da ţivim jeste izvrsnost u onome što radim. Biti izvrstan u
sportu, biti izvrsna na modnoj pisti (doslovnoj ili onoj zamišljenoj na ulici), biti najbolji student generacije, biti najbolji
marketinški radnik, najprodavaniji autor, i, da, najbolji sveštenik u okrugu. Ipak, sudeći po komentarima onih koji su stekli status
najboljeg i izvrsnog, neretko se otme priznanje o razočarenju u ovog boga. Onima koji još nisu doţiveli uspeh o kom čeznu
nemoguće je da veruju da oni koji ga imaju u njemu nisu našli smisao za ţivot. Posle svoje druge pobede na Vimbldonu, Boris
Beker je iznenadio svet priznanjem da se bori sa mišlju o samoubistvu. Dţek Higins, autor čuvenog bestselera Orao je sleteo,
rekao je da sada, na vrhuncu svoje karijere, shvata nešto što bi voleo da je znao dok je još bio mali dečak: "Kada se popneš na vrh,
tamo nema ničega". Ništa novo. Kao nekad, i sad ovi bogovi se pokazuju nemoćnim da pruţe čoveku ono što mu jedino ţivi Bog
moţe pruţiti – nepomućen spokoj i osećaj istinske vrednosti, napojenu i situ dušu.

Živo prisustvo

Vaskrs Hristov podseća da je utelovljeni Bog ţiv, da je oţiveo da bi mogao da spasava i dalje, da je razbio vrata smrti da bi bio
ţivo prisutan u ţivotu svog naroda. Sva ostala svita čovekotvorenih bogova je mrtva i beskorisna. Ma koliko savremeni čovek

2
uporno pokušavao da od njih izmoli sreću i unutrašnje ispunjenje, dobiće samo razočarenje. Vaskrsli, meĎutim, može da pruţi i
jedno i drugo. Vaskrs je omogućio čovečanstvu prisustvo Spasitelja – tada, sada, zauvek. Moţda zbog ovog hrišćaninov suţivot
sa Vaskrslim Hristom nudi još jedan neobičan kvalitet – iznenaĎenje.

Uvek je šokantno kad pronaĎete ţivot tamo gde ste mislili da ste sami. "Vidi!" viknemo, "živo je." Zbog toga mnogi
ustuknu upravo kod ove tačke – i sam bih da mogu – i odustanu od daljeg putovanja hrišćanskog. "Bezlični bog" –
sasvim dobro i prihvatljivo. Subjektivni bog lepote, istine i dobrote, u našim umovima – još bolje. Bezoblična
ţivotodavna sila koja struji kroz nas, beskrajna energija koju moţemo iskoristiti – najbolje od svega. MeĎutim, Bog
lično, ţiv, koji vuče sa druge strane konopca, ili se moţda pribliţava beskonačnom brzinom, lovac, kralj, suprug – to je
već nešto sasvim drugo. DoĎe trenutak kada deca koja se igraju provalnika iznenada prošapuću: jesu li to zaista bili
koraci u hodniku? DoĎe trenutak kada ljudi koji su se amaterski bavili religijom ("Čovekovo traţenje Boga!") iznenada
ustuknu. Šta ako smo Ga zaista pronašli? Nikad nismo planirali da doĎe do toga! Još gore, šta ako je On pronašao nas?4

Hristovo vaskrsenje je čin koji nepovratno objavljuje da je moj Spasitelj jedini ţivi meĎu bogovima; zapravo, da je Isus – Bog.
Ţivi i prisutni. Topli i briţljivi. Za razliku od svih ostalih.
Onaj koga hrišćani slede je ţivi Isus Hristos. Kakav je značaj ovakve činjenice? Kakva je razlika izmeĎu Njega i ostalih
boţanstava koja se bore za moje bogosluţenje? Pogledaj prvo u Njega a zatim u bogove koji se šepure po savremenim
Panteonima i nazrećeš u čemu je razlika. Pogledaj ko je od njih do sada ispunjavao svoja "predizborna" obećanja, ko nije
razočarao, i uvidećeš tu razliku još bolje. Dozvoli stvaralačkoj sili ţivog Hrista da ispretura tvoju dnevnu sobu ţivota i konačno je
provetri pravim vetrom i unese pravu svetlost, 5 i niko više neće moći da te ubedi da razlike nema.
Vaskrs je tebi i meni omogućio ţivog Spasitelja i boţanskog Prijatelja. U tome se krije presudni značaj Vaskrsa za moju
i tvoju egzistenciju. U tome leţi njegova nezaobilaznost u pokušaju da se doĎe do (pot)punog ţivota:

Nek ne bude zabune: ukoliko je On ustao

morao je ustati u svom telu;
da se proces raspadanja ćelija nije preokrenuo,
da se molekuli nisu ponovo povezali,
amino-kiseline oživele,
Crkva bi se raspala! 6

I moj ţivot, dodao bih, i moj ţivot!

1
John Stott, The Contemporary Christian, 591.str.
2
Citirano u Ravi Zacharias, Can Man Live Without God?
3
Iz Jon Paulien, Knowing God in the Real World.
4
C.S. Lewis, Miracles, 96. str.
5
U razgovoru sa uglednim jevrejskim duhovnicima, Isus je Duha Svetog nazvao "vetrom" (pneuma; vidi Jovan 3:8), a sebe
Svetlošću ovog sveta (Jovan 8:12).
6
John Updike, Collected Poems 1953-1993, 20. str.

Autor: Igor Mitrović, propovednik u Beogradu, Srbija.