Knjiga Banke I Rizici

Prof. dr Uroš N.
Ćurčić
Doc. dr Miljana Barjaktarović
BANKE I RIZICI
Upravljanje bankom, korporativnim i portfolio
rizicima banke
Beograd, 2010.godine
Autori:
Prof. dr Uroš N. Ćurčić
Doc. dr Miljana Barjaktarović
Recenzenti:
Prof. dr Nenad M. Vunjak
Prof. dr Ljubomir D. Kovačević
Lektor:
Izdavač:
Kompjuterski slog:
Active Design, Novi Sad, Jermenska 9
Četvrto izmenjeno i prerađeno zdanje
Štampano: marta 2010. godine
Tiraž: primeraka
CIP:
Izdavač i štampa:
Sadržaj
S A D R Ž A J
Uvodne napomene
Deo prvi:
UPRAVLJANJE BANKOM U RIZIČNOJ SREDINI
Glava 1: Banke i faktori promena u bankarstvu
1.1. Pojam i suština bankarske delatnosti
1.2. Ključni faktori promena u bankarstvu
1.3. Promene i interno poslovanje banaka
1.4. Promene i perspektiva razvoja bankarstva
Glava 2: Tržišne promene i konkurencija u bankarstvu
2.1. Uticaj makro promena na strukturu bnakarstva
2.2. Strukturne promene u savremenom bankarstvu
2.3. Makro ekonomske snage i konsolidacija banaka
Glava 3: Tranzicija, menadžment i liderstvo u bankarstvu
3.1. Promene u bankarstvu zemalja u tranziciji
3.2. Svojinska i poslovna transformacija u bankarstvu
3.3. Menadžment i liderstvo u bankarstvu
Deo drugi:
UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM RIZICIMA BANKE
Glava 4: Korporativni koncept upravljanja rizicima banke
4.1. Krportivno upravljanje bankom
4.2. Sistemski okvir za upravljanje rizicima banke
4.3. Institucionalni okvir za upravljanje rizicima banke
4.4. Uloga javnosti u upravljanju rizicima banke
Glava 5: Upravljanje bilansom poslovne banke
5.1. Upravljanje bilansima banke
5.2. Upravljanje pasivom – obavezama banke
5.3. Upravljanje aktivom - imovinom banke
5.4. Upravljanje akcijskim kapitalom banke
Glava 6: Upravljanje korporativnim rizicima banke
6.1. Upravljanje rizikom boniteta banke
6.3. Upravljanje rizikom pozicije likvidnosti banke
6.3. Upravljanje rizikom profitabilnosti banke
6.4. Sistemi ranog otkrivanja rizika u bankama
Glava 7: Upravljanje kvalitetom poslovanja banke
7.1. Kvalitet bankarskih proizvoda I usluga
7.2. Model upravljanja kvalitetom u banci
7.3. Standardi kvaliteta u poslovanju banke
7.4. Komunikacioni standardi u poslovanju banke
Glava 8. Upravljanje rastom vrednosti banke
8.1. Koncept korporativnog rasta vrednosti banke
8.2. Metode i okviri rasta korporativne vrednosti banke
8.3. Procena korporativne vrednosti banke
8.4. Eksterni rast korporativne vrednosti banke
BANKE I RIZICI I
Sadržaj
Deo treći:
UPRAVLJANJE PORTFOLIO RIZICIMA BANKE
Glava 9: Koncept portfolio upravljanja rizicima banke
9.1. Portfolio concept performansi banke
9.2. Upravljanje performansama kreditnog portfolija
9.3. Upravljanje performansama investicionog portfolija
9.4. Upravljanje performansama vanbilansnih aktivnosti
Glava 10: Upravljanje rizikom kreditnog portfolija banke
10.1. Kredit i kreditni portfolio banke
10.2. Kreditni rizici banke
10.3. Upravljanje rizikom kretkoročnih kredita
10.4. Upravljanje rizikom dugoročnog kredita
10.5. Upravljanje rizikom kreditiranja stanovništva
Glava 11: Upravljanje rizicima investicionog portfolija banke
11.1. Poslovanje banke sa hartijama od vrednosti
11.2. Emitovanje i plasman hartija od vrednosti
11.3. Merenje rizika ulaganja u hartije od vrednosti
11.4. Relativizacija rizika hartija od vrednosti
Glava 12: Upravljanje portfolio rizicima kamatne stope
12.1. Suština, uloga i formiranje kamatne stope
12.2. Analiza faktora rizika kamatne stope
12.3. Merenje izloženosti riziku kamatne stope
12.4. Relativizacija rizika kamatnih stopa
Glava 13: Upravljanje portfolio rizicima deviznog kursa
13.1. Suština i značaj deviza
13.2. Funkcije i struktura deviznog tržišta
13.3. Vrste izloženosti riziku deviznog kursa
13.4. Oblici upravljanja rizikom deviznog kursa
Glava 14. Upravljanje portfolio rizicima vanbilansnih aktivnosti
14.1. Vrste vanbilansnih aktivnosti banke
14.2. Valorizovanje rizika vanbilansnih aktivnosti
14.3. Zaštita od rizika vanbilansnih aktivnosti
14.4. Konverzija rizika vanbilansnih aktivnosti
Ključne reči
Literatura
Beleška o autorima
II BANKE I RIZICI
Sadržaj
SADRŽAJ
Deo prvi:
UPRAVLJANJE BANKOM U RIZIČNOJ SREDINI…………….....……………..1
Glava 1: Banke i faktori promena u bankarstvu......................................................2
1.1. Pojam i suština bankarske delatnosti...............................................................3

Definisanje poslovne banke...3 Vrste banaka i finansijskih institucija...4 Poslovni
fokus i uža orijentacija banaka...6
1.2. Ključni faktori promena u bankarstvu..........................................................12
Promene faktora bankarske sredine...12 Uticaj deregulacije na bankarsko
poslovanje...13 Uticaj promena u tehnologiji na bankarsko poslovanje...14 Uticaj
finansijskih inovacija na bankarsko poslovanje...16
1.3.Promene u internom poslovanju banaka...........................................................18
Uticaj globalizacije na bankarsko poslovanje...18 Povećanje broja bankarskih usluga
na tržištu...20 Standardi kapitala, supervizorstvo i monitoring banaka...20 Povećanje
rizika i bankrotstva banaka...21 Evaluacija finansijskih institucija i tržište novca i
kapitala...22
1.4. Promene i perspektiva razvoja bankarstva......................................................22
Glava 2: Tržišne promene i konkurencija u bankarstvu.........................................24
2.1. Uticaj makropromena na strukturu bankarstva..............................................25

Strukturne promene u finansijskom sektoru...25 Konsolidacija i koncentracija u
bankarstvu..26 Najvažniji merdžeri i akvizicije u bankarstvu...29
2.2. Makroekonomske snage i konsolidacija banaka............................................34
Makroekonomske snage koje podstiču konsolidaciju.....34 Sile koje koče
konsolidaciju...36 Efekti konsolidacije, udruživanje i budući trendovi...38
2.3. Trendovi promena i konkurentnost banaka………………………………...…41
Konkurentnost i opstanak banaka na tržištu…41 Konkurencija na tržištu depozita i
kredita…42 Vanbilansno poslovanje banaka i sekjuritizacija zajmova…43
Konkurencija na polju razvijanja uslužnih programa…45 Stvaranje nebankarskih
institucija…45
Glava 3: Tranzicija, menadžment i liderstvo u bankarstvu....................................49
3.1. Promene u bankarstvu zemalja u tranziciji.....................................................49

Promene u bankarstvu Centralne i Jugoistočne Evrope…50 Reforma bankarskog
sektora i struktura vlasništva...51 Finansijska intermedijacija i efekti opštih
promena...52
3.2. Svojinska i poslovna transformacija
banaka...................................................54
BANKE I RIZICI 3
Sadržaj
Tranzicioni procesi u našem bankarstvu...54 Promene u mikroekonomskom
poslovanju banaka..57
3.3. Menadžment i liderstvo u bankarstvu..............................................................60
Suština i značaj menadžmenta i liderstva…60 Bitne promene u bankarskom
menadžmentu i liderstvu...65 Uspešno upravljanje promenama u banci...67 Otpori
zaposlenih promenama u banci...70
Deo drugi:
UPRAVLJANJE KORPORATIVNIM RIZICIMA BANKE.................................74
Glava 4: Korporativni koncept upravljanja rizicima banke..................................76
4.1. Korporativno upravljanje

bankom...................................................................77
Suština korporativnog upravljanja bankom ...77 Područja korporativnog upravljanja
rizicima banke...78 Odgovornosti učesnika za korporativno upravljanje rizikom
banke...80
4.2. Sistemski okvir za upravljanje rizicima banke...............................................82
Zakonodavni organi i upravljanje rizicima banke...82 Nadzorni organi i upravljanje
rizicima banke...82
4.3. Institucionalni okvir za upravljanje rizicima banke .......................................84
Uloga i odgovornost akcionara u upravljanju rizicima banke ...84 Uloga i odgovornost
nadzornog odbora za upravljanje rizicima banke...85 Uloga i odgovornost menadžment
tima za rizike banke...86 Odgovornost odbora za reviziju i unutrašnja kontrolu za
rizike banke...88 Uloga i odgovornost spoljnih revizora za rizike banke...90
4.4. Uloga javnosti u upravljanju rizicima
banke………………………………….91
Klijenti banke i zaštita imovine od rizika...91
Glava 5: Upravljanje bilansima poslovne

banke.....................................................95
5.1. Upravljanje bilansima banke............................................................................96

Bilansi poslovne banke...96 Upravljanje bilansom stanja banke...100 Upravljanje
portfolio strukturom bilansa...103 Upravljanje odnosima aktive i pasive bilansa
banke...106
5.2. Upravljanje pasivom-obavezama banke.........................................................109
Upravljanje strukturom izvora banke...109 Struktura akcijskog kapitala banke ...111
Upravljanje izvorima depozitnog novca ...114 Upravljanje dugoročnim dugom ...116
5.3. Upravljanje aktivom – imovinom
banke.........................................................118
Bazična struktura aktive poslovne banke...118 Upravljanje gotovinom banke..119
Upravljanje pozicijom kreditnog portfolija...120 Upravljanje portfolijem hartija od
vrednosti ...122
5.4. Upravljanje akcijskim kapitalom banke........................................................123
4 BANKE I RIZICI
Sadržaj
Potreba za regulacijom bankarskog sistema ...123 Svrha uvođenja kapitalnih
standarda..124 Primena kapitalnih standarda Bazela I i II u bankama...125
Klasifikacija rizične aktive banaka po Bazelskim sporazumima I i II...130
Glava 6: Upravljanje korporativnim rizicima banke.............................................134
6.1. Upravljanje rizikom boniteta

banke ..............................................................135
Pojam i komponente boniteta banke …135 Razlozi analize i ocene boniteta banaka …
137 Pristup utvrđivanju i merenju rizika boniteta banke ...138 Vrednovanje
performansi boniteta poslovnih banaka...140 Instrumenti merenja performansi boniteta
poslovnih banaka...142
6.2. Upravljanje rizikom pozicije likvidnosti banke………………………….…..145
Pojam i suština likvidnosti banke…145 Teorije optimalne likvidnosti banke…147
Faktori i modeli likvidnosti poslovne banke...148 Merenje likvidnosti poslovne
banke...152 Upravljanje pozicijom rizika nelikvidnosti banke..153
6.3. Upravljanje rizikom profitabilnosti banke………………………………...…156
Pojam i suština profitabilnosti banke...156 Faktori profitabilnosti poslovne
banke...157 Metode merenja i rizik profitabilnosti banke...160 Upravljanje
kompetitivnom profitabilnošću banke...163
6.4. Sistemi ranog otkrivanja rizika u bankama…………………………………165
Praksa Federalnih agencija u SAD…165 FED-ov rejting sistem za holding banke u
SAD …167 Jedinstveni integralni rejting sistem CAMEL…169 Ostali modeli ranog
upozorenja lošeg poslovanja ...171
Glava 7: Upravljanje kvalitetom poslovanja banke……………………………….175
7.1. Kvalitet bankarskih proizvoda i usluga …………………………..………….176

Suština kvaliteta bankarskih proizvoda i usluga…176 Ključne komponente kvaliteta
bankarskih proizvoda i usluga...177 Dimenzije performansi proizvoda i usluga
banke...179 Upravljanje kvalitetom bankarskih proizvoda i usluga...180
7.2. Model upravljanja kvalitetom u
banci…........................................................182
Kvalitet proizvoda i usluga u očima korisnika...182 Superiorni kvalitet proizvoda i
usluga banke...183 Model upravljanja kvalitetom proizvoda i usluga banke...185
7.2.4. Nesklad između napora menadžment tima i očekivanja korisnika…187
7.3. Standardi kvaliteta u poslovanju
bankom…………………………………….190
Suština standarda kvaliteta proizvoda i usluga banke…190 Okvir kvaliteta bankarskih
proizvoda i usluga...191 Lična prodaja kao elemenat strategije kvaliteta usluga...193
Priprema zaposlenih za visoki kvalitet performansi...195
7.4. Komunikacioni standardi u poslovanju banke………………………………197
Politike i procedure - osnov poslovne kumunikacije u banci...197 Faktori procesa
efektivne komunikacije u banci...200 Metod i proces komunikacija korporativnih
politika...201 Važnost komunikacija i standardi u komuniciranju u banci...202
BANKE I RIZICI 5
Sadržaj
Glava 8. Upravljanje korporativnim rastom vrednosti banke………………..206
8.1. Koncepti vrednosti banke……………………………………………...……...207

Pojam i faktori vrednosti banke...207 Različiti koncepti i tipovi vrednosti banke...208
Relacije među konceptima vrednosti...209 Konceptualni okvir vrednosti banke...210
8.2. Elementi upravljanja rastom vrednosti banke…………………………….....211
Potreba i nužnost upravljanja rastom vrednosti banke...211Ciljevi upravljanja rastom
vrednosti banke...213 Faze procesa upravljanja rastom vrednosti banke...215 Dilema:
samostalan ili rast sa drugom bankom...216
8.3. Metode i okviri rasta vrednosti banke............................................................218
Metode i tempo rasta vrednosti banke...218 Pentagon okvir za utvrđivanje šansi
restruktuiranja...220 Konceptualni okvir maksimiziranja vrednosti banke...222
Kreiranje uvećavanja vrednosti akcionara...224
8.4. Rast vrednosti banke fuzijom i akvizicijom..................................................226
Pojam i suština fuzije i akvizicije banaka…226 Motivi i determinante fuzije i
akvizicije banka…228 Faze procesa fuzije i akvizicije banaka...230 Poslovne
kombinacije i politike odgovornosti...232
Deo treći:
UPRAVLJANJE PORTFOLIO RIZICIMA BANKE……………………………235
Glava 9: Koncept portfolio upravljanja rizicima banke…………………………..237
9.1. Portfolio koncept performansi banke…………………………………………238

Pojam i suština portfolio teorije…238 Savremeno shvatanje portfolio koncepta
u bankarstvu…239 Portfolio pristup bilansu stanja banke...240 Portfolio alokacija
resursa banke...241
9.2. Upravljanje performansama kreditnog portfolija.........................................242
Performanse kreditne politike banke...242 Ocenjivanje rezultata kreditnog procesa u
banci...243 Merenje performansi kreditnog portfolija banke...244 Preventivna i
naknadna relativizacija kreditnog rizika...246
9.3. Upravljanje performansama investicionog
portfolija……………………….248
Poboljšanje performansi investicionog portfolija banke…248 Generisanje profita u
investicionom portfoliju banke...248 Pasivna i agresivne menadžment strategije
portfolija…250 Strategije dospeća u investicionom portfoliju…251
9.4. Upravljanje performansama vanbilansnih
aktivnosti………………………..253
Pojam i suština vanbilansnih aktivnosti banke…253 Kvalitet, rizik i performanse
vanbilansnih aktivnosti…254
6 BANKE I RIZICI
Sadržaj
Glava 10: Upravljanje rizikom kreditnog portfolija
banke....................................256
..
10.1. Kredit i kreditni portfolio banke…………………………………………….257
Pojam i funkcije bankarskog kredita...257 Formiranje kreditnog portfolija banke...258
Ciljevi i politika kreditnog portfolija banke ....260 Principi kreditiranja u uslovima
rizika…262
10.2. Kreditni rizik banke….......................................................................263
Suština kreditnog rizika zajmotražioca...263 Vrste i funkcija kreditnog rizika...265
Relativizacija kreditnog rizika…266 Upravljanje rizikom kratkoročnog kredita...267
Kreditna politika i odluke o kreditu …267 Kreditna analiza i ocena kreditne
sposobnosti …269 Faktori ocene kreditne sposobnosti zajmiotražioca…272
Informaciona osnova analize kreditne sposobnosti ...277 Metode analize i ocene
kreditne sposobnosti…279 Rizik naplate odobrenog kredita…282
10.4. Upravljanje rizikom dugoročnog kredita....................................................284
Neizvesnost u donošenju dugoročnih odluka…284 Suština kreditne sposobnosti
investitora …285 Metode procene kreditne sposobnosti investitora...287 Analiza i
selekcija investicionih projekata...291 Metode merenja finansijskih efekata i rizika
investicionih projekata…293 Rangiranje investicionih projekata u rizičnim tržišnim
uslovima…297
10.5. Upravljanje rizikom kreditiranja stanovništva……………………………299
Vrste kreditiranja stanovništva ...299 Specifičosti ocene kreditne sposobnosti…301
Metode ocene kreditne sposobnosti ...302 Upravljanje rizikom pojedinih vrsta kredita
…305
Glava 11: Upravljanje rizicima investicionog portfolija banke………………….309
BANKE I RIZICI 7
Sadržaj
11.1. Poslovanje banke sa hartijama od
vrednosti………………………………...310
Formiranje investicionog portfolija banke…312 Struktura i kvalitet investicionog
portfolija…312 Struktura i instrumenti finansijskog tržišta…313 Poslovanje banke na
sekundarnom tržištu hartija…315
11.2. Emitovanje i plasman hartija od vrednosti………………….………………
317
Proces emitovanja hartija od vrednosti…317 Plasman hartija preko mešovitih
fondova…320 Formiranje cena hartija od vrednosti…323 Emitovanje i plasman
hartijama kod nas…326
11.3. Merenje rizika ulaganja u hartije od vrednosti…………………………….328
Dimenzije rizika hartija od vrednosti ...328 Performanse i bonitet hartija od vrednosti
…330 Rangiranje boniteta izdavaoca hartija...332 Metode predviđanja izostanka
plaćanja…335
11.4. Relativizacija rizika hartija od vrednosti.....................................................336
Principi upravljanja investicionim portfolijom …336 Strategije upravljanja portfolio
rizicima…339 Upravljanje strukturnim rizicima portfolio…342 Upravljanje rizikom
prinosa hartija od vrednosti ...345
Glava 12: Upravljanje portfolio rizicima kamatne stope........................................348
12.1. Suština, uloga i formiranje kamatne stope ..................................................349

Pojam, suština i uloga kamatne stope …349 Teorije formiranja tržišnih kamatnih
stopa...350 Vrste i modeli obračuna kamatnih stopa ...353
12.2. Analiza faktora rizika kamatne stope..........................................................355
Suština rizika kamatne stope...355 Faktori rizika kamatne stope...356 Ročna struktura
kamatnih stopa ...357 Uticaj inflacije na kamatnu stopu …358
12.3. Merenje izloženosti riziku kamatne stope...................................................360
Metode merenja rizika kamatne stope...360 GAP analiza osetljivosti banke na rizik …
362 ARBL model merenja kamatnog rizika...365 DURATON model merenja
kamatnog rizika …366
12.4. Relativizacija rizika kamatne stope…………………………………………368
Strategija upravljanja rizikom kamatne stope...368 Instrumenti relativizacije rizika
kamatne stope....371 Politika regulisanja kamatne stope ....375
Glava 13: Upravljanje portfolio rizicima deviznog kursa .....................................377
8 BANKE I RIZICI
Sadržaj
13.1. Suština i značaj deviza..................................................................................378
Pojam deviza i valuta....378. Vrste deviznih kurseva ...380 Teorije formiranja deviznih
kurseva...382 Način formiranja deviznih kurseva ....384
13.2. Funkcije i struktura deviznog
tržišta............................................................385
Pojam i uloga deviznog tržišta…385 Učesnici na deviznom tržištu ...386 Funkcije i
struktura deviznog tržišta ...388 Obeležja savremenog deviznog tržišta ...389
13.3. Vrste izloženosti riziku deviznog
kursa……………………………………...390
Suština izloženosti riziku deviznog kursa ...390 Transakciona izloženost riziku
deviznog kursa ...390 Bilansna izloženost riziku deviznog kursa ...391
Ekonomska izloženost riziku deviznog kursa ...392
13.4. Oblici upravljanja rizikom deviznog kursa…………………………………393
Proces upravljanja rizikom deviznog kursa.....393 Oblici upravljanja rizikom
deviznog kursa …394 Klasicni oblici zaštite od deviznog rizika …395 Savremeni
oblici zaštite od deviznog rizika…396
Glava 14. Upravljanje portfolio rizicima vanbilansnih aktivnosti…………………398
14.1. Vrste vanbilansnih aktivnosti………………………………………………...399

Suština i nastajanje vanbilansnih aktivnosti …399 Vrste vanbilansnih aktivnosti…400
Vrste rizika u vanbilansnim aktivnostima…402
14.2. Valorizovanje rizika vanbilansnih aktivnosti……………………………….403
Portfolio rizik i rizik isporuke…403 Rizik neispunjenja ‘punih’ obaveza…406 Rizik
neispunjenja ‘delimičnih’ obaveza …406
14.3. Zaštita od rizika vanbilansnih aktivnosti ....................................................407
Precizne i jasne poslovne procedure…407 Visina, ugovaranje i naplata provizije…410
Pokrivanje rizika iz dobiti …411
14.4. Konverzija rizika vanbilansnih aktivnosti…………………………………..412
Potreba konverzije rizika vanbilansnih operacija...412 Faktori konverzije rizika
vanbilansih pozicija…413
BANKE I RIZICI 9
Uvodne napomene
UVODNE NAPOMENE
uz četvrto izmenjeno, prerađeno i dopunjeno izdanje
Dinamične promene u bankarskom okruženju, osvežena bankarska literature i nešto

izmenjene potrebe u visokom obrazovanju studenata (Bolonjska deklaracija), usovili
su i neke nužne promene udžbenika za proučavanje bankarsskog menadžmenta sa
akcentom na bankarske rizike. Naime, još od nastanka banaka pa do današnjih dana,
ostaje da je kvalitet upravljanja poslovanjem banke a danas i upravljanje bankarskim
rizicima, jedna od primarnih karakteristika bankarskog poslovanja. Deregulacija
finansijskih tržiša, globalizacija bankarskog poslovanja i sve oštrija konkurencija
dovele su do smanjenja profitne marže, odnosno do manjeg prostora za ostvarivanje
profita po osnovu klasičnih bankarskih poslova. Stoga su dva esencijalna cilja važna i
vezana za savremeno bankarstvo, a to su: sigurnost i profit.
U prethodne četiri, a posebno u poslednjoj deceniji, došlo je do bitnih promena u

regulaciji bankarskog poslovanja, što je uslovilo i promenu klasičnog tipa i oblika
organizovanja banaka. Specijalizacija kao osnovni kriterijum za organizovanje oblika
bankarske delatnosti postepeno se napušta i ustupa mesto univerzalnosti kao
preovladavajućem obliku organizovanja bankarskih institucija. Ovim se pojačava
konkurentska borba i sve je teže ostvariti zadovoljavajuću stopu profita. Uslovi koji su
do pre dve decenije bili relativno stabilni u dužem periodu, čak i po nekoliko godina,
sada su podložni brzim promenama, kako godišnjim tako mesečnim, nedeljnim, pa
čak i dnevnim.
Banke su u takvim uslovima izložene dejstvu mnogobrojnih rizika, što zahteva

strategijski pristup poslovanju. To znači da banke moraju imati viziju sopstvenog
razvoja i brzo donositi poslovne odluke. Odluke moraju uvažavati budući razvoj
događaja, racionalno korišćenje resursa i organizovano upravljanje korporativnim i
portfolio rizicima. Menadžment banke u ovakvim uslovima postaje ključni faktor
uspeha. U poslovnoj saradnji sa bankama u svetu domaće banke moraju imati
zadovoljavajući bonitet, što se dokazuje certifikatom prvorazredne međunarodno
priznate revizorske agencije. To nije lako ispuniti u uslovima promena kad se,
vojnički rečeno, “mora u hodu gađati pokretna meta”.
Opstanak, profitabilno poslovanje i razvoj u uslovima obavljanja bankarskih poslova

sa sve većim rizikom (više vrsta i šira područja rizika), znanje i veština upravljanja
rizikom, sposobnost preduzimanja većih rizika tj. ulazak u poslove sa visokim
rizicima i, istovremeno, sposobnost sprečavanja da do rizika dođe otkrivanjem ranih
simptoma rizika i sposobnost smanjenje gubitaka zahtevaju visok nivo kvaliteta
menadžment tima za upravljanje bankom i rizicima, koji danas postaje kritični faktor
uspeha svake poslovne banke.
X BANKE I RIZICI
Uvodne napomene
Ovim radom autori su nastojali da pruže konsekventan materijal iz područja

strategijskog menadžmenta u bankarstvu sa posebnim akcentom na upravljanje
korporativnim i portfolio rizicima. Ovo je posebno značajno za naše banke sada poslea
tranzicije, jer se nalaze na prekretnici načina vođenja poslovne politike i pojedinih
bankarskih poslova u slobodnom delovanju tržišnih zakonitosti.
Polazeći od takve postavke, komponovana je i izmenjena struktura sadržaja knjige,

koja sada ima tri dela. Prvi deo ima dva nova poglavlja (prva i druga glava), i jednu
(treću) inoviranu glavu. Drugi deo knjige gotovo je sasvim izmenjen i posvećen je
upravljanju korporativnim rizicima banke (akcionarskim rizicima) na nivou banke.
Treći deo knjige tretira upravljnje portfolio rizicima, koji se bazira na portfolio
rizicima iz prethodnih autorovih izdanja. Dakle, knjiga BANKE I RIZICI –
Upravljanje bankom, korporativnim i portfolio rizicima banke, komponovana je u tri
dela sa ukupno 14 glava i oko 430 stranica teksta, čija se struktura vidi iz sledećeg
kratkog sadržaja:
Deo prvi:
Glava 1: Banke i faktori promena u bankarstvu
Glava 2: Tržišne promene i konkurentnost u bankarstvu
Glava 3: Tranzicija, menadžment i liderstvo u bankarstvu
Deo drugi:
Glava 4: Korporativni koncept upravljanja rizicima banke
Glava 5: Upravljanje bilansom poslovne banke
Glava 6: Upravljanje korporativnim rizicima banke
Glava 7: Upravljanje kvalitetom poslovanja banke
Glava 8: Upravljanje rastom vrednosti bamke
Deo treći:
Glava 9: Portfolio koncept upravljanje rizicima banke
Glava 10: Upravljanje rizikom kreditnog portfolija banke
Glava 11: Upravljanje rizikom investicionog portfolija banke
Glava 12: Upravljanje rizikom portfolija kamatne stope banke
Glava 13: Upravljanje rizikom portfolija deviznog kursa banke
Glava 14: Upravljanje rizikom portfolija vanbilansnih aktivnosti banke
U prvom delu knjige, koji nosi naziv Upravljanje bankom u rizičnoj sredini, materija
je izložena u tri (1, 2, i 3.) glave.. U prvoj glavi autori razmatraju koncept poslovne
banke i faktore strukturnih promena u bankarskom okruženju. U drugoj glavi akcenat
je na tržišnim promenama i na konkurentskom odnosu među bankama. U trećoj glavi
autori akcenat daju na tranziciju i proces strategijskog bankarskog meandžmenta, te
liderstvo u bankarstvu, što predstavlja okosnicu savremenog upravljanja bankom.
BANKE I RIZICI XI
Uvodne napomene
U drugom delu knjige, koji ima naziv Upravljanje korporativnim rizicima banke,
izložena je materija u pet (4, 5, 6, 7 i 8.) glava. U četvrtoj glavi razmatra se
korporativni (akcionarski) koncept upravljanja rizicima banke. U petoj glavi se izlaže
tematika efikasnog i efektivnog finansijskog upravljanja bankom i kapitalom banke
preko promena u bilansu stanja banke. U šestoj glavi se akcenat stavlja na
upravljanje rizicima boniteta, likvidnosti, profitabilnosti i na rano otkrivanjr
“simptoma” rizika u poslovanju banaka. Sedma glava tretira probleme upravljanja
kvalitetom poslovanja banke, ukazujući pri tome na primenu savremenih modela i
standarda. U osmoj glavi analiziraju se koncepti, metode i okviri rasta vrednosti
banke u promenjivim tržišnim uslovima.
Treći deo knjige nosi naziv Upravljanje portfolio rizicima banke i obuhvata šest glava
(9, 10, 11, 12, 13. i 14.). U devetoj glavi ukazuje se na značaj i korisnost koncepta
upravljanja portfolio performansama, odnosno portfolio rizicima, koje doprinose rastu
profita, a time i rastu vrednosti banke. U desetoj glavi analiziraju se kreditni rizici
banke, pri čemu je akcenat dat na kreditne plasmane banke. U jedanastoj glavi se
razmatraju rizici investicionog portfolija banke, tj. rizici ulaganja u hartije od
vrednosti. Dvanaesta glava knjige tretira problem upravljanja rizicima kamatne stope,
a trinaesta glava analizira problem upravljanja rizikom deviznog kursa. Zadnja
četrnaesta glava posvećena he upravljanju rizika vanbilansnih aktivnosti banke.
Struktura rada obuhvata ključne nivoe i područja upravljanja rizikom u poslovanju

banke. To omogućuje studentima i drugim čitaocima da sagledaju sva bitna područja
bankarskog “risk management”a i upoznaju se sa ključnim aspektima strategijskog,
taktičkog i operativnog menadžment procesa u upravljanju rizicima u banci. Za
uspešno upravljanje bankom u deregulisanom tržištu potrebno je znatno više od
znanja. Naime, potrebno je ne samo znanje iz savremenog menadžmenta, već i
sposobnost i veština da se znanje adekvatno primeni u praksi.
Sadašnje vreme u našoj privredi je još uvek vreme tranzicionih promena. To zahteva
novu poslovnu filozofiju i novi pristup rešavanju poslovnih problema u bankama i
procenu poslovnih rizika pre ulaženja u pojedine poslovne i finansijske poduhvate.
Svaka bankarska institucija, bez obzira na svoju veličinu i lokaciju, predstavlja
poslovni entitet koji se bori da: poveća svoju zaradu-profit, stabilizuje svoj rast i
razvoj i poveća svoje učešće na tržišu. Ove ciljeve je u prošlosti bilo znatno lakše
ostvarivati nego danas. U privredi danas, kada je više povezana sa globalnim tržištima
nego sa lokalnim i regionalnim, naglo se povećava operativni i finansijski rizik za
banke svih veličina i u svim situacijama.
Spora kretanja na tržištu su prošlost. Današnje učestale promene traže od menadžment
tima banke znanja, sposobnosti i veštine da se ostvari profit u svim preduzetim
poslovnim poduhvatima. Kao rezultat ovih pa i drugih kretanja, postepeno se sužava
tradicionalni prostor zarade i profita za banke. Zbog toga, nije značajno samo
upravljati rizikom na nivou banke, već i u svakom njenom funkcionalnom delu, pa i
svakom bankarskom poslu. Danas više nego ikada do sada, ostvarivanje
XII BANKE I RIZICI

Uvodne napomene
zadovoljavajuće stope povrata sredstava za banku i za akcionare traže od banke
visokih performansi da:
 maksimizira prihode,
 kontroliše troškove, i
 da ima konzistentno dobar menadžment.
Suština strategije u banci nije više pitanje da li treba preduzeti rizik ili ne, već koliki
rizik banka može preduzeti polazeći od strategijskog pristupa poslovanju - plasmanu
(ulaganju) sredstava radi ostvarenja profita. Podjednaku važnost dobija i strategija
izlaska banke iz nekog lošeg posla. Menadžment banke treba da se sve više oslanja na
profesionalnost u poslu, zasnovanu na savremenom agresivnom marketingu,
strategijskom planiranju, finansijskom menadžmentu, savremenoj tehnologiji i
upravljačkom informacionom sistemu.
Literatura kojom su se autori služili je skoro u celini inostrana, najvećim delom iz

SAD. To je i razumljivo s obzirom da kod nas ove literature i nema, pošto je
bankarstvo proteklih pedeset godina bilo manje, više ili potpuno regulisano, a ni
centralna banka nije bila u takvoj ulozi i funkciji. Rizici koji su nastajali u
bankarskom poslovanju bili su potpuno socijalizovana kategorija, a neki od bankarskih
poslova nisu ni obavljani (emitovanje i promet hartija od vrednosti – deonica,
obveznica).
Knjiga je, pre svega, namenjena kao udžbenik studentima, ali se nadamo da može
korisno poslužiti zaposlenima u bankama i kolegama profesorima, naučnim i stručnim
radnicima koji se po raznim osnovama bave ovom problematikom.
Februara, 2010.godine Autori
BANKE I RIZICI XIII

Deo prvi:
UPRAVLJANJE BANKOM U
RIZIČNOJ SREDINI
Glava 1.
BANKE I FAKTORI PROMENA

U BANKARSTVU
Banke i faktori promena u bankarstvu
1.2. POJAM I SUŠTINA BANKARSKE DELATNOSTI
1.1.1. Definisanje poslovne banke

Poslovne banke su deo finansijskog sistema čije su funkcije:
 mobilizacija i koncentracija sredstava suficitnih transaktora,

 alokacija istih deficitnim transaktorima,
 kreiranje odgovarajućih instrumenata držanja imovine transaktora i
organizovanje racionalnih oblika i metoda plaćanja u ekonomskom sistemu. 1
Mogu se definisati u smislu ekonomskih funkcija koje imaju, usluga koje pružaju
klijentima i pravnom osnovu njihovog postojanja. 2
Prema Zakonu o bankam, 3 b a n k a je akcionarsko društvo sa sedištem u Republici

Srbiji, koje ima dozvolu za rad Narodne banke Srbije i obavlja depozitne i kreditne
poslove, a može obavljati i druge poslove u skladu sa zakonom. Naime, b a n k e su
finansijske institucije koje su sposobne da uzimaju i kreiraju kredit i koje su pretežno
usmerene na posredovanje u oblasti kredita. 4 B a n k o m se smatra i svaka
1
Ćurčić dr Uroš: Marketing poslovne banke, Feljton, Novi Sad, 1997. Prve banke su
za svoju osnovnu delatnost imale promenu jedne vrste novca u drugu, posredovanje u
plaćanju i čuvanju deponovanog novca pod zaštitom tadašnjih vladara i hramova. I
tada, 3.400. god. pre nove ere, pre pojave samog novca (VIIv.p.n.e) su bile moćne
institucije. Ovakvo poslovanje je bilo ozakonjeno 1000 god. kasnije za vreme
vladavine Hamurabija, čiji je zakon najstariji u bankarstvu. Male trgovačke kuće
“tezauri”, (“Murašu” je bila čuvena u Vavilonu) kao prve specijalizovane institucije u
Grčkoj i Rimu su se počele baviti poslovima menjanja i čuvanja novca Razvoj
trgovine i pomorstva (otkriće Amerike, Krstaški ratovi u XVIII veku i sl.), vreme
zlatnog standrda itd. doprinose stvaranju prvih banaka. U Italiji su u XII veku nastale
privatne banke plemićkih porodica (Medići u Firenci i Spanoochi u Sieni), poslovale
sa inostranstvom, odobravale kredite i emitovale certifikate o deponovanim novčanim
sredstvima (1320. god. Banco di Genova, 1407. Casa di Sant Giogio isl.) Odobravanje
kredita na bazi depozita su prve započele banke nemačkih porodica Fugger i Welser
početkom XVI veka kada banke u Holandiji počinju sa emisijiom vrednosnih papira
(čekova). Tada je stvorena i prva banka u Amstedamu za čije je poslovanje garantovao
grad Amsterdam. U drugoj polovini XVII veka u Evropi se osnivaju i prve emisione
banke Sveringen Risks Bank 1668. god. i Bank of England 1694. god. To je bio
period industrijalizacije, razvoja kapitalizma, savremene trgovine, bankarskog i
finansijskog tržišta.
2
Rose P.S., Hidgins S.S., Bankarski menadžment i finansijske usluge, Data status,
Beograd, 2005., str. 4.
3
www.nbs.co.yu. Član 2., Zakon o bankama (“Službeni glasnikRS” br. 107/2005).
4
Vučković M., Bankarstvo - organizacija i poslovanje banka, Naučna knjiga,
Beograd, 1967., str. 11
BANKE I RIZICI 3
organizacija, koja obavlja neke od raznih ili sve bankarske funkcije, npr.: primanje,
sakupljanje, prenos, plaćanje, pozajmljivanje, investiranje, poslove kupoprodaje
deviza, menjačke poslove i razne novčane usluge (čuvanje depozita, posredništvo,
starateljstvo, poslove poverenja) kako na domaćem, tako i na međunarodnom tržištu. 5
Prema Zakonu o bankama6 (član 4.), banka može da obavlja sledeće poslove:
 depozitne poslove (primanje i polaganje depozita)

 kreditne poslove (davanje i uzimanje kredita)
 devizne, devizno-valutne i menjačke poslove platnog prometa
 izdavanje platnih kartica
 poslove sa hartijama od vrednosti (izdavanje hartija od vrednosti, poslovi
kastodi banke i sl)
 brokersko dilerske poslove
 izdavanje garancija, avala i drugih oblika jemstva (garancijski posao)
 kupovinu, prodaju i naplatu potraživanja (faktoring i forfeting i sl.)
 poslove zastupanja u osiguranju
 poslove za koje je ovlašćena zakonom
 druge poslove čija je priroda srodna ili povezana sa tačkama ovog stava a u
skladu sa osnivačkim aktom i statutom banke.
Niko osim banke ne može se baviti primanjem depozita, davanjem kredita i

izdavanjem platnih kartica, osim ako je za to ovlašćen zakonom. 7
1.1.2. Vrste banaka i finansijskih institucija

Različite vrste finansijskih institucija danas nazivaju sebe bankom. To su:
1. Komercijalne banke: prikupljaju depozite i odobravaju zajmove privredi

i stanovništvu
2. Štedionice: prikupljaju štedne uloge i odobravaju zajmove privredi i
stanovništvu
3. Zadružne banke: pomažu poljoprivrednim proizvođačima i odobravaju
potrošačke kredite
4. Hipotekarne banke: odobravaju hipotekarne zajmove za stambene
objekte i investicione projekte
5. Lokalne banke: manje lokalno orjentisane komercijalne banke i
štedionice
5
Glenn M.G., Garcia F.I., Encyclopedia of Banking and Finance, Bankers Publishing
Company, Boston, 1983., str. 65.
6
www.nbs.co.yu. Član 4, Zakon o bankama , “Službeni glasnikRS”, br. 107/2005
7
Ibidem, član 5
4 BANKE I RIZICI
6. Centralne finansijsko privredne banke: veće komercijalne banke
locirane u vodećim finansijskim centrima
7. Investicione banke: garantuju emisiju hartija od vrednosti svojih
klijenata
8. Trgovačke banke: obezbeđuju zajmovni i akcijski kapital za kompanije
9. Međunarodne banke: komercijalne banke prisutne u više zemalja
10. Poslovne banke sa velikim ovlašćenjima: veće komercijalne banke,
pružaju usluge korporacijama i državama
11. Banke koje pružaju usluge bankama: obračun čekova i trgovina
hartijama od vrednosti
UNIVERZALNA BANKA – FINANSIJSKA KOMPANIJA –

BANKA NA FINANSIJSKOM TRŽIŠTU
a t g ul
a
re
iv
trgovanje
depozit depozitia Brokersko-dilersko
Komercijalna
banka društvo
FINANSIJSKA
trgovanje
kredit hartijama
od vrednosti
univerzalna
banka
osiguranje hartije od
KOMPANIJA vrednosti
kredita
Osiguravajuć osiguranje finansijsk
e od rizika i derivati Investiciona
društvo banka
tr žiš
KREDITNI - INVESTICIONI – TRGOVAČKI

te
PORTFOLIO
Slika br. 1.1. Univerzalnost poslovanja banke 8
 Banke afilijacije: u potpunom ili delimičnom vlasništvu holding komp.

 Banke koje odobravaju posebne beneficije: odobravaju zajmove i pravo
na korišćenje zajma, unovčavaju čekove, ili stupaju kao zalagaonice i
kompanije koje se bave rentiranjem
8
Ivanović P., “Risk Management- Status and the challenges of strategic and
operatinal management in Serbian banks and insurance environment”, seminar:
Univerzitet “Braća
BANKE I RIZICI 5
 Univerzalne banke: pružaju skoro sve finansijske usluge koje su prisutne

na današnjem tržištu
 Centralne banke: posluju na bazi ovlašćenja od strane države i sl.
Shodno tome, teško je naći podesnu definiciju koja bi obuhvatila različite vrste
kompanija koje pružaju finansijske usluge, a koje sebe nazivaju bankama
Suština delatnosti banaka je u depozitno kreditnim transakcijama, posredništvu
(intermedijerstvu), poverenju i stabilnosti, uz poštovanje bankarskih principa (naročito
sigurnosti i likvidnosti) u čijoj osnovi leže poverenje i solventnost. 9
Shodno navedenom, funkcije banke su:
 formiranje adekvatnog finansijskog potencijala,

 optimizacija agregatne i strukturne alokacije kredita,
 organizacija novčanih transfera
 obezbeđenje finansijskih usluga i saveta
 povezivanje domaćeg sa međunarodnim finansijskim sistemom
 kreiranje novca
 podsticanje »pojedinaca i institucija na štednju i i dalji plasman iste
pojedincima i institucijama radi investiranja u nove projekte, proizvode i
usluge«, 10
 podsticanje ostvarivanja osnovnih ciljeva i zadataka tekuće i razvojne
ekonomske politike zemlje (rast privrede, otvaranje radnih mesta i rast
životnog standarda i sl.)
 Navedene funkcije ukazuju na još uvek dominantnu funkciju banke kao
ključnog učesnika na finansijskom tršištu.
1.1.3. Poslovni fokus i uža orijentacija banaka

Banke mogu da budu kategorisane prema njihovoj poslovnoj orijentaciji i mogu se
grupisati u tri grupe: bankarstvo na veliko, bankarstvo na malo i kombinovano
(bankarstvo na veliko i malo). Bankarstvo na veliko ima komercijalni ili korporativni
fokus, dok bankarstvo na malo fokusira poslovanje sa stanovništvom. Kombinacija
bankarstva na veliko i malo usmereno je na poslovni miks korporativnog i bankarstva
na malo. Prema geografskom prisustvu ili pokrivenosti tržišta, komercijalne banke
mogu da budu komunalne banke - posluju na lokalnim tržištima, regionalne banke -
posluju na regionalnim tržištima ili monetarni centri odnosno multinacionalne banke -
posluju na nacionalnim odnosno internacionalnim tržištima.
9
Ćurčić dr Uroš: Bankarski portfolio menadžment - Strategijsko upravljanje bankom,
bilansima, kvalitetom, bonitetom i portfolio rizicima banke, Novi Sad, Feljton, 2002.,
str. 17.
10
Ibidem, str. 3
6 BANKE I RIZICI
Bankarstvo na malo (retail banking), obuhvata bankarske proizvode i usluge, koje
banka nudi najširoj publici. Ustvari, bankarstvo na malo čine grupe finansijskih
proizvoda i usluga, koje uključuju:
 potrošačke kredite (installament loans),

 stambene kredite (residential mortgages),
 kreditne zajmove na bazi akcija (equity credit loans),
 depozitne usluge (deposit services) i
 individualne penzione račune (individual retirement accounts).
Nasuprot bankarstvu na veliko ili korporativnom bankarstvu, bankarstvo na malo je

posao velikog volumena sa mnogim servisnim provajderima, koji se bore za učešće na
tržištu. 11
Bankarstvo na veliko (wholesale banking ili corporate banking) je bankarstvo koje

nudi proizvode i usluge corporacijama sa zdravim finansijskim izveštajima,
institucionalnim korisnicima, kao što su penzioni fondovi i državne agencije.
Bankarstvo na veliko obuhvata grupe proizvoda i usluga među kojima su najvažnije:
 kreditiranje (lending),
 upravljanje gotovinom (cash management),
 komercijalni hipotekarni krediti (commercial mortgage credits),
 zajmovi za obrtna sredstva (working kapital loans),
 lizing (leasing),
 usluge starateljstva (trust services) itd.
U SAD, banke dele tržište bankarstva na veliko u nekoliko nivo različitih poslova.
Tako za najveće postoji tržište Fortune 500 i Fortune 1000 obuhvatajući 1000 najvećih
korporacija u SAD. Srednje tržište obuhvata kompanije sa godišnjom prodajom od $
50 do $ 250 milona, dok tržište malih poslova obuhvata korporacije sa prodajom ispod
$ 10 miliona.
Komercijalno bankarstvo razvilo se odgovarajući na poraslu konkurenciju na tržištu iz

alternativnih finansijskih izvora, kao što su komercijalni papiri i obveznice niskog
kvaliteta (junk bonds), počele su da više posvećuju pažnje korporativnim uslugama
baziranim na proviziji i naknadama uključujući menjačke poslove, trgovinu hartijama
od vrednosti, savetodavne usluge u korporativnim integracijama-spajanjima i
pripajanjima, trgovačkom bankarstvu, korporativnom upravljanju gotovinom,
garantovanju u poslovima sa hartijama od vrednosti itd. 12
11
Thomas Fitch: 677.Dictionary of Banking Terms, Barrons Business Guides, New
York, 1990, str. 526.
12
Ibidem, str. 538.
BANKE I RIZICI 7
Univerzalno bankarstvo (Univesal Banking) karakteristično je za neke evropske
zemlje (SR Nemačka, Engleska itd.). Univerzalne banke u SR Nemačkoj bave se
skoro svim bankarskim poslovima: primaju oročene depozite, odobravaju kredite,
upisuju korporativne deonice i rade investicione poslove u funkciji investicionih
savetnika za velike korporacije. U SR Nemačkoj nema nikakve razlike između
komercijalnih i investicionih banaka kao što je to u SAD. Prednosti ovog tipa
bankarskog sistema su da omogućavanju bolje korišćenje informacija o korisnicima i
omogućava bankama prodaju više proizvoda i usluga pod jednim krovom nešto slično
kao finansijski supermarket. Glavni nedostatak je da univerzalni bankarstvo
omogućava koncentraciju ekonomske moći u rukama velikih bankarskih institucija,
koje drže deoničku poziciju u kompanijama, koje su takođe i korisnici kredita. 13
Investiciono bankarstvo (Investment banking) podrazumeva prodaju i distribuciju

nove ponude hartija od vrednosti, izvedenu kao finansijski posrednik (investment
banker), koji kupuje hartije od vrednosti od emitenta kao principal i preuzima na sebe
odgovornost i rizik distribucije hartija od vrednosti investitorima. Proces kupovine i
distribucije hartija od vrednosti je poznat pod nazivom garantovanje upisa hartija od
vrednosti, odnosno underwriting. Normalno je, da nekoliko investicionih bankara
uzima učešće u ponudi hartija od vrednosti, svaka ugovara da proda zadati deo hartija
od vrednosti, i za uzvrat, naplati odgovarajući deo provizije (underwriting fee ili
spread).
Privatno bankarstvo (Private banking) moderno shvaćeno, obuhvata bankarske usluge

uključujući kreditiranje i investiciono upravljanje (ulaganje u hartije od vrednosti) za
bogate pojedince. Privatno bankarstvo prvenstveno predstavlja kreditne usluge i manje
je zavisno od prihvaćenih depozita nego bankarstvo na malo. Usko sa ovim terminom
povezani su i izrazi: personal banker, personal financial advisor, a bazira na
konceptu relationship bankaing (na visoko obučenom kontaktnom maloprodajnom
osoblju banke, koje je upoznato sa svim proizvodima i uslugama svoje institucije i na
toj osnovi treba da popravi konkurentsku poziciju svoje banke). Klasično privatno
bankarstvo podrazumeva pojedinčno ili porodično privatno vlasništvo banke (ne
deoničko), koje je bilo pod revizijom države i javno nudilo bankarske usluge.
Prvobitno je bilo organizovano u formi partnerstva. Privatno bankarstvo, u ovom
smislu, bilo je česta forma bankarstva u SAD u devetnaestom veku. 14
Monofilijalske banke (Unit banking) su bankarski sistemi koji egzistiraju u nekoliko

država SAD i koji zabranjuju filijalsku mrežu ili da banka sa državnom dozvolom ili
nacionalna banka, posluje u više od jedne poslovne jedinice koja pruža sve bankarske
usluge. Ova ograničenja se prevazilaze na razne načine, bilo preko bankarskih holding
kompanija, koje kupuju lokalne banke, bilo preko federalnog zakonodavstva (dual
banking system).
13
Ibidem, str. 655.
14
Ibidem, str. 461.
8 BANKE I RIZICI
Polifilijalsko (Filijalsko) bankarstvo (Branch banking,) je multi filijalsko bankarstvo.
Filijala je, u ovom smislu, svaki objekat banke izvan glavne centrale odnosno sedišta
banke, koji prima depozite ili odobrava kredite. U SAD zakonodavstvo svake pojedine
države strogo kontroliše otvaranje novih filijala, kako osnovanih po zakonima
pojedinih država, tako i po federalnim propisima, mada su štedna i kreditna udruženja,
generalno, izuzeta od ovih ograničenja. Međutim, štedno-kreditne asocojacije retko
koriste ovu mogućnost otvaranja filijala širom više država. Neke srednje-zapadne i
jugo-zapadne države u SAD limitiraju komercijalnim bankama da nude bankarske
usluge putem jednofilijalske banke (zvanom unit bank). Filijalsko bankarstvo ne bi
trebalo poistovećivati sa bankarstvom u više država (interstate banking). 15
Bankarstvo u više država (interstate banking u SAD) predstavlja ekspanziju bnakarstva

preko graničnih linija država kroz akvizicije bankarskih holding kompanija, koja
počnje sredinom 1980-tih godina na recipročnoj bazi među državama. Bankarstvo u
više država razvijalo se u tri različite faze: 1) kao reginoalno, dozvoljavajući spajanja i
pripajanja bankarskih holding kompanija u geografskom regionu, 2) regionalnoj
ekspanziji u okviru zakonodavstva pojedine države dozvoljavajući spajanja i
pripajanja sa bankama posle određenog roka i 3) eventualno neograničeno bankarstvo
u državama širom SAD. Posle 1989.godine, više od dve trećine država imalo je
zakonodavstvo sa pojedinim zabranama za bankarstvo u više država (interstate
banking). 16
Kreditne ustanove (Credit Union) su neprofitne štedne institucije, koje odobravaju

personalne kredite i nude drugim korisnicima bankarske usluge kod ličnog učešća
običnih obveznica, tipično zaposlenim u toj istoj firmi. Deregulacijom bankarske
industrije posle 1970-tih, dozvoljeno je kreditnim institucijama da nude mnoge te iste
usluga kao i komercijalne banke, štedne banke i štedne i kreditne asocijacije. Kreditne
institucije registrovane na federalnom nivou, mogu odobravati stambene zajmove i
izdavati kreditne kartice. Mnoge kreditne ustanove mogu nuditi kamtonosne
transakcione račune.
Štedno-kreditne asocijacije (udruženja) (Savings and loan association ili Thrift

institution) su institucije osnovane na federalnom ili državnom nivou, od kojih se po
zakonu zahteva da odobravaju određeni procenat svojih kredita (oko 70 %) kao
stambene kredite. Štedne i kreditne asocijacije mogu biti zajedniško vlasništvo ili
deoničke korporacije. Prvobitno, štedne i kreditne asocijacije u SAD bile su
organizovane u devetnaestom veku kao dobrovoljne asocijacije, koje su skupljale
štednju od članova da bi finansirale okrupnjavanje odnosno pripajanje poseda.
Sadašnja regulatorna struktura kreirana je 1933.godine kao tradicionalna uloga u
kreditiranju rezidentne stambene izgradnje. Nakon 1982.godine, štedne i kreditne
asocijacije su proširile njihovu tradicionalnu ulogu na potrošačke kredite, izdavanje
kreditnih kartica i nuđenje raznih komercijalnih kredita u saglasnosti sa zakonom.
15
Ibidem, str. 91.
16
Ibidem, str. 326.
BANKE I RIZICI 9
Zajedničke štedne i kreditne asocijacije su, po teoriji, vlasništvo depozitara. Mnoge
štedne i kreditne asocijacije su vlasništvo akcionara bilo preko direktnog vlasništva
bilo preko štednih i kreditnih holding kompanija. 17
Štedne banke (Savings bank) su depozitarne finansijske institucije, koje prihvataju

potrošačke depozite i investiraju svoja sredstva primarno u rezidentnu stambenu
izgradnju i visoko kvalitetne hartije od vrednosti. Štedne banke se nalaze u šesnaest
država SAD, pretežno na severo-istoku. Mogu biti vlasništvo depozitara kao
zajedničke štedne banke ili kao deoničke štedne banke emitujući obične akcije za
publiku.
Finansijske kompanije (finance companies) su uključene u odobravanje kredita

pojedincima i poslovnim firmama. Za razliku od banaka, one ne primaju depozite već
ih radije pribavljaju od banaka, institucija i drugih izvora tržišta novca. Generalno,
financijske kompanije mogu se svrstati u tri kategorije: (1) finansijske potrošačke
kompanije (cosumer finance companies) nazvane i kao kompanije malih kredita
(small loan companies) ili kompanije direktnih kredita (direct loan companies)
pozajmljuju novac pojedincima u skladu sa zakonom; (2) prodajne finsijske kompanije
(sales finance companies) takođe zvane akceptne kompanije (acceptance companies)
kupuju maloprodajne i veleprodajne papire od automobila i drugih potrošnih i
kapitalnih dobara dilera; (3) comercial finance companies takođe zvane komercijalne
kreditne kompanije (commercial credit companies) odobravaju kredite proizvođačima
i velikoprodaji. Ovi krediti su osigurani sa računima priliva, zalihama i opremom..
Finansijske kompanije tipično uživaju visoke kreditne rejtinge i zbog toga u

mogućnosti da pribavljaju sredstva po najnižim tržišnim stopama što im omogućava
da odobravaju kredite po stopama ne mnogo većim nego banke. Iako se njihovi
korisnici obično ne kvalifikuju za kredite kod banaka, ove kompanije iskustveno imaju
nisku stopu promašaja. Finansijske kompanije tendiraju da budu kamatno osetljive -
povećanje i opadanje kamatne stope na tržištu direktno utiče na njihov profit. Iz tih
razloga javnost smatra da su finansijske kompanije nešto što se odnosi i na novčane
deonice (money stocks). 18
Finansijske institucije (financial institutions) prikupljaju sredstva od publike da bi ih

ulagala u finansijsku aktivu kao što su deonice, obveznice, instrumenti tržišta novca,
bankarski depoziti ili krediti. Depozitne institucije (banke, štedno-kreditne asocijacije,
štedne banke, kreditna udruženja) plaćaju kamatu na depozite i investiraju depozitni
novac pretežno u kredite. Nedepozitne institucije (insurance companies, pension
plans) skupljaju novac preko prodaje polica osiguranja ili primljenih doprinosa
zaposlenih i isplaćuju ih po osnovu legitimnih zahteva ili korisnika penzija. Rastući je
trend, da mnoge institucije obavljaju depozitne i nedepozitne funkcije.
17
Ibidem, str. 542.
18
Ibidem, str. 144.
10 BANKE I RIZICI
Finansijski supermarketi (Financial Supermarket) su kompanije koje nude široku skalu
finansijskih usluga pod jednim krovom. Na primer, neke velike maloprodajne
organizacije nude deonice, osiguranje, brokerske usluge za nekretnine, kao i
bankarske usluge. Za potrošače, imajući sva njihova sredstva u okviru jedne
institucije, mogu obavljati finansijske transakcije i prigodnije i efikasnije planirati,
pošto se novac ne mora slati od jedne do druge institucije. Za institucije, ovi svi
uključeni odnosi su profitabilniji nego poslovanje samo po jednom osnovu finasijskih
potreba potrošača. Institucije često postaju finansijski supermarketi u nameri da
pokriju sve poslove svojih potrošača. 19
Interne finansijske kompanije (Captive Finance Company) obično podružnice u

potpunom vlasništvu ovih kompanija, primarno egzistiraju da bi finansirale kupovine
potrošača od matične kompanije. Premda ove podružnice stoje na sopstvenom
finansiranju, matične kompanije često odobravaju subordinarne kredite da bi ih dodali
njihovoj kapitalnoj poziciji. Ove podrške su visokog leveridža na kojima podružnice
posluju i osiguravaju njihovo aktivno učešće na tržištu komercijalnih papira i
obveznica. 20
Osiguranje i osiguravajuće kompanije (Isurance and insurance companies) su sistemi

putem kojih pojedinci i kompanije, koje su usesređeni na potencijalne hazarde, plaćaju
premije jednoj osiguravajućoj kompaniji koja ih rambursira u slučaju nastanka
gubitka. Osiguravač profitira sa investiranjem premija koje prima. Neke najčešće
forme osiguranja pokrivaju poslovne rizike, automobile, kuće, čamce, radničke
kompenzacije i zdravlje. čivotno osiguranje garantuje plaćanje korisnicima kada
osigurana osoba umre. U širem ekonomskom smislu, osiguranje prenosi rizik od
pojedinaca na veću grupu, koja ima bolje mogućnosti da pokrije gubitke. 21
Aproksimativna veza između geografskog i tržišnog fokusa i poslovne orijentacije je,

da komunalne banke imaju orijentaciju na bankarstvo na malo (uključiv i male
poslove), regionalne banke imaju orijentaciju na kombinovani miks bankarstva na
veliko i malo, dok monetarni centri imaju orijentaciju bankarstva na veliko, mada neki
od njih obavljaju i bankarstvo na malo - posebno za bogatu klijentelu (private
banking).
1.2. KLJUČNI FAKTORI PROMENA U BANKARSTVU
1.2.1. Promene faktora bankarske sredine

Savremene banke u zemljama razvijenih tržišnih privreda karakteriše:
 velika samostalnost u odnosu na državne institucije i kontrolne organe,
19
Ibidem, str. 145-148.
20
Ibidem, str. 60.
21
Ibidem, str. 202.
BANKE I RIZICI 11
 apsolutna samostalnost u donošenju poslovnih odluka u sve više

deregulisanim uslovima na tržištu bankarskih proizvoda i usluga,
 strategijski marketing pristup u donošenju razvojnih, taktičkih i operativnih
odluka,
 dinamična organizaciona struktura i mogućnost brzog prilagođavanja
promenama u okruženju,
 težnja ka univerzalnosti u obavljanju bankarskih i drugih poslova,
 visok stepen konkurencije među bankama, koju još više zaoštravaju
nebankarske finansijske institucije
 ulazak u velike poslove i sa visokim stepenom poslovnog rizika,
 potpuna oslonjenost na automatizaciju poslovanja u svim poslovnim
procesima,
 evolucija bankarstva u netradicionalne poslove i sl.
Spoljnji faktori koji dodatno kreiraju uslove u kojima banke posluju su: deregulacija,
tehnologija, globalizacija, sekjuritizacija i sl., koje stvaraju uslove za:
 visok stepen konkurentnosti među bankama i nebankarskim finansijskim

institucijama,
 konvergenciju specijalizovanog prema univerzalnom poslovanju,
 finansijske inovacije,
 konsolidaciju, diversifikaciju i restrukturiranje finansijskih institucija i tržišta,
 stvaranje nebankarskih finansijskih institucija koje se bave bankarskim i
drugim finansijskim poslovima, nisu banke i članice monetarnog sistema
zemlje i ne podležu strogoj zakonskoj regulativi kao banke,
 dezintermedijaciju u poslovanju banaka koje su primorane da prihvataju
manje provizije, preuzimaju više rizika, šire svoju bazu klijenata kroz
netradicionalne poslove, posebno u oblasti investicionog bankarstva,
osiguranja, vanbilansnog poslovanja, razvijaju kanale distribucije proizvoda i
usluga i sl.
Navedeni faktori su toliko promenili uslove poslovanja banaka, kao i »same« banke, i
stvaraju »strah« da će za kratko vreme:
 značajno porasti opšti rizik poslovanja,

 banke izgubiti tradicionalnu ulogu kreditno depozitnih institucija, i
 razlika između banaka i drugih finansijskih institucija se toliko smanjiti ili
nestati da će dovesti u pitanje opstanak banaka.
1.2.2. Uticaj deregulacije na bankarsko poslovanje
12 BANKE I RIZICI
Banke su najviše regulisani poslovni entiteti, najsigurniji i najkonzervativniji
finansijski transaktori. 22 Regulative su u bankarstvu postojale i postoje u mnogo
»oblika i boja«. One su propisivale i propisuju:
1. maksimalnu kamatnu stopu koja je banka mogla da plati na depozite,

2. minimalni odnos kapitala prema ukupnim sredstvima,
3. minimum obavezne rezerve,
4. stepen teritorijalnog širenja,
5. integraciju sa drugim institucijama,
6. restrikcije na lepezu usluga koju banka može da ponudi i sl.
Regulativom je zakonodavac uvek nastojao, a i sada nastoji da:
1. zaštiti sredstva građana i poverenje u finansijski sistem,

2. obezbedi sigurnost i pouzdanost bankarskog sistema,
3. banke obezbede adekvatan kapital,
4. banke primene adekvatne sisteme finansijskog izveštavanja i
računovodstvenih standarda,
5. omogući fer raskrinkavanje, izbegavanje zloupotreba i odgovornost,
6. omogući konkurentnost,
7. odgovarajuću alokaciju resursa i fer ophođenje. 1)
Regulacija je smanjivala rizik, garantovala profit ali i uskraćivala nove mogućnosti.

Od II Svetskog rata do danas banke su u svetu konstantno restrukturirale svoje
poslovanje da bi zaobišle regulative, zakonodavac nametao nove i banke ih ponovo
zaobilazile. Ovaj proces regulacije i tržišnog odgovora (finansijska inovacija) i
nametanja nove regulative (reregulacija - proces implementacije novih restrikcija ili
modifikovanje postojećih) se naziva regulatorna dijalektika (naročito izražena u SAD
u toku zadnje dve decenije). 23 Radikalno smanjenje državne regulacije (deregulacija) i
liberalizacija uslova pod kojima banke posluju na nacionalnom i međunarodnom
tržištu, je uklonilo prepreke i omogućilo:
1. fleksibilnije poslovanje i tržišno ponašanje banaka,

2. slobodnije formiranje cena, tj. kamata (otklanjanje tzv. Zelenaških kamata),
naknada i provizija, ostvarivanje većih prinosa na aktivu, naročito na štednim
i tekućim računima itd. 24
22
Koch T. W., Macdonald S. S., Bank Management, Thomson- South-Western, New
York, 2003., str. 19.
23
Obavezna rezerva kod centralne banke u obliku nekamatnih ili niskokamatnih keš
depozita je odličan primer regulacije. Ona je u suštini porez na bankarske operacije jer
banke ne zarađuju kamatu na ova sredstva, a moraju da ih odvoje, smanjujući na taj
način sopstvenu likvidnost i profitabilnost
24
Milijarde dolara koje su bile deponovane na starijim instrumentoima štednje sa
relativno niskim prihodima, kao i na beskamatnim tekućim računima, pretočile su se
BANKE I RIZICI 13
3. paralelno učestvovanje banaka i nebankarskih institucija na finansijskom
tržištu,
4. povećanje broja novih proizvoda i usluga 25 na interbankarskom tržištu,
korišćenje finansijskih inovacija (opcije, svopovi, terminski aranžmani);
5. jačanje vanbilansnog poslovanja banaka;
6. veći stepen konkurentnosti banaka na bazi razlika u kamatnim maržama,
naknadama, provizijama i drugim elementima konkurencije,
7. ukidanje podele na komercijalno bankarstvo, investiciono bankarstvo i
osiguravajuća društva, 26
8. poslove fuzija i akvizicija na nacionalnom i međunarodnom tržištu, 27
9. formiranje finansijskih holding kompanija i raznovrsnost finansijskih usluga
koje mogu da ponude (osiguranje, brokerske usluge, underwriting hartija od
vrednosti i sl),
1.2.3. Uticaj promena u tehnologiji na bankarsko poslovanje

Upotrebom moderne tehnologije banke danas mogu da menjaju bilans iz dana u dan,
iz sata u sat, kupuju i prodaju delove aktive, menjaju strukturu finansiranja pasive,
prate promene performansi i sl. 28 Savremeni telekomunikacioni i kompjuterski sistemi
stvaraju tehničku bazu za momentalno prenošenje informacija i obradu podataka (npr.
brzu evaluaciju kreditne sposobnosti klijenata). Tehnološki napredak je integrisao e-
biznis, e-bankarstvo, internet bankarstvo i omogućio bankama:
1. Povećanje ekonomije obima (economy scale) i obuhvata (economy scope),

2. Lakšu konsolidaciju, povezivanje i konkurenciju,
3. kreiranje novih finansijskih proizvoda i usluga kombinovanih sa inovacijama
finansijskog inzenjeringa 29 (finansijski derivati 30) za upravljanje rizicima (risk
management)
4. efikasniji i brži protok informacija, marketing i distribuciju proizvoda i
usluga korisnicima 31 (upotreba direktne poste ili telemarketinga u ponudi
na račune koji su donosili znatne prihode sa promenljivom prihodnom stopom u

skladu sa tržišnim uslovima.
25
Rose P.S., Hidgins S.S., Bankarski menadžment i finansijske usluge, Data status,
Beograd, 2005., str. 21.
26
Krajem 1999 god. u SAD je donet zakon kojim se ukidaju razlike između ovih
institucija.
27
Ćurčić dr Uroš: Upravljanje rastom i performansama banke, Mladost-holding,
Loznica, 2003., str. 19.
28
Krstić B., Bankarski menadžment, Ekonomski fakultet, Niš, 2004.
29
“Report on consolidation in financial sector”, IMF- Group of Ten, publikacija,
januar 2001.
30
Mishkin F. S., Strahan P.E., “ What will tehnology Do to Financial Structure?”
Brooking- Wharton Papers on Financial Services, 1/2000, str. 249-287.
31
http://www.bis.org/publ/bppdf/bispap28.pdf , Hawkins J., Mihaljek D., ”The
banking industry in the emerging market economies: competition, consolidation and
14 BANKE I RIZICI
standardizovanih proizvoda, promenu tradicionalnih kanala distribucije
proizvoda i usluga u elektronske,
5. udobnost, poverenje i lakoću obavljanja složenih transakcija naročito u
pogledu plaćanja i odobravanja kredita kvalifikovanim klijentima,
6. povezivanje nefinansijskog sektora sa finansijskim (npr. velike robne kuće i
druge komapanije mogu preko svojih finansijskih institucija da razviju
poslove pružanja finansijskih usluga svojim kupcima),
7. trgovinu hartijama od vrednosti, tj. konverziju u robu, visokog stepena
standardizacije i konkurentnosti,
8. smanjenje broja zaposlenih i fiksnih troškova poslovanja tj. povećanje
efikasnosti,
9. stvaranje virtuelnih banaka koje obavljaju sve bankarske poslove isključivo
putem Interneta itd.
Inovacije u platnim sistemima (ATM, kartičarstvo i sl.) su obezbedile komfornost u

upravljanju bankarskim transakcijama, sigurnost i pouzdanost platnog i finansijskog
sistema, promociju konkurentskog tržišta, adekvatne nivoe korisničke zaštite i sl.
Takođe su doprinele standardizaciji finansijskih proizvoda i omogućile efikasniju
ponudu istih preko elektronskih kanala distribucije kroz:
1. tradicionalne elektronske usluge (telefonsko bankarstvo, kreditne kartice,

bankomati – ATM i sl.)
2. elektronske proizvode i usluge sa rokom plaćanja kao što su: debitne kartice,
plaćanja računa,
3. razvoj elektronskih usluga: vrednosne kartice, internet bankarstvo i on-line
investiranje.
Poseban je značaj Internet bankarstva je tome, što omogućava:

1. savršenu informisanost korisnika,
2. sniženje troškova bankarskih transakcija (tab.br.1.1.)
3. isporuku finansijskih proizvoda,
4. održavanje i razvijanje odnosa sa korisnicima ,32
5. raspolaganje u svakom minutu saldima gotovine na računima,
6. slobodne domaće poštanske transfere,
7. uvid u naplaćene čekove,
8. autorizaciju automatskih plaćanja,
9. odlaganje podataka komjuterskih aplikacija itd.
Tabela br. 1.1: Troškovi bankarskih transakcija (u $) 33
systemic stability- an overview”, Bank for International Settlements, 2006., str. 3

32
Ćurčić dr Uroš: Upravljanje rastom i performansama banke, Mladost-holding,
Loznica, 2003., str. 31.
33
Procene od strane: US Department of Commerce u 1998. god. ; Booz,
Allen&Hamilton u 1997 god. ; Goldman Sach& Boston Consalting Group C
BANKE I RIZICI 15
USDC34 BAH GSBCGC

Filijala 1.07 1.07 1.06
Telefon 0.52 0.54 0.55
ATM 0.27 0.27 0.32
PC dial up 0.11 0.02 0.14
Internet 0.01 0.01 0.02
Elektronsko poslovanje je omogućilo komfornost i poverenje ali je donelo bankama i

rizike a najveći je rizik zaostajanje u primeni savremene tehnologije. I dalje će beležiti
rast u budućnosti, ali prema nekim istraživanjima sprovedenim u SAD lična prodaja u
bankarstvu će zadržati naklonost mnogih klijenata.
1.2.4. Uticaj finansijskih inovacija na bankarsko poslovanje

Finansijske inovacije su nastale i nastaju kao rezulat promena u regulativi,
instrumentima, institucijama i taktikama vođenja posla. One su katalizator evolucije
finansijskih usluga i restrukturiranja finansijskih tržišta. Najčešće se javljaju u obliku
novih hartija od vrednosti, novih usluga, organizacionih formi i kanala distribucije.
Stvorene su sa ciljem da:
1. se njima trguje javno i da stvaraju nova finansijska tržišta koja povećavaju

likvidnost,
2. menjaju sadržaj bankarskih bilansa i kombinuju unakrsne usluge, smanjuju
odliv depozita,
3. ulaze na nova tržišta i kreiraju jeftinije i efikasnije kanale distribucije,
4. menjaju poresku poziciju,
5. smanjuju rizik ili troškove poslovanja,
6. poboljšavaju konkurentsku poziciju,
7. menjaju strukturu ponuđenih sredstava kroz nove proizvode i usluge,
8. razvijaju instrumente za zaštitu od rizika (fjučersi, opcije, i sl.), bankomate,
Internet banking i sl.
9. kreiraju strukturne promene u bankarstvu, konsolidaciju i konvergenciju, i
finansijske konglomerate putem merdžera i akvizicija drugih poslovnih
entiteta.
Tabela br.1.2: Hronološki uvođenje inovacija na finansijskom tržištu SAD: 35

God. Finansijska inovacija
1961 Depozitni certifikati (Negotiable CDs)
34
York, 2003., str. 21

C
35
16 BANKE I RIZICI
1963 Eurodolari (Eurodolars)
1970 GNMA je kreirala pasa-thrugh certifikates
1971 Osiguranje trećih lica kao garancija za municipalne obveznice
1972 NOW računi
1972 Valutni fjučersi – razvoj i trgovanje na Chicago Mercantile Exchange
1973 MONEY MARKET MUTUAL Fondovi
1973 Početak trgovine opcijama na akcije Chicago Board Options Exchange
1976 Početak trgovine fjučersima na državne obveznice na Chicago Mercantile
Exchange
1978 Početak trgovine fjučersima na državne obveznice na Chicago Bord of
Trade
1981 Pojava kamatnih svopova (Interest rate swaps)
1981 Hartije sa fluktuirajućom kamatom i euroobveznice (Floating-rate notes
and Eurobonds)
1983 Razvoj fjučersa na eurodolare (Development of Eurodolars Futures)
1983 Razvoj opcija na fjučerse državnih hartija od vrednosti (Develop. of
options on Treasury bond Futures)
1983 Razvoj opcija na fjučerse eurodolara (Development of options on
Eurodolar Futures
1983 Prva emisija kolateralizovanih hipotekarnih obveznica (Collateralized
mortgage obligations first issue)
1984 Upotreba JUNK BONDS u preuzimanjima kompanija putem duga (Junk
Bonds to finance LBO)
1985 Sekjutizacija auto zajmova, lizinga i kreditnih kartica (securitized car
loans, leases, credit cards)
1987 MUTUAL fondovi za municipalne obveznice (Mutual funds for bank-
qualified municipal bonds)
1988 Planovi osiguranja za korišćenje kreditne kartice banke (Byers assurance
plans for bank credit card purchaces)
1989 Osiguranje za kupovine kreditnom karticom (insurance on credit card
purchase)
1990 AT&T univerzalna kreditna kartica (AT&T Universal credit card)
1990 Opcije na kamatne svopove i kreditne derivate (options on interest rate
swaps, credit derivatives)
1991 Popularizovan berzanski indeks (Stock index CDs popularized)
1993 Kreditne kartice (credit cards with photos)
1994 Prepeid debitne kartice (prepaid debit cards)
1995 Široka upotreba automatizovanih sistema plaćanja (extensive use of
automated bill pay)
1996 Upotreba Internet bankarstva (use of Internet banking)
1997 Aktivna upotreba kreditnih derivata (active use of credit derivatives)
1997 Aktivno tržište sekjuritizovanih zajmova (active market in securitized
nonguaranteed portions of small bussines loans)
1998 Uvođenje fjučers ugovora na lični bankrot (introduction of futures contract
on personal bancrupties)
BANKE I RIZICI 17
2000 Elektronska prezentacija čeka (electronic check presentment-ECP)
2001 Weather derivatives
1.3. PROMENE U INTERNOM POSLOVANJU BANAKA
1.3.1. Uticaj globalizacije na bankarsko poslovanje

Globalizacija je proces koji je doprineo brisanju geografskih granica,
internacionalizaciji finansijskog tržišta, trgovine i proizvodnje, efikasnoj razmeni
valuta, instrumenata tržišta novca i kapitala kao i stvarnju mega tržišta 36 i
međusobnom uticaju ekonomija zemalja. 37 Inovacije, tehnološki napredak i
internacionalizacija, komercijalizacija interneta i elektronskog poslovanja, transferne
cene, merdžeri i akvizicije, multinacionalne banke i kompanije 38 i sl. su doprinele tim
procesima. 39 Multinacionalne banke su proširile svoje poslovanje u druge zemlje
putem:
1. izgradnje sopstvenih filijalskih mreža

2. akvizicije (kupovine) strane banke ili
36
Dašić D.\., Principi internacionalne ekonomije, Delta press, Beograd, 2005., str. 61.
Najnovijim proširenjem od 1.maja 2004. god tržište EU se uvećalo sa 380 na 455 mil
stanovnika. SAD su postale svetski ekonomski džin zahvaljujući pre svega stvaranju
jednog prostranog i velikog slobodnog tržišta od obala Atlanskog do Tihog okeana.
Slobodno kretanje ljudi, roba i kapitala na takvom tržištu generisalo je stvaralačku
radnu energiju neviđenih razmera. .Na pragu je stvaranje jedinstvenog tržišta čitave
američke hemisfere (FTAA ili ALCA) koje će biti znatno veće od EU, kao i stvaranje
mega tržišta u Aziji (AFTA), Azijsko- pacifičkom regionu (APEC), Africi (COMESA,
ECOVAS) i dr.
37
Zemlje lideri Evropske unije su 1992. god. na osnovu saglasnosti 12 zemalja
Zapadne Evrope eliminisale veći deo trgovinskih restrikcija, uvele standardizaciju
proizvoda, smajnile poreze i provizije i povezale monetarne kontrole kako bi pospešile
trgovinu. Danas EU čine 25 zemalja. Cilj je da se u budućnosti ukinu sve trgovinske
restrikcije i da jedna valuta bude u Evropi. Od januara 1999. god. euro se koristi u
finansijskim transakcijama “na veliko”, a od januara 2002. godine je i zvanično
postao novac zemalja EU. Monetarnu politiku za jedinstvenu valutu propisuje
Evropska Centralna Banka (Frankfurt). Od eura se očekuje, što je on donekle ispunio,
da smanji troškove konverzije valuta i inflaciju, da poveća cenovnu konkurenciju i
izvozne mogućnosti za zemlje korisnice eura.
38
Snaga multinacionalnih kompanija je ogromna, njihovi prihodi se mere stotinama
milijardi $. Npr. Kompanija Wall Mart Stores (SAD) je ostvarila godišnji prihod za
2004 god. u iznosu od $288mlrd. To je impozantan iznos ako, prema istom izvoru,
samo 31 zemlja u svetu ima veći GDP (drštveni bruto proizvod) ostvaren u toj godini.
The World Factbook-Rank Order – GDP, 14. jun 2005. www.cia.gov. (GDP država) i
www.fortune. com (prihod korporacija)
39
Pojedinac može sa svog računara da pretražuje ponudu usluga lociranu bilo gde na
planeti, pojedinci i kompanije pretražuju globalno, svako moguće mesto poredi u
potrazi za boljom cenom, kvalitetom i dostupnošću.
18 BANKE I RIZICI
3. kupovinom manjinskog paketa akcijskog kapitala neke strane banke.
One su dobile odgovarajuće licence od domaće Centralne banke (ili neke nadležne
institucije), u početku su kreirale filijalske mreže po celom svetu, a kasnije su menjale
strategiju – kupovinom (akvizicijama) banaka na važnijim novim tržištima. 40 To se
uglavnom odnosi na investiciono bankarstvo, manje na komercijalno, zbog
specifičnosti poslovanja sa privredom i stanovništvom teže se usklađuje sa globalnim
kretanjima. U novije vreme postoji jaka tendencija globalizacije komercijalnog
bankarstva u zemljama u razvoju, još više u tranziciji. 41Tipičan primer je naša zemlja.
U EU je došlo do stvaranja »jedinstvenog pasoša« za sve banke registrovane na
teritoriji EU. To su univerzalne institucije koje imaju pravo da otvore filijale ili na
drugi način vrše sve bankarske aktivnosti na teritoriji EU. Cilj je da se formira
jedinstveno bankarsko tržište kao sastavni deo finansijskog tržišta. 42
Internacionalizacijom finansijskog tržišta se stvaraju mogućnosti: 43
1. pozajmljivanja i plasiranja finansijskog potencijala na nacionalnom i

internacionalnom nivou,
2. emisije hartija od vrednosti od strane multinacionalnih kompanija, banaka i
drugih finansijskih institucija koje glase na domaću ili strane valute i trgovina
na međunarodnom sekundarnom finansijskom tržištu,
3. ponude finansijskih proizvoda na internacionalnom nivou od strane efikasnih
globalnih konkurenata, kroz direktne kanale distribucije. Globalno
poslovanje, koji god deo sveta da je zahvatilo, donelo je i donosi ekonomski
preporod, omogućava brži ekonomski rast, veća ulaganja, otvaranje više
novih radnih mesta, povećanje standarda ljudi, nove oblike i veštine
organizacije i menadžmenta, znanje, tehnologiju i sl.
1.3.2. Povećanje broja bankarskih usluga na tržištu

Tendencija ubrzanog proširenja spektara finansijskih usluga koje banke nude se
poslednjih godina povećala pod pritiskom sve veće konkurencije drugih finansijskih
kompanija, klijenata koji su više obrazovani i sve zahtevniji, kao i zbog razvoja
40
http://www.imf.org/external/pubs/cat/shortres.cfm?
TITLE=international+Capital+Markets&auth_ed=&subject=&ser_note=All&datecrit=
During&Lang_F=All&brtype=Date&YEAR=Year&submit=Search . ”International
Capital Markets”, International Monetary Fund, septembar 2000., str. 159
41
Šire o tome: Ćirović M., “Tendencije u evropskom bankarstvu i mogućnosti
domaćih banaka”, Jugoslovensko bankarstvo, Beograd, maj 2001.
42
Stepen rasta tržišta kapitala EU beleži manje stope rasta od SAD i Japana. U EU je u
toku proces integracije tržišta kapitala sa ciljem stvaranja jedinstvene panevropske
berze vrednosnih papira
43
Npr. globalni provajderi (npr banke iz Spanije u Latinskoj Americi) su postale
pretnja nacionalnim i lokalnim provajderima, pa su banke na tim tržištima prisiljene
da imitiraju ponudu konkurenata ili da nude kvalitetnije proizvode da bi sačuvale
učešće na tržištu.
BANKE I RIZICI 19
tehnologije. Klijenti su postali veoma osetljivi na kamatu čiju lojalnost banke mogu
veoma brzo da izgube ako se pojave jaki konkurenti. To povećava troškove poslovanja
i rizik, ali i otvara nove mogućnosti za nove izvore prihoda, provizije za usluge, sa
tendencijom širenja u odnosu na tradicionalne izvore prihoda.
1.3.3. Standardi kapitala, supervizorstvo i monitoring banaka

Povećan opšti rizik poslovanja i bankarske krize su dovele do stvaranja Bazelskog
sporazuma jula 1988. god. koji je predvideo jedinstvene stope kapitala prema
ponderisanoj rizičnoj aktivi velikih međunarodnih banaka u zemljama G10 44. U praksi
je veliki broj zemalja pristupio sporazumu koji je predvideo:
1. povećane stope kapitala u odnosu na dosadašnju praksu

2. jedinstvene stope kapitala za svaku klasu rizične aktive banaka, uključujući
ne samo bilansnu sumu već i koeficijente kreditnog rizika,
3. standardi uključuju i rizike vanbilansnih aktivnosti i
4. proširenje na tržišne rizike (rizik kamatnih stopa i rizik deviznih kurseva).
Cilj je sprečavanje banke da se izloži preteranom riziku. Utvrđena su osnovna tri

oslonca: minimalni kapitalni standardi, supervizorski nadzor i tržišna disciplina.
Banke su utvrdile i interne procese upravljanja rizikom sa ciljem održavanja
adekvatne stope kapitala, i to:
1. identifikacija i merenje svih materijalnih rizika,

2. odnos kapitala prema nivou rizika,
3. utvrđivanje eksplicitne ciljne adekvatnosti kapitala sa respektom rizika i
4. procenjivanje saglasnosti sa utvrđenim ciljevima banke.
Supervizorstvo ili monitoring podrazumeva nadzor nad poslovanjem banaka od strane

Centralne banke u cilju u postizanja ravnoteže između ciljeva banaka i strategijskih
ciljeva društva. To se manifestuje u stvaranju uslova za ostvarivanje odgovarajućih
visokih poslovnih standarda i njihovog permanentnog povećanja putem kontinuiranog
praćenja rada banaka.
1.3.4. Povećanje rizika i bankrotstva banaka

Deregulacija i povećanje konkurencije između banaka i nebankarskih finansijskih
institucija, problematični zajmovi i loše poslovanje, uticali su na povećanje
bankrotstva banaka i drugih finansijskih kompanija širom sveta. (slika br.1.2.)
44
Vise o tome u: Bliss R., “Market Discipline and Subordinated Debt: A Rewiew of
Some Salient Issues”, Federal Reserve Bank Chicago, Economic Perspectives, prvi
kvartal 2001.
20 BANKE I RIZICI
ŠDĆ
Slika br. 1.2: Broj bankrota banaka 1934-2003 u SAD 45
1.3.5. Evaluacija finansijskih institucija i tržište novca i kapitala

Navedene promene značajno utiču na vrednost finansijskih institucija. Rast profita i
cena akcija ohrabruje konsolidaciju i konvergenciju. To ukazuje na potrebu da se
banke vrednuju i kako proceniti ciljnu banku. Internacionalizacija poslovanja banaka,
nova tržišta, proizvodi i usluge, značajno usložnjavaju procenu istih.
Povećana konkurencija na tržištima novca i kapitala doprinosi opadanju tržišnog
učešća banaka u ukupnoj finansijskoj aktivi. Velike, visoko kvalitetne korporacije
pozajmljuju jeftinija sredstva od zajmova banaka na tržištima kapitala, prodajom
komercijalnih papira i drugih hartija od vrednosti. 46
1.4. PROMENE I PERSPEKTIVA RAZVOJA BANKARSTVA
Finansijski sektor, sektor informacione tehnologije i sektor telekomunikacija spadaju u

najpopulzivnije delatnosti ekonomskog i tehnološkog razvoja. Njihove stope rasta
prevazilaze stope rasta GDP-a u svetskim razmerma. Finansijske aktive se značajno
povećavaju u odnosu na GDP što je povoljan potencijal za ekspanziju svih finansijskih
institucija. Banke i druge finansijske institucije će uzeti učešće u finansijskom
potencijalu u zavisnosti od toga koje i kakve će strategije koristiti.
45
http://www.fdic.gov/bank/analytical/banking/2006jan/article2/index.html . Jones
K.D., Critchfield T., »Consolidation in the U.S. Banking Industry: Is the “Long,
Strange Trip” About to End?« FDIC Banking Review, 2006., str. 5
46
Gup B.E., Kolari J.W., Commercial Banking - The Management of Risk. John
Wiley &Sons, 2005., str. 20
BANKE I RIZICI 21
Uspešnije će biti one banke koje:
- nude bolje, jeftinije i kvalitetnije finansijske proizvode i usluge i bolje se uklapaju u
strukturu tražnje
- obezbeđuju dobre dugoročne veze sa klijentima putem odgovarajućih marketing
strategija (CRM i sl)
- imaju visok stepen primene i efikasnosti u korišćenju informacione tehnologije
- imaju kvalitetniji menadžment koji ima znanje, veštine i sposobnosti neophodne za
upravljanje bankom
- imaju zacrtanu viziju i misiju, fokusiraju se na ostvarenje strategijske pozicije banke
u budućnosti i sl.
Finansijske institucije će morati da diversifikuju svoju delatnost da bi ostvarile

zadovoljavajući odnos prinosa na sredstva i kapital. Konkurencija će i dalje rasti,
kamatne marže i provizije će biti sve manje. Komercijalne banke će i dalje imati
poseban status, imajući u vidu da su one organizacioni nosioci platnog prometa, kod
kojih se drže transakcioni depoziti koji se koriste za plaćanja (novčani transferi).
Međutim, ono što će dodatno opterećivati banke je sve veća opreznost održavanju
likvidnosti i napori da se održi adekvatan nivo kapitala nasuprot profitabilnosti.
Shodno tome, banke će svakako očekivati povećana kontrola poslovanja od strane
regulatornih tela koja će sputavati razvoj banaka u odnosu na manje regulisane
nebankarske finansijske institucije.
Budućnost komercijalnih banka će i dalje zavisiti od trendova deregulacije i

informacione tehnologije, naročito u domenu finansijskih inovacija, posebno
finansijskih derivata (fjučersa, svopova, opcija i sl.) posebno značajnih za upravljanje
rizicima i špekulacije na finansijskom tržištu. Oni su osnova za finansijski inženjering
tj. stvaranje novih izvedenih oblika finansijskih proizvoda koji će dalje kreirati, širiti i
komplikovati finansijsko tržište. Shodno navedenom, trendovi ukazuju na buduće
hazardno finansijsko tržište sa sve većim oscilacijama cena bankarske i finansijske
aktive. 47 Fokus će biti usmeren na smanjivanje rizika koje snose pojedinci, institucije i
sistem kao celina. 48 Neophodna će biti odgovarajuća stručna znanja iz oblasti
upravljanja rizicima (posebno kreditnog i tržišnih rizika) da bi se smanjivanjem nivoa
rizika na mikro nivou i kroz kompetenciju regulativnih vlasti obezbedila sistemska
stabilnost bankarskog sektora.
47
Kaufman H., “Struktural Changes in the Financial Markets: Economic and Policy
Significance”, Economic Review, Federal Reserve Bank of Kansas City, 1994.
48
Sanford Ch., “Financial Markets in 2020”, Economic Review, Federal Reserve
Bank of Kansas City prvi kvartal, 1994.
22 BANKE I RIZICI
Strukturne promene i konkurencija u bankarstvu
Glava 2.
STRUKTURNE PROMENE I
KONKURENCIJA U
BANKARSTVU
BANKE I RIZICI 23
2.1. UTICAJ MAKRO PROMENA NA STRUKTURU BANKARSTVA
2.1.1. Strukturne promene u finansijskom sektoru

Strukturne promene u finansijskom i realnom sektoru, za sada uglavnom razvijenih
tržišnih privreda (SAD, zemlje Zapadne Evrope, Japan i sl.), su nastale kroz
konsolidaciju kao oblik udruživanja resursa sličnih poslovnih entiteta u veće i
malobrojnije poslovne entitete. Konsolidacija je kreirala velike uslužne finansijske
institucije, promene i mogućnosti za profitabilnije, produktivnije i troškovno -
efektivnije poslovanje. 1 Promene nastaju putem spajanja i pripajanja (‘mergers and
acquisitions’ - M&A) kao osnovnih oblika transfera vlasničkih prava kompanija,
njihovog proširivanja, kontrakcije, korporativne kontrole i prestrukturiranja.
Merdžeri ili fuzije su spajanja vlasništva dve kompanije, što se odnosi na akcijski
kapital (neto aktivu) kao i na operacije obe kompanije koje postaju jedna kompanija. 2
Akvizicije su poslovne transakcije preuzimanja ili kupovine vlasništva slabije
kompanije. Pri tome slabija kompanija prestaje da postoji kao pravni entitet; akcionari
te kompanije su isplaćeni od strane kompanije koja vrši preuzimanje i koja uspostavlja
upravljačku kontrolu nad preuzetom firmom koja nastavlja sa radom u nekoj od
mogućih organizacionih formi (filijala ili divizija) u okviru matične kompanije.
Najveći broj M&A nastaje udruživanjem finansijskih institucija na nacionalnim

tržištima. Internacionalni merdžeri su ređi, uglavnom su to finansijske holding
kompanije ili konglomerati nastali kroz M&A različitih finansijskih institucija. U
ukupnom broju nastalih M&A najveći broj je ipak između banaka (oko 60% od
ukupnog broja ili 70 % od ukupne vrednosti nastalih M&A). Značajn porast
prestrukturiranja poslovnih entiteta se beleži i kroz: zajednička ulaganja (joint
ventures), strateške ili ugovorne alijanse (strategic aliances), divesticije (divestments) i
dekompovanja (breakup). 3
1
“Report on consolidation in financial sector”, IMF- Group of Ten, januar 2001.
2
Ćirović M., Fuzije i akvizicije, Prometej, Novi Sad, 2004. Termin merdžer se koristi
i u širem smislu tako da obuhvata i akvizicije, u užem smislu tj. prave fuzije su
merdžeri jednakih (mergers of equals) sa sličnim nivoom akcijskog kapitala,
vrednosti, obima poslovanja i sl.
3
Joint Ventures je aranžman dveju ili više komanija koje ulažu sredstva u neki
projekat od zajedničkog interesa i upravljaju tim projektom proporcionalno uloženim
sredstvima, s tim da takođe proporcionalno učestvuju u raspodeli profita odnosno
gubitka. Strateške alijanse su aranžmani koje dve ili više kompanija zaključuju u cilju
koordinacije u poslovanju, ne osnivaju se nove kompanije već se koordiniraju akcije
na osnovu ugovora postojećih kompanija. Divesticije suprotno akvizicijama znače
prodaju delova aktive od strane kompanije. Koriste se kao oblik prestrukturiranja kroz
izdvajanja (spin-off), isecanje akcija (equity-carve-out), split-off, split-up i sl.
Dekomponovanje kompanije znači podela na samostalne poslovne entitete po principu
24 BANKE I RIZICI
2.1.2. Konsolidacija i koncentracija u bankarstvu
Tržišna koncentracija banaka predstavlja učešće pet najvećih banaka u aktivi svake
zemlje. Talas megaspajanja je značajno smanjio broj banaka i povećao koncentraciju
finansijske aktive u velikim bankama. To pokazuje sledeća slika br. 1-3.
ŠDĆ
Slika br.1-.3. Smanjenje broja banaka u SAD

U Evropi je bio povezan sa procesima ekonomske i finansijske integracije i
uvođenjem evra. U evro-zoni je putem fuzija formirano 15 od 30 najvećih banaka pri
čemu je prosečna veličina pet najvećih banaka udvostručena. U manjim evropskim
zemljama na pet najvećih banaka dolazi više od 50% nacionalnog bankarskog tržišta,
dok u Belgiji i Holandiji dve najveđe banke drže preko 90% bankarskog poslovanja. 4
Nakon 1997. godine u SAD se 50 vrhunskih banaka fuzionisalo u samo 6 mega

banaka, dok se za sledećih 50 očekuje da će se integrisati u 7 mega banaka. Od velike
ekonomske krize 1933.god. do kraja 80-tih godina broj komercijalnih banaka u SAD
se kretao od 14.300 do 15.500. 5 Konsolidacija, udruživanje i konkurencija su smanjili
da će svaki od njih ostvariti bolje pojedinačne rezultate nego konglomerat.

4
Ćirović M., Bankarstvo. Bridge Company, Beograd, 2001., str. 11
5
Ćurčić U., Upravljanje rastom i performansama banke, Mladost-holding, Loznica,
2003., str. 19 to je rezulat ukljanjanja geografskih barijera za fuzije i akvizicije 1997.
god. u SAD (Riegle-Neal Interstate Banking Act) i preostalih restrikcije za proizvode i
usluge 1999. god (GLB – The Gramm-Leach-Bliley Act). GLB Act dozvoljava
bankama, firmama koje trguju hartijama od vrednosti, osiguravajućim kompanijama,
mutual fondovima, brokerskim i dilerskim kućama, asset menadžerima i dr. da
slobodno ulaze u duge poslove i konsoliduju iste. On takođe dozvoljava kreaciju
bankarskih holding kompanija koje mogu da upravljaju tako širokim spektrom
poslova.
BANKE I RIZICI 25
broj za oko 40%, sa 14.360 u 1979. na 8.580 u 1999. i 8100 u 2001 6 godini. Ako se
ovaj trend nastavi, broj banaka će do 2005. opasti na 6500 7, a do 2008. god. na 3-4
hiljade. 8
ŠDĆ
Slika br. 1-4: Promena u strukturi i koncentracija banaka u SAD 9
Paralelno tome došlo je do porasta broja filijala sa 3112 na 63684 u periodu od 1935-
1999.godine. i broja poslovnica sa 17237 na 72265. Rast bankomata je do
1983.godine bio jednak broju filijala, danas je taj odnos 2:1. U EU prosečna
pokrivenost filijalama je: na 1000 stanovnika 0,57 filijala, dok je u Japanu oko 0,4. 10
6
http://www.fdic. , FDIC/OTS Sumary of Deposits (dec. 2002.)
7
Synkey J.F., Commercial Bank Financial Management - In the Financial - Services
Industry, Prentice Hall, 2002., str. 45
8
Više o tome: Ferguson R., Predavanje na Univerzitetu Massachusetts u Bostonu 27.
oktobra, BIS Review, 9. novembar 1998.
9
http://www.fdic.gov/bank/analytical/banking/2006jan/article2/index.html . Jones
Strange Trip” About to End?« FDIC Banking Review, 2006., br. 3
10
“Payment system in the EU” European Central Bank, National Central Banks,
National Bankers, 2000.
26 BANKE I RIZICI
ŠDĆ
11
Slika br. 1-5: Promene u broju banaka od 1983-2003 god. u SAD
Do sličnih kretanja je došlo i kod nebankarske konkurencije. Na opadanje broja

banaka12 je uticalo i bankrotstvo samostalnih banaka koje su kasnije pripojile
velike banke («purchase and assumption - kupovina i preuzimanje» ili P& A).
Pregled b. 1-3: Praksa tekućeg rapidnog koraka fuzija i akvizicija 13
Područje Indikatori – faktori
1 Regulacije i propisa  Smanjenje restrikcije za filijale
.  Primenom RNIB Act–a iz 1994. eliminisane su
međudržavne bankarske restrikcije
 Primenom GLB Act–a iz 1999. dozvoljena je
konsolidacija u FSI
2 Izveštavanje i  Primena opšte prihvaćenih računovodstvenih
. računovodstveni principa nasuprot Regulatornih
standardi računovodstvenih principa
 Standardi fer vrednosti
 Propisi o eliminisanju metoda interesnog
urduživanja
3 Tehnološki napredak  Napredak u komunikaciji i tehnologiji
. procesiranja podataka
11
http://www.fdic.gov/bank/analytical/banking/2006jan/article2/index.html Jones
Strange Trip” About to End?« FDIC Banking Review, 2006., str. 4
12
U Američkom bankarstvu postoji tri organizacione forme: nezavisne banke (banke
koje nisu udružene sa holding kompanijom), bankarske holding kompanije sa jednom
bankom(OBHCs) i holding kompanije sa više banaka- multinacionalne bankarske
holding kompanije (MBHCs).
13
Ćurčić U., Upravljanje rastom i performansama banke- strategijsko upravljanje
rastom i performansama banke, Mladost-holding, Loznica, 2003., str. 79
BANKE I RIZICI 27
4 Poslovno iskustvo  Porast koncentracije finansijskih institucija na
. nacionalnom nivou
 Povećanje snage i kvaliteta zarade
 Ekspanzija ponude finansijskih usluga
 Ravnomeran rast cena bankarskih akcija
 Porast broja banaka
 Redukcija bankrota banaka
5 Ekonomski faktori  Ekonomski rast
.  Niske kamatne stope
 Izobilje novca raspoloživog za investiranje
 Višak finansijskog kapitala
Dominantna organizaciona forma u SAD su postale bankarske holding kompanije

(BHC) i multinacionalne bankarske holding kompanije (MBHC) (kontrolišu oko 3 od
svaka 4$) u SAD.
¨Cela bankarska struktura se pretvara u centralizovanu gde četiri od pet institucija

dominira tržištem, od grada do sela, od regije do same države. Do 1999.godine će 300
organizacija imati 85% svega što banke rade. 14 Ovakav pogled na strukturu
bankarskog tržišta SAD predstavljen je modelom:
Struktura tržišta  Ponašanje  Performanse
Furash-ov žargon: «željene performanse će biti postignute šta god banke radile».
2.1.3. Najvažniji merdžeri i akvizicije u bankarstvu

Stotine istraživačkih studija ukazuju na trendove u internacionalnim finansijskim
institucijma, posebno na procese M&A i efikasnost internacionalnih banaka u
Francuskoj, Nemačkoj, Španiji, Velikoj Britaniji i SAD tokom devedesetih godina. 15 U
tom periodu je pet najvećih evropskih banaka udvostručilo svoju veličinu i stvoren je
veći broj M&A.
Najveće merdžer i akvizicijske aktivnosti navedene su u sledećem pregledu
Pregled br. 1-4: M&A između velikih banaka
14
Marshall J., ”Interview: Firebrand in Navy and Gray”, US Banker online, 1996.,
str. 2
15
Berger A.N., “Globalization of Financial Institutions: Evidence From Cross- Border
Banking Performance”, IMF Publication, 2000.
28 BANKE I RIZICI
___________________________________
___________________________________
__
Zemlje Fuzije i akvizicije
Španiji BSCH (Banco Santander-Banco Central Hispano-Banesto) i
BBVA(Banco Bilbao-Argentaria)
Austriji BankaAustria (Bank Austria-Creditansalt) i Erste bank (Girop Credit-
Erste SparCasse)
Italiji: San Paolo IMI (Instituto Bancario san Paolo di Torino-IMI) i Banca
Intesa (Banco Ambrosiano Veneto-Cariplo-CPP-BCI)
Nemačkoj: Hypo Vereinsbank (Bazerishe Vereinsbank-HypoBank) i Deutche
Bank - Bankers Trust
Francuskoj BNP Paribas (BNP-Paribas); Banques Popularies-Natexis; Credit
Mutuel - CIC;
Caisse dEparagne- Credit Foncier; Societe Generale-Credit du Nord
Portugalu Banco Comercial Portugues i Banco Portugues do Atlantico
_____________________________________________________________________
_
Važniji noviji merdžer je stvoren između HVB i Uni Credito (2005.) i između
italijanskih banaka Banca Intesa i SanPaolo IMI (2006.) 16
Izuzev stvaranja M&A na tržištu Evrope, stvoreni su i veliki prekogranični

(internacionalni) M&A, i to:
1. Dexia (Credit Local de France-Credit Communal de Belgique),

2. Fortis (Generale de Bank-ASLK-CGER Bank),
3. Merita-Nordenabanken-Unidamark,
4. ING-Banque Brussels Lambert,
5. BSCH-Totta& Acores,
6. Bank Austria-Hypovereinsbank i dr.
U periodu 1980-90 godine u SAD je nastalo 7773 merdžera između banaka. Taj proces
je u vezi sa povećanjem kapitalnih zahteva, bankrotstvom malih i povećanjem velikih
banaka. 17
16
http://www.gruppointesa.it/repository/files/csing.pdf
17
Velike banke su se pozicionirale kao kupci, dale su otkaze višku zaposlenih,
smanjile troškove poslovanja, emitovale nove akcije u vreme povoljnih kretanja na
berzi, prodale svoje neefikasne filijale, proširile svoje poslovanje na brokerske
poslove, MUTUAL fondove, poslove sa hartijama od vrednosti, osiguranje i druge
poslove gde se može lako zaraditi provizija, i oslobodile se »zavisnosti« od visine
BANKE I RIZICI 29
Pregled nastanka značajnijh M&A. u svetu u periodu 1996-2001.godine je dat u
sledećim tabelama br. 1-5 i 1-6.
Tabela br. 1-5: Novije međunarodne bankarske M&A.

Institucija pripajanja Pripojena institucija
Mizuho Holdings,Inc.Japan Dai-Ichi Kangyo Bank, Fuji Bank 2001.
i The Industrial Bank Of Japan
Banking Corporation, Japan Sakura Bank i Sumitomo Bank 2001.
HSBC Holdings PLC; V. Britanija Credit Commercial De France 2001
Banco Santander, S.A. Španija Banco de Estado de Sao Paolo, 2000.
Brazil
ABN Amro Holdings, N.V. Michigan National Corp, SAD 2000.
Deutshe Bank, AG, Nemačka Bankers Trust Company 1999.
Slika br. 1-6: Najveće banke u svetu: mart 2005 18
kamatne marže. Druge su pokušale da smanje sredstva i da se fokusiraju na komitente,

nastojeći da ih upoznaju bolje, da ih različitim vrstama usluga vežu na dugi rok i
osiguraju sebi opstanak i profit.
18
www. Citigroup.com. (The banker)
30 BANKE I RIZICI
Tabela br. 1-6: Značajniji merdžeri u SAD
Rrang Datum Institucija Institucija Vrednost u
spajanja spajanja mlrd$
1 6.04.1998. Travelers Citicorp $72.5
2 13.04.1998. Nations Bank America 61.6
Bank
3 08.06.1998. Norwest Wells Farago 34.3
Capital
4 13.09.2000 Chase J.P. 34.3
Manhattan Morgan&Co
5 13.04.1998 Bank One First Chicago 29.6
NBD
6 18.11.1997 First Union Core States 17.1
Fin.
7 14.03.1999 Fleet Bank Boston 15.9
Financial
8 29.08.1997 Nations Barnett Bank 14.8
Bank
9 18.10.1995 Wells First Interstate 10.9
Farago Bank
10 30.04.1999 Firstar Mercantile 10.6
Bankcorp
11 28.08.1995 Chemical Chase 10.4
Banking Manhattan
12 30.08.1996 Nations Boatmens 9.6
bank Bank
BANKE I RIZICI 31
ŠDĆ
Slika br. 1-7: Broj nastalih nacionalnih i internacionalnih merdžera u SAD (1984-
2003god.)19
Pravilo neprijateljskog preuzimanja glasi: ¨jedi ili ćeš biti pojeden¨. 20

ajveđće neprijateljsko preuzimanje je Well Fargo-va uspešna kupovina First
Interstate Bank 1996.
Tabela br. 1-7: Značajnija neprijateljska preuzimanja (akvizicije)
Datum Target (meta ili ciljna banka)
2001 Sun Trust ($103mlrd) Wachovia ($74mlrd)
2000 North Fork Bancorp Dime Bancorp, NY ($25mlrd)
Melville, NY ($14mlrd)
1995-96 Wells Fargo($74mlrd) First Interstate($55mlrd)
1995 Banc One ($92mlrd) Bank of Boston($47mlrd)
19
http://www.fdic.gov/bank/analytical/banking/2006jan/article2/index.html , Jones
K.D., Critchfield T., “Consolidation in the U.S. Banking Industry: Is the “Long,
Strange Trip” About to End?”, Banking Review, Federal Deposit Insurance Company
(FDIC), 2006., str.8
20
Neprijateljsko preuzimanje Irving Trusta od strane Bank of New York 1987.god. (to
je bio prvi posao ovakve vrste za ovu glavnu američku banku i najveću u to vreme –
ponuda od $1.4 mlrd), smatra se prekretnicom u ovoj aktivnosti i delatnosti.
32 BANKE I RIZICI
1989 NCNB ($55.2mlrd) C&S($23.3mlrd)
1987 Marshall Illisley($5mlrd) Irving Trust($24.2mlrd)
1987 Wilmington Delaware Trust($1.1mlrd)
Trust($2.8mlrd)
1986 Firs Interstate($52.5mlrd) Bank America Corp.
($107mlrd)
1986 Fleet Financial Group The Conifer Group($3.9mlrd)
($10mlrd)
1985 Comerica ($9.5mlrd) Michigan National($6.8mlrd)
1985 Meridian Bancorp Commonwelth ($1.3mlrd)
($5.7mlrd)
1984 Midlantic Banks Statewide Bancorp($0.8mlrd)
($6.4mlrd)
1983 Norstar Bancorp Security New York
($3.6mlrd) ($1.6mlrd)
1983 Barnet Banks ($6.9mlrd) Florida Coast($0.6mlrd)
1982 Huntington Union Commerce($1.5mlrd)
Bancshares($3.6mlrd)
1981 Southeast banking Florida national
Corp($5.8mlrd) banks($2.5mlrd)
2.2. MAKROEKONOMSKE SNAGE I KONSOLIDACIJA BANAKA
2.2.1. Makroekonomske snage koje podstiču konsolidaciju

Procese konsolidovanja podstiču: 21
Zakoni – oni mogu odobravati ili zabranjivati M&A zbog njihovih uticaja na
konkurenciju, finansijsku stabilnost, konflikte interesa irmeđu komercijalnog i
investicionog bankarstva i sl. 22
21
O tome više u: Berger A.N., “Globalization of Financial Institutions: Evidence From
Cross- Border Banking Performance”, IMF Publication, 2000.
22
Prekograničnu konsolidaciju i univerzijalizaciju poslovanja banaka su omogućili i
pomogli sledeći zakoni i programi:U EU- Single Market Programme (1977god), ,
Jedinstveni evropski akt (1986 god.) Bankarska zajednička direktiva (1989god.); u
SAD- The Riegle-Neal Interstate Banking i Branching Efficiency Act (1994. god.) i
Gramm- Leach-Blliley Act (1999. god.)
BANKE I RIZICI 33
Povećana konkurencija - koja značajno smanjuje marginalne prinose i “tera” banke
da povećavaju obime poslovanja da bi ostvarile ekonomiju obima (economy scale) i
obuhvata (economy scope) i generisale veći prinos na sredstva i capital
Restrukturiranje i deregulacija bankarskih sistema 23
Globalizacija – Istraživanja pokazuju da multinacionalne korporacije očekuju od

banaka da poseduju neophodnu ekspertizu i miks proizvoda da bi mogli da odgovore
njihovim investicionim potrebama ili upravljaju rizicima u bilo kojoj delatnosti
korporacije
Država, kroz sledeće poteze vrši:

o uticaj na konkurenciju na tržištu i uslove ulaska (tj. postavljanje
ograničenja ili zabranjivanje prekograničnih merdžera);
o odobravanje/neodobravanje odluka za pojedinačne transakcije
merdžera;
o ograničenje obima dozvoljenih transakcija;
o javno vlasništvo nad institucijama;i
o pokušaje minimiziranja troškova društva u slučajevima grešaka
(neuspeha)
Regulative su se uglavnom u prethodne dve decenije fokusirale na zastitu kupaca i

prevenciju gresaka. Sada se baziraju na povecanje efikasnosti kroz povećanu
konkurenciju, sa fokusom na tržišnu disciplinu, superviziju i upravljanje kapitalom
bazirano na riziku:
1. Standardi korporativnog upravljanja tj. “vrednost akcionara” ili fokus na

prinos na sredstva (return on assets) i prinos na akcijski kapital (return on
equity). Menadžeri su pod stalnim pritiskom da povećaju ove koeficijente
kroz nove izvore profita i optimalnu alokaciju sredstava.
2. Politika vlade u nastojanju da umanji socijalne rashode izazvane neuspehom
spašavanja institucija koje propadaju. 24
23
M&A su njihov direktan rezultat, ali je teško utvrditi da li su veći značaj u njihovom
nastajanju imale reforme regulative ili tehnološki napredak, inovacije i finansijski
inženjering. Postoje izvesni dokazi da su tehnološke inovacije u mobilizaciji depozita
podstakle deregulaciju i da je razvoj tehnologije bio ključni faktor koji je omogućio
finansijskim institucijama u SAD-u da prevaziđu funkcionalna i geografska
ograničenja.
24
Npr. u Francuskoj, Japanu, Skandinaviji i Velikoj Britaniji u rešavanju problema
propalih institucija nadzorni organi vlasti su podsticali merdzere ili su forsirali
likvidaciju i prodaju najslabijih institucija. U Japanu u vreme krize banaka 90-tih
razvijene su investicije vlade ciji je zadatak bio da podrže rekonstrukciju i
konsolidaciju bankarskog sektora. Vlade mogu razvijati programe konsolidacije sa
ciljem stvaranja Nacionalnog šampiona i dominacije na globalnom tržištu.
34 BANKE I RIZICI
3. Uvođenje eura, proces koji je imao različit uticaj na konsolidaciju u
zavisnosti od finansijskog sistema.
Euro je brzo doveo do integrisanog tržišta novca, i na taj način uticao na motive za
konsolidaciju kroz otklanjanje privilegija u pogledu cena koje su uživale mnoge banke
na nacionalnim tržištima. Ovakav razvoj događaja je dodatno motivisao banke da se
konsoliduju da bi održale ranije poslove sa velikim korporacijama. Euro doprinosi i
povezanosti tržišta kapitala čija integracija ima tri glavna efekta na motive
konsolidacije banaka, tj. (1) stvara se povećani potencijal za generisanje prihoda sa
povećanjem tržišta; (2) postoji potencijal za ekonomije obima, smanjenje troškova i
(3) određena veličina institucije utiče na diversifikaciju rizika u toj industriji.
2.2.2. Sile koje koče konsolidaciju

Faktori koji koče konsolidaciju su najčešće regulative, greške u informisanju, kulturne
razlike, razlike u korporativnom upravljanju, troškovi upravljanja složenim sistemima,
poreska politika i sl. Oni se razlikuju od tržišta do tržišta i od zemlje do zemlje. 25 To
su uglavnom:
1. Zaštita “nacionalnih šampiona”- vlade mogu štititi domaće preduzetništvo
postavljanjem visokih prepreka za strane kupce koji nameravaju da kupe
većinski udeo nekih institucija
2. Vlasništvo vlade nad finansijskim institucijama ograničava konsolidaciju
pošto bi ona morala da se izvede putem privatizacije
3. politika konkurencije - neki projekti konsolidacije odbijeni su na osnovu
objašnjenja da bi mogli rezultirati dominancijom na tržištu, neki merdžeri
moraju proći test vlasti nadležnih za konkurenciju u nekim zemljama, što
uključuje duga odlaganja, troškove i neizvesnost
4. profesionalne tajne - nacionalna regulativa koja se odnosi na prosleđivanje
podataka i poverljivost može delovati preventivno na konsolidaciju 26
5. razlike u kulturi - koje se mogu javiti na korporativnom nivou, između
sektora, regiona ili zemalja, poslova sa stanovništvom i privredom, kod
internacionalnih merdžera i akvizicija (razlike u jeziku, načinu komunikacije,
potrebama klijenata, specijalno uspostavljenih kanala distribucije i sl). Ovi
faktori određuju lakoću, i troškove ulaska banke u različite oblasti i regione.
25
Npr. neprijateljska preuzimanja su mnogo omrazenija od prijateljskih merdzera, što
objašnjava njihov mali broj. Ona se mogu smanjiti npr. merama vlade koja ih može
učiniti skupljim i dugotrajnijim nego u ostalim delatnostima. Struktura akcionara i
menadžmenta, zaštita prava malih akcionara takođe može ograničavati neprijateljska
preuzimanja. Za preuzimača može biti veoma rizično da izvede akviziciju bez
saradnje ciljnog menadžmenta i akcionara s obzirom na specifičnost bankarskog
poslovanja.
26
Oko 60% intervjuisanih smatra da su i regulatorne prepreke “vrlo važne” smetnje
prekograničnoj konsolidaciji; od 15-20% ih smatra umereno važnim. Treba istaći da se
očekuje da će tokom vremena ove regulatorne razlike između zemalja isčeznuti, sa
tendencijom da umanje barijere konsolidaciji preko-granice.
BANKE I RIZICI 35
Razlike u korporativnoj kulturi i korporativni identiteti preduzeća su smatrani
naročito problematičnim kod merdžera između jednakih. Pokušaji akvizicija
često postaju neprijateljski i neomiljeni u slučajevima kada postoji velike
razlike u poslovnoj kulturi: 27
6. neadekvatni informacioni tokovi - vrsta tržišne neefikasnosti koja može

povećati nesigurnost dobiti koja se očekuje od merdžera ili akvizicije. Oni
mogu biti pripisivani velikim razlikama u računovodstvenim standardima u
više zemalja i sektora
7. nedostatak kompatibilnosti finansijskih izveštaja – može ukazati na postojanje
neizvesnosti u pogledu rizika procene imovine institucija uključenih u
transakciju. Rastuća složenost velikih transakcija poslednjih godina je
povećala značaj međunarodnih računovodstvenih standarada u procesima
stvaranja M&A
8. problemi u proceni aktive
9. nedostatak transparentnosti - ako su informacije asimetrične i nesigurne i
ukazuju na skrivene troškove banka mora pažljivije proceniti rizik kada ulazi
u akviziciju
10. korporativno upravljanje – značajne su razlike u zakonima i regulativi
između zemalja u pogledu funkcija odbora direktora i srednjeg menadžmenta
koje utiču na međusobne veze ova dva tela koja donose odluke, na njihove
relacije sa akcionarima, zaposlenim, kupcima, zajednicom i vladom.
11. Vlasnička struktura - organizaciona struktura i strategijsko upravljanje i
donošenje odluka jedne kompanije govore mnogo o tome da li se
konsolidacija može smatrati validnom poslovnom opcijom.
12. struktura kapitala – načini povećanja kapitala variraju, tako variraju i
mogućnosti uticaja na nadzorni odbor u vezi sa donočenjem odluke o
konsolidaciji. Takav uticaj je čini se najveći kod preduzeća koja se uglavnom
zasnivaju finansiranju nekretnina i opreme
13. postojanje defanzivnih strategija - odbrana od preuzimanja je najjača kada je
finansiranje iz privatnih izvora i veći deo vlasništva je u privatnim rukama.
Strategije odbrane uključuju isplatu provizija menadžerima, tzv. ”zlatne
padobrane” ili pravne i tehničke prepreke kao što su kompleksni ugovori o
vlasništvu (“otrovne tablete”) ili sklapanje tzv.cross-shareholdings sa drugim
institucijama
14. troškovi kompleksnosti - tj. podcenjivanje troškova ili kompleksnost
upravljanja velikim i heterogenim institucijama i teškoće prilagođavanja
drugim korporativnim kulturama 28
27
Ne iznenađuje da su rezultati intervjua isticali da su kulturne razlike bile najvažnije
u pogledu konsolidacije prekograničnih integracija i integracija na različitim
segmentima,oko 70% ispitanika; 40% se izjasnilo da je smetnja i za domaće merdžere
koji uključuju preduzeća iz različitih segmenata industrije; oko 50% smatra da su
kulturna ograničenja srednje bitna kod oba tipa merdžera
36 BANKE I RIZICI
15. poreska politika - konsolidacija može dovesti do smanjenja poreskih obaveza
ali kod prekograničnih merdžera direktni i indirektni troškovi nametnuti
oporezivanjem mogu investiciju učiniti nerentabilnom. Dvostruko
oporezivanje na teritoriji dve zemlje može biti prepreka konsolisdaciji.
2.2.3. Efekti konsolidacije, udruživanje i budući trendovi

Konsolidacija povećava koncentraciju finansijskih institucija, smanjuje rizik
geografskom diversifikacijom poslovanja, ali ne garantuje profit koji uglavnom zavisi
od kvaliteta upravljanja finansijskom institucijom. Može uticati na povećanje stepena
interdepedencije između velikih kompleksnih institucija kroz: (1) međubankarske
zajmove, (2) OTC derivate, (3) sisteme plaćanja i poravnanja i sl. Složenost
konsolidovanih institucija takođe otežava procenu njihovog stvarnog stanja i one su
izazov za regulatorne autoritete i supervizore pošto njihov porast može da ima
ozbiljne i teške posledice po finansijski sistem (domino-efekat).
Istraživanja pokazuju da novonastale konsolidovane firme »ohrabrene novom

veličinom« ulaze u visokorizične transakcije, to može povećati sistemski finansijski
rizik. Supervizori u mnogim zemljama primenjuju politiku “prevelika da propadne” tj.
konsolidacija može da poveća moralni hazard kod velikih banaka ohrabrujući ih da
uđu u velike rizike i na taj način pogoršaju tržišnu disciplinu. Ona može redukovati
konkurenciju na finansijskom tržištu, povećati troškove likvidnosti za neke institucije,
uticati na formiranje kamatnih stopa ali nema nekog većeg uticaja na monetarnu
politiku. Istraživanja pokazuju da samo relativno male banke mogu povećati
efikasnost sa povećanjem velićine. Komercijalne banke i osiguravajuće kompanije
uglavnom beleže povećanu efikasnost kroz ekonomiju obima. Međutim, rapidne
promene koje se dešavaju na finansijskom tržištu mogu redukovati te efekte u
budućnosti.
Efekti konsolidacije na konkurenciju zavise od uslova tražnje i ponude na relevantnim

ekonomskim tržištima, uključujući velićinu i barijere za ulazak novih kompanija. Za
proizvode »retail bankinga«, ponuda i tražnja su geografski lokalnog karaktera. Tržišta
»wholesale banking« proizvoda-poslovi sa privredom ili bankarstvo na veliko -
investicione aktivnosti i poslovi na tržištu novca i deviznom tržištu, derivati i
upravljanje aktivom su nacionalnog ili internacionalnog obima pri čemu elektronsko
bankarstvo značajno redukuje konkurenciju. Istraživanja u Italiji i SAD pokazuju, da
komercijalne banke u ovim zemljama nakon konsolidacije značajno smanjuju
odobravanje kredita malim preduzećima zbog povećanog rizika. To je šansa za druge
nekonsolidovane banke i druge finansijske institucije da pokriju to tržište. Nove
tehnologije, kao što je »credit scoring system«, mogu omogućiti smanjenje rizika i
povećanje kreditiranja od strane finansijskih institucija nakon konsolidacije, malih i
srednjih preduzeća. Konsolidacija će se najverovatnije nastaviti kroz univerzijalizaciju
28
Npr. strategija kombinovanja poslova sa visokim zaradama npr. kod investicionog
bankarstva sa stabilnijim kod životnog osiguranja mogu voditi do gubitka cilja i
podcenjivanja snage kupaca
BANKE I RIZICI 37
provajdera finansijskih usluga i specijalizaciju organizacionih delova unutar istih za
određene tržišne segmente.
Udruživanje u industriji finansijskih usluga podrazumeva integraciju banaka i drugih

provajdera finansijskih usluga kroz kombinaciju i ekspanziju delokruga njihovih
proizvoda i usluga. Udruživanje se vrši kroz M&A između banaka i drugih
nebankarskih finansijskih institucija što za rezultat ima stvaranje bankarskih holding
kompanija i finansijskih holding kompanija. U ove procese banke ulaze da bi lakše
izvršile dezintermedijaciju svog poslovanja i prilagodile se promenama u okruženju,
obezbedile opstanak, rast i razvoj. Neophodnost udruživanja proističe iz činjenice da
je diferencijaciju u ponudi finansijskih proizvoda i usluga teško ostvariti, jer su razlike
između istih gotovo neprimetne.
Prosečnom klijentu banke je potreban tekući račun, usluge bankomata, računi štednje,
brokerske usluge, zajam za automobil, osiguranje i hipoteka. Vođenje principom
ekonomije obima banke i druge finansijske institucije su kroz udruživanje videle
mogućnost da ponude sve finansijske proizvode i usluge na jednom mestu (univerzalni
finansijski super marketi), snize troškove i uvećaju profite. Naime, kroz unakrsnu
prodaju proizvoda i usluga tzv.«cross seling« na jednom mestu, se ostvaruju značajne
uštede u poslovanju i povećava obim prodaje istih. 29 Na taj način su stekle imidž i
prepoznatljivost na tržištu kao ”finansijske robne kuće” koje prate reklamni slogani
“Vaša banka-institucija koja pruža sve finansijske usluge”.
Značajnija udruživanja u finansijskom sektoru SAD od 1990 do 2000. godine su:
 MELLON BANK JE KUPIO DREXEL CORPORATION

 NATIONS BANK CORP. i FIRST UNION su kupili MONTGOMERY SECURITIES i
WHEAT FIRST
 NATIONS BANK je kupila BOATMEN’S BANCSHARES, BARNETT BANKS i BANK
AMERICA (BANK OF AMERICA)
 CITIBANK I TRAVELERS PROSPERTY i CASUALTY CORP., koja je vlasnik SALOMON
SMITH BARNEY su formirale CITIGROUP
 DEUTSCHE BANK (NEMAČKA) JE KUPILA BANKERS TRUST (NJUJORK)
 CHARLES SCHWAB CORP. je kupio U.S.TRUST CORP.
 METLIFE JE KUPIO GRAND BANK iz Kingstona
 CREDIT CUISSE GROUP JE KUPIO DONALDOSON, LUFKIN i JENRETTE INC.
 UBS AG’S JE KUPIO PAINE WEBBER GROUP
 BB&T JE KUPIO preko 70 regionalnih osiguravajućih društava, brokerskih
kuća i sl.
Manje banke, da bi opstale na visokokonkurentnom tržištu, »spas«« nalaze u

specijalizaciji poslova »krojenih po ukusu« malog biznisa, ličnom pristupu i
marketing orjentaciji prema klijentima i njihovim potrebama (customization) za
29
Pierce J., The Future of Banking., Yale University Press, New Haven, 1991., str. 74
38 BANKE I RIZICI
finansijskim proizvodima i uslugama. Krajnja budućnost bankarskog sektora još nije
poznata!
Budući trendovi konsolidacije mogu se sagledati kroz sledeće scenarije.
Scenario1: Univerzalne institucije.

Ovaj trend se očekuje i u budućnosti, postojaće dalja konsolidacija i udruživanje
izmedju finansijskih institucija, ali i ne-finansijskih entiteta kao što su proizvodjači iz
domena inofrmacionih tehnologija i telekomunikacija, poštujući činjenicu da će sa
daljim rastom preduzeća rasti i njihova kompleksnost i teškoće u upravljanju. Praznine
mogu popuniti neke regionalne institucije specijalizovane npr. za vođenje malih i
srednjih preduzeća npr.u poljoprivredi.
Scenario 2: Specijalizovane institucije.

Mnoge institucije wholesale i retail banking su zauzele globalnu perspektivu, ali u
segmentu prodaje regionalno prisustvo može biti pod pritiskom pošto su prednosti
obima ograničene razlikama u lokalnoj kulturi. Optimalna veličina i struktura
institucija može zavisiti delimično i od veličine tržišta na kome institucija posluje.
Shodno tome, scenario specijalizovanih institucija se ne preporučuje za mala tržišta,
već za velika kao što je tržište SAD, koje u ovom pogledu ima perspektvu.
Scenario 3: Ugovorno bankarstvo.

Finansijske institucije se u budućnosti mogu specijalizovati kroz tehnologiju i
vertikalnu integraciju, odvajanje “proizvodnje” i “isporuke” finansijskih proizvoda
korisnicima. Zavisno od komparativnih prednosti određene banke, ona mora da
proizvodi samo one proizvode koje sama ima u ponudi, a druge može nabavljati od
specijalizovanih proizvođača (bilo izvan ili u samom finansijskom sektoru).
Konkurencija će se zasnivati na brendovima, kvalitetu proizvoda i usluga i cenama.

Dobar primer može biti internet bankarstvo. Mostovi između personalnog finansijskog
softvera i vebsajtova finansijskih institucija u kombinaciji sa prednostima u
pouzdanosti, bezbednosti, digitalnim potpisima itd., mogu učiniti mogućim da internet
podrži sve finansijske usluge.
Iako će se konsolidacija između ponuđača finansijskih usluga nastaviti u kraćem roku,

dugoročno gledano neke će propasti. Različiti specijalizovani proizvođači, npr. u
oblasti procesa plaćanja, bi se takođe mogli konsolidovati. Kako će se sve to
izbalansirati ostaje nam da vidimo u budućnosti.
2.3. TRENDOVI PROMENA I KONKURENTNOST BANAKA
2.3.1. Konkurentnost i opstanak banaka na tržištu
BANKE I RIZICI 39
Videli smo, da su navedeni trendovi promena značajno redukovali broj banaka na
finansijskom tržištu. 30 Tako na pr. u SAD, banke su samo pre jednog veka držale dve
trećine ukupne finansijske aktive, a danas je taj procenat opao na samo jednu petinu
(2003 godine je iznosilo samo 22,7%). 31 Na tržištu EU su dominantne još uvek
komercijalne banke i štedionice. 32 Učešće ostalih finansijskih institucija je malo, ali u
postepenom porastu. Zahvaljujući deregulaciji »bankarstvo je iz stanja ograničene
konkurencije došlo u stanje povećanog rivalstva«. 33 Konkurentnost je značajno porasla
i postavlja se pitanje “šta je banka, a šta nije?”
Da bi opstale na tržištu, banke su prinuđene da se »otimaju« za klijente sa drugim

nebankarskim finansijskim institucijama (investicionim bankama, osiguravajućim
društvima, penzionim fondovima, institucionalnim investitorima i sl.), da se uključuju
u razne poslovne aktivnosti kao što su: osiguranje, lizing, faktoring, upravljanje
diversifikovanim portfolijima utrživih hartija od vrednosti i sl. Takođe se sve više
orjentišu na tržišta, prihvatanjem i primenom nove menadžment i marketing filozofije
upravljanja bankom, da bi bile sposobne da se bore na visoko-konkurentnom
globalnom tržištu.
Pod takvim pritiscima slabije banke ili propadaju ili se pripajaju finansijskim
konglomeratima. Deregulacija 80-tih i 90-tih godina na bankarskom tržištu SAD 34 je
dovela do nastanka žestoke konkurencije i ulaska nebankarskih konkurenata na
bankarsko tržište SAD. To se kasnije reflektovalo i na tržišta drugih zemalja.
30
Klijenti mogu otvoriti tekući račun u npr. SAD-u kod lokalne komercijalne banke,
štedno – kreditne zadruge, mutual štedne banke, kreditne unije, brokerske kuće, kao
što je Merrill Lynch, ili za isti mogu dobiti popust kod brokera kao što je Charles
Schwab. Takođe takvu uslugu mogu dobiti kod Intuit-a, (softverske kompanije koja
omogućuje plaćanje rauna putem svog Qicken softvera), ili kod virtuelne banke
(celokupno poslovanje obavlja preko interneta). Oni koji žele kreditnu karticu mogu
da je dobiju kod bilo koje depozitne institucije, benzinske pumpe, robne kuće ili
nacionalne finansijske kompanije. Može se takođe dobiti i kartica General Electric-a,
General Motorsa-a, Ford Motors-a, Prudential-a, Merrill Lynch -a, Charles Schwab-a,
IBM-a i mnogih drugih nebanakrskih finansijskih institucija i nefinansijskih
kompanija. Klijenti imaju više izbora nego ikada pre
31
Gup B.E., Kolari J.W., Commercial Banking - The Management of Risk. John
Wiley&Sons, 2005., str. 15
32
Učešće komercijalnih banaka u ukupnoj aktivi se kreće: u Francuskoj 54%,
Nemačkoj 47,9%, Španiji 55,7% Italiji čak 81%.
33
Canals J., » Universal Banking. International Comparisons and Theoretical
Perspectives« Clarendon Press, Oxford, 1997., str 327
34
Glass Steagall zakon je stvorio tri razliita sektora: komercijalno bankarstvo,
investiciono bankarstvo i osiguranje. Bank Holding zakon je odredio aktivnosti usko
vezane za bankarstvo i ograničio spektar aktivnosti koje kompanija može da ima ako
poseduje banku. Mc Faden zakon je ogranićio geografsko tržište banaka tj. Države u
Sad su odlučivale strukturi filijala banaka na domaćem i međunarodnom tržištu.
40 BANKE I RIZICI
2.3.2. Konkurencija na tržištu depozita i kredita

Vreme regulacije je »primoralo« banke da osmisle različite metode privlačenja
klijenata u sferi štednje i depozita (organizovanje ručkova u prestižnim restoranima i
društvene igre, različite vrste poklona, aparati za domaćinstva i sl.) u cilju
diferencijacije usluga od drugih. Ograničena ponuda, visoka stopa inflacije i pad
kamatnih stopa na depozite su stvorili uslove za nastanak novih finansijskih
institucija. 35 Komercijalizacija interneta i internacionalizacija poslovanja čine
dostupnim informacije o raspoloživoj ponudi na finansijskim tržištima širom sveta. Ne
čudi onda što je konkurencija na tržištu štednje i depozita oštra! 36
Slično je i na tržištu kredita. Banke su u periodu regulacije izgubile veliki broj

korisnika kredita. Visoki troškovi izvora sredstava, pritisak konkurencije i niske
kamate na korporativne hartije od vrednosti Money Mutual Funds su mnoge velike
klijente banaka usmerile na jefitinije izvore sredstava (emisijom hartija od vrednosti
posredstvom fondova) od bankarskih kredita. 37 Banke su taj problem pokušale da
35
York, 2003., str 8
Merrill Lynch je prvi počeo otvaranjem kamatonosnog tekućeg računa (interest
bearing cheking account) što je bankama bilo zabranjeno Tada su nastali i Money
Market Mutual fondovi, kao rezultat dogovora nekoliko investicionih banaka. Oni su
ponudili atraktivniju kamatu i mobilisali depozite sa tržišta i investirali ih u hartije od
vrednosti (Tresaury Bills), depozitne certifikate i druge visokoprinosne hartije od
vrednosti. Bez direktne konkurencije su u periodu od 1978-81 god. godine uvećali
aktivu sa 10,8 na 186mlrd$. U tom periodu državne obveznice na tri meseca su imale
za 9% veću kamatu nego banke. Ovi fondovi su izgubili na atraktivnosti kada je 1987.
god. bankama dozvoljeno da nude slične uslove.
36
I druge kompanije kao što su American Expres, GE, Household International, Sears
i sl. pod sličnim uslovima nude korisnicima svojih kreditinih kartica mogućnost da
investiraju u malovolumenske depozite uz primamljivu kamatu. Cilj je da se klijenti
zadrže na duže rokove, često se kreiraju nove usluge kao popusti na životno
osiguranje, popusti na putovanja, razni paket aranzmani, itd.
37
York, 2003., str. 10
Glass Steagal-ov zakon je zabranjivao komercijalnim bankama da same izdaju hartije
i one su izgubile korporativne korisnike kredita, koji su ih zamenili komercijalnim
hartijama po nižoj ceni. Tek 1987.god. banke su dobile dozvolu od da emituju i trguju
hartijama od vrednosti, ali do tada su izgubile značajan broj klijenata u korist
investicionih banaka i fondova. Razvoj Junk Bonds tržišta je proširio konkurenciju na
tržištu kredita na srednja preduzeća koja su kao zajmotražioci niže reputacije. 1980-
tih, nekoliko investicionih banaka, ubedilo je investitore da su obveznice nekih
preduzeća (rangirane kao Ba) solidne investicije. Prosečna kamatna stopa na depozite
u bankama, je bila tako niska da je kamata na obveznice od 3,5% ili čak 5% bila i više
nego dovoljna da kompenzuje rizik obveznice. Preduzeća emitenti su na taj način
BANKE I RIZICI 41
prevaziđu ulaskom u investiciono bankarstvo i druge usluge koje generišu proviziju.
Male i srednje banke su nastavile da se koncentrišu na kredite, jačanjem veza sa
glavnim klijentima, marketing orjentacijom i prilagođavanjem politike cena.
2.3.3. Vanbilansno poslovanje banaka i sekjuritizacija zajmova

Vanbilansno poslovanje se odnosi na izdavanje akreditiva, garancija, starateljske
poslove, savetodavne usluge, STAND BY akreditive, fjučerse, opcije, svopove,
menjačke poslove, lizing, osiguranje i sl. Ove transakcije se ne evidentiraju u bilansu
banke i pružaju velike mogućnosti zarade putem generisanja provizija i naknada od
ovih poslova. Njihovim obavljanjem banke mogu ući u veliki rizik odnosno, mnogo
zaraditi ili izgubiti. Ovaj trend nije bez rizika. Banke preuzimaju potencijalne
obaveze, i u slučaju da treće lice ne izvrši obavezu za koju je banka izdala garanciju
ili izvršila plaćanja banka snosi rizik transakcije. 38
Sekjuritizacija je finansijska inovacija, vanbilansna aktivnost banke, kojom se sredstva

banke (zajmovi) konveruju u hartije od vrednosti koje se dalje prodaju na finansijskom
tržištu. Naime, banka odobri zajam, a sa druge strane proda hartiju od vrednosti, za
koju kao zalogu koristi odobreni zajam. Na taj način se “uklanja” kredit iz bilansa
banke i rasterećuje kapital za nove plasmane, tj. smanjuje se rizik ukupnog kreditnog
portfolija banke.
Rast kredita, kao rizičnih plasmana, obavezuje banke da povećaju obavezne rezerve i
kapital, a to je skupo i smanjuje profit banke. Pripadajuću kamatu investitoru koji je
kupio hartiju od vrednosti podržanu aktivom (asset – backed securities) banka plaća u
kontinuitetu iz kontinuiranih prihoda koje ostvaruje po osnovu odobrenog (inicijalnog)
zajma. Prikupljena sredstva od kamate i glavnice po osnovu zajma, banka koristi da
ispuni obaveze prema vlasnicima hartija od vrednosti, ali prvo sebi uzima proviziju.
Ako banka prodaje ceftifikate sa kreditom kao zalogom, regulatori dozvoljavaju da
banka ta sredstva prenese iz bilasa u vanbilansno poslovanje. Ona ne mora da odvaja
došla do velikih izvora sredstava na duži rok i pod povoljnijim uslovima od

bankarskih kredita (cena Junk Bonds je bila niža od cene bankarskih kredita). I danas
je tržište Junk Bonds veoma aktivno, one su indikator monetarne politike (na bazi
razlike između kamatnih stopa Junk Bonds i stopa niskorozičnih državnih obveznica).
Rast Junk Bonds je smanjio ukupnu količinu kvalitetnih kredita i kamatnu maržu i
povećao rizik za banke.
38
Ovo je dramatično demonstrirano krajem 2001. i početkom 2002. godine sa
bankrotom ENRON-a i KMART-a i problemima sa TYCO i drugim firmama. Kako su se
ove nefinansijske kompanije približavale bankrotu berze novca i kapitala su se pred
njima zatvorile tako da su neophodna sredstva tražili od banaka. Tako da neposredno
pre bankrota ENRON i KMART su povećali svoje pozajmljivanje od banaka koje su ubrzo
neki deo kredita otpisale, a drugi ugovorile po većoj kamati. Banke su ubrzo shvatile
da su sredstva odobravale kompanijama pred bankrotom. TYCO nije propao ali je ušao
u ogromne dugoročne dugove, koje je akumulirao ne emitujući hartije od vrednosti
već od bankarskog sektora.
42 BANKE I RIZICI
rezerve u slučaju da korisnik kredita nije u stanju da ispuni sve svoje obaveze, tako da
se ukupna količina sredstava zarobljenih u rezervama smanjuje, te se povećava
likvidnost banaka. Sekjuritizacija eliminiše i kamatni rizik, ona je u ovoj ulozi
investicioni bankar koji zarađuje proviziju servisiranjem kredita bez preuzimanja
kreditnog rizika.
Proces je skup zbog troškova emisije hartija od vrednosti i provizija za kreditne

garancije (poboljšanje kvaliteta hartije od vrednosti kroz garantovanje od strane
osiguravajućih kuća i drugih institucionalnih investitora; banka za tu uslugu plaća
naknadu). Najbolji zajmovi za sekjuritizaciju su oni sa standardnim karakteristikama
ročnosti, veličine, cene, kolaterala i sl. Hipoteke su najpopularnije jer su slične širom
svih tržišta. Komercijalni zajmovi su zbog njihove diversifikovanosti manje popularni
jer su više izloženi riziku. Visokorizični krediti malim i srednjim preduzećima se retko
sekjurtizuju zato što je teško odrediti njihov kvalitet da bi se iskoristili kao zaloga u
emitovanju hartija od vrednosti. 39
2.3.4. Konkurencija na polju razvijanja uslužnih programa

Bankama konkurišu i multinacionalne kompanije kao što su GENERAL MOTORS, FORD,
DAIMLER CHRYSLER i TOYOTA koje finansiraju kupovinu automobila za svoje kupce,
osnivaju auto-dilerske kuće i razvijaju slične programe unapređenja programa
prodaje. Profitabilnost ovih kompanija se zbog diferencijacije poslovnih aktivnosti
može meriti sa profitabilnošću komercijalnih banaka. Njihova strategija se bazira na
stvaranju ekonomije obima na bazi prodaje automobila i nekretnina kao najvrednijih
stvari koje prosečni ljudi kupuju.
Platni promet je za banke postao visoko konkurentno tržište koje se sve više bazira na
elektronskim sistemima plaćanja. Zašto se Microsoft posmatra kao pretnja bankama?
Mnogi analitičari tvrde da je to zbog tehnološkog napretka i rapidnog porasta
obavljanja transakcija elektronskim putem posredstvom pametnih kartica (smart),
mreža bankomata (ATM) i Interneta. Gotovina još uvek dominantna po pitanju broja
transakcija, ali su iznosi minimalni. Transakcije na veliko, korišćenjem elektronskih
platnih sistema FEDWIRE i CHIPS su malobrojne ali su iznosi visoki. Čekovi su drugi
najkorišćeniji metod plaćanja u SAD (preko 10% svih transakcija u 2000. godini.),
dobijaju na značaju uvođenjem elektronskog čeka.
Investiciono bankarstvo 40 odnosno, investicione banke nude usluge emisije i trgovine

hartijama od vrednosti, savetodavne usluge u poslovima M&A, poslove upravljanja
aktivom klijenata, visoke zarade na špekulativnim visokorizičnim poslovima na
finansijskom tržištu i sl. (MERRILL LYNCH, MORGAN STANLEY itd.)
39
Barjaktarović, M. »Sekjuritizacija aktive u bankama«, Bankarstvo, Udruženje
banaka Srbije, Beograd, 1/2004. Po osnovu ovih aktivnosti banke u SAD su povećale
beskamatne prihode za 0,7% (od 1985-2000 god.).
40
York, 2003., str. 17
BANKE I RIZICI 43
2.3.5. Stvaranje nebankarskih institucija

Navedene promene su uticale na stvaranje nebankarskih finansijskih konkurenata
karakterističnih za visoko razvijene tržišne privrede. Druge zemlje imaju znatno
skromniju strukturu ovih institucija. To su:
 štedna i kreditna udruženja - specijalizovana za trgovinu štednim depozitima i

odobravanje hipotekarnih zajmova i drugih oblika kredita pojedincima i
domaćinstvima 41
 štedionice - trguju štednim depozitima, odobravaju potrošačke kredite i
hipotekarne zajmove domaćinstvima i investiraju u hartije od vrednosti visokog
kvaliteta 42
 kreditna udruženja - prikupljaju depozite i odobravaju zajmove svojim članovima
kao neprofitna udruženja pojedinaca koji imaju zajedničke karakteristike, npr.
istog poslodavca 43
 fondovi tržišta novca - prikupljaju kratkoročna likvidna sredstva od pojedinaca i
institucija koji kupuju učešće u fondu i investiraju ih u kvalitetne kratkoročne
hartije od vrednosti 44
 investicioni fondovi - javno prodaju akcije koje predstavljaju učešće u vrednosti i
dobit od pula akcija, obveznica i ostalih hartija od vrednosti kojima se
profesionalno upravlja 45
 hedžing kompanije - prodaju akcije na tržištu u okviru velike grupe različitih vrsta
kapitala (uključujući investicije u robu, nekretnine i druga manje likvidna i
rizičnija sredstva) i ta oblast je još uvek u velikoj meri, van potpune regulative 46
 brokerske i dilerske kompanije - kupuju i prodaju hartije od vrednosti u ime
svojih klijenata i za svoj sopstveni račun, investiraju i pružaju profesionalne
savetodavne usluge korporacijama i državama 47
 finansijske kompanije - odobravaju zajmove trgovinskim preduzećima,
pojedincima i domaćinstvima pozajmljivanjem sredstava na finansijskom tržištu 48
41
npr. Atlas Savings and Loan association, više o instituciji na: www. atlasbank.com,
www.flatbush. com
42
npr. Washington Mutual, i American federal Savings Bank:
www.washingtonmutual.com , www.americanfsb.com)
43
npr. American Credit Union of Milwaukee, Chicago Post Office Employees Credit
Union ; www.americancu.org. www.mycreditunion.com.
44
npr. Franklin Templetion Tax-Free Money Fund i Scudder Tax-Free Money Fund
www.franklitempletion.com, www.scuder.com
45
npr. Fidelity i The Vanguard Group www.fidelity.com, www.vanguard.com
46
npr. Mangum Group, Turn Key Hedge Funds; www.magnum.com,
www.turnkeyhedgefunds.com)
47
npr. Salomon Smith Barney i Morgan Stanly; www.smithbarney.com,
www.morganstanley.com
48
npr. Household Finance, GMAC Financial Services www.household.com.,
www.gmacfs.com.
44 BANKE I RIZICI
 finansijske holding kompanije ili konglomerati – prodaju sve vrste finanijskih
proizvoda i usluga49
 osiguravajuće kompanije – štite od rizika lica ili imovinu preko javno prodatih
polisa i upravljaju sistemom penzionih planova preduzeća i pojedinaca
 penzioni fondovi - institucije za ugovornu štednju, sredstva usmeravaju u
kupovinu državnih obveznica, obveznica preduzeća i u stambene kredite (niski
prinosi, visoka stabilnost)
 druge kompanije koje pružaju finansijske usluge - se specijalizuju za hipotekarne
zajmove, kreditiranje preduzeća, faktoring ili lizing poslove, 50 emitovanjem
komercijalnih papira i dugoročnih obveznica i pozajmljivanjem sredstava direktno od
banaka.
49
npr. GE Capital, UBS Warburg AG, Capital One Corporation; www.gecapital.com,
www.ubswarburg.com, www.capitalone.com
50
General Electric Capital Services (GECS) je kompanija u vlasništvu General
Electrica i najveća kompanija za pružanje finansijskih usluga i velikim stepenom
diversifikacije istih. Pored finansiranja kupovine automobila, Associates First Capital,
Household Finance, American Express Credit Card i Sears Roebuck Acceptance Corp.
GECS takođe odobrava razne potrošačke i komercijalne kredite (174 mlrd. od ukupno
425 mlrd. sredstava u 2001. god.). To su veličine koje čine GECS konkurencijom i
največim bankama u Americi. Najvećih dvadeset kompanija koje pružaju finansijske
usluge imaju ukupna sredstva veća od 10 mlrd. Mnoge od njih su u vlasništvu neke
matične kompanije, kao što je GECS, čiji je profit u 2001. god. iznosio 5.4 mlrd$, dok
je dobit GE iznosila 13.7 mlrd$.
BANKE I RIZICI 45
46 BANKE I RIZICI
Glava 3.
TRANZICIJA, MENADŽMENT I
LIDERSTVO U BANKARSTVU
BANKE I RIZICI 47
3.1. PROMENE U BANKARSTVU ZEMALJA U TRANZICIJI
3.1.1. Promene u bankarstvu Centralne i Jugoistočne Evrope

Bankarstvo je u predtranzicionom periodu bilo tradicionalno zaštićena industrija
restrikcijama ulaska stranih i osnivanja domaćih banka. Kao takva omogućila je sebi
»luksuz« da u uslovima nepostojanja gotovo nikakve konkurencije kroz monopolske
kamatne marže kreira enormne profite. Međutim, globalizacija se proširila i na ovaj
deo sveta u naterala banke da u velikoj meri promene stari način poslovanja,
deregulišu i otvore tržište za strane investitore. Ove promene su značajno povećale
konkurentski pritisak na banke i dovele do osnivanja novih institucija, privatizacije
državnih banaka, konsolidacije i ulaska stranih banaka na ovo tržište. 1
Bankarski sektor Centralne i Jugoistočne Evrope je ispoljio primetan razvoj u toku

poslednjih 15 godina tranzicije (1990-2005. godine.). Reforme finansijskog sektora u
tranzicionim ekonomijama su zavisile i od reforme u realnom sektoru. Imajući u vidu
da je »alokacija i monitoring upotrebe kapitala u realnom sektoru – što je u
kompetenciji finansijskog sektora - od ključnog značaja za performanse ukupne
ekonomije. 2 Cilj tranzicionih ekonomija je bio, za neke je još uvek, da izgrade
robustan bankarski sistem što je u tesnoj vezi sa oporavkom preduzeća. Nizak nivo
štednje stanovništva, kao osnovni izvor sredstava i kreditnog potencijala banaka je bio
ključni problem u finansiranju i oporavku preduzeća.
Program reforme bankarskog sektora u ovim zemljama je obuhvatio:
 svojinsku transformaciju banaka i politiku konkurencije,

 rekapitalizaciju banaka,
 redefinisanje poslovnih strategija.
Vlasnička transformacija u realnom sektoru je imala za cilj stvaranje profitno

orjentisanih preduzeća putem stranih direktnih investicija i zajedničkih ulaganja (nova
znanja, proizvodne tehnologije, korporativno upravljanje - bolje performanse).
Vlasnička transformacija banaka se odvijala putem ulaska stranih banaka sa jakim
renomeom, jakom bazom kapitala i visokom poslovnom tehnologijom. One su
preuzele dominantnu ulogu u procesima konsolidacije i kontrole ovih tržišta.
Austrijske i italijanske banke su prve iskoristile mogućnost da »odu na istok«.
Procenat ukupne aktive se u periodu od 1994-1999.godine povećao sa 8% na 56%.
Mađarska je preuzela lidersto u procesu privatizacije, i krajem 1999. godine strano
1
http://www.bis.org/publ/bppdf/bispap28.pdf, Hawkins J., Mihaljek D,. The banking
industry in the emerging market economies: competition, consolidation and systemic
stability- an overview, Bank for International Settlements, 2006., str. 3.
2
O tome više u: Stiglitz J., “The Role of State in Financial Markets”, Annual
Conference on Development Economies, The World Bank, 1994., Washington.
48 BANKE I RIZICI
Tranzicija, menadžment i liderstvo u bankarstvu
učešće je bilo više od 60% u ukupnoj bankarskoj aktivi. Isti procenat je zabeležen u
Češkoj Republici (u Poljskoj 53%). Ovo je veliki i dinamičan region sa izvanrednim
mogućnostima rasta i prosperiteta. 3 Ukupna veličina bankarskog sektora u ovim
zemljama je još uvek mala sa niskim stepenom intermedijacije.
3.1.2. Reforma bankarskog sektora i struktura vlasništva

Ulazak stranih banaka sa reputacijom, velikim iznosima kapitala i visokom
tehnologijom razbija oligopolsku strukturu domaćih banaka i stvara pogodan ambijent
za povećanje konkurentnosti. Ključni problem je bio rekapitalizacija banaka, tj.
uklanjanje neperformansnih zajmova iz bilansa banaka koji su u tranzicionom periodu
toliko narasli da ih banke nisu mogle pokriti iz sopstvenog kapitala i rezervi. 4 Za
rekonstrukciju bankarskih sistema ove zemlje su uglavnom izdvajale od 5-15 % GDP-
a. Najuspečniji metod privatizacije je bio prodaja stranim bankama putem javnih
licitacija da bi se obezbedila transparentnost.
Ovaj metod se nije mogao primeniti u svim zemljama zbog nedostatka menadžment
timova koji bi sproveli uspešno taj posao. Nedostatak poverenja u banke je loše uticao
na potražnju za akcijama banaka. Iskustva Mađarske i Češke ukazuju da se isplati
„čišćenje“ bilansa banaka i transparentnost poslovanja banaka pre privatizacije.
Problemi su bili i skrivene obaveze (vanbilansne stavke, neisplaćene obaveze, porezi i
sl.) i zajmovi koji bi mogli postati nenaplativi u budućnosti. Potencijalni kupci obično
traže neke vrste garancija ili mehanizama koji bi im omogućio prodaju kupljene
imovine ukoliko bi se ispostavilo u izvesnom periodu da je kupovina bila loša. Sve
zemlje su, izuzev Poljske, ponudile garancije tzv. „prstenasto ograđivanje“. Ali čak i
sa vladinom garancijom mogu proći godine dok se bilansi ne očiste od ranijih
„grehova“.
U nekim od država privatizacija banaka je dovela do neslaganja javnih i privatnih

interesa, tj. straha od koncentracije vlasništva u rukama bogatih pojedinaca,
korporacija i finansijskih institucija. Mehanizam uticaja države je osmišljen kao, udeo
koji daje državi pravo da stavi veto na strateške odluke banke. Na taj način se
obezbeđuje zaštita od mogućih naglih promena u bankarskoj orjentaciji. S druge strane
3
Osam novih zemalja se pridružilo EU u maju 2004. god.: Poljska, Mađarska. Češka,
Slovačka, Slovenija, Estonija, Latvija i Litvanija. Ove zemlje su sprovele
odgovarajuće zakonske i institucionalne reforme, ostvarile visok rast per capita
dohotka, bitno smanjile učešće države u u industrijskom i bankarskom sektoru,
ostvarile visoko učešće stranih direktnih investicija i visok stepen finansijske
intermedijacije.
4
Redefinisanje poslovnih strategija se bazira na uspostavljanju zdravijih tržišnih
kriterijuma da ne bi ponovo došlo do stvaranja neperformansnih zajmova i bazira se
na selekciji kreditnih zahteva, korišćenju kolaterala i zaštitnih klauzula, kao i na
uvođenju savremene metodologije vezano za upravljanje kreditnim rizicima
BANKE I RIZICI 49
ovakvi aranžmani bi mogli da budu problem za akcionare i da pokrenu pitanja o
budućem netržišnom uticaju države na komercijalne odluke tih banaka.
Nasleđe nepostojanja adekvatnih zakona u bankarstvu ili njihova neadekvatna

primena, su doveli do propadanja većeg broja novoosnovanih banaka. Velike državne
banke su bile opterećene nenaplativim lošim zajmovima, nedovoljnim osnivačkim
kapitalom iz tog perioda, nedostatkom upravljačkih veština, političkim pritiscima i sl.
Mađarska je većinu banaka prodala inostranim strateškim partnerima (10 banka od
1995-2000.godine). Akcije najveće OTP banke su prodate preko berze malim
investitorima zadržavanjem samo jedne zlatne akcije u banci koja daje državi pravo
veta na izbor izvršnog odbora i supervizora. U Češkoj Republici nakon razočarenja u
vaučersku privatizaciju realnog sektora, vlasti su odlučile da prodaju tri najveće
državne banke.
U Bugarskoj je privatizacija banaka završena 2003. godine. Strane banke poseduju

više od 80% tržišta, uključujući pet vodećih banaka koje kontrolišu polovinu tržišta. U
Rumuniji je velika državna banka BCR prodata Erste banci, dok je prodaja druge
velike banke CEC u toku (2006.godina.). Stranci poseduju ¾ bankarske aktive, dok 5
vodećih stranih banaka drže 2/3 tržišta. U Hrvatskoj i BiH stranci poseduju 90%
bankarskog sektora, pet vodećih stranih banaka pokriva ¾ tržišta. Privatizacija u
Albaniji je završena 2004.godine prodajom Štedne Banke Raiffeisen banci.
Učešće stranih banaka u ukupnim sredstvima bankarskog sektora krajem 2005. godine:
Slovačka i Češka 95%, Hrvatska 90%, Mađarska 85%, Bugarska 80%, Poljska Srbija i
Rumunija oko 70%, Slovenija 40%. 5 Uni Credito grupa je neosporni lider u regionu
(ukupna angažovana aktiva 70mlrd€), zatim Erste Bank (oko 50mlrd€), Raiffeisen
banka (oko 42mlrd€), KBC i Societe Generale oko 39 mlrd€.
Stepen finansijskog posredovanja, mereno bankarskom aktivom kao % GDP-a,

2005.godine je dostigao 66% u Jugoistočnoj Evropi. Mada predstavlja značajno
poboljšanje, to je još uvek ispod prosečnog nivoa od 80% u novim zemljama
članicama EU, ili 224% u Evro zoni. Hrvatska zauzima vodeće mesto 114%, BiH
80%, Bugarska 78%, Rumunija 54%, Srbija 46%. 6
3.1.3. Finansijska intermedijacija i efekti opštih promena

Banke u ovom regionu karakteriše agresivna tržišna penetracija i oprezna politika
odobravanja zajmova, uglavnom privredi. Krediti stanovništvu beleže veliki rast u
odnosu na GDP u celom regionu. Srbija takođe beleži značajan rast potrošačkih
5
Učešće stranih banaka posle restrukturiranja bankarskih sistema.
6
U Belorusiji je veliko učešće državnih banaka i proces restrukturiranja je u najranijoj
fazi. U Ukrajini su ostale dve državne banke, Oshadbank i Ukreximbank, sa ukupnim
tržišnim učešćem od 10%, koje su planirane za privatizaciju. Ekonomski oporavak je
doveo do smanjenja učešća loših zajmova i stabilizovanja povrata na prosečnu aktivu
za ceo bankarski
50 BANKE I RIZICI
zajmova, što remeti monetarnu i makroekonomsku stabilnost i rezultira uvođenjem
restriktivnih mera od strane centralnih banaka (povećanje kamatnih stopa, obaveznih
rezervi). Zajmovi se često koriste za uvoz potrošačkih roba što povećava
spoljnotrgovinski deficit. Hipotekarni krediti takođe beleže značajan rast (kao % GDP-
a u 2005.g.): u Hrvatskoj 12%, Mađarskoj 11%, Češkoj 9%, Poljskoj 7%, Bugarskoj
5%, Slovačkoj 4%, Rumuniji i Srbiji 2% kao % GDP-a.
Banke alociraju sredstva u državne hartije od vrednosti. Međutim, u skorije vreme

postaju manje atraktivne pošto pada prinos. Uprkos porastu potrošnje, depoziti su
takođe pokazali značajan rast, u odnosu na GDP u svim zemljama regiona (posebno
Češkoj i Hrvatskoj 65%, Bugarskoj 60%, Sloveniji i Slovačkoj 55%, Mađarskoj i
Poljskoj 35%, Rumuniji i Srbiji 25%). 7 Navedeni podaci ukazuju na povratak
poverenja u banakrski sistem u regionu.
Zakonom propisani viši nivo kapitala je bila mera koja je naterala banke da se
konsoliduju, naročito one sa slabim performansama. Takva konsolidacija je
obezbedila neophodni kapital, novu tehnologiju i know-how i konvergenciju prema
bankarstvu razvijenih tržišnih privreda kroz:
 uvođenje novih efikasnih tržišnih koncepcija i filozofija poslovanja

(marketing i menadžment),
 agresivnu tržišnu penetraciju,
 korporativno upravljanje i poboljšanje kvaliteta funkcionisanja banaka,
 uvođenje novih analitičkih i tehnoloških postupaka,
 akvizicije domaćih sa stranim bankama,
 povećanje profitabilnosti i poboljšanje drugih performansi ne samo banaka
već i preduzeća
 povećanje konkurencije u bankarskom sektoru i sl.
Međutim, cena ulaska stranih banaka je preuzimanje najprofitabilnijih domaćih

kompanija ili grana, dok domaćim bankama ostaju neprofitabilna i visokorizična
preduzeća.
Elektronsko poslovanje u regionu još uvek nije pretnja tradicionalnom načinu

poslovanja, bez obzira na njegov doprinos bankarstvu razvijenih zemalja. Efikasnost
informacione tehnologije je najveća na finansijskim tržištima u poslovima sa
hartijama od vrednosti i finansijskim derivatima (hedging i speculating). To
podrazumeva visok stepen razvijenosti finansijskih institucija i tržišta, berze, tržište
novca, tržište kapitala kao i razvijen realni sektor kao osnova funkcionisanja takve
7
Ekonomist, NIP Ekonomist Media Group, Beograd (različiti brojevi iz 2005-06.god.)
BANKE I RIZICI 51
finansijske infrastrukture. 8 Korisnost informacione tehnologije u ovim zemljama je
najveća u operativnim transakcijama.
Najviše su u upotrebi bankomati (ATM), kreditne i debitne kartice, upotreba interneta

što značajno redukuje troškove prodaje u odnosu na tradicionalne kanale distribucije
(mreže filijala). Nedovoljna upotreba informacionih tehnologija smanjuje mogućnosti
investiranja i donošenja upravljačkih odluka banaka da iskoriste savremene strategije
rasta i razvoja kroz konsolidaciju i udruživanja, redukciju troškova i povećanje
profitabilnosti. Dodatno ih opterećuje i »digital devide« pristup bankarskim servisima
koji će uglavnom biti primenljiv za klijente višeg obrazovnog nivoa dok će servisi za
siromašnije postepeno iščezavati.
Dezintermedijacija bankarskog poslovanja »plaši« banke da ne izgube postojeće

klijente. Banke u nekim od ovih zemalja su uspostavile bolje i čvršće veze sa
korporativnim klijentima, primenom marketing koncepta i drugih priznatih veština
upravljanja u bankama razvijenih tržišnih privreda. Smanjile su operativne troškove i
koncentrisale se na ključne poslove koji generišu visoke stope prinosa.
3.2. SVOJINSKA I POSLOVNA TRANSFORMACIJA BANAKA
3.2.1. Tranzicioni procesi u našem bankarstvu

Osnovne karakteristike socijalističkog bankarstva u našoj zemlji su bile:
 veoma jak uticaj države i kontrolnih institucija na poslovanje banaka, jak

uticaj političkog faktora na poslovanje banke na svim nivoima, od opštine do
federacije
 nezainteresovanost banke za rezultate investicione politike, promašene
investicije
 nizak nivo automatizacije poslovanja, kompjuterske tehnologije,
telekomunikacija i automatizacije itd.
 krute i statične forme organizacione strukture uglavnom zbog karaktera
radnog odnosa
 odsustvo svake vrste korporativnog planiranja, naročito strategijskog
planiranja
 nekonkurentnost među bankama i mali gotovo simboličan broj drugih
finansijskih institucija
 odsustvo analize i procene rizika ulaganja sredstava u pojedine investicione
projekte. 9
8
http://www.bis.org/publ/bppdf/bispap28.pdf, Hawkins J., Mihaljek D., “The banking
industry in the emerging market economies: competition, consolidation and systemic
stability- an overview”, Bank for International Settlements, 2006., str. 4
9
U razvoju našeg banakrskog sistema od Drugog svetskog rata do danas, u uslovima
dezintegracije Narodnih banaka republika i pokrajina i Narodne banake Jugoslavije
(NBJ) i uslovima dogovorne ekonomije, poslovne banke nisu to bile u pravom smislu.
52 BANKE I RIZICI
Oko 80-tih god. nastaje period privredne, društvene i političke krize (vraćanje
inostranih dugova, usporenja, stagnacije i opadanja rasta GDP-a i per-capita dohotka,
pad investicija, visoke stope inflacije, pad životnog standarda, politički i oružani
sukobi i sl.). Raspad SFRJ 1991.godine, rat, sankcije, bombardovanje je dovelo do
postepenog kolapsa celokupnog privrednog, ekonomskog i monetarnog sistema zemlje
sa ogromnim nesagledivim i dugoročnim posledicama. Pojavljuju se piramidalne
banke, kamata na devizne štedne uloge dostiže i do 18% na mesečnom nivou. 10
Država počinje emitovati enormne količine novca, čijom nominalnom vrednošću ne

može da pokrije ni troškove štampe novčanica. Hiperinflacija tokom 1993.g. prelazi
na godišnjem nivou 352,459,275,105,195%. U drugoj polovini januara 1994.godine je
uveden stabilizacioni program, novi dinar je fiksno vezan za nemačku marku 1:1 i
prekinuta hiperinflacija.
Proces tranzicije banaka je počeo 2001.g. kada je na domaćem tržištu postojalo blizu
90 banaka. Izgubljeno poverenje u bankarski sistem tokom prethodne decenije
uzrokovano nemogućnošću podizanja devizne štednje, hiperinflacijom, gubitkom
gotovo u celini dinarske štednje, gubitak dinarske i devizne štednje u piramidalnim
bankama. Shodno tome, strategije rekonstrukcije bankarskog sistema su imale za cilj:
vraćanje poverenja u bankarski sistem, stvaranje trajno profitabilnih banaka, brzo i
efikasno restruktuiranje u ‘jednom potezu’, utvrđivanje realnog bilansa stanja i
bilansne strukture banaka, angažovanje inostranih finansijskih institucija u procesu
restruktuiranja i privatizacije banaka. Ključni faktori za ostvarivanje ove strategije su
bili: unutrašnja politička podrška, opšta ekonomska situacija u zemlji, finansijska
podrška međunarodne zajednice, raspoloživost finansijskih sredstava za ove namene,
dosledna primena pravnog i instucionalnog okvira za likvidaciju, itd.
Restruktuiranje je bilo predviđeno po fazama i to:
1) priprema za intervenciju od 12.2000- 06.2001.godine.;

2) intervencija NBJ od juna do septembra 2001.godine.;
One su bile izvršioci organa vlasti i pojedinaca, i kreditirale “što šta” što bi opet “neko
ocenio da treba”, a ne da li je to bilo opravdano ulaganje na bazi ekonomskih principa.
Tako su u zemlji “nicali” investicioni objekti koji su svojom neefikasnošću, neradom i
gubicima bili opterećenje za ionako slabu efikasnost i nisku akumulativnost privrede.
10
Prema analizi revizorske firme Cooper&Lybrand, ukupni potencijalni gubici
u bankarskom sektoru su iznosili blizu 10 milijardi USD. Nepovoljni razvoj
kasnijih događaja samo je još više ispoljio već postojeće probleme, ali stvorio i
nove, još veće (raspad SFRJ, rat, sankcije, bombardovanje), što je dovelo do
postepenog prestanka rada privrede, jačanja sive ekonomije radi preživljavanja,
i dovelo celu zemlju u stanje siromaštva. To je dovelo do kolapsa celokupnog
privrednog, ekonomskog i monetarnog sistema zemlje sa ogromnim
nesagledivim i dugoročnim posledicama
BANKE I RIZICI 53
3) intervencija Agencije za sanaciju banaka od jula 2001. do marta
2002.godine.;
4) privatizacija banaka od 2002.godine.
Neke banke su likvidirane, uključujući četiri velike (Beogradska banka, Beobanka,

Jugobanka i Invest banka), neke su pripojene drugima, a ostale privatizovane. Danas u
Srbiji posluje 38 banaka. Strane banke, u zavisnosti od načina na koji su ušle na naše
tržište, delimo na greenfield i ostale strane banke. Greenfield banke su banke čiji
način ulaska nije bio kupovina neke domaće banke, već su direktno otvorile svoje
predstavništvo u Srbiji a zatim i poslovnice (Raiffeisenbank, Hypo-Aplpe-Adria Bank,
HVB Bank, Societe Generale Bank i Pro-Credit Bank).
Od kraja 2004.godine ulazak stranih banaka na naše tržište se vezuje za kupovinu

domaćih banaka u državnom ili privatnom vlasništvu (Banca Intesa, Alpha Bank, EFG
Eurobank, National Bank of Greece, Erste Bank, Laiki Bank, Volksbank, Credit
Agricole Group, Piraeus Bank i dr.). Bankarski sistem u periodu 2003-06. godine je
zabeležio značajan rast, bilansna suma i plasmani komitentima su udvostručeni, dok
depoziti komitenata beleže značajan rast. 11 Usled nerazvijenosti finansijskog tržišta u
Srbiji, plasmani u hartije od vrednosti su zanemarljivi, dok je kretanje obaveznih
rezervi banaka kod NBS i repo plasmani, odraz napora NBS da steriliše visoku
likvidnost sistema (Prilog broj 1.)12
Septembra 2006. privatizacija državnih banaka je završena. Činjenica je da će se sa

konsolidacijom bankarskog sektora na ovim prostorima i dalje nastaviti. Mora se i
dalje jačati poverenje u naš dinar, sprečiti eventualni budući monetarni udari i što pre
stvoriti uslovi, pored interne, za njegovu eksternu konvertibilnost. Pored toga, oživeti i
osnažiti bankarski princip sigurnosti, tj. zaštititi depozitare preko osiguranja štednje
stanovništva, te preko principa stabilnosti zaštititi bankarski sistem zemlje od mogućih
lančanih negativnih efekata bankrotstva banaka odnosno od tzv. domino efekta.
Takođe je veoma važno obezbediti takvu bankarsku tržišnu strukturu, da bi se, pod
dejstvom konkurencije, zaštitili komitenti i klijenti od eventualnog mnopolskog
ponašanja pojedinih banaka.
11
Početak vraćanja tzv. stare devizne štednje, konverzijom duga u državne obveznice,
se smatra početkom vraćanja poverenja u bankarski sistem. Od tog momenta polako je
počela da raste dinarska i devizna štednja na računima poslovnih banaka, još uvek je
daleko od zadovoljavajućeg nivoa (prema podacima iz decembra 2004 god. 3-4 mlrd.
eura je još “pod dušecima”). Prikupljena štednja je pretežno u stranoj valuti, a veoma
mali procenat je u dinarima. Najnoviji podaci za kraj 2009.godine pokazuju da u
našim bankama ima preko 6 milijardi eura devizne štednje.
12
Više o tome u: Ždrale J.: „Transformacija bankarskog sektora Srbije: svojinska
strutura i rast bilansnih kategorija dec 2003-mart 2006“, Kvartalni monitor-
ekonomskih trendova i politika u Srbiji, FREN, Beograd, 4/2006.
54 BANKE I RIZICI
3.2.2. Promene u mikroekonomskom poslovanju banaka
Promene u domenu upravljačkih procesa
Promene su se dogodile i u internom poslovanju banaka, naročito u domenu jačanja
upravljačkih procesa. Više su se osetile u poslovanju tržišno orjentisanih banaka, ali s
obzirom na njihovo širenje kroz konsolidaciju i u druge regione efekti su se osetili i na
bankarskim tržištima bivših tranzicionih ekonomija. Instrumenti prilagođavanja
banaka navedenim promenama su u efikasnom menadžmentu i efektivnom liderstvu
koji mogu da:
1) poprave performanse zaposlenih,

2) razviju proizvode i usluge koje traži tržište,
3) razviju odgovornu i fleksibilnu organizacionu strukturu,
4) povećaju produktivnost,
5) poprave kvalitet usluga,
6) razviju prodajnu kulturu 13 i
7) set konceptualnih, humanih i tehničkih veština i sl.
Naime, polazi se od toga da «lideri podstiču ljude i vuku ih napred za sobom, stavljaju
fokus na vrednosti doprinosa i aspiracije, počinju sa vizijom i fokusiraju napore
kolektiva na pretvaranje vizije u realnost. Menadžeri stavljaju akcenat na fizičke
interne resurse banke, njen kapital, tehnologiju, opremu, i sa sa više efekata
upravljaju onim što je već postojeće nego što menjaju “status quo”. Oni treba da
predvide tok i pravac budućih promena u okruženju, da reaguju na njih
prilagođavanjem poslovnih aktivnosti da bi se ostvarili očekivani rezultati.
Od njih, ali i od svih zaposlenih se zahtevaju nova znanja, sposobnosti, veštine kao i
napor u uspešnom rešavanju poslovnih problema banke. Pod pritiskom konkurencije
oni su u stalnom nastojanju da poboljšaju performanse, finansijske, marketingške i
upravljačke ciljeve i ključne korporativne ciljeve:
 dodatnu vrednost,
 rast i
 razvoj banke.
Loš menadžment i slabi lideri vode u probleme banku, loše strategijske i taktičke
odluke je mogu koštati bankrota. Kvalitet menadžmenta je u: načinu rukovođenja,
uspešnoj kontroli faktora uspeha banke, primeni marketing koncepcije, upravljanju
informacijama, primeni savremene tehnologije, razvoju inovacija proizvoda i usluga,
konkurentskoj bazi troškova, upravljanju rizikom, strategijskom planiranju i
adekvatnosti kapitala.
13
Ćurčić U., Bankarski portfolio menadžment - Strategijsko upravljanje bankom,
bilansima, kvalitetom, bonitetom i portfolio rizicima banke, Novi Sad, Feljton, 2002.,
str. 32
BANKE I RIZICI 55
Primena marketinga u poslovnoj orijentaciji banaka
Marketing je “analiziranje, organizovanje, planiranje i kontrola izvora orjentisanih
prema kupcima, politika i aktivnost sa gledanjem da se zadovolje potrebe i želje
određenih kupaca pri rentabilnom poslovanju”. 14 Marketing je »profitabilno
zadovoljavanje potreba«. 15 Marketing menadžment je umetnost i nauka izbora ciljnih
tržišta i sposobnost pridobijanja, zadržavanja i povećanja broja kupaca putem
stvaranja, isporuke i komuniciranja superiorne vrednosti za kupce. 16
Počeo je da se razvija u bankama tek 60-tih godina, u formi reklame i promocije da bi

zainteresovao građane za štednju. Zamah dobija nakon deregulacije i intenzivne
konkurencije koju je ona donela i drugih promena na tržištu. Marketing postaje
sredstvo, značajan instrument, koncepcija i poslovna filozofija prilagođavanja i borbe
banaka za opstanak na deregulisanom tržištu. On usmerava poslovanje banke na
zadovoljavanje potreba, zahteva i želja sadašnjih i budućih korisnika proizvoda i
usluga, koja na toj osnovi ostvaruje opstanak, rast i razvoj uz zadovoljavajući profit.
U današnjim uslovima poslovanja banaka, marketing je nužnost. Koncepcija

marketinga banke podrazumeva: orjentaciju na korisnike, identifikovanje njihovih
potreba i želja i zadovoljavanje istih; socijalni proces, integralni napor i racionalnu
orjentaciju banke da kroz aktivnosti istraživanja tržišta, planiranje i razvoj proizvoda i
usluga, promociju i sl. doprinese realizaciji ciljeva banke. Njena primena pomaže
banci da svoju društvenu misiju koja će biti ispunjena u onoj meri u kojoj budu
zadovoljni korisnici proizvoda i usluga banke. 17
Promene u obavljanju funkcionalnih poslova banke
Kreditiranje sa promenjivim kamatnim stopama: treba da zaštiti banku od rizika
kamatne stope ugovaranjem promenljive kamatne stope na plasmane, posebno
14
Kotler Ph.: Marketing Management Analysis, Planing and Control, Prentice Hall,
Englewood Cliffs New York., 202, str. 312
15
Kotler Ph., Lane K., Marketing menadžment, Data status, (autorizovani prevod)
Beograd, 2006., str. 5
16
Ibidem, str. 6
17
Uslovi koji treba da postoje u zemlji da bi se marketing koncepcija primenila su
sledeći: odgovarajuća razvijenost tržišnih odnosa, visina nacionalnog dohotka bi
trebala da bude oko 2.500 $ per capita, nivo potrošačke sposobnosti u oblasti široke
potrošnje, trebalo bi da je 70% nacionalnog dohotka namenjeno potrošnji , promene u
strukturi radno sposobnog stanovništva Promene u našoj privredi i nivo GDP per
capita 3260$ u 2005 .god. su uslovi u našoj zemlji u kojima je primena marketinga
realno moguća. Ona je počela još u vreme postojanja SFRJ, u nekim bankama 80-tih
god. Sve do ulaska stranih banaka na naše tržište banke su marketing kao koncepcija
nije primenjivan. Samo promocija-ekonomske propagande u cilju prikupljanja štednje
građana. Uslovi poslovanja su značajno promenjeni ali se u državnim bankama se
razmišlja još uvek u dobroj meri na stari način.
56 BANKE I RIZICI
dugoročne. U uslovima velikih oscilacija u promenama kamatnih stopa i ubrzane
inflacije treba ili obustaviti kreditiranje ili izvršiti naplatu kredita ili finansijska
sredstva transformisati u kurentnu robu, nekretnine ili stabilnu valutu, da bi se
sačuvala vrednost glavnice pozajmljenih sredstava.
Projektno i korporacijsko finansiranje privrede banku orjentiše na pojednačne

projekte klijenata umesto na kompletno tzv. korporacijsko finansiranje preduzeća.
Njemu prethodi ekspertiza projekata u koji banka namerava ući, ako ona pokaže da je
projekat profitabilan, onda će se i banka lakše odlučiti za ulaganje u isti.
Sekjuritizacija o kojoj je već bilo reči
Kontinuirano poboljšanje kvaliteta finansijskih proizvoda i usluga:
 identifikacijom prirode svojih proizvoda i usluga, kategorizacijom korisnika,

tržišta, konkurenata, regulatorne sredine i ključnih atributa kvaliteta;
 utvđivanjem svoje misije kvaliteta i ciljeva, onako kako su oni viđeni od
strane korisnika i utvđivanjem odgovarajućih metoda izvršavanja da bi
dostigli ove ciljeve;
 postizanjem upravljačke opredeljenosti na nivou top menadžmenta za
kontinuirani popravak kvaliteta;
 ovlašćenjem zaposlenih da koriste svoja uverenja u poslovanju sa korisnicima
proizvoda i usluga;
 skupljanjem i analiziranjem relevantnih informacija koje se odnose na
potrebe korisnika, proizvode i usluge i na interno poslovanje, snabdevanje i
konkurente;
 obezbeđenjem saglasnosti o zaštiti privatnosti ličnih informacija korisnika i
sl.
I naše bankarstvo su zahvatile napred navedene promene. Trendovi poput retail
bankinga (poslovi sa stanovništvom), corporate bankinga (poslovi sa privredom),
platnih kartica, e-bankarstva, su sada nešto što se naglo razvija na našem tržištu.
Bankarski sistem je restrukturiran, delimično izvršena fuzija i akvizicija nekih banaka
i skoro završen proces privatizacije banaka. Dobrom broju naših banaka nedostaje
organizovanje na savremenim tržišnim osnovama, tako da još uvek imaju
karakteristike tradicionalizma, konzervatizma i neracionalnosti. To su valjani razlozi
za korenitu unutrašnju reformu banaka, to je nužnost da bi se savladao gap zaostalosti
zbog desetogodišnjeg perioda izolacije, stagnacije i nerada.
Nužno je uložiti velike napore i brzo raditi na otklanjanju nedostataka i primenjivati

savremenu poslovnu filozofiju, metode i tehnike da bi se smanjio jaz zaostalosti i
omogućilo progres prema Evropskoj uniji i svetu. Ulaskom stranih banaka na naše
tržište bankarsko poslovanje je počelo da zaživljava na tržišnim principima
poslovanja. Mada su strane banke iskoristile “slatko nasleđe”, tj. oligopolsku poziciju,
koju su tradicionalno imale domaće banke, pozicionirale se veoma brzo na tržištu,
BANKE I RIZICI 57
naročito retail i da pod izgovorom visokih rizika i ”stroge zakonske regulative”
formirale nerealno visoke cene proizvoda i usluga, najveće u regionu.
Rast kreditnog portfolija domaćih banaka je limitiran nivoom depozita, shodno tome
banke u stranom vlasništvu su u boljoj poziciji, pošto dodatna sredstva mogu dobiti od
svojih centrala ili od drugih stranih banaka. Kreditna funkcija je utemeljena uglavnom
na prilivima iz donacija, inostranih kreditnih linija i nekih razvojnih kredita. Još uvek
je akcenat na potrošačkim kreditima. U prvoj polovini 2004. god. retali banking je
povećao rast za 33%. Istvremeno su i depoziti stanovništva nastavili trend rasta, kao i
tržište korporativnih kredita. Kamatne stope su prilično visoke iz više razloga, zbog
visokih rizika, limitiranih sredstava, niskog stepena konkurencije, limitiranih izvora
sredstava, restriktivne monetarne politike i sl.
3.3. MENADŽMENT I LIDERSTVO U BANKARSTVU
3.3.1. Suština i značaj menadžmenta i liderstva

Pod menadžmentom se podrazumeva pojedinac ili grupa pojedinaca odgovornih za
proučavanje, analizu i formulisanje odluka i iniciranje odgovarajućih akcija u korist
jedne organizacije. 18 Međutim, upravljanje savremenom bankom znači susretanje sa
izazovom liderstva, koje je donela sa sobom deregulacija bankarskog tržišta, a koje se
ogleda u: (1) popravljanju performansi zaposlenih; (2) razvijanju proizvoda i usluga
koje tržište traži; (3) razvijanju odgovorne i fleksibilne organizacione strukture; (4)
povećanju produktivnosti; (5) popravljanju kvaliteta usluga; (6) razvijanju prodajne
kulture.
Efikasni menadžment i efektivno liderstvo nisu bili u prošlosti kritičan faktor uspeha u
bankarstvu, ali su danas postali glavni izazovi. Efikasni menadžeri i efektivni lideri
prave jasnu razliku između bankarstva kao struke i upravljanja bankom. Liderstvo je
realan ključ rešavanja najvećeg broja problema u bankarstvu. Ako banka u uslovima
deregulacije ima slab menadžment tim, neminovno je da će imati teškoća u prodaji
svojih proizvoda i usluga, problema u usluživanju, teškoća u održavanju homogenosti
kolektiva i teškoća u poslovnom moralu. U suštini, to je istina svakog savremenog
biznisa.
Nema sumnje da je za vođenje banke jedna od bitnih pretpostavki poznavanje procesa

bankarske tehnnike i tehnologije - vrste poslova i toka dokumentacije. Na najvišem
nivou banke je od izuzetnog značaja donošenje strategijskih i taktičkih poslovnih
odluka koje utiču na strukturu bilansa banke tako da se maksimizira profit. To
svakodnevno zahteva da se rizik likvidnosti održava na prihvatljivom nivou, koji
kamatnu stopu izlaže i održava samo na zadovoljavajućem pokriću rizika. Donošenje
poslovnih odluka u banci mora biti brzo i odlučno. To nije nimalo lako obezbediti u
18
Jerry M. Rosenberg: Dictionary of Banking and Financial Services, Second Edition,
John Wiley & Sons, New York, 1985. godine, str. 422.
58 BANKE I RIZICI
dinamičnim uslovima, pošto su promene vrlo česte, a banka je radno intenzivna
institucija i obično pokriva veće ili manje područje sa svojim poslovnim jedinicama.
Zašto promene korporativne kulture banke zahtevaju lidere a ne menadžere? Zato što
postoji razlika između lidera i menadžera. Lideri podstiču i vuku ljude napred za
sobom, dakle ne guraju ih. Lideri stavljaju fokus na vrednosti doprinosa i na
aspiracije. Oni počinju sa vizijom i fokusiraju napore kolektiva na pretvaranje vizije u
realnost. S druge strane, menadžeri stavljaju akcenat na fizičke interne resurse banke -
njen kapital, tehnologiju, opremu. Menadžeri sa više efekta upravljaju onim što već
egzistira nego što menjaju status quo. Dok je moguće da ista osoba bude istovremeno
dobar lider i dobar menadžer, povezanost ovih osobina nije uvek sigurna stvar. Za
menjanje korporativne kulture banke neophodno je liderstvo na svim ključnim
tačkama organizacione strukture, a ne samo na vrhu. 19 Ali, ako toga nema na vrhu,
sasvim su nebitni i uzaludni napori na drugim nižim tačkama organizacione strukture
banke.
Liderstvo je jedan deo menadžmenta ali ne i njegova celina. Menadžment aktivnosti,

kao što su planiranje, organizovanje i donošenje odluka jesu “prikrivene larve”, dok je
liderski “obarač” snaga motivacije ljudi i vodič ka ostvarenju ciljeva. 20 Menadžere i
lidere možemo naći i među bankarima ‘starog’ kova. Za menadžere i lidere nisu važne
njihove godine starosti, njihovo bankarsko iskustvo, veličina banke, niti pak delokrug i
širina poslovanja. Ono što je važno jeste što menadžeri treba da shvate i razumeju da
se upravljanje savremenom bankom razlikuje od upravljanja jučerašnjom bankom.
Upravljanje starom bankom zahteva jedan delimičan set veština i sposobnosti.
Upravljanje novom bankom zahteva ovo isto plus neke nove važne veštine i
sposobnosti.
Izbor upravljačkih odluka pre deregulacije povlačio je sa sobom vrlo mali ili
zanemarljiv rizik neuspeha, pošto su uslovi poslovanja bili stabilni u dužem vremenu.
To se odnosilo, bar što se bankarstva tiče, pre svega na stabilne skoro fiksne kamatne
stope i na relativno visoku kamatnu maržu. Zakonskim i drugim propisima u velikoj
meri su bankarska tržišta bila regulisana. U takvim uslovima banke su imale manje-
više svoja zatvorena tržišta, a nije bilo ni nebankarskih finansijskih institucija koje su
kasnije u velikoj meri zaoštrile konkurentsku borbu u ovoj oblasti.
19
Leonard L. Berry, David R. Bennett and Carter W. Brown: Service Quality - A
Profit Strategy for Financial Institutions, Dow Jones - Irwin, Homewood, Illinois,
1989. godine, str. 81.
20
James H. Donnelly, Jr. and Steven Skinner: The New Banker - Developing
Leadership in a Dynamic Era, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1989. godine,
str. 127.
BANKE I RIZICI 59
Za vođenje bankarskih poslova u takvim uslovima bila su prevashodno dovoljna
znanja i sposobnosti iz bankarske tehnike i tehnologije i iz administracije 21 29)
bankarskog poslovanja, a ne iz menadžmenta. Bilo je dovoljno da banka primereno
poštuje zakonske propise i poštuje osnovne principe bankarskog poslovanja. Dakle, u
uslovima regulacije banka je mogla uspešno poslovati ako je na glavnim pozicijama
“top menadžmenta” imala ljude koji su dobro poznavali bankarstvo kao struku i imali
znanja iz opšte administracije bankarskog poslovanja. Glavna strategija poslovnih
banaka pre deregulacije bila je usmerena na interne faktore i održavanje čvrste
kontrole nad internim procesima i na efikasnu ‘proizvodnju’ internih informacija.
Menadžment i liderstvo, ako se uopšte zahtevalo, bilo je potrebno samo na vrhu
(eventualno za prvog čoveka).
Premda su bankarske veštine i administrativne sposobnosti još uvek kritične na

određenim nivoima u bankarstvu, poslovanje banaka danas, iako u još uvek nepotpuno
deregulisanom tržištu, zahteva ne samo efikasnost - racionalne napore već i
organizovan nastup na tržištu u cilju ostvarivanja efektivnog poslovanja -
zadovoljavajuće rezultate. Zato se prvenstveno od čelnih ljudi banke, ali i od ostalih
na svim punktovima organizacione strukture, zahtevaju nova znanja, sposobnosti i
veštine, koje će im omogućiti uspešno rešavanje poslovnih problema u deregulisanom
bankarskom tržištu. Uporedo sa novim znanjima, sposobnostima i veštinama iz oblasti
menadžmenta i liderstva zahteva se i ekstra napor da bi se ostvarili ciljevi i zadaci
banke u novim i težim uslovima.
Savremena bankarska teorija i praksa ukazuju da je jedan od ključnih faktora uspeha

moderne banke upravo njeno najviše rukovodstvo njen ‘top menadžment’. Upravo se u
delovanju ove funkcije banke mogu ispoljiti ključni problemi upravljanja savremenom
bankom, koji mogu imati za poslovanje banke veoma loše posledice. U najkraćem, te
posledice bi se mogle svesti na sledeće:
(1) nesposobnost upravljanja promenama,

(2) nedovoljan strategijski pristup,
(3) neodgovarajuća organizaciona struktura, i
(4) neodgovarajuća poslovno-prodajna klima.
Ostvarivanje zadataka menadžmenta banke u promenjenim, deregulisanim i

dinamičnim uslovima postaje je bitan odnosno kritičan faktor uspeha ili neuspeha
banke. Naime, sasvim je jasno da se listi razloga zbog kojih jedna banka može da ode
pod stečaj, pored loše plasiranih kredita i pada ekonomije, doda i loš kvalitet
menadžmenta. Misli se na menadžment tim banke koji nije u stanju, bez obzira na
razloge, da predvidi tok i pravac budućih promena u okruženju i prilagodi svoj
poslovni miks tim promenama i tako ostvari potreban nivo profita banke.
21
Ibidem, str. 131.
2
60 BANKE I RIZICI
Znanja i sposobnosti koje moraju posedovati savremeni menadžeri u bankama, pored
znanja o bankarskoj tehnici i tehnologiji - koje je polazna pretpostavka, moraju biti
iznad sadašnjeg nivoa u našim bankama. Naime, nema sumnje da su danas znanja
ljudi o bankarstvu u našim bankama - u proseku - na relativno visokom nivou, ali se to
ne može reći i za znanja iz menadžmenta. Mada se do sada u našim bankama
menadžment nije vrednovao kao ključni faktor uspeha ili neuspeha banke, danas on to
sve više postaje. Čak se i u savremenim bankarskim institucijama razvijenih zemalja,
kao što je to na primer američko bankarstvo, oseća nedostatak upravo kvalitetnog
menadžmenta. To je naročito izraženo u sprovođenju daljih reformi, gde samo
kvalitetan menadžment, čija znanja i sposobnosti podrazumevaju veće preduzimanje
rizika u bankarskim poslovima. 22
Potrebu za većim obrazovanjem iz menadžerskih znanja i veština izazvala su dva

faktora: (1) narasla konkurencija prouzrokovana deregulacijom i (2) ranije okruženje,
koje je zahtevalo dobro znanje iz administracije, ali ne i potrebnu veštinu upravljanja i
liderstva. 23 Upravljanje savremenom bankom znači svakodnevno susretanje menadžera
na svim tačkama organizacione strukture banke sa izazovom liderstva i sa rizicima
koje je “donela” deregulacija i to:
(1) stalno popravljanje performansi zaposlenih,

(2) razvijanje proizvoda i usluga koje tržište traži,
(3) razvijanje odgovarajuće i fleksibilne organizacione strukture,
(4) povećanje produktivnosti,
(5) popravljanje kvaliteta proizvoda i usluga,
(6) razvijanje prodajne kulture, itd.
Promene dovode do konflikta novog soja menadžera i tradicije intuitivnog

odlučivanja. Upravljačke informacije postaju ključni oslonac i podrška odlučivanju, a
ne očekivanja na bazi intuicije. Glavna preokupacija “top menadžmenta” banke treba
da bude upravljanje rizikom banke. Kvalitet menadžment tima banke podrazumeva
kontrolu ključnih faktora uspeha banke kao što su: (1) kvalitet rukovođenja, (2)
primena marketing koncepcije, (3) kvalitet upravljanja informacijama, (4) primena
savremene tehnologije, (5) razvoj inovativnih proizvoda i usluga, (6) konkurentska
22
“Osnovni problemi banaka su upravljanje rizikom, a ne ono što čine reformisti i
članovi kongresa” rekao je John G. Medlin, Jr., predsednik First Wachovia
Corporation iz Winston-Salem-a, Severna Karolina, USA, prilikom diskusije o tezama
za reformu bankarstva u Kongresu SAD i dodao: “Vi ne možete dobiti novac za
pokrivanje gubitaka iz vazduha. On mora doći od klijenata i deoničara.” Vidi: The
New York Times, Sunday, June 16, 1991. godine, section The Week in Review, str. 5.
23
James H. Donnelly and Steven J. Skinner: The New Banker - Develop Leadership in
a Dynamic Era, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1989. godine, str. 6.
BANKE I RIZICI 61
baza troškova, (7) upravljanje rizikom, (8) naglasak na strategijsko planiranje i (9)
adekvatnost kapitala. 24
Da bi to menadžment tim mogao uspešno da obavlja, neophodno je da ispunjava nove

zahteve u pogledu kvaliteta upravljanja, a to je njegov veći profesionalizam u: (1)
strategijskom planiranju, (2) planiranju tehnologije i njenih promena, (3) upravljanju
odnosima aktiva - pasiva i (4) obezbeđenju finansijske kontrole.
U bankarstvu je bitan kvalitet upravljanja. To se naročito odnosi na sigurnost
poslovanja i poverenje u banku, a upravljanje rizikom postaje veoma važno za
menadžment tim banke. Menadžment tim treba da se u novim uslovima hvata u koštac
sa sve složenijim problemima bankarskog poslovanja koji se manifestuju kao:
 promene u strukturi upravljačkih ciljeva uz potrebu mnogo agresivnijeg

preduzimanja rizika i stretegijsko odlučivanje o ulaganju;
 strategija izlaska iz posla postaje važna za banku isto kao i strategija ulaska u posao
(razvoj i ulaganja);
 stalna briga za profit imajući u vidu nedostatak kapitala i konkurentski pritisak na
profitabilnost.
Upravljačka struktura mora znatnu pažnju posvetiti procesu donošenja strategijskih

odluka koje postaju sve značajnije usled promenljivosti pojedinih faktora koje
uslovljavaju konkurentski pritisci.
3.3.2. Bitne promene u bankarskom menadžmentu i liderstvu

Više je nego očigledno, da su dinamične promene u okruženju banke uslovile i
promenu ponašanja menadžment tima banke. Predviđanje tih promena i
prilagođavanje poslovanja banke tim promenama, s jedne strane, i sposobnost
menadžmenta banke da na sebe preuzima veći rizik, s druge strane, čine poslovanje
banke mnogo složenijim i težim nego pre deregulacije. Jedno istraživanje u
savremenom američkom bankarstvu je pokazalo da je došlo do znatnih promena u
upravljanju savremenom poslovnom bankom. Te promene su izložene i svrstane u pet
grupa i ogledaju se u sledećem: 25
(1) Komponente upravljanja poslovima u bankarstvu su promenjene.
(2) Moderne banke danas zahtevaju dobro liderstvo na svim važnim tačkama i
nivoima organizacione strukture.
24
Arthur Andersen and Co: New Dimensions in Banking: Managing the Strategic
Position, Bank Administration Institute, Chicago, 1983. godine, izlaganje prvo, str. 5.
25
James H. Donnelly, Jr. and Steven J. Skinner: The New Bankar - Developing
Leadership in a Dynamic Era, Dow Jones-Irwin, 1989. godine, str. 10-15.
62 BANKE I RIZICI
(3) Moderni bankari se danas suočavaju sa tri ključna izazova:
- razvojem performansi prodajne kulture,
- upravljanjem promenama, i
- razvojem odgovorne organizacione strukture.
(4) Kreiranje banaka koje se mogu boriti sa promenama podrazumeva da bankarski

menadžeri budu prvi cilj tih promena. Najbolji bankarski menadžeri izgleda znaju da
je razvoj strategije banke proces koji ima smer kretanja ‘spolja ka unutra’, dok
promene zahtevaju primenu nove strategije u proces koji ima smer ‘od unutra ka
napolje’ i treba da počinje od njih samih. Dakle, bankarski menadžeri započinju
proces promena od sebe nastavljajući taj proces dalje i završavajući ga ljudima koji
izvršavaju poslove - izvršiocima. Oni nikada ne pitaju izvršioce za kreiranje promena.
(5) Set veština potreban da bi bankarski menadžer bio efektivan je povećan - proširen,
kao što je i sam miks u setu od tri ključne veštine (tehnička, konceptualna i humana)
promenjen. Naime, da bi bankarski menadžer postao efektivan, mora da ovlada setom
od tri veoma važne i opsežne veštine:
(a) Tehnička veština obuhvata veštine iz bankarske tehnike i bankarske funkcije, a

uključuje specijalna znanja i analitička sredstva za pojedine bankarske specijalnosti i
njihovo korišćenje.
(b) Konceptualne tj. koncepcijske - pojmovne veštine uključuju strategijske analize,

organizaciono oblikovanje i upravljanje promenama. Osnova korišćenja ovih veština
je davanje odgovora na pitanje kako voditi poslovanje banke u dinamičnoj
ekonomskoj, tehnološkoj, deregulisanoj i konkurentskoj sredini uz primenu i
korišćenje novih ideja. Efektivan menadžer mora znati da čita indikatore budućih
promena u okruženju i da strategijski kreira viziju odnosa banke i okruženja u
dinamičnim uslovima (‘gađanje u hodu u pokretnu metu’).
(c) Humane veštine uključuju sposobnost da se bude efektivan u međuljudskim

odnosima i efektivan graditelj tima (‘bankarstvo je posao ljudi’). Ovo podrazumeva
sposobnost koja se sastoji od nekoliko komponenti i to za: (1) liderstvo, (2) građenje
tima, (3) komuniciranje, (4) odlučivanje, (5) upravljanje odnosima u grupama
(‘relationship’), (6) poređenje sa onima koji su na dnu grupe, zatim sa superiornima
itd., (7) vezu sa spoljnim grupama itd.
Konceptualne i humane veštine i sposobnosti u bankarstvu su danas jednako važne kao

i tehničke veštine i znanja, čak i više, jer one će obezbediti banci komparativne
prednosti sutra.
Tržišna i marketing orijentacija u poslovanju banke zahteva određene profile

menadžera i lidera i njihovu motivaciju za kreativan rad i visoko profitabilne
performanse. Donošenje svake finansijske odluke u banci uključuje tri važna faktora:
(1) novac, (2) vreme i (3) rizik.
BANKE I RIZICI 63
Problem se svodi na što realniju i objektivniju procenu ponuđenih alternativa koje

treba da se ostvare u budućnosti. Smatra se da uspešni menadžeri koji žele da postanu
efektivni lideri treba da imaju osobine date u pregledu br. 3-1. 26
Pregled br. 3-1: Neke kakrakteristične osobine efektivnih lidera

Inteligencija Lične osobine Sposobnosti
1. Prosuđivanje 1. Adaptabilnost 1. Sposobnost stupanja u
2. Odlučnost, 2. Opreznost kooperaciju
3. Znanje 3. Kreativnost 2. Kooperativnost
4. Tečnost govora 4. Lični integritet 3. Popularnost i prestiž
5. Samopouzdanje 4. Interpersonalna umešnost
6. Kontrola emocija 5. Društveno učešće
7. Nezavisnost 6. Takt i diplomatija
Nisu svi lideri i menadžeri efikasni i efektivni. Postoje među njima karakteristike koje
ih odmah otkrivaju kakvi su. Navodimo deset najučestalijih karakteristika neuspešnih
menadžera: (1) neosetljiv za druge, neotesan, plaši druge, hvalisav; (2) hladan,
ravnodušan, arogantan; (3) nepoverljiv, nepouzdan; (4) dvoličan, misli na drugo
zaposlenje; (5) ima specifične performanse problema sa poslom; (6) precentralizovan,
nesposoban da delegira ili formira tim; (7) nesposobnost efektivnog organizovanja
osoblja; (8) nesposobnost strategijskog razmišljanja; (9) nesposobnost adaptacije
poslovanju sa različitim stilom; (10) prevelika zavisnost od nadređenog. 27
Savremeni bankarski menadžeri i lideri obavljaju svoje poslove u promenljivoj,

nestabilnoj i nepredvidivoj poslovnoj sredini. Zbog toga oni moraju imati neke ključne
osobine po kojima se razlikuju od drugih u timu koji vode. Zato se smatra da su
istinski bankarski lideri oni: (1) koji imaju jasnu viziju poslovanja, (2) koji
saopštavaju saradnicima svoju viziju poslovanja, (3) koji su preduzimljivi, i (4) koji su
opsednuti sa perfektnošću. 28
26
James H. Donnelly, Jr. and Steven J. Skinner: The New Banker - Developing
Leadership in a Dynamic Era, Dow Jones-Irwin Homewood, Illinois, 1989. godine, str.
129.
27
Ibidem, str. 130.
28
Leonard L. Berry, David R. Bennett and Carter W. Brown: Service Quality - A
Profit Strategy for Financial Inastitutions, Dow Jones - Irwin, Homewood, Illinois,
64 BANKE I RIZICI
Ili kako navodi J.H.Donnelly 29, transformacioni lideri treba da imaju četiri važne
personalne kakrakteristike: (1) dominaciju, (2) samopouzdanje, (3) potrebu da utiču na
druge, i (4) ubeđenje u moralno poštenje (pravednost).
Menadžeri i lideri, pored navedenih osobina, treba da u većoj meri koriste i ‘skrivene
rezerve’ zaposlenih u tzv. diskrecionom naporu. To je napor zaposlenih koji se čini
iznad prihvatljivog minimuma, kao prosečno postavljenih normi svakog zaposlenog.
Sposobni menadžeri i lideri nastoje da pomere ovu granicu minimuma (koji je
prihvatljiv) ka maksimumu (koji je poželjan).
3.3.3. Uspešno upravljanje promenama u banci

Promene u savremenom bankarskom okruženju su faktor broj jedan tržišnih uslova u
poslovanju savremene banke. Promene u okruženju su kritični element i izazov
menadžment timu banke, pa je zato strategija upravljanja promenama jedan od važnih
faktora čijom kontrolom mora ovladati menadžment tim banke. Pri tome je korisno
znati da promene nastaju kako u eksternoj tako i u internoj sredini banke. Među
značajnije promene u eksternoj sredini mogu se ubrojiti: tehnološke, pravne,
ekonomske, konkurencija itd. U značajnije interne promene spadaju: organizaciona
struktura, novi menadžment tim, poslovna filozofija itd. 30
Za upravljanje promenama, što je jedan od značajnih elemenata upravljanja rizikom,

banka mora imati jasno definisanu strategiju. Strategija upravljanja promenama treba
da glasi: da se banka u ostvarivanju svojih ciljeva nastoji prilagoditi eksternim
promenama utičući svesno i aktivno na interne promene. Naime, menadžment tim
banke, na temelju tekućih informacija o ostvarivanju planiranih ciljeva, mora imati
jasne i precizne odgovore na srž eksternih ili internih promena: kako reagovati na
promene i kakvu strategiju pri tome primeniti. Ako se pri tome jasno definiše
strategija banke, njome se omogućuje strategijski odgovor na promene. Odnosno, ako
menadžment tim nije u stanju da definiše odgovarajuću strategiju i primeni je na
promene, onda tim gubi sve pozicije da dalje obavlja tu funkciju.
Kada su u pitanju procesi spajanja i pripajanja banaka, upravljanje promenama postaje

složenije. U tim uslovima, upravljanje promenama predstavlja veštinu koju menadžeri
banke moraju savladati, a to je: (1) spajanje kultura dveju banaka, (2) reorganizovanje
jedne banke, (3) razvijanje prodajne i tržišne orijentacije, (4) primena procesa
strategijskog planiranja i (5) popravljanje performansi zaposlenih. 31
29
Leadership in a Dynamic Era, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1989. godine,
str. 129.
30
James H. Donnelly and Steven J. Skinner: The New Banker Develop Leadership in a
Dynamic Era, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1989.godine, str. 51-52.
31
Ibidem, str. 55.
BANKE I RIZICI 65
Proces upravljanja promenama može biti onoliko uspešan koliko i same promene.
Efektivnost upravljanja procesom promena zavisi od sposobnosti menadžment tima da
‘u hodu’ menja sopstvena znanja, sposobnost i umešnost i efekte pojedinih delova
banke i banke kao celine. Upravljanje promenama je proces koji uključuje pet faza
koje ilustruje slika br. 3-1.
SNAGE PROMENA
(eksterne i interne)
1. Identifikacija i
zastupanje
2. Intervencija i
preorijentacija
3. Dijagnoze i potvrde
4. Izbor i obaveza
5. P rim e na i procena
PRIHVATANJE
PROMENE
Slika br. 3-1: Proces upravljanja promenama 32
Prve tri faze procesa usmerene su na identifikaciju i dijagnostiku potreba za

promenama, dok preostale dve faze fokusiraju primenu i prevazilaženje otpora
promenama.
Prva faza procesa upravljanja promenama nastaje pod pritiskom eksternih ili internih
snaga za promenama, ili pak obeju, i shvatanja menadžmenta da su promene potrebne.
Ukoliko menadžment tim ne podrži nužnost promena, neće se u ovom kontekstu
dogoditi ništa. Stoga je od posebnog značaja uloga menadžment tima, jer u suprotnom
može nastati više štetnih posledica za banku, kao što su: (1) dobri komitenti i klijenti
napuštaju banku - sele svoje poslovanje u druge banke - konkurencija; (2) revizori i
kontrolori skreću pažnju na neadekvatan kreditini portfolio - krediti sa gubicima i (3)
ključni rukovodioci podnose ostavke.
32
Ibidem, str. 62.
66 BANKE I RIZICI
Druga faza je prihvatanje promena i traženje načina da se one primene i izvrši

preorijentacija postojećeg ponašanja i aktivnosti banke. Naime, menadžment tim i
zaposleni u banci moraju shvatiti, da je ono što oni u tom momentu znaju, nedovoljno,
neadekvatno i neprimenjivo, i da moraju učiti novo. Jedna od realnih opasnosti je da
se u banci pokušaju tražiti odgovori i rešenja u primeni promena na stari tradicionalni
način.
Treća faza uključuje dijagnozu svih simptoma problema i zahteva od menadžmenta da

potvrdi da problemi promena faktički egzistiraju. Menadžment tim svestan toga treba
da povede efikasnu akciju u cilju definisanja potreba za promenama i upoznavanja sa
činjenicama, da je održavanje pozicije ‘status quo’ neprihvatljivo, pa čak i štetno.
Zato ova faza zahteva skupljanje informacija, kao što su: mišljenje kolektiva,
mišljenja ključnih rukovodilaca, isticanje razlika u mišljenju, tekuće i istorijske
informacije i direktno posmatranje ponašanja na radnim mestima.
Četvrta faza obuhvata izbor rešenja ranije dijagnozom utvrđenog problema i stvaranje
obaveze za one koji to moraju primeniti. Ovde se mora ići duboko u suštinu promena
celokupnog poslovanja banke i na utvrđivanje konkretnih specifičnih ciljeva promena
u banci. Izvršavanje toga zadatka moguće je sprovesti na osam nivoa, kao što to
pokazuje slika br. 3-2:
Nizak Prvi nivo: Organizaciona struktura (poslovi i odelenja) Strukturni

nivo Drugi nivo: Poslovna politika i procedura ciljevi
Treći nivo: Kadrovska politika i procedura
Četvrti nivo: Ocena i popravka radnih performansi
Peti nivo: Ponašanje između grupa
Šesti nivo: Ponašanje u okviru grupa
Sedmi nivo: Pojedinačna ponašanja Kadrovski
Visok
nivo Osmi nivo: Ponašanja pojedinih grupa - ciljevi ciljevi
Slika br. 3-2: Osam nivoa napora ciljnih promena 33
Peta faza je konačna faza i uključuje primenu i procenu rešenja da bi se otkrile greške
izbora i otpori promenama. Pri tome se mora računati na faktor vreme, koje mora biti
odgovarajuće da bi se primenila izabrana rešenja. Menadžment tim ne može proceniti
efektivnost promena bez utvrđivanja konkretnih, specificnih ciljeva (koji se utvrđuju u
četvrtoj fazi), pri čemu se moraju utvrditi i kriterijumi za merenje ostvarenja
postavljenih ciljeva.
3.3.4. Otpori zaposlenih promenama u banci
33
Ibidem, str. 79.
BANKE I RIZICI 67
Promene u bankama izazivaju racionalne i iracionalne otpore od strane zaposlenih.
Umesto samopouzdanja da će zaposleni imati otpora prema promenama ili reagovati
na pojedinačan način, bolje je da se uđe u suštinu razloga otpora promenama. Smatra
se, da postoje četiri najčešća razloga otpora promenama i to: 34
(1) Sopstveni interes. Ljudi će dati otpor promeni ako oni strahuju da će izgubiti
nešto što vredi. Da li će promene uključiti samo dodatnu obuku ili će značiti
totalnu reorganizaciju banke, neki ljudi strahuju od gubitka moći, slobode u
donošenju odluka, kontrole nad resursima, prijateljstva i prestiža. Kada
strahujemo od gubitka, mi razmišljamo o sebi i o tome šta ćemo dobiti. Smatra se
da uplašena osoba razmišlja samo o svom interesu kada daje otpor promenama.
Interesi banke i saradnika nisu prioritetniji.
(2) Nedostatak poverenja. Sumnje u menadžment tim se ponovo pojavljuje kao

barijera efektivnom upravljanju bankom u deregulisanoj sredini. To je obično
onda kada ljudi potpuno ne razumeju zašto se promene dešavaju i kakve su
implikacije, oni im onda jednostavno daju otpor. U bankama gde je veliko
nepoverenje u upravljački tim, može se desiti veliko nerazumevanje, kada se
predlažu promene. Nepoverenje se često bazira na drugim faktorima nastalih
tokom godina kao ‘dobra’ zasluga menadžment tima.
(3) Različite procene. Pošto zaposleni u banci gledaju na promene – njihove namere,
potencijalne konsekvence i njihov uticaj – različito, oni često imaju različite
procene situacije. U njihovom inciranju promena vide pozitivnije rezultate, dok
promene na koje oni ne utiču, smatraju skuplje. Kulture u mnogim bankama u
realnosti su kolekcija subkultura ili ‘klanova’, koje su se razvile tokom mnogo
godina i imaju jak uticaj na to da banke ostanu tradicionalno organizovane.
(4) Mala tolerancija promena. Bankari, koji pokušavaju da izgrade prodajnu

orijentaciju, znaju da ljudi često imaju otpor promenama, posebno ako promene
zahtevaju razvoj novih veština. Ljudi mogu jasno da razumeju da su promene
neophodne, ali su emotivno nemoćni da učine tranziciju. Mala tolerancija
promena je moguća i kod menadžera, koji imaju otpora prema promenama da bi
spasili obraz. Mnogi menadžeri procenju da su potrebna neophodna usklađivanja
sa promenama i da su njihova ranija ponašanja, odluke i uverenja bila pogrešna.
Uspešno upravljanje promenama u banci podrazumeva spoznaju, da je otpor

promenama jedan prirodan ljudski odgovor i da se moraju preduzeti koraci za
miniziranje otpora. Minimiziranje otpora može da smanji vreme potrebno za promene
na prihvatljivo ili tolerantno. S druge strane, loše implementirane promene neće
34
Leadership in a Dynamic Era, Dow Jones-Irwin Homewood, Illinois, 1989.godine, str.
84-86.
68 BANKE I RIZICI
rezultirati u promenama, površnim promenama, kratkoročnim promenama i
iskrivljenim promenama.
Minimiziranje otpora promenama može se postići raznim brojnim metodama, koji se
koriste u različitim situacijama i u raznim kombinacijama: 35
(1) Edukacija i komuniciranje. Veoma dobar način za minimiziranje otpora

promenama je da počne borba sa njim pre nego što otpor nastanae. Komunikacija
i edukacije pomaže u pripremi ljudi za promene. Kanalisanje puta, ukazivanje na
neophodnost i logiku promena, ali i stalno informisanje svih tokom celog
vremena, zaista može smanjiti otpor promenama.
(2) Učešće i uključivanje. Imajući u vidu ljude na koje će promene uticati, mogu
pomoći u dizajniranju i implementaciji stih, pomoći će povećanju njihovog
doprinosa promenama. Ako ljudi osećaju da njihova ponašanja i ideje se uključuju
u napore za promenama, oni će promene više respektovati i obično im davati
manji otpor.
(3) Oprema i podrška. Kritični momenat u implementaciji je, da promene budu

podržane. To je naročito važno za menadžere da su spremni da daju podršku i
pomognu opremom promene, kada znaju da su strah i zabrinutost u srcu svih
promena. Menadžeri treba da pokažu interes za saradnike, da budu dobri slušaoci,
da ukazuju na važnost promena itd.
(4) Pregovaranje i saglasnost. Reduciranje otpora može se često postići i kroz

pregovore. Diskusije i analize često mogu da pomognu menadžerima iz različitih
funkcionalnih odeljenja banke da identifikuju tačke pregovaranja i saglasnosti.
(5) Eksplicitne i implicitne korekcije. Zaposleni mogu uvek da budu naterani na

prihvatanje promena sa pretnjom gubitka posla, redukcijom promotivnih prilika,
dodeljivanjem lošeg posla i gubitkom privililegija. Razumljivo je da ovakva
ponašanja su rizična i povećavaju verovatnoću većih problema na putu promena i
povećavaju nepoverenje u menadžment tim banke.
(6) Manipulacija i kooperacija. Zaposleni mogu da budu manipulasani sa

informacijama koje dobijaju, suprostavljajući jedno odeljenje drugom i sa
obezbeđivanjem krivih informacija. Ljudi moga da kooperiraju kada im se daju
glavne i vidljive uloge u dizajniranju i implementaciji promena. Ove metode su
vrlo rizične i imaju visoku verovatnoću ‘gašenja vatre’ dodavanjem ulja u dugom
roku.
35
Ibidem, str. 86-87.
BANKE I RIZICI 69
Deo drugi:
UPRAVLJANJE
KORPORATIVNIM RIZICIMA
BANKE
70 BANKE I RIZICI
BANKE I RIZICI 71
Korporativni koncept upravljanja rizicima banke
Glava 4.
KORPORATIVNI KONCEPT
UPRAVLJANJA RIZICIMA
BANKE
72 BANKE I RIZICI
4.2. KORPORATIVNO UPRAVLJANJE BANKOM
4.2.1. Suština korporativnog upravljanja bankom

Smatra se da korporativno ili akcijsko upravljanje bankom predstavlja poslovnu
aktivnost kojom menadžment tim banke u ime akcionara, putem svoje organizacione
strukture, obavlja svoju poslovnu aktivnost koristeći planiranje i kontrolu radi:
 definisanja svojih poslovnih ciljeva,

 formulisanja strategije ili načine ostvarivanja tih poslovnih ciljeva
 kontrole i nadzora nad efiktivnoti i efikasnosti ostvarivanja tih ciljeva.
Korporativno ili akcionarsko upravljanje bankom ima za cilj uvećavanje bogatstva

akcionara, odnosno vlasnika banke. Na oblikovanje ciljeva banke utiču eksterni i
interni faktori. U okviru eksternih faktora ključnu ulogu imaju ekonomska i pravna
sredina, dok se interni faktori odnose na ponašanje i odluke menadžment tima banke.
Da bi se formulisani ciljevi banke realizovali, neophodni su planovi i politike za
ostvarivanje ciljeva. Među planovima su bitni strategijski, taktički i operativni
planovi, dok je u domenu ostvarivanja planova neophdno imati sledeće politike:
 upravljanje razlikom kamatne stope,

 kontrola troškova – izdataka banke
 upravljanje likvidnom pozicijom banke,
 upravljanje kapitalom banke,
 upravljanje porezima, koje banka plaća, i
 upravljanje vanbilansnim aktivnostima banke. 1
Polazeći od bazičnog cilja poslovne banke da maksimira pfrofit svojih akcionara,

menadžment tim banke treba na najbolji način da ostvaruje svoje funkcije. Bazične
funkcije menadžment tima banke su: planiranje, organizovanje i kontrola. Za
ostvarivanje bazičnog cilja banke, neophodno je “oživeti” i usmeriti celokupni proces
aktivnosti planiranja, organizovanja i kontrole. Ostvarivanje zadataka menadžment
tima u promenjenim uslovima postalo je kritični faktor uspeha ili neuspeha banke.
Naime, sasvim je jasno da se listi razloga zbog kojih jedna banka može da ode u
stečaj, pored loše plasiranih kredita i pada ekonomije banke, može dodati i loš kvalitet
menadžmenta. Zato je potpuno razumljivo, da se izboru menadžment tima banke
gotovo u svim zemljama prilazi krajnje odgovorno (potrebna saglasnost centralne
banke).
Suština korporativnog upravljanja bankom jeste u činjenici da banka, odnosno njen
menadžment tim, kojeg su izabrali i imenovali akcionari banke, podstiču (stimulišu)
1
Prof. dr Uroš N. Ćurčić: Bankarski portfolio menadžment Strategijsko upravljanje
bankom, bonitetom, kvalitetom i portfolio rizicima banke, drugo izmenjeno i
dopunjeno izdanje, Feljton, Novi Sad, 2002, str. 326.
BANKE I RIZICI 73
efektivno i efikasno korišćenje vlasitih i pozajmljenih resursa u cilju maksimiziranja
bogatstva akcionara banke.
Banka kao samostalna finansijska institucija, posluje sa tuđim sredstvima i zbog toga
je izložena dvostranom riziku. Naime, na strani izvora sredstava – u pasivi, sem stavke
akcijskog kapitala, koji po standardima Bazela I, treba da ima učešće od minimum 8%
u ukupnim izvorima tj. u ukupnoj pasivi, sve ostalo, znači 92% u stukturi pasive jesu
izvori sredstava banke, koji predstavljaju tuđa sredstva. U ovom slučaju banka ima
rizik izmirenja obaveza prema štedišama (građani) i depozitarima (privreda) u
slučajevima isplate štednje, odnosno plaćanja naloga komitenata.
Za razliku od proizvodne firme, koja kupuje sirovine i material, prerađuje ih u

proizvode i prodaje gotov proizvod kao svoj, banka nikad ne može kupiti štednju ili
deposit, već ih samo putem svog bankarskog mehanizma, “transformisati” u neku
vrstu plasmana (kredit ili hartiju od vrednosti). Tako i na strani aktive, banka “ulazi” u
novi vrstu rizika tj. kreditni rizik povezan sa plasiranjem sada kao vlasitih sredstava.
Imajući i ovo u vidu, veoma je značajno da se obezbedi sigurnost, stabilnost i

konkurentna tržišna struktura bankarstva u tržićnoj privredi. Šire gledano, to nije niti
može da bude samo obaveza pojedinačnih banaka, pa ni bankarskog sistema kao
celine. Značajnu ulogu u tome imaju zakonodavni i regulacioni organi, koji kreiraju
propise u okviru kojih banke posluju, te organi nadzora, koji prate njihovu primenu.
Naravno pri tome ne treba zaboraviti ni ulogu ključnih institucija, kao faktora koji su
preko organa akcionara, nadzornih i izvršnih odbora, odbora za unutrašnju reviziju i
kontrolu, te spoljne revizije, koji se zajednički i svako na svom delu zadatka, “bore”
za “zdraviji” bankarski sistem i uspešnije poslovanje banaka. Ne treba gubiti iz vida ni
moguće negativne “domino efekte” u slučaju da samo jedna banka ode u stečaj.
4.2.2. Područja korporativnog upravljanja rizicima banke

Liberalizacija i nestabilnost finansijskih tržišta, te veći stepen konkurentnosti na
tržištu, izlažu banke većim i novim rizicima. Da bi se održala konkurentna sposobnost
banaka na tržištu, kontinuirano su potrebne finansijske inovacije u poslovnju banaka,
kao i u upravljanju bankarskim rizicima. Odgovornost za stabilnost bankarskih sistema
i tržišta je u velikom broju država izmenjena, tako da je došlo do partnerskih odnosa
između ključnih učesnika, koji upravljaju različitim dimenzijama finansijskih i
operativnih rizika. To potvrđuje da je kvalitet upravljanja bankom i rizicima banke,
ključni kako za održavanje sigurnosti i mstabilnosti bankarskog sistema kao celine,
tako i na nivou pojedine banke.
Partnerstvo u upravljanju rizicima u kojoj svaki od ključnik učesnika ima precizno

određenu odgovornost za specifičnu dimenziju pojedinog područja upravljanja
rizicima. Polazeći od toga, finansijska i druga područja rizika obuhvataju sledeće
nivoe:
(a) na korporativnom nivou:
74 BANKE I RIZICI
 bilans stanja banke,

 profitabilnost (bilans uspeha),
 rizik solventnosti (adekvatnosti kapitala.
 rangiranje rizičnosti banaka.
(b) na portfolio nivou:

 kreditni rizik,
 rizik hartija od vrednosti,
 rizik kamatne stope,
 valutni rizik, i
 vanbilansni rizik.
Da bi se upravljanje navedenim rizicima banke, posebno korporativnim, uspešno

upravljalo, neophodan je partnerski pristup i razvoj novih oblika korporativnog
upravljanja rizicima preko identifikacije i raspodele zadataka, kao dela procesa
upravljanja rizicima. To se odnosi na mehanizam partnerstva banaka i sledećih
faktora: zakonodavnih tela, akcionara, nadzornih i izvršnih odbora, odbora za reviziju
i unutrašnju kontrolu, spoljnih revizora I javnosti (klijenata, rejting agencija,
analitičara).
Treba posebno naglasiti, da same banke u navedenom procesu imaju primarnu ulogu u
pravcu povećanja efektivnosti i efikasnosti svoga poslovanja. To bankama nameće
obavezu da se u okviru menadžment procesa upravljanja bankom oslanjaju na sledeće
principe i to:
(1) kvalitativno oblikovanje korporativne strategije,

(2) uspostavljanje jasne podele odgovornosti i ovlašćenja,
(3) naglašeno “jaku” ulogu upravljanja finansijskim rizicima,
(4) definisanje korporativne vrednosti, pravila ponašanja i standarde,
(5) finansijksi i menadžerski podsticaj svim “akterima” u procesu rada i
upravljanja,
(6) transparentnost i odgovarajući tok internih i eksternih informacija.
U pogledu stabilnosti ukupnih raspoloživih izvora, najmasovnija i najstabilnija

sredstva čine sredstva penzionih fondova, zatim sredstva osiguravajućih kompanija, pa
tek onda sredstva poslovnih banaka.
Strukturu rizičnosti mogućih ulaganja sredstava u poslovnim bankama, počev od

zadovoljavajuće sigurnosti i likvidnosti, pa do niskog, srednjeg i visokog rizika
ulaganja, pokazuje sledeća slika br. 1-4. u obliku piramide rizika ulaganja.
BANKE I RIZICI 75
4. Visoki rizici
4
3 3. Spekulacije
2. Prihodi i
2 dugoro~ni rast
1. Likvidnost i
1 sigurnost
Slika br. 1-4: Struktura rizičnosti finansijske piramide 12)
Kao što pokazuje slika 1-4 u strukturi rizika finansijske piramide razlikujemo nekoliko
‘slojeva’ rizičnosti ulaganja finansijskih sredstava:
(1) prvi “sloj” predstavlja najobimniji deo plasiranih sredstava banke i treba da ima
karakteristike sigurnog i likvidnog ulaganja, koje obezbeđuje pristojan i stabilan
prinos na investirana odnosno plasirana sredstva;
(2) drugi “sloj” sredstava je po obimu nešto manji od prvog, ali još uvek znatan po
svom učešću u ukupnim plasmanima i treba da donosi relativno dobar prihod i da
obezbeđuje mogućnosti dugoročnog rasta banke;
(3) treći “sloj” je relativno manji deo plasiranih sredstava, znatno manji i od prvog i
od drugog sloja, angažovan je i plasiran u spekulativne poslove koji mogu doneti
relativno dobar prihod ako se dobro obave; i
(4) četvrti “sloj” predstavlja. relativno mali deo plasiranih sredstava u visokorizične
poslove, koji nemaju neke sigurnosti za uspeh, ali ako se poduhvati uspešno
okončaju, donose visoke profite.
4.2.3. Odgovornosti učesnika za korporativno upravljanje rizikom banke

Korporativno upravljanje bankom u tržišnoj privredi podrazumeva proces u kome
učestvuje više učesnika na direktan ili indirektan način. To se posebno odnosi na
proces upravljanja finansijskim rizicima banke u tržišno orijentisanom nastupu banke.
Analiza procesa korporativnog upravljanja finansijskim rizicima banke obuhvata tri
grupe učesnika, čije su odgovornosti različite u tom procesu i to:
 sistemski faktori okruženja,

 institucionalni faktori na tržištu, te
12)
John Downes and Jordan Elliot Goodman: Dictionary of Finance and Investment Terms,
Third Edition, Barrons’ Business Guides, New York, 1991. godine, str. 147.
76 BANKE I RIZICI
 klijenti banaka i javnost.
Sistemski faktori odnose se na aktivnosti zakonodavnih i regulativnih organa. Njihov

zadatak je da se što preciznije definišu zakonski regulacioni okviri pravne i
ekonomske sredine u kojoj banke posluju, te da reguliše nadzor nad primenom
propisanih normi. Pored navedenog zadatka, ovi propisi imaju za cilj da utvrde i
određene parametre, čija primena će obezbediti optimalnu mogućnost upravljanja
bankarskim rizicima.
Pregled br. 1-4: Ključni učesnici i odgovornost u upravljanju rizicima banke

Značaj
R. Strategijski Operativni
br. Ključni Odgovornost za nivo nivo
učesnici upravljanje rizicima (kreiranje (izvršavanj
politike) e zadataka)
1 2 3 4 5
A. Sistemski
1. Pravna i Optimizacija Kritični N/a
zakonodavna tela
2. Nadzornici banaka Nadzor Indirektni Indirektni
B. Institucionalni
1. Akcionari Imenuju ključne Indirektni Indirektni
učesnike
2. Nadzorni odbor Utvrđuju politiku Kritični Indirektni
3. Uprava Provodi primenu politike Kritični Kritični
4. Odbor za reviziju/ Proveravaju usklađenost Indirektni Kritična
Unutrašnja revizija sa politikom nadzornog
odbora i pružaju podršku
kontroli, praksi i procesu
korporativnog
upravljanja rizicima
5. Spoljna revizija Ocenjuju i daju mišljenje Indirektni -
C. Klijenti
1. Spoljni akcionari/ Odgovorno ponašanje N/a Indirektni
Javnost
U navedenom pregledu br. 1-42 navedene su odgovornosti ključnih učesnika koji su

uključeni u korporativno upravljanje bankom i upravljanje rizicima u okviru navedene
tri grupe fakrora.
4.4. SISTEMSKI OKVIR ZA UPRAVLJANJA RIZICIMA BANKE

2
Hennie van Greuning i Sonja Brajović Bratanović: Analiza i upravljanje bankarskim
rizicima – Pristup za ocenu organizacije upravljanja rizicima i izloženosti na
finansijskom tržištu, drugo izdanje, MATE, Zagreb, 2006, str. 33
BANKE I RIZICI 77
4.2.1. Zakonodavni organi i upravljanje rizicima banke

Smatra se da zakonodavni okvir za upravljanje rizicima banke ne obuhvata samo
propise usmerene na ostvarivanje specifičnih ciljeva banke. Naime, zakonodavno
okruženje podrazumeva opštu filozofiju pristupa regulaciji i principe koji determinišu
sadržinu i uslove primene pojedinih propisa iz ove oblasti. Polazi se od toga, da se
zakonodavci u ovom poslu mogu opredeliti za jedan od dva pristupa: samostalni
pristup određivanja propisa ili tržišno orijentisani pristup određivanju propisa.
Opredeljenje za jedan od ova dva pristupa najčešće proizilazi iz karaktera filozofskih
principa na kojima počiva data privreda, kao i karakter privređivanje u celosti.
Samostalni pristup određivanja propisa u suštini ograničava obim aktivnosti banaka

kao finansijskih institucija i više je usmeren na propisivanje standarda za sve rizike
koje poznaje i definiše zakonodavac. Slaba strana ovakvog pristupa proizilazi iz
činjenice, da propisi mogu ubrzo da “zastare”, odnosno mogu da budu relativno brzo
prevaziđeni. To predstavlja opasnost da propisi postanu neka vrsta “kočnice”, pošto ne
mogu da obuhvate i standarde za neke buduće rizike koji mogu proizaći iz raznovrsnih
finansijskih inovacija.
Suptotno tome, tržišno orijentisani regulacijski, odnosno zakonski pristup polazi od

toga, da je tržište taj mehanizam, koji može efektivno funkcionisati, što se pozitivno
odražava i na sposobnost upravljanja rizicima. U ovom slučaju, uloga zakonodavca je
usmerena na “pospešivanje” i unapređenje procesa upravljanja rizicima. Naime,
zakonodavac i institucije, koje su predmet regulative, treba da se usaglase oko
zajedničkih ciljeva To istovremeno podrazumeva, da pri oblikovanju propisa,
zakonodavac treba da ima u vidu stavove tržišnih učesnika, odnosno finansijskih
institucija (banaka) oko zajedničkih ciljeva, kako bi se obezbedio efektivan i efikasan
proces upravljanja rizicima.
4.2.2. Nadzorni organi i upravljanje rizicima banke

Nadzor nad poslovanjem banaka ne treba poistovećivati sa pravnim ili
administrativnim delovanjem, koj je usmereno na regulative vezanu za bankarsko
poslovanje. Takva regulative se često zasniva na samostalnom kreiranju i donošenju
propisa od strane zakonodavnih organa, kojim se banke opterećuju brojnim zahtevima,
koji ih ograničavaju u razvoju finansijskih inovacija, odnosno u razvoju njihovih
proizvoda i usluga.
Kakos u poslovne transakcije velikih banaka veom složene, pa ih je teško pratiti i

procenjivati, zbog toga nadzorni organi u značajnoj meri zavise od unutrašnjih
nadzornih upravljačkih sistema. Insistiranje na tradicionalnom pristupu regulativi i
nadzoru poslovanja banaka (samostalno kreiranje zakona i propisa) je prevaziđeno,
pošto se isti nemože nositi sa izozovom modernog bankarskog okruženja I
turbolentnim tržištima. Zato je neophodna sveobuhvatna konsultacija između banak I
zakonodavnih organa u pravcu napora ka tržišno orijentisanom I rizično baziranom
78 BANKE I RIZICI
procesu nadzora banaka. Da bi se kreiralo ovakvo okruženje, potrebno je jasno
inkorporirati odgovornost ključnih učesnika u procesu upravljanja rizicima.
Poznato je da ni najbolji zakoni, niti dobar nadzor nad radom banaka, ne mogu spasiti
banke od basnkrota. Međutim, ključna uloga uređivanja “poslovnog ambijenta” u
kome banke obavljaju svoju delatnost, jeste da služi kao oslonac za razvoj
delotvornijeg sistema upravljanja rizicima, kao i za unapređenje razvoja okruženja u
kome se odvija proces upravljanja rizicima banke. Upravo partnerstvo u izradi i
nadzor nad primenom zakonskih i drugih propisa od strane banaka, treba da pokaže da
li se ti propisi striktno i pravilno primenjuju, te da li postoji finansijska održivost
pojedinih rešenja u pogledu efikasnosti upravljanja rizicima. Ta provera čini bitan
elemenat za ocenu “održivosti” ili valjanosti pojedinih zakonskih rešenja u pravcu
efikanosti upravljanja rizicima.
Kada zakonodavni i nadzorni organi private činjenicu realnosti, da ne mogu isključivo

oni snositi odgovornost za sprečavanje stečaja banaka, oni bi tada trebali da jasno
utvrde svoje mogućnosti i nakon toga svoje napore usmeriti na tako definisanu misiju.
Naime, misija nadzora banaka u savremenom okruženju bi mogla glasiti: “Uspostava
zakonodavnog i pravnog okvira u kojem se kvalitet i efektivnost upravljanja rizicima
banaka može optimizirati sa ciljem doprinosa zdravlju I stabilnosti bankarskog
sistema.” 3
Uloga nadzora nad bankama se može smatrati kao nadzor, procena, pa kada je to
potrebno, i podrška procesu upravljanja rizicima u bankama. Međutim, treba biti
realan u činjenici, da su nadzorni organi samo jedan od mnogih faktora koji doprinose
stabilnosti bankarskog sistema. Ostali učesnici su odgovorni za upravljanje rizicima,
pri čemu dobro oblikovani i osmišljeni propisi sve više naglašavaju odgovornost
najvišeg upravljačkog nivoa banke.
Sledeći korak u smislu napretka procesa upravljanja rizicima u banci jeste strožije
tretiranje obaveze javne objave informacija, koji umanjuju ulogu nadzorne
odgovornosti javnosti. Ovakvi pristupi regulative i nadzoru doprinose razvoju
doslednijeg i ujednačenijeg zakonodavnog okruženja za banke kao finansijske
institucije.
4.5. INSTITUCIONALNI OKVIR UPRAVLJANJA RIZICIMA BANKE
4.3.1. Uloga i odgovornost akcionara u upravljanju rizicima banke

Akcionari imaju ključnu ulogu u procesu korporativnog upravljanja bankom. Izborom
nadzornog odbora i davanjem saglasnosti na izbor menadžment tima ili uprave banke,
odbora za reviziju i spoljnih revizora, akcionari opredeljuju strategijski pravac razvoja
banke. U ovom području odgovornosti banke se donekle razlikuju od preduzeća I firmi
3
Ibidem, str. 36.
BANKE I RIZICI 79
po tome, što je odgovornost uprave i nadzornog odbora banke, ne samo prema
akcionarima, nego i prema depozitarima, pošto su i depozitari izloženi rizicima banke.
Smatra se, da je u savremenom tržišno orijentisanom pristupu regulativi banaka

naglasak na fiducijarnoj odgovornosti akcionara. To se ogleda prevenstveno u strožim
uslovima u davanju odobrenja za rad bankama i standardima koje osnivači banaka i
veliki akcionari moraju zadovoljiti, da bi bili prihvatljivi i smatrali se normalnim.
Zato postupak za davanje dozvola za rad banaka po pravilu obuhvata obaveznu
identifikaciju glavnih akcionara, kao i minimalni broj akcionara (ovo nije u svim
pravnim sistemima isto). Gotovo u svim zemljama, centralna banka odobrava promene
akcijskog kapitala banke, proverava i odobrava statute, politike i postupke banaka,
kojima se uređuju specifini odnosi banke i njenih akcionara.
I neka druga pitanja iz ove oblasti zahtevaju odobrenje ili saglasnost centralne banke.
Tako se za lica koja postaju osnivači banke ili koja su “veliki akcionari”, što znači
određeno učešće u akcijskom kapitalu (na primer u rasponu 10 do 15%), traži posebna
saglasnost. Ovaj zahtev podrazumeva, da se zahteva verifikacija sposobnosti
akcionara, da su sposobni i voljni efektivno da ispunjavaju svoje fiducijarne
odgovornosti za rad banke, kao što su: pribavljanje potrebnog dodatnog kapitala, da ne
zahtevaju od banke finansiranje projekata koje oni podržavaju.
Osnovni cilj akcionara banke je ostvarivanje adekvatnog prinosa na investirana

sredstva u akcijski kapital banke. Akcionari kao vlasnici banke su ovlašćeni da: biraju,
imenuju i razrešavaju ključna lica zadužena i odgovorna za organizaciju banke i
upravljanje procesom rada banke u svrhu ostvarivanja profita banke. Dakle, akcionari
treba da imaju ključnu ulogu u nadzoru poslovanja banke. Od akcionara se očekuje
izbor stručnog nadzornog odbora, koji poznaju bankarsko poslovanje i koji su iskusni i
kvalifikovani za donošenje odluka o efektivnim ciljevima i efikasnim politikama
banke. To drugim rečima znači, da nadzorni odbor treba da bude sposoban da:
 usvoji odgovarajuću poslovnu strategiju banke,

 nadgleda poslovanje banke i njenu finansijsku poziciju,
 nadzire i održava potrebnu dokapitalizaciju, i
 sprečava “samouslužnu” praksu na nivou cele banke.
Akcioari velikih banaka, sa razuđenom organizacionom strukturo, teže mogu doći do

izražaju u procesu upravljanja bankom. U ovakvim slučajevima, ako se ne slažu sa
načinom upravljanja bankom, oni nemaju mnogo mogućnosti da poprave svoj status
sem da prodaju svoje akcije.
4.3.2. Uloga i odgovornost nadzornog odbora za upravljanje rizicima banke

U većini zakona o bankama, krajnju odgovornost prema depozitarima i akcionarima
ima nadzorni odbor banke. Naime, nadzorni odbor je zadužen da preko efektivnog,
aktivnog i kontinuiranog upravljanja bankom, vrši zaštitu interesa depozitara i
akcionara banke u skladu sa zakonskim propisima. Članovi nadzornog odbora vrše
80 BANKE I RIZICI
podelu operativnog upravljanja poslovanja banke po operativnim izvršiocima, ali ne
mogu preneti i odgovornost za posledice neizvršavanja poslova mimo politika i
procedura vezanih za kreditiranje, investiranje i druge poslovne aktivnosti banke.
Nadzorni odbor u značajnoj meri privlači pažnju zakonodavnih organa imajući u vidu
da rizično osetljivi pristup nadzoru banaka naglašava fiducijarnu odgovornost
nadzornog odbora. Upravo zbog toga, intencije su da članovi nadzornog odbora treba
da budu kvlifikovani i sposobni da dobro izvršavaju svoje obaveze. Zakoni i prateća
regulative obično utvrđuju način izbora, potreban broj, kvalifikacije, njihove obaveze i
način smenjivanja, kao i obavezu objavljivanja spoljnih poslovnih interesa. Ostala
zakonska regulative uređuje područje ograničenja, zabrana, naknada I provizija,
prevare, krađe, pogrešne radnje i unose, kazne i druga pitanja.
Nadzorni odbor treba da bude snažan, nezavisan i aktivno uljučen u poslovanje banke.
i članovi odbor i menadžment tim banke moraju se pridržavati visokih etičkih
standarda, biti stručni i sposobni za obavljanje zadataka iz svog delokruga posla.
Najvažnija obaveza nadzornog odbora je da obezbedi da menadžment tim banke
poseduje odgovarajuće:
 veštine,
 znanja,
 iskustvo, i
 sposobnost odlučivanja,
kako bi upravljala poslovanjem banke na jedan zdrav, odgovoran i profitabilan način.

Članovi menadžment tima direktno odgovaraju nadzornom odboru i ovaj odnos mora
da bude podržan “jakom” hijerarhijom. Nadzorni odbor mora biti “veoma blizak”
razumevanju prirode poslovnih aktivnosti banke i posebno problematike vezane za
rizike banke. Osnovne odgovornosti nadzornog odbora na području upravljanja
sizicima banke su:4
 oblikovanje jasne filozofije,

 jasna podela ovlašćenja i odgovornosti,
 odobravanje i revidiranje politke prihvatljivog rizika
 osigurava identifikaciju, merenje, utvrđivanje i nadzor rizika,
 periodično revidira programe održavanja kapitala,
 pribavlja objašnjenja za slučajeve prekoračenja ograničenja,
 osigurava da unutrašnja revizija obuhvata proveru pridržavanja politika i
postupaka,
 ovlašćuje upravu za definisanje i sprovođenje strategije,
4
Hennie van Greuning i Sonja Brajović Bratanović: Analiza i upravljanje bankarskim
rizicima – Pristup za ocenu organizacije upravljanja rizicima i izloženosti na
finansijskom tržištu, drugo izdanje, MATE, Zagreb, 2006, str. 44
BANKE I RIZICI 81
 utvrđuje sadržaj i učestalost izveštaja,

 osigurava zdravu kadrovsku politiku, politiku plata i pozitivno radno
okruženje,
 obavlja godišnju procenu uspešnosti rada predsednika/glavnog direktora
banke,
 imenuje odbore za određivanje naknada (plata) za izvšnu upravu.
Čak i ako članovi nadzornog odbora nisu stručnjaci za bankarske rizike i sisteme
upravljanja rizicima, oni moraju obezbediti raspolo1ivost ovakve ekspertize i
mogućnost da sisteme upravljanja rizicima rvidiraju stručnjaci sa potrebnim
odgovarajućim kvalifikacijama. Nadzorni odbor mora pravovremeno preduzeti
aktivnosti neophodne za dokapitalizaciju banke, koja odgovara ekonomskom I
poslovnom okruženju, te bančinom profile izloženosti riziku.
Pored navedenih obaveza, nadzorni odbor treba obezbediti da banka ima odgovarajući
sistem unutrašnje revizije i kontinuirano funkcionisanje sistema upravljanja rizicima
banke. Dalje, nadzorni odbor treba obezbedi u potpunosti pridržavanje odredbi zakona
o bankama, kao i drugih propisa koji se odnose na regulaciju bankarskog poslovanja.
4.3.3. Uloga i odgovornost menadžment tima za rizike banke

Nema sumnje, da finansijsko zdravlje i uspešnost poslovanja bankarskog sistema
zavisi od nadzornog odbora i top menadžmenta pojedinačnih banaka. Kvalitet
upravljanja menadžment tima i nadzora koji obavlja nadzorni odbor izražava se preko
strategijskog pozicioniranja banke, prirode izloženosti banke riziku i adekvatnosti
sistema identifikacije, nadzora i kvaliteta upravljanja bankarskim rizicima. Upravo
zbog toga je uloga top menadžmenta banke bazična veza rizične osetljivosti pristupa
regulative i nadzoru nad poslovanjem banaka. Zato se od strane zakonodavca sve više
potenciraju ovlašćeenja top menadžmenta banaka, kako bi oni prihvatili ključnu
odgovornost za održavanje sigurnosti i stabilnosti poslovanja banaka.
Polazeći od toga, kvalitet i iskustvo pojedinaca koji čine top menadžment banke
postaje od izuzetne važnosti. U finansijskoj instituciji kao što je banka, process
upravljanja rizicima ne počinje na strategijskim vezama ili započetim procesom
planiranja, ili na aktivnosti na nekom od odboru. Proces upravljanja rizikom počinje
onog momenta, kada je perspektivni budući radnik primljen u banku ili unpređen na
višu stepenicu bankarske menadžment hijerarhije.
Da bi se obezbedila stručnost I kvalitet menadžment tima u bankama, zakonodavci

praktikuju različite pristupe. Većina zakonodavaca je utvrdila standarde kojima
menadžer mora udovoljiti prilikom izbora i imenovanja na radon mesto. Standardi za
izbor i imenovanje “stručnih lica uprave” banke ogledaju se u razmatranju informacija
od strane akcionara, članova odbora i borda direktora, o kandidatima u vezi sa
sledećim činjenicama:
 ranije opružbe ili umešanost u kriminal (prevaru, nepoštenje ili nasilje),,
82 BANKE I RIZICI
 kršenje bilo kog zakona zbog nepoštenje, nestučnosti ili neprimerenih radnji,
 saznanja da je direktor direktni krivac za nesposobnost izmirenja dugova,
 uključenost u nepoštene, sumnjive poslove i nestručno donošenje odluka,
 odbijanje molbe, povlačenje ili oduzimanje dozvole za vođenje poslova,
 obavljanje dužnosti člana uprave u cenzurisanoj, upozorenoj, pod
disciplinskim postupkom ili je institucija bila predmetom tužbe,
 povezanost sa institucijom kojoj je odbijen zahtev za dozvolu za rad ili je
povučen,
 postojanje otkaza, izuzeća u struci, disciplinskog postupka protivnom struci
ili zvanju,
 neplaćanje dospelog utuženog duga plativog u zemlji ili inostranstvu,
 da li je pravna osoba ikada proglasila nesolventnost,
 postojanje tužbi za uvrede ili uvreda i prekšaja (sem saobraćajnih)
realizovanih kada je osoba bila mlađa od 18 godina,
 svaki sudski postupak u koji je osoba bila uključena, a vezan je za osnivanje
ili upravljanje bilo kojim korporativnim organom, i
 svaka transakcija koja se tiče institucije. 5
Ključna odgovornost menadžment tima banke je u tome, da se svi osnovni zadaci

banke obavljaju u skladu sa jasno utvrđenim ciljevima, planovima, politikama i
postupcima, te da banka ima jasno i precizno definisane sisteme, koji efektivno
nadziru i upravljaju rizicima banke. Dakle, odgovornost menadžment tima (uprave)
banke za upravljanje finansijskim rizicima banke ogleda se u: 6
 u izradi strategijskih planova, politika i preporuka,

 u primeni strategijskih planova, politika i preporuka,
 prihvatanjem institucionalne kulture i visokih etičkih standarda,
 izradom priručnika, koji sadrži politike, postupke i standarde vezane za
rizike,
 primeni efikasnog sistema internog nadzora i procene rizika,
 provođenje nadzora u pogledu pridržavanja ograničenja izloženosti riziku,
 primena provere i vršenje procene adekvatnosti nadzora unutrašnje revizije, i
 razvoj i provođenje sistema izveštavanje uprave o rizicima poslovanja banke.
Uloga menadžment tima u prepoznavanju, proceni, cenovnom vrednosvanju i

upravljanju finansijskim rizicima dobro je opisana u Bazelskim sporazumima I i II.
Naime, upravljanje rizicima treba da bude sastavni deo svakodnevnih poslovnih
aktivnosti svakog bankarskog menadžera u okviru njegovog poslovnog područja i cele
banke, kako bi se obezbedilo da se sistemi za upravljanje rizicima pravilno koriste i
poštuju postojeće procedure. Na top menadžmtu banke je i da obezbedi odgovarajući
5
Ibidem, str. 48.
6
Ibidem, str. 50.
BANKE I RIZICI 83
unutrašnji nadzor u banci uključujući i otklanjanje konstatovanih propuste od strane
revizora u procesu upravljanja rizicima banke.
4.3.4. Odgovornost odbora za reviziju i unutrašnja kontrolu za rizike banke

Upravljanje rizicima odbora za reviziju može se smatrati produžetkom uloge
upravljanja rizicima od strane nadzornog odbora. Naime, aktivnost odbor za reviziju je
bitna podrška menadžment timu u identifikaciji i upravljanju složenim rizičnim
područjima u banci. Otuda i proizilazi karakter misije odbora za reviziju, koja bi
trebala da glasi: “unapređenje upravljanja operativnim rizicima na konsolidovanoj
osnovi”.
Polazeći od takve osnove, ciljevi unutrašnje revizije banke treba da omoguće top
menadžmentu banke:
 identifikaciju i upravljanje poslovnim rizicima,

 pružanje osnove za nezavisne procene,
 procenu rezultata, uspešnosti i ekonomičnosti poslovanja,
 procenu usklađenosti poslovanja sa zakonima, politikama i postupcima,
 procenu pouzdanosti podataka, koje pripremaju računovodstveni i
informacioni sistemi,
 pružanje istraživačkih usluga za upravljanje pojedinim poslovnim
područjima.
Pored nesumnjive i nesporne uloge unutrašnje revizije, postoje i neke protivrečnosti u

radu unutrašnje i vanjsku revizije, koje se mogu svesti na sledeće:
 Iako imaju nesporan rezultat, odbori nisu sposobni obezbediti pravovremene

I čvrste podatke o upravljanju rizicima institucije, pošto je njihov doprinos u
retrospektivnoj kontroli rizika.
 Odbor za reviziju stvara utisak da je upravljanje rizicima nešto što je
potrebno revidirati dok se ne unapredi. U većini slučajevi, revizori su
usmereni na brojeve I iznose, dok su poblemi upravljanja rizicima često
rezultat internih pojedinačnih nedostataka ili loših odluka.
 Odbori za reviziju nisu produktivni i zato što je upravljanje rizicima
dinamičan process. Složena priroda finansijskih rizika sa kojima se danas
susreću banke onemogućava odborima za reviziju da urade više od
analiziranja rizika koje je moguće revidirati, pošto oni čine samo deo
ukupnih rizika.
Nadzor i usmeravanje unutrašnje revizije sastavni je deo ukupne odgovornosti odbora

za reviziju. Naime, i nadzorni odbor i menadžment tim (uprava) banke treba da imaju
mehanizam, koji im omogućava da banka posluje u skladu sa politikama, te da se
rizicima adekvatno upravlja. Prema tržišno orijentisanom pristupu, revizija se proteže
i van pitanja direktno vezanih za administrativni nadzor i računovodstvo. Ona
84 BANKE I RIZICI
obuhvata sve metode i mere usvojene u banci u cilju očuvanja poslovne imovine i
upravljanja rizicima, provere tačnosti i pouzdanosti računovodstvenih i menadžerskih
informacija, promocije efektivnosti poslovanja i podsticaja za usvajanje politika top
menadžmenta.
Najvažnija obaveza unutrašnje revizije (kontrole) jeste “pružanje podrške

korporativnom upravljanju, sistemu nadzora I procesu upravljanja rizicima”. Posao
unutrašnjih revizora je i da revidiraju godišnje finansijske izveštaje pre njihovog
podnošenja nadzornom odboru, te obezbede da se u pripremi finansijskih izveštaja
poštuju odgovarajuće računovodstvene politike i praksa.
Odgovornosti odbora za reviziju i interne revizije u vezi sa upravljanjem finansijskim

rizicima banke su:
 provera pridržavanja politika i procedura koje je donio nadzorni odbor

banke od strane uprave,
 pružanje podrške u korporativnom upravljanju, sistemu kontrole i procesu
upravljanja rizicima,
 provera adekvatnosti i tačnosti informacija se pružaju nadzornom odboru od
strane uprave,
 periodično izveštavanje nadzornog odbora o pridržavanju politika i
procedura,
 unapređenje komunikacije između nadzornog odbora i uprave,
 procena adekvatnosti metoda za merenje izloženosti riziku,
 testiranje svih vidova rizičnih aktivnosti i pozicija izloženosti riziku,
 podrška menadžment timu nad pozicijama izloženosti riziku, ograničenjima i
aktivnostima koje se preduzimaju u slučaju prekoračenja ograničenja,
 obezbediti da upravo potpuno razume utvrđene politike i procedure, te da
ima potrebno stručno znanje za njihovu primenu,
 ocena poslovanja i predlozi za unapređenje poslovanja.
Od unutrašnje revizije se očekuje i procena uloge spoljne revizije, kao i praćenje

rešavanje problema koji su eventualno utvrđeni u njenom izveštaju. Očito je da
postoje određene teškoće u zadovoljavanju i ispunjavanju očekivanja javnosti i
zakonodavnih organa. Realno gledajući, sposobnost unutrašnjih revizora i odbora
revizije da udovolje svim navedenim zahtevima je u dobroj meri ograničena.
4.3.5. Uloga i odgovornost spoljnih revizora za rizike banke

Osnovni cilj revizije je omogućavanje revizorima da izraze svoje mišljenje o tome, da
li finansijski izveštaji verodostojno prikazuju finansijsko stanje banke i ostvarene
rezultate poslovanja za posmatrani vremenski period. Po pravilu, izveštaji spoljne
revizije se dostavljaju akcionarima. Međutim, ovaj izveštaj koriste i mnogi drugi
zainteresovani faktori kao što su: nadzorne institucije, finansijski stručnjaci, depozitari
i kreditori.
BANKE I RIZICI 85
Tradicionalni pristup spoljnoj reviziji saglasno zahtevima opšte prihaćenih revizorskih

standarda (International Standards of Auditing ili skraćeno ISA), po pravilu obuhvata
reviziju sistema unutrašnjeg nadzora. Ova procena se provodi u cilju utvrđivanja
prirode i razmera provere, pružanja analitičkog prikaza ili analize smernica, te radi
preduzimanja određenih detaljnijih testova. Osim revizije računa dobiti I gubitaka,
revidiraju se određene stavke bilansa stanja putem posebnih programa, kao na primer
fiksna imovina, gotovina, investicije ili zaduženja. Tako su se ranije u istoriji spoljni
revizori bavili prevarama i propustima u okviru funkcije kreditiranja. Danas se revizija
retko bavi detaljnom krditnom analizom plasmana imajući na umu da to obavljaju
nadzorne institucije.
Spoljni revizori, kao sastavni deo partnerstva u upravljanju rizicima, imaju specifičnu
ulogu. Njihova uloga je da indirektno pomažu u:
 proceni sposobnosti tržišta,

 proceni sa kojim bankama treba poslovati,
 proceni usklađivanja strategije upravljanja rizicima,
 dodatnoj zaštiti klijenata banke.
Kada se navedeni pristup u potpunosti prihvati od strane svih spoljnih revizora banaka,
proces upravljanje rizicima bi se mogao značajno unaprediti u korist svih korisnika
finansijskih usluga. Odgovornosti spoljnih revizora u pogledu upravljanja rizicima
svode se na :
 procenu izloženosti banaka riziku, koje revidiraju,

 analizu i ocenu podataka koje su im prikazane kako bi se uverili u smisao
ovih informacija,
 razumevanje osnove transakcija i finansijskih aranžmanna (struktura) koje
koriste klijenti banke,
 provera pridržavanja politika i postupaka koje je odobrio nadzorni odbor od
strane uprave banke,
 proveru podatak koji se prikazuju nadzornom odboru, akcionarima i
zakonodavnim organima,
 provera usklađenosti sa zakonskim propisima,
 izveštavanje nadzornog odbora, akcionara i zakonodavnih organa o
verodostojnosti njima poslatih podataka.
Kao deo procesa nadzora nad bankama, uloga stručnjaka za računovodstvo i reviziju
značajno je dobila na svojoj važnosti. Izveštaji i pisma revizora menadžment timu
banke mogu pružiti nadzornim institucijama vredne uvide u različite segmente
poslovanja banke. To je od posebnog značaja, kada revizori ”otkriju” neke činjenice
koje bi mogle narušiti stabilnost određene banke ili bankarskog sistema kao celine. U
86 BANKE I RIZICI
nekim slučajevima, revizori imaju i šire odgovornosti, pa i obaveze, koje su utvrđene
zakonom
4.4. ULOGA JAVNOSTI U UPRAVLJANJU RIZICIMA BANKE
4.4.1. Klijenati banke i zaštita imovine od rizika

Pod izrazom javnost u ovom segmentu upravljanja rizicima podrazumeva se
objavljivanje podataka banaka u različitim oblicima u cilju zaštite imovine i interesa
klijenata banaka. Zaštita se odnosi na sve vidove:
 osiguranje movine (depozita) klijenata,

 periodične objave banaka o rezultatima poslovanja,
 informacije rejting agencija o rizičnosti ulaganja banaka, i
 izveštaje, analize i podatke medija i finansijskih analitičara.
Kada funkcioniše sistem osiguranja štednje i depozita, klijenti banke u određenoj

zemlji imaju zaštitu svoje imovine (štednje i depozita) do odrećenog nivoa od rizika.
Kod nas je to iznos od 50.000 evra po jednom štednom računu u jednoj banci. 7
Međutim, odgovornost za investiranje sredstava i dalje ostaje na onima koji donose
odluke o investiranju. Investitori i depozitari i dalje ostaju odgovorni za pridržavanje
zdravih načela o prosuđivanju rizika i procene boniteta finansijske institucije. U onim
situacijama, u kojima se klijenti ne mogu zaštititi, potrebno je razmotriti mogućnosti
ograničenog osiguranja depozita kod banaka i jednostavnije ugovorne klauzule kod
osiguravajućih društava i drugih portfolio menadžera.
Jedini način da se javnost može zaštititi od rizika jeste u mogućem preuzimanju rizika.
Naime, potrebno je da se jasno diferencira i alocira rizik i postave sledća pitanja:
 da li su to pojedinci kao investitori, koji deluju preko agenata (investicionih

menadžera i brokera), ili
 da li su to finansijski posrednici koji prikupljaju njihove izvore sredstava i
ponašaju se kao gospodari banaka.
Prvi oblik javnih obaveštenja odnosi se na javno objavljivanje podataka o rezultatima

poslovanja banaka. Ova obaveza pozitivno utiče na kvalitet poslovanja banke kao
finansijske institucije. Nadzorni odbor i »uprava banke« su svesni toga, da će podaci o
poslovanju, nakon što ih obrade finasijski mediji i konkurenti, doći u javnost čak i oni
podaci iz najužeg stručnog kruga. Praksa banaka u SAD je da se objavljuju kvartalni
podaci o ostvarenim rezultatima poslovanja u odnosu na protekli period, među kojima
su najčešće: ukupan zbir bilansa banke, ukupan prihod, broj zaposlenih, profitna stopa,
stopa dividende i tržišna cena akcija.
7
Do promene, odnosno povećanja visine osiguranog iznosa došlo je krajem
2008.godine, odmah nakon izbijanja svetske finansijske krize oktobra iste godine.
BANKE I RIZICI 87
Drugi oblik javnog obaveštavanja javlja preko rejting agencija kao što su
Standard&Poor's, Moody's Investors Service 8 i AM Best. Ove agencije se već
decenijama bave procenom rejtinga preduzeća i banaka uz javno objavljivanje
rejtinga. Navodimo prihvatljive rejting klasifikacije (određene od OCC) prikazjuje
pregled br. 2-4.
Pregled br. 2-4: Prihvatljive rejting klasifikacije

Standard Moody”s Opis
& Poor”
Kvalitetna ulaganja banke
AAA Aaa Obligacije najvećeg stepena
AA Aa Obligacije visokog stepena
A A-1, A Viši srednji stepen
BBB Baa-1, Baa Srednji stepen, na široj liniji između definitivno
zdravih obligacija i onih koje imaju predominantno
špekulativne elemente. Uopšteno, to je najmanji
kvalitet koji se sme kvalifikovati za bankarsko
ulaganje
Špekulativne i pogrešne odluke
BB Ba Niži srednji stepen sa samo minornim
karakteristikama
B B Nizak stepen, možda pogrešno
D Ca, c Najniži stepen, pogrešno, ekstremeno slabi izgledi
Provizoran ili uslovljen rejting
Rejting- Con.(Rejting) Zahtevi otplate dugova su uveliko zavisni od realne
P procene budućih događaja.
U vrednovanju politike banke u poslovanju hartijama od vrednosti preporučuju se

analitičaru, kao vodič, sledeći faktori: 9
(1) opšti karakter bankarskog posla, koji se manifestuje u karakteristikama na njenim

računima kredita i depozita i njena opšta ekonomska sredina;
(2) analiza strukture depozita banke u odnosu na broj, tipove i veličinu računa i u
odnosu na trendove depozita, kompoziciju i stabilnost;
(3) veličina kapitala, gde važi generalno pravilo: što je manji bančin kapital, to treba
da bude konzervantivnija njena politika, s obzirom da banka ima manja sredstva za
apsorbovanje potencijalnih gubitaka;
8
Prof. dr Uroš N. Ćurčić: Bankarski portfolio menadžment Strategijsko upravljanje
bankom, bonitetom, kvalitetom i portfolio rizicima banke, drugo izmenjeno i
dopunjeno izdanje, Feljton, Novi Sad, 2002, str. 525-526.
9
The FDIC’s Manual of Examination Policies, Section H, page 6, revised, December
1, 1962.
88 BANKE I RIZICI
(4) ekonomski i monetarni faktori, gde se sugeriše da dovitljivi portfolio menadžment
treba da razmotri bazične ekonomske i monetarne faktore u formulisanju i
izvršavanju politike investiranja u hartije od vrednosti. Međutim, upozorava se da
preokupacija ovakvim analizama može biti indikativna ‘na špekulativne
tendencije’, koje su nekorisne i nezdrave u bankarstvu.
U savremenim tržišnim uslovima značajnu ulogu u procesu upravljanja rizicima imaju

izveštaji, podaci i analize finansijskih analitičara. Finansijski analitičari mogu da
pružaju investitorima savete u pogledu ulaganja njihovih sredstava u pojedine
poslovne poduhvate. Finansijski analitičari su »upćeni« u kretanje finansijskih
podataka sa aspekta rizika pojedinih vrsta ulaganja. Investitori koji kupuju hartije od
vrednosti od banaka i drugih emitenata, snose rizik tih ulaganja kao i ostali kreditori.
Svako ulaganje nosi sa sobom i mogućnost nekog potencijalnog gubitka, pa zbog toga
investitori moraju »nadzirati« poslovanje banaka kako bi zaštitili svoje interese.
Međutim, u posmatranju ovih problema, u praksi treba biti realan. Naime, ponekad se
ugled institucije smanjuje tek sa proširenjem problema, odnosno kada je šteta ne može
da se sakrije, odnosno kada je već nastala. U ovakvim prilikama ostaje otvoreno
pitanje, da li je tržište moglo ranije, na vreme, prepoznati pogoršanje poslovanja i
povećanu rizičnost određene institucije da je bilo više raspoloživih informacija.
Naime, još uvek ne postoje tehnike za procenu rizika koje bi bile standardizovane i
koje bi mogle verodostojno te »prognoze«« prikazati preko javno objavljenih
podataka. Upravo zbog toga su tržišni učesnici ograničeni u mogućnosti da analiziraju
probleme u kreditiranju tokom njihovog pojavljivanja.
BANKE I RIZICI 89
Glava 5.
UPRAVLJANJE BILANSIMA
POSLOVNE BANKE
90 BANKE I RIZICI
Upravljanje bilansima poslovne banke
5.1. UPRAVLJANJE BILANSIMA BANKE
5.1.1. Bilansi poslovne banke

Banka kao samostalna finasijska profitno orijentisana finansijska institucija posluje po
principima privrednog računa. To znači, da je poslovni motiv banke ostvarivanje
profita u njenom poslovanju. U iskazivanju rezultata svog poslovanja, banka sastavlja
tokom godine kvartalne i polugodišnje periodične obračune i na kraju godine završni
račun. Kvartalni i polugodišnji obračuni ili poznatiji kao periodični obračuni,
sastavljaju se u formi bilansa stanja i bilansa uspeha banke, koje prate izveštaji o
poslovanju banke.
Bilansi mogu biti: a) na nivou jedne banke, b) na nivou sistema poslovnih banaka i 3)
na nivou bankarskog sektora. Ovde će sa posebnom pažnjom biti analiziran bilans na
nivou banke, kao pogodno oruđe za upravljanje bilansnom strukturom banke. Da bi
bilans banke bio što pogodniji za analitički pristup upravljanju pozicijama u bilansu
banke, potrebno je koristiti tzv. neto bilans banke, koji pokazuje plasmane u kredite i
hartije od vrednosti na strani aktive i izvore sredstava, kojima se pokrivaju navedeni
plasmani na strani pasive (uglavnom depozite).
Bilans stanja banke je pregled njenih finansijskih pozicija u aktivi i pasivi, tj.
sredstava (imovine) u aktivi i izvora sredstava (obaveza) u pasivi, te akcijskog kapitala
kao posebnog oblika izvora sredstava. 1) Uprošćeno rečeno, banka prima depozite
vodeći ih kao obavezu banke i “proizvodi” kredite vodeći ih kao sredstva banke,
oblikujući tako svakodnevno, tačno i nenamešteno bilans stanja i bilans uspeha. U
ovome se i nalazi objašnjenje za značaj upravljanja sredstvima i obavezama banke,
pošto se apsolutne i strukturalne promene u bilansu stanja banke odražavaju u
apsolutnim iznosima na profit banke i stabilnost poslovanja banke.
Iz podataka bilansa stanja banke može se dobiti niz korisnih informacija za

upravljačke potrebe menadžmet tima banke. Te informacije su naročito pogodne za
operativno poslovanje banke, dok sledeći koeficijenti mogu služiti kao kontrolni
pokazatelji uspešnosti poslovanja banke: 2)
 stopa gotovine,
 stopa likvidnosti,
1)
Reč BILANS je latinskog porekla i potiče od reči “bilan”, koja označava dvostranu
vagu. Inače, francuski izraz za bilans je takođe “bilan”, nemački “bilanz”, italijanski “
bilancio”. U engleskoj odnosno anglosaksonskoj literaturi taj izraz je “balance”
odosno “balance sheet”.
2)
Zabiholah Rezaee: Financial Institutions, Valuations, Mergers, and Acquisitions –
The Fair Value Approach, Second Edition, John Wiley & Sons, New York,
2001.godine, str. 218-219.
BANKE I RIZICI 91
 stopa solventnosti,
 stopa rezerve likvidnosti,
 stopa kreditiranja, i
 stopa kapitala.
Osnovna svrha navedenih pokazatelja jeste, da se za potrebe menadžment tima banke

vršI sagledavanje efikasnosti i efektivnosti poslovanja banke u određenom
vremenskom periodu. Bilans stanja i njegove promene obima čine osnovu za
ostvarivanje budućeg rezultata, odnosno profita banke. Bilans uspeha samo iskazuje
rezultate promena na određeni dan, odnosno šta se desilo tokom proteklog perioda,
kao u pogledu prihoda, tako i u pogledu rashoda, odnosno troškova banke, čija je
konačna rezultanta profit banke. Upravo zbog toga je fokus razmatranja bilans stanja
banke, njegove promene i upravljanje tim promenama u cilju ostvarivanja planiranog
profita banke.
Osnovni smisao bilansa stanja banke je omogućavanje uvida u strukturu i suštinu

svakodnevnih, a posebno važnijih segmenata poslovanja banke, poslovnih operacija i
pojedinih vrsta poslova banke. To se naročito odnosi na poslove mobilizacije depozita
i odobravanja raznih vrsta kredita, pošto bilans stanja banke u svakom momentu
pokazuje stanje izvora i plasmana banke i njihov međusobni odnos. Pošto je banka
profitno orijentisana institucija, maksimiziranje profita postiže se na osnovu
optimalnog obima i strukture izvora sredstava i plasmana istih, te maksimiziranjem
razlike između nivoa prihoda i nivoa troškova banke u formi profita. 3)
Tipična struktura bilansa jedne banke srednje veličine u razvijenoj tržišnoj privredi (na
primer, u SAD) data je u pregledu br. 5-1. 4)
Pregled br. 5-1: Tipična struktura bilansa banke

AKTIVA PASIVA
1. Krediti i diskonti 60% 1. Oročeni depoziti 44%
2. Plasmani u hartije 27% 2. Depoziti po viđenju 30%
3. Likvidna aktiva 3% 3. Obav. na novčanom .tržištu 11%
4. Gotovina 6% 4. Ostale obaveze 7%
5. Ostala aktiva 4% 5. Akcijski kapital 8%
UKUPNO: 100% UKUPNO: 100%
3)
Ibidem, strana 135.
4)
Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Management in te Financial
Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989.
godine, strana 27. Pored ove strukture, data je i struktura bilansa komunalne banke i
velikih banaka novčanih centara (“money centar banks”). Samo desetak godina ranije,
ta struktura je izgledala znatno dugačije. Vidi o tome detaljnije: Dr Srboljub Jović:
Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990. godine strana 134-135.
92 BANKE I RIZICI
Posebno treba istaći, da je za bilans stanja banke bitna ravnoteža i ročna usklađenost.
Uravnoteženim bilansom stanja banke smatra se onaj bilans, u kojem su ročno i
valutno izbalansirane vrednosti aktive i pasive. Ako banka prihodima pokriva
troškove, perfektno uravnotežen bilans banke zahteva da se likvidnim rezervama
pokrije rizik neblagovremenog plaćanja. Ročna usklađenost bilansa stanja banke
garantuje pokrivanje rizika nelikvidnosti. Valutna usklađenost aktive i pasive
garantuje pokrivanje valutnog rizika usled promene valutnog kursa. Konačno,
solventnost banke se bilansno iskazuje preko akcijskog kapitala i rezervi, čime se
brani stabilnost poslovnog sistema banke.
Prosečna struktura konsolidovanog bilansa naših banaka na dan 31. 12. 1992. godine
prikazana je u pregledu br. 5-2. 5)
Pregled br. 5-2: Struktura konsolidovanog bilansa naših banaka

AKTIVA PASIVA
1. Kratkoročni plasmani 35,9% 1. Kratkoročni izvori 28,9%
2. Dugoročni plasmani 56,4% 2. Dugoročni izvori 55,9%
3. Ostali delovi aktive 7,7% 3. Kapital banaka 15,2%
UKUPNO: 100,0% UKUPNO: 100,0%
Aktuelni podaci o ročnoj i strukturalnoj usklađenosti bilansa stanja banke obezbeđuju

se preko bankarskog računovodstvenog i bankarskog informacionog sistema, koji se
razlikuju od računovodstvenog sistema preduzeća. Bankarski računovodstveni sistem
razlikuje se od računovodstvenog sistema preduzeća i po tome 6), što se u banci računi
glavne knjige treba da dnevno bilansiraju, što znači, da banka treba da ima dnevno
bilans stanja i bilans uspeha. Naravno, ovakvu brzinu postižu dobro organizovane,
tehnički i kadrovski opremljene banke u razvijenim tržišnim privredama (SAD,
Nemačka, Japan). Kako je prošlo skoro deset godina posle izvršene privatizacije,
takvu ažurnost postižu danas skoro sve naše banke.
Bilans uspeha (poznat i kao bilans prihoda i rashoda banke) je finansijski izveštaj koji
sumarno prikazuje finansijsko poslovanje banke, uključivši profit ili gubitak za
određeni (specifični) vremenski period. Njemu, obično, prethodi i sa njim čini celinu
bilans stanja aktive i pasive banke za isti period. Prvi korak za banku je u definisanju
profitabilnosti. Najbolja definicija za banke je ona, koja se oslanja na njene tri
dimenzije: na povrat uloženih sredstava (“return on assets” ili ROA), povrat akcijskog
5)
Podaci navedeni iz Biltena Narodne banke Jugoslavije za 1999. godinu. S obzirom
da ne raspolažemo drugim podacima, dati su podaci iz zbirnog konsolidovanog bilansa
banaka sa aspekta ročnosti – kratkoročna i dugoročna aktiva i pasiva.
6)
Bankarski računovodstveni sistem razlikuje se od računovodstvenog sistema u
privredi: ono što je u kontnom planu privrede DUGUJE, to je u banci POTRAŽUJE,
zatim ono što je u privredi POTRAŽUJE, to je u banci DUGUJE. Pored ovoga,
računovodstveni sistem u privredi može da trpi i određenu neažurnost, dok
računovodstvo banke mora biti stalno ažurno i uredno.
BANKE I RIZICI 93
kapitala (“return on equity” ili ROE) i rast zarade po akciji (“earnings per share” ili
EPS). U nedostatku EPS kao mere, neto prihod banke je njegov prihvatljivi supstitut.
1)
Bilans uspeha banke, kao i bilans stanja banke, teorijski postoji svakog momenata i
rezultat je nastalih promena u poslovnoj aktivnosti banke. Druga je stvar da li takav
bilans uspeha treba iskazivati s obzirom na tehničke mogućnosti, racionalnost
sastavljanja i mogućnost ‘upotrebe’ takvog bilansa u upravljačke svrhe. Naime, sa
stanovišta upravljačkih potreba banke, sastavljanje bilansa uspeha ima za cilj
upoznavanje menadžment tima, borda direktora, deoničara i kontrolnih institucija sa
ostvarenim pokazateljima konačnog uspeha banke za određeni period vremena
izraženog u visini ostvarenog profita banke.
Uobičajena praksa i obaveza banaka u visoko razvijenim tržišnim privredama je da se

zvanični rezultati po osnovu bilansa uspeha javno objavljuju po isteku svakog kvartala
i jednom godišnje po isteku godine. Zato je od izuzetne važnosti da banka upravlja
bilansom banke tokom izveštajnih perioda i da menadžment tim banke utiče na krajnje
rezultate banke – posebno na visinu profita. Zbog toga je neophodno da menadžment
tim banke raspolaže i podacima bilansa uspeha u kraćim vremenskim periodima,
najmanje na kraju svakog meseca, da bi se moglo svesnom akcijom i donošenjem
odgovarajućih korektivnih odluka usmeravati poslovanje banke ka većem profitu.
Da bi se jasnije sagledao globalni značaj bilansa uspeha banke, neophodno je sažeto

ukazati na značaj svih kategorija izdataka, odnosno troškova u odnosu na ukupne
prihode banke. Značaj uvida u raspodelu ukupnih prihoda vidljiv je na primeru jednog
hipotetičkog bilansa prihoda i rashoda jedne banke za jednu godinu (pregled br. 5-3).
Pregled br. 5-3: Relativni značaj troškova i poreza u prihodima banke

Redni Opis kategorija u bilansu Iznosi u Struktura u
broj uspeha mil. dolara procentima
01. Ukupan prihod banke 215,0 100,00 100,00
02. U tome: - kamatni prihodi 200,0 93,02 93,02
03. - nekamatni prihodi 15,0 6,98 6,98
04. Ukupni izda i (troškovi) banke 205,0 95,35 100,00
05. U tome: - kamatni izdaci 150,0 69,77 73,17
06. - nekamatni izdaci 2) 55,0 25,58 26,83
07. Neto prihod pre poreza 10,0 4,65 100,00
08. Porezi na neto prihod 1,0 0,47 10,00
09. Neto prihod posle poreza 9,0 4,18 90,00
1)
David C. Cates: How Banks Make Money, u knjizi: The Financial Services Handbook – Executive Insights
and Solutions, Editors: Eileen M. Friars and Robert N. Gogel, Joh Wiley & Sons, New York, 1987, str. 86.
2)
U okviru nekamatnih izdataka su rezervacije za moguće kreditne gubitke 13,0 mil. dolara i plate i
beneficije zaposlenih 30,0 mil. dolara.
94 BANKE I RIZICI
Da bi to bilo efikasno, neophodno je poznavati dinamiku kretanja svih kategorija u
okviru prihoda i rashoda banke, njihov obim, vrstu i strukturu, te njihov uticaj na
visinu profita banke. Tako su bitne promene koje su vezane za kamatne prihode i
kamatne rashode banke, koje u svim komercijalnim bankama čine okosnicu neto
kamatnih prihoda banke, pa i visine prihoda banke pre poreza. Naravno, na krajnji
rezultat banke utiču i nekamatni odnosno ostali prihodi i troškovi banke, koji se
kumuliraju tokom obračunskog perioda.
Navedeni pregled pokazuje da su u strukturi ukupnog prihoda banke dominantni

kamatni prihodi, koji učestvuju sa 93%, dok nekamatni prihodi sa svega cca 7%.
Međutim, učešće kamatnih izdataka u ukupnim prihodima banke je oko 70%, dok je
nekamatnih izdataka nešto preko 25 procenata. U nekamatnim izdacima su dve bitne
stavke: rezervacije za moguće gubitke u kreditnom portfoliju (13,0 ili 6,05% u odnosu
na ukupan prihod) i plate i beneficije zaposlenih (30,0 mil. dolara ili 13,95% u
strukturi ukupnog prihoda banke). Bez rezervacije za moguće kreditne gubitke, koja
stavka direktno umanjuje kamatne prihode banke, nekamatni izdaci iznose 42,0 mil.
dolara ili sa 19% učestvuju u ukupnim prihodima banke.
Neto prihod pre poreza iznosi 10,0 mil.dolara ili 4,65%, a njegova raspodela ukazuje
da 10% ide na porez, a 90% ostaje kao neto prihod posle poreza ili profit. U ovom
slučaju neto prihod posle poreza ili pak profit, iznosi 9,0 mil. dolara tj. nešto preko 4%
od ukupnog prihoda banke i služi za raspodelu odnosno isplatu dividende, i
eventualno, za reinvestiranje u akcijski kapital banke. Veličina profita banke meri se
navedenim pokazateljima odnosno koeficijentima: ROA kao pokazatelj racionalnosti
korišćenja ukupnih sredstava, ROE kao prinos akcionarima na akcijski kapital i EPS
kao rast tržišne zarade po jednoj akciji.
5.1.2. Upravljanje bilansom stanja banke

Upravljanje bilansom banke podrazumeva poznavanje kompozicije njenog bilansa i
međusobnog odnosa računa u njenom bilansu. Osnovni identitet bilansa izražava se
relacijom:
SREDSTVA = OBAVEZE + NETO VREDNOST
Za razliku od proizvodnih preduzeća, bilans poslovne banke se sastoji uglavnom od

finansijskih sredstava umesto od fizičke aktive. Ova finansijska sredstva su pretežno u
formi kredita domaćinstvima, poslovnim firmama i državnim institucijama i u formi
plasmana u hartije od vrednosti. Najveći deo obaveza, odnosno pasive poslovne banke
sastoji se od potraživanja domaćinstava, poslovnih firmi i državnih institucija po
osnovu depozita po viđenju i oročenih depozita.
Ranije smo videli kakva je strukturalna kompozicija jedne komercijalne banke u

razvijenoj tržišnoj privredi. Za analitički pristup analizi bilansa banke, potrebno je
poznavanje i razumevanje internih odnosa među bilansnim računima. Jedan od takvih
pokazatelja odnosa jeste finansijski leveridž banke ili finansijski oslonac (“financial
BANKE I RIZICI 95
leverage”). To se može izraziti kao iznos duga, odnosno depozita, koji se koristi za
finansiranje aktive banke. O ovome će biti reči u kasijem izlaganju.
Veličina i kompozicija bilansa banke su važne zbog njihovog efekta na rizik

(varijabilnost prinosa) i na sam prinos (profitabilnost). Važnost i implikacije strukture
bilansa banke i navedene tri karakteristike bilansa date su u pregledu br. 5-4. One
ukazuju na uticaj upravljačkih odluka menadžment tima i promena okruženja banke.
Pregled br. 5-4: Implikacije strukture bilansa na uspeh banke

GLAVNE KARAKTERISTIKE BILANSA KOMERCIJALNE BANKE 7)
Implikacija na banku:
Karakteristike Važnost Rizik Prinos
1 Malo fiksne ili fizičke Nizak stepen poslovnog Smanjuje Smanjuje
aktive leveridža rizik prinos
2. Znatni iznosi Zahtevi da banka bude Smanjuje Smanjuje
kratkoročne pasive likvidna rizik prinos
(depozita)
3. Znatni iznosi sredstava Visok stepen finansijskog Povećava Povećava
koji se odnose na kapital leveridža rizik prinos
banke
Prvi navedeni slučaj ukazuje na male šanse banke koja ima malo fiksne aktive i nizak
poslovni leveridž da uveća svoj profit. Ovakva banka utiče na smanjenje rizika, ali i
na smanjenje svog profita. Drugi slučaj, kada banka ima značajne depozite, mora
imati odgovarajući stepen likvidnosti da udovolji tražnji za povlačenjem depozita. Isto
tako, banka želi da udovolji i tražnji za kreditima. Efekat takvog ponašanja može biti
ili veća likvidnost a manja profitabilnost, ili veća profitabilnost a manja likvidnost.
Ovo dovodi do toga da banka mora da bude likvidna i tako smanjuje rizik ali i prinos.
Konačno, treća karakteristika banke je da ima visok stepen finansijskog leveridža i
visok multiplikator akcijskog kapitala. Banka tako povećava rizik, ali povećava i
prinos.
Rezultati sumirani u pregledu 4-4 su posebno važni za proces donošenja odluka od

strane menadžment tima banke. Primera radi, ako banka želi da poveća svoju
profitabilnost, važna su tri pravca akcije: (1) povećanje njenog operativnog leveridža
pribavljanjem više fiksne aktive, (2) smanjenje njene likvidnosti i oslanjanje na
“kupovinu” likvidnosti ili jednostavno smanjivanje svoje likvidnosti bez pokušavanja
upravljanja obavezama i (3) povećavanje njenog finansijskog leveridža uz oslanjanje
na veću aktivu i/ili na smanjenje svoje kapitalne baze. Svaka od ovih akcija će dovesti
do varijabilnosti profita banke odnosno do povećanja rizika. Ovo je konzistentno
pravilo u finansijskoj teoriji o osnovnoj ceni odnosno riziku prinosa: veći prinos na
7)
Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Management in the Financial
Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York,
1989.godine, str. 26.
96 BANKE I RIZICI
sredstva povlači sa sobom i veći rizik. 8) U regulisanoj sredini je manji rizik, ali i
manje šanse za visok profit. Slika br. 5-1 prikazuje proces upravljanja bilansom banke
u tri faze. 10)
Prva faza (Opšta)

Upravljanje aktivom Upravljanje pasivom
Upravljanje kapitalom
Druga faza (Specifična):
Upravljanje pozicijom rezervi Upravljanje pozicijom rezervi pasive
Upravljanje likvidnošću Upravljanje opštom ili kreditnom

pozicijom pasive
Upravljanje investicijama Upravljanje dugoročnim dugom
Upravljanje kreditima
Upravljanje fiksnom aktivom Upravljanje kapitalom
(Uključujući i vanbilansne aktivnosti)
Treća faza (Izveštaj o generisanju bilansnih prihoda i troškova)
Profit = Prihod - Troškovi kamata - Opšti troškovi - Porez
Politike za ostvarivanje ciljeva:
1. Upravljanje razlikom kamate i provizijama 4. Upravljanje kapitalom
2. Kontrola opštih troškova 5. Upravljanje porezima
3. Upravljanje likvidnomm banke 6. Upravljanje vanbil.aktivnostim a
Slika br. 5-1: Upravljanje bilansom banke u tri faze
Upravljanje bilansom banke nije značajno samo sa aspekta menadžment tima banke
(veći profit) i akcionara (veća dividende), već i sa aspekta regulatornih i kontrolnih
institucija države (stabilnost banaka). Tako su regulatorne institucije u SAD (FED,
OCC, FDIC)9) primarno zainteresovane za sigurnost i čvrstoću, odnosno očuvanost
bankarskog sistema, odnosno, za prihvatljivi rizik.
Kao rezultat promena, banke mogu očekivati da nastave da rade ono što su radile u
prošlosti, tj. ono što je dozvoljeno bankama, da drže samo dozvoljen iznos fiskne
aktive uz ispunjavanje zahteva, da imaju adekvatnu likvidnost i adekvatni kapital.
Upravljanje bilansnom strukturom i odnosima aktiva - pasiva, ostvaruje se rizikom
uslovljeni profit, da bi zadovoljio i akcionare i regulatorne institucije.
8)
Ibidem, str. 27.
10)
godine, str. 28.
9)
Skraćenice FED, OCC i FDIC su početna slova naziva federalnih intucija u SAD,
koje između ostalog, imaju federalnih kontrolnih agencija u SAD
BANKE I RIZICI 97
Kao što se vidi na slici br. 5-1, prva faza upravljanja bilansom je opšta faza i akcenat
je dat na ukupnu aktivu (sredstva), ukupnu pasivu (obaveze) i kapital banke. Druga
faza upravljanja bilansom je više specifična i u fokusu upravljanja su posebni delovi u
okviru tri navedene celine opšteg pristupa upravljanju bilansom banke uključujući i
vanbilansne aktivnosti. Treća faza upravljanja bilansom usmerena je na područje
generisanja prihoda i troškova banke. Uvid u rezultate poslovanja banke preko
izveštaja o poslovanju (o profitu i gubicima) ukazuje na simptome performansi bilansa
banke. Maksimiziranje profita treba da se ostvari navedenim politikama za
ostvarivanje ciljeva banke (profita i dividende).
5.1.3. Upravljanje portfolio strukturom bilansa

Upravljanje portfolio strukturom banke predstavlja odgovarajuću portfolio alokaciju
resursa banke, čiji je krajnji cilj uspešnije upravljanje rizikom banke. Upravljanje
bilansom banke ili bilansnom strukturom banke ili portfolio upravljanje ima svoje
uporište u modernoj portfolio teoriji, koja se razvila sredinom 50-tih godina. Prve
primene su se ogledale u formi linearnih i kvadratnih modela programiranja.
Međutim, ovi modeli, iako elegantni, pokazali su se previše restriktivni i kompleksni

za praktičnu upotrebu. Njihova glavna vrednost proizašla je iz njihove pronicljivosti,
koja se odnosi na krajnje ishode - rezultate i posledice upravljanja bilansom banke. Da
se podsetimo, ukupna pasiva bilansa banke ukazuje na obim mogućnosti banke, a
ukupna aktiva na propulzivnu snagu banke.
Za upravljanje bilansnom strukturom banke, od primarnog je značaja poznavati

relacije između:
 strukture aktive i strukture pasive;
 pojedinih segmenata odnosno portfolija aktive;
 pojedinih pozicija odnosno grupa pozicija pasive;
 pojedinih pozicija aktive u odnosu na pozicije pasive.
Polazeći od jedne sasvim uprošćene šeme bilansa poslovne banke, njena idealna
vrednosna struktura aktive i pasive u savremenim uslovima prikazana je na slici br. 5-
2.
AKTIVA PASIVA
1/3 Portfolio Depoziti po
kredita vi| enju 1/2
1/3 Portfolio hartija
od vrednosti Oro~eni depoziti
1/3 Portfolio rezervi, 2/5
fiksne aktive i Deoni~ki kapital
gotovine 1/12
Slika br. 5-2: Idealna bilansna struktura aktive i pasive
98 BANKE I RIZICI
Sa stanovišta upravljanja rizikom banke, ova struktura aktive i pasive bilansa poslovne
banke (slika br. 4-2) omogućuje:
 odgovarajući odnos plasmana prema izvorima,
 odgovarajući odnos kapitala prema plasmanima,
 odgovarajuću srazmeru plasmana u kredite i hartije radi održavanja
zadovoljavajućeg nivoa likvidnosti i profitabilnosti banke,
 odgovarajući odnos depozita i kapitala banke radi potrebnog stepena solventnosti,
 odgovartajući odnos oročenih depozita prema depozitima po viđenju,
 odnos produktivne prema neproduktivnoj aktivi,
 odgovarajući nivo leveridža, itd.
AKTIVA PASIVA
REZERVE BANKE DEPOZITI
- PO VI\ ENJU
KREDITI - ORO^ ENI
HARTIJE DUGORO^ NI DUG
FIKSNA AKTIVA DEONI^ KI
KAPITAL
Slika br. 5-3: Hipotetička struktura bilansa banke
Dakle, upravljanje rizikom banke podrazumeva kontinuirano usklađivanje odnosa

pozicija aktive i pasive u bilansu banke. Polazeći od toga, bilans banke se može
predstaviti sledećom jednostavnom formulom: 11)
S+L = D+T+C
gde je:
S = hartije od vrednosti (“securities”)

L = krediti (“loans”)
D = depoziti po viđenju (“demand deposits”)
T = oročeni depoziti (“time deposits”)
C = deonički kapital - fondovi banke (“capital”).
Pojednostavljena struktura aktive i pasive bilansa banke predstavljena je na slici br. 5-

4:
11)
Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Banks Financial Management in the Financial
godine, strana 403-405.
BANKE I RIZICI 99
AKTIVA PASIVA
DEPOZITI PO VI\ ENJU
HARTIJE OD
VREDNOSTI ORO^ ENI DEPOZITI
KREDITI KAPITAL BANKE
Slika br. 5-4: Pojednostavljena struktura bilansa banke
Ako se prinos od hartija od vrednosti označi sa r s, a prinos na kredite sa rl, a troškovi

depozita i kapitala nulom, onda se prihod banke I (income) može izraziti sledećom
jednačinom:
I = rsS + rlL
Problem maksimiziranja funkcije prihoda ima sledeća ograničenja:
 ograničenje bilansa banke dato S+L = 100 (manje ili jednako 100);
 ograničenje likvidnosti banke dato S = 0,30 (S + L) ili S = 43 L (S više ili
jednako), i
 ograničenje obima kredita L = 35 (više ili jednako).
5.1.4. Upravljanje odnosima aktive i pasive bilansa banke

Upravljanje aktivom i pasivom banke je strategijsko planiranje, primena i kontrola
procesa, koji utiče na obim, miks, dospeće, stopu senzibilnosti, kvalitet i likvidnost
sredstava i obaveza banke. Pošto se upravljanje aktivom i pasivom banke uključuje u
bazičan rast i angažovanje sredstava, ono predstavlja ‘finansijsko srce’ banke. 12) Cilj
upravljanja aktivom i pasivom banke je ostvarivanje jednog stabilnog, širokog i stalno
rastućeg toka neto prihoda od kamata odnosno razlike između aktivnih i pasivnih
kamatnih stopa. Naravno, ostvarivanje ovog cilja treba da se kontinuirano postiže
preko optimalne kombinacije i nivoa aktive (sredstava) i pasive (izvora) i finansijskog
rizika.
Jasno je da profit banke ovisi o mogućnosti ili sposobnosti odnosno kapaciteta banke
za preuzimanje rizika. Može se reći da je kapacitet banke za preuzimanje rizika
limitiran: (1) kapitalom, (2) depozitima, (3) regulativom i (4) kreditnim rejtingom. S
obzirom na njegov limit, kapacitet rizika banke mora biti alociran između njegovih
različitih korisnika na način koji maksimizira očekivani prinos. Korelativni odnos
12)
Dr Arnold A. Dill: Tools and Techniques to Implement Asset / Liability
Mangement, u knjizi: The Bankers” Handbook, Third Edition, Edited by: William H.
Baughn, Thomas I. Storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood,
Illinois, 1988.godine, str. 347.
100 BANKE I RIZICI

alokacije sredstava i rizika u izvesnoj meri pokazuje i slika br. 5-5 koja predstavlja
ulogu menadžera u banci kao firmi finansijskih usluga.
UPRAVLJANJE SREDSTVIMA UPRAVLJANJE IZVORIMA I

KAPITALNE ODLUKE
(Transakcije finansijskih sredstava) (Transakcije finansijskih sredstava)
2 1
Poslovanje Finansijski 5 Depozit, novac i

banke menadèr trì{te kapitala
3 4
1. Priliv gotovine
2. Investiranje - plasman gotovine
3. Gotovina iz poslovanja ili deinvestirana
4. Gotovina vraćena, pa investirana (odluke o dividendi)
5. Gotovina za reciklažu (zadržana zarada)
13)
Slika br. 5-5: Uloga menadžera u firmi finansijskih usluga
Na slici br. 5-5 može se videti da finansijski menadžer u banci ima skoro iste zadatke
kao i finansijski menadžer u svakoj drugoj nefinansijskoj firmi uz sledeće napomene:
prvo, finansijski menadžer u banci mora poznavati suštinu terminologije kao što je
upravljanje aktivom, upravljanje pasivom, upravljanje odnosima kapital - dividenda
itd.; drugo, mora poznavati ulaz gotovine, tržišni novac dodatno kroz tržišta kapitala.
Odluke o upravljanju aktivom uglavnom uključuju transakcije u finansijskoj aktivi a
ne u stvarnoj aktivi. Kao što se vidi, uglavnom se radi o odlukama o finansijskim
transakcijama, bilo da je reč o upravljanju aktivom ili upravljanju pasivom.
Upravljanje gotovinom banke i odnosima aktiva - pasiva odražava se na performanse

poslovne banke. Najkraće, pod performansama banke podrazumevaju se ostvareni
rezultati, kvalitet i kvantitet poslovanja banke (na primer: stopa profitabilnosti,
kvalitet aktive, stopa likvidnosti). O performansama banke biće detaljnije reči kasnije.
Fokus upravljanja performansama kroz odnose aktiva - pasiva može se jasno videti na
slici br. 5-6, koja pokazuje odnos prinosa na kapital i rizika prinosa na kapital banke
preko neto margina kamatne stope ili neto kamatne margine.
13)
godine, str. 50.
BANKE I RIZICI 101

OP[ TE PERFORMANSE BANKE
Prinos (na kapital) Rizik (promene prinosa)
Prinos na Leverid` Promene neto Promenljiva

angaòvana multiplikatora nekamatne neto kamatna
sredstva kapitala margine margina
Neto Neto Prom. kamatne stope

nekamatne margina Miks stope Promenljivost obima
margine kamatne stope obima Promenljivost miksa
14)
Slika br. 5-6: Upravljanje performansama aktiva - pasiva
Definicije:
Neto kamatna margina = prihod od neto kamatne stope: aktiva koja donosi zaradu,
gde je prihod od neto kamatne stope = porez - ekvivalent prihoda od kamatne stope -
troškovi kamata.
Neto nekamatna margina = (nekamatni prihod-nekamatni troškovi): aktiva koja
donosi zaradu.
Aktiva koja donosi zaradu ili produktivna aktiva = ukupna aktiva - gotovina i dug -
fiksna aktiva - druga aktiva.
Koncept efekta neto kamatne margine podrazumeva nivo i varijabilnost opšte pozicije
banke sa aspekta rizika prinosa produktivne aktive. Jasno je da varijabilnost neto
kamatne margine (ili rizika upravljanja odnosima aktiva - pasiva) determinišu:
kamatna stopa, obim i miks varijanti kamatnih prihoda i kamatnih izdataka, što se
može predstaviti i sledećom funkcijom: 15)
NIM = f (stopa, obim, miks)
gde je:
NIM = neto kamatna margina

f = funkcija
stopa = kamatna stopa
obim = obim produktivne aktive
14)
godine, str. 366.
15)
Ibidem, str. 365.
102 BANKE I RIZICI

miks = varijante kamatnog prihoda i kamatnih troškova
U savremenoj bankarskoj literaturi ističu se dva metoda upravljanja odnosima aktiva -

pasiva. To su: (1) sistem metod upravljanja odnosima aktiva - pasiva, koji kombinuje
nekoliko delova komponenti 16) i (2) praktični model upravljanja odnosima aktiva -
pasiva17) Sistem metoda upravljanja odnosima aktiva - pasiva podstiče okvir
razmišljanja, jedan način mišljenja, koji može pomoći bankarskim menadžerima u
rešavanju složenih problema, i u isto vreme pomoći im u današnjoj stalno
promenljivoj sredini.
Važna područja koja treba da budu pokrivena su:

(1) produktivna aktiva i njena profitabilnost,
(2) adekvatnost kapitala,
(3) neto operativni prihod,
(4) neto prihod, i
(5) osetljivost stope.
Praktični model upravljanja odnosima aktiva - pasiva fokusira sledećih šest područja:
(1) učešćše na tržištu naspram profitabilnosti, (2) korisnost sredstava, (3) tekuće
strategije za borbu sa deflacijom, (4) GAP ili ne GAP strategije, (5) strategiju hedžing
GAP-ova sa fjučersima kamatne stope i (6) strategiju ALM koncepta u budućnosti
(ALM = Asset Liability Managament).
5.2. UPRAVLJANJE PASIVOM - OBAVEZAMA BANKE
5.2.1. Upravljanje strukturom izvora banke

Pasiva bilansa banke predstavlja obaveze (tuđa sredstava) i kapital banke. Obaveze i
kapital predstavljaju izvore sredstava, ali i finansijski potencijal banke. Već smo
naveli šta čini globalnu strukturu bilansa poslovne banke. Kada je reč o izvorima
sredstava, odnosno pasivi bilansa banke, njenu strukturu čine:
 kapital akcionara,
 dugoročni dug banke, i
 depoziti privrede i građana.
Bankarstvo počinje kada jedna finansijska institucija formira kapitalnu bazu. Ta

kapitalna baza je osnovni resurs, koji joj omogućava da funkcioniše kao finansijski
posrednik. Kapital akcionara banke, dugoročni dug i rezerve za gubitke, predstavljaju
osnovne komponente svake strukture kapitala. Kratkoročne obaveze, bez obzira na
njihove izvore, ne smatraju se instrumentima kapitala. Kapitalna baza, koja
16)
James V. Baker, Jr.: Asset-Liability Management IV, Banking, (September), 1978.
godine, str. 114.
17)
Kenneth R. Houghton: Asset & Liability Management: A Practical Approach,
Atlanta Trust Company of Georgia, Course Outline, 1983. godine (April 20).
BANKE I RIZICI 103

obezbeđuje apsorpciju neočekivanih gubitaka, obezbediće jedan nivo poverenja
javnosti i prevazilaženje bilo koje brige o likvidnosti, i na taj način omogućuje jednoj
instituciji - banci 25) da sakuplja depozite i vrši funkciju finansijskog posrednika.
Izvori kapitala mogu biti podeljeni u dve grupe: (1) interni izvori i (2) eksterni izvori.
Interne izvore kapitala treba da obezbedi top menadžment banke, pošto oni manje
ovise od tržišnih faktora. Primarni interni izvor kapitala je tzv. zadržana zarada (koju
čini neto prihod banke umanjen za dividendu isplaćenu deoničarima). 26) Eksterni
izvori kapitala uključuju prodaju običnih i prioritetnih deonica (nove emisije) i
dugoročni dug. Obične deonice su najvažnija forma kapitala banke i reprezentuju
oslonac prosperiteta banke.
Depoziti privrede i građana predstavljaju osnovne bančine izvore i oslonac kreditne
aktivnosti banke. Banka bez depozita ili sa skromnim depozitima ne može da vrši
svoju bazičnu funkciju posredovanje u finansijskim transakcijama. Drugim rečima,
banka kao finansijska institucija bez depozita ne može generisati plasmane bilo koje
vrste, kako direktne kredite privredi tako i indirektne kredite tj. plasmane u hartije od
vrednosti.
Upravljanje izvorima sredstava banke predstavlja optimalno kombinovanje navedenih

pozicija pasive u cilju ostvarivanja efikasne likvidnosti i efektivne profitabilnosti
poslovanja banke. Kombinovanje pozicija aktive i pozicija pasive bilansa banke,
‘proizvodi’ određene efekte na bilans banke. Na tri ilustracije bilansa banke (slike br.
4-7, 5-8. i 5-9) prikazaćemo neke promene na strani izvora sredstava i njihov odraz na
pozicije aktive i promene u okviru aktive i njihov uticaj na promene u okviru strukture
pasive odnosno izvora sredstava u bilansu banke. 27)
PRIMARNE REZERVE
DEPOZITI
SEKUNDARNE REZERVE
KREDITI AKCIJSKI
KAPITAL
HARTIJE
Slika 5-7: Inicijalni konceptualni bilans banke
25)
Timothy P. Hartman and John E. Mack: Capital Planning and Management, u
knjizi: The Bankers Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas
I. Storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988. godine,
str. 329.
26)
Interni izvor kapitala mogu biti i zadržane nagrade deoničarima, menadžmentu i
zaposlenima, kao i sredstva od prodaje postojeće aktive, te transakcija koje generišu
novi kapital.
27)
Duane B. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks
Community, Regional and Global, Prentice Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1990.
godine, str. 279.
104 BANKE I RIZICI

Promene u bilansu banke mogu uslediti kao smanjenje depozita i kupovina sredstva.
Smanjenje
depozita
PRIMARNE REZERVE Kupovina

SEKUNDARNE REZERVE sredstava
KREDITI DEPOZITI
HARTIJE AKCIJSKI
KAPITAL
Slika 5-8: Pozicija rezervi u upravljanju izvorima
PRIMARNE REZERVE
SEKUNDARNE REZERVE DEPOZITI
KREDITI
AKCIJSKI
HARTIJE KAPITAL
Stalni porast Kupljena

kapitala sredstva
Slika 5-9: Pozicija kredita u upravljanju izvorima
Konačno, zaslužuje pažnju da se pogledaju tri aspekta upravljanja pasivom odnosno

izvorima sredstava u bilansu banke (slika br. 5-10).
Minimiziranje kamatnih Va`nost odnosa sa

tro{kova banke komitentima
UPRAVLJANJE IZVORIMA
PREVAZILA@ENJE PROPISANIH
OGRANI^ ENJA
Slika br. 5-10: Tri aspekta upravljanja pasivom banke
BANKE I RIZICI 105

Minimiziranje kamatnih troškova banke, s jedne strane, te važnost odnosa sa
komitentima, sa druge strane, postiže se uz prevazilaženje zakonskih i drugih
ograničenja, kojih se banka mora pridržavati. 28)
5.2.2. Struktura akcijskog kapitala banke

Akcijski kapital banke (‘bank equity capital’) je kapital banke formiran, u osnovi,
početnom i naknadnim prodajama akcija banke. Ali, akcijski kapital banke se, kasnije,
formira i uvećava iz viškova i određenih rezervi. Veličina akcijskog kapitala osigurava
banci određeni nivo sigurnosti i stabilnosti i poverenje javnosti i njenih komitenata i
klijenata (depozitara).
Akcijski kapital se formira i potiče od prodaje običnih akcija i prioritetnih akcija,

viškova ostvarnih kupoprodajom deonica, od nepodeljenog profita, od rezervi za
nepredviđene slučajeve i od drugih rezervi kapitala. Akcijski kapital se, dakle, sastoji
od tri komponente: (1) vrednosti običnih i prioritetnih akcija, (2) viškova (tj. razlike
između cene po kojoj se obične akcije prodaju i njihove nominalne vrednosti) i (3)
zadržane zarade ili nepodeljenog profita. Podaci pokazuju da se najveći deo akcijskog
kapitala u bankama u SAD generiše iz zadržane zarade. Posmatrajući to u procentima,
učešće akcijskog kapitala “poreklom” iz zadržane zarade kreće se čak između 45 do
65 procenata.
Važnost i uloga akcijskog kapitala u upravljanju bankom jasno je izražena u

službenom izveštaju Udruženja američkih banaka 29) (‘American Bankers
Association’):
(1) da obezbedi ublažavanje i apsorbovanje povremenih (nepredviđenih) gubitaka

tako da depozitari budu zaštićeni sve vreme;
(2) da obezbedi sredstva za zgrade banke, opremu i drugu neproduktivnu aktivu, koju
zahteva banka za operativno poslovanje;
(3) da odgovara zahtevima supervizorskih vlasti u pogledu adekvatnosti kapitala u
odnosu na podnošljivi rizik;
(4) da uveri javnost u sposobnost promptnog izvršavanja obaveza i da kontinuirano
uslužuje zajednicu čak i pod uslovima koji uzrokuju gubitke na kreditima i kod
prodaje hartija od vrednosti;
(5) da obezbedi mehanizam za održavanje discipline protiv nerezonskog rasta
(dodatna funkcija akcijskog kapitala).
28)
Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Banke Financial Management in the Financial
Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Industry, New York, 1989.
godine, str. 423.
29)
godine, str. 559.
106 BANKE I RIZICI

Zbog navedene važnosti, koju akcijski kapital ima u bilansu banke, nastoji se da se
standardizuje (propiše) njegova veličina i učešće u strukturi ukupnih izvora banke.
Međunarodnim standardom solventnosti ili adekvatnosti kapitala (što je američki izraz
za solventnost) ovo učešće je utvrđeno na nivou od minimum 8 procenata. Međutim,
treba reći da svaka finansijska institucija ima sopstvene karakteristike koje određuje
njen potrebni stepen adekvatnosti kapitala. Na primer, kvalitet zarade i mogućnost
rasta i potrebe za novim kapitalom samo su neke od ključnih poslovnih odluka koje su
usko povezane sa determinisanjem bančinog sopstvenog nivoa adekvatnosti kapitala.
Na sledećem primeru (pregled br. 5-5) vidimo očigledne razlike u kompoziciji

bilansne strukture jedne proizvodne firme i jedne poslovne (komercijalne) banke. 30)
Pregled br. 5-5: Različito učešće kapitala u strukturi bilansa

Kompozicija bilansa i deonički kapital
Proizvodna firma Komercijalna banka
1.Tekuća 1.Tekuća 1. Kratkoročna 1.Kratkoročni
aktiva 60% pasiva 30% aktiva 75% dug 80%
2.Fiksna 2.Dugoročni 2. Dugoročna 2.Dugoročni
aktiva 40% dug 30% aktiva 23% dug 12%
3.Akcijski 3. Zgrade, 3.Akcijski
kapital 40% oprema 2% kapital 8%
100% 100% 100% 100%
Postoji velika razlika između strukture aktive i strukture pasive u proizvodnom

preduzeću i jednoj poslovnoj banci. U proizvodnom preduzeću akcijski kapital iznosi
oko 40 procenata, a u banci 8 procenata. Očigledne su i ostale razlike u izvorima
sredstava i u strukturi aktive. Svi ovi elementi i njihova priroda, utiču na potreban
nivo adekvatnosti kapitala banke.
Odluke o kapitalu banke i dividendi su važne upravljačke funkcije menadžmenta

banke. Ako kapital banke postane neadekvatan, time se limitira stopa rasta banke na
tržištu. U bilansu banke neadekvatnost kapitala je determinisana kompleksnim
interakcijama na njenu likvidnost, profitabilnost i kvalitet njenog menadžmenta. Pošto
kapital omogućava banci da stiče sredstva i obaveze i podršku svom operativnom
poslovanju, kapital je najvažniji resurs banke. Stoga je i bazični problem sa kojim se
suočava svaka banka, da generiše dovoljno kapitala, kako bi stekla prednost da
iskoristi svoje šanse za profitabilni rast. Zato planiranje eksternih i internih izvora
rasta kapitala ima važnu ulogu u upravljačkom procesu o kapitalu i dividendi.
Prinos na akcijski kapital (“return on equity” ili skraćeno ROE), kao jedan od izvora
generisanja kapitala banke, jeste pokazatelj uspešnosti uloženog kapitala. Zapravo,
prinos na akcijski kapital je merenje profita po jedinici akcijskog kapitala. Ova mera
profita može se izraziti na više načina. Sledeća tri su u najčešćoj upotrebi: (1) dobit
30)
Ibidem, str. 567.
BANKE I RIZICI 107

pre poreza i dobiti ili gubitaka hartija od vrednosti, (2) dobit posle poreza ali pre
dobiti ili gubitaka hartija od vrednsoti i (3) neto dohodak (posle poreza i dobitaka ili
gubitaka hartija od vrednosti. Isto tako, najčešće su u upotrebi i tri mere kapitala
banke: (1) ukupan akcijski kapital (koji se sastoji od običnih akcija, viškova i
nepodeljenog profita), (2) ukupan akcijski kapital plus rezerve za gubitke i (3) ukupan
akcijski kapital plus rezerve plus kapitalni dug. 31)
Kapitalni leveridž (“capital leverage”) je odnos ukupne aktive banke prema ukupnom
akcijskom kapitalu i izražava se merom multiplikatora akcijskog kapitala (“equity
multiplier”): 32)
Ukupna aktiva
EM (“equity multiplier”) = -------------------------------
Ukupni akcijski kapital
Upravljanje akcijskim kapitalom u nestabilnim, naročito inflatornim uslovima,

podrazumeva znatno složeniji pristup. To se odnosi kako na već postojeće akcionare
tako i na nove, koji kupuju akcije novih emisija, naročito u periodu hiperinflacije.
Ovde se postavljaju tri ključna pitanja: (1) kako sačuvati realnu supstancu postojećih
akcionara, (2) kako realno vrednovati nove akcije novih emisija u inflatornom periodu
naročito u toku hiperinflacije i (3) kako obezbediti jednak upravljački tretman starih i
novih akcionara. U takvim uslovima, banka bi morala (1) pronaći način i rešenje za
očuvanje supstance kapitala postojećih akcionara od obezvređenja, (2) realno
vrednovati akcije novih emisija i (3) obezbediti podjednak realni materijalni i
upravljački tretman svih (starih i novih) akcionara. Upravljanju akcijskim kapitalom
biće posvećen poseban tekst.
5.2.3. Upravljanje izvorima depozitnog novca

Depozitni novac spada u najstarije izvore bankarskih sredstava. Izvori depozitnog
novca imaju u strukturi izvora sredstava poslovnih banaka dominantno učešće. Oni su
oslonac bančine kreditne aktivnosti. Banka koja nema rast depozitnog potencijala
nema ni mogućnosti rasta kreditnog portfolija. Dinamika učešća depozita u ukupnim
izvorima banaka najbolje se vidi iz bilansa američkih banaka. Tako, je učešće ukupnih
depozita 1960. godine bilo 90 %, a sredinom sedamdesetih godina oko 87 procenata.
Sektorska struktura depozita pokazuje, da privreda učestvuje sa 50 %, stanovništvo sa
35 %, 8 % se odnosi na depozite finansijskih institucija, a razlika od 7 % se odnosi na
razne inostrane depozite. Što se tiče ročnosti, oko 40 procenata se odnosi na oročene
depozite.
31)
Services Indystry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989.
godine str. 267-268.
32)
Ibidem, str. 25.
108 BANKE I RIZICI

Najvažniji faktori koji određuju nivo depozita poslovnog bankarstva u celini su: 33)
(1) stopa agregatne štednje društva,
(2) stopa razvijenosti i integrisanosti banaka,
(3) monetarno-kreditna politika,
(4) stopa inflacije, i
(5) spoljnofinansijski tokovi.
34)
Faktori formiranja depozita na nivou jedne banke su prema bankarskoj teoriji:
(1) konkurentnost kamatnih stopa,

(2) fizičke karakteristike i personal,
(3) vrste usluga koje banka nudi,
(4) fundamentalna politika i snaga banke,
(5) nivo ekonomske aktivnosti,
(6) lokacija, i
(7) momenat početka rada.
Osnovna baza za rast i razvoj banke odnosno za povećanje obima poslovanja su

depoztiti. Međutim, individualne banke nemaju kontrolu nivoa svojih depozita, pa one
zato moraju da utiču na nivo koje žele da imaju. Pošto su depoziti tako važni za
njihovo profitabilno poslovanje, rast i razvoj, one se konkurentski agresivno bore za
depozitare. Banke razmišljaju kako da povećaju svoj depozitni potencijal
preduzimajući razne mere da osvoje potencijalne komitente i klijente. Zato savremene
banke, respektujući napred navedene faktore koji utiču na formiranje depozitnog
potencijala, u svom poslovanju polaze od tržišta, potreba, zahteva i želja sadašnjih i
budućih komitenata i klijenata. Time banke unose u svoje poslovanje marketing
dimenziju pribavljanja (mobilizacije) sredstava.
Ključni elemenat uspešnog marketinga banke je prepoznavanje da su marketing napori

usmereni ka korisniku i da marketing polazi od identifikacije potreba korisnika
proizvoda i usluga banke. Izazov profesionalaca marketinga je u sposobnosti
integrisanja marketing ideja u razmatranje o drugim institucionalnim funkcijama koje
pokazuju antagonizam kao što su: likvidnost, kreditna analiza, upravljanje odnosima
aktiva / pasiva, upravljanje rizikom, ciljevi kontrole itd. Suština marketing
mobilizacije novčanih sredstava je u tome da se privuče što više depozitara, sa što
većim depozitima, na što duže vreme i sa što manjom cenom. Pri tome banka koristi
četiri osnovna marketing miks instrumenta: (1) proizvod i uslugu, (2) cenu, (3) mesto
(kanale distribucije) i (4) promociju (ili na engleskom: four Ps odnosno: product,
price, place and promotion). Neki autori u ovaj miks uključuju i peti instrument: ljude
(people), što se skraćeno predstavlja kao pet Ps (odnosno na engleskom five Ps).
33)
Dr Srboljub Jović: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990.godine, str. 163-166.
34)
Edward W. Reed and Edward K. Gill: Commercial Banking, Fourth Edition,
Prentice-Hall, Inc., Englewood Cliffs, New Jersey, 1989. godine, str. 144-146.
BANKE I RIZICI 109

Dakle, depoziti su od presudnog značaja za stabilnost, profitabilnost i povećanje
obima poslovanja banke. Sa tog aspekta, značajna je vrsta i ročna struktura depozita.
Prema do sada poznatoj i prihvaćenoj uopštenoj podeli, depozite možemo grupisati
kao:
(1) depozite po viđenju,

(2) oročene depozite,
(3) štedne uloge, i
(4) specijalne depozite.
Veoma su važna dva aspekta bankarskih depozita: (1) kratkoročna priroda

potraživanja depozitara i (2) veliki volumen potraživanja u odnosu na neto vrednost ili
na kapital deoničara. Ove dve karakteristike depozita su važne zbog toga što depoziti
imaju kritične implikacije na likvidnost i na izloženost riziku aktive banke. Kao
rezultat toga poslovne banke treba u svom bilansu da imaju optimalnu kombinaciju
relativno likvidne i visokokvalitetne aktive u svojim portfolijima radi zadovoljavanja
svojih potreba za likvidnošću i visokog stepena finansijskog leveridža (“financial
leverage”) korišćenje duga odnosno depozita za finansiranje aktive (kredita). Odnos
između finansijskog leveridža i izloženosti banke riziku meri se pomoću
multiplikatora deoničkog kapitala (‘equity multiplier’).
5.2.4. Upravljanje dugoročnim dugom

Pribavljanje dodatnog kapitala banka vrši i putem emitovanja kapitalnih obveznica
(“capital note or debenture”). 35) Kapitalne obveznice su neosigurana pasiva, koja se
smatra dodatnim kapitalom banke. Kapitalne obveznice se kvalifikuju kao dodatni
kapital banke ako imaju originalna dospeća od najmanje sedam godina (SAD), nisu
opozive pre dana dospeća i imaju obaveznu klauzulu konverzije zahtevajući od
izdavaoca zamenu obveznice za obične akcije u budućnosti po sadašnjoj ceni. Postoje
dve varijante ovih klauzula. 36) Pribavljanje dodatnog kapitala putem obveznica je u
SAD sve do 1960-tih godine samo simbolično (oko jedne desetine procenta u
ukupnom kapitalu), da bi krajem 1987. godine to iznosilo 8,8 procenata.
Međutim, postoji bitna razlika između akcija i akcijskog kapitala s jedne strane,
obveznica i duga banke po ovom osnovu, s druge strane. Akcije nose dividendu, koja
je promenljiva veličina i zavisi od ostvarenog rezultata poslovanja banke tokom i na
kraju godine (visine profita ili gubitka). Akcije se prodaju i kupuju po tržišnoj
vrednosti koja se obično razlikuje od njihove nominalne vrednosti. Akcionar, kada
jednom kupi akciju, ne može je vratiti banci u zamenu da mu banka isplati vrednost
35)
Ranije smo videli šta sve čini deonički kapital i kako se do njega dolazi. Tako,
banka vrši i uvećavanje deoničkog kapitala na nekoliko opisanih načina. Međutim, i
dugoročni dug banke nastao na osnovu emitovanja obveznica takođe čini deo ukupnog
kapitala banke odnosno njen dodatni kapital.
36)
To su: “Equity contract notes” i “Equity commitment notes” vidi detaljnije: Thomas
Fitsh: Dictionary of Banking Terms, Barrons, New York, 1990. godine, str. 104.
110 BANKE I RIZICI

uloženog kapitala. Akcionar samo može da proda akciju na tržištu i da na taj način
dođe do svog nominalno uloženog, uvećanog ili pak smanjenog nominalnog kapitala.
Naravno, akcionar može i da pokloni nekom svoju akciju.
Kupovinom obveznice, vlasnik ili imalac obveznice (obligacije), stiče i ima pravo na
povrat uloženih sredstava u fiksnim iznosima po rokovima dospeća. Kapitalne
obveznice nose fiksnu godišnju kamatu, koja je nezavisna od rezultata koji banka
ostvaruje i isplaćuje se imaocu obveznice u određenim rokovima. Imalac obveznice
takođe može, ukoliko neće da čeka dospeće, prodati obveznicu na tržištu hartija od
vrednosti i tako doći do uloženih sredstava. Dodatni kapital banke pribavljen
emitovanjem obveznica ima istu namenu kada je reč o ulaganju u zgrade i opremu
banke, ali ne i za zaštitu depozitara, i ne ulazi u limit banke za rizične poslove. 37)
ODLUKA O LEVERID@U
FINANSIJSKI RIZIK
RIZIK PREKORA^ ENJA

TRO[ KOVA
KOMPONENTE AKCIJSKOG KOMPONENTE DUGORO^ NOG

KAPITALA DUGA
TRO[ KOVI SREDSTAVA

BANKE
Slika br. 5-11: Odluka o leveridžu, finansijskom riziku

i troškovima sredstava banke 38)
Odluke o leveridžu (slika br. 5-11) utiču na troškove bančinih sredstava kroz njihov
uticaj na rizik prekoračenja troškova. Čak linija pritiska pokazuje da na promene u
relativnim troškovima utiču upravljačke odluke koje se odnose na odgovarajuću
finansijsku strukturu. Interaktivni proces ima snagu za oblikovanje jedne optimalne
finansijske strukture za banku na isti način kao što to čine i nefinansijke institucije.
37)
godine, str. 532.
38)
Ibidem, str. 546.
BANKE I RIZICI 111

5.3. UPRAVLJANJE AKTIVOM - IMOVINOM BANKE
5.3.1. Bazična struktura aktive poslovne banke

Aktiva banke reprezentuje sredstva, odnosno imovinu banke. Banka svoju pasivu,
odnosno izvore sredstava (tuđa sredstva), putem svog mehanizma, transformiše u
svoje plasmane trećim licima i tako ostvaruje prihode i profit. Već napred smo naveli
prosečnu strukturu aktive poslovne banke i zato smatramo da je ovde ne treba posebno
navoditi i time ponavljati već ono što je rečeno. Pažnju ćemo usmeriti na fiksnu i
produktivnu aktivu banke. Naime, prema J. F. Sinkey-u, 39), da bi se osnovala jedna
komercijalna banka u SAD, zahteva se dokumentovanje jednog broja faktora, među
kojima su najvažniji:
(1) opšti karakter menadžmenta banke,

(2) perspektiva buduće zarade banke,
(3) adekvatnost strukture kapitala banke,
(4) finansijska istorija i kondicije banke (relevantno samo za banke koje uključuju,
pored državnog, i nacionalno odobrenje), i
(5) udobnost i potrebe područja koje će banka opsluživati.
Slično je i sa uslovima za osnivanje banke kod nas. Angažovanjem sredstava banke,

obično deoničkog kapitala, formira se fiksna aktiva, koja je nužna za početni i kasniji
rad banke. Međutim, kako se vidi iz navedenih uslova, primat se daje menadžmentu
banke, što nije slučaj kod nas. Dakle, pored menadžmenta i mogućnosti buduće zarade
odgovarajućeg zakonski utvrđenog cenzusa deoničkog kapitala itd., banka mora
oblikovati tzv. fiksnu aktivu da bi ispunila osnovne zakonske i stvarne uslove za rad sa
privredom i građanima: da ima odgovarajuće poslovne prostorije za rad sa korisnicima
usluga, odgovarajuću tehničku odnosno kompjutersku opremu i aplikacije (‘hardware’
i ‘software’) i odgovarajuće telefonske, telegrafske odnosno telekomunikacione veze.
Poslovna banka je profitna institucija i zbog toga struktura njene aktive mora biti
podređena ostvarivanju profita. Zato je bitan odnos produktivne prema fiksnoj aktivi u
strukturi ukupne aktive banke. Iskustva pokazuju da je odnos produktivne prema
neproduktivnoj (fiksnoj aktivi i rezervama) dva prema jedan. Međutim, u praksi je
dosta teško održati određeni odnos, pošto je poslovanje banke podložno dinamičkim
uticajima i promenama tokom vremena. Zato treba voditi računa o faktorima koji na
to utiču, kako na strani onih koji deluju na visinu obima poslovanja i obima prihoda
(obim i struktura produktivne aktive) tako i u pogledu onih koji treba da obezbede
efikasnost, efektivnost i kvalitet poslovanja banke (visok nivo stručnosti i sposobnosti
menadžmenta i drugih bankarskih stručnjaka; konkurentni, atraktivni i profitabilni
proizvode i usluge; tačnost, brzina i dostupnost podataka i informacija).
39)
godine, str. 31.
112 BANKE I RIZICI

Upravljanje imovinom ili sredstvima banke je izraz koji se koristi da opiše načine
alokacije slobodnog finansijskog potencijala na razne alternative ulaganja
(investiranja). Kada je reč o alternativama ulaganja poslovne banke, u osnovi postoje
tri alternative: (1) plasmani u kredite, (2) plasmani u hartije od vrednosti i (3) razni
oblici gotovine. Upravljanje sredstvima se svodi na konverziju depozita i kapitala u
gotovinu i produktivnu aktivu banke, odnosno aktivu koja banci donosi zaradu.
Rešavanje problema alokacije sredstava sastoji se u tome da se prodajom sredstava
ostvare prihodi po visokoj stopi prinosa i rizikom koji banka može da apsorbuje.
40)
Na upravljanje sredstvima u poslovnoj banci utiču sledeći faktori:
(1) zakonom i propisima stipulisane norme, čiju primenu kontrolišu regulatorne i

kontrolne institucije pošto banke spadaju u institucije sa najvećim stepenom
regulacije,
(2) odnos između banke i njenih depozitnih i kreditnih komitenata i klijenata je odnos
poverenja i prilagođavanja;
(3) deoničari banke i ostali ulagači zahtevaju stopu prinosa prilagođenu riziku
ulaganja i konkurentnu sa prinosom primerenom i raspoloživom za slična
ulaganja.
Obim i struktura produktivne aktive zaslužuju posebnu pažnju jer produktivna aktiva -
plasmani u kredite i hartije od vrednosti - obezbeđuje glavninu prihoda svake poslovne
banke. Svaki od ovih segmenata ili portfolija - krediti i hartije od vrednosti - zaslužuje
posebnu pažnju i biće analiziran sa aspekta usmeravanja sredstava banke vodeći
računa o svim principima i rizicima poslovanja banke, a naročito o likvidnosti i
profitabilnosti. Pored ovog globalnog aspekta ulaganja sredstava, banka mora voditi
računa i o strukturi svakog portfolija posebno. Kada je reč o portfoliju kredita, onda je
to važno sa aspekta dospeća (kratkoročni, srednjeročni, dugoročni), zatim sa granskog
aspekta ili disperzije kredita, visine i vrste kamatnih stopa (fiksne i/ili promenljive)
itd.
5.3.2. Upravljanje gotovinom banke

Upravljanje gotovinom banke spada u domen upravljanja likvidnosti banke i
predstavlja žilu kucavicu operativnog poslovanja banke. Pri tome se moraju imati u
vidu ključni principi upravljanja rizikom banke: likvidnost i profitabilnost poslovanja
banke. Pri tome je bitno da se i kako se svakodnevno utiče na modeliranje strukture
aktive banke, pri čemu je naročito važna struktura produktivne aktive. Banka treba da
plasira slobodna novčana sredstva na nivou da pri tome održi zadovoljavajući stepen
likvidnosti. Važno je da se plasiranjem slobodnih novčanih sredstava postiže planirani
nivo profitabilnosti.
40)
Edward W. Reed and Edward K. Gill: Commercial Banking, Prentice-Hall, Inc.,
Englewood Cliffs, New Jersey, 1989.godine, str. 110.
BANKE I RIZICI 113

Pod gotovinom ovde podrazumevamo slobodna i neangažovana sredstva na žiro
računu banke, a koja se mogu angažovati u produktivnu (u kredite i plasmane hartija
od vrednosti) i u neproduktivnu aktivu (izdvajanje u obaveznu rezervu). Upravljanje
gotovinom banke ima svog uticaja kako na likvidnost banke tako i na profitabilnost
banke. Najlošija je varijanta da banka danima, konstantno (i nepotrebno) održava
visok i nepotreban nivo slobodnih novčanih sredstava na žiro računu. To znači da
banka u tom slučaju postupa zato što: (1) ima previše likvidnih sredstava i nema
potrebe i načina da ih angažuje, (2) top menadžment ne smatra da ih treba angažovati
u produktivnu aktivu (kredite i hartije), (3) top menadžment nema smelosti da takva
sredstva privremeno angažuje s obzirom na skorašnje obaveze prema komitentima
(krediti), vraćanje pozajmica ili izdvajanja u obaveznu rezervu.
Prema tome, suština upravljanja privremeno slobodnim odnosno neangažovanim

sredstvima na žiro-računu banke obuhvata sledeće strategije:
(1) plasmane u kredite odnosno puštanje odobrenih kredita ili tranši korisnicima
kredita koji nisu iskoristili postojeći obim, odobravanje novih i plasiranje na
finansijskom tržištu (berzi novca),
(2) plasmane u hartije od vrednosti, u vrste i na rokove, koji najviše odgovaraju
budućoj finansijskoj situaciji banke odnosno njenoj likvidnosti, i
(3) izdvajanje u obaveznu rezervu prema tome kako je to regulisano sa centralnom
bankom (na početku roka tj. odmah i u celokupnom iznosu, postepeno na rate u
okviru roka, ili pak na kraju roka odjednom u ukupnom iznosu).
Upravljanje slobodnim novčanim sredstvima zahteva da top menadžment banke vodi

politiku portfolio strukture aktive i da se na taj način usmeravaju plasmani u likvidnu i
produktivnu aktivu. Ako banka ne vodi takvu politku, može doći do bitnog
narušavanja ne samo likvidnosti već i profitabilnosti banke, pošto će se na taj način
izgubiti kontrola nivoa prosečne interne i eksterne kamatne stope, a time narušiti
planirana stopa profitabilnosti banke.
5.3.3. Upravljanje pozicijom kreditnog portfolija

U bankama razvijenih tržišnih privreda, kao što je to SAD, učešće kreditnih plasmana,
sve do pedesetih godina, kretalo se najviše do jedne četvrtine ukupnih plasmana. Tek
posle 1960. godine i dalje, kreditni plasmani prelaze polovinu i približavaju se učešću
od oko 60 % od ukupnih plasmana. Slične tendencije zapažaju se i bankama drugih
razvijenih tržišnih ekonomija. Ove promene povećanja plasmana u kredite u okviru
ukupnih plasmana smanjuju obim i učešće plasmana u hartije od vrednosti. Plasmani u
kredite donose veći prihod banci, ali su i znato rizičniji u odnosu na plasmane u hartije
od vrednosti.
Karakteristika savremenih poslovnih banaka u razvijenim tržišnim privredama, pa i

kod nas, jeste da kreditni portfolio ima dominantno učešće ne samo u ukupnim
plasmanima već i u aktivi banke. Krediti su skoro kod svih poslovnih banaka
dominirajući oblik plasmana. Saglasno tome, krediti u najvećem delu doprinose i
114 BANKE I RIZICI

prihodu banke. Stoga je važna dimenzija kreditnog rizika koji se u ovom portfoliju za
banku smatra normalnim i prihvatljivim. Sve ono što je iznad toga narušava ili
ugrožava profitabilnost banke. Kreditni rizik može se manifestovati kao privremena
nemogućnost korisnika kredita da plati svoje dospele obaveze, što se manifestuje kao
nelikvidnost dužnika, ili kao trajna nemogućnost izmirenja obaveza delimično ili u
celini, što se manifestuje kao stečaj nad korisnikom kredita odnosno dužnikom.
Kvalitet ukupnog kreditnog portfolija banke zavisi od kvaliteta pojedinačnih kredita.

Naime, kvalitet pojedinih kredita banke determiniše ukupan nivo kvaliteta kreditnog
portfolija. Pojedini nivoi kreditnog rizika za kredite koje je banka odobrila nisu isti.
Postoje razne okolnosti pod kojima banka odobrava kredite, tako da se stepen rizika
formira posebno za svaki kredit. Na to mogu uticati kako interni tako i eksterni
faktori. Od internih faktora, pod normalnim okolnostima, ključnu ulogu imaju
stručnost i sposobnost kreditnog referenta. 41) Od kreditnog referenta zavisi u kojoj meri
će se ući u suštinu analize i ocene kreditne sposobnosti zajmotražioca i, na osnovu
realnih parametara iz prošlosti i sadašnjosti, proceniti buduća spremnost i sposobnost,
volja i mogućnost za vraćanje kredita prema ugovoru o kreditu. Od eksternih faktora
bitnu ulogu imaju budući uslovi poslovanja zajmotražioca. To su promene u okruženju
koje, pored menadžmenta preduzeća, mogu imati ozbiljne posledice na sposobnost i
mogućnost vraćanja kredita (poslovanje sa gubitkom itd.).
Struktura kreditnog portfolija banke je jedan od elemenata koji uslovljava stepen

izloženosti banke riziku posebno kreditnom riziku. Kreditni portfolio banke može se
podeliti po više osnova. Sve zavisi od toga šta se pri tome uzima za bazu. Najčešće se
podela bankarskih kredita u kreditnom portfoliju vrši:
(1) po ročnosti kredita tj. vremenu na koje je kredit odobren odnosno u kom roku ga
treba vratiti (dugoročne, srednjeročne i kratkoročne);
(2) po ekonomskoj nameni kredita tj. svrsi za koju se krediti koriste (za proizvodnju,
izvoz, uvoz, sanaciju, otkup, potrošnju);
(3) po sektorima kojima su krediti namenjeni (proizvodnja, promet, potrošnja); i
(4) i po drugim kriterijumima koji se izvode iz ovih osnovnih (po načinu korišćenja,
po vrsti obezbeđenja itd.).
Izloženost banke riziku u okviru kreditnog portfolija zahteva respektovanje nekoliko

principa upravljanja kreditnim rizikom:
41)
Ovde pod “normalnim okolnostima” podrazumevamo, da banka ima jasnnu
poslovnu politiku, a u okviru nje, jasnu i preciznu kreditnu politiku. U takvim
okolnostima, od “top menadžmenta” preko kreditnog menadžera, pa do kreditnog
referenta, postoji normalan sklad stručnosti, sposobnosti, ovlašćenja i odgovornosti i
doprinosa ostvarivanju ciljeva banke posebno primarnog cilja - profita. Ako to nije u
okviru navedenih relacija, onda se teško može govoriti o “normalnim okolnostima”.
BANKE I RIZICI 115

(1) pridržavanje najpovoljnije strukture alokacije slobodnih novčanih sredstava sa
aspekta bilansa banke, što znači plasiranje sredstava u kreditni portfolio prema
optimalnoj strukturi aktive banke;
(2) pridržavanje pravila diversifikacije kreditnog rizika na široj lepezi dužničke
strukture na pojedine oblasti, privredne grane, grupacije i pojedina preduzeća i
firme;
(3) preciznu analizu kreditne sposobnosti svakog zajmotražioca, kako bi se odobrili
samo krediti za koje kreditna analiza utvrdi da postoje prihvatljivi nivoi kreditnog
rizika; i
(4) strogu selekciju zajmotražioca imajući u vidu sve navedene principe.
5.3.4. Upravljanje portfolijem hartija od vrednosti

Gledajući kretanja učešća plasmana u hartije od vrednosti u bankama razvijenih
tržišnih privreda, na primeru banaka SAD, možemo konstatovati da je vremenom,
tokom poslednjih 45 godina došlo do smanjenja učešća plasmana u hartije u vrednosti
sa 75 % početkom pedesetih godina na oko 40 procenata u poslednjih nekoliko
godina. Ovo nije bila posledica samo motiva veće zarade banaka već i visoke i
relativno stabilne stope ekonomskog rasta u svim tržišnim privredama, što je uslovilo i
veću tražnju bankarskih kredita. To je tražilo od banaka i nove pristupe u mobilizaciji
sredstava i primenu novih strategija rasta bankarskih resursa odnosno izvora sredstava.
U bankama razvijenih tržišnih privreda, gde je razvijeno finansijsko tržište i gde je

razuđena mreža posredničkih finansijskih institucija, hartije od vrednosti i poslovanje
njima ima za banke daleko veći značaj nego što je to sada kod nas. Otuda je i portfolio
hartija od vrednosti u bilansima tih banka značajan, dok je u našim bankama samo
simboličan. Međutim, mi na to ovde ukazujemo zbog budućeg značaja, koji bi i kod
nas hartije od vrednosti uskoro trebalo da imaju u bankarskom poslovanju. Ovo će
omogućiti započeti procesi transformacije vlasničke strukture privrede i banaka,
dosnošenje zakonskih propisa o poslovanju hartijama od vrednosti, osnivanje i rad
posredničkih finansijskih institucija i uvođenje u promet na finansijskom tržištu šire
lepeze finansijskih instrumenata.
Plasman sredstava u hartije od vrednosti banka vrši uglavnom radi: (1) povećanja
profitabilnosti i (2) održavanja zadovoljavajućeg stepena likvidnosti. Mada je akcenat
na profitabilnosti, ipak primat pripada likvidnosti banke. Zapravo, reč je o tome da
privremeno slobodna novčana sredstva doprinose profitabilnosti banke. Naime,
slobodna novčana sredstva banke mogu se relativno brzo, sigurno i bez mnogo
formalnosti plasirati u određene vrste hartija od vrednosti i na taj način se ostvaruju
prihodi banke. Banka može svakodnevno da svoje ‘viškove’ sredstava plasira pod
određenim uslovima i da tako doprinese profitabilnosti privremeno slobodnim
sredstvima. Istovremeno, banka može relativno brzo doći do sredstava prodajom
hartija od vrednosti na finansijskom tržištu odnosno ‘unovčiti’ hartije od vrednosti i
tako obezbediti zadovoljavajući stepen likvidnosti.
116 BANKE I RIZICI

Mada i plasmani u hartije od vrednosti nose sa sobom određeni kreditni rizik, ipak
postoje razlike između kreditnog rizika i rizika u plasmanu hartija od vrednosti, o
čemu ćemo kasnije posebno govoriti. Naime, jasno je da su hartije od vrednosti,
posebno obveznice i to državne, sa nešto manjim prinosom od prinosa po kreditima,
ali su zato skoro bez rizika za razliku od poznatog visokog kreditnog rizika. Jedno od
bitnih obeležja protfolija hartija od vrednosti banke jeste njihov kvalitet i struktura.
Pod kvalitetom portfolija hartija od vrednosti banke podrazumevamo takve hartije od

vrednosti koje omogućavaju banci sigurnost u investiranju, tj. povrat uloženih
sredstava preko njihove prodaje i naplatu prihoda. Struktura investicionog portfolija
banke podrazumeva da se banka, prilikom formiranja obima i strukture hartija od
vrednosti, pridržava hijerarhije faktora koji determinišu likvidnost, sigurnost i prinos.
O ovome se detaljnije govori u četrnaestoj glavi ove knjige.
5.4. UPRAVLJANJE AKCIJSKIM KAPITALOM BANKE
5.4.1. Potreba za regulacijom bankarskog sistema

Tradicionalno je shvatanje da banka treba da zadovolji tri svrhe svog osnivanja i
postojanja: (a) sigurnost, (b) stabilnost, i (c) strukturu. Ova tri cilja banke odnose se
na: (1) zaštitu depozitara i sredstava osiguranih depozita, (2) zaštitu ekonomije od
nestabilnosti odnosno promenljivosti finansijskog sistema i (3) zaštitu komitenata i
klijenata od monopolske snage banke. 10 Da bi se shvatila suština ova tri cilja,
potrebno ih je nešto detaljnije analizirati i objasniti.
(1) Sigurnost bankarskog poslovanja je jedan od bitnih ciljeva koje savremena banka
treba da ispuni. Sve do izbijanja velike ekonomske krize (1929.g.) zaštita depozita u
bankama od rizika (u SAD) nije posebno postojala, već se kao i druga poslovna
obaveza banke mogla realizovati samo iz stečajne mase banke u likvidaciji. Dakle,
isto kao i kod svake druge firme kad dođe u bezizlazne teškoće. Posle velike
ekonomske krize u SAD se 1933. godine osniva Federalna kompanija za osiguranje
depozita (“Federal Deposit Insurance Company” ili skraćeno FDIC) 11, koja ima za cilj
osiguranje depozita u bankama SAD.
(2) Stabilnost kao cilj bankarskog poslovanja usko je povezana sa ciljem

makroekonomske stabilnosti tj. ukupne stabilnosti društvene ekonomije. Ovde
napominjemo latentnu opasnost: ako u stečaj ode jedna banka, ona može da lančano
povuče jedan broj banaka tj. da dođe do lančanog stečaja poznatog po nazivu ‘domino
10
Ibidem, tr. 153.
11
Posle velike ekonoske krize, Kongres Sjedinjenih Američkih Država osniva 1933.
godine Federalnu agenciju za osiguranje depozita “Federal Deposit Insurance
Corporation” ili skraćeno FDIC, koja osigurava depozite komercijalnih banaka do
određenog limitiranog iznosa. Tako se štedni ulozi osiguravaju po jednom imenu -
računu do 100.000 US dolara.
BANKE I RIZICI 117

teorije’. Po ovoj teoriji, stečaj jedne banke prenosi se kao virus zaraze na druge banke
i zbog toga sistemski mora biti ‘ugrađena’ zaštita od kolapsa.
(3) Struktura kao cilj se najbolje može videti i izraziti u stepenu konkurentnosti i
efikasnosti u bankarskoj delatnosti. Povezanost strukture i konkurencije se obezbeđuje
preko tzv. IO modela, gde je IO skraćenica od: industrijske organizacije. Polazeći od
datih uslova ponude i tražnje, IO12 model potencira vezu u relaciji na slici br. 5-12.
STRUKTURA PONAŠANJE PERFORMANS

E
Broj banaka na Ponašanje banaka Obim i kvalitet
tržištu na tržištu proizvoda i usluga
Slika br. 5-12: Primenjenost ‘IO’ modela na banke
Fundamentalna važnost ‘IO’ modela je u tome da ukazuje na značaj:
 postojanja više banaka na tržištu,

 manje šanse nekonkurentskog ponašanja,
 veće šanse za visokokvalitetne proizvode i usluge, i
 konkurentne cene, po kojima se proizvodi i usluge nude.
U okviru bankarske delatnosti to prktično značI niže kamatne stope na kredite i veće
kamatne stope na depozite. Ako pak egzistira monopolski profit u bankarstvu, banke
se ohrabruju da ulaze, ako je to dozvoljeno, u borbu za dalji neumereni profit.
5.4.2. Svrha uvođenja kapitalnih standarda

Bazelski komitet za bankarsku kontrolu ustanovili su guverneri centralnih banaka
zemalja grupe 10 krajem 1974.godine nakon pretećih poremećaja na deviznim i
bankarskim tržištima. Prvi dokumenat Komiteta pojavljuje se 1975.godine, a njegov
revidirani 1983.godine pod nazivom Principi kontrole bankarskih stranih institucija
(kasnije poznat kao Konkordat), u kome su dati principi za podelu kontrole između
kontrolnih vlasti domaćina i matičnih vlasti. Lista osnovnih Bazelskih principa
efikasne supervizije banaka obuhvata 25 principa koji su doneti da bi se kontrola nad
radom banaka smatrala efikasnom. Osnovni Bazelski principi (Bazel I) odnose se
na:13
12
Prof. dr Uroš N. Ćurčić: Bankarski portfolio menadžment – Strategijsko upravljanje
bankom, bilansima, bonitetom i portfolio rizicima banke, drugo prošireno i izmenjeno
izdanje, Feljton, Novi Sad, 2002, str. 312.
13
Opširnije o sadržini sedam navedenih Bazelskih principa vidi: Prof. dr Nenad M.
Vunjak, prof. dr Uroš N. Ćurčić i prof. dr Ljubomir D. Kovačević: Korporativno i
investiciono bankarstvo, redactor: prof. dr Nenad M. Vunjak, ‘Proleter’ a.d. Bečej,
118 BANKE I RIZICI

I Preduslove efikasne supervizije banaka (Princip 1.),

II Izdavanje licence bankama i njihova struktura (Principi 2-5.),
III Razumne regulative imzahtevi banaka (Principi 6-15.),
IV Metode neprekidne supervizije banaka Principi 16-20.),
V Zahteve za informacijama banaka (Princip 21.),
VI Formalna ovlašćenja supervizora banaka (Princip 22.), i
VII Međudržavno bankarstvo (Principi 23-25.).
Bazelski principi polaze od stava, da sve banke treba da imaju minimum propisanog
(obaveznog) kapitala. Minimalna stopa kapitala za banke iznosi 4% od njihovog
osnovnog kapitala i 8% od ukupnog kapitala u odnosu na rizičnu aktivu. Ove stope se
smatraju kao minimalni standardi i primenjuju se na banke po konsolidovanim
osnovama. S obzirom na važnost kapitala u okviru potencijala banke, Bazelom I su
predviđeni izvori primarnog i sekundarnog kapitala.
Primarni (osnovni) kapital sadrži: obične akcije, neraspoređenu dobit, prioritetne

akcije bez roka dospeća, prepoznatljivu odabranu nematerijalnu aktivu i druge oblike
nematerijalne active. Sekundarni (dodatni) kapital sadrži: alokaciju rezervi za
kreditne gubitke uključiv i lizing, instrumente kapitala za obligaciona pravna
potraživanja, obavezna konvertibilna potraživanja, srednjeročne prioritetne akcije,
kumulativne prioritetne akcije bez roka dospeća sa neisplaćenim dividendama, hartije
od vrednosti akcijskog kapitala i druge instrumente dugoročnog kapitala.
5.4.3. Primena kapitalnih standarda Bazela I i II u bankama

Globalna kriza zaduženosti tokom osamdesetih godina dovela je do usvajanja Bazel i
standarda 1988.godine. Bazelski komitet utvrdio je za superviziju banaka u pokušaju
da: (1) kreira nivo za poslovnu utakmicu na internacionalnom području za efektivnu
borbu na globalnom tržištu, (2) da obezbedi jednu opštu internacionalnu definiciju
kapitala banke, i (3) utvrdi rizično bazirane kapitalne standarde bankarskih
organizacija širom sveta.
Banke su utvrdile interne procese upravljanjem rizika za evaluiranje rizika potrebnog

za adekvatnost kapitala. Ovi procesi se sastoje od četiri elementa:
 identifikacija i merenje svih materijalnih rizika,

 odnos kapitala prema nivou ukupnih rizika,
 utvrđivanje eksplicitnih ciljeva adekvatnosti kapitala sa respektom rizika, i
 procenjivanje saglasnosti sa utvrđenim ciljevima banke.
Bazelski sporazum, odnosno Bazel I je je ponudio primenu minimalnih standarda

adekvatnosti kapitala od 8% uz progresivnu primenu do kraja 1992.godine i tako
Ekonomski fakultet Subotica, BLC Banja Luka Colege, Subotica, 2008. godine, str.
315-320.
BANKE I RIZICI 119

postao platforma za poslovanje, ne samo u članicama grupe 10, već i sa svim drugim
zemljama u kojima posluju međunarodne grupacije banaka.
Smatra se da je osnovni nedostatak Bazel I standarda adekvatnosti kapitala u tome što
se isključivo odnosio na kreditni rizik I što se na sve vrste I visine kredita primenjivao
isti standard koeficijent kapitalne adekvatnosti (CAR-Capital Adequacy Ratio) od
minimalnih 8% (u Evropskoj uniji i SAD), dok je u zemljama sa većiom izloženosti
riziku taj procenat bio veći (u Hrvatskoj 10%, u Srbiji 12%, u BiH 12%). Da bi se
ovaj nedostatak otklonio, Bazelska Komisija je posle usvajanja osnovnog dokumenta,
donela niz neobavezujućih normi o tržišnom riziku. 14
Tokom primene Bazela I u praksi nastojalo se da se poboljšaju norme, pa je sleći

važan korak u obliku predloga nagovestio Bazel II u 1993.godine. Naime, ovim
predlogom je inkorporiran u tekst Sporazuma veoma važan novi stav, da je poslovanje
banke, odnosno portfolio banke, pored kreditnog rizika, izložen i drugim rizicima kao
što su: kamatni, devizni, robni i cenovni rizici. Ovaj model je ugrađen u Bazel II i
nazvan je Standardni model.
U 1995.godini dolazi do proširenja pojma tržišnog rizika i do upotrebe modela

tržišnog rizika. Izmenom Bazelskog sporazuma iz 1996.godine, došlo je do promene
utvrđivanja kapitala po osnovu tržišnog rizika. Najpoznatiji model ocene gubitaka
izazvanog rizicima jeste model rizika vrednosti ‘Value at Risk’), poznat pod
skraćenicom VaR. Model rizika vrednosti predstavlja mogućnost merenja cena i
tržišnog rizika portfolija active, čija vrednost može da se smanji zbog negativnog
kretanja kamatnih stopa, cena akcija, vrednosti stranih valuta ili robnih cena.
Osnovni elementi rizika vrednosti (VaR) polaze od: 15
 procene maksimalnog iznosa gubitaka u vrednosti active banke koja bi

mogla da se pojavi na specifičnom nivou rizika (kao što je 1%),
 procene vremenskog perioda u kojem bi aktiva bila smanjena, ako bi došlo
do pogoršanja uslova na tržištu,
 nivoa pouzdanost, koji menadžment pridaje proceni verovatnoće gubitaka u
bilo kojem vremenskom periodu (95% ili 99%, kao nivoa pouzdanosti koji se
najčešće pretpostavlja).
U vezi sa primenom ovog modela rizika vrednosti (VaR), Bazelski komitet je

predložio da se veličina zahtevanog kapitala pomnožI sa faktorom tri.
14
International Convergence of Capital Measurement and Capital Standards, A
Revised Framework, Comprehesive Version, 2004, prevod, Bazel II – Međunarodna
saglasnost o merenju kapitala, Banking Regulations, Privredni pregled, Beograd,
2007, str. X.
15
Peter Rose i Silvia C. Hudguns: Bankarski menadžment I finansijske usluge, Data
status, Beograd, 2005., str. 501.
120 BANKE I RIZICI

Ovim se praktično dozvolilo bankama da na osnovu ovog modela, koji je zasnovan na
razvijenim sofisticiranim modelima procene rizika, same odrede svoje potrebe za
kapitalom. Ovaj model je prepoznatljiv u Bazelu II i naziva se interni model procene
rizika. Pet godina kasnije, od 1998.godine, od banaka se zahteva da imaju regulatorni
kapital kao zaštitu od tržišnih rizika.
Početkom 1999.godine, Bazelski komitet sačinio je predlog novog sporazuma

poznatijeg kao Bazel II. Bazelski komitet je 2001.godine i 2003.godine objavio
dodatne predloge koji su poboljšali izvorni predlog, a posebno predlog u vezi dodatne
procene učinka banke. Konačna verzija ovog novog sporazuma objavljena je juna
2004.godine, krajem 2006.godine bio je dostupan za implementaciju, a onda je
postao zakonski važeći za članice EU od januara 2007.godine, a u SAD od juna
2007.godine.
Cilj Komiteta za revidiranje sporazuma odnosi se na razvoj okvira međunarodnog
sporazuma, koji treba da ojača sigurnost i stabilnost međunarodnog bankarskog
sistema sa posebnim naglaskom da regulativan o adekvatnosti kapitala neće biti izbor
konkurentske nejednakosti između banaka. Bazelski standardi predstavljaju set
minimalnih standarda koji banke treba da poštuju kao regulatore nivoa kapitala koji
banke treba da poseduju kao zaštitu od kreditnih, tržišnih i operativnih rizika.
Osnove Bazelskog sporazuma II odnose se na: 16
 veću osetljivost za arbitražne poslove i inovacije na finansijskom tržištu,

 prepoznavanje različite izloženosti riziku, kod različitih banaka, uz primenu
raznih metoda za procenu njihove specifične ukupne izloženosti riziku,
 proširenje vrsta rizika, pri proceni nivoa potrebnog kapitala za pokrivanje
kreditnog, tržišnog i operativnog rizika,
 zahtev da sve banke razvijaju interne modele za upravljanje rizicima i
testove za stress pri procenjivanju sopstvenog stepena izloženosti riziku
(VAR),
 zahtev da svaka banka utvrdi sopstvene potrebe za kapitalom, koje su
bazirane na proračunatoj izloženostiriziku, uz mogućnost revizije proračuna
od nadzornih organa,
 promovisanje učešća javnosti, uz primenu većeg tržišnog rizika kod banaka,
koje po proceni preuzimaju velike rizike.
Bazelski sporazum II stvara mogućnosti da svaka banka sama proceni svoje

minimalne potrebe za kapitalom na osnovu njene izloženosti rizicima. Na drugoj
strani, nadzorni kontrolni organi imaju obavezu da prate i izveštavaju o promeni
procedura pri proceni rizika banke i adekvatnosti kapitala banke. Na ovaj način se
obezbeđuje realnost primene propisa kod banaka. To istovremeno podrazumeva, da
Bazelski sporazum II obezbeđuje evoluciju sistema izveštavanja i informisanja
16
Peter Rose i Silvia C. Hudguns: Bankarski menadžment i finansijske usluge, Data
status, Beograd, 2005, str. 504.
BANKE I RIZICI 121

javnosti o stvarnom finansijskom stanju u bankama, što znači i unapređenje prakse
upravljanja rizicima unutar bankarskog sistema.
Naime, Bazelski komitet je utvrdio u Bazelu II, kao revidiranom okviru, načelni
pristup, koji se zasniva na tri osnovna oslonca ili stuba (vidi sliku br. 5-13):
 minimalnom kapitalnom zahtevu,

 nadzornom, tj. supervizorskom ispitivanju, i
 tržišnoj discipline. 17
Struktura i primena kapitalnih standarda Bazela II
PRVI STUB DRUGI STUB TREĆI STUB

Obuhvatnost Proces supervizorske Tržišna disciplina:
minimalnih revizije: 3.1. Adekvatno
kapitalnih zahteva: 2.1. Supervizorska izveštavanje na
Kreditni rizik (prema ispitivanja osnovu sigurnih i
standarnom pristupu) adekvatnosti kapitala pouzdanih informacija
Kreditni rizik (prema (u odnosu na profil u banci
internom rangiranju)
rizika i održavanje (finansijski rezultat,
Kreditni rizik (iz okvira
sekjuritizacije)
nivoa kapitala) finansijsko stanje,
Operativni rizik 2.2. Individualno izloženost banke
(neadekvatan rešavanje rizika rizicima,
menadžment) (držanje iznosa računovodstvena
Tržišni rizik (inv. kapitala u rezervama politika, praksa,
portfolio i tržište) banke) regulative)
Slika br. 5-13: Šema strukture stubova kapitalnih standarda Bazela II
Prvi oslonac zahteva zdravi minimum kapitalnog standarda koji efektivno i tačno
prepoznaje stepen kreditnog rizika baziran na: (1) standardnom pristupu da kapitalni
zahtevi budu povezani sa eksternom procenom – kreditnim rejtingom, (2) sopstvenom
internom rejtingu saglasno sa procenom mogućnosti propusta i jedinstvenim profilom
rizika.
17
Ibidem, str. 6-10.
122 BANKE I RIZICI

Drugi oslonac zahteva budan supervizorski nadzor i preispitivanje adekvatnosti
kapitala preko sledećih principa supervizije: (1) da li vlasti zahtevaju da banke
posluju iznad minimuma regulisanih kapitalnih koeficijenata, (2) treba li se od banaka
zahtevati da procene i održavaju opštu adekvatnost kapitala u odnosu na zacrtane
rizike, (3) treba li preispitati i evaluirati internu procenu adekvatnosti kapitala i
strategiju banke i njenu preteranost sa propisanim kapitalnim koeficijentima, i (4)
treba li intervenisati u ranom stadiju i zaštititi kapital od padanja ispod nivoa zaštite i
treba li zahtevati brzu ‘lekarsku’ pomoć, ako kapital postane neadekvatan.
Treći oslonac odnosi se na tržišnu disciplinu koja daje bankama više inicijative da
upravljaju njihovim rizicima i održavaju adekvatan kapital. Efektivna tržišna
disciplina i supervizija zavise da li ili ne banke pravovremeno, uredno i pouzdano
razotkrivaju informacije koje se odnose na strukturu kapitala i izloženost riziku. Na
osnovu relevantnih i objektivnih tržišnih informacija, učesnici na tržištu mogu
proceniti i doneti odluku o sopstvenom riziku u poslovanju sa takvim institucijama.
Efektivnost tržišne discipline u kontrolisanju preduzetog rizika od strane banaka

zavisi od adekvatnosti iznošenja u javnost-razotkrivanja informacija na tržištu i
realnosti i kvaliteta prakse razotkrivanja u bankama.
Glavna novina, sa aspekta banaka, koju donose Bazel II standardi, je promena

koncepta regulacije: umesto apriori zadatog minimalnog kapitala ili koeficijenta
kapitalne adekvatnosti, postaje bitan process upravljanja rizikom unutar banke (VaR-
Value at Risk)). Bankarski sistem se štiti od rizika usklađivanjem visine rizika
(tržišnog, kreditnog i operativnog) i visine kapitala i rezervi. Novina je i praćenje
odnosa rizika i prinosa, odnosno da svakoj pojednačnoj transakciji Var-om izmeri
rizik.
Smatra se da primena Bazela II znači pravu revoluciju u bankarstvu. Mnoge postojeće

procedure u bankarstvu moraće da se ili menjaju iz temelja I značajno modifikuju. I
banke i regulatori moraće da poseduju ne samo formalnu i zakonsku, nego i
profesionalnu kompetenciju. Za ove poslove biće im potrebni novi mladi bankarski
stručnjaci sa visokim i specijalizovanim znanjima iz menadžmenta rizikom
(Professional Risk Manager)i iz kvantitativnih finansija (Financial Risk Manager)
kao specijalisti sa profesionalnim licencama. Ovo moraju da prate i reforme
obrazovnih programa u okviru ekonmskih i matematičkih studija.
5.4.4. Klasifikacija rizične aktive banaka po Bazelskim sporazumima I i II

Suština izračunavanja rizične aktive jeste u tome, da se svaka stavka u bilansu stanja
banke i sve vanbilansne obaveze, koje banka ima, odnosno koje je zaključila, množe
se faktorima ponderisanog rizika određenog za visinu izloženosti kreditnom riziku.
Posle detaljne revizije rizika u navedenom pregledu, menadžment banke bi treba da
odredi, da li je banka preduzela više rizika u bilo kojoj klasifikaciji ili u agregatu od
BANKE I RIZICI 123

planiranog. Ako takvih slučajeva ima, menadžmnet tim treba da inicira odgovarajuće
upravljačke akcije da se eliminišu ili smanje takvi rizici što je moguće pre.
Zemlje članice Bazelskog komiteta postigle su dogovor 1988.godine oko metoda

osiguranja adekvatnosti bankarskog kapitala kako bi se utvrdio:
 nivo kreditnog rizika koji proizilazi iz bilansa banke (pregled br. 5-5.)
 nivo kreditnog rizika koji proizilazi iz vanbilansnih aktivnosti banke (pregled

5-6.).
Pregled br. 5-5: Bilansne stavke i kategorije rizika

Nivo rizika Ponde Opis bilansnih stavki
r
Bez rizika 0 % Gotovina, potraživanja od centralnih banaka zemalja
OECED-a
Nizak rizik 10 % Potraživanja iz javnog sektora, isključujući centralne
banke (tj. nacionalizovane komunalne službe)
Nizak rizik 20 % Potraživanja od drugih banaka iz OECED-a,
multilateralnih banaka, učesnika na tržištu hartija od
vrednosti (securites firms) za koja važe slična pravila (u
pogledu adekvatnosti kapitala) kao i za banke.
Potraživanja od banaka iz zemalja koje nisu članice
OECED-a sa preostalim rokom dospeća kraćim od
godinu dana.
Umeren rizik 50 % Hipotekarni zajmovi (krediti) i potraživanja od druge
strane u poslu po osnovu derivate kojima se normalno
pripisuje ponder rizičnosti od 100% (što je predmet
diskrecije nacionalnih regulatornih tela).
Standardni 100 % Sva ostala aktiva i svi krediti dati privatnom
rizik nebankarskom sektoru. Potraživanja od banaka iz
zemalja članica OECED-a sa rokom dospeća dužim od
godinu dana i stalna sredstva.
Pregled br. 5-6: Vanbilansne stavke i kategorije rizika

Nivo rizika Ponde Opis vanbilansnih stavki
r
Bez rizika 0 % Stendbaj (Standby) pogodnosti (sredstva) za period kraći
od godinu dana, koje mogu biti uskraćene u bilo koje
vreme pre njihovog korišćenja.
Nizak rizik 20 % Uslovne obaveze na kratak rok (dokumentarni
akreditivi).
Standby pogodnosti (sredstva) sa originalnim rokom
dospeća dužim od godinu dana.
124 BANKE I RIZICI

Umeren rizik 50 % Činidbene garancije i druge uslovne obaveze vezane za

specifične transakcije.
Kreditnae linije podrške sa kojima se dužnicima na
tržištu euro-valuta omogućuje da izdaju euro-obveznice
sa dospećem kraćim od godinu dana (note issuance
facility).
Standardni 100 % Generalne garancije i standby pogodnosti na strani
rizik trgovanja (sporazumi o rekupovini i drugim terminskim
kupovinama).
Kao što se vidi iz navedena dva pregleda, utvrđeni ponderi rizika za bilansne i
vanbilansne kategorije, odnosno za sve bilansne i vanbilansne stavke. Da bi se
utvrdila vrednost pojedinih bilansnih i vanbilansnih stavki, neophodno je njihovu
minimalnu vrednost pomnožiti sa određenim ponderom (procentom rizičnosti). Stopa
minimalne adekvatnosti kapitala u banci treba da stvori uslove reduciranja gubitaka
izazvanih po osnovu kreditnih rizika, kako za deponente, tako i za komitente i klijente
banke, u cilju opšte sigurnosti poslovanja banke.
Jedan od bitnih elemenata upravljanja aktivom banke zasniva se na rangiranju stepena

njene rizičnosti. Stepen rizičnosti akive po pojedinim bilansnim i vanbilansnim
pozicijama propisan je od strane centralne banke, odnosno Narodne banke Srbije.
Narodna banke Srbije propisala je, da se sva potraživanja banaka klasifikuju u
kategorije A, B, C, D, E (ili po azbuci: A, B, V, G, D). Za sva potraživanja većih
iznosa, Svetska banka i Evropska agencija za rekonstrukciju, su propisale
standardizovani obrazac ‘Benchmark” 18 dužnika, gde se navode potraživanja
(pojedinačno i zbirno) klasifikovana u rasponu od AA do D (prema važećim
propisima države) i u rasponu od D do F/3 (prema klasifikaciji Evropske unije).
Prvi uslov usklađenog obima poslovanja banke odnosi se na usklađeni odnos između
kapitala banke i iznosa rizične aktive banke, koja je razvrstana u sledećih pet
kategorija, koje u najkraćem opisu, obuhvataju:
18
‘Benchmark’ dužnika definiše kriterijume: a) finansijskog kvaliteta dužnika
(likvidnosti), b) finansijske perspective dužnika, c) menadžmenta dužnika, d) kreditne
istorije dužnika (raniji odnos prema kreditima), e) preostalog roka kredita, f)
obezbeđenje kredita. Za svaki navedeni kriterijum se izvodi ocena od 1 do 5 I definišu
se kategorije, kao što su: odličan, dobar, loš, neizvestan, nepoznat i sl. Rizici se
svrstavaju u dve grupe (MeBa i Casa), a u okviru grupe se svrstavaju u kategorije.
Primera radi, MeBa ima kategorije: AA = 1%, A = 2%, B = 5%, V = 25%, G = 50%,
D = 100%, dok Casa ima kategorije: D = 0%, D = 0,5%, ET = 1%, E = 2%, E = 5%,
F/Z = 100%. Prva grupa I druga grupa rizika se odnose na niske rizike, treća grupa na
umerene rizike, četvrta grupa na neprihvatljive rizike, peta grupa na visoke rizike i
šesta grupa na loše kredite.
BANKE I RIZICI 125

 kategorija A = 2%, (obuhvata potraživanja od dužnika kod kojih se ne

očekuje problem u naplati);
 kategorija B = 5%, (obuhvata potraživanja od dužnika čija finansijska stanja
nisu zadovoljavajuća);
 kategorija C = 25%, (obuhvata potraživanja odd užnika koji imaju probleme
ročne usklađenosti elemenata active i pasive I obaveze izmiruju sa docnjom);
 kategorija D = 50% (obuhvata potraživanja od užnika koji posluju sa
gubitkom ili se mo1e predvideta da će poslovati sa gubitkom), i
 kategorija E = 100% (obuhvata potraživanja od dužnika za koja se osnovano
očekuje da neće biti naplaćena).
Potraživanja klasifikovana u kategorije A i B, smatraju se dobrom aktivom, dok se

potraživanja svrstana u kategorije C, D i E smatraju lošom aktivom. Pri tome treba
imati u mvidu, da se potraživanja od jednog dužnika svrstavaju, odnosno klasifikuju
samo u jednu kategoriju. Prenos potraživanja na nekog drugog dužnika ne utiče na
njegovu klasifikaciju po kriterijumu docnje i naplate. Isto tako, potraživanja odd
užnika za koja banka ne raspolaže ažurnim podacima, klasifikuje se u kategoriju E.
Iznos posebne rezerve neophodno je utvrditi za svakog klijenta banke.
126 BANKE I RIZICI

BANKE I RIZICI 127
Glava 6.
UPRAVLJANJE KLJUČNIM
KORPORATIVNIM RIZICIMA
BANKE
128 BANKE I RIZICI

Upravljanje ključnim korporativnim rizicima banke
6.1. UPRAVLJANJE RIZIKOM BONITETA BANKE
6.1.1. Pojam i komponente boniteta banke

Bonitet potiče od latinske reči ‘bonus’, koja ima značenje dobar, a u ovom slučaju
predstavlja skup osobina jednog subjekta ili banke, koje ga čine dobrim i sigurnim
dužnikom. Kada je reč o bonitetu banke, onda se pod tim pojmom prvenstvno
podrazumeva kreditna sposobnost banke koja se procenjuje po tome kako ona posluje i
kako odgovara svojim obavezama. 19 Slično se o bonitetu govori i na način da je to
pojam koji obuhvata celokupno poslovanje tj. poslovnu sposobnost preduzeća ili
banke ne samo u datom momentu, već trajnije u budućnosti. 20
Međutim, pojmu boniteta se posvećuje nešto više pažnje u “Ekonomskoj

enciklopediji”, 21 gde se detaljnije pravi razlika između boniteta banaka i boniteta
preduzeća. Ovde se pod pojmom boniteta podrazumeva formalno i materijalno
svojstvo subjekta koje ga čini sigurnim dužnikom bilo da je reč o banci, kojoj se
poveravaju sredstva (u koju se ulažu sredstva), bilo da je reč o preduzeću kome se
odobravaju-daju krediti. Svojstvo boniteta pretpostavlja materijalnu solidnost i dobru
reputaciju u poslovnom svetu. Zato je važno istaći neke elemente pojma boniteta
banke i posebno boniteta preduzeća.
Bonitet banke kao dužnika zavisi u prvom redu od visine njenog kapitala (akcijskog
kapitala) i visine i strukture sredstava i rezervi, s jedne strane, te oblika, načina i
strukture plasmana, s druge strane. Dok se visina i kvalitet kapitala, odnosno izvora
sredstava banke može odmah videti iz bilansa banke, način i kvalitet plasiranih
sredstava tj. kredita, teže je sagledati. Upravo radi toga, kao i radi zaštite ulagača i
depozitara, država i propisuje određene restriktivne i kontrolne mere i vrši neposredan
nadzor nad poslovanjem banaka. Za plasiranje sredstava važi bankarsko pravilo:
kakav kvalitet sredstava banka prima, takav kvalitet sredstava i plasira, odnosno obim
dugoročnih izvora određuje obim dugoročnih kredita, dok obim kratkoročnih kredita
je determinisan obimom kratkoročnih izvora.
Usko sa bonitetom banke treba posmatrati i bonitet preduzeća kao bančinog dužnika.
Dakle, pored boniteta banke kao privrednog subjekta i pravnog entiteta, važno je znati
šta se smatra bonitetom preduzeća kao bančinog dužnika. Najkraće rečeno, bonitet
preduzeća zavisi od njegove kreditne sposobnosti i likvidnosti. O kreditnoj sposobnost
preduzeća će se kasnije detaljnije govoriti u sklopu razmatranja principa upravljanja
kreditnim rizikom banke. Sada treba samo naglasiti da se kreditna sposobnost
19
Finansijski leksikon, redaktor dr Ivo Perišin, Informator, Zagreb, 1962. godine, str.
45.
20
Privredni leksikon, Informator, Zagreb, 1961. godine, str. 62.
21
Ekonomska enciklopedija, druga knjiga, Savremena administracija, Beograd, 1984.
godine, str. 170.
BANKE I RIZICI 129

preduzeća kao dužnika, utvrđuje na osnovu bilansa i izveštaja o finansijskom
poslovanju preduzeća, pri čemu se posebno analiziraju stanja, oblici i vrste zaliha i tok
gotovine u preduzeću (“cash flow”). I ovde se pravi razlika zavisno od dužine perioda
vraćanja kredita (dugoročni, srednjoročni, kratkoročni), pa se u zavisnosti od toga,
pored internih faktora, u analizu uključuju i tržišni elementi, kao što su: tehnologija,
savremenost proizvodnje, konkurencija itd.
Mada je ocena boniteta preduzeća važan posao, ovde ga pri analizi stavljamo u drugi
plan, kako bi u prvi plan istakli važnost i zančaj boniteta banke, i to iz dva razloga:
prvi razlog je u tome što se ovom pitanju kod nas nije posvećivala, a još uvek se ne
posvećuje dovoljna pažnja od strane kontrolnih i državnih organa; i drugi razlog
vidimo u činjenici da i ono što se na tom planu radi, obavlja se sa nejasno utvrđenim
ciljevima i više povremenim proverama. Može se reći da nedostaje stalni monitoring
poslovnog bankarstva počev od ispunjavanja osnovnog zakonskog i poslovnog
cenzusa u kapitalu, preko praćenja kvaliteta i strukture aktive, kvaliteta menadžmenta,
visine dividendi i stepena likvidnosti.
Bonitet banke je kompleksan pojam, pod kojim treba podrazumevati: (1) obim i
kvalitet kapitala banke, (2) kvalitet i strukturu aktive, (3) kvalitet menadžment tima,
(4) nivo zarade akcionara i (5)uvek zadovoljavajući stepen likvidnosti banke. Svaki od
navedenih elemenata je složena kategorija od više pokazatelja i svi zajedno izraženi
preko zajedničkog imenitelja mogu poslužiti za analizu, merenje i ocenu boniteta
poslovne banke. Mada se o ovim elementima u ovoj knjizi raspravlja na više mesta, 22
ovde ćemo se na njih osvrnuti samo najkraće.
(1) Pod kapitalom banke u smislu njenog boniteta podrazumevamo samo čisti akcijski
kapital prikupljen prodajom emitovanih akcija i čijom sumom se zadovoljava ili
premašuje zakonom propisani minimum (“finansijski census”) za valjanu
registraciju banke kao finansijske institucije i koji istovremeno zadovoljava
potrebnu početnu stopu adekvatnosti kapitala banke.
(2) Pod kvalitetom i strukturom aktive se u prvom redu podrazumeva kvalitet svih
vrsta plasmana banke, njihova struktura i stepen rizičnosti. Pri tome treba imati u
vidu sve vrste kredita i njihovu ročnost i druge plasmane kao što su plasmani u
hartije od vrednosti i njihovu strukturu. Plasmani u hartije od vrednosti su
izuzetno zančajni sa aspekta stepena brzine transformacije u likvidna sredstva.
(3) Pod pojmom kvaliteta menadžment tima u kontekstu boniteta banke

podrazumevamo stručnost, sposobnost, inventivnost, nezavisnost i integritet
donošenja valjanih poslovnih odluka od strane ‘top’ menadžmenta banke
(predsednika, generalnog i izvršnih direktora). To je u deregulisanom bankarskom
22
O kvalitetu menadžment tima bilo je reči u trećoj glavi, o strukturu i kvalitet aktive
u četvrtoj glavi, dok je o kapitalu bilo rečI u četvrtoj glavi ove knjige.
130 BANKE I RIZICI

tržištu i oštroj konkurentskoj borbi između bankarskih i nebankarskih finansijskih
institucija jedna od najvažnijih komponenti boniteta banke.
(4) Zarada akcionara ili dividenda je najvažnija odnosno treba da bude najvažnija
vlasnička preferenca akcionara banke. Visoku i stabilnu dividendu može donositi
samo visokoprofitabilno poslovanje banke, koje se ogleda u natprosečnom prinosu
na angažovana sredstva, a koje omogućava i visok nivo dividendi akcionarima.
(5) Konstantno zadovoljavajući stepen likvidnosti banke podrazumeva da banka uvek

i na vreme izvršava svoje dospele obaveze uz minimalno vreme i minimalan iznos
zadržavanja novčanih sredstava na žiro-računu.
6.1.2. Razlozi analize i ocene boniteta banaka

Banka, kao samostalna finansijska institucija, posluje u tržišnim uslovima i motivisana
maksimizacijom profita. Pri tome se, po prirodi svog poslovanja, susreće sa
mnogobrojnim vrstama poslovnih i neposlovnih rizika. Država bi, radi stabilnosti
privrede, a i da bi se izbegle posledice koje pogađaju široke slojeve stanovništva,
trebala biti zainteresovana da se u bankarstvu ne dogodi tzv. “domino efekat”. Otuda
nije samo važno doneti dobar zakon o bankama i finansijskim institucijama, nego i
druge propise koji treba da preciznije regulišu pojedina pitanja rada i poslovanja
banaka kao finansijskih institucija. To se naročito odnosi na bitna pitanja funkcije
zaštite ulagača odnosno depozitara. 23 Posebno je važno postojanje i aktivnost
institucija koje treba da kontrolišu poslovanje banaka i da to, u pogodnoj formi,
kontinuirano javno objavljuju.
Pre nego što damo analizu nekoliko najvažnijih faktora koji zahtevaju analizu i ocenu
boniteta banke, treba imati u vidu još neke činjenice. Naime, opšte je poznata stvar da
je bankarstvo jedna od delatnosti u svetu sa najviše prisutne i razuđene pravne
regulative. Istvovremeno, bankarstvo spada i u delatnosti koje su podložne čestim
sistemskim, organizacionim i drugim promenama i po tome spada u najnestabilnije
privredne grane. Međutim, zbog svoje uloge u privrednom i posebno finansijskom
životu svake zemlje, ono mora da opstaje, funkcioniše i omogućava racionalno i
stabilno funkcionisanje celokupne privrede i društvene strukture i svakodnevnog
života građana.
Priroda bankarskog poslovanja je takva da putem plasiranja primljenog depozitnog i
drugog novca ostvaruje profit. Doduše, banka deo profita ostvaruje i putem širokog
spektra usluga, koje upotpunjuju asortiman osnovnih proizvoda i usluga banke, ali
kojima ostvaruje i zaradu na drugi način. Banka odobravajući kredite “ulazi” u
raznovrsne poslove, koji su sa aspekta povraćaja plasiranih sredstava manje ili više
rizični za banku. Pod hipotetičkom pretpostavkom nemenjanja svih ostalih uticajnih
faktora, visina rizika banke je u funkciji rokova plasiranih sredstava i opštevažeće je
23
Krajem 2008.godine, pojavom velike svetske finansijske krize, i Vlada Republike
Srbije je izmenila do tada postojeće propise o osiguranju štednje i depozita i povećala
limit zaštite na 50.000 eura po jednom štediši-ulagaču.
BANKE I RIZICI 131

pravilo: ako je rok plasiranja sredstava duži, rizik banke je veći, odnsno ako je rok
plasiranja sredstava kraći, i rizik banke je manji.
Međutim, posmatrano dinamički, uz pretpostavku menjanja svih drugih faktora u

funkciji vremena, što je životna realnost, treba uzeti u obzir i druge faktore rizika
plasmana kao što su: kreditna sposobnost dužnika, vrsta delatnosti kojom se bavi,
njegov položaj na tržištu i rezultati koje ostvaruje, kvalitet menadžment tima itd. Od
presudne je važnosti da se svaka vrsta plasmana sredstava banke permanentno
kontroliše upravo sa aspekta rizičnosti naplate kredita. Stoga je neophodno
permanentno vršiti monitoring tekućeg poslovanja banaka kako bi se na vreme
sprečile veće neželjne posledice.
Postoji potreba da se periodično ostvaruje uvid javnosti u stanje i ostvarene rezultate

poslovanja banaka, kao što se to radi u svim razvijenim tržišnim privredama na svetu.
Naime, poslovne banke u tržišnim privredama su pretežno akcionarska društva, što
znači da one emituju sopstvene akcije, koje su predmet kupoprodaje na tržištu hartija
od vrednosti. Pri tome, nameravani kupac bančine akcije ima potrebu i pravo da zna
kakvo je stanje konkretne banke i kakve rezultate ona ostvaruje. S druge strane, banka
ima obavezu, da svoje stanje i rezultate poslovanja javno objavljuje. Istinitost takvih
podataka garantuju posebne stručne i ovlašćene institucije i agencije (revizorske
kuće). Izloženost i istinitost bilansa stanja i bilansa uspeha banke javnosti je bitna
pretpostavka za odluke budućih kupaca akcija te banke.
Analiza i ocena boniteta banaka prilikom početnog i kasnijih emitovanja akcija i

tokom redovnog poslovanja, te javno objavljivanje određenih podataka o stanju
imovine, obaveza i rezultata banke ukazuju na značaj “zdravog” poslovanja banke u
tržišnim uslovima za svakog akcionara bez obzira na veličinu akcijskog kapitala u
konkretnoj banci. Na žalost, takva praksa kod nas je još uvek na samom početku i
samo je parcijalna. Međutim, pravac razvoja tržišnih odnosa, kojim se kod nas
postepeno kreće, moraće pre ili kasnije da uvede ovakvu praksu kao stalnu i normalnu.
6.1.3. Pristup utvrđivanju i merenju rizika boniteta banke

Uspešnost banaka pretpostavlja planiranje i ostvarivanje primarnih i drugih ciljeva
poslovanja banke. Najvažniji ciljevi banke su profit i dividenda. Profit je opšti cilj
uspešnosti banke i preduslov opstanka i razvoja banke. Dividenda je deo profita koji
pripada akcionarima kao prinos na uloženi akcijski kapital i koji treba da zadovolji
vlasničke preference. Ove ciljeve nije lako ostvariti u deregulisanom tržištu i oštroj
konkurentskoj borbi bez strategijskog planiranja i permanentnog praćenja ostvarenja
planiranih ciljeva. Upravo zbog toga za merenje boniteta poslovnih banaka su
zainteresovani akcionari banaka, javnost i monetarne vlasti.
U procesu merenja boniteta, poseban problem mogu predstavljati finansijski izveštaji

banaka i nedostatak standarda po kojima se oni rade. Otuda se može pojaviti i problem
kvaliteta podataka na kojima se ti izveštaji zasnivaju. Veliki problem u takvim
izveštajima predstavlja realna procena neto imovine banke i rezultata poslovanja.
132 BANKE I RIZICI

Utvrđivanje standarda za ovo izveštavanje i uvođenje tržišne vrednosti za iskazivanje
stanja imovine unelo bi realniji pristup vrednovanju boniteta banaka i stvaranja
određenog stepena poverenja u banke i njihovo poslovanje. Ovo bi dovelo do
mogućnosti pouzdanije procene “vrednosti” banaka od strane akcionara. To znači da
bi banke, uslovno rečeno, sa boljim bonitetom imale bolju prodaju svojih emisija
akcija i tako se diferencirale prema bankama sa slabijim performansama, a mogle bi
postići i veće cene svojih vrednosnih papira na sekundarnom tržištu hartija od
vrednosti.
Jedno od ključnih pitanja u poslovanju banaka je blagovremeno otkrivanje ranih

signala previše preuzetog rizika u poslovnim poduhvatima banke. Naravno, to je u
interesu kako samih banaka tako i šire društvene zajednice, posebno centalne banke i
kontrolnih institucija. Rano otkrivanje neuralgičnih tačaka u poslovanju banaka imalo
bi za cilj da se na vreme spreči nastajanje većih gubitaka u pojedinim segmentima,
odnosno portfolijima banaka. To je naročito važno kod eventualne pojave takvih
gubitaka koji bi mogli dovesti do insolventnosti banke.
Naime, u slučaju nastanka takvih i tolikih gubitka, kada banci zapreti opasnost da
postane insolventna 24, menadžment tim banke mora hitno preduzeti određene mere
protiv daljeg nastajanja gubitaka i u smislu smanjenja već nastalih. U takvim
okolnostima, menadžment tim može izabrati jednu od starih dobro poznatih strategija,
koja asocira na fudbalsku strategiju “duge lopte” 25 (“long bomb”), odnosno u
bankarstvu tzv. visoko rizičnu strategiju prinosa za smanjenje gubitaka. Preduzimanje
visokorizične strategije može biti vrlo opasno po aktivu tj. po sredstva banke, pošto se
ona mogu veoma brzo “istopiti”. Međutim, ova strategija 26 nije opasna za osigurane
depozite banke.
Sasvim je jasno da postoje ključne razlike između predloga osiguranja rizičnog

kapitala i predloga osiguranja rizika depozita po vrsti informacija koje se koriste za
procenu preuzimanja rizika od strane banke. Predlog osiguranja rizika depozita
usmeren je na merenje performansi banke, kao što je zarada i kvalitet aktive. Predlozi
rizika kapitala usmereni su na vrste aktivnosti u koje je uključena banka. Prva pozicija
se bazira na statističkim pokazateljima koji sugerišu ove performanse i obezbeđuju
merenje najbolje prognoze problema banke. Drugi pristup za merenje preuzetog rizika
od strane banke se bazira na sagledavanju da su određene aktivnosti nesumnjivo više
24
Insolventnost banke javlja se onog trenutka, kada gubici banke postanu toliki da
premašuju akcijski kapital banke (“equity capital”).
25
Community, Regional and Global, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, New Jersey,
1990. godine, str. 611.
26
O osiguranju depozita vidi fusnotu broj 5.
BANKE I RIZICI 133

rizične nego druge, što u krajnjoj konsekvenci značI, da ove više rizične aktivnosti
banke treba da budu kapitalizirane na višem nivou. 27
6.1.4. Vrednovanje performansi boniteta poslovnih banaka

Ulaganje pojedinaca na štednju (depozit) da bi se ostvarila određena kamata ili
kupovina akcija da bi se ostvarila dividenda, zahtevaju ocenu finansijskih performansi
banaka koje su tom prilikom interesantne za izbor. Za odluku nije dovoljna samo
visina kamatne stope ili stopa dividende u proteklom periodu, već podaci o: (1)
veličini banke, (2) nivou rizika i (3) stopi povrata na uložena sredstva. Ovi podaci se
mogu obezbediti preko: (1) određenih finansijskih pokazatelja, (2) procene odnosa i
(3) procene detaljnih podataka (“benchmark statistic”). 28
U zavisnosti od potreba za procenom i vrednovanjem performansi poslovnih banaka,

koriste se, analiziraju i interpretiraju različiti podaci i informacije. Dakle, ciljevi
pojedinaca, grupa ili institucija, opredeljuju vrste podataka koji će, između mnogih
uzimajući u obzir svrhu, vreme i troškove, biti analizirani i vrednovani u smislu
ključnih performansi banke. Na primer, u SAD se smatra da je pet različitih grupa
zainteresovano za ocenu finansijskih performansi banaka:
(1) menadžment tim banke (radi održavanja likvidnosti, praćenja kontrolnih tačaka
rizika i ostvarenja nivoa profitabilnosti);
(2) ulagači, odnosno akcionari (radi sigurnosti ulaganja, stabilnosti prihoda i niskog
rizika);
(3) komitenti i klijenti (radi sigurnosti depozita, sigurnosti transfera, raspoloživosti
kredita, sigurnosti kolaterala);
(4) regulatorne institucije (radi osiguranja, sigurnosti i očuvanosti bankarskog
sistema, zaštite komitenata i klijenata, te primene zakona); i
(5) studenti (radi proučavanja stvarnih “slučajeva”, njihove simulacije i odgovora na
ta pitanja, ako se dese).
Vrednovanje i procena finansijskih performansi banaka je apsolutno zavisna od

raspoloživih podataka. Zato je bitno koji se podaci tom prilikom koriste. Korisno je
kad su iz više izvora: podaci regulatornih i kontrolnih institucija i komisije za hartije
od vrednosti, interni podaci banaka, izveštaji i drugi izvori.
Nakon sakupljenih raspoloživih podataka, neophodno ih je analitički srediti u

odgovarajuće izveštaje, izračunati odgovarajuće koeficijente (“racije”), sačiniti
27
Community, Regional and Global, Prentice-Hall Englewood Cliffs, New Jersey, 1990.
godine, str. 612.
28
Dr Ronald L. Olson: Evalution of Financial Performance, u: The Bankers”
Handbook, Third Edition, edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs and
Charles E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988. godine, str. 386-388.
134 BANKE I RIZICI

poređenja i izvesti odgovarajuće zaključke. Ovi analitički izveštaji obično sadrže
informacije o: (1) veličini banke, (2) nivou rizika i (3) stopama povraćaja sredstava.
(1) Veličina banke je prvo finansijsko merilo za koje su mnogi ljudi zainteresovani
prilikom vrednovanja banke. To je važna baza za procenu performansi banke. Velika
aktiva znači da banka treba više kapitala, veći kapital znači veći kreditni limit, veći
obim poslovanja, efikasniji menadžment tim, efikasniji kompjuterski sistem, veći
volumen transakcija, što omogućuje ekonomiju obima. Konačno, veličina banke
određuje i njenu ekonomsku snagu, veću fleksibilnost, veće znanje i više tržišnog
prostora za upravljanje svakodnevnim finansijskim rizicima. 29
(2) Sama veličina banke nije adekvatna ni dovoljna mera njenih finansijskih
performansi. Nivo finansijskog rizika banke mora biti konzistentan sa sposobnošću
banke da apsorbuje gubitke i generiše prihvatljivu stopu prinosa. Rizik u bankarskom
poslovanju može se kategorisati na više načina. 30 Ovde ćemo se ukratko osvrnuti samo
na finansijski rizik sa aspekta: kvaliteta aktive, likvidnosti banke, senzitiviteta
kamatne stope i adekvatnosti kapitala.
Kvalitet aktive uglavnom se procenjuje preko kvaliteta kreditnog portfolija, stepena

diversifikacije ili koncentracije, vrednosti aktive po tekućoj tržišnoj ceni i odnosu
produktivne prema ukupnoj aktivi (sredstava koja “zarađuju” u odnosu na ukupna
sredstva). Likvidnost banke je sposobnost da zadovolji anticipiranu tražnju za
sredstvima kako depozitara tako i zajmotražilaca. U principu, to se rešava prodajom
postojeće aktive ili kupovinom novih izvora. Likvidnost komercijalnih banaka meri se
sposobnošću “pretvaranja” aktive u likvidna sredstva, povećanja izvora sredstava i
upravljanja aktiva/pasiva miksom. Senzitivitet kamatne stope znači da može doći do
njene promene i banka po tom osnovu može ostvariti gubitak koji nije očekivala.
Upravo zato što gubitak može nastati mimo očekivanja menadžment tima, koriste se
posebne metode za vrednovanje performansi i to analiza varijacije kamatne stope,
“gap” izveštaji, analiza trajanja (“duration”) i simulacija. Konačno, veličina akcijskog
kapitala je osnov za solventnost banke tj. sigurnost da će joj kapital akcionara i
rezerve pokriti gubitke i da će moći da isplati depozite i vrati uzete kredite u celini.
(3) Profit i rast banke obezbeđuju bankarima i ulagačima (menadžment timu i

akcionarima) kompenzaciju za uspešno upravljanje rizicima banke po principu: što je
veći rizik izdataka, to bi trebao biti i veći prinos odnosno povrat sredstava.
Profitabilnost se meri prinosom na sredstva, prinosom na akcijski kapital i drugim
merama. Za akcionare je prinos na akcijski kapital najvažnija mera, zatim tržišna
vrednost njihovih akcija, podaci o neto kamatnom prihodu, opštim neto troškovima,
29
Ibidem, str. 391.
30
O rizicima u bankarskom poslovanju više se govori u narednom tekstu. Na ovom
mestu samo se dotičemo rizika sa aspekta vrednovanja performansi banke od strane
zainteresovanih lica, firmi i institucija.
BANKE I RIZICI 135

platama i beneficijama, te gubicima u kreditnom portfoliju banke. Rast bilansa banke
je pokazatelj za zadovoljavanje rastućih potreba komitenata i klijenata banke, za
nadoknadu inflatornog pritiska na operativne troškove i za porast prinosa ulagačima.
6.1.5. Instrumenti merenja performansi boniteta poslovnih banaka

Postoji više pristupa merenju performansi poslovnih banaka. Svi se svode na veći ili
manji izbor određenih koeficijenata ili racija, pa se po tome i čitava analiza
performansi banke naziva racio analiza (“ratio analysis”). Prema jednom pristupu,
racio analiza obuhvata četiri opšte kategorije merenja performansi banaka i bankarskih
holding kompanija: 31
Prva grupa: - profitabilnost (“profitability”)

- prinos na sredstva (“return on assets”)
- prinos na akcijski kapital (“return on equity”)
Druga grupa: - kapital (“capital”)
- kapital racio (“capital ratio”)
Treća grupa: - likvidnost (“liquidity”)
- racio likvidnosti (“liquidity ratio”)
Četvrta grupa: - racio rizika sredstava (“asset risk ratio”)
- korigovani racio rizika kapitala (“risk adjusted capital ratio”)
Ovi koeficijenti (raciji) se koriste za analizu tekućeg i predviđanje i planiranje
budućeg poslovanja i finansijskih uslova zajmotražioca iz privrede.
Reprezentante kvaliteta performansi banaka mogu se meriti i mnogo razuđenijim

pokazateljima, odnosno koeficijentima. Pri tome se koriste ključni finansijski
pokazatelji ili raciji. Racio analiza je jedna od tehnika za procenjivanje operativnih
karakteristika poslovanja banke razvijajući tako standardizovano merenje njenih
performansi. Ova analiza je korisno sredstvo za upravljanje operativom banke, pošto
relativno brzo daje odgovore na mnoga pitanja potrebna menadžment timu banke. Za
odgovore na razna pitanja operativne efikasnosti potrebno je imati čitav set
finansijskih mera, koje fokusiraju ključna područja upravljačkih performansi.
Izražene veličine mogu se uporediti sa drugim bankama, sa planiranim veličinama i sa

veličinama banke ostvarenim u prethodnom periodu. Praksa američkih banaka je
pokazala da su pokazatelji dovoljni za merenje performansi banke svrstani u šest
grupa što pokazuje pregled br. 5-1. 32
31
Thomas Fitsch: Dictionary of Banking Terms, Barrons’ Business Guide, New York,
1990. godine, str. 495-496.
32
Community, Regional and Global, Prentice - Hall, Englewood Cliffs, New Jersey,
1990. godine, str. 186-187.
136 BANKE I RIZICI

Pregled br. 5-1: Pregled finansijskih racija banke

I. Racia likvidnosti
A. Likvidnost sredstava
1. Državne obveznice : ukupna aktiva
2. (Ukupni vrednosni papiri + prodata federalna sredstva) : ukupna aktiva
3. Tržišna vrednost vrednosnih papira : knjigovodstvena vrednost
hartija od vrednosnih papira
4. Komercijalni i industrijski krediti dospeli do jedne godine : ukupni
komercijalni i industrijski krediti
B. Likvidnost obaveza
5. Veliki denominirani certifikati : ukupne obaveze
6. Kupljena federalna sredstva i vrednosni papiri prodati sa pravom kupovine :
ukupne obaveze
7. Druge obaveze pozajmljeni novac : ukupne obaveze
II. Raciji produktivne aktive
8 8. Ukupni krediti : ukupna sredstva
9. (Ukupni krediti+vrednosni papiri):ukupna sredstva
9 10. Komercijalni+industrijski krediti:ukupna sredstva
10 11. Krediti pojedincima : ukupna sredstva
III. Raciji finansijske strukture
12. Ukupna sredstva : neto vrednost
13. Subordinantni dug : neto vrednost
14. Neto vrednost:ukupna sredstva-(gotovina i dugovna salda+državne obveznice)
15. Zarada pre kamate i poreza: ukupni troškovi kamate
IV. Raciji troškova poslovanja
16. Operativni izdaci : operativni prihod
17. Plate i beneficije zaposlenih: operativni troškovi
18. Ukupni izdaci za kamatu : operativni troškovi
19. Izdaci za stanovanje-zakup : operativni troškovi
20. (Nekamatni izdaci - nekamatni prihod): produktivna aktiva
V. Raciji neto kamatne marže
21. Prihod od kamate : produktivna aktiva
22. Izdaci za kamatu : produktivna aktiva
23. Neto kamatna marža
VI. Raciji profitabilnosti
24. Neto prihod : operativni prihod (ROI)
25. Neto prihod : ukupna sredstva (ROA)
26. Neto prihod : neto vrednost (ROE)
Na slici br. 6-1 ilustrujemo uticaj banke na kontrolisane i nekontrolisane rizike

poslovanja.
BANKE I RIZICI 137

Op{te performanse banke
Prinos na akcijski kapital RIZIK

banke (ROE) (Promenljivi ROE))
Prinos na ukupna LEVERID@

sredstva (ROA) (EM)
Faktori sredine koje Faktori sredine koje banka ne

banka kontroli{e: kontroli{e:
1.Poslovni miks 1.Strategija segmentacije
2.Prihod od usluge 2.Strategija pozicioniranja
3.Kvalitet kredita 3.Strategija marketing miksa
4.Nivo tro{kova 4.Strategija tehnolo{kog razvoja
5.Poreske obaveze 5.Strategija ‘relationship banking’
Slika br. 6-1: Kontrolisani i nekontrolisani rizici banke

Fokusiranje kontrole kvaliteta perfornansi banaka može se usmeriti samo na ključne
pokazatelje profitabilnosti i rizika. Kontrola kvaliteta ovih performansi poslovanja
banaka usmerava menadžmet tim na kontrolu internih faktora (na primer: racionalno
korišćenje resursa), koje banka može da kontroliše, i za razvijanje strategija banke da
se minimizira uticaj eksternih faktora (promene u okruženju, inflacija), koje banka ne
može da kontroliše. 33
6.2. UPRAVLJANJE RIZIKOM POZICIJE LIKVIDNOSTI BANKE
6.2.1. Pojam i suština likvidnosti banke

Bankarska teorija i praksa poznaju niz definicija, koje nastoje izraziti suštinu
likvidnosti. Navešćemo samo neke od njih. Tako, smatra se da je “likvidnost banke
sposobnost, da se osigura raspoloživost sredstava za izvršenje obaveza po razumnoj
ceni u svako vreme”.34 Zatim postoji stav da “likvidnost banke podrazumeva njenu
sposobnost da udovolji anticipiranoj tražnji za sredstvima kako depozitara tako i
zajmotražioca” 35 Likvidnost banke u najopštijem smislu podrazumeva da je banka
33
godine, str. 266.
34
Marcia L. Stigum and Rene O. Branch, Jr.: Managing Bank Assets and Liabilities -
Strategies for Risk Control and Profit, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1983.
godine, str. 202.
35
Dr Ronald L. Olson: Evalution of Financial Performance, u knjizi: The Bankers’
Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls
138 BANKE I RIZICI

sposobna da o roku izvršava svoje dospele obaveze. Međutim, to ipak nije dovoljno za
preciznije razumevanje ovog načela upravljanja rizikom banke, pa se ovim važnim
bančinim načelom rizika moramo detaljnije pozabaviti.
Da bi se bolje shvatio princip likvidnosti banke, treba imati u vidu još nekoliko
elemenata: (1) rezerve likvidnosti banke, (2) stepen lakoće pretvaranja dela njene
kratkoročne aktive u gotov, odnosno žiralni novac, i (3) uticaj kamatne stope na
profitabilnost banke. Polazeći od ovih elemenata, pod likvidnošću banke
podrazumevamo njenu poslovnu sposobnost da u svakom momentu može izvršiti svoje
dospele obaveze po prihvatljivoj ceni 36 (kamatnoj stopi). Dakle, nije u pitanju bilo
koja cena sredstava, već prihvatljiva cena sa aspekta banke.
Problem likvidnosti banke zaslužuje da se detaljnije objasni. Posebno je važan aspekt

održavanja bančine likvidnosti na zadovoljavajućem ili optimalnom nivou. Naime,
poznato je da banka održava svoju likvidnost sinhronizovanjem rokova plasmana
(aktive) prema rokovima dospeća svojih obaveza (pasive). Polazeći od starog
poznatog bankarskog pravila da “pasiva određuje aktivu”, banka mora usklađivati
rokove dospeća svojih plasmana sa rokovima dospeća izvora sredstava - sa primljenim
depozitima i uzetim kreditima za likvidnost. Ako su ti primljeni depoziti i uzeti krediti
pretežno kratkoročni i podložni čestim ili sezonskim promenama, banka mora jedan
deo svojih plasmana – aktive, držati u takvom obliku koji se vrlo brzo može pretvoriti
u gotov, odnosno žiralni novac.
Ovo staro bankarsko pravilo poštivanja ročne strukture danas se u bankarskoj praksi
prilično izmenilo. Naime, sigurno je da dugoročniji bančini izvori sredstava
omogućuju banci održavanje dugoročnije aktive - plasmana. Isto tako je sigurno, da se
najmanji problemi u održavanju likvidnosti banke mogu očekivati - ako su kratkoročni
i dugoročni plasmani banke sinhronizovani sa kratkoročnim i dugoročnim izvorima
sredstava banke. 37 Međutim, u praksi je to više izuzetak nego pravilo. I ne samo to.
Banka, koja dolazi u situaciju da narušava svoju ročnu strukturusredstava I izvora,
mora pronalaziti nove izvore sredstava, koji će, bar za kratko vreme, neutralisati te
probleme. Obično su to kratkoročna sredstva, koja sa sobom “povlače” i problem
relativno visoke cene.
E. Walker, Dow Jones-Iewin, Homewood, Illinois, 1988. godine, str. 393.

36
Pojam likvidnosti kod naših banaka već duže vreme nije u skladu sa teorijskim
postavkama. Naime, praksa naših banaka je već po ko zna koji put dokazala da kako
na poslovanju u okvirima domaćeg tržišta tako i na inostranom, taj princip izvršavanja
obaveza banke ‘ne treba tako striktno shvatiti’. Brojni su primeri, da naše banke ni po
nekoliko meseci ne izvršavaju svoje obaveze, kako prema komitentima u međusobnim
odnosima u zemlji tako i prema partnerima i bankama u inostranstvu
37
Dr Milan Golijanin: Bankarstvo Jugoslavije - Teorija, organizacija, poslovanje, treće
dopunjeno i izmenjeno izdanje, Privredni pregled, Beograd, 1983. godine, str. 232.
BANKE I RIZICI 139

Problem likvidnosti banke, naročito u uslovima učestalih promena visine kamatne
stope, kako eskontne stope centralne banke tako i promene kamatne stope na tržištu
novca, može imati i velike posledice na profitabilnost banke. To se naročito dešava
kada dođe do nepredviđenih i iznenadnih situacija i promena i kada banka “pretera” u
transformaciji ročne strukture, pa banka, iako bi relativno lako mogla rešiti konverziju
dela svoje likvidne aktive u gotov novac, da bi izvršila dospele obaveze, ne može to
uraditi po istoj ili nižoj kamatnoj stopi. Tada dolazi do uticaja likvidnosti na
profitabilnost banke. To je naročito prisutno onda kada banka nije u stanju da brzo
izvrši potrebnu konverziju svoje kratkoročne aktive u gotov novac, pa mora obezbediti
dodatne izvore sredstava (pozajmice po trenutno mogućoj ceni).
Kad je reč o problemu likvidnosti banke u našim uslovima, treba imati u vidu još
nekoliko stvari: korenite društvene promene i prisustvo velikih poremećaja
(neefikasnost privrednog sistema, sporu tranziciju i privatizaciju, veći uvoz od izvoza,
budžetski deficit, itd.). Uprkos snažno izraženim tendencijama za velikim promenama
u domenu vlasništva privrede, još uvek taj proces nije okončan. Čak je bilo dosta
dugo i neslaganja o tome kako transformacija u celini treba da se izvede, a prisutna su
i nerazumevanja suštine neophodnih promena. Kada je reč o problemu nelikvidnosti
banaka, naglasak se još uvek daje na ekspanzivnu kreditno - monetarnu politiku, što
ne daje niti može da daje željene rezultate za celu privredu.
Naime, postavlja se pitanje da li je, i pored formalno izvršene transformacije
vlasničkih odnosa u bankama, moguće uspešno i efikasno upravljati likvidnošću
banke. Sasvim je očigledno je da je odgovor pozitivan, jer još do kraja izvedena
odgovornost u upravljanju bankama. A nju je jedino i moguće izvesti u sadašnjoj
jasnoj strukturi vlasništva banaka. Što se tiče odgovornosti, ona je sasvim izvodljiva s
obzirom na pretežno učešće privatnog kapitala, a posebno inostranog kapitala u našim
bankama.
6.2.2. Teorije optimalne likvidnosti banke

Upravljanje likvidnim sredstvima banke treba da omogući banci da održava svoju
likvidnost. Upravljanje likvidnim sredstvima sastoji se od utvrđivanja svakodnevnih
potreba banke za likvidnim sredstvima i načinom pokrivanja tih potreba.
Kvantifikacija nivoa potrebnih likvidnih sredstava ili adekvatnog likvidnog potencijala
zavisi od veličine i vrste svake banke, ali i od samih specifičnih potreba banke u
datom vremenu. Pristup formiranju optimalnog likvidnog potencijala poznat je kroz
četiri teorije: (1) teoriju komercijalnog kredita, (2) teoriju unovčive aktive, (3) teoriju
anticipativne dobiti i (4) teoriju usklađivanja obaveza. 38
(1) Teorija komercijalnog kredita polazi od toga da se banka bavi isključivo

odobravanjem kratkoročnih kredita sa dospećem do 90 dana. Pošto pokrivaju zalihe ili
su vezani za pripremu proizvodnje, proces proizvodnje, zalihe gotovih proizvoda i
naplatu potraživanja od kupaca, to se vraćanjem kredita prirodnim putem obnavljaju
38
Dr Srboljub Jović: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990. godine, str. 257.
140 BANKE I RIZICI

likvidna sredstva. U deregulisanom tržištu i nestabilnim uslovima ova teorija ne daje
sve potrebne odgovore, pa je zato i treba shvatiti uslovno. Naime, problem se svodi na
kreditiranje realno postojeće proizvodnje i zaliha i na namensku upotrebu kredita.
(2) Teorija unovčive aktive polazi od sposobnosti banke da transformiše svoje

kratkoročne delove aktive u gotovinu. Važno je da banka raspolaže dovoljnim
obimom lako unovčive aktive, ali to važi u uslovima kad nelikvidnost nije pogodila
veći broj banaka. Kod ovog pristupa treba voditi računa o troškovima koji mogu
nastati ovim transakcijama. Može imati dobar efekat sa kombinacijom određenog
nivoa rezervi likvidnosti banke. U našim uslovima ova mogućnost je dosta ograničena
s obzirom na relativnu skromnost vrste i obima hartija od vrednosti kojima banke rade
i koje se nalaze na našem finansijskom tržištu.
(3) Teorija anticipacije dobiti zasniva se na povezanosti likvidnosti banke sa

ostvarivanjem buduće dobiti svojih komitenata i klijenata. Pošto dugoročni plasmani
imaju manji stepen likvidnosti, oslanjanje banke na buduću dobit svojih komitenata i
klijenata predstavlja realnu osnovu za kompenzaciju manjeg stepena likvidnosti
banke. Međutim, veliki problem predstavlja vremenska neusklađenost potreba banke i
buduće dobiti njenih komitenata i klijenata. U našim uslovima ređe se događa da
banka prati i da se vezuje za profitabilnost pojedinačnih poslova svojih komitenata.
(4) Teorija pribavljanja novih likvidnih finansijskih sredstava polazi od sposobnosti

banke da svoje trenutne teškoće rešava pribavljanjem svežih likvidnih sredstava. Ova
teorija polazi od nekih nerealnih pretpostavki, 39 pa se u praksi zbog toga smatra
ograničenom. Međutim, kad je u pitanju poslovanje naših banaka, može se reći da se
ova teorija najčešće potvrđuje u svakodnevnoj praksi. Prvo se banka preforsira u
domenu plasmana i to kredita, a onda se traže rešenja kako to prevazići dodatnim
sredstvima.
Očigledno je da navedene teorije za formiranje optimalnog likvidnog potencijala ne

mogu pojedinačnom primenom dati prave odgovore za rešavanje problema likvidnosti
u praksi banke. Čak i njihove kombinacije mogu biti samo polazna osnova za
rešavanje ovog složenog problema. Polazeći od izrečene premise bankarskog
poslovanja da “pasiva određuje aktivu”, na prvi pogled za održavanje likvidnosti
banke ne bi trebalo biti problema. Međutim, finansijski organizam banke u praksi ipak
nije tako jednostavan, niti se svi tokovi priliva i odliva sredstava banke mogu tako
uprostiti da bi imali praktičnu upotrebu. Naredna izlaganja imaju za svrhu da ukažu na
39
Nerealne pretpostavke teorije pribavljanja novih likvidnih sredstava su: (1) relativno
nerazvijeno finansijsko tržište, (2) slabo razuđen instrumentarij hartija od vrednosti,
(3) slaba likvidnost ukupnog bankarskog sektora, (4) uticaj centralne banke na tokove
likvidnih sredstava na novčanom tržištu još nije dovoljan i (5) još nije izgrađen
efikasan informacioni sistem. Ibidem, str. 258.
BANKE I RIZICI 141

brojne faktore koji determinišu likvidnost banke i na složenost merenja njihovog
pojedinačnog uticaja na nivo i stepen likvidnosti banke.
6.2..3. Faktori i modeli likvidnosti poslovne banke

Više faktora utiče na sposobnost banke da bude likvidna, a kao najvažniji mogu se
navesti sledeći:
(a) brzina obrta plasiranih sredstava banke,

(b) bonitet ukupnih plasmana banke i stepen njihove pojedinačne likvidnosti,
(c) usklađenost ročne strukture plasmana sa izvorima sredstava banke,
(d) porast novčanih depozita,
(e) mogućnost pribavljanja kredita na tržištu novca ili od drugih institucija, i
(f) stepen naplate dospelih kredita i pripadajućih kamata. 40
Održavanje likvidnosti banke je složen proces, pošto je likvidnost determinisana

brojnim faktorima bilansne strukture i faktorima u okviru aktive i u okviru pasive.
Jedan od pogodnih pristupa ili modela rešavanja problema likvidnosti banke je tzv.
pul sredstava banke (“pool of funds approach”), koga ovde izlažemo u obliku
grafičkog prikaza na slici br. 6-2. 41
40
Dr Milan Knežević: Banka - Organizacija i poslovanje, Školska knjiga, Zagreb,
1984. godine, str. 109. Dr Ante Katunaric navodi sledeće faktore, koji utiču na
kretanje priliva i odliva sredstava banke, pa time i na likvidnost: faktor ročnosti izvora
sredstava, opseg, dinamika i struktura izvora sredstava i plasmana koja je zavisna od
realizacije i brzine prometnog procesa i od subjektivnih odluka depozitara i raznovrsni
redoviti objektivni faktori sa kojima se depozitari susreću tokom realizacije
proizvodnog ciklusa. Vidi: Banka - Teorija, organizacija, poslovanje, Školska knjiga,
Zagreb, 1977. godine, str. 569.
41
Duane B. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks -
1990. godine, str. 271.
142 BANKE I RIZICI

IZ V O R I S R E D S T A V A B A N K E
D e p o z iti p o [ te d n i O ro ~e n i K ra tk o ro ~n e D ru g o s te p e n e K a p ita l -
v i| e n ju u lo z i d e p o z iti n e d e p o z itn e m e n ic e i fo n d o v i
p o z a jm ic e o b v e z n ic e banke
PU L SRED STA V A B A N KE
P rio rite tn o k o ri{} e n je s re d s tav a b an k e
P rim a rn e S e k u n d a rn e K re d iti K ra tk o ro ~n e
re z e rv e re z e rv e h a rtije o d
v re d n o s ti
Slika br. 6-2: Šema pula sredstava banke
Pul sredstava banke je jedan od pristupa upravljanja likvidnošću banke i počinje

utvrđivanjem standarda likvidnosti tj. iznosa i vremena potreba banke za gotovinom.
Uopšteno govoreći, ovi standardi se baziraju na iskustvu, proceni i intuiciji
menadžmenta banke. Međutim, moguće je upravljati likvidnošću banke i pomoću
koeficijenata ili finansijskih racija likvidnosti.
Kada finansijski menadžer banke utvrdi stanje sredstava, opšte uslove (mogućnost
pribavljanja sredstava i njihovu cenu) i zahteve likvidnosti (potrebe za izvršavanjem
obaveza), prva alokacija sredstava su primarne rezerve. Konceptualna kategorija ovih
sredstava uključuje ukupnu gotovinu, depozite kod centralne banke, salda kod drugih
depozitnih institucija i stavke gotovine u procesu naplate.
Sledeća alokacija sredstava su sekundarne rezerve, koje obezbeđuju zaštitu likvidnosti

za prognozirane potrebe u gotovini i drže se u kratkoročnim hartijama od vrednosti na
otvorenom tržištu. Za razliku od primarnih rezervi, sekundarne rezerve eksplicitno
obezbeđuju prinos i time doprinose profitabilnosti banke. U stvari, fleksibilna
strategija sa sekundarnim rezervama likvidnosti čini ugaoni kamen kontinuiteta
održavanja likvidnosti banke.
Pristup rešavanju likvidnosti preko pula sredstava banke podvrgnut je i mnogim

kritikama, jer se smatra: prvo, da ne obezbeđuje bazu za utvrđivanje standarda
likvidnosti; drugo, da ne uzima u obzir “isparljivost” individualnih računa depozita;
treće, da ignoriše likvidnost obezbeđenu kreditnim portfoliom kroz kontinuelan tok
sredstava od plaćanja otplata i kamata, te moguću sekjuritizaciju; četvrto, da
BANKE I RIZICI 143

zahtevana zaloga ozbiljno smanjuje važnost sekundarnih rezervi kao izvora
likvidnosti; peto, da pul sredstava “zamućuje” činjenicu da se realna dugoročna
sigurnost banke nalazi u njenoj sposobnosti da generiše adekvatnu zaradu; i šesto, da
nipodaštava interaktivnu ulogu aktive i pasive u obezbeđivanju sezonske i ciklične
likvidnosti. 42
Drugi model likvidnosti banke poznat je pod imenom model alokacije sredstava za
upravljanje sredstvima (“the asset allocation model for asset management”) i može se
predstaviti slikom br. 6-3. 43 Model alokacije sredstava polazi od toga da je iznos
likvidnih potreba banke povezan sa izvorima iz kojih ih dobija. Model, kako se vidi i
na navedenoj slici (br. 6-3), zasniva se na formiranju nekoliko likvidno-profitabilnih
centara (četiri centra) u banci za alokaciju sredstava dobijenih iz različitih izvora.
Alokacija sredstava se vrši u svakom centru nezavisno od drugih centara i
menadžment tim mora formulisati politiku alokacije sredstava u okviru svakog ovog
centra.
Slika br. 6-3: Šema modela alokacije sredstava
Principijelna prednost ovog metoda je da smanjuje tj. eliminiše viškove likvidnih

sredstva i alocira dodatna sredstava na kredite i hartije od vrednosti, povećavajući
time profitabilnost banke. Međutim, model ima i limite koji pogoršavaju njegovu
efektivnost. To su alokacija sredstava iz različitih centara, mogućnost slabe veze
između njih itd. Drugi limit je u “prisvajanju” sredstava odnosno izvori sredstava su
nezavisni od njihovog korišćenja. Ostali limiti ovog modela su isti kao i kod pula
sredstava.
Pored navedena dva modela rešavanja likvidnosti, postoji i treći, tzv. model linearnog
programiranja. To je matematički model 44 (ili tehnika) koji se koristi u naučnim
pristupima za teorijsko rešavanje poslovnih problema, pa ga ovde nećemo ni izlagati.
Bez obzira na navedene nedostatke modela, koji u dobroj meri stoje, modeli su dosta
jednostavni i primenjivi u praksi. Moguća su i određena poboljšanja ovih pristupa
uvažavajući neke od navedenih kritika i limita. Na taj način bi se ovi modeli učinili
još boljim i zadovoljili bi potrebe prakse banaka. Pri tome treba imati u vidu praksu
naših banaka, koje, izuzev nekih, nemaju sistemski pristup rešavanju ovog za banku
važnog i, moglo bi se reći, životnog principa banaka.
42
43
Prentice-Hall, Inc., Englewood Cliffs, New Jersey, 1989. godine, str. 122.
44
144 BANKE I RIZICI

Upravljanje likvidnošću podrazumeva upravljanje tokovima gotovine u banci. A to
znači da u tom procesu treba obezbediti konsekventno planiranje novčanih tokova
ulaza i izlaza sredstava, organizovanje da se planirani tokovi i ostvare i kontrolu
ostvarene likvidnosti u odnosu na planiranu.
6.2.4. Merenje likvidnosti poslovne banke

Likvidnost banke može biti posmatrana kao statički i kao dinamički koncept. Merenje
likvidnosti sa statičkog aspekta podrazumeva procenu posedovane aktive koja se može
pretvoriti u gotovinu. Za određivanje adekvatnosti likvidnosti u okviru ove okosnice,
treba komparirati postojeća likvidna sredstva sa očekivanim likvidnim potrebama.
Ovo je uži koncept likvidnosti, pošto ne uzima u obzir da se likvidnost može postići
preko kreditnog tržišta i tokova prihoda. Kad posmatramo likvidnost sa dinamičkog
aspekta, to se ne smatra samo sposobnošću pretvaranja likvidne aktive već i
sposobnošću ekonomske jedinice da se zadužuje i da generiše gotovinu iz
poslovanja. 45 Sa aspekta merenja likvidnosti banke, bitno je praćenje indikatora i
instrumenata likvidnosti banke.
U tom smislu, postoje četiri primarna indikatora ili racija likvidnosti: 46
(1) gotovina i nezaložene utržive hartije od vrednosti podeljene ukupnom aktivom

(“cash and unpledged marketable securities divided by total assets”),
(2) ukupni depoziti podeljeni pozajmljenim sredstvima (“total deposits divided by
borrowed funds”),
(3) promenljiva sredstva podeljena likvidnom aktivom (“volatile funds divided by
liquid assets”), i
(4) ukupni krediti podeljeni ukupnim depozitima (“total loans divided by total
deposits”).
Najčešće je u upotrebi indikator likvidnosti banke praćen preko odnosa ukupnih

kredita prema ukupnim depozitima. Niska vrednost ovog indikatora pokazuje visoku
likvidnost i potencijalno nizak profit. Međutim, visoka vrednost ovog indikatora
ukazuje na rizik da bi neke kredite trebalo prodati sa gubitkom, da bi se udovoljilo
zahtevima depozitara. Zbog toga je važan obim likvidne aktive u ukupnoj aktivi
bilansa banke i on se određuje u zavisnosti od stepena sezonskih varijacija depozita,
cikličnih oscilacija obima depozita i očekivanog obima tražnje kredita od strane
komitenata.
Obim likvidonosnih sredstava za pokrivanje depozitnih oscilacija (sezonskih i

cikličnih) ima primarno mesto, dok su likvidna sredstva za pokrivanje kreditne tražnje
45
Edward G. Reed and Edward K. Gill: Commercial Banking, Fourt Edition, Prentice-
Hall, Inc., Englewood Cliffs, New Jersey, 1989. godine, str. 128.
46
Thomas Fitch: Dictionary of Banking Terms, Barron’s Business Giude, New York,
1990. godine, str. 358.
BANKE I RIZICI 145

od sekundarnog značaja. 47 Po utvrđivanju potrebnog obima likvidnog potencijala,
banka se okreće ka strukturiranju aktive u cilju obezbeđenja solventnosti i
profitabilnosti. Dinamički aspekt likvidne pozicije banke zahteva korelativno praćenje
stopa rasta depozita i kredita. Stabilne stope rasta depozita siguran su pokazatelj
održavanja optimalne zone likvidnosti. Stope rasta kredita ne bi smele biti formirane
iznad stopa rasta depozita.
Polazeći od teorijskog pristupa problemu likvidnosti i postojeće bankarske prakse,

izdiferencirana su dva nivoa rezerve likvidnosti, kao instrumenta za regulisanje
kreditne politike poslovnih banaka:
(1) primarne rezerve likvidnosti, i

(2) sekundarne rezerve likvidnosti.
Ključne funkcije rezervi likvidnosti su: primarne - regulisanje kreditnog potencijala i

sekundarne - obezbeđenje likvidnosti poslovnih banaka. Rizik nelikvidnosti se
ispoljava kao odnos raspoloživih sredstava banke prema traženim sredstvima, pa kad
je tražnja veća, mora se prodavati aktiva banke da bi se podmirila tražnja odnosno
obaveze banke.
6.2.5. Upravljanje pozicijom rizika nelikvidnosti banke

Rizik nelikvidnosti obično se odnosi na nemogućnost obnavljanja ili nadomeštanja
sredstava za izvršenje dospelih obaveza banke uz prihvatljivi (rezonski) trošak.
Osnovno pravilo upravljanja likvidnošću banke je diversifikacija izvora sredstava i
dobavljača u okviru svakog izvora. Mnoge banke takođe prate rizik nelikvidnosti
korišćenjem različitih mera u procesu održavanju likvidnosti. U praksi američkih
banaka ističu se posebno dve mere likvidnosti: prva, razlika između likvidnih
sredstava i kratkoročnih obaveza; i druga, dospeća obaveza na 5, 13 i 27 nedelja
bazirana na prognozi kretanja obima kredita i obima depozita po viđenju. 48
Važno je shvatiti da rizik nelikvidnosti nastaje kao posledica neke od prethodnih

aktivnosti banke, na koju je banka mogla ili nije mogla uticati. Kad je reč o
aktivnostima na koje je banka mogla uticati, one se uglavnom manifestuju kao
plasman već prikupljenih sredstava ili kao odliv postojećih depozita. Kad je reč o
plasmanu sredstava, nije svejedno sa aspekta likvidnosti, gledano kratkoročno, kome
banka odobrava i plasira kredit. Naime, bitno je za banku da li ta sredstva sasvim
odlaze iz novčanog ‘krvotoka’ banke ili će tim sredstvima zajmoprimac, pa čak i
depozitar, platiti svoje obaveze firmi odnosno preduzeću, koje je takođe komitent iste
47
48
Donald B. Reifler and Lazaros P. Mavrides: Funding Source and Strategies for
Banks of Various Sizes, u knjizi: The Bankers’ Handbook, Third Edition, Edited by:
William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin,
Homewood, Illinois, 1988. godine, str. 302.
146 BANKE I RIZICI

ove banke. Bitno je da kroz ove finansijske operacije ne dolazi, ili ne dolazi odmah do
odliva finansijskih sredstava banke. Ako pak dolazi do odliva sredstava van
finansijskih kanala banke, bitno je da će se ta sredstva u celini ili bar jedan deo (a
možda i uvećana, što bi bilo najpovoljnije) ubrzo ili postepeno vratiti u novčane
tokove banke.
Praksa inostranih banaka je da se, pored strogog pridržavanja ročne strukture i trenda
kretanja pojedine vrste depozita, plasman sredstava u kratkoročne likvidne hartije od
vrednosti stalno održava na određenom nivou. To znači da banka u svakom momentu
ima mogućnost brzog pretvaranja potrebnog iznosa hartija od vrednosti u gotov novac
potreban za rešavanje nastalog problema likvidnosti. Ovo je najmanje rizičan posao
rešavanje tekućih nelikvidnih pozicija banke kako sa stanovišta likvidnosti tako i sa
stanovišta profitabilnosti. Ovakvim operativnim postupcima pozitivno se utiče na
smanjnje rizika nelikvidnosti uz najmanje iritiranje rizika profitabilnosti.
Praksa naših banaka pokazuje da je takav pristup problemima likvidnosti više izuzetak
nego pravilo. Kad se ovome doda i problem nelikvidnosti izazvan faktorima na koje
banka ne može da utiče, kao što su nagli veliki odlivi nekih depozita, onda je jasno
zašto naše banke, i pored svih drugih problema, dolaze u neprihvatljivo duge periode
nelikvidnosti. Jasno je da je našim bankama u sadašnjim uslovima izuzetno teško
održavati zadovoljavajući nivo likvidnosti s obzirom na sve manje mogućnosti da
raspolažu visokolikvidnom aktivom i na potrebu zadržavanja većih iznosa neplasiranih
sredstava na žiro-računu banke. Zato je za upravljanje likvidnošću od značaja
pronalaženje ne samo likvidnih sredstava već likvidnih sredstava sa pozitivnom
razlikom aktivnih i pasivnih kamatnih stopa (‘positive spread’).
Upravljanje likvidnošću je važno za banku bilo koje veličine. Stepen likvidnosti banke
zavisi od strukture aktive i pasive bilansa banke. To znači da stepen likvidnosti može
biti različit u zavisnosti od stepena unovčivosti pojedinih delova aktive banke. Isto
tako, zavisi i od strukture i intenziteta dospeća obaveza na strani pasive. Bankarska
teorija i praksa polaze od toga da se stepen likvidnosti meri vremenom potrebnim za
pretvaranje pojedinih delova aktive u gotov odnosno žiralni novac ili novčana sredstva
kod centralne banke. Prema stepenu likvidnosti razlikujemo: (1) primarnu likvidnost,
(2) sekundarnu likvidnost i (3) tercijarnu likvidnost banke, o kojima smo već govorili.
Sistemski pristup rešavanju problema likvidnosti banke, bilo na duži ili kraći rok,
podrazumeva: (1) planiranje i svakodnevno ažuriranje plana priliva i odliva sredstava
banke, (2) kontinuirano organizovanje poslova odnosno organizacioni napori
zaposlenih da se taj plan ostvari i (3) svakodnevna kontrola ostvarivanja plana i
korekcija neadekvatnih aktivnosti. U savremenim uslovima kompjuterske tehnike i
telekomunikacija, ovaj dinamični operativni posao ne može se u uslovima dinamičnih
promena efikasno organizovati bez primene sofisticiranih metoda i programskih
aplikacija kompjuterske tehnike.
BANKE I RIZICI 147

Polazna osnova za uspešno rešavanje likvidnosti banke su principi održavanja
likvidnosti koje je prihvatio menadžment tim banke i koji su obavezni za sve nivoe
upravljačke strukture banke. Upravljanje svim pozicijama aktive i pasive utiče ili
može da utiče na likvidnost banke. Zato je za nelikvidnu poziciju banke
najodgovorniji menadžment tim banke. Zbog obaveza prema deoničarima da obezbedi
profitabilno poslovanje banke i zadovoljavajući nivo dividende, s jedne strane, i snage
autoriteta odnosno ovlašćenja koja ima u banci, s druge strane, neizbežna je
odgovornost prve linije menadžment tima banke za nelikvidnost banke. Upravo zbog
toga menadžment tim treba da bude pokretač sistemskog rešavanja problema
likvidnosti banke i upravljanja likvidnošću banke u kontekstu upravljanja bilansom i
bilansnom strukturom banke.
Strategijsko planiranje likvidnosti banke podrazumeva projekciju dugoročnih trendova

kretanja faktora koji determinišu likvidnost banke. Stretegijsko planiranje likvidnosti
se ne može posmatrati kao proces planiranja u užem smislu tj. samo u okviru pozicija
kretanja ulaza i izlaza gotovine na računima banke. Efektivno strategijsko planiranje
likvidnosti banke podrazumeva planiranje i praćenje kretanja depozita ključnih
komitenata - depozitara banke, čiji depozitni poterncijal čini srž likvidnog potencijala
banke. To su obično ‘veliki’ komitenti i depozitari, ali često i veliki korisnici kredita,
kod kojih iznenadne promene odnosno odlivi sa žiro računa mogu izazvati bitan
poremećaj u likvidnoj poziciji banke. Uspostavljanje takvog mehanizma komunikacija
sa većim depozitarima omogućilo bi banci blagovremenu informaciju o namerama
komitenata - depozitara u pogledu potreba angažovanja depozita i budućim većim
prilivima i odlivima depozita.
Što se tiče tehničke strane planiranja likvidnosti banke, mada ima više pristupa, treba
poći od navedenih modela i sačiniti metodologiju planiranja i praćenja priliva i odliva
sredstava za određene periode respektujući pri tom ročnu strukturu sredstava i obaveza
i pojedine stepene likvidnosti aktive. Međutim, treba imati u vidu da je teško odrediti
standarde likvidnosti pošto buduća tražnja nije poznata.
Bitna pretpostavka ovakvog načina upravljanja likvidnošću banke jeste međusobno

poverenje odnosno poverenje komitenata u banku. Za uspostavljanje odnosa poverenja
potrebne su godine. A za gubljenje poverenja dovoljna je jedna nesmotrenost ili
nerazumevanje. Banka u ovom procesu treba da ima inicijativu.
6.3. UPRAVLJANJE RIZIKOM PROFITABILNOSTI BANKE
6.3.1. Pojam i suština profitabilnosti banke

Banka kao i svaki privredni subjekt u uslovima tržišne privrede i poslovanja po
principu privrednog računa mora svojim prihodima pokrivati svoje rashode i
ostvarivati dobit. Kao institucija banka mora biti kompenzirana za obezbeđivanje
prednosti u konkurentskoj borbi na tržištu. Pošto banka kao finansijski posrednik
obavlja proces primanja, transformacije i pozajmljivanja novca - sredstava, ona ima
određene operativne izdatke, administrativne troškove, druge troškove, doprinose i
148 BANKE I RIZICI

poreze. Banka kao institucija mora obezbeđivati tokom svog poslovanja dobit za
akcionare, akumulaciju i rezerve. To ilustruje sledeća slika br. 6-4.
Krajnji Napla}ena BANKA Pla}ena Krajnji

zajmoprimci kamata kamata depozitari
 Razlika  Napla}ena od   Pla}ena 

 kamate    zajmoprimaoca   depozitarima
+
Provizije, naknade i drugi nekamatni prihod
-
Eksterno Operativni izdaci Interno
reinvestiranje Administrativni tro{kovi reinvestiranje
Doprinosi i porezi
=
Adekvatan Zadràna
PROFIT
Seljenje prinos zarada
kapitala u
druge
sektore Neadekvatan Akcionari Dividende Novo
prinos investiranje
Slika br. 6-4: Proces ostvarivanja dividende i reinvestiranje
Posebna pažnja banke kao institucije treba da bude usmerena na visinu kamata koje
plaća depozitarima i na visinu kamata koje naplaćuje od korisnika zajmova. Razlika
između ove deve vrste kamata (“interest spread”) predstavlja glavni izvor neto prihoda
banke i njenog profita. U stvari pravi motiv poslovanja banke jeste da ostvari što veći
profit kako bi time što više doprinela povećavanju dividendi svojih akcionara, te
putem reinvestiranja u akcije, odnosno u kapital banke obezbedila povećanje svog
potencijala. 49
U savremenoj tržišnoj privredi i deregulisanom bankarskom tržištu banka nastoji

izbalansirati svoje konkurentske sposobnosti i mogućnosti, kako prema depozitarima
tako i prema zajmoprimcima. Kamata plaćena depozitarima mora biti dovoljno visoka
da zainteresuje štediše, dok kamata i provizije koje snose zajmoprimci moraju biti
dovoljno niske da generišu potrebne prihode na finansijska sredstva. Takvu
usklađenost ovih tokova može obezbediti banka koja ima dobro planiranu marketing
strategiju svojih proizvoda i usluga, kako onih usmerenih ka depozitarima tako i onih
usmerenih ka zajmotražiocima. Krajnji rezultat treba da se pojavi kao razlika između
49
BANKE I RIZICI 149

tzv. aktivnih i pasivnih kamata (“interest spread”). Ova razlika mora biti dovoljna da
pokrije operativne izdatke, administrativne troškove, doprinose i poreze, te konačno
neto dobit i adekvatnu dividendu za akcionare. Ukoliko akcionari nisu zadovoljni
dobijenom dividendom, oni će dobijena sredstva jednostavno uložiti u kupovinu akcija
druge banke ili ih čak usmeriti u drugi sektor privrede. 50
6.3.2. Faktori profitabilnosti poslovne banke

Upravljanje profitabilnošću banke podrazumeva poznavanje bilansne strukture banke
kako u njenom statičkom, tako još više u njenom dinamičkom smislu. Na
profitabilnost banke utiču brojni faktori, kako na strani aktive tako i na strani pasive.
Statički posmatrano, profitabilnost banke može biti iskazana na osnovu stvarnog ili
planiranog stanja na određeni dan. Dinamički aspekt profitabilnosti polazi od činjenice
da se profitabilnost menja svakog momenta pod dejstvom mnoštva činilaca tokom
svake poslovne promene, koji imaju uticaja na prihode i rashode banke.
Navešćemo nekoliko bitnih faktora koji utiču na profitabilnost banke: 51
(1) menadžment tim,

(2) ekonomski uslovi,
(3) veličina banke,
(4) kamatne stope,
(5) konkurentski uslovi,
(6) procenat uposlenih resursa,
(7) dobici i gubici hartija od vrednosti, i
(8) gubici na kreditima i obnovljeni krediti.
Menadžment tim je ključni faktor profitabilnosti poslovanja banke i obuhvata:

planiranje, organizovanje i kontrolu poslovanja banke. Banke koje u ovim oblastima
imaju jasne ciljeve i strategiju su efikasnije i efektivnije od onih koje to nemaju.
Profitabilnost banaka zavisi u velikoj meri od ekonomske uspešnosti i stabilnosti
sredine u kojoj banka radi i koju opslužuje. Sektori ekonomije koji su depresirani
smanjuju mogućnost ostvarenja profita banke. Veličina banke je faktor koji ukazuje da
su male banke manje profitabilne nego velike banke. Smatra se da su banke (kao u
SAD) sa aktivom manjom od $ 25 miliona premale za ostvarivanje maksimalne
efikasnosti. Kamatne stope najdirektnije utiču na prihode, rashode i profit banke. Od
njihove veličine i posebno od razlike između aktivnih i pasivnih kamatnih stopa
(“interest rate spread”), umnogome zavisi i nivo profitabilnosti banke.
Konkurentska pozicija banke utiče na profitabilnost putem smanjenja sredstava

raspoloživih za banku i preko porasta kamatnih stopa koje treba platiti na ta sredstva.
50
Ibidem, str. 29.
51
Prentice-Hall, Inc., Englewood Cliffs, New Jersey, 1989. godine, str. 201-202.
150 BANKE I RIZICI

Stepen konkurentnosti banke, koji egzistira na tržištu, varira sa širinom tržišta banke.
Od procenta uposlenih resursa, odnosno iznosa resursa banke u produktivnu aktivu
zavisi i rast prihoda i profitabilnosti. Iznos koji će biti alociran na kredite i hartije od
vrednosti je značajna odluka menadžmenta i ona zavisi od mnogih faktora uključujući
i likvidnost banke. Dobici i gubici u portfoliju hartija od vrednosti utiču na
profitabilnost banke. Kad se hartije prodaju, banka ostvari dobitak ili gubitak.
Međutim, banka formira portfolio hartija od vrednosti ne samo radi prihoda, već radi
lakšeg održavanja likvidnosti i smanjenja kreditnog rizika. Konačno, gubici na
kreditima i obnovljeni krediti imaju direktan uticaj na profitabilnost banke.
Analiza navedenih faktora i njihov evidentni uticaj na nivo profitabilnosti banke

ukazuju na nužnost upravljanja procesom ostvarivanja profitabilnosti banke. Zato je
korisno osvrnuti se na proces ciklusa planiranja profita u banci koji ilustruje slika br.
6-5 (na sledećoj strani).
Prva faza 52 planskog procesa počinje konsultacijom sa ekonomskim jedinicama -

portfolijima kao što su: kreditiranje, ulaganje u hartije od vrednosti, rast sredstava
banke, u pogledu prihvatanja njihovog izgleda u budućnosti. Posle konsultacija
priprema se ekonomska prognoza i distribuira na profitne centre i na centre
upravljanja aktivom i pasivom. Ovaj dokument ima nekoliko funkcija: obezbeđuje
informacije o poslovnoj sredini koje mogu biti korišćene u strategijskom procesu
planiranja i obezbeđuje osnovu za razvoj profitnih ciljeva za različite profitne centre u
okviru banke.
52
1990. godine, str. 147.
BANKE I RIZICI 151

Kratkoro~na ekonomska prognoza

Prva
Procena angaòvanih Procena izvora
faza sredstava sredstava
Upravljanje aktivom Upravljanje pasivom
Druga A. Preliminarni planovi profita

faza B. Scenariji godi{njeg plana profita
Tre}a Izve{taj menad`ment timu i grupi

faza za strategijski plan
Zvani~ni plan i godi{nji budèt
^ etvrta PROFITNI CENTRI

faza Mese~ni izve{taji o
profitu
Informativna baza i Odgovornost za
kju~ni izve{taji izve{taje
Zvani~ni pisani izve{taji

Kanali diskusije
Slika br. 6-5: Proces ciklusa planiranja profita
Druga faza se odnosi na izveštavanje profitnih centara o autputima iz procesa koji

sadrže razne potencijalne scenarije budućih performansi. Neki od inputa u pojedine
scenarije, koji mogu varirati, uključuju: cenu novca, stopu povrata sredstava,
ekonomsku stopu rasta i stopu inflacije.
Treća faza uključuje sagledavanje performansi tokom sledeće godine i kompatibilnost

operativnih planova sa opštim strategijskim planom i poslovnom strategijom banke.
Sledeća pitanja koja zaslužuju pažnju u ovoj fazi su: projekcije troškova, visina i
struktura internog budžeta, struktura obaveza, adekvatnost kapitala itd.
Četvrta faza predstavlja prihvatanje zvaničnih planova i pripreme za njihovo

konkretno izvršavanje.
152 BANKE I RIZICI

Navedeni plan profita predstavlja operativni plan akcija, koji obezbeđuje okvir za
donošenje poslovnih odluka.
6.3.3. Metode merenja i rizik profitabilnosti banke

Profitabilnost poslovanja banke možemo meriti na više načina i na više nivoa. Ovde se
opredeljujemo za merenje profitabilnosti poslovanja banke na tri nivoa: (1)
profitabilnost na nivou jednog proizvoda ili usluge (tj. pojedinog računa odnosno
partije) banke, (2) profitabilnost na nivou pojedinačnog korisnika (komitenta i
klijenta) proizvoda i usluga banke i (3) profitabilnost poslovanja banke kao celine.
(1) Profitabilnost pojedinog proizvoda ili usluge odnosno pojedinačnog računa ili
partije može se sagledati prema šemi pregleda br. 6-2. 53
Pregled br. 6-2: Praćenje profitabilnosti proizvoda/usluge banke
Naziv računa
Broj računa
Za analizu perioda od 199
ANALIZA ZARADE
Prosečni saldo Din _________________
Minus: prosečna neprikupljena sredstva Din _________________
Prosečna prikupljena sredstva Din _________________
Minus: obavezna rezerva _____ % Din _________________
Prosečni neto saldo za plasman Din _________________
Zarada putem kredita _____ % Din _________________
ANALIZA IZDATAKA
Održavanje računa Din ______ Din _________________
- poslata zaduženja Din ______ Din _________________
- obavest o depozitu Din ______ Din _________________
- primljeni čekovi Din ______ Din _________________
- poslati čekovi Din ______ Din _________________
- vraćene stavke Din ______ Din _________________
- telegrafski transferi Din ______ Din _________________
- poslati novac Din ______ Din _________________
- valutne transakcije Din ______ Din _________________
- skupljanje gotovine Din ______ Din _________________
53
Duane B. Graddy and Austinb H. Spencer: Managing Commercial Banks -
Community, Regional and Global, Prentice-Hall, Inc., Englewood Cliffs, New Jersey,
1990. godine, str. 378-380.
BANKE I RIZICI 153

DODATNE STAVKE
__________________________ Din _________________
__________________________ Din _________________
UKUPNI TROŠKOVI USLUGA Din _________________

Neto profit (ili gubitak) Din _________________
Ako je gubitak, to traži dodatni saldo Din _________________
Potpis odgovornog lica

________________________
(2) Profitabilnost na nivou korisnika proizvoda i usluga ili profitabilnost na nivou

pojedinačnog komitenta i klijenta banke može se izračunati i dinamički pratiti pomoću
šeme date u pregledu br. 6-3.
Pregled br. 6-3: Praćenje profitabilnosti na nivou korisnika usluga
Naziv
računa_____________________________________________________________
Broj računa
_____________________________________________________________
Pripada računima
________________________________________________________
________________________________________________________
Brojevi računa
__________________________________________________________
__________________________________________________________
Period za analizu
_______________________________________________19_______
Krediti
_________________________________________________________________
IZVOR I KORIŠĆENJE SREDSTAVA

Prosečan saldo kredita Din ________
Prosečan saldo Din _________
Minus: pros.nenaplać.sredstava Din _________
Prosečno naplaćeni saldo Din _________
Minus: obav.rezerva ____% Din _________
Neto saldo za ulaganje Din ________
Ukupan saldo za ulaganje Din ________
Alocirani kapital Din _________
Ostatak sredstava Din _________
154 BANKE I RIZICI

Neto korišćena sredstva Din ________
PRIHODI I TROŠKOVI
Prihodi
Bruto prihod od kredita Din ________
Zaduženja za usluge Din _________
Provizija po kreditu Din _________
Obrada kredita Din _________
Druge provizije Din _________
Ukupno naplaćene provizije Din ________
Ukupan prihod Din ________
Troškovi
Troškovi analize računa Din _________
Kamata na depozite Din _________
Troškovi održavanja kredita Din _________
Troškovi provizija kredita Din _________
Obrada kredita Din _________
Drugi troškovi usluga Din _________
Ukupni troškovi usluga Din ________
Alocirani kapital ____% Din _________
Ostatak sredstava ____% Din _________
Ukupno troškovi bankarskih sredstava Din ________
Ukupni troškovi Din ________
Neto prihod pre poreza Din ________
MERE PROFITABILNOSTI
Prinos na alocirani kapital ____ % ______%
Prinos na neto korišćena sredstva ______%
Prinos na ukupno pozajmljena sredstva ______%
Potpis odgovornog lica

_______________________
(3) Treći način merenja profitabilnosti jeste na nivou cele banke kao institucije. U tom
smislu, menadžment tim svake banke, u uslovima date sredine i regulatornih prinuda,
preduzima mere radi: 54
(1) maskimiziranja prihoda uključujući kamate i provizije,
54
Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Managrment in the Financial
godine, str. 271-272.
BANKE I RIZICI 155

(2) minimiziranja troškova uključujući kamate i opšte troškove, i
(3) izbegavanja poreza (tzv. zaštitni prihod, tj. prihod na koji se ne plaća porez,
odnosno koji je oslobođen plaćanja poreza).
Ako se postignu i ostvare ove tri mere, menadžmet tim će biti uspešan u
maksimiziranju profita banke. Merenje profitabilnosti ukupnog poslovanja banke
podrazumeva primenu određenih modela izračunavanja i iskazivanja profitabilnosti,
od kojih su najvažnije i prihvaćene kao opšti standard sledeće mere:
 Prinos na ukupno angažovana sredstva odnosno ROA (“return on assets”).

Definiše se kao neto prihod podeljen ukupnim ili prosečnim sredstvima. Merenje
profitabilnosti je po novčanoj jedinici sredstava i smatra se jednim od najboljih
računovodstvenih merenja opštih performansi svake firme pa i banke (ROE =
ROA x EM, ROA = ROE : EM).
 Multiplikator akcijskog kapitala EM (“equity multiplier”). To je racio ukupnih
sredstva prema ukupnom akcijskom kapitalu (EM = ROE : ROA, ROE : (PM X
AU)).
 Iskorišćenost sredstava AU (“asset utilization”). To je ukupni prihod podeljen

ukupnim ili prosečnim sredstvima. Izražava merenje prihoda po novčanoj jedinici
sredstava.
 Prinos na akcijski kapital ROE (“return on equity”). Definiše se kao neto prihod
podeljen ukupnim ili prosečnim akcijskim kapitalom. Izražava merenje
profitabilnosti sa aspekta akcionara. Može biti dekomponovan u merenje
performansi i leveridž faktora (ROE = ROA x EM).
6.3.4. Upravljanje kompetitivnom profitabilnošću banke

Primarni cilj banke kao finansijskog posrednika je ostvarivanje kompetitivne stope
prinosa na kapital. Banka mora da teži ka nivou profita, koji će zadovoljiti njene
poverioce i akcionare visinom prinosa na njihova sredstva tako da banka ima dovoljno
duga i kapitala za efikasno poslovanje. Kako banka može postići i održati
konkurentsku profitabilnost? Bankari znaju da nije lako odgovoriti na ovo pitanje.
Zaista, sa deregulacijom i rapidnim promenama u tehnologiji, sve je teže naći odgovor
na ovo pitanje. Smatra se da su za dostizanje i održavanje konkurentske profitabilnosti
važni sledeći faktori: 55

(2) miks izvora sredstava,
(3) miks korišćenja sredstava,
(4) cene proizvoda i usluga,
55
Dr Peter S. Rose: The Economics of the Banking Firm, u knjizi: The Bankers’
Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls
E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988. godine, str. 198-201.
156 BANKE I RIZICI

(5) tehnologija,
(6) kontrola izdataka, i
(7) tip organizacije banke.
Veličina banke merena ukupnom aktivom je prvi preduslov za ostvarivanje ekonomije

obima. Smatra se da banka sa aktivom ispod 25 miliona US dolara ne može biti
profitabilna. Što se tiče miksa izvora sredstava, istraživanja su pokazala da su
profitabilnije banke sa visokom stopom tzv. “core” depozita, odnosno sa niskim
stopama fluktuacije oročenih depozita. Miks korišćenja sredstava je bitan sa stanovišta
odnosa plasmana u kredite i u hartije od vrednosti i veličine banke. Što je banka veća,
to je manje važan faktor portfolio miksa u oblikovanju profitnih performansi. U eri
deregulacije, kada tržište određuje kamatne stope depozita i kredita, politika cena
postaje kritični faktor uspešnih performansi banke. Ovde su prisutne dve tendencije:
smanjenje operativnih troškova i povećanje plasmana u kredite gde je veća
profitabilnost.
Promena tehnologije informacija i automatizacija izazvali su u bankama različite

optimume primene u zavisnosti od veličine i poslovne orijentacije svake banke.
Visokoprofitne banke imaju bolju kontrolu svojih operativnih troškova i kamatnih
izdataka nego prosečne i niskoprofitne banke. Nema sumnje da je i tip organizacije
banke jedan od faktora koji utiču na profitabilnost banke. Mada o tome postoji
relativno malo studija, smatra se da postoje razlike u troškovima, produktivnosti i
efikasnosti između sistema banke sa mnogo filijala, bankarske holding kompanije,
finansijskih konglomerata i malih banaka.
Za ostvarenje superiornih profitnih performansi banke važno je imati u fokusu

planiranja sledeće faktore: 56
(1) Produktivnost zaposlenih. Visokoprofitne banke imaju više stope neto prihoda,
sredstava i prihoda nego nisko profitne banke i, saglasno tome, obezbeđuju svojim
zaposlenim veće plate i bonuse. Poboljšanje produktivnosti zaposlenih u bankama
zahtevaće i ubuduće bolje analize i poznavanje troškova banke i efektivno
korišćenje dugoročnog i kratkoročnog planiranja. Treba pri tome imati u vidu da
će korist od produktivnosti zahtevati otvorenost ka promenama, agresivnije
korišćenje automatizacije, kontinuitet istraživanja tržišta, performansama
orijentisan menadžment tim, brigu o karijeri i poboljšanje programa obuke.
(2) Efikasnost upravljanja porezima. Kontrola nad izdacima za poreze i efektivan

menadžment nad zaradama koje podležu i koje ne podležu porezima obično su
superiorni u okviru visokoprofitnih banaka. Smatra se da će ovaj faktor biti još
važniji u budućem poslovanju banaka u cilju ostvarivanja visokih performansi.
56
BANKE I RIZICI 157

(3) Efektivno upravljanje rastom i razvojem. Visokoprofitne banke obično brže rastu
od banaka sa prosečno ostvarenim zaradama, pošto one pažljivo upravljaju svojim
rastom i čvrsto drže pod kontrolom potencijalni rast operativnih troškova. Smatra
se, a to su studije istraživanja i pokazale, da se sa povećanjem učešća banke na
tržištu povećava i njena profitabilnost.
(4) Upravljanje izloženošću riziku kamatne stope. Visokoprofitne banke efektivno

koriste hedžing tehnike upravljanjem rizikom kamatne stope, kao što su GAP
analiza, DURATION analiza, finansijski fjučersi i opcije. Ako se ove tehnike
koriste stručno, one mogu znatno doprineti profitabilnosti banke na dva načina:
suprotstavljanjem šteti operativne margine od rasta kamatnih troškova na depozite
i kompenziranjem gubitaka na hartijama od vrednosti i kreditima prema
negativnim promenama kamatnih stopa na tržištu .
Neto kamatna margina velikih banaka je često ključni faktor u determinisanju godišnje
profitabilnosti i ona je osetljivija na promene kamatnih stopa od neto kamatne margina
malih banaka. Margina između kamatnih stopa na aktivu i kamatnih stopa na pasivu je
daleko važnija nego sam pravac promena kamatnih stopa u određivanju onog šta se
dešava sa profitom banke.
Očigledno je da superiorne performanse u bankama danas zavise od brojnih

krucijalnih dugoročnih i kratkoročnih odluka, kojima se oblikuju nivoi autputa,
izloženosti riziku i efikasnosti kojom svaka banka reaguje na promene potreba
korisnika svojih proizvoda i usluga.
6.4. SISTEMI RANOG OTKRIVANJA RIZUKA U BANKAMA
6.4.1. Praksa Federalnih agencija u SAD

Savremeni uslovi poslovanja banaka sve više traže od banke kao privrednog subjekta
da ulazi u poslove koji joj mogu doneti veći profit. Međutim, takvi poslovi obično sa
sobom nose i veći preduzetnički rizik. Dakle, veličina zarade banke je u funkciji sa
veličinom rizika. U sve većoj konkurentskoj borbi u uslovima deregulacije i
globalizacije finansijskih i bankarskih tržišta, banke sve teže ostvaruju potrebni profit.
Razlika između aktivnih i pasivnih kamatnih stopa (“interest spread”) postaje sve
manja, pa su banke suočene sa situacijom da, sada mnogo više nego ranije, moraju
ulaziti u rizične poslove izlažući se tako opasnosti poslovanja sa gubicima,
nelikvidnosti, insolventnosti itd.
Banke zbog svog zančaja i funkcije koje imaju za privredu moraju delovati u okviru
jedinstvenog sistema zemlje pošto njihova poremećena funkcija može imati
nesagledive posledice po čitavu nacionalnu - društvenu ekonomiju. Zato se kvalitetu
poslovanja banaka mora posvećivati određena pažnja. Dugo vremena je to bilo samo
kroz tzv. naknadnu kontrolnu funkciju, funkciju nadzora i super - vizorstva. Međutim,
158 BANKE I RIZICI

sredinom sedamdesetih godina pet finansijskih kontrolnih agencija 57 u SAD preduzelo
je određena istraživanja za sačinjavanje sistema za rano upozoravanje i otkrivanje
slabosti u poslovanju banaka. Ta istraživanja su rezultirala u komponovanju određenih
sistema nadzora za rano otkrivanje kritičnih tačaka u poslovanju banaka.
Funkcija primene navedenih sistema je da “pokriju” periode između redovnih

periodičnih kontrola banaka i obezbede procenu uslova poslovanja depozitnih
finansijskih institucija. Osim toga, ovi sistemi omogućuju efikasniju alokaciju
kontrolisanih sredstava banke, omogućujući tako da se smanji trošak eventualnog
stečaja ili možda i spasu institucije -- banke, koje bi mogle eventualno otići pod stečaj.
Sistem nadzora federalnih agencija sastoji se od tri komponente: (1) kompjutersko

praćenje, da bi se identifikovale finansijske organizacije koje su ‘pale’ (nisu prošle) na
određenim racio testovima; (2) analitički izveštaji (o performansama), koji
dozvoljavaju jednom analitičaru ili kontroloru da izvrši detaljnu finansijsku analizu
finansijske organizacije i (3) korektivne akcije i praćenje problema identifikovanih
kroz proces kompjuterskog praćenja (‘computer screening’). Tehnika kompjuterskog
praćenja sastoji se od jednog ili više zahvata i to:
 praćenje individualnih racija identifikujući institucije koje su ‘pale na dno’ iste

grupe;
 praćenje individualnih racija i njihovo kompariranje sa kritičnim vrednostima;
 kombinovanje racija u komponovani bodovni sistem i rangiranje institucija od
najbolje do najgore na osnovu bodova;
 neke kombinacije od navedenih. 58
Procedura kompjuterskog praćenja banaka ostvaruje se na sledeći način. Kada se

banka jednom označi kao slaba ili potencijalno slaba, radi se analiza u cilju
određivanja obima i veličine finansijskih problema i identifikacije njihovih mogućih
uzroka. Ovakav pristup i proces predstavljaju drugu navedenu komponentu
kompjuterskog sistema posmatranja. Da bi zajednički ostvarile svoju funkciju, tri
federalne kontrolne agencije (FRS, FDIC i OCC) kombinuju svoja sredstva i
sačinjavaju jedinstveni izveštaj o bančinim performansama sa detaljnim
informacijama i finansijskim racijima. 59
57
To su: FRS (Federal Reserve System), FDIC (Federal Deposit Insurance Company),
FHLBB (Federal Home Loan Bank Board), NCUA (National Credit Union
Administration) and OCC (Office of the Comptroller of the Currency). Ovo su samo
neke od većeg broja kontrolnih agencija banaka u SAD.
58
Community, Regional and Global, Prentice-Hall Englewood Cliffs, New Jersey, 1990.
godine, str. 622.
59
Izveštaj se sačinjava na maksimalno 15 strana sa svim bitnim finansijskim
problemima i njihovim uzrocima. Inače, ovakvi izveštaji se rade kvartalno za cca
BANKE I RIZICI 159

Kada analitički pokazatelji potvrde postojanje ozbiljnih finansijskih problema, nastaje

intervencija kontrolnih institucija. Priroda ove akcije može da ima različitu formu i
može da varira od jednog telefonskog razgovora sa menadžmentom banke, pa do
naloga suda ili pak odustajanja od intervencije. Tamo gde je finansijska situacija
ozbiljna, preduzimaju se ubrzano mere daljeg ispitivanja. Ovakva inicijativa i uvid u
poslovanje banaka od strane kontrolnih agencija doprinela je jačanju tržišne discipline
i podstakla aktivnost banaka na planu preduzimanja mera za kontrolu sopstvenog
rizika.
6.4.2. FED-ov rejting sistem za holding banke u SAD

Da bi procenio “sigurnost i čvrstinu” bankarske holding kompanije, FED 60
upotrebljava jedan rejting sistem koji se zasniva na pregledu polja procesa rada banke.
Sistem predstavlja jednu upravljačku informaciju i superkontrolno oruđe oblikovano
da utvrdi uslove bankarske holding kompanije na jedan sistemski način. On koristi
komponentni pristup, koji se sastoji od: (1) procene finansijskih uslova karakteristika
rizika svake glavne komponente bankarske holding kompanije, (2) procenjivanja
važnih međusobnih odnosa između komponenti i (3) analiziranja jačine snage i
zančaja ključnih konsolidovanih finansijskih i poslovnih (operativnih) performansnih
karakteristika.
Dolaženje do jedne sveopšte procene finansijskih uslova, bankarska holding

kompanija vrednuje se na skali performansi kvaliteta od jedan (1 - odličan) do pet (5 -
loš) spuštajući se na:
(1) podružnice banke (B-bank subsidiaries), B

(2) druge nebančine podružnice (O-other-nonbank subsidiaries), O
(3) matičnu kompaniju (P-parent company), P
(4) zaradu - konsolidovanu (E-earnings consolidated) i E
(5) solventnost - konsolidovanu (C-capital adequacy - consolidated). C
Prva tri elementa BOPEC rejtinga (podružnice banke, druge podružnice i matična
kompanija) reflektuju kontribuciju svake komponente fundamentalnoj finansijskoj
čvrstini holding kompanije. Rejtinzi konsolidovane zarade i konsolidovane
solventnosti ili adekvatnosti kapitala prepoznaju važnost regulatorskog mesta ovih
faktora i njihovih odlučujućih uloga u održavanju finansijske snage i podržavanju
karakteristika rizika cele holding banke. Ovaj rejting sistem vidi se na slici br. 6-6.
14.000 osiguranih komercijalnih banaka i određen broj državnih kontrolnih banka.

60
godine, str. 195.
160 BANKE I RIZICI

Bilans holding banke

(konsolidovani)
Ban~ine Druge neban~ine Mati~na

podru` nice podru` nice kompanija
CAMEL Bilans holding banke ili

rejting sistem portfolio rizik
Ban~ine
Zarada Kapital
podru` nice
(konsolidovana) (konsolidovani)
Slika br. 6-6: FED-ov rejting sistem bankarske holding kompanije
Celoviti rejting sistem holding banke je sumarno izražen kao (B,O,P,E,C) : (F,M) gde
je F finansijski i M upravljački komponovani rejting. Finansijski komponovani rejting
je određen od ispitivača – revizora: težinski prosek elemenata BOPEC-a, dok je
upravljački komponovani rejting svestrana procena ukupnog menadžmenta holding
banke (bančinih podružnica, ostalih podružnica i matične kompanije), što prikazuje
napred navedena slika br. 6-6.
Svrha FED-ovog rejting sistem je da iskaže rejtinge bankarske holding kompanije.

Rejtinzi se iskazuju za svih pet elemenata u relaciji 1 do 5:
 najbolji mogući rejting: BOPEC = (1,1,1,1,1)

FM = (1,S), i
 najlošiji mogući rejting: BOPEC = (5,5,5,5,5)
FM = (5,U).
BANKE I RIZICI 161

6.4.3. Jedinstveni integralni rejting sistem CAMEL

Jedinstveni integrisani bankarski rejting sistem (skraćeno zove CAMEL) 61 koristi se za
ispitivanje i procenu uslova i stanja jedne finansijske institucije. Određivanje
finansijske pozicije banke se bazira na dva rejting elementa: prvi, po kome ispitivač
mora proceniti pet individualnih aspekata poslovanja banke; i drugi, po kome se
celovit sud o finansijskoj snazi institucije izražava preko jednog komponovanog
rejtinga.
Prema tome, komponovani rejting koji iskazuje CAMEL jedinstveni sistem, nije jedan
prosti aritimetički prosek ovih pet pojedinačnih komponenti, već jedna nezavisno
određena mera opštih performansi finansijske institucije. 62 Dakle, svaka pojedinačna
dimenzija performanse banke, kao i komponovana, se rangira na skali od 1 (jedan) do
5 (pet). Slika br. 6-7. ilustruje Jedinstveni CAMEL rejting sistem.
Ako se poslužimo primerom na slici br. 6-7, vidimo da rejting 1 pokazuje finansijsku
snagu, dok je slabost banke izražena rejtingom 5 i ukazuje da banka treba urgentnu
korektivnu akciju. Što se tiče procene adekvatnosti kapitala odnosno solventnosti,
ispitivači pokušavaju da odrede bančinu sposobnost da održi svoje tekuće i
projektovane nivoe rizika sredstava. ‘Peer group’ komparacije racija kapitala su
veoma važne u ovom procesu procene. Kvalitet sredstava se prosuđuje proverom
kredita. Ispitivači vrše pregled svih kredita sa predeterminiranom obustavom odnosno
otkazivanjem kredita (‘dollar cut-off point’). Krediti koji pokazuju neke slabosti ili
preterani rizik, klasifikuju se kao nestandardni, sumnjivi ili kao gubitak. Relativni
iznosi klasifikovanih kredita i investicija čine bazu za određivanje rejtinga kvaliteta
sredstava.
61
Izraz CAMEL je kratica i predstavlja kombinaciju prvih slova od sledećih pet reči:
kapital (“capital”), sredstva - aktiva (“asset”) upravljanje (“management”), zarada
(“earnings”) i likvidnost (“liquidity”). CAMEL rejting sistem su prihvatile tri agencije
za kontrolu banaka 21.novembra 1979. godine. Rejtig sistem koriste sve tri kontrolne
agencije (FRS, FDIC i OCC). Međutim, pomenute agencije se nisu složile oko
jedinstvenog rejting sistema, koji bi se koristio za utvrđivanje rejtinga holding banaka,
niti su se složile sa jedinstvenim rejting sistemom, koji bi se koristio u procesu
nadzora. U 1987. godini FDIC (Federal Deposit Insurance Company) je završio
skladniji CAEL monitoring sistem. Inače, CAEL je bankarski rejting sistem baziran na
četiri komponente: kapitalu (“capital”), kvalitet sredstava - aktive (“asset quality”),
performanse zarade (“earning performance”) i likvidnost (“liquidity”). Vidi: Duane B.
Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks Community, Regional
and Global, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1990. godine, str. 623.
62
godine, str. 624.
162 BANKE I RIZICI

Dimenzije Vrednovanje Finansijski Komponovani rejting

performansi rejting performansi uslovi
Komponovani rejting br. 1:
Rejting br. 1: Finansijska snaga
Solventnost Jak
Komponovani rejting br. 2:
Rejting br. 2: Bazično zdrav, male slabosti
Kvalitet Zadovoljavajući Rejtinzi
aktive pojedinih Komponovani rejting br. 3:
Rejting br.3: dimenzija Vidna slabost
Dovoljan
Menadžment Komponovani rejting br. 4:
Rejting br. 4: Kompo- Oslabljena finansijska
Marginalan novani pozicija, potrebna hitna
Zarada rejtinzi akcija
Rejting br. 5:
Nezadovoljavajući Komponovani rejting br. 5:
Likvidnost Velika mogućnost stečaja
Slika br. 6-7: Jedinstveni CAMEL rejting sistem
Posebno treba imati u vidu, da svih pet kriterijuma imaju jednaku ‘težinu’. Istraživači
su slobodni u oceni ‘težine’ svakog elementa po svojoj diskreciji.
Najbolji mogući rejting: CAMEL = (1,1,1,1,1)

Najlošiji mogući rejting: CAMEL = (5,5,5,5,5)
Dakle, numerički koefgicijenti za svaki faktor se rangiraju od 1 = najbolji, do 5 = loš.
Komponovani rejtinzi svih pet faktora indiciraju opšti kvalitet banke i to:
 1 = Bazično zdrav.
 2 = U osnovi zdrav, dok su slabosti otklonjive u normalnom kursu poslovanja.
 3 = Institucija ima kombinaciju finansijskih i operativnih slabosti rangiranih od
umerenih do jako loših. Stečaj je daleka mogućnost.
 4 = Neumeren obim ozbiljnih finansijskih slabosti ili kombinacija drugih
nezadovoljavajućih uslova. Zhteva se temeljita supervizija.
 5 = Ekstremno visoko neodložan stečaj ili verovatnoća stečaja u bliskom roku.
Tehnička sposobnost, vođstvo (liderstvo) i upravljačka sposobnost se razmatraju u

proceni kvaliteta menadžmenta. Ispitivač procenjuje takođe i internu kontrolu,
poslovno - operativne procedure i ‘popustljivost’ u primeni zakona i bankarske
regulative. ”Peer group” komparacije se koriste u vezi sa tržišnim informacijama da bi
BANKE I RIZICI 163

se odredila dovoljnost nivoa zarade banke. 63 Adekvatnost zarade se proverava preko
uslova i visine prinosa deoničara, toka gotovine u relacijama normalnih potreba
zajmoprimca, te kontribucija baznom kapitalu banke (‘equity capital’). Likvidnost se
rangira na bazi sposobnosti banke da podmiruje tražnju klijenata za depozitima i
kreditima bez preteranog napora. Određivanje adekvatnosti bančine likvidne pozicije
se bazira na strukturi dospeća investiranih sredstava, stepena ‘isparljivosti’ depozita,
izvršenja kredita, nedepozitnih davanja kredita i senzitiviteta kamatne stope.
Posle analiziranja ovih pet individualnih rejting komponenti, ispitivač dolazi do

sveukupne procene o poslovanju banke i na toj osnovi do jedinstvenog komponovanog
rejtinga banke. Na tako iskazanoj rejting listi, banke sa niskim rejtingom se pobliže
posmatraju sa ciljem da se utvrdi koje mere korektivne akcije treba preduzeti. Banke
koje imaju iskazan relativno veći ili visok komponovani rejting obavezuju kontrolne
institucije na relativno manji nadzor, ali ne i na preduzimanje mera korektivne akcije.
6.4.4. Ostali modeli ranog upozorenja lošeg poslovanja

Rano upozorenje za otkrivanje elemenata lošeg poslovanja banaka i drugih
finansijskih institucija sve više zaokuplja stručne ljude u kontrolnim institucijama
kako bi što ranije mogli preduzeti mere upozorenja i određene korektivne akcije u tim
institucijama. Tako su ekonomisti FRB (Federal Reserve Bank u New York-u) razvili
jedan model ranog upozorenja teškoća u banci, koji predviđa mogućnost da jedna
banka primenom tog modela može dobiti nizak rejting. Takav nizak rejting ukazuje da
se može očekivati da će u banci u dogledno vreme nastati i veće teškoće.
Funkcija ‘proricanja’ niskog rejtinga banke ima kompoziciju prikazanu sledećom
jednačinom: 64
Prob = f (LS, EQ, OR, CO, CI)
gde je:
Prob = verovatnoća, da će jedna banka dobiti jedan nizak rejting,
63
“Peer group” ozančava klasifikaciju komercijalnih banaka po veličini aktive i
drugim karakteristikama. The Uniform Bank Performance Reporting System
klasifikuje banke u 20 različitih grupa. U okviru svake grupe, banke se kompariraju sa
drugim bankama po uporedivim veličinama sa respektovanjem profitabilnosti i drugih
podataka. Peer group analiza se koristi od strane banaka da utvrde svoje finansijske
performanse u odnosu na konkurentske banke na njihovom tržištu. Peer grupe se
određuju prema veličini banke, lokaciji, poslovnom miksu, i mogu imati pet ili šest
banaka kada su u pitanju banke - veliki novčani centri (“money center banks”) ili
stotine kada su u pitanju komunalne odnosno opštinske banke. Vidi: Thomas Fitch:
Dictionary of Banking Terms, Barron’s Business Guide, New York, 1990. godine, str.
457.
64
1990. godine, str. 615.
164 BANKE I RIZICI

LS = krediti i zakupi (‘leases’) / ukupni izvori sredstava,
EQ = akcijski kapital banke (‘equity capital’) / ustanovljeni rizik sredstava,
OR = operativni - poslovni rashodi / operativni - poslovni prihodi,
CO = ukupni nastali troškovi / (neto prihod + rezerve za kreditne gubitke),
CI = komercijalni i industrijski krediti / ukupni krediti.
Pored verovatnoće niskog rejtinga banke, u američkoj bankarskoj praksi koriste se kao
oruđe prognoze i indeks rizika banke i označava se sa ‘I’. 65 Prognozirani indeks rizika
banke ‘I’ je konstruisan u obliku jednačine sa šest nepoznatih ‘x’ vrednosti uz primenu
odgovarajućih unapred utvrđenih koeficijenata za svaku ‘x’ veličinu i izražen je
sledećom funkcijom:
I = 0,818 - 0,151X1 + 0,211X2 - 0,265X3 + 0,177X4 + 0,151X5 - 0,347X6
gde je:
X1 = procenat primarnog kapitala prema ukupnim sredstvima;

X2 = procenat kredita sa rokom dospeća više od 90 dana prema ukupnim sredstvima;
X3 = procenat od ‘nonaccruing’ kredita prema ukupnim sredstvima;
X4 = procenat od ponovo ugovorenih kredita prema ukupnim sredstvima;
X5 = procenat od neto kredita ‘charge-off’” godišnje prema ukupnim sredstvima;
X6 = procenat od neto prihoda godišnje prema ukupnim sredstvima.
Indeks rizika je razvijen od strane FDIC (Federal Deposit Insurance Company) i
sastavlja se na osnovu tri izveštaja poslovne banke: izveštaja o podacima po pozivu
(‘Call Data Report’), izveštaja o uslovima (‘Report of Condition’) i izveštaja o
prihodu i dividendama (‘Report of Income and Dividends’). Kao što se vidi, indeks
rizika banke ima šest varijabli i tri bitne dimenzionalne funkcije usmerene na:
solventnost - adekvatnost kapitala (X1), kvalitet kredita (X2 do X5) i povrat sredstava
profitabilnost (X6, tj. ROA Return of Assets). Kao što se vidi, u kompoziciji ovog
indeksa se naglašava kvalitet kredita pošto je najčešći problem banaka koje idu u
stečaj nekvalitetan kreditni portfolio.
Od ovako utvrđenog indeksa rizika banke zavisi i premija koju banka plaća na
osiguranje depozita. Sa indeksom rizika banke kombinuju se i rezultati CAMEL
rejting sistema. Ako je indeks rizika banke pozitivan i CAMEL rejting 3, 4 i 5, znači
da je banka u zoni rizika iznad normale i treba da plaća dvostruko veću premiju
osiguranja depozita odnosno 1/6 mesečno (od ukupno 1 posto godišnje). Ako je indeks
rizika banke negativan, a CAMEL rejting 1 i 2, znači da je banka u zoni normalnog
rizika i treba da plaća standardnu premiju osiguranja depozita od 1/12 procenta
mesečno (od ukupno 1 posto godišnje).
65
Service Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989.
godine, str. 622.
BANKE I RIZICI 165

Američka agencija FDIC prilikom monitoringa banaka, koje su potencijalne da koriste

sredstva osiguravajućeg fonda, vodi listu banaka klasiranih u tri grupe prema oštrini
problema: (1) ostali problemi (OP- other problems), (2) ozbiljni problemi (SP-serious
problems) i (3) potencijalni za isplatu u celini (PPO-problems pay-off). 66
Praksa američkih banaka pokazuje da su problemi bankrota sve izraženiji, mada nisu
alarmantni (pregled br. 6-4). 67
Pregled br. 6-4: Podaci o broju problematičnih banaka

Godina Ukupno osigurano FDIC problem lista Bankrotiralo
Broj Broj % Broj %
1970 13.840 250 2,79 7 0,05
1987 14.500 1.575 12,89 203 0,14
Indeks 1987/70 104,8 630,0 29 puta
Podaci govore, da je u praksi sve veći broj poslovnih banaka koje imaju probleme, ali
i koje su bankrotirale. Tako je za poslednjih osamnaest godina u SAD primećen porast
broja ‘problematičnih’ banaka.
U zadnjih osam godina (1991-1999) situacija se znatno propravila. Banke su postale

profitabilnije i finansijski zdravije sa prosečnim godišnjim povratom aktive (ROA)
iznad jednog procenta i sa godišnjim prosečnim povratom akcijskog kapitala iznad 15
procenata. Naime, u tom periodu došlo je do: (1) smanjenja godišnjeg broja bankrota
banka – posebno posle 1995.godine (ispod 20 banaka godišnje), (2) povećan je broj
spajanja i pripajanja banaka i (3) opadanja ukupnog broja komercijalnih banaka sa
14.500 u 1985.godini na 8.600 u 1999.godini. 68 Tokom 2008.godine došlo je do
bankrota nekoliko većih banaka u SAD kao posledice velike finansijske krize, koju su
izazvale banke u SAD svojim ponašanjem u poslovanju.
66
Ibidem, str. 626.
67
Ibidem, str. 627.
68
Zabihollah Rezaee: Financial Institutions, Valutations, Mergers, and Acquisitions –
2001.godine, str. 4. i 415.
166 BANKE I RIZICI

BANKE I RIZICI 167

Glava 7.
UPRAVLJANJE KVALITETOM
POSLOVANJA BANKE
168 BANKE I RIZICI

Upravljanje kvalitetom poslovanja banke
7.1. KVALITET BANKARSKIH PROIZVODA I USLUGA
7.1.1. Suština kvaliteta bankarskih proizvoda i usluga

U savremenim tržišnim privredama banke, kao i druge uslužne firme, u sve većoj
međusobnoj konkurentskoj borbi za svakog kupca i korisnika svojih proizvoda i
usluga, usmeravaju svoje napore u pravcu podizanja kvaliteta svojih proizvoda na viši
nivo. Pod kvalitetom se podrazumeva skup svih svojstava i karakteristika proizvoda ili
usluge, koji se odnose na njihove mogućnosti da zadovlje utvrđene ili izražene potrebe
korisnika. 69 Kvalitet usluga jedne banke podrazumeva pet osnovnih elemenata: (1)
osoba koja pruža i osoba koja prima uslugu, (2) predmet same usluge, (3) proces
pružanja usluge, (4) oprema kojom se omogućava proces usluživanja i (5) informacije
u vezi sa uslugom.
Kvalitet proizvoda i usluga ima direktnu vezu sa profitom banke. Ako banka ima
dobar kvalitet svojih proizvoda i usluga, to se pozitivno odražava na njen prihod i
profit. Ako je kvalitet proizvoda i usluga loš, to se negativno odražava na prihod i
profit banke. Korisnici bankarskih proizvoda i usluga različito shvataju suštinu
njihovog kvaliteta. Stariji potpredsednik za marketing jedne velike američke banke
kaže: 70
Ako se uzme usluga korisniku putem operativnog bankomata 71 kao jedno kratko noćno
svraćanje, zatim kratko čekanje u redu ispred šaltera, to je jedna stvar. Međutim, ako
je to osmeh, zahvaljivanje i kratki lični komentar o životu uopšte, to je druga stvar.
Ono što konstituiše dobar kvalitet usluge za jednu osobu ne mora da bude važno i za
drugu. Ne odgovara svakom usluga na isti način.
Međutim, nastavlja on dalje, ima nekoliko bazičnih elemenata koje sve lične usluge
moraju da sadrže. To uključuje:
 poznavanje bankarskih proizvoda i usluga,

 kurtoazno ponašanje,
 tačnost,
 urednost, i
 brzinu transakcije.
Mi takođe smatramo da je kvalitet prijatna unutrašnjost, ulepšana sredina.

Profesionalizam se takođe visoko rangira u shvatanju vrednosti usluge: odnos
69
JUS ISO, 8402, 1991, kvalitet-rečnik
70
Leonard L. Berry, David R. Bennett and Carter W. Brown: Service Quvality – A
Profit Strategy for Financial Institutions, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois,
1989, str. 25-26.
71
ATM je skraćenica od: Automated Teller Machine, zna!či bankomat.
BANKE I RIZICI 169

davaoca usluge čini sve različito svetu. U mnogim slučajevima, prijateljska naklonost
i prava iskrenost premašuju sporost ili nedostatak znanja.
Prema tome, kvalitet usluge nije pridržavanje detaljnog opisa, kao što se on ponekad
definiše, već više opis korisničkih zahteva. Postoji velika razlika između prethodnog i
potonjeg shvatanja kvaliteta. Servisne institucije, koje loše rade stvari za svoje
korisnike - nezavisno kako umešno to za njih rade - ne isporučuju kvalitetne usluge.
Kvalitet usluge je dvojnost realnosti i percepcije - jedna hemija onoga, što se stvarno
dešava u neočekivanom uslužnom susretu i onoga kako korisnik oseća šta se dešava
baziranom na očekivanjima pre usluge.
Izraz očekivanja može da predstavlja i reč lukavstva. Ona može da znači šta korisnici
misle da će se desiti u situaciji pružanja usluga ili može da znači šta korisnici žele u
situaciji pružanja usluga. Izraz žele više odgovara ovom kontekstu. To su želje
korisnika usluga, koje oblikuju njihovu percepciju kvaliteta usluga jedne institucije.
Banke kao finansijske institucije, postižu jaku reputaciju kvaliteta usluga, kada
konstantno zadovoljavaju - ili prevazilaze - želje korisnika usluga.
7.1.2. Ključne komponente kvaliteta bankarskih proizvoda i usluga

Za porast visokokvalitetnih usluga širom industrije finansijskih usluga zaslužne su
obilne ponude konkurenata, rastuća sofistifikacija, tražnja korisnika i povećane opšte
sposobnosti ponuđača finansijskih usluga. Ponuđači se skoro uvek evaluiraju na bazi
kvaliteta usluga i po konkurentnosti cena. Kvalitet bankarskih proizvoda i usluga
najčešće je najvažniji sastavni deo koji omogućava konkurentu da se prepozna i
isporuči super vrednost ciljnom korisniku.
Kvalitet usluge obično obuhvata način na koji je usluga izvršena, ali i rezultat za
korisnika. Istraživanja sugerišu da glavne determinante kvaliteta usluga uključuju
sledećih deset faktora: 72
1. Pouzdanost – uključuje konzistentnost performansi i zavisnost. To znači da banka

izvršavava prave usluge u pravo vreme. To takođe znači da banka poštuje svoja
obećanja. Praktično to znači: tačnost u fakturisanju, korektnom držanju evidencija
i izvršavanju usluga u planirano vreme.
2. Odgovornost – odnosi se na voljnost ili znanje zaposlenih da obezbede uslugu. To
uključuje ekspresne usluge: odmah slanje slipa poštom, brzo vraćanje poziva
korisniku i obezbeđenje promptnih usluga.
3. Kompetentnost – znači posedovanje zahtevanih sposobnosti i znanja za
izvršavanje usluga. To uključuje: znanje i sposobnosti kontaktnog osoblja, znanje
i sposobnosti osoblja operativne podrške i istraživanje sposobnosti organizacije.
4. Pristup – uključuje pristupačnost i lakoću kontakta. To znači: usluzi je lak pristup
telefonom (linije nisu zauzete i ne plaća se čekanje), vreme čekanja na primanje
72
David B. Zenoff: Perspectives on Financial Services Marketing, u knjizi: Marketing Financial Services,
Edited by: David B. Zenoff, Ballinger Publishing Company, Cambridge, Massachusets, 1989, str. XVII-XLII.
170 BANKE I RIZICI

usluge nije veliko, povoljnost radnog vremena i povoljnost lokacije opreme za
uslugu.
5. Učtivost – uključuje uljudnost, respekt, pažnju i razumevanje kontaktnog osoblja
(uključujući vratare, telefoniste itd.). To uključuje: pažnju prema imovini
korisnika (na primer: ne ići blatnjavim cipelama na tepih), čist i uredan nastup
kontaktnog osoblja sa publikom..
6. Komunikativnost – to znači držanje korisnika informisanim jezikom koji on može
da razume i slušanje onog šta oni govore. To može značiti, da će banka prilagoditi
svoj jezik za različite korisnike - povećavajući nivo sofistifikacije prema dobro
edukovanim korisnicima i kontaktirati jednostavno i jasno sa novajlijama. To
uključuje: objašnjenje same usluge, objašnjavanja o tome koliko bi usluga koštala,
objašnjenja odnosa između usluge i cene i uveravanja korisnika da će problem biti
držan pod kontrolom.
7. Kredibilitet – pouzdanost, poverenje, iskrenost. To uključuje: od srca najbolji
interes za korisnika. Doprinos kredibilitetu su: ime banke, reputacija banke, lične
karakteristike kontaktnog osoblja i nivo ‘naporne’ prodaje uključene u interakcije
sa korisnicima.
8. Sigurnost – poslovanje bez opasnosti, rizika i sumnje. To uključuje: fizičku
sigurnost (na primer: sa bankomatima), finansijsku sigurnost (držanje hartija od
vrednosti) i poverljivost (privatnost posla sa bankom).
9. Razumevanje–poznavanje korisnika – uključuje činjenje napora da bi se razumele
potrebe korisnika. To uključuje: proučavanje specifičnih zahteva korisnika,
posvećivanje individualne pažnje korisniku i prepoznavanje pravog korisnika.
10. Opipljivost – fizičku očiglednost usluga: fizičku sposobnost, spoljašnji izgled
osoblja, sredstva i opremu koji se koriste za obezbeđivanje usluga, fizičke
reprezentante usluge kao što su plastične kreditne kartice ili izvod banke, te druge
korisnike u korišćenju uslužnih sposobnosti.
Isporuka visokokvalitetnih proizvoda i usluga zahteva jasnu i jaku obavezu top

menadžmenta banke i pažljivo formulisan program implementacije. Noviji standardi
obično zahtevaju jasno definisane standarde usluga, obuku zaposlenih uključenih u
proces isporuke, dizajniranje procedura za obezbeđivanje usluga korisnicima,
efektivnu komunikaciju o obavezi da zaposleni uslugom ispune očekivanja od
korisnika i iscrpni monitoring top menadžmentu o kvalitetu koji je zaista isporučen
korisnicima.
Istraživanja su pokazala da i zaposleni i korisnici servisnih organizacija imaju

pozitivna iskustva kada organizacija posluje na bazi uslužno-korisničke orijentacije.
Ova orijentacija treba da rezultira u superiornoj uslužnoj praksi i procedurama koje su
podržavane od korisnika i odgovaraju pogledu zaposlenih za odgovarajući stil
poslovanja sa korisnicima.
7.1.3. Dimenzije performansi proizvoda i usluga banke
BANKE I RIZICI 171

Samo korisnik usluge može proceniti njen kvalitet, pošto je to različit pojam za svakog
korisnika. To je kao i pojam lepote, koja je različita za svako oko. Za banku koja ima
loš kvalitet usluge sasvim je nevažno na kom stručnom nivou isporučuje tu uslugu.
Zato je neophodno znati da je kvalitet bankarske usluge i realnost i percepcija. Smatra
se da ključne komponente kvaliteta bankarskih usluga podrazumevaju pet dimenzija
uslužnih performansi:
(1) opipljivost,
(2) pouzdanost,
(3) osetljivost,
(4) sigurnost, i
(5) osećaj i volja za razumevanje potreba korisnika usluga.73
Za uspešan marketing banke od izuzetnog je značaja superioran kvalitet usluge.

Prvorazredni nivo kvaliteta bankarske usluge podrazumeva da je banka odlična u svih
pet navedenih performansi kvaliteta svojih proizvoda i usluga. Visoko-kvalitetna
odnosno superiorna usluga ide zajedno sa liderstvom i korporativnom kulturom banke.
To su karakteristike koje se ne mogu kupiti ni od jedne agencije, ni u jednoj
prodavnici, ni na bilo kom mestu van banke.
Zato kvalitet proizvoda i usluga predstavlja jedno od najjačih marketing oružja u

konkurentskoj borbi među bankama i banaka sa nebankarskim finansijskim
institucijama. Ključne marketing inicijative banke treba da se svedu na područje
isporuke prvorazrednog kvaliteta. To prvenstveno zavisi od načina i organizovanosti
lične prodaje proizvoda i usluga ('personal selling') i od shvatanja dugoročnog i
sveobuhvatnog odnosa banke sa komitentima i klijentima ('relationship banking').
I pored primene savremene tehnologije, bankarstvo je još uvek posao ljudi, što će još
zadugo i ostati. U takvim okolnostima lična prodaja (‘personal selling’) je jedan od
ključnih elemenata marketing miksa. Akcenat je na novim komitentima i klijentima, a
i na zadržavanju lojalnosti postojećih komitenata i klijenata. Lični odnos sa
komitentima i klijentima je od izuzetne važnosti za banku.
Naime, ostvarivanje vrhunskih performansi zavisi od uspešne lične prodaje, ali i od

zadovoljavanja satisfakcije potreba komitenata i klijenata koje banka uslužuje.
Istraživanja pokazuju 74 da će jedan nezadovoljni korisnik bančine usluge to reći
devetorici ili desetorici drugih korisnika, pa čak i većem broju, ako je problem kojim
je nezadovoljan ozbiljniji. Međutim, ako je korisnik usluge zadovoljan, on će to
73
1989, str. 25-33.
74
John A. Goodman, Ted Mara and Liz Brigham: Customer Service: Costly Nuisance
or Low-Cost Profit Strategy, Journal of Retail Banking, Fail, 1986.
172 BANKE I RIZICI

preneti samo petorici drugih korisnika. Pr tome treba imati u vidu da 31% korisnika ne
registruje svoje primedbe, a od njih će samo 9% obaviti dodatne poslove sa bankom.
Realationship banking75 podrazumeva dugoročnu vezu sa postojećim komitentima i

klijentima, a privlačenje novih je samo prva faza. Polazno stanovište je zadovoljiti
njihove ukupne finansijske potrebe, što znači, da je za banku profitabilnije prodati pet
različitih usluga jednom klijentu, nego jednu uslugu petorici klijenata. Smatra se da je
multiuslužni klijent manje spreman i sposoban da potpuno napusti banku i lakše će
uzeti šestu uslugu nego novi klijent prvu.
Dakle, dimenzije performansi proizvoda i usluga izražene preko kvaliteta, bitne su za

stvaranje koncepta dugoročne veze banke i klijenata, koji obuhvata proces osvajanja,
održavanja i jačanja banke sa komitentima i klijentima.
7.1.4. Upravljanje kvalitetom bankarskih proizvoda i usluga

Kvalitetom proizvoda i usluga treba efikasno i efektivno upravljati da bi napori banke
rezultirali uspehom tj. poboljšanjem kvaliteta. Proces upravljanja kvalitetom
proizvoda i usluga ima sledeće faze:
 satisfakciju potreba i ispunjenje zahteva korisnika proizvoda i usluga,
 neophodnost planiranja svih aktivnosti koje se odnose na kvalitet proizvoda i
usluga,
 potrebu i neophodnost stalnog unapređenja kvaliteta proizvoda i usluga,
 obavezu i potrebu stalne kontrole i provere kvaliteta proizvoda i usluga, i
 smanjenje troškova kao jedan od napora banke u tom procesu.
Iako su savremena bankarska tehnika i tehnologija, naročito informaciona tehnologija,
na vrlo visokom nivou i stalno napreduju, smatra se da je bankarstvo posao ljudi i da
će to još dugo vremena ostati. 76
Napori koje banka čini u pravcu poboljšanja kvaliteta u najvećoj meri se odnose na
rad i ponašanje zaposlenih u banci. Potrebu za unapređenjem kvaliteta proizvoda i
usluga u banci, kao radno intenzivnoj finansijskoj instituciji, možda je najbolje izrazio
Stanly Marcus: Dolarske novčanice koje korisnik usluge dobija od blagajnika u svim
bankama su iste. Ono što se razlikuje su blagajnici.77
75
“Ralatioship banking” podrazumeva dugoročnu i sveobuhvatnu vezu banke sa
komitentima i klijentima.
76
James H. Donnelly, Leonard L. Berry and Thomas W. Thompson: Marketing
Financial Services – A Strategic Vision, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1985,
str. 251.
77
1989, str. 3.
BANKE I RIZICI 173

Unapređenje kvaliteta proizvoda i usluga zahteva sistemski pristup. Jedan od
sistemskih pristupa ovom poslu poznat je pod imenom upravljanje totalnim kvalitetom
(Total Quality Management), koji polazi od sledećih principa: (1) proizvod i usluga su
naš prvi i najvažniji zadatak, (2) kupac odnosno korisnik proizvoda i usluge je vrhovni
sudija našeg kvaliteta i (3) i u međusobnim odnosima treba da se ponašamo kao prema
kupcu. Upravljanje totalnim kvalitetom u banci prožima celu organizacionu strukturu
banke, što pokazuje slika br. 7-1.
Upravni odbor
Generalni direktor
Dokumentacija Odgovornost za kvalitet
Poslovnik G Odbor za kontrolu
Planovi Izvr. dir. Vođa tima
Procedure Direktori sektora Tim za kvalitet
Uputstva Šefovi odeljenja Operativni timovi
Zapisi Z A P O S L E N I Zaposleni u banci
Slika br. 7-1: Piramida politike kvaliteta proizvoda i usluga banke
Navedena slika prikazuje tri paralelne hijerarhijske aktivnosti sprovođenja politike

kvaliteta u banci. Središnja linija je postojeća menadžment ili upravljačka hijerarhija
banke, leva strana prikazuje dokumentacionu hijerarhiju politike kvaliteta, a desna
hijerarhiju politike kontrole kvaliteta proizvoda i usluga banke. Ključnu ulogu ima top
menadžment banke (naveden u funkciji generalnog direktora) kako u pokrivanju
procesa dokumentacionih aktivnosti tako i u procesu ostvarivanja kontrole kvaliteta
proizvoda i usluga banke.
7.2. MODEL UPRAVLJANJA KVALITETOM U BANCI
7.2.1. Kvalitet proizvoda i usluga u očima korisnika

Sadašnja situacija na našem tržištu bankarskih proizvoda i usluga je takva, da skoro
sve banke nude iste vrste usluga, koje se skoro ni po čemu ne ralikuju. Dakle, prisutna
je jednoličnost umesto raznovrsnosti u tržišnom nastupu i poslovanju banaka, pa se
shodno tome uglavnom mogu zanemariti elementi konkurentnosti i u drugim
instrumentima marketing miksa, kao što su: cene, promocija, kanali prodaje i slično.
Ono što razlikuje naše banke je način na koji one te poslove obavljaju sa korisnicima
174 BANKE I RIZICI

odnosno kakav im je taj proces usluživanja. Naravno, to najbolje osete, vide i znaju
korisnici usluga:
(1) kad ne čekaju u redu pred šalterom ili na referenta, čekaju malo ili dugo,
da bi obavili rutinske poslove u banci (ulaganje i podizanje gotovine,
žiralni prenos novca i plaćanje, traženje i dobijanje osnovnih informacija
itd.);
(2) kad ih bankarski službenici usluže ili ne usluže brzo, stručno i ljubazno,
ponekad i sa puno strpljenja i takta u uslovima kad ima objektivnih
problema, gužve i nerazumevanja;
(3) kad su zadovoljni ili nezadovoljni onim šta su ‘dobili’ kao bankarsku
uslugu.
Ako je banka odnosno menadžment tim banke svestan svoje pozicije na tržištu, ako je
poslovanje banke tržišno orijntisano i ako banka stvarno želi da, prvenstveno radi
svojih ekonomskih interesa, stvarno udovolji potrebama i zahtevima korisnika
proizvoda i usluga - da bi ostvarila zadovoljavajući profit, onda banka mora da
smišljeno izvrši segmentaciju svog ciljnog tržišta i da 'otkrije' odnosno identifikuje
ključne ciljne tržišne grupe. Na osnovu takvog saznanja, banka treba da razvije
odgovarajući marketing miks (kombinaciju proizvoda i usluga, njihovih cena, kanala
prodaje i promocije), da bi što bolje zadovoljila njihove potrebe - rešila njihove
finansijske probleme i na taj način ostvarila zadovoljavajući profit. U tome i takvom
procesu, kvalitet proizvoda i usluge je ključni element za ostvarivanje ovog primarnog
cilja.
Istraživanja pokazuju, 78 da je od 10 % korisnika usluga, koji su promenili banku

odnosno napustili svoju i otišli u drugu banku, 21 % njih to učinio zbog loših usluga
odnosno slabog kvaliteta usluga ili greške banke, a da je njih 25 % to učinilo usled
objektivnih okolnosti, kao što je to na primer preseljenje u drugo mesto. To obično
čine korisnici starosti između 25 i 40 godina. Kada se to još detaljnije analizira, onda
se vidi da korisnici usluga, u principu, ne napuštaju banku u potpunosti, već ostaju u
banci sa bazičnim uslugama, koje skoro svaka banka radi rutinski i dobro. Banku
napuštaju korisnici sa onim poslovima čija je profitna i rizična margina visoka.
Istovremeno se došlo do saznanja da korisnici usluga ne odlaze kod druge banke zato
sto ona te poslove radi bolje (obično to i ne znaju u momentu opredeljenja ili im čak
to i nije tada važno), već prelaze zbog toga što su nezadovljni kvalitetom usluga svoje
banke (neadekvatna podrška za nove poslove, loš odnos, greške).
Polazeći od ovih saznanja i činjenica, poruka za ponašanje banke prema korisnicima

usluga je sasvim jasna: kvalitet usluge je centralni - ključni razlog lojalnosti ili
nelojalnosti korisnika usluge banci. To je razlog više da svaki zaposleni u banci, a
pogotovu menadžment struktura i tzv. kontaktno osoblje, treba da zna da: dobre i
78
Laura Gross: Elite Customers Move the Most, Account-Switching Study Shows,
American Banker, October 5, 1987.
BANKE I RIZICI 175

kvalitetne bankarske usluge privlače korisnike, a loše i nekvalitetne ih odbijaju. Sa
visoko kvalitetnim proizvodima i uslugama, banka može računati na pozitivne efekte
(povećanje obima poslovanja i profita), a sa lošim na negativne efekte (smanjenje
obima poslovanja i profita).
7.2.2. Superiorni kvalitet proizvoda i usluga banke

Igrađivanje višeg i superiornog kvaliteta proizvoda i usluga banke predstavlja ozbiljan
i dugoročan proces. Ključnu ulogu u tom procesu ima top menadžment banke.
Identifikovanje prepreka za izgradnju kvaliteta proizvoda i usluga banke treba početi
sledećim: 79
(1) stvari bi trebalo raditi na jedan tradicionalan način,

(2) kontinuirana težnja u pravcu nižih troškova transakcija isporuke proizvoda i
usluga, i
(3) koncentracija na isporuku proizvoda i usluga sa stanovišta posla a ne korisnika.
Navedene prepreke predstavljaju osnovnu barijeru početka izgradnje višeg i

susperiornog kvaliteta proizvoda i usluga banke. To je kulturna barijera koja se naziva
zid ualuga.
Problemi koji se pojavljuju na putu ka identifikovanju prepreke podizanju kvaliteta

proizvoda i usluga banke - a koji karakterišu kulturni status quo, mogu se svesti na
sledeće: 80
 Navika. Mi radimo to uvek na ovaj način.

 Naš operativni mentalitet je izgrađivan dcenijama. Mi nećemo da menjamo stvari
preko noći.
 Naše filijale su oblikovane za efikasnost i tok, ne za posvećivanje pažnje
korisnicima.
 Pritisak vremena. Menadžeri naših filijala osećaju da imaju druge prioritete.
 Ljudi ne razumeju šta je kvalitet usluge ili šta je to za njih. Oni ne znaju šta bi
trebalo promeniti.
 Nepoverenje. Ljudi osećaju da je to samo jedan drugi ćef koji će proći i da oni
mogu to da sačekaju. U stvari jedan bankar se našalio: Kažem vam, to je 1988.
Boja je ružičasta i tema je kvalitet usluga.
79
1989, str. 123.
80
Ib idem, str. 124.
176 BANKE I RIZICI

Odnos i veza kvaliteta usluga i profitabilnosti banke je jedan visokokorelativan odnos.
Zato se smatra da banka ima nekoliko važnih koristi od superiornog kvaliteta svojih
usluga: 81
(1) jača lojalnost korisnika svojih usluga,
(2) stiče više šansi za obavljanje poslova koji se ponavljaju i za nove poslove,
(3) smanjuje 'ranjivost' u domenu cena u oštroj konkurentskoj borbi,
(4) jača sposobnost dominiranja na tržištu relativno visokim cenama,
(5) postiže niže marketing troškove, i
(6) otvara šanse za brži rast tržišnog učešća.
Banke koje imaju relativno visoko tržišno učešće i obezbeđuju i pružaju relativno
visok ili čak i superioran kvalitet svojih usluga imaju pretpostavke za jak pozitivan
uticaj na profitabilnost svoga poslovanja, pošto time nadjačavaju konkurenciju. Ili
jednostavnije rečeno: rade bolje.
Smatra se da su moguća tri puta za povećanje tržišnog učešća banke:

(1) obavljanje većeg obima i više vrsta poslova sa postojećim korisnicima,
(2) 'osvajanje' novih korisnika usluga, i
(3) zaustavljanje smanjenja broja korisnika (najčešće odlaskom u druge
banke).
Poznato je da smanjenje cena ne mora biti efektivan put za ostvarenje profitabilnog

rasta tržišnog učešća za banku. Kvalitet usluge koji u pozitivnom smislu prevazilazi
njihova očekivanja banci obezbeđuje rast i profitabilnost. Pri tome je od izuzetne
važnosti razumevanje i shvatanje njihovih prioritetnih usluga. Da bi se to ostvarilo na
zadovoljavajućem nivou, neophodno je da banka: 82
(1) poboljša starosnu strukturu svog kontaktnog osoblja,

(2) poboljša njihovu stručnu obuku, sposobnosti i veštine,
(3) izbegava komplikovane i duge poslovne procedure i otkloni uzroke
stvaranja gužvi, redova i sporosti,
(4) preventivno speči nastajanje grešaka i tako smanji netroškovne posledice i
troškove otklanjanja grešaka, i
(5) pokuša smanjiti visoke marketing troškove i izbeći niske cene usluga.
Naravno, to nije jednostavan već složen i dugotrajan posao. Doći do toga mora se
smišljeno i organizovano. Zato i želimo da u nastavku izlaganja ukažemo na
komponente koje čine kvalitet proizvoda i usluga i elemente strategije za ostvarivanje
željenog kvaliteta.
81
Robert D. Buzzell and Bradley T. Gale: The PIMS Principles The free Press, New
York, 1987, str. 107.
82
Dr Uroš N. Ćurčić: Upravljanje kvalitetom bankarskih proizvoda i usluga, Novosadski bankar Novosadske
banke d.d., br. 21-22, Novi Sad, 1993, str. 35.
BANKE I RIZICI 177

7.2.3. Model upravljanja kvalitetom proizvoda i usluga banke

Između onoga što korisnik usluge očekuje od banke i onoga što banka njemu stvarno
pruža (isporučuje) postoji velika razlika. Polazeći od svojih potreba, korisnik usluge se
rukovodi svojim iskustvom i komunikacijama sa bankom, te na osnovu toga formira
svoja očekivanja od banke. S druge strane, banka kao finansijska institucija,
poznavajući potrebe i zahteve svojih korisnika, nudi svoje usluge, da bi rešila
finansijske probleme svojih korisnika.
Kvalitet usluga banke ne može se samo nagoveštavati promocijom, a da iza toga ne

stoji i takva ponuda banke. Drugim rečima, to se mora svakodnevno potvrđivati na
šalterima banke, u personalnim kontaktima i u svim operativnim poslovima. Međutim,
čak i kada je promocija i stvarna 'isporuka' usluga u korelaciji, postoje razlike između
onoga što komitenti i klijenti očekuju od banke i onoga što menadžment tim banke
misli da oni očekuju. Ili pak, između onoga što banka stvarno nudi svojim
komitentima i klijentima i onoga što bi trebalo da nudi. To ilustruje slika br. 7-2. 83
KORISNIK
USMENA PERSONALNE ISKUSTVO IZ

KOMUNIKACIJA POTREBE PROŠLOSTI
OČEKIVANE USLUGE
GAP 5
SHVAĆENE USLUGE
MARKETAR
ISPORUKA USLUGA EKSTERNE
(uključivo pre i posle komunikacije sa
kontakta) korisnicima
G
GAP 3 GAP 4
A
P
PREVOĐENJE
83
Leonard
shvaćenih
1 L. Berry, David R. Bennett and Carter W. Brown:u kvalitet
Service Quvality – A Profit Strategy for
usluga
Financial Institutions, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1989, str. 40.
GAP 2
178 BANKE I RIZICI
SHVATANJE
menadžment tima o
očekivanjima korisnika
Slika br. 7-2: Model kvaliteta bankarskih proizvoda i usluga
Suština navedenog modela kvaliteta bankarskih proizvoda i usluga je u tome da se na

jedan organizovan i efikasan način usmere sve aktivnosti banke putem marketara ka
korisniku proizvoda i usluga banke. U modelu su jasno istaknuta očekivanja korisnika,
prema kojem je usmerena komunikacija menadžment tima banke odnosno na toj
osnovi shvatanje onog šta korisnik želi i očekuje od banke. To proizilazi kao posledica
od usmenih komunikacija korisnika sa bankom, sagledavanja sopstvenih personalnih
potreba i oslonca na iskustvo iz prošlosti. Sledeći korak u modelu je prevođenje onog
shvaćenog od strane menadžment tima u konkretnu uslugu, da bi takva usluga
odnosno proizvod bio i isporučen korisniku.
Pri nastojanju banke da se kvalitet usluge podigne na viši nivo i dostigne vrhunski
kvalitet, treba imati u vidu da postoje određene prepreke, koje treba savladati da bi
banka to postigla. To se, pre svega, odnosi na postojanje razlika, raskoraka ili gapova
između onoga što komitenti i klijenti očekuju od banke i onoga kako je to
menadžment tim shvatio i definisao i na koncu, onoga što im banka stvarno nudi i
isporučuje kao proizvod i uslugu.
7.2.4. Nesklad između napora menadžment tima i očekivanja korisnika

U poslovnim odnosima banke sa komitentima i klijentima razlike ili gapovi se
pojavljuju - kako se vidi na 8-2. - na četiri nivoa:
* gap 1 - percepcije menadžment tima banke o proizvodima i uslugama koje komitenti

i klijenti očekuju razlikuju se od onih koje komitenti i klijenti banke stvarno očekuju. 84
84
1989, str. 39-42.
BANKE I RIZICI 179

Kada menadžment tim banke pogrešno razume očekivanu srž usluge od komitenata i
klijenata, nastaje lanac pogrešnih odluka kao što su: pogrešan standard usluge,
pogrešna obuka osoblja, pogrešni tipovi merenja performansi, pogrešna promocija itd.
Samo definicija kvaliteta usluge od strane korisnika usluge je ona sa kojom banka
može računati. Isporuka superiornog kvaliteta usluga počinje određivanjem šta
korisnici žele od usluge - to počinje markiranjem-isticanjem najvažnijih očekivanja
korisnika ciljnog tržišta. Određivanje glavnih želja ciljnih korisničkih grupa osvetljava
šta se mora uraditi u banci da bi se zadovoljile ove želje i spunila očekivanja.
* gap 1 - predstavlja tako očigledan hazardni promašaj i postavlja se pitanje zbog čega
se on uopšte dešava u jednoj finansijskoj instituciji kao što je banka. Praksa banaka u
visokorazvijenim tržišnim privredama pokazuje da se to često dešava.. Razloga ima
više i oni se mogu svesti na to da:
(1) menadžeri banke smatraju da znaju želje svojih komitenata i klijenata i da zato ne
investiraju u formalna marketing istraživanja;
(2) menadžeri banke provode premalo vremena u razgovoru sa komitentima i
klijentima i zaposlenima u banci na ovim poslovima;
(3) broj nivoa menadžera-kao posrednika između uslužnog osoblja i top
menadžmenta.
* gap 2 - specifikacija proizvoda i usluga menadžment tima banke razlikuje se od

percepcija koje očekuju komitenti i klijenti.85
Menadžment tim može da razume kakve usluge očekuju komitenti i klijenti banke kao
korisnici usluga, ali da ih ne prenese razumljivo u ekvivalentnu specifikaciju za
oblikovanje servisnih performansi. Postoje faktori čije dejstvo može da vodi ka
neskladu između onoga što menadžment tim veruje da korisnici usluga žele i onoga
što oni zahtevaju od ljudi u banci - zaposlenih da im isporuče. Ti faktori se mogu
svesti na sledeće:
(1) nedovoljna podrška top menadžmenta kvalitetu usluga,

(2) kratkoročna profitna orijentacija,
(3) shvatanje teškoća u ustanovljavanju standarda usluga i njihovog merenja, i
(4) osećaj, da jednostavno nije izvodljivo ispuniti zahtevane želje komitenata i
klijenata.
Među menadžerima banaka postoji saglasnost da je podrška top menadžmenta jedan

od najvažnijih faktora u izgrađivanju kulture kvaliteta usluga. Istovremeno, nedostatak
ove podrške može da bude najveća prepreka. Korporativna kultura mora podržavati
perspektivu kvaliteta ili će se usluge pogoršati u osrednjost. Ako je bilo gde u
85
Ibidem, str. 42-45.
180 BANKE I RIZICI

organizaciji banke prekid, put održavanja kvaliteta ne može da bude kontinuiran , reči
su jednog predsednika banke.
Nedostatak podrške top menadžmenta kvalitetu usluga je usled preterane i

preovlađujuće pažnje redukciji troškova i kratkoročnoj profitabilnosti. Često se u
praksi daje prednost volumenu i individualnoj produktivnosti u odnosu na kvalitet
usluga.
* gap 3 - proizvodi i usluge koje banka stvarno isporučuje razlikuju se od

specifikacije proizvoda i usluga menadžment tima.
Svi zaposleni u bnaci mogu se svrstati negde u okviru matrice voljnosi i sposobnosti
izvršavanja usluga predstavljene slikom br. 7-3.
Prema navedenoj matrici, moguće su četiri grupe servisnog osoblja banke: (1) osoblje
koje je voljno i sposobno da izvršava usluge korisnicima prema specifikaciji; (2)
osoblje koje je voljno, ali nije sposobno da adekvatno izvršava usluge; (3) osoblje koje
je sposobno, ali nije voljno da adekvatno izvršava usluge; (4) osoblje koje nije
sposobno i nije voljno da adekvatno izvršava usluge. Banka sa mnogo zaposlenih u
okvirima 2, 3 i 4 će imati osrednju ili lošu reputaciju kvaliteta.
Nevoljnost Voljnost
izvršavanja usluga izvršavanja usluga
Sposobnost 3 1
izvršavanja usluga
Nesposobnost 4 2
izvršavanja usluga
Slika br. 7-3: Matrica voljnosti i sposobnosti izvršavanja usluga 86
Glavni uzrok gapa 3 je u nedostatku volje ili sposobnosti, ili oboje, kod zaposlenih da
izvršavaju usluge na način kako to želi menadžment tim banke. Volja za izvršavanje
usluga može da se opiše izrazom diskrecionog napora, kao razlikom između
maksimuma napora i brige zaposlenog o svom poslu i minimuma napora zahtevanog
da se izbegnu lične štete i kazne.
Na volju i sposobnost izvršavanja usluga utiču mnogobrojni specifični faktori. Među

najvažnije spadaju: konfliktnost uloge (menadžeri traže jedno, a korisnici drugo) ,
86
Ibidem, str. 47.
BANKE I RIZICI 181

disperzija kontrole usluga (kontrola nad uslugama sa više strana), dvosmislena uloga
(kada zaposleni ne razumeju adekvatno svoj posao), neadekvatna uloga podrške
(zapošljavanje ljudi nedovoljnih sposobnosti, neadekvatno osposobljavanje i
neadekvatna tehnologija) i neadekvatna podrška srednjih menadžera (previđanje
direktnog uključivanja u kvalitet isporuke usluga).
* gap 4 - razlikuje se i sadržina eksternih komunikacija banke od proizvoda i usluga

koje banka prodaje i isporučuje.87
Dakle, gap 4 se odnosi na mogući nesklad između stvarne-aktuelne usluge i onoga što
korisnici pričaju o usluzi. Mnoge banke se ne ustežu da promovišu i obećavaju bolje
usluge nego što ih mogu konstantno isporučivati. Obećanja o uslugama davana preko
oglašavanja ili prodajnog osoblja se ruše kao kula od karata: korisnicima se govori da
očekuju jedan nivo usluge, a oni stvarno primaju sasvim drugi. Korišćenje promocije
za slikanje roza slike usluge može da vodi više ka inicijalnim poslovima korisnika. Na
žalost, ako banka za kratko vreme ne ispuni svoja obećanja, impresija korisnika usluga
- i kredibilitet daljih promotivnih napora se smanjuju. Pri tome treba imati u vidu da
korisnici sa visokim očekivanjima od usluga imaju veći prostor za razočarenje od onih
čija očekivanja su više umerena - prosečna.
Gapovi 1 do 4 konstituišu glavne prepreke za uspešno provođenje kvaliteta usluga.

Korisnički sudovi o kvalitetu usluga su funkcija toga šta oni očekuju od usluga i šta
oni shvataju da usluga treba da bude. Gap 5, kao potencijalni raskorak između
očekivane i shvaćene usluge, jeste rezultat gapova od 1 do 4. Sa zatvaranjem gapova 1
do 4, banka može eliminisati i gap 5.
7.3. STANDARDI KVALITETA U POSLOVANJU BANKE
7.3.1. Suština standarda kvaliteta proizvoda i usluga banke

Komuniciranje između banaka u uslovima primene visoko razvijene informacione
tehnologije potenciralo je važnost standardizacije elemenata bankarskog poslovanja na
relaciji međusobnih poslovnih odnosa. Banke u razvijenim tržišnim privredama već
duže vremena koriste određene utvrđene standarde i naše banke im se moraju
prilagođavati. Inače, osnovna svrha uvođenja standardizacije za poslove u bankama je
postizanje veće efikasnosti i efektivnosti poslovanja banaka. Standardizacija u
bankarstvu je proces stvaranja standarda, kojim se kreiraju i stvaraju tehnička i
druga rešenja, koja praksa u datim uslovima valorizuje kao optimalna. 88
87
Ibidem, str. 54-55.
88
Stvaranje internih standarda u jugoslovenskom bankarstvu započeto je sredinom
sedamdesetih godina, kada su pojedine banke, za sopstvene potrebe, počele stvarati
informatičke standarde i postepeno uvoditi pojedine tehničke novine u svom
poslovanju. Takav pristup nije omogućavao razmenu podataka bez dodatnih troškova,
pošto standardi između banaka nisu bili usaglašeni. Standardizacija poslovanja u
jugoslovenskom bankarstvu započinje u 1984.godini. Kasnije je ova grupa prerasla u
182 BANKE I RIZICI

Banke obavljaju poslove za svoje komitente i klijente i za komitente i klijente drugih
banaka u zemlji i inostranstvu. Po pravilu, svaki bankarski posao je deo celine nekog
drugog ekonomskog posla odnosno njegova finansijska komponenta. Masovnost
dokumanata i njihova velika frekvencija su karakteristika mnogobrojnih bankarskih
poslova. Od interesa je za sve učesnike da se ti poslovi obave što lakše, što
racionalnije, što brže i sigurnije.
U poslovanju banaka razlikujemo interne i eksterne standarde. Interni standardi su

usmereni na postupke i poslove unutar jedne banke shodno njenim potrebama,
uslovima i specifičnostima. Eksterni standardi podrazumevaju jedinstveni pristup na
širem poslovnom području, obično jedne zemlje ili više zemalja. Zato se oni još mogu
nazvati i međunarodni ili svetski ako obuhvataju više ili većinu zemalja u svetu. U
stvari, standardizacija bankarskog poslovanja ima smisla ako su ti standardi - naročito
za neke bankarske poslove - povezani i usaglašeni među bankama na širem području,
pre svega jedne zemlje, recimo na nivou Jugoslavije, zatim Evrope ili čak na nivou
većine država u svetu. Za potpun uspeh standardizacije u bankarstvu, potrebno je da
njom budu obuhvaćene i srodne finansijske delatnosti.
Poslovanje sa inostranstvom daleko je složenije u odnosu na poslovanje u zemlji. Ovo

podjednako važi i za preduzeća i za banke. Ni multipliciranje raznih prepreka ne
smanjuje sve veći interes i upućenost nacionalnih privreda i ekonomija na
multilateralnu saradnju sa privredama drugih zemalja. Dokumenti za olakšavanje
poslovanja između nacionalnih privreda, kao što su Običaji i uzanse, 89 Jednoobraznia
pravila i običaji za dokumentarne akreditive, 90 i Jednoobrazna pravila za inkaso
posebnu komisiju za standarde u bankarstvu i srodnim finansijskim delatnostima. Vidi

o tome detaljnije: Mr Sergio Uran, dipl.ing.: Standardizacija u bankarstvu i srodnim
financijskim delatnostima, časopis Jugoslovensko bankarstvo br.2, Udruženje banaka
Jugoslavije, Beograd, februar 1989.godine, str. 22-25.
89
Zato pored Običaja i uzansi, kao nepisanih i neobaveznih pravila, postoje i sledeći:
Pravila za tumačenje trgovačkih termina - INCOTERMS, Jednoobrazni zakon o
kupoprodaji robe u međunarodnom prometu, Spoljnotrgovinske definicije SAD, Opšti
uslovi za isporuku robe između organizacija zamalja članica SEV-a.
90
Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive (Uniform Customs and
Practice for Documentary Credits), sačinjena su od strane eksperata Međunarodne
trgovinske komore u Parizu - MTK. Menjana su i dopunjavana nekoliko puta: 1951,
1962, 1974 i 1983.godine. Vidi detalnije: Publikacija MTK br.400 Jednoobrazna
pravila i običaji za dokumentarne akreditive, Nacionalni odbor SFRJ MTK u
Beogradu i Jugoslavijapublik, Beograd, 1984.godine.
BANKE I RIZICI 183

komercijalnih papira,91 preteča su savremenih standarda bankarskog poslovanja u
plaćanjima sa inostranstvom.
Osnovna svrha uvođenja standardizacije poslova u bankama je postizanje veće

efikasnosti i efektivnosti poslovanja banke.
7.3.2. Okvir kvaliteta bankarskih proizvoda i usluga

Polazi se od toga da nije važno kakva je finansijska usluga odnosno da li je pružena
pomoću tehnologije ili putem ljudskog bića, već će korist obezbeđena za korisnika u
najvećoj meri uticati na izgradnju kvaliteta usluge. Kvalitet je implicitan
konceptualnoj osnovi, koja podstiče i ohrabruje menadžera usluga da: razume uslugu,
evaluira sistem isporuke i istražuje nove prilike da je ‘industrijalizuje’.92
Kvalitet je nešto što se ne može uhvatiti. Svako ga prepoznaje kada ga vidi, ali malo
njih zaista može realno da ga dobro opiše u izrazima koji bi bili korisni za operativnog
menadžera. Na primer, za neke ljude kvalitet kola je snaga, ubrzanje, brzina,
sposobnost okretanja i održavanje, dok je za druge komfor, dizajn, interijer, itd. U
stvari, predstavnici svakog tržišnog segmenta mogu da se slože da druga omiljena kola
reprezentuju kvalitet, ali da njihove karakteristike nisu dovoljna vrednost ili korisnost
da bi bila interesantna za njih.
Zanimanje za kvalitet (potera za kvalitetom) je čak teže u poslovanju finansijskim

uslugama, gde često neopipljivi proizvodi bilo koje vrste egzistiraju i merenje
ostvarenja postaje subjektivno. Bez obzira na to, kvalitet je jedna najneophodnija
karakteristika svake finansijske usluge. Zato je to važno za utvrđivanje okvira i jezika
za definisanje, merenje, održavanje i popravljanje kvaliteta operativnobaziranih
finansijskih usluga. Percepcija kvaliteta na tržištu je kritična za svaku finansijsku
uslugu. Šta više, mnoštvo elemenata koji utiču na ovu percepciju su potpuno složeni.
Korisnici mogu svesno izabrati relativno jeftine finansijske usluge ili opcije. Ali, oni
će retko izbrati neku za koju smatraju da je inferiornog kvaliteta.
Opis proizvoda:
Jednostavan, brzo reprezentuje proizvod/uslugu i njegov tržišnp/korisnički
segment
91
Izveštaj o performansama:
Jednoobrazna pravila zasadržavajući
Opisuje performanse, inkaso komercijalnih papira (Uniform
esencijalne elemente Rules for the
usluge, koje
Collection
očekujeof korisnik
Commercial
(bile Paper), donesena su 1958.godine od strane MTK, zatim su
su mu obećane)
obustavljena
Dimenzijejulausluge:
1963. godine, da bi bila donesena nova Pravila maja 1967.godine u
Montrealu. Jugoslavija
Realnost primenjuje grešaka
Frekvencija oba ova dokumenta.Merljivi
U njima su jasno razgraničeni
aspekti
mnogiVremenske
detalji među poslovnim partnerima
linije Rok isporuke i bankama performansi spoljnotrgovinskog
u vršenju
prometa. Vidi
Uslužnost detaljnije: Ratko
Odgovornost Filipovic: Međunarodna poslovna pravila i običaji,
četvrto izmenjeno
Karakteristike i dopunjeno izdanje,
Povećanja u odnosuPrivredni pregled, 1972. godine, str. 133-138.
92
Richard A. Rizzolo: Operations
na bazni proizvod Management, The Financial Services Handbook -
Executive Insights and Solutions,
Komfornost Editors: Eileen M. Friars
Konzistentnost Nivoiand Robert N. Gogel, John
Wiley & Sons, New ostvarivanja
York, 1987, ciljeva
str. 321-337. evaluacije
Estetika Pakovanje/prezentacija
Shvaćeni kvalitet Imidž
184 BANKE I RIZICI
Slika br. 7-4: Okvir kvaliteta proizvoda i usluga banke
Okvir kvaliteta usluga (slika br. 7-4) sugeriše jedan format opisivanja, merenja i
evaluiranja proivoda i usluga u finansijskoj servisnoj instituciji kao što je banka. Preko
korišćenja ovakvog pristupa okviru kvalitetamenadžment tim može dobiti
konzistentan i organizovan pregled koji se proizvodi nude, kome i sa kojim nivoom
kvaliteta. 93
Kvalitet može da bude analiziran po osnovu dve fundamentalne perspektive: nivo i

sadržaj. U navedenoj slici opis proizvoda i izveštaj o performansama treba da opišu
nivo nuđene usluge, dok dimenzije usluga treba da opišu njen sadržaj. Ipak, kada se
meri sadržaj usluge, nivoi mogu da budu različiti. Banka može nuditi uobičajeno
dizajnirane personalne usluge u bogato nameštenom i komfornom enterijeru i mirnom
okruženju svojim najboljim korisnicima da ohrabri i druge da koriste bankomat na
uglu. U oba slučaja, banka nudi efektivnu, korisnu i cenjenu uslugu segmentiranim
grupama korisnika.
Određivanje optimalnog nivoa performansi na kojem finansijska usluga treba da bude

nuđena je stvar koja zavisi od korporativne strategije, imidža, troškova, tržišnog
potencijala i profitabilnosti. Međutim, jedna stvar je sasvim izvesna: nije važno koji
nivo je izabran, ostvarivanje nadmoćnosti ili preimućstva u merenju sadržaja je
esencijalno za uspeh svake finansijske usluge.
Razvoj dimenzija usluga je druga polovina okvira ključnih važnosti. Dimenzije

moraju da budu lako merljive i moraju se odnositi na isporuku proizvoda u njegovoj
finalnoj formi kao što je vidi korisnik. Pažnja na merljivost i satisfakciju korisnika je
izuzetno značajna. U mnogim slučajevima, satisfakcija korisnika u isporuci
finansijskih usluga ne može da bude uhvaćena u lakšem internom statističkom
93
Ibidem, str. 333.
BANKE I RIZICI 185

merenju performansi. Kreativne aproksimacije zastupanih rejtinga i supstitucije mera
mogu da budu potrebne. Nezadovoljstvo klijenata, izveštaji korisnika, statistička
skupljanja, fokusne grupe i izabrani korisnički intervjui su primeri testiranih tehnika
koje se uglavnom koriste u marketingu i odeljenjima odnosa sa javnošću, koje mogu
da budu brzo primenjene na okvir kvaliteta za direkno korišćenje od strane operativnih
menadžera.
7.3.3. Lična prodaja kao elemenat strategije kvaliteta usluga

Pri rešavanju finansijskih problema svojih komitenata i klijenata banka treba da ima u
vidu njihove finasijske potrebe i svoje poslovne mogućnosti. U okviru sagledavanja
finansijskih problema komitenata i klijenata, banka treba da poznaje: 94
(1) njihov način života i poslovanja,

(2) njihove finansijske potrebe i probleme,
(3) tekuće finansijske uslove za rešavanje takvih finansijskih problema, i
(4) finansijski 'gap'.
I pored primene savremene visoke tehnologije u bankarskom poslovanju, bankarstvo

je još uvek posao ljudi, pa će to još zadugo i ostati. U takvim okolnostima, lična
prodaja jeste sada i dalje ostaje jedan od ključnih elemenata marketing miksa i
uspešne prodaje bankarskih proizvoda i usluga. Pri tome je prodaja proizvoda i usluga
novom klijentu od izuzetne važnosti. Ali, treba imati na umu da je to samo jedna
polovina posla. Druga polovina posla je isto tako važna: da banka zadži postojeće
komitente i klijente.
Da bi banka postigla vrhunski kvlitet svojih proizvoda i usluga, potrebno joj je da ima
jasno definisanu strategiju kvaliteta svojih proizvoda i usluga, kao sastavni deo opšte
poslovne i razvojne strategije banke. Vidljivo je da se u pogledu kvaliteta proizvoda i
usluga naših banaka nešto menja. Međutim, nemamo saznanja i teško je reći da li neka
banka ima i formalizovanu strategiju i posebno strategiju kvaliteta proizvoda i usluga.
Ali ona je nužna i samo formalizovana može značiti jasan sistematski pristup svih
zaposlenih načinu ostvarivanja visokog kvaliteta proizvoda i usluga.
Primena marketing koncepta ne podrazumeva samo kako zadobiti nove komitente i

klijente već i kako zadržati postojeće. I ne samo to. Postoji više elemenata koji
ukazuju, da treba ne samo zadržavati postojeće komitente i klijente nego sa njima
proširivati vrstu i povećavati obim poslovanja. To se postiže primenom strategije
ostvarivanja dugoročne i sveobuhvatne veze banke sa komitentima i klijentima banke
poznatom kao relationship banking strategija, koja podrazumeva: 95
94
Prof. dr Uroš N. Ćurčić: Marketing poslovne banke, drugo izdanje, Feljton, Novi
Sad, 1997, str. 132-133.
95
James H. Donnelly, Leonard L. Berry and Thomas W. Thompson: Marketing
Financial Services – A Strategic Vision, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1985,
186 BANKE I RIZICI

(1) u fokusu je dugoročna veza sa postojećim komitentima i klijentima, a privlačenje

novih je samo prva ili međufaza u dugoročnoj vezi,
(2) polazno stanovište je zadovoljavanje njihovih ukupnih, a ne pojedinačnih ili dela
potreba,
(3) primaran je i potencira se prodajni kontakt preko marketing-stručnjaka, a ne
preko šalter-radnika, i
(4) profitabilnost se ocenjuje na ukupnim a ne pojedinačnim proizvodima i uslugama
komitentu i klijentu.
Kvalitet proizvoda i usluge je bitan za stvaranje koncepta dugoročne veze banke i

klijenta (relationship banking), koji obuhvata proces osvajanja, održavanja i jačanja
veze banke sa komitentima i klijentima. Bazična korist od ove dugoročne veze za
banku je zadržavanje postojećih komitenata i klinenata i stvaranje uslova i prilika da
im se još proda dodatna usluga.
Generalno gledano, profitabilnije je za banku prodati pet raznovrsnih usluga jednom

klijentu, nego po jednu uslugu petorici novih klijenata. Smatra se da je multiservisni
(uslužni) klijent manje spreman i 'sposoban' da potpuno napusti banku i lakše će uzeti
šestu uslugu nego novi klijent prvu uslugu, što znači da je multiuslužni klijent za
banku mnogo efikasniji i jeftiniji po jednoj usluzi. 96
7.3.4. Priprema zaposlenih za visoki kvalitet performansi

Polazimo od logične pretpostavke da su zaposleni voljni i da mogu postići veći
kvalitet usluga. Međutim, njih treba za to ozbiljno pripremiti. Razumevanje zašto ovde
je ključna reč. Dakle, nije samo pitanje šta treba raditi ili pak kako treba uslugu
obaviti - izvršiti, već zašto je vrhunski kvalitet proizvoda i usluge važan i za banku
kao instituciju i za svakog zaposlenog pojedinca. Ovo se postiže edukacijom
zaposlenih i ona treba da bude kombinovana sa savlađivanjem znanja i veština u cilju
izgrađivanja sposobnosti i stimulisanja volje za pružanje usluga visokog odnosno
superiornog kvaliteta.
Pri tome treba imati na umu da nema superiornog kvaliteta i visokih performansi bez
individualne i kolektivne motivacije i stimulacija. Pod ovim se podrazumeva volja
zaposlenih pojedinaca da rade nešto ekstra, neke 'sitnice' koje drugi ne rade, koje u
procesu 'isporučivanja' proizvoda i usluga daju posebno obeležje i 'dušu' banci. To
utiče na stvaranje kulture banke i radne atmosfere u kojoj zaposleni treba da na
najbolji način rade svoj posao. Pod kulturom banke podrazumeva se sve ono što je
važno i vredno u banci. U stvari, ključ bančine kulture je liderstvo na svim nivoima
str. 112.
96
1989, str. 18.
BANKE I RIZICI 187

organizacione strukture. Mini petlja kvaliteta usluga predstavlja srce procesa
izgrađivanja kulture banke, što jasno ilustruje slika br. 7-5. 97
Standardi
usluga
Nagrađivanje Merenje
zaposlenih performansi
Slika br. 7-5: Mini petlja kvaliteta proizvoda i usluga banke
Definisanje, uvođenje i komunikacija standarda kvaliteta bankarskih proizvoda i

usluga, kao prve faze, zasniva se na dva kritična faktora:
(1) prvi, da se standardi moraju bazirati na istraživanju prakse, i

(2) drugi, da postojanje standarda zahteva investiranje u razvoj znanja, veština i
sposobnosti zaposlenih u domenu pružanja usluga.
Srce edukacije za viši kvalitet proizvoda i usluga treba da obezbedi znanje, veštinu i
inspiraciju za ostvarivanje postavljenih standarda odnosno njihovo prevazilaženje.
Ovde se polazi od pretpostavke: ako zaposleni znaju šta se od njih očekuje, oni će
moći to da nauče i poprave svoj odnos prema poslu uključujući i poštivanje kurtoaznih
standarda.
Druga faza je merenje performansi. Ako nema merenja performansi, uvođenje

stndarda je besmisleno. Izvršioci kao pojedinci žele da znaju kako izvršavaju svoje
97
1989, str. 39-42.
188 BANKE I RIZICI

poslove, žele da to znaju i drugi u banci i da se njihov rad prati i vrednuje. Merenje
treba da obuhvati inpute korisnika proizvoda i usluga i individualno i grupno merenje.
Sistem merenja mora biti fer i objektivan i obezbeđivati 'feedback' informacije.
Nagrađivanje je treća faza, koja ima za cilj da nagradi najbolje i tako održi motivaciju
zaposlenih za višim kvalitetom proizvoda i usluga. Ima više sistema nagrađivanja i
stimulacije, među kojima se smatra najefektivnijim onaj koji uključuje tri elementa
nagrađivanja, što se može videti u tzv. nagradnom trouglu (slika br.7-6).
Direktne
finansijs.
nagrade
Ne- Napredo-
finansijska vanja u
priznanja karijeri
Slika br. 7-6: Nagradni trougao motivacije 98
Definisanje i uvodjenje standarda kvaliteta bankarskih proizvoda i usluga bez merenja

performansi i bez konsekvanci za izvršenje odnosno neizvršenje potpuno će promašiti
cilj. Zaposleni u banci jednostavno moraju da znaju:
(1) šta je to što se od njih očekuje da rade i urade,

(2) da će se njihov učinak i kvalitet meriti tj. koliko dobro oni to rade, i
(3) da će za taj posao biti odgovarajuće nagrađeni.
Sistemi nagrađivanja treba da su naglašeno pozitivni. Akcentiranje i podržavanje

preduslova za vrhunski kvalitet bankarskih proizvoda i usluga - kao što su inspiracija,
timski rad, otvorene i iskrene komunikacije i vera u banku kao instituciju daju veću
korist kada se ističe nagrađivanje dobrih performansi nego kada se vrši kažnjavanje za
loše performanse.
7.4. KOMUNIKACIONI STANDARDI U POSLOVANJU BANKE
98
Ibidem, str. 180.
BANKE I RIZICI 189

7.4.1. Politike i procedure - osnov poslovne kumunikacije u banci
Politike i procedure pokrivaju sva područja operativnog poslovanja banke: aktivu i
pasivu, upravljanje gotovinom, računovodstvo i knjigovodstvo, poslovanje sa novim
računima, šaltersko poslovanje, personalno i administraciju.
Pisane politike i procedure igraju vitalnu ulogu u operativi svake poslovne

organizacije. Procedure reflektuju i inkorporiraju elemente kontrolnog programa
dokumentacionih formi banke. Pisane politike i procedure banke su potrebne da: 99
(1) olakšaju komunikacije između menadžmenta i zaposlenih,

(2) definišu bančine ciljeve,
(3) olakšaju obuku (trening),
(4) poprave performanse, i
(5) obezbede baze za metode studija poboljšanja poslovanja.
Politike u najopštijoj formi definišu se kao kurs akcije koji treba slediti. Politike su
neka vrsta opštih pravila poslovanja i one najvažnije, kao što su kreditna politika,
politika investiranja u hartije od vrednosti i marketing politika, u bankama
visokorazvijenih tržišnih privreda podležu uvidu regulatornih agencija. Ostale politike
mogu biti i u formi nezavisnih uputstava za operativno poslovanje. Većina bankarskih
politika ima formu relativno jednostavnih, otvorenih iskaza inkorporiranih u
odeljenske procedure.
Operativne i administrativne politike i procedure nisu manje važne od kreditne

politike banke za utvrđivanje limita i kontrola, prevenciju od gubitaka, obučavanje
zaposlenih, privlačenje novih komitenata i održavanje nesmetanog poslovnog toka.
Međutim, one se konzistentno ne prate i često zapuštaju.
Dobro održavane procedure posebno akcentiraju primenjivost operativne kontrole i

obezbeđuju bazični pregled faza potrebnih za odgovarajuće izvršenje svakog zadatka.
Dodatno, procedure obezbeđuju menadžment timu banke: 100
(1) bazu za donošenje odluka uključujući metode i procedure;

(2) radni okvir za obuku (trening) zaposlenih;
(3) podlogu za sistemske i metodske studije;
(4) reference za reviziju i istraživanje; i
(5) dokumentaciju za rekonstrukciju fajlova i zapisa u nepredviđenim
slučajevima.
99
Nikholas J. Santoro: Bank Operation Management – Finding & Exploiting Hidden
Profit Opportunities Inside Your Bank, Bankers Publishing Company, Chicago,
Illinois, 1992, str. 118.
100
Ibidem, str. 119.
190 BANKE I RIZICI

Menadžeri, kontrolori i zaposleni pojedinih odeljenja su najbolje kvalifikovani da

razviju procedure za njihove odnosne poslove. Sve individualno razvijene procedure u
okviru banke i njihovu prikladnost, razumljivost i formu pre distribucije treba da
pregledaju menadžeri i kontrolori. Međutim, to i jeste odgovornost menadžera da
svakodnevno implementiraju i održavaju procedure.
Procedura je u pisanoj formi opisan proces - povezana serija akcija - o izvršavanju

glavnog zadatka. Procedure se razvijaju analiziranjem operacija, identifikovanjem
glavnih procesa i definisanjem početne i završne tačke svakog procesa. 101
Prva faza u razvijanju procedura je revizija delokruga operacija u odeljenju ili

organizacionoj jedinici i identifikovanje funkcija uključenih u izvršavanje zadataka.
Druga faza se manifestuje kad funkcionalne jedinice ukrštaju svoje aktivnosti sa

odeljenjskim linijama i identifikuju tip aktivnosti koja se izvršava ili područja
odgovornosti. Povezani procesi mogu da budu namenjeni više nego jednoj
organizacionoj jedinici. Suprotno, višestruki procesi povezani sa različitim
funkcionalnim jedinicama mogu da budu namenjeni jednom organizacionom delu.
Funkcionalni diajgramski pregled funkcionalnih jedinica u okviru sektora, sa spiskom
raznih procesa, znatno može pojednostaviti napore identifikacije.
Treća faza je priprema pisanih procedura. Nije potrebno niti je prikladno razvijati
procedure za svaki proces koji se obavlja. Procedure ne treba da obezbeđuju
operativne instrukcije, niti treba da supstituišu opise poslova zaposlenih. Procedure
govore šta treba uraditi, ko treba da uradi i šta se kontroliše. Procedure ne govore kako
jedan posao treba da se uradi. Metod koji se koristi je funkcija obuke (treninga) i
odgovornost je kontrolora odeljenja.
Svaka procedura uključuje četiri bazična elementa: (1) opis procesa, (2) kontrolne
karakteristike, (3) akcione korake i (4) odgovornost. Opis procesa je sažet iskaz
delokruga procesa. On opisuje izvršavanje zadatka. To nije ponovni iskaz naslova, niti
treba da uključuje faze izvršavanja. Kontrolna faza obezbeđuje listu operativnih
provera ili iskaza politike upravljanja performansama procesa i uključuje akcije u
okviru procedure koje obezbeđuju inspekciju, reviziju i odobrenje. Akcioni koraci su
jasni i koncizni iskazi izvršavanja posla od početka do kraja procesa i pozicije
individualne odgovornosti za njegovo kompletiranje. Što se tiče pisanih procedura,
većina menadžera se teoretski slaže da su pisane procedure potrebne. Međutim, veliki
broj menadžera neće da posvećuje mnogo vremena ili nema entuzijazma potrebnog za
pisanje efektivnih procedura.
101
BANKE I RIZICI 191

U vezi sa pisanim procedurama treba istaći sledeće. Postojanje pisanih procedura u
banci ukazuje na liderstvo, ima vezu i pomaže kreiranju pozitivnog ponašanja i odnosa
zaposlenih. Pisane procedure, takođe, obezbeđuju troškovno najefektivnije korišćenje
ljudskih resursa. One mogu pomoći i u obezbeđenju protiv oslobađanja osetljivih
informacija ili gubitka dragocenosti. Razvoj efektivnog programa procedura u banci
ne zahteva ekstenzivne personalne resurse za koje bankarski menadžeri većinom
strahuju. Vreme potrebno za razvoj procedura može da se raspodeli na nekoliko
zaposlenih u različitim odeljenjima, a održavanje procedura uzima minimum vremena
i napora.
7.4.2. Faktori procesa efektivne komunikacije u banci

Efektivna komunikacija korporativnih politika banke je nužna, mada to nije u celini
komunikacija strategijskog plana. Sasvim je prirodno da sve korporativne politike
imaju svoju bazu u strategijskom planu banke.
Politika sama po sebi konstituiše određenu poruku, koja se transformiše u

komunikacioni proces. Efektivna komunikacija zahteva da pošaljilac i primalac
poruke imaju potpuno razumevanje politike. Oni treba da dobro razumeju
komunikacioni proces. Konačno, banka komunicira sa raznom publikom ili klijentima:
deoničarima, odborom direktora, zaposlenima, komitentima, opštom publikom,
državom, novinskim medijima i drugim.
Skoro da ni jedna veština menadžera nije tako važna kao sposobnost efektivne
komunikacije. Ali komunikaija je sredstvo, a ne kraj menadžment procesa.
Komunikacija je sredstvo kojim se ostvaruje plan, izvršava organizacija i postižu
upravljačke direktive i kontrola. Efektivna komunikacija podstrekava bolje radne
performanse, ona povećava stepen prihvatljivosti politika i dovodi brže do planiranih
promena.
Komunikacija nije poruka sama po sebi, niti je transmisija poruke. Komunikacija je

razmena mišljenja - ona je uzajamna razmena razumevanja.
Komunikacioni proces čini osam faktora:

(1) pošiljalac,
(2) poruka,
(3) metod,
(4) kanal,
(5) primalac,
(6) neki efekat,
(7) povratna sprega, i
(8) okvir reference. 102
102
William H. Bowen and dr John Dominik: Effective Communications of Corporate
Policy, u knjizi: The Bankers’ Handbook, Third Edition, Edited by: William H.
Baughn, Thomas L. Storrs and Charles E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood,
192 BANKE I RIZICI

Ovi faktori su nužni za razmenu informacija, koje su u punom smislu značajne za

pošaljioca i za primaoca. Poruku šalje menadžmnt tim preko politike kao pisanog
dokumenta, putem sastanaka ili organizacione strukture, da bi stigla do onog ko je
primenjuje i tako proizvela željeni efekat. To pokazuje slika br. 7-7.
Pošiljalac
Pošiljalac Poruka
Poruka Metod
Metod
Mnadžment Kreditna politika Pisana politika
Kanal
Kanal Primalac
Primalac Efekat
Efekat
Sastanci Kreditni referenti Implemantacija

između službi politike
Feedback
Feedback
Izveštaji
Diskusije
Slika br. 7-7: Proces efektivne komunikacije u banci
Pošiljalac i primalac moraju da imaju opšti okvir referenci, ukoliko se želi da

komunikacioni proces funkcioniše efektivno. Poruka mora da bude otpremljena nekim
metodom (pismeno, usmeno, grafički) primaocu, korišćenjem nekog kanala
(telefonom, poštom, putem sastanka) i sa određenom svrhom. Povratna informacija
između primaoca i pošiljaoca, treba da ima svrhu procene efekta komunikacije.
7.4.3. Metod i proces komunikacija korporativnih politika

Politika je neefektivna ako nije primenjena. Uspešna implementacija ne može se
ostvarivati dok se politika komunicira individualno ili pojedincima kojima politika
određuje akciju. Pitanje se, prema tome, postavlja u odnosu na najefektivniji i
najefikasniji metod komuniciranja politike, koji zavisi od nekoliko faktora: (1)
delokruga odnosno područja politike, (2) dužine politike, (3) kompleksnosti politike, i
(4) primaoca poruke. 103
Svaki od ovih faktora treba da se razmotri u politici komuniciranja. Proces može da

bude donekle pojednostavljen u primeni principa efektivnog komuniciranja sa svakom
Illinois, 1988, str. 164.

103
Ibidem, str. 165.
BANKE I RIZICI 193

komunikacijom. Pošiljalac komunikacije je top menadžment banke. Poruka je politika
banke. Slika br. 7-8. prikazuje ove pisane komunikacije - odozgo na dole. 104
Gen. Pisana akta Pisma

politike zaposlenih
Srednji Pisane Bilteni, oglasne
menadžmen table
procedure
t
Supervizorsk Upravljački Bančine
i bilteni novine
menadžment
Upravljački Priručnici
priručnici
Z a p o s l e n i
Komunikacije Komunikacije
na dole na dole
Vertikalni organizacioni kanali Mediji za Mediji za
menadžment zaposlene
Slika br. 7-8: Pisane komunikacije za menadžment i zaposlene
Da li menadžmet treba da komunicira celovitu politiku ili samo njen deo. To zavisi od
prirode politike, njene dužine i kompleksnosti i primaoca poruke. Decentralizacija i
delegacija autoriteta je uticala na povećanje donošenja broja odluka na tačkama
organizacione strukture banke i zbog toga je još više istaknuta važnost formulisanja
zdrave poslovne politike banke.
7.4.4. Važnost komunikacija i standardi u komuniciranju u banci

Komunikacije počinju sa vrha. Odbor direktora, top menadžment i izvršni menadžeri
banke treba da aktivno diskutuju i preispitaju korporativnu strategiju i planove.
Upravljanje strategijskim promenama nije proces koji se odigrava jednom u godini ili
jednom u jednom kvartalu, već je neprekidno jačanje i komunikacija korporativnih
planova i pravaca. Diskusije na nivou odbora direktora i top menadžmenta mogu da
budu korisno sredstva u povećavanju razumevanja i prihvatanju strategijskog pravca.
Ključnu vezu u komunikacionom procesu ima srednji menadžment banke. Za ove

pojedince, poslovni plan je jedan od važnih elemenata u komuniciranju korporativne
strategije i premošćavanju raskoraka sa svakodnevnim poslovnim operacijama. Oni
moraju da budu stalno informisani. Pored oslanjanja na poslovni plan, korisno je da se
104
Ibidem, str. 168.
194 BANKE I RIZICI

periodično drže sastanci sa srednjim menadžmentom i prezentiraju i diskutuju
promene u korporativnoj misiji, ciljevima i strategiji. Srednji menadžment je važan u
oblikovanju korporativne kulture i može jasnije uticati na uspeh strategijskih promena.
Što se ovi menadžeri više slažu sa korporativnim pravcem, veće su šanse za uspešnu
implementaciju. 105
Ispod srednjeg sloja menadžmenta nalazi se velik broj menadžera, kontrolora i

zaposlenih. U finansijskim uslužnim institucijama kao što su banke zaposleni imaju
veliki obim kontaktne odgovornosti prema korisnicima i stvarno sve odgovornosti
prema korisnicima za usluge. U decentralizovanim, geografski udaljenim jedinicama,
da zaposleni ovo dostignu posao je još teži.
Programi obuke mogu pojasniti korporativni pravac i pomoći strategijske promene

baze zaposlenih. Dodatno, interni časopis, orijentacioni programi i periodične
prezentacije performansi i strategije pomažu da se poveća razumevanje ciljeva i
strategije. Pošto sva ova sredstva mogu u tome znatno pomoći, primarna odgovornost
za komunikaciju sa ovim grupama treba da bude na srednjem menadžmentu.
Standardi učtivog ponašanja
Marketing orijentisane banke nastoje da i učtivim ponašanjem svojih zaposlenih
prema korisnicima usluga steknu što veću konkurentsku prednost. Pri tome se utvrđuju
i određeni standardi, koji su obavezni za kontaktno osoblje banke.
Primer standarda učtivog ponašanja za šaltersko osoblje u MBank u SAD: 106

(1) Smešite se iskreno i uspostavite kontakt očima kad pozdravite korisnika usluge. Ne
skrećite vaš pogled niti gledajte dole kad vam korisnik pristupi. Kažite: 'Zdravo',
'Kako ste?', 'Izvolite', na ljubazan način.
(2) Predstavite se bilo kad korisnik prvi priđe ili odmah (kad odgovarate na telefonski
poziv).
(3) Koristite korisnikovo ime dva puta. U svakom slučaju imate korisnikovo ime
upravo ispred vas - na depozitnom listiću ili na kartici tekućeg računa, pa ga koristite.
To je za osećaj korisnika usluge veoma važno.
(4) Posvetite korisniku vašu nepodeljenu pažnju. Kad razgovarate sa korisnikom,
stavite papire na stranu vašeg stola, tiho pridodajte pregled brojeva ili pišite izvestaj.
(5) Odgovarajte na pitanja tečno i kompletno. Ne nagađajte. Ako niste sigurni u
odgovor, proverite kod nekog ko zna i vratite se odmah nazad korisniku.
(6) Uputite korisnika drugom službeniku predstavljajući korisnika i objašnjavajući
situaciju. Ako je korisnik u banci, odvedite ga ka licu kome ga upućujete.
105
Douglas V. Austin, Donald R. Hakala and Thomas J. Scampini: Modern Banking –
A Practical Guide to Managing Deregulated Financial Institutions, Second Edition,
Bank Administration Institute, Rolling Meadows, Illinois, 1988, str. 373.
106
Leonard L. Berry, David L. Bennett and Carter W. Brown: Service Quality - A
BANKE I RIZICI 195

(7) Dajte korisniku detaljna uputstava za druga odeljenja kuda ga šaljete odnosno kuda
treba da ode (lokacija, sprat, soba, ime službenika).
(8) Kažite: 'Molim' i 'Hvala'.
Primer vodiča za zvaničnu svečanost dodele nematerijalne nagrade.

Nema sumnje da je za aktiviranje diskrecionog napora zaposlenih najvažnija
materijalna satisfakcija. Međutim, postoje i drugi uslovi koji pospešuju diskrecioni
napor. Jedan od takvih faktora je nematerijalna nagrada, koja ima određeni efekat ako
se izvrše potrebne pripreme i posveti odgovarajuća pažnja tom činu. Navodimo primer
'vodiča' za zvaničnu svečanost u jednoj američkoj banci. Vodič za zvaničnu svečanost
- dodelu nematerijalne nagrade obuhvata sledeće aktivnosti: 107
(1) Izaberite temu koja identifikuje i simbolizuje svečanost.

(2) Uključite sve lidere i upravljački nivo pobednika usluga u planiranje i radite
zajedno na razvijanju programa koji ima vitalnost, raznolikost i iskrenost.
(3) Kreirajte sredinu za tu priliku svečano - balone, dekoraciju u bojama i specijalna
svetla.
(4) Počastvujte i druge brojne grupe da im pokažete da je kvalitet usluga široko
prihvaćen među institucijama i da ovaj proces treba različite obezbeđivače usluga za
formiranje tima.
(5) Dajte sitnice - ukrasne tanjire, trofeje, pribor za sto, specijalne pozivnice,
novčanike ili druge opipljive simbole za zasluge.
(6) Obezbedite podsetnike (ne skupe) za sve, kao i programe i male nagrade.
(7) Proverite da li je tu fotograf da napravi fotografije za bančine publikacije, oglasnu
tablu ili ličnu upotrebu.
(8)Sačinite raspored vremena za druženje pre i posle glavnog događaja, da bi se
obezbedila prilika za pojedinačne kontakte.
(9) Pozovite starije operativce da uzmu učešća u svečanosti.
107
Ibidem, str. 186.
196 BANKE I RIZICI

BANKE I RIZICI 197

Glava 8.
UPRAVLJANJE
KORPORATIVNIM RASTOM
VREDNOSTI BANKE
198 BANKE I RIZICI

Upravljanje rastom vrednosti banke
8.1. KONCEPT VREDNOSTI BANKE
8.1.1. Pojam i faktori vrednosti banke

Sam koncept vrednosti nije tako pošten ili iskren pristup kao što mnogi ljudi veruju.
Najjednostavnije, vrednost bilo koje aktive, u principu, zavisi od nekoliko faktora: 108
 strane za koju se radi procena ili evaluacija,

 tipa vrednosti kojom se meri,
 tačke u vremenu za koju se vrši procena, i
 svrhe evaluacije.
Vrednost nije statički ili homogeni koncept. Dakle, dinamički koncept vrednosti bilo
koje aktive zavisi od mnogobrojnih faktora, koji se menjaju tokom vremena i to: 109
 ukupna ekonomska sredina,
 potencijal korišćeenja aktive,
 rok procene vrednosti,
 lokacija aktive,
 relativna oskudnost,
 vrednost substituta,
 stepen uključenog vlasništva,
 likvidnost i tržišnost aktive, i
 fizičke kondicije aktive.
Koncept vrednosti se razlikuje od cene ili troškova. Cena je aktuelni finansijski iznos
utrošen radi pribavljanja neke aktive. Trošak tipično znači finansijsku vrednost faktora
proizvodnje (zemlje, rada, kapitala i menadžmenta). Na primer izraz: ‘On je preplatio
onu kuću’ pokazuje razliku između cene koju je neko platio za kuću i vrednosti kuće,
koju neko drugi smatra realnom.
Slična razlika egzistira između vrednosti i troškova. Tako na primer, troškovi razvoja
trgovačkog centra ne mogu reflektovati njegovu vrednost ako je lociran u sredini koja
izgubi svoj najveći broj zaposlenih dan nakon otvaranja šoping centra. U ovom
slučaju, trošak može daleko da prevaziđe vrednost.
Vrednost, cena i trošak su različiti koncepti i retko su jednaki finansijski iznosi. Pošto
je ovde u pitanju vrednost, fokus će biti usmeren na vrednost, a cena i trošak će biti
razmatrani samo u eksplicitnim slučajevima.
8.1.2. Različiti koncepti i tipovi vrednosti banke
108
Zabihollah Rezaee: Financial Institutions, Valuations, Mergers, and Acquisitions –
109
Ibidem, str. 166.
BANKE I RIZICI 199

Jedna stara kineska poslovica kaže: “Mudrost počinje sa nazivanjem stvari njihovim
pravim imenom”. Ovo kazivanje ima direktnu primenjivost na evaluaciju, gde različiti
koncepti vrednosti imaju različite definicije, korišćenje i interpretacije. To je često
iznenađenje za bankare i druge profesionalce kada čuju da je značenje vrednosti
složenije nego “što nešto vredi”. Da se podsetimo, vrednost zavisi od lica koje vrši
procenu, svrhe, vremena i mnoštva drugih faktora. Drugim rečima, ne postoji samo
jedna prava vrednost. Zato je važno i neophodno da se sagledaju različiti koncepti
vrednosti koji se mogu koristiti u proceni vrednosti banke i to: 110
 investiciona vrednost,
 fer vrednost,
 unutrašnja vrednost,
 vrednost u korišćenju/vrednost u razmeni,
 gudvil vrednost (‘goodwill’),
 interesna vrednost,
 knjigovodstvena vrednost,
 likvidaciona vrednost,
 osigurana vrednost,
 vrednost premeštanja, i
 spasena vrednost.
Navedeni koncepti se međusobno razlikuju, što ćemo istaći u najkraćim crtama. Fer
tržišna vrednost poznata je i kao tržišna vrednost i kao gotovinska vrednost. Fer
tržišna vrednost je determinisana kao cena bazirana na specifičan dan kada voljni
kupac želi platiti voljnom prodavcu uz sve relevantno znanje. Investiciona vrednost
obično znači vrednost budućih beneficija vlasništva neke specifične aktive specifičnog
kupca. Fer vrednost je standardna vrednost koja se odnosi na pravne slučajeve i
primenjuje u nekim specifičnim transakcijama (slučajevi sudske prakse). Unutrašnja
vrednost, poznata i kao fundamentalna vrednost, je koncept koji se često koristi u
finansijksim analizama za procenu vrednosti deonica baziranu na svim poslovnim ili
investicionim činjenicama i okolnostima.
Vrednost u korišćenju nije tip vrednosti, već uslovi pod kojim izvesnim
pretpostavkama se vrši evaluiranje aktive. Suština je u tome, da li je aktiva u
produktivnom koriššćenju i da li kao takva ima vrednost. Vrednost u razmeni je
suštinski suprotna od vrednosti u korišćenju i odnosi se na deo aktive koji se može
odvojiti od operativnog entiteta. Gudvil (‘goodwill’) je specifičan tip neopipljive
aktive koja se pojavljuje kada posao kao celina ima veću vrednost nego vrednost
njegove opipljive i specijalno identifikovane neopiljive aktive. Interesna vrednost je
nešto kao posmatrana vrednost i nije standardna vrednost, kao što je fer tržišna
vrednost ili investiciona vrednost.
110
200 BANKE I RIZICI

Knjigovodstvena vrednost je ukupna knjigovodstvena vrednost aktive umanjena za
knjigovodstvenu vrednost pasive i još je poznata kao neto vrednost ili knjigovodstvena
vrednost deoničkog kapitala. Ne koristi se za evaluaciju i ekonomske procene
vrednosti već predstavlja samo računovodstveni i poreski koncept. Likvidaciona
vrednost ne predstavlja sam za sebe tip vrednosti, već uslove u kojima se vrše
valuiranje (prisilna ili redovna likvidacija). Osigurana vrednost je deo aktive koji je
osiguran na neku vrednost, da obešteti vlasnika u slučaju gubitka. Vrednost
premeštanja jedne aktive je jednostavno trošak pripajanja nove aktive sa istom koristi.
Spasena vreednost je iznos aktive posle prodaje, koji nije više od koristi tekućem
vlasniku i nalazi se van upotrebe, ali može da nađe kupca.
8.1.3. Relacije među konceptima vrednosti

U okviru koncepta vrednosti ukupnog poslovanja, može se sagledati odnos među
raznim tipovima vrednosti koji su ranije opisani. Slika br. 8-1 ilustruje kako na
različite nivoe budućeg prihoda od poslovanja utiču različiti tipovi vrednosti.
Ukupna
U vrednost posla
k
u Gudvil
p vrednost
n
a
v Vrednost aktive
r neopipljive
e
d Vrednost aktive
n opipljive
o Redovna likvidacija
s Prinudna likvidacija
t
Vrednost otpatka
Budući prihod od poslovanja

Slika br. 8-1: Odnos između tipova vrednosti i budućeg prihoda 111
Najniža razumljiva vrednost poslovanja je vrednost otpatka opipljive aktive, koji nije
ista stvar što i nivo prihoda od poslovanja (prihod od prodaje nekog komada
neupotrebljive opreme). Vrednost prisilne likvidacije je druga najniža potencijalna
vrednost, ali sa praktične perspektive to je verovatno najniža vrednost koje poslovanje
može da donese. Kao i vrednost otpatka, i vrednost prisilne likvidacije nije ista stvar
kao prihod od poslovanja. Vrednost redovne likvidacije je koncepcijski ista kao
111
Ibidem, str.173.
BANKE I RIZICI 201

vrednost prinudne likvidacije, izuzev što se obično primi veća vrednost s obzirom da
je dozvoljeno više vremena da se nađe kupac.
Vrednost u korišćenju opipljive aktive tipično raste sa prihodom od poslovanja do

tačke u kojoj je vrednost u korišćenju jednaka vrednosti zamene aktive. Na nivou nule
prihoda, vrednost u korišćenju i vrednost redovne likvidacije su teoretski jednake, ali
ako poslovanje postaje uspešnije, važnost opipljive aktive postaje značajnije, i tada
vrednost u korišćenju prevazilazi vrednost redovne likvidacije. Vrednost
identifikovane neopipljive aktive takođe tendira da raste kao prihod od rasta
poslovanja. Kao i kod opipljive aktive, važnost identifikovane neopipljive aktive raste,
kao i prihod od poslovanja.
Gudvil vrednost će uvek rasti sa zaradom u poslovanju pošto se gudvil računa kao
razlika između vrednosti ukupnog poslovanja i vrednosti opipljive i identifikovane
neopipljive aktive. Pošto zarada ukupnog poslovanja raste, tako raste i gudvil i
vrednost firme. Kumulativna vrednost je ukupna vrednost poslovanja. Ovo je vrednost
opipljive i neopipljive aktive i ona raste paralelno sa očekivanim budućim prihodom
od poslovanja. Evaluacija poslovanja najviše se meri ukupnom vrednosti poslovanja.
8.1.4. Konceptualni okvir vrednosti banke

Evaluiranje ili vrednovanje jedne bankarske firme može se izraziti na više načina.
Konceptualno, vrednost jedne bankarske institucije može se izraziti kao vrednost koja
se sastoji od tri komponente preko sledeće formule: 112
Vrednost Vrednost Sadašnja Sadašnja

banke kao akcijskog vrednost vrednost
= kapitala poreske - troškova
firme banke
+
zaštite duga fin.teškoća
Slika br. 8-2: Konceptualna jednačina vrednosti banke
Cilj menadžment tima banke je da maksimizira vrednost svoje banke. U čistoj

akcijskoj firmi, tj. sa akcijskim kapitalom, primarna determinanta vrednosti treba da
bude tržište i produkcioni uslovi (kamatne stope, troškovi resursa i troškovi kapitala).
Jednom, kada firma postane oslonjena na korišćenje duga i obaveza (depozita),
likvidnost i troškovi bankrota, te vrednost poreske zaštite povezana sa dugom, mora
posebno da se analizira.
Vrednost duga je jednaka sumi sadašnje vrednosti komponenti poreske zaštite duga i
troškova finansijskih teškoća-nevolja. Bez korišćenja duga, vrednost firme je jednaka
112
Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Management in the Financial Services
Industry, Third Edition, McMillan Publishing Company, New York, 1989, str. 54.
202 BANKE I RIZICI

tržišnoj vrednosti njenih akcija. Jednom, kada firma postane oslonjena na dugove,
poreske beneficije i troškovi finansijskih nevolja interaktivno determinišu optimalnu
strukturu kapitala banke. U bankarstvu, troškovi finansijskih teškoća-nevolja su
kompleksna interakcija troškova održavanja likvidnosti, troškova bankrota, regulacije
kapitala i osiguranja depozita.
Čak šta više, ako se troškovi finansijskih teškoća-nevolja apsorbuju od strane države
preko garancija za depozite, tada je način za maksimiziranje vrednosti firme da uzme
kredita koliko je to god moguće. Da bi se preventivno zaštilo puno korišćenje
novčanih pomoći države ili garancija, regulatori depozitarnih institucija zahtevaju da
banke drže adekvatan kapital, tako da redukuju stepen finansijskog leveridža.
8.2. ELEMENTI UPRAVLJANJA RASTOM VREDNOSTI BANKE
8.2.1. Potreba i nužnost upravljanja rastom vrednosti banke

Da bi neka firma ili banka u savremenoj poslovnoj sredini, punoj izazova i pretnji
uspešno poslovala, nije dovoljno da ima kvalitetne proizvode i usluge ili sposobne
ljude. Potrebno je da ima tako formulisanu strategiju, koja će fokusirati na vrednost
banke, odnosno biti usmerena na upravljanje rastom vrednosti banke. Dakle,
upravljanje rastom vrednosti banke u savremenim promenjivim uslovima nije samo
potreba, već i nužnost. 113
Praksa u razvijenim privredama pokazuje, da su top menadžeri pre pedesetak godina

mogli uspešno da vode firme samo sa grubim razumevanjem vrednosti. Međutim,
uslovi su se znatno promenili i menadžeri sada moraju, preko razumevanja koncepta
vrednosti i svoje upravljačke sposobnosti, da savladaju mnoge faktore među kojima
su:
 intenzivna konkurencija na više nivoa,
 brzo donošenje odluka u turbolentnim uslovima, koje utiču na vrednost, i
 menjanje situacije na tržištu usled dezintegracije poslova odnosno vertikalnih i
horizontalnih integracija, dezintegracija i multiposlovnih povezivanja.
Slični konkurenti na tržištu moraju obratiti pažnju na nekoliko elemenata kao što su:
raspoloživost kapitalom, talenat, servisna podrška i informacije. Osim toga, poslovna
sredina je postala ekstremno nestabilna i turbolentna. To posebno utiče na kreiranje
odluka menadžera koje utiču na vrednost firme. Faktori promena su deregulacija,
globalna konkurencija, promene u troškovima, volatilnost kamatnih stopa i deviznih
kurseva itd. S druge strane, dogodile su se fundamentalne promene na tržištu kapitala
113
Tom Copeland, Tim Koller and Jack Murren: Valuation - Measuring and Managing
the Value of Companies, McKinsey & Company, Inc., John Wiley & Sons, New York,
1991, str. 4.
BANKE I RIZICI 203

u vezi sa preuzimanjem i kontrolom, sve manjim strpljenjem deoničara da tolerišu
slabe performanse i pojavama preuzimanja i restruktuiranja firmi.
Ovi faktori mogu se sumirano sagledati u slici br. 8-3 koja ukazuje na snage delovanja
u okruženju u kome banka posluje, kao i na potrebu upravljanja rastom vrednosti
banke.
SNAGE DELOVANJA U OKRUŽENJU

Igra na više nivoa
Raspoloživo je više kapitala
Top talenti su više mobilni
Više informacija je rasoploživo
Turbolencija je stati ovde
Životni ciklus
Faktor troškova
Globalna konkurencija
Deregulacija
Devizni kurs
Kamatna stopa
Poslovi su dezintegrisani
Vertikalna integracija
Horizontalna integracija
Vlasništvo nasuprot kontroli
Multiposlovni krahovi
T R Ž I Š T E
PROMENE NA TRŽIŠTU KAPITALA

AKTIVNOSTI DEONIČARA
NEEFEKTIVNE ODBRANE
Slika br. 8-3: Potreba upravljanja rastom vrednosti banke
PREUZIMANJA
TRŽIŠTE ZA KORPORATIVNU KONTROLU
Da bi se uspešno poslovalo i opstalo u ovakvoj poslovnoj sredini, moraju se izbeći dva
fundamentalna koncepcijska propusta: prvi, da je poslovna strategija samo stvar
najbolje konkurentske borbe na tržištu proizvoda i usluga i drugi, da je korporativna
strategija samo stvar odlučivanja u kojem poslu treba biti. Strategija mora da
inkorporira ove ciljeve, da eksplicitno kreiraju vrednost.
8.2.2. Ciljevi upravljanja rastom vrednosti banke

Postoje različiti ciljevi poslovanja menadžmet timova u komercijalnim bankama. Cilj
koji je povezan sa odobrenjem rada, je ispunjavanje potreba zajednice u kojoj je banka
locirana. Menadžment tim može videti kao ciljeve rast aktive i rast kredita, ili da
banka postane dominantna institucija na području bankarskih usluga. Krajnji cilj
204 BANKE I RIZICI

menadžment tima banke je, ili bi trebalo da bude, da se makismizira bogatstvo ili
dugoročni prinos-povrat uloženih sredstava vlasnicima (deoničarima) banke. Vlasnici
banke su uložili svoj kapital i cilj menadžment tima banke treba da bude
maksimiziranje dugoročnog prinosa na to investiranje. 114
Cilj finansijskog menadžera u bilo kom preduzeću je obično utvrđen u izrazu

maksimiziranja bogatstva njegovih vlasnika. Za velika javna preduzeća ovaj cilj je
obično preveden u poslovni cilj maksimiziranja cene akcija. Preko upravljačkih
aktivnosti, koje maksimiziraju cene akcija, menadžeri firme mogu najbolje zadovoljiti
raznolike potrebe ili želje njihovih velikih grupa deoničara. U firmama čije se akcije
javno ne prodaju na tržištu i u kojima su menadžeri i vlasnici firmi, moguće je da
menadžeri maksimiziraju korist odobrenu od vlasnika bez striktne privrženosti
kriterijumu bogatstva deoničara (preporučivanje dividendne politike prema njihovim
ličnim potrošnim potrebama bez posebne brige za maksimiziranje cene akcija).
Slika br. 8-4 pokazuje rad finansijskog menadžera u procesu upravljanja finansijskim
sredstvima banke, tj. u procesu donošenja odluka o alociranju sredstava.
UPRAVLJANJE SREDSTVIMA UPRAVLJANJE IZVORIMA I

KAPITALNE ODLUKE
(Transakcije finansijskih sredstava)
2 1
Poslovanje Finansijski 5 Depozit, novac i

banke menadžer tržište kapitala
3 4
1. Priliv gotovine
2. Investiranje - plasman gotovine
3. Gotovina iz poslovanja ili deinvestirana
4. Gotovina vraćena, pa investirana (odluke o dividendi)
5. Gotovina za reciklažu (zadržana zarada)
Slika br. 8-4: Uloga menadžera u firmi finansijskih usluga 115
114
Industry, Third Edition, McMillan Publishing Company, New York, 1989, str. 49.
115
Ibidem, str. 50.
BANKE I RIZICI 205

Cilj maksimiziranja bogatstva deoničara preko maksimiziranja cena akcija više
odgovara većim nego manjim bankama. Manje banke uglavnom su tesno povezane i
kontrolisane od strane porodica, kao porodične banke. Osim toga, mnoge individualne
banke su jednovlasničke ili su efektivno kontrolisane od strane multibankarskih
holding kompanija. Za ovakve banke, maksimiziranje cena akcija nije značajan
poslovni cilj. Maksimiziranje cena akcija je važnije za velike nacionalne i regionalne
banke, kao i za monetarne centre. Za banke, čije se akcije prodaju na aktivnom tržištu,
menadžeri mogu najbolje da zadovolje vlasnike maksimiziranjem vrednosti njihovog
vlasništva.
Najčešće primenjivan model vrednovanja korišćen od strane finansijskih menadžera,

je pristup tekuće vrednosti budućeg toka gotovine. To se obezbeđuje putem sledeće
formule: 116
N Dt
P= -------------
t=1 (1 + k)t
gde je:
Dt = dividende za vlasnike firme za period t
k = zahtevana stopa prinosa-povrata za investitore u akcije
Faktori, koji utiču na vrednost, su dividende, koje su opet zavisne od zarade firme i
povrata (prinosa) zahtevanog od deoničara, koji je opet pod uticajem rizičnosti i
varijabilnosti toka zarade. Model toka gotovine balansira rizik i prinos (povrat)
sadržan u toku gotovine i takođe eksplicitno računa na proračun (podešavanje)
vremena prihoda toka gotovine kroz diskontovani proces.
Kriterijum maksimizacije bogatstva deoničara obuhvata više od jedne alterantive cilja

maksimiziranja zarade, koje su u ovom eksplicitnom razmatranju rizika i proračuna
uključene. Menadžment tim može povećati očekivanu buduću zaradu investiranjem i
promenom finansijskog miksa firme, ali ta aktivnost ne bi bila u najboljem interesu
vlasnika ako ona suštinski povećava varijabilnost budućeg toka gotovine.
Operativno, menadžeri banaka koje javno prodaju svoje akcije, i koje pokušavaju da
maksimiziraju cene akcija u firmi, moraju preduzeti upravljačke aktivnosti koje
pozitivno utiču na očekivanu zaradu i istovremeno limitiraju izloženost riziku. Da bi
se najbolje zadovoljio interes vlasnika banke, rizik mora da bude balansiran sa
porastom očekivane zarade. Povećanje zarade praćeno preko odobravanja rizičnijih
kredita može prouzrokovati pad vrednosti akcija, ako tržište oseti da je povećani
kreditni rizik veći nego nadoknada rasta zarade. Moguća varijabilnost u očekivanom
budućem prihodu mogla bi prouzrokovati porast u zahtevanoj stopi prinosa od strane
investitora, što bi moglo prouzrokovati korigovanje cena akcija na dole.
116
Ibidem, str. 52.
206 BANKE I RIZICI

Efekat politike dividende na evaluaciju akcija banke se komplikuje sa regulatornim

ograničenjima koja se odnose na adekvatnost kapitala. Sposobnost banke da podupire
rast aktive se ograničava odgovarajućim nivom kapitala. Isplaćene dividende
investitorima smanjuju kapital i ograničavaju rast osim ako se novi deonički kapital
osigurava putem prodaje novih običnih akcija. Krajnji cilj upravljanja bankom je
maksimiziranje bogatsva vlasnika banke. Maksimiziranje bogatstva deoničara zahteva
da menadžment tim balansira očekivani prinos sa rizikom.
8.2.3. Faze procesa upravljanja rastom vrednosti banke

Sposobnost da se upravlja rastom vrednosti banke je jedan esencijalni deo razvoja
zdrave korporativne i poslovne strategije odnosno, strategija koje kreiraju vrednost za
deoničare i održavaju prednost korporativne kontrole na tržištu. Evaluacione tehnike i
pristupi mogu da budu kompleksni u njihovim detaljima, ali su relativno otvoreni i
jasni u njihovim ciljevima i primeni. Upravljanje procesom rasta vrednosti banke
može se obuhvatiti u tri faze: investiranje, restruktuiranje i primenu nove poslovne
filozofije kreiranja vrednosti. Faze procesa upravljanja rastom vrednosti banke mogu
se detaljnije videti na pregledu br. 8-1. 117
Pregled br. 8-1:

1. Investiranje
Identifikovanje restrukturnih prilika:
 Upravljanje analizom restruktuiranja (pentagon pristup)
 Utvrđivanje poslovnih strategija i planova
 Razvijanje restruktuiranja i ekspanzionih scenarija
2. Izvršavanje programa
Izvršavanje programa restruktuiranja
 Izvršavanje internih inicijativa
Ubrzavanje rasta
Povećavanje margina
Smanjenje troškova
Dokapitalizacija
 Izvršavanje eksternih inicijativa
Prodaja poslova
Rekapitalizacija
Pripajanje novih poslova
3. Promena poslovne filozofije
Izgrađivanje pristupa upravljanjem vrednosti
 Ugrađivanje vrednosti u planiranje
 Ponovo razmišljanje o procesu investiranja kapitala
117
1991, str. 71.
BANKE I RIZICI 207

 Veza kompenzacija sa kreiranom vrednošću

 Razvijanje strategije komuniciranja investiranja
 Preoblikovanje uloge top menadžmenta
Naime, sasvim je jasno, da se fokus upravljanja rastom vrednosti ne može kreirati kroz
finansijske manipulacije. Kreiranje vrednosti može se ostvariti kroz razvoj zdravog i
pouzdanog strategijskog i operativnog planiranja poslovanja banke. Veza između
zdrave strategije i kreacije vrednosti je veoma tesna, pa su otuda finansijske
manipulacije u ovom smislu veoma retka pojava.
8.2.4. Dilema: samostalan ili rast sa drugom bankom

Visoke performanse banke dolaze od kreiranja što je moguće veće vrednosti od
poslovanja i aktive koju banka poseduje. Drugim rečima, veća vrednost banke je
rezultat upravljanja bankom – poslovanjem i aktivom – na jedan superiorniji način.
Top menadžeri u bankama, koje upravljaju dobro svojom vrednošću, u mogućnosti su
da posvete više vremena na fokusiranje vođenja i kreiranja vrednosti od svog
poslovanja. Upravljanje vrednošću u banci zahteva fokus na dugoročno vođenje
povrata toka gotovine, a ne samo na promene u zaradi po deonici nakon svakog
kvartala, kao i voljnost nepristrasnog adaptiranja na vrednosno orijentisanom pogledu
korporativnih aktivnosti koje raspoznavaju poslove po onom šta oni i treba da budu –
investicije u produktivnu aktivu koja donosi povrat iznad njihovih oportunitetnih
troškova kapitala. VEĆA VREDNOST
SAMOSTALNO ILI SA NEKOM
DRUGOM BANKOM?
Aktiva Upravljanje aktivom Pasiva

ili pasivom?
Bolje vlasništvo ili Bolje vlasništvo ili

prodaja nekom? prodaja nekom?
Vlasništvo Prodaja Vlasništvo Prodaja
Nepromenjeno Lišavanje Finansijski Subsidijarni

Kombinovanje Prestanak miks (dug, dug
sa novom okretanja kapital, akcije
aktivom: Isknjižavanje proiritetne itd.) Refundiranje
- interno deoničkog Svop ili reka- duga,
investiranje kapitala kapitalizacija opraštanje
- akvizicija Pripajanje ili Struktura
Efikasnije prodaja dospeća duga Rekupovina
poslovanje: Likvidacija: Novi dug ili deonica:
- povećanje - totalna prioritetne - tender
prihoda
208 - ogromna deonice - otvoreno
BANKE I RIZICI
- smanjenje dividenda Nova emisija tržište
troškova Lizing deonica
- planiranje Sekjuritizacija
poreza
Slika br. 8-5: Upravljanje perspektivnom vrednosti banke
Navedena slika br. 8-5 pokazuje upravljanje perspektivnom vrednošću banke, 118 koju
karakteriše sposobnost adaptiranja jednim prodorskim načinom poslovanja i voljnošću
da se iskoriste povoljne šanse i kreira povećana vrednost. Konačno i možda
najvažnije, ovaj način uključuje potrebu razvoja i institucionalizacije filozofije
upravljanja vrednošću kroz organizacionu strukturu banke.
U suštini, proces vrednosno orijentisane filozofije banke ima dva jasna aspekta. Prvi
uključuje restruktuiranje koje oslobađa vrednost koja je u klopci firme. Ovaj aspekt
aktivnosti može odmah da pokaže rezultate koji se mogu rangirati od osrednjih do
spektakularnih, kao što je na primer, skok cena deonica samo u toku jednog meseca.
Ovo može da bude i veoma nepovoljno za firmu (potreba adžastiranja discipline na
relativno visokom nivou dugova). Drugi aspekt upravljanja procesom vrednosti odnosi
se na razvoj vrednosno orijentisanog pristupa vođenju i upravljanju bankom posle
restruktuiranja. To uključuje utvrđivanje prioriteta baziranih na kreiranju vrednosti:
planiranje, merenje performansi, stimulativnih kompenzacionih sistema u pravcu
vrednosti deoničara i komuniciranje sa investitorima u izrazima kreiranja vrednosti.
Za uspešno upravljanje rastom vrednosti banke neophodno je transformisati poslovnu i

upravljačku filozofiju banke i vrednost, kao izraz, integrisati u poslovnu i
korporativnu strategiju banke. Prihvatanjem vrednosti kao krucijalnog cilja od strane
deoničara, stvara se osnova za dugoročnu orijentaciju za fokusiranje rasta vrednosti
banke, njenih performansi i dividende kao uvećanja bogatstva deoničara.
118
1991, str. 29.
BANKE I RIZICI 209

8.3. METODE I OKVIRI RASTA VREDNOSTI BANKE
8.3.1. Metode i tempo rasta vrednosti banke

Rast vrednosti banka može da ostvari na različite načine. Teorija i praksa poslovnog
bankarstva poznaju više metoda od kojih se tri najčešće spominju: 119
 metod internog rasta,
 metod eksternog rasta, i
 metod kombinovanog rasta.
Metod internog rasta vrednosti banke se oslanja uglavnom na sopstvene resurse

(prostor, opremu, ljude, informacione sisteme, finansijska sredstva) i ima svojih
prednosti i nedostataka. Prednosti se ogledaju u tome da: metod zahteva manja ili čak
ne zahteva ulaganja, banka može brže reagovati na promene na tržištu i metod ne
zahteva period pripreme, da bi banka počela ostvarivati rast. Nedostaci se ispoljavaju
kao: moguća ograničenja u postojećoj tehnologiji, organizaciji i poslovnim navikama,
nedovoljna spremnost da se realno utvrdi i kvantificira veličina i struktura
neiskorišćenih sopstvenih uslužnih kapaciteta.
Metod eksternog rasta omogućava banci da relativno brzo poboljša svoje pokazatelje
profitabilnosti, produktivnosti i ekonomičnosti. Ovaj metod se ostvaruje preko procesa
fuzije i akvizicije banaka, čime se utiče na smanjenje fiksnih troškova i troškova
upravljanja, zatim se smanjuje broj neprofitabilnih filijala, čime banka ostvaruje niz
prednosti na tržištu, kao što su: veća stopa profitabilnosti poslovanja, jača
konkurentska sposobnost i veća disperzija rizika. Praksa u razvijenim tržišnim
privredama u zadnjoj deceniji je pokazala, da se metod eksternog rasta široko
primenjuje u savremenom bankarstvu.
Metod kombinovanog rasta, odnosno kombinacija navedena dva metoda, banka koristi
da bi u određenim uslovima maksimalno iskoristila prednosti uz istovremeno
minimiziranje nedostataka oba metoda (na primer, nastup banke na inostrano tržište).
Banka, prvo, mora interno ojačati da bi bila sposobna da se konkurentski bori na
drugim tržištima i sa snažnijom konkurencijom. U tom slučaju i eksterni rast banke
ima svoj smisao ako se on ostvaruje, ne samo kvantitativno, već i kvalitativno. Pod
ovim se podrazumeva da dođe, ne samo do prostog kvantitativnog objedinjavanja
resursa dve ili više banaka, već da pri tome dođe i do stvarnog smanjenja 'viškova'
radne snage, ukidanja 'viška' ili neprofitatabilnih poslovnih jedinica (filijala,
ekspozitura, isturenih šaltera), boljeg korišćenja informacionog sistema, racionalnijeg
korišćenja finansijskih sredstava itd.
119
Prof. dr Uroš N. Ćurčić: Marketing poslovne banke, drugo izdanje, Feljton, Novi
Sad, 1997, str. 158-160.
210 BANKE I RIZICI

Koji će od ovih metoda banka koristiti zavisi od mnogobrojnih eksternih i internih
faktora, kao i od navedenih karakteristika – prednosti i nedostataka – ovih metoda.
Među najvažnije faktore izbora korišćenja metoda rasta vrednosti banke spadaju:
- velična banke,
- definisani ciljevi banke (na primer: obim izvora ili ciljna profitabilnost),
- izabrani pravac razvoja banke,
- stepen saturacije ciljnog tržišta,
- izabrana strategija diversifikacije,
- stepen rizika koji banka može preuzeti,
- politička klima i događaji,
- mere društva u privredi i, posebno, u sferi kreditno-monetarne politike,
- razni elementi psihološke prirode, i
- drugi faktori.
Dakle, pored navedenih faktora, izbor metoda rasta banke zavisi i od toga, kako će
menadžment tim banke iskoristiti prednosti, odnosno umanjiti dejstvo nedostataka,
koje svaki navedeni metod ima.
Pored strategije izbora korišćenja metoda rasta, pred banku se postavlja i pitanje
strategije ostvarivanja tempa rasta vrednosti banke. Suština pitanja je: kojim faktorima
je determinisan tempo rasta vrednosti banke i kojom brzinom treba ostvarivati tu
stopu rasta? Na ova strategijska pitanja menadžment tim banke treba blagovremeno
dati odgovore i determinisati ih strategijskim planom i poslovnom politikom banke.
Prilikom razmatranja brojnih faktora koji determinišu tempo rasta vrednosti banke, ne
bi se smeli zanemariti sledeći, kao što su:
- izabrani metod rasta,

- obim, kvalitet i struktura raspoloživih sredstava,
- atraktivnost i širina asortimana proizvoda i usluga,
- obim, snaga i struktura konkurencije na ciljnom tržištu,
- postojeća društvena, politička i ekonomska klima, i
- mere društveno-političke zajednice u oblasti kreditno-monetarne i finansijske
sfere.
Menadžment tim banke treba da ima u vidu endogeno i egzogeno delovanje navedenih
faktora, kako bi formulisao realan tempo rasta vrednosti banke i u tom pravcu usmerio
sve aktivnosti u poslovnim segmentima banke. U relativno stabilnim uslovima
poslovanja, što prvenstveno podrazumeva nisku ili normalnu stopu inflacije, može se
relativno lako i pouzdano pratiti tempo rasta pojedinih konkurentskih bankarskih
institucija i strategijski se opredeljivati za jednu od mogućnosti: (1) ići ispred
konkurencije, (2) slediti lidera-vođu, (3) oslanjati se na strategiju modifikacije
proizvoda i usluga prema zahtevima određenog tržišnog segmenta, ili (4) se pak
uključivati u 'trku' sa inovacijama, oslanjajući se na sopstvenu proizvodno-uslužnu
superiornost. Svaka od ovih mogućnosti zahteva poznavanje tržišnih segmenata i
BANKE I RIZICI 211

tržišta banke u celini, kao i sopstvenih internih mogućnosti, da se željeni tempo rasta
banke ostvari.
8.3.2. Pentagon okvir za utvrđivanje šansi restruktuiranja

Na primeru jednog analitičkog okvira za utvrđivanje prilika restruktuiranja u pet
dimenzija, može se sagledati mogućnost restruktuiranja postojećeg poslovanja firme.
Pentagon okvir (slika br. 8-6.) pokazuje kako teku faze procesa restruktuiranja
odnosno procenjivanja šansi. 120
Tekuća tržišna
vrednost
Gap tekuće Maksimalne
percepcije 1 šanse prodora
Vrednost Optimalno
kakva jeste
5 restrukturir
OKVIR ana
2 RESTRUK
- Ukupne šanse
Strategijske i banke kao firme
operativne TURIRAN
šanse JA
4
Veća vrednost banke 3 Veća vrednost sa
sa internim Šanse za prodaju i eksternim
popravkama akviziciju popravkama
Slika br. 8-6: Pentagon okvir za procenjivanje prilika restrukturiranja
Proces restruktuiranja se sastoji od pet faza i to:
120
1991, str. 35.
212 BANKE I RIZICI

 prva, razumevanje tekuće tržišne vrednosti (revizija performansi sa aspekta

deoničara, koja se vrši analiziranjem tržišne situacije i tržišnog potencijala, da bi
se iskoristile šanse i sinergetski efekti u strategijskom pripajanju određenih
poslova);
 druga, vrednost firme kakva jeste (potrebno je proceniti vrednost svake
komponente portfolija na bazi projektovanog budućeg toka gotovine, uzimajući u
obzir ključne prilive i odlive, kako bi se izvršila komparacija sa ukupnom
tržišnom vrednosti);
 treća, potencijalna vrednost sa internim poboljšanjima (pokušaj da se proceni
vrednost svakog posla sa agresivnijim planovima i strategijama i na toj osnovi
proceni potencijalna vrednost firme i buduća vrednost performansi svakog posla i
firme kao celine);
 četvrta, potencijalna vrednost sa eksternim poboljšanjima (podrazumeva četiri
scenarija: prodaju strategijskom kupcu-drugoj firmi koja bi mogla da uspešnije
posluje i ostvari sinergiju, osnivanje nove firme, otkup od strane menadžmenta ili
treće strane, i konačno, likvidacija), i
 peta, optimalno restruktuirana vrednost firme (uzimaju se u obzir interna i
eksterna perspektiva i izrađuje plan restruktuiranja na osnovu čega se preduzimaju
konkretne poslovne akcije).
Naime, potrebno je proceniti tekuću i potencijalnu internu vrednost poslova baziranu

na očekivanim tokovima gotovine i komparirati iste sa eksternom prodajnom
vrednošću, da bi se razvile opcije restruktuiranja. Kompariranje vrednosti može
pomoći da se identifikuju ‘gap’-ovi u percepcijama između investitora i menadžment
tima firme oko perspektive poslovanja.
8.3.3. Konceptualni okvir maksimiziranja vrednosti banke

Savremena bankarska teorija i praksa ukazuju, da je jedan od ključnih faktora uspeha
moderne banke njen menadžment tim, pošto se maksimiranje profita banke ostvaruje
preko poboljšanja konkurentske pozicije banke i to: 121
(1) obavljanjem širokog asortimana usluga umesto specijalizacije (univerzalna

banka);
(2) preko davanja većeg zančaja srednjem tržištu;
(3) održavanjem širokog spektra ponuđenih proizvoda i usluga, koncentracijom na
pakete proizvoda i usluga, na lične kontakte i uz veću primenu automatizacije u
poslovanju;
(4) globalnom promocijom kao primarnom konkurentskom prednosti;
(5) pružanjem najvišeg nivoa kvaliteta usluga.
121
Prof. dr Uroš N. Ćurčić: Bankarski portfolio menadžment – Strategijsko upravljanje
bankom, bilansima, kvalitetom, bonitetom i portfolio rizicima banke, drugo prošireno
i prerađeno izdanje, Feljton, Novi Sad, 2002, str. 325.
BANKE I RIZICI 213

Od izuzetne važnosti je kvalitet čelnih i ključnih ljudi u banci, podsticaj za inovacije,
praćenje i ocena rada uz adekvatno nagrađivanje.
Konceptualni okvir za primenu principa maksimiranja vrednosti, kao cilj banke,

prema teoriji je određen od tri bazične snage: (1) vlasničkim preferensama, (2)
ponašanjima i odlukama menadžment tima i (3) društvenim uticajem, koji se ispoljava
kroz pravnu i ekonomsku sredinu. Da bi se postiglo maksimiranje vrednosti ili pak,
drugi alternativni ciljevi, kao što su: maksimiranje profita, maksimiranje veličine,
satisfakcija ili troškovne preference, banka može koristiti sledećih šest strategija:
- upravljanje razlikom kamatne stope;

- kontrolu troškova;
- upravljanje likvidnom pozicijom;
- upravljanje kapitalom;
- upravljanje porezima, i
- upravljanje vanbilansnim aktivnostima.
Grafički prikaz ilustrovan je na sledećoj slici br. 8-7: 122
VLASNIČKE PREFERENSE
PONAŠANJE I ODLUKE BANČINI DRUŠTVO: PRAVNA I

MENADŽMENT TIMA CILJEVI EKONOMSKA SREDINA
POLITIKE ZA
OSTVARIVANJE CILJEVA
BANKE
1. Upravljanje razlikom kamatne stope
2. Kontrola troškova - izdataka
3. Upravljanje pozicijom likvidnosti
4. Upravljanje kapitalom
5. Upravljanje porezima
6. Upravljanje vanbil. aktivnostima
Slika br. 8-7: Implementacija principa maksimiziranja vrednosti
Polazeći od bazičnog cilja poslovne banke, da maksimizira zaradu svojih deoničara,

menadžment tim banke treba na najbolji način da ostvaruje svoje funkcije. Bazične
funkcije menadžment tima banke su: planiranje, organizovanje i kontrola. Mada su
122
Ibidem, str. 326.
214 BANKE I RIZICI

bazične funkcije menadžmenta ostale iste, njegovi zadaci su danas, posle deregulacije
finansijskog tržišta, znatno oštrije ispoljeni usled konkurentske borbe i pogoršanih
uslova za ostvarenje profita. Za ostvarivanje bazičnog cilja banke, neophodno je
‘oživeti’ i usmeriti celokupni proces aktivnosti planiranja, organizovanja i kontrole.
Ostvarivanje zadataka menadžment tima u promenjenim uslovima, postao je kritični
faktor uspeha ili neuspeha banke. Naime, sasvim je jasno, da se listi razloga, zbog
kojih jedna banka može da ode u stečaj, pored loše plasiranih kredita i pada
ekonomije, može dodati i loš kvalitet menadžmenta.
Znanja i sposobnosti, koje danas moraju posedovati menadžeri u bankama, pored

znanja o bankarskoj tehnici i tehnologiji, moraju biti proširena na probleme
menadžmenta i moraju biti na višem nivou od sadašnjeg. Naime, nema sumnje da su
danas znanja zaposlenih o klasičnoj bankarskoj tehnici i tehnologiji u bankama na
visokom nivou, ali se to ne može reći i za znanja iz menadžmenta. Mada se do sada u
bankama menadžment nije vrednovao kao ključni faktor uspeha ili neuspeha banke,
danas i u savremenim bankarskim institucijama razvijenih zemalja, kao što je to,
recimo američko bankarstvo, za sprovođenje daljih reformi u bankarstvu, oseća se
nedostatak upravo kvalitetnog menadžmenta. Odnosno, čak i tamo se oseća nedostatak
stručnih i savremeno obrazovanih i osposobljenih bankara, koji imaju i znanja i
sposobnosti za preduzimanje rizika u bankarskim poslovima. 123
8.3.4. Kreiranje uvećavanja vrednosti akcionara

Sa utvrđivanjem maksimizacije bogatstva akcionara, kao bazičnog kriterijuma
odlučivanja ili merenja performansi, rizik i prinos se razmatraju simultano.
Maksimizacija bogatstva akcionara znači, da se svaka odluka evaluira u znaku njenog
uticaja na vrednost (cenu) bančinih akcija. Smatra se da tri faktora interaktivno
determinišu vrednost učešća banke, tj. bogatstva akcionara: 124
 povrati ili tok gotovine akcionarima banke (mogućnost dividende),

 proračun vremena povrata ili toka gotovine (rokovi dividende),
 rizik performansi akcionara banke (visina dividende).
Kreiranje ili uvećavanje vrednosti ili bogatstva deoničara bi trebalo biti jedan od
najvažnijih ciljeva banke kao finansijske institucije. I zaista, svaka konsolidacija i
povezivanje u industriji finansijskih usluga, obavlja se u nameri da se poboljša
uvećavanje vrednosti deoničara kombinovane finansijske institucije. Postoji nekoliko
tehnika za merenje internih performansi koje se u banci mogu koristiti za procenu
uvećavanja vrednosti deoničara. Te tehnike obuhvataju: 125
123
Ibidem, str. 327.
124
Duane B. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks –
Community, Regional and Global, Prentice Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1990,
str. 35.
BANKE I RIZICI 215

(1) procenu rizika (‘risk assessment’),
(2) dodatu ekonomsku vrednost (‘economic value added’ ili ‘EVA’), i
(3) balansiranu bodovnu kartu (‘balanced scorecard’ ili ‘BSC’).
(1) Procena rizika je metod koji fokusira procenu rizika i rizika upravljačkih jedinica
u cilju merenja uvećavanja vrednosti deoničara. Ovaj metod obuhvata aktivnost
identifikacije svih tipova rizika uključivši: kreditne, tržišne, strategijske, operativne i
političke rizike. Finansijska institucija treba inkorporirati sve tipove potencijalnih
rizika u njen interni model rizične vrednosti (‘value-at-risk’ ili skraćeno ‘VAR’), koji
determiniše projektovani iznos maksimalnog gubitka pojedinog portfolija tokom datog
perioda.
Procene rizične vrednosti treba da su bazirane i određene na ponašanju i kretanjima

navedenih faktora rizika (kreditnog rizika, tržišnog rizika, rizika likvidnosti).
Finansijske institucije treba da mere i upravljaju prirodom internih odnosa svih
njihovih rizika i da ih minimiziraju na oprezno prihvatljiv nivo poslovnog rizika, u
nameri da uvećaju kreiranu vrednost svojih deoničara.
(2) Dodata ekonomska vrednost (‘economic value added’ ili skraćeno ‘EVA’) može da
se koristi u proceni uvećavanja vrednosti deoničara preko seta matrica koje
determinišu da li aktuelni neto prihod po izveštaju premašuje predodređenu očekivanu
zaradu. Model EVA izjednačuje razliku između zvanično objavljenog neto prihoda i
finansijskih troškova kapitala koji terete zaradu (EVA = neto prihod – troškovi
kapitala i investiranja). Kada je koeficijent EVA pozitivan, to označava uvećavanje
vrednosti, a kada je negativan, to pokazuje da vrednost deoničara opada.
Koncept EVA podrazumeva da jedna investicija mora generisati prinose najmanje

ekvivalentne troškovima kapitala, da bi se smatrala profitabilnom i ekonomski
opravdanom. Trošak kapitala je izmereni troškovni prosek dugoročnog duga i
deoničkog kapitala koji deoničari i holderi obveznica treba da zarade investiranjem u
jednako rizični investicioni poduhvat. EVA meri kombinovane performanse banke
bazirane na njenom prinosu na ukupan kapital – deonički i dugoročni dug. Koncept
EVA meri koliko su dobro deoničari pripojene banke nagrađeni za investiranje baš u
tu kombinovanu banku, a ne u neku drugu. Tradicionalna mera prihoda je razmatrala
samo jedan tip troškova kapitala – kamatu na dug – dok je ignorisala troškove
finansiranja putem deoničkog kapitala. Ovi troškovi treba da budu procenjeni i
uključeni u merenje performansi, da bi se procenilo na odgovarajući način koliko će
banka biti uspešna u kreiranju bogatstva svojih deoničara posle fuzije.
125
Zabihollah Rezaee: Financial Institutions, Valuations, Mergers, and Acquisitions –
2001.godine, str. 291-292.
216 BANKE I RIZICI

Poslovi fuzije i akvizicije mogu se smatrati uspešnim u poboljšanju kreacije vrednosti
deoničara kada oni povećavaju dodatnu tržišnu vrednost (‘market value added’ ili
skraćeno ‘MVA’). MVA je razlika između tržišne vrednosti fuzionisane banke i
njenog investiranog kapitala (uključujući deonički kapital i dugoročni dug):
MVA = tržišna vrednost fuzionisane banke minus investirani kapital

MVA = sadašnja vrednost očekivane buduće EVA vrednosti
EVA = prihod po računovodstvenim izveštajima minus troškovi kapitala
CCh = veličina prosečnih troškova kapital i investirani kapital, uključujući
deonički kapital i dugoročni dug (weighed average cost of capital, invested capital
including both equity and debt = capital charges CCh).
(3) Balansirana bodovna karta ili izbalansirana lista merila (‘balanced scorecard’ ili
‘BSC’) je metod koji se najčešće koristi kao tehnika procene uvećanja vrednosti
deoničara. BSC metod je relaativno nova tehnika merenja originalno razvijena od
Kaplan-a i Norton-a 1992.godine. 126 BSC pristup sugeriše ravnotežu između
finansijskih mera (neto prihoda, profitabilnosti, povrata investicija) i nefinansijskih
mera (kvaliteta proizvoda i usluga, satisfakcije korisnika, inovativnosti, satisfakcije
zaposlenih) u proceni uvećanja vrednosti deoničara. Ključna karakteristika BSC
metoda je da on meri finansijske i nefinansijske faktore uključujući:
 finansijske indikatore,
 satisfakciju korisnika,
 interno poslovanje, i
 porast zaposlenih i učenje.
Finansijske mere uključiv: neto prihod, operativnu marginu, zaradu po deonici i

prihod od novih proizvoda se ultimativno koriste za procenu uvećanja bogatstva
deoničara. Operativno merenje odnosi se na produktivnost, operativnu efikasnost i
efektivnost, inovacije proizvoda, tehnološki napredak i sigurnost. Merenje korisničke
perspektive koristi se za procenu satisfakcije korisnika preko informacija o
ponavljanju poslova ili o lojalnost korisnika. Ove mere omogućuju finansijskoj
instituciji da proceni kvalitet svojih proizvoda i usluga za popravljanje satisfakcije i
zadovoljenje potreba korisnika. Mere učenja i rasta determinišu u kojoj meri je radna
snaga spremna i motivisana da bude kreativna i inovativna. Merenje uključuje trening
kod kuće i na poslu, kontinuiranu profesionalnu edukaciju, preporuke i druga
ovlašćenja zaposlenih.
Efektivni BSC treba da vrši balansiranje između vodećih performansi, odnosno

vodećih indikatora i zaostajućih indikatora.
126
Robert S. Kaplan and David P. Norton: The Balanced Scorecard – Measures that
Drive Performance, Harvard Business Review on Measuring Corporate Performance,
Harvard Business School Press, 1998, str. 123-215.
BANKE I RIZICI 217

 kako vas vide vaši korisnici,

 kako one izgledaju njihovim deoničarima,
 kako one mogu da poboljšaju kvalitet i da budu efikasnije i efektivnije, i
 mogu li one kontinuirano da poboljšavaju i uvećavaju vrednost deoničara.
Metodologija BSC je korisna za finansijske institucije putem koje treba da se osigura

ostvarivanje njihovih ciljevati sa obezbeđivanjem odgovora na napred navedena
pitanja. Efikasnije i efektivnije poslovanje banke pozitivno utiče na vrednost
performansi, što kontinuirano doprinosi i rastu vrednosti banke kao finansijske
institucije.
8.5. RAST VREDNOSTI BANKE FUZIJOM I AKVIZICIJOM
8.5.1. Pojam i suština fuzije i akvizicije banaka

Fuzija ili spajanje (‘merger’) je aktivnost spajanja dve ili više banaka u jednu, novu
banku. Pri tome, ranije banke gube svoj identitet i nastavljaju svoje poslovanje kao
nova banka, obično sa novim imenom, novom filozofijom i novim stilom poslovanja.
Akvizicija ili pripajanje (‘acquisition’) je aktivnost kada jedna, obično veća banka, ali
ne uvek, pripoji-preuzme jednu ili više manjih banku i nastavi poslovanje pod svojim
postojećim imenom
Preuzimanju banaka putem fuzije i akvizicije prethodi analiza, čiji je primarni zadatak
da sagleda efekte fuzije i akvizicije na vrednost buduće banke. Cilj je da se spajanjem
ili preuzimanjem banke ili banaka dobije veća vrednost buduće banke od zbira
vrednosti banke i banaka koje se spajaju, odnosno preuzimaju. Ovo se zasniva na
očekivanim sinergetskim efektima procesa preuzimanja banaka. Takav proces
uprošćeno ilustruje sledeća jednačina: 127
V(AB) > V (A) + V (B)

gde je:
V = vrednost banke
A = banka koja vrši preuzimanje
B = banka koja se preuzima (ciljna banka)
Sinergetski efekti mogu se očekivati u povećanoj efikasnosti poslovanja nove banke.

To se, pre svega, odnosi na sledeće elemente poslovanja:
 povećanje ekonomije obima,

 veća konkurentska sposobnost,
127
Milutin Ćirović: Bankarski menadžment, Ekonomski institut, Beograd,
218 BANKE I RIZICI

 pristup na nova tržišta,

 racionalnija prodajno-poslovna mreža,
 povećanje finansijskog potencijala, i
 kvalitetniji menadžment tim banke.
Proces fuzije i akvizicije banaka u razvijenim tržišnim privredama je nužan i koristan.

Nužan zbog toga, što se preko jednog racionalnog tržišnog mehanizma izbacivanja iz
sistema rešava pitanje banaka sa slabim performansama, i koristan, što se osnivanjem
novih banaka povećava konkurentska snaga na bankarskom tržištu. Novi talasi fuzija i
akvizicija u protekloj deceniji u bankarskom i finansijskom sektoru SAD to potvrđuju.
Bankarska teorija i praksa poznaju tri pristupa za testiranje i evaluaciju vrednosti nove
banke nastale spajanjem ili pripajanjem banaka. Prvi, projektovna evaluacija buduće
nove banke može se sagledati na osnovu diskontovanog toka profita koji bi nova
banka trebalo da ostvari u narednom periodu, u odnosu na kombinovanu stopu prinosa
koju bi ostvarile dve banke. Drugi, za evaluaciju se može koristiti knjigovodstvena
vrednost banaka i to kao razlika između prilagođene knjigovodstvene vrednosti
bankarskih aktiva i vrednosti njihovih obaveza. Treći, evaluacija bankarske firme
polazi od tržišne vrednosti deoničkog kapitala banke na osnovu tekuće berzanske cene
jedne deonice pomnoženom ukupnim brojem emitovanih deonica.
8.5.2. Motivi i determinante fuzije i akvizicije banka

Primarni motiv, koji stoji gotovo iza svake fuzije i akvizicije banaka u industriji
finansijskih usluga, povezan je sa ključnom svrhom egzistencije svakog poslovnog
entiteta – maksimiziranjem vrednosti deoničara. Rast bogatstva deoničara fuzijom i
akvizicijom entiteta ili je razultat vrednosti kreirane tom fuzijom i akvizicijom ili
može rezultirati od transfera bogatstva sa imaoca obveznica na imaoce deonica sa
nepromenjenom ukupnom tržišnom vredosti kombinovanog entiteta. To može da bude
postignuto:128
 poboljšanjem efikasnosti i efektivnosti kombinovanih institucija preko ekonomije
obima i smanjenja troškova;
 povećanjem njihove tržišne snage preko prodajnih cena i naknada za usluge; i
 povećanjem njihovog pristupa pouzdanijoj poslovnoj mreži.
Kada se dva entiteta kombinuju, fuzionisani entitet očekuje veću zaradu-profit. Drugi
faktori koji mogu da budu važni u fuziji i akviziciji su: sinergija, ekonomija obima,
prisustvo na tržištu, kultura, smanjenje troškova, povećanje prihoda, povećanje
poslovanja i teritorije. Praksa tekućeg rapidnog koraka fuzija i akvizicija ukazuje na
nekoliko karakterističnih faktora (pregled br. 8-2).
Pregled br. 8-2:
128
Zabiholah Rezaee: Financial Institutions, Valuations, Mergers and Acquisitions –
The Fair Value Approach, Second Edition, John Wiley & Sons, New York, 2001, str.
84.
BANKE I RIZICI 219

Područje Indikatori-faktori
1. Regulacije 1. Smanjene restrikcije za filijale
i propisa 2. Primena RNIB Act-a iz 1994. eliminisane su
međudržavne bankarske restrikcije
3. Primena GLB Act-a iz 1999. dozvoljena je
konsolidacija u FSI
2. Izveštavanje i 1. Primena opšte prihvaćenih računovodstvenih principa
računovodstveni (GAAP) nasuprot Regulatornih računovodstvenih
standardi principa (RAP)
2. Standardi fer vrednosti
3. Propis o eliminisanju metoda interesnog udruživanja
3. Tehnološki 1. Napredak u komunikaciji i tehnologiji procesiranja
napredak podataka
2. Internet bankarstvo
3. Korišćenje Web stranica
4. Poslovno iskustvo 1. Porast koncentracije finansijskih institucija na
nacionalnom nivou
2. Povećanje snage i kvaliteta zarade
3. Ekspanzija ponude finansijskih usluga
4. Ravnomeran rast cena bankarskih deonica
5. Porast broja banaka
6. Redukcija bankrota banaka
5. Ekonomski 1. Ekonomski rast
faktori 2. Niske kamatne stope
3. Izobilje novca raspoloživog za investiranje
4. Višak finansijskog kapitala
Fuzije i akvizicije su postale česta praksa u industriji finansijskih usluga u SAD. Ipak,
slični izazovi moraju da budu odgovarajuće usmereni da osiguraju uspeh ovih
poslovnih poteza. Smatra se, da je talas megafuzija i akvizicija deo trenda ujedinjenja
u industriji finansijskih usluga, koji je počeo ranih 1980-tih,u podeli rizika i uštedi
troškova. To je evidentno preko opadanja broja finansijskih institucija u periodu
između 1985. i 1999.godine (kada je broj komercijalnih banaka opao za 40%). 129
Izazovi za obavljanje poslova fuzije i akvizicije uključuju prilike da se: (1) postigne
profitabilni posao (tj. finansijska korist za deoničare za obe institucije) i (2) prinudno
ujedinjuju eventualne prepreke tokom procesa kombinovanja ljudskih i fizičkih
resursa. Kada se razmatra posao fuzije i akvizicije, treba da se istraže i procene
finansijske prilike i srodne prepreke (na primer, različita korporativna kultura).
Dopuštajući da je nemoguće identifikovati sve uzroke i efekte tekućih fuzija i
akvizicija u praksi industrije finansijskih usluga, svrha je da se pomoću navedenih
uzroka objasni i razume najveći broj nedavnih fuzija i akvizicija.
129
Ibidem, str. 88.
220 BANKE I RIZICI

Navedeni pregled 3-1 daje sumarni iskaz mogućih determinati fuzije i akvizicije
finansijskih institucija. Prvo, bilo kakav porast broja fuzija i akvizicija bio bi nemoguć
bez eliminacije tradicionalnih međudržavnih ograničenja i restrikcija filijala. Drugo,
nivo koncentracije daje tržištu veću snagu i kupovnu moć za pripajanje drugih banaka.
Treće, suštinski napredak u informacionoj tehnologiji, komunikacijama i obradi
podataka igra važnu ulogu u olakšavanju i obavljanju virtuelno moguće fuzije i
akvizicije u bankarskoj industriji. Četvrto, izvanredno obilje finansijskog kapitala
(novca) i cena deonica, koje rezultiraju od visokih zarada raspoloživih za investiranje,
podstaklo je kao nikad rastući talas fuzija i akvizicija u bankarskoj industriji.
8.5.3. Faze procesa fuzije i akvizicije banaka

Proces fuzije i akvizicije dve bankarske organizacije je ekstremno složen; on zahteva
duži vremenski period i velike napore i kupca i prodavca. U ovom procesu, ako se
očekuje da fuzija ili akvizicija bude uspešna, moraju se pažljivo razmotriti svi aspekti
takvog poduhvata: poslovni, pravni, operativni, organizacioni, računovodstveni i
poreski. Tokom procesa, evaluacija mora da bude jedan važan input u procesu
donošenja odluka – od incijalne ciljne analize, pa sve do integracije entiteta.
Proces fuzije i akvizicije može se sažeto predstaviti u tri opsežne faze: 130
 faza strategijske pripreme,
 faza pregovaranja i istraživanja, i
 faza finalizacije i integracije.
Grafički predstavljene, aktivnosti procesa fuzije i akvizicije su na slici br. 8-8:
Kupac PROCES FUZIJE Prodavac

I AKVIZICIJE
Prečišćava poslovni plan Prečišćava poslovni plan
Formira M&A tim Analizira sopstvenu banku
Utvrđuje M&A plan
Utvrđuje ciljne kriterije
Faza Utvrđuje vrednost franšize
Uvećava vrednost
Identifikuje kandidate strategijske Razvija prodajni dokument
Analizira ciljeve Identifikuje potencijalne
Rangira ciljeve
pripreme kupce
Finišira strategiju Finišira strategiju pregovora

pregovora Faza pregovora Utvrđuje ponudu
Pregleda poreske
Kontaktira ciljeve
Preliminarno razgovara
i istraživanja konsekvence
Piše Internet pismo Pomaže u dijalogu
Provera vrednosti banke
Utvrđuje finalnu
transakciju Faza finalizacije Pregleda konačni ugovor
Osigurava pristanak Kompletira transakciju
Finalizuje finansiranje
i integracije
Kompletira transakciju
Integriše entitete
130
BANKE I RIZICI 221

Slika 8-8: Poslovne aktivnosti banaka u procesu fuzije i akvizicije
Prva faza bilo koje fuzije ili akvizicije odnosi se na razvoj strategije koja definiše
pravac banke i utvrđuje dugoročne ciljeve kojima banka treba težiti. Ova faza
obuhvata sedam tipičnih poslovnih koraka koje treba obaviti i to:
 sačiniti strategijski plan (fokus, pravac i ciljeve banke za horizont tri do pet
godina),
 formirati tim za fuziju i akviziciju (ljudi iz ključnih bančinih funkcija),
 sačiniti plan fuzije i akvizicije (rok, strukturu transakcije, finansijske i poreske
apekte i strategiju pregovaranja),
 utvrditi kriterije za izbor kandidata (veličinu, lokaciju, kvalitet kreditnog
portfolija, miks aktive, strukturu obaveza, korisnike i tržišnu poziciju, nivo
kapitala i sistem isporuke),
 izvršiti identifikaciju kandidata,
 izvršiti anlizu kandidata, i
 uraditi preliminarnu evaluaciju i finansijsku studiju izvodljivosti.
Druga faza fokusira proces fuzije i akvizicije koji se odnosi na pregovaranje i
istraživanje. Ova faza pokriva aktivnosti od inicijalnog kontakta između kupca i
prodavca, do tačke na kojoj treba pripremiti finalni ugovor o fuziji ili akviziciji. U
ovoj fazi fuzije i akvizicije postoje četiri ključna aspekta i to:
 strategija pregovaranja,
 kontakt sa kandidatom i preliminarni razgovori,
 pismo namere, i
 pažljiva provera performansi i vrednosti banke.
Treća i poslednja faza u procesu fuzije i akvizicije je finalizacija i integracija. U ovoj

fazi transakcioni termini su finalizovani, ukupna transakcija je završena i počinje
posao integrisanja entiteta, što obuhvata pet glavnih aspekata:
 finalizaciju ugovora,
 saglasnost regulatora i deoničara,
 kratki finalni pregled,
 finalizaciju transakcija, i
 integraciju entiteta.
Obavljanje ove tri faze procesa: faza strategijske pripreme, faza pregovaranja i
istraživanja i faza finalizacije i integracije fuzije i akvizicije, spada u poslove novijeg
datuma, koji su složeni, dugoročni i odgovorni, što zahteva izuzetno stručan i
profesonalni odnos formiranih timova, menadžment timova i organa upravljanja u
bankama.
222 BANKE I RIZICI

8.4.4. Poslovne kombinacije i politike odgovornosti
Aktivnosti i transakcije fuzija i akvizicija banaka obavljaju se na postojećem tržištu
između banaka na istom tržištu, bilo gradskom ili ruralnom, ili u varijanti proširenja
tržišta na različitim lokalnim tržištima. Važno je uočiti i praviti razliku između
poslovnih kombinacija na postojećem tržištu i poslovnih kombinacija na proširenom
tržištu, zbog evaluiranja efekata i politika odgovornosti u poslovima fuzija i
akvizicija.
Fuzije i akvizicije, konsolidacije i povezivanja, su validne taktike pozicioniranja sa

namerom da pomognu kombinovanim kompanijama da se efektivnije bore na
globalnom tržištu: (1) podržavanjem postojećih poslovnih linija, (2) širenjem u nove
poslovne linije i (3) eliminisanjem ranijih konkurenata. U stvari, postoje dva tipa
poslovnih kombinacija u industriji finansijskih usluga: (1) konsolidacija i (2)
povezivanje, što pokazuje slika br. 8-9. 131
Postojeće tržište
Konsolidacije
Prošireno tržište
Poslovne
kombinacije
Postojeće tržište
Povezivanje
Prošireno tržište
Slika br. 8-9: Poslovne kombinacije u procesu fuzija i akvizicija
Konsolidacija povlači za sobom kombinaciju resursa sličnih finansijskih institucija (na

primer, banaka međusobno, banaka i bankarskih holding kompanija), kroz fuzije i
akvizicije. Povezivanje znači ekspanziju polja rada ili širine finansijske institucije u
razne finansijske usluge kroz fuzije i akvizicije banaka i drugih finansijskih institucija,
odnosno firmi finansijskih usluga (osiguravajućih kompanija, firmi za preuzimanje
rizika emitenata hartija od vrednosti, udruženih -‘mutual’ fondova).
131
Ibidem, str. 74-76. U periodu od 1990. do 1999.godine nastale su mnoge fuzije i
akvizicije banaka u SAD i u svetu. Među najvećim se smatraju: Citicorp i Travelers,
Bank Ameica i Nations Bank, Deutsche Bank i Bankers Trust, Union Bank o9f
Swizerland i Swiss Bank Corporation, Wells Fargo i Norwest, Socete Generale i
Paribus, Bank One i First Chicago, Bank Boston i Fleet Financial Group, itd. Tako je
u 1998.godini, vrednost fuzija i akvizicija banaka u SAD dostigla najveći nivo
vrednosti od 674 milijarde dolara. Najviše publikovana megafuzija bila je Citicorp i
Traveler sa procenjenom vrednosti kombinovane aktive od 669 milijaldi dolara, koja
je obuhvatala različite finansijske usluge kao što su komercijalno bankarstvo,
investiciono bankarstvo, upravljanje aktivom, brokerske poslove sa hartijama od
vrednosti i osiguranje imovine, osiguranje od nesrećih slučajeva i životno i osiguranje.
BANKE I RIZICI 223

Donošenjem GLB Act-a 1999.godine u SAD, banke su se suočile sa rastom
konkurentske pozicije osiguravajućih kompanija, brokerskih kuća, udruženih fondova,
kreditnih unija, koje su sposobne da odobravaju potrošačke i poslovne kredite, kao i da
nude ostale bankarske usluge (štedne i tekuće račune). Ovaj novi talas povezivanja
doneo je mogućnost bankama, udruženim fondovima, osiguravajućim kompanijama i
investicionim firmama, da stanu pod jedan korporativni krov. Međutim, to je dovelo
do potrebe da se više pažnje posveti politikama odgovornosti za poslove fuzije i
akvizicije u industriji finansijskih usluga. Slika br. 8-10. ilustruje, na sažet način, u
kojim segmentima su te odgovornosti neophodne. 132
Bazni standardi rizika kapitala

Regulacija
kapitala Bazelski sporazum
Finansijska modernizacija
Modeli kreditnog rizika
Efektivna kontrola procesa

Politike
odgovornosti Supervizija Praksa upravljanja rizikom
za fuzije i institucije
akvizicije
Interna struktura kontrole
Modeli vrednosti u uslovima

rizika
Finansijski izveštaji i
raskrinkavanje
Tržišna Izveštavanje interne kontrole
disciplina
Supervizorsko evaluiranje
izveštaja
Modeli ađustiranja tržišnog rizika
Slika br. 8-10: Politike odgovornosti za procese fuzija i akvizicija
Politike odgovornosti usmerene su na tri područja: (1) regulaciju kapitala, (2)

superviziju institucija i (3) tržišnu disciplinu. Tržišno vođena odgovornost i disciplina
su, verovatno, najbolja politika odgovornosti za promene u kombinovanim
institucijama. Bankarski autoriteti, regulatori i supervizori ne treba da se uključuju
132
Ibidem, str. 83.
224 BANKE I RIZICI

direktno u mikro upravljanje institucijama koje se fuzionišu. Međutim, oni treba da
procene odgovornost nadzora, da zaštite suštinski negativne spoljašnosti institucije,
korisnike, industriju finansijskih usluga i sistem i obveznike poreza, koji obezbeđuju
krajnju osnovu sigurnosne mreže. Kreatori politike i regulatori, takođe, moraju zaštiti
porast tržišne snage od fuzija i akvizicija, kako na postojećem, tako i na proširenom
tržištu.
BANKE I RIZICI 225

Treći deo:
UPRAVLJANJE PORTFOLIO
RIZICIMA BANKE
226 BANKE I RIZICI

BANKE I RIZICI 227
Glava 9.
KONCEPT PORTFOLIO
UPRAVLJANJA RIZICIMA
BANKE
228 BANKE I RIZICI

9.1. PORTFOLIO KONCEPT PERFPRMANSI BANKE
9.1.1. Pojam i suština portfolio teorije

Izraz portfolio potiče od italijanske reči portafoglio. Ova reč se sastoji od dve
komponente latinskih reči: prve, portare u značenju čuvati, nositi na sebi teret, i
druge, foglio, koja znači list knjige, pregled. U vreme Hrišćanskog Rimskog Carstva,
izraz portfolio se koristio u vezi sa čuvanjem važnih državnih dokumenata. Tokom
vremena, korišćenje ovog izraza se širilo na razna područja drugih delatnosti i
aktivnosti i danas se usko povezuje sa upravljačkim konceptom. 133
Razvoj upravljačkog koncepta na portfolio osnovi rezultirao je u portfolio teoriju.

Sofistificirani pristup donošenju investicionih odluka koji dozvoljava investitoru da
klasifikuje, predviđa i kontroliše vrste i iznose očekivanih rizika i prinosa. Takođe se
naziva i portfolio teorija upravljanja (‘portfolio mamagenet theory’) ili moderna
portfolio teorija (‘modern portfolio theory’). Esencijalno za portfolio teoriju su njene
kvantifikacije odnosa između rizika i prinosa i preduzimanja koje investitori moraju
da kompenzuju za samopouzdanje, odnosno preduzimanje na sebe rizika.
Portfolio teorija se odvojila od tradicionalne analize sigurnosti u pomeranju akcenta sa

analiziranja karakteristika individualnih investicija ka determinisanju statističkih
odnosa među individualne hartije od vrednosti koje obuhvata krajnji portfolio.
Portfolio teorija u svom pristupu se oslanja na četiri bazične faze: 134
 evaluaciju sigurnosti,
 odluku o alokaciji aktive,
 portfolio optimizaciju, i
 merenje performansi.
Evaluacija sigurnosti opisuje svet aktive u terminima očekivanog prinosa i

očekivanog rizika. Odluku o alokaciji aktive determiniše kako aktiva treba da bude
distribuirana među vrstama investicija kao što su deonice ili obveznice. Portfolio
optimizacija je pomirivanje rizika i prinosa u selekciji hartija od vrednosti koje će biti
uključene tako što se određuje koji portfolio deonica nudi najbolji prinos uz dati dati
nivo očekivanog rizika. Merenje performansi je poređenje svake performanse deonice
133
Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989,
str. 392.
134
Thomas Fitch: Dictionary of Finance and Investment Terms, Barron’s Business
Guides, New York, 1990, str. 324.
229
(rizika) u odnosnom tržištu (sistematski rizik) i u odnosnoj industriji na koju se odnosi
hartija od vrednosti (rezidualno).
9.1.2. Savremeno shvatanje portfolio koncepta u bankarstvu

Danas se u bankarstvu izraz portfolio koristi u jednom investicionom kontekstu – pre
svega u konceptu ulaganja finansijskih sredstava u kreditne i plasmane u hartije od
vrednosti, odnosno kao portfolio finansijske aktive. Međutim, portfolio koncept je isto
tako široko prihvaćen i u proizvodnim i u uslužnim delatnostima i firmama. Mada se
danas ovaj izraz koristi gotovo za sve plasmane banke u cilju ostvarivanja profita,
ipak, najviše se vezivao za portfolio hartija od vrednosti, pa je i kod nas već dugo
vremena poznat pod izrazom portfelj hartija od vrednosti.
Portfolio kombinuje držanje više od jedne deonice, obveznice, robe, investicije u

nekretnine, ekvivalenta gotovine (visoko likvidne hartije) ili druge aktive od strane
jednog individualnog investitora ili institucionalnog investitora. Svrha portfolija je
redukovanje rizika putem diversifikacije. Kao što ćemo kasnije videti, portfolio
obuhvata kako hartije od vrednosti, tako i plasmane u razne vrste kredita, koji
predstavljaju klasičnu i još uvek najvažniju formu bankarskih plasmana. Usko sa
izrazom portfolio srećemo i izraze kao što su portfolio menadžer, portfolio beta skor i
portfolio osiguranje.
Portfolio menadžer je profesionalac odgovoran za portfolio hartija od vrednosti

individualnog investitora ili institucionalnog investitora. Često se naziva i menadžer
novca (‘money manager’) ili specijalno, kada su u pitanju lične usluge – investicioni
savetnik (‘investment counsel’). Portfolio menadžer može da obavlja poslove za:
udruženi fond, starateljski fond, plan učešća u profitu, banku, osiguravajuću
kompaniju. Za proviziju koju prima, menadžer ima fiducijarnu odgovornost da
razborito, odnosno oprezno upravlja aktivom i bira da li deonice, obveznice,
ekvivalenti gotovine, nepokretnosti ili druga aktiva imaju najbolju priliku za profit za
bilo koje vreme.
Portfolio beta skor (‘beta score’) odnosi se na volatilnost jednog individualnog

portfolija hartija od vrednosti, uzimajući ga kao celinu, mereći ga sa BETA
koeficijentima hartija od vrednosti koje ga čine. Beta meri volatilnost jedne deonice u
odnosu na tržište kao celinu, što se reprezentuje putem indeksa (kao što je na primer,
Standard & Poor’s 500 Stock Index). Beta 1 znači da deonica ima istu volatilnost kao i
tržište.
Portfolio osiguranje odnosi se na aktivnosti portfolio menadžera kada koristi fjučer

indeks deonica da zaštiti portfolio od pada cena na tržištu. Umesto da prodaje aktuelne
deonice, pošto one gube vrednost, menadžer prodaje fjučers indeks; ako se pad
nastavi, on ponovo kupuje fjučerse po nižoj ceni, koristeći profit kao nadoknadu
gubitaka u portfoliju deonica. Posebne okolnosti na tržištu, kao što je ‘crni
ponedeljak’, eliminišu ovu portfolio zaštitu.
230 BANKE I RIZICI

Koncept portfolio upravljanja rizicima banke
9.1.3. Portfolio pristup bilansu stanja banke
Banka je profitno orijentisana finansijska institucija koja, najkraće rečeno, obavlja
poslove prikupljkanja i plasiranja tuđih sredstava u cilju zarade odnosno profita.
Banka prikuplja privremeno slobodna sredstva građana i privrede sa namerom da ta
privremeno slobodna sredstva putem plasmana usmeri tamo gde postoji potreba za
njihovim produktivnim korišćenjem. Na prikupljena sredstva putem štednje građana,
banka plaća kamatu za njihovo korišćenje (pasivna kamata banke). To pokazuje slika
br. 9-1.
Plasmani sredstava: Izvori sredstava:

Produktivni:______7 Tuđi
0% izvori:______92%
krediti štednja građana
hartije depoziti privrede
Neproduktivni:___30 uzeti krediti
% Vlastiti izvori:
gotovina deonički
rezerve kapital________8%
fkiksna aktiva UKUPNO: 100%
UKUPNO: 100%
Slika br. 9-1: Struktura izvora i plasmana banke
Kao što pokazuje slika 7-1, plasmani banke, gotovo u celini, baziraju na izvorima na
koje banka plaća kamatu (92%). To su produktivni plasmani na koje banka naplaćuje
kamatu od strane korisnika kredita (70%). Veći deo produktivnih plasmana čine
krediti, dok je manji deo usmeren u hartije od vrednosti. Značajan deo aktive čine
neproduktivni plasmani banke kao što su: gotovina uključiv i žiro račun banke,
obavezna rezerva i fiksna aktiva. Stavke gotovine i rezervi su uslov kontinuiteta
finansijskog poslovanja banke. Saldo gotovine i žiralnog novca predstavlja uslov
blagajničkog i bezgotovinskog poslovanja banke, delom na njega utiču propisi i
tendira da bude optimiziran. Obavezna rezerva je stvar propisa, dakle predstavlja
obavezu, dok fiksna aktiva predstavlja uslov osnivanja i rada banke kao institucije.
Komercijalna banka je specifična institucija koja posluje sa tuđim novcem. Prema

datoj slici 7-1 jasno se vidi, da komercijalna banka koristi i do 92% tuđih izvora na
koje plaća kamatu i da mora voditi računa o što većem učešću produktivne aktive u
BANKE I RIZICI 231

odnosu na neproduktivnu aktivu koja ne donsi prihode. Dakle, u ovom smislu postoji
velika razlika između, na primer, proizvodnog preduzeća i banke. Preduzeće kupuje
repromaterijal, prerađuje ga u gotove proizvode i njih kao svoju robu prodaje na
tržištu. Banka ne kupuje svoje izvore – štednju građana, depozite privrede, uzete
kredite, ona ih samo koristi pod određenim uslovima – plaća određenu kamatu za
korišćenje tog novca. Na strani pasive banke, tačno se zna kome pripada svaki dinar
štednje, depozita, kredita. To su obaveze banke i banka u svakom trenutku mora biti u
stanju da odgovori tim obavezama – isplati štednje, plaćanju obaveza preduzeća,
vraćanje o roku uzetih kredita. To predstavlja rizik ispunjenja obaveza banke
Na strani aktive, banka putem svog mehanizma, ta tuđa sredstva plasira putem kredita
peduzećima i građanima koji imaju potrebu za novcem na koji naplaćuje kamatu.
Osim toga, banka vrši i plasmane u hartije od vrednosti, što predstavlja dodatnu
zaradu banci na povremeno slobodna sredstva na žiro računu banke. Plasmani –
kreditni i u hartije od vrednosti – predstavljaju za banku poslovni rizik, pošto banka
tuđa sredstva, na koja plaća kamatu, investira da bi naplatila kamatu za njihovo
korišćenje. Plasmani predstavljaju imovinu banke i ovaj posao predstavlja za banku i
imovinski rizik, pošto je plasman imovina banke kod korisnika kredita.
Dakle, suština bankarskog poslovanja izražava se u dvostranom riziku banke. Na strani

pasive, gde se nalaze izvori sredstava banke, banka ima rizik ispunjenja obaveza
prema komitentima i klijentima banke – štedišama, depozitarima i poveriocima
kredita, čije učešće se kreće i do 92%. Na strani aktive, banka ima rizik povrata
(naplate) plasmana (kreditnih i plasmana u hartije od vrednosti) – koji učestvuju i
preko 70% kao produktivna aktiva u ukupnoj aktivi – i ostvarivanja zarade (naplate
kamata i zarade na plasmanima u hartije od vrednosti).
9.1.4. Portfolio alokacija resursa banke

U savremenom bankarskom poslovanju, portfolio označava klasifikaciju aktive od
strane menadžment tima na grupe srodnih aktivnosti.135 Tako, u aktivi bilansa banke
imamo kreditni portfolio (svi kreditni plasmani), investicioni portfolio ili portfolio
hartija od vrednosti, portfolio poslova poverenja ili starateljstva (‘trust’ poslovi),
portfolio fiksne aktive itd.
U komercijalnim bankama najveći portfolio je kreditni portfolio, u kojem su krediti

svrstani prema grupama korisnika kredita, kao što su: komercijalni krediti (podeljeni
prema roku dospeća, prema bližoj nameni itd.), krediti stanovništvu (kao što su krediti
za stambenu izgradnju, potrošački krediti itd.). Portfolio hartija od vrednosti je obično
drugi po veličini portfolio u aktivi bilansa komercijalnih banaka. Njegova struktura je
različita i zavisi od politike ulaganja menadžment tima banke u vrste hartija od
vrednosti, kao što su: akcije, obveznice i druge hartije od vrednosni.
135
Thomas Fitch: Dictionary of Banking Terms, Barron’s Business Guides, New York,
1990, str. 468.
232 BANKE I RIZICI

Samo da se podsetimo: za ostvarivanje vrhunskih performansi banke od značaja su
dva faktora: prvi, primena strategijskog planiranja u poslovanju banke i drugi,
mogućnost preduzimanja rizika u poslovnim poduhvatima. I jedan i drugi faktor bitno
utiču na ostvarivanje performansi svakog portfolija banke. Umešno strategijsko
planiranje pomaže da se dinamički i kompleksno osvetle postojeće pozicije, sagledaju
buduće mogućnosti – šanse i opasnosti na tržištu, odnosno kretanje elemenata
spoljnjeg okruženja, te da se identifikuje strategija za ostvarivanje postavljenih
ciljeva.
U vezi s tim, menadžment tim banke treba da sagleda sopstvene snage i slabosti i da
proceni mogući stepen prihvatanja rizika, da se ti ciljevi ostvare. Pri tome treba
naglasiti, da svaki portfolio i subportfolio banke treba da ima jasno postavljene ciljeve
i zadatke, kako bi se njihovim ostvarivanjem moglo svakodnevno doprinositi
postavljenim profitnim ciljevima. Od toga će i zavisiti nivo ostvarenih performansi
svakog portfolija i subportfolija, kao i nivo ostvarenih profitnih performansi banke kao
celine.
9.2. UPRAVLJANJE PERFORMANSAMA KREDITNOG PORTFOLIJA
9.2.1. Performanse kreditne politike banke

Ključne performanse kreditnog portfolija uključuju razmatranje dva faktora: procenu
očekivanih rizika i procenu očekivanih prinosa. Kreditiranje kao poslovna aktivnost
banke uključuje preduzeti rizik, procenu kamatnog rizika i rizika vraćanja kredita.
Procena rizika vraćanja kredita se rešava analiziranjem kreditne sposobnosti
zajmotražioca. Procena rizika kamatne stope posmatra (1) promene nivoa kamatnih
stopa tokom očekivanog roka vraćanja kredita i (2) rizik raspoloživosti izvora
sredstava za kontinuirano podmirivanje novih i postojećih kredita po kamatnim
stopama koje će osigurati kontinuiranu profitabilnost kredita.
Cena kredita mora da bude fleksibilna da osigura adekvatan prinos. Politika cena mora
da uzme u obzir troškove izvora sredstava, rizik vraćanja kredita i troškove povezane
sa odobravanjem i procesiranjem kredita. Komercijalno kreditiranje uključuje mnogo
više varijabli povezanih sa rizikom i troškovima administriranja od individualnih
kredita. Pošto su potrošački i stambeni krediti, generalnio posmatrano, više
standardizovani i snose aproksimativno iste troškove za svaki kredit, kod
komercijalnih kredita svaka od varijabli mora se razmatrati za svaki kredit posebno.
Portfolio rizik je rizik, koji je predusredsređen na pojedini portfolio, i koji će dovesti

do potencijalnih problema u vraćanju kredita u slučaju da neki segmenti ekonomije ili
BANKE I RIZICI 233

specifična geografska lokacija doživi ekonomske teškoće. Minimizacija portfolio
rizika vodi redovnoj likvidaciji kredita sa obnovom u novi ili kredit boljeg kvaliteta. U
vezi sa tim, teoretski, banka može naći profitabilniji i manje rizičniji kredit putem
smanjenja kredita bez traženja dodatnih i skupljih sredstava u scenariju koji opada ili
ne raste.
Limitiranje portfolio rizika može da uključi neke od sledećih alternativa: 136
 utvrđivanje limita veličine kredita prema tipu zajmotražioca,

 uvođenje restrikciju kredita za neke delatnosti ili tipove zajmotražilaca da bi se
izbegla neumerena koncentracija,
 uvođenje ograničenja kredita za specifična geografska područja gde rizik
vraćanja može da bude veći od lokalnih teškoća ili teškoća zajmotražioca,
 korišćenje kreditne participacije da bi se redukovala veličina i koncentracija
zahteva zajmotražilaca prema banci, i
 uvođenje kupovne participacije da pobudi diversifikaciju delatnosti i
zajmotražilaca.
Da bi banka osigurala pridržavanje navedenih alterantiva za limitiranje portfolio

rizika, korisno je da ima kreditnu politiku u pisanom obliku. Pored toga, korisno je da
banka testira svoju kreditnu politiku. Jedan od pristupa sugeriše sledeće elemente i
osnove merenja: 137
 vrsta posla, tj. učešće kredita u željenim (ili neželjenim) kategorijama,

 struktura kredita, odnosno rokovi, uslovi, instrumenti obezbeđenja plaćanja, u
skladu sa namenom i ročnošću, broj izuzetaka,
 analiza kredita, tj. određivanje rejtinga od strane nezavisne funkcije kreditne
analize, broj rizičnih plasmana čija se kategorija rizika promenila,
 zakonska dokumentacija, odnosno koliko je u skladu sa propisima i poslovnom
politikom banke, broj izuzetaka,
 usklađenost sa politikom, tj. kreditni zahtevi, analiza dužnika, kompletirano i
odobreno ili odbijeno u skladu sa politikom banke, broj izuzetaka.
Ova merenja mogu da budu određena i izvedena od strane nezavisne funkcije analize
kredita i kreditna politika se može prema bodovima i rangirati, te tako izraziti
performanse kreditne politike banke.
9.2.2. Ocenjivanje rezultata kreditnog procesa u banci

Kreditni portfolio trebalo bi da se prati u čestim intervalima po pitanju prosečnog
rizika prema rejtingu određenom od strane kreditnih menadžera, u njihovom
normalnom procesu rejtinga. Višim nivoima rizika trebalo bi dati neznatno veći
136
Frank P. Johnson and Richard D. Johnson: Commercial Bank Management, The
Dryden Press, New York, 1985, str. 133-134.
137
Ibidem, str. 175.
234 BANKE I RIZICI

ponder u cilju da se osigura postojeća pozicija. Definicije kategorije rizika trebalo bi
da počinju sa tekućim regulatornim definicijama i tada ih proširiti zaključcima o
kvalitetu na osnovu preciznije skale gradacije.
Rejting ponderisanog prosečnog rizika za banku trebalo bi da bude u nadležnosti

grupe koja se bavi kreditnom politikom, a koja je istovremeno i odgovorna za
nezavisni pregled (praćenje) rejtinga izvršenog od strane kreditnih referenata, kao i za
praćenje zahteva za promenama rejtinga. U kreditnom procesu, potrebno je poći od
sledećih elemenata:
 svaki elemenat kreditnog procesa mora biti identifikovan,

 mere moraju biti definisane,
 strategijski uticaji se moraju uzeti u obzir,
 elementi ove tri funkcije moraju biti koordinirani, kako bi se ostvarili svi ciljevi
banke u oblasti upravljanja kreditnim rizikom,
 različiti ponderi moraju biti dodeljeni da odražavaju prioritete u upravljanju
rizicima u sferi kreditne aktivnosti, i
 svaki od tri elementa treba definisati u tabeli rezultata sa adekvatnim
definicijama bodovnih kategorija. 138
Ocena performansi kreditnog menadžment tima ili referenta, može se izvršiti preko
sledeći elemenata:
 obima - kao procenta ciljne veličine,

 procenta portfolija - po kategorijama,
 usluga - vremena posvećenom klijentu i žalbi klijenta,
 cene - kao procenta ciljne cene zasnovane na riziku i trošku izvora,
 naplate - kao procenta od otpisanih kredita,
 profitabilnosti - kroz profitabilnost pojedinačnog izvršioca ili službe u
komparaciji sa planiranim ciljem.
Ovo su elementi na koje mogu uticati kreditni menadžeri i kreditni referenti, što može
detaljnije da osvetli kvalitet kreditnog procesa banke.
9.2.3. Merenje performansi kreditnog portfolija banke
138
Ibidem, str. 176.
BANKE I RIZICI 235

Polazeći od stvarnog stanja u našim bankama, kreditni portfolio predstavlja, ne samo
ključni deo, već najveći, dominantni deo aktive. Hartije od vrednosti učestvuju
simbolično u aktivi, a po svojoj prirodi i siromaštvu asortimana ne spadaju u rizične
plasmane banke. Imajući to u vidu, kvalitet plasmana banke može se izraziti
uglavnom preko dva pokazatelja:
- kvalitetom aktive i
- kvalitetom kreditnog portfolija.
Kvalitet aktive ukazuje na kreditni rizik sa kojim se banka susreće u svom poslovanju.
Volumen nenaplaćenih plasmana, a posebno kredita, koji se nalazi u aktivi, može
imati za posledicu, ne samo smanjenu profitabilnost, već može negativno da utiče i na
likvidnost, ali i da ugrožava i solventnost banke. Kvalitet aktive meri se: učešćem
kreditnih plasmana u ukupnoj aktivi i odnosom produktivne prema ukupnoj aktivi.
Kvalitet kreditnog portfolia (ili kvalitet aktive) ukazuje na kreditni rizik sa kojim se
banka suočava u svom poslovanju. Kvalitet kreditnog portfolija se izražava
koeficijentom kao odnosom očekivanih potencijalnih gubitaka prema ukupnim
kreditima. U našim uslovima, ovaj koeficijent se kreće u relaciji od 3,73 do 50,65 %,
dok u SAD od 1,25 do 1,5 %. Osim ovih koeficijenata koji se koriste u banci za
kreditni portfolio, finansijski raciji se koriste u kreditnoj analizi zajmotražioca i
korisnika kredita i odnose se na: 139
Likvidnost:
Meri sposobnosti korisnika kredita da generiše gotovinu za izmirivanje kratkoročnih
obaveza: tekući racio = tekuća sredstva/tekuće obaveze.
Upravljačka efikasnost:
Meri efikasnost sa kojom menadžment tim koristi aktivu u generisanju prodaje i
profita: prosečni period naplate = prosečno naplaćena potraživanja/dnevnu prodaju,
obrt zaliha = prodaja/prosečne zalihe, obrt fiksne aktive = prodaja/neto fiksnu aktivu
ukupan obrt aktive = prodaja/ukupnu aktivu.
Leveridž:
Meri iznos duga ili finansijskog leveridža firme i pokrića plaćanja kamate na dug: dug
prema aktivi = ukupan dug/ukupnu aktivu, dug prema deoničkom kapitalu =
dugoročni dug/neto vrednost deoničkog kapitala.
Profitabilnost:
Meri profitabilnost firme prema njenoj aktivi ili prodaji: Prinos na obim prodaje =
neto prihod/prodaju, prinos na aktivu = neto prihod/ukupna aktivaq, prinos na deonički
kapital = neto prihod/neto vrednost deoničkog kapitala.
139
Ibidem, str. 178.
236 BANKE I RIZICI

Merenje performansi kreditnog portfolija može obuhvatiti različite elemente i polaziti

od različitih osnova merenja. Tako, jedan od pristupa merenju performansi obuhvata
sledeće elemente: 140
 koncentraciju (zastupljenost), odnosno procenat sektorske raspoređenosati

plasmana,
 dospeće, odnosno procentualna zastupljnost plasmana prema različitim grupama
dospeća,
 kamatne stope, odnosno učešće u ukupnom kreditnom portfoliju kredita odobrenih
po fiksnoj ili promenjivoj kamatnoj stopi, kao i kredita po posebnim
aranžmanima, te prosečan prinos po kategorijama rizika,
 obezbeđenje, odnosno procentualni udeo kapitala izložen različitim tipovima
obezbeđenja,
 namena, tj. procentualni udeo kapitala izložen različitim tipovima kredita, po
namenama,
 trendovi i kretanja - učešće kredita čija se klasifikacija po stepenu rizika
pogoršala u posmatranom periodu.
Elementi mogu biti izraženi i u bodovima, kako bi se u odnosu na standard moglo

izraziti odstupanje u pojedinom kreditima, koji čine osnovu izražavanja ukupnih
perfomansi kreditnog portfolija.
9.2.4. Preventivna i naknadna relativizacija kreditnog rizika

Izloženost banke kreditnom riziku zahteva aktivnost menadžment tima u tri
međuzavisne faze: 141
Prvo, menadžment tim mora identifikovati sistemske rizike koji se smatraju

karakterističnim za kreditni portfolio. Za jednu banku, na primer, može se smatrati
veoma važna regionalna recesija, dok drugu banku može više da brine efekat promene
deviznog kursa na njene korisnike kredita. U ovom sagledavanju važnu ulogu igraju
statistička i ekonomska analiza, ali često puta i veliko bankarsko iskustvo. Bazična
poenta se ogleda u tome, da eksplicitno ili implicitno, svaki kredit banke reprezentuje
140
Ibidem, str. 184.
141
Mark J. Flannery: A Portfolio View of Loan Selection and Pricing, u knjizi:
Handbook for Banking Strategy, Edited by: Richard C. Aspinwall and Robert A.
Eisenbeis, John Wiley and Sons, New York, 1985, str.457.
BANKE I RIZICI 237

uverenje u budući kurs razvoja ekonomije. Sa eksplicitnim identifikovanjem
relevantnih rizika i njihovih verovatnoća, banka će biti u daleko boljoj poziciji da
utvrdi svoju opštu izloženost riziku i odgovarajuću cenu rizika.
Drugo, mora da bude dizajniran i instaliran sistem izveštavanja sa jednim brojem

odgovarajućih upravljačkih kategorija kredita. Jedan optimalni sistem će zahtevati
substancionalnu preliminarnu analizu da odredi kako bi trebalo grupisati ili izvršiti
kategorizaciju iznosa kredita. Potencijalni korisnici mogli bi da budu sortirani u set
kategorija koji pokrivaju glavninu reakcija na eksterne udare. Incijalno oblikovanje
kategorija kredita obuhvata i moguće evaluiranje istorijskih iskustava o kreditu (kod
jedne ili više banaka) koristeći statističke tehnike i uvodeći prošle odnose među vrste
kredita. Adekvatnost postojećih kategorija kredita mora takođe da bude periodično
revidirana, pošto i banka revidira svoju procenu relevantnih kreditnih rizika.
Treće, menadžment tim mora odrediti različite premije rizika za tipove, odnosno vrste
kredita za koje veruje da postoje različite izloženosti riziku. Jednostavno, susretanje
konkurencije sa svim vrstama i iznosima kredita i (implicitno ili eksplicitno) uzimanje
u obzir (akceptiranje) procene rizika drugih banaka. Jedan viši nivo određivanja cene
kredita zahteva da banka projektuje mogući značaj udara, relevantnog za svaku
kategoriju kredita, prevede ove udare na rang efekata na ukupan profit i utvrdi
kreditne uslove koji će generisati dovoljno visok očekivani profit da kompenzira
nagoveštene rizike.
Banka može da vrši preventivnu i naknadnu relativizaciju kreditnog portfolio rizika.

Preventivna relativizacija rizika kreditnog portfolia obuhvata: 142
 analizu i ocenu kreditne sposobnosti zajmotražilaca,

 uzimanje kolaterala ili zaloge za ‘pojačanje’ kreditne sposobnosti,
 ugrađivanje u ugovoru o kreditu određenih zaštitnih klauzula,
 ugovaranje određenih vrsta kamatnih stopa (promenjivih),
 diversifikaciju kreditnog portfolija,
 distribuciju kreditnog portfolija, i
 planiranje sredstava za buduće gubitke u kreditnom portfoliju.
Naknadna relativizacija rizika kreditnog portfolija obuhvata:
 diversifikaciju kreditnog portfolia,

 veličinu pojedinačnog kredita,
 klasifikaciju kredita (klasifikovana aktiva),
 rezerve za pokriće gubitaka kreditnog portfolija,
142
Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989, str. 548-
549.
238 BANKE I RIZICI

 adekvatnost kapitala banke, i

 utrživost zaloge.
Naravno, neke postupke relativizacije je teško razdvojiti, pa se oni pojavljuju u obe

navedene grupe.
9.4. UPRAVLJANJE PERFORMANSAMA INVESTICIONOG PORTFOLIJA
9.4.1. Poboljšanje performansi investicionog portfolija banke

Upravljanje performansama investicionog portfolija banke je složena upravljačka
aktivnost. Pre nego što detaljnije osvetlimo neke od strategija upravljanja
performansama investicionog portfolija, da vidimo postoje li načini kojima se mogu
popraviti postojeće performanse. Naime, i ovde treba poći od davno poznatog stava:
postignutim nikad ne treba biti zadovoljan. Odnosno, smatra se da postoji sedam
načina da se poprave performanse u portfolio menadžmentu, pri čemu je potrebno: 143
(1) utvrditi svoju meru – definisati i analizirati, što je to što se pokušava da ‘tuče’,
odnosno da se ostvari,
(2) upoznajti svoje limite i ograničenja,
(3) imati svoju filozofiju investiranja i u okviru nje poštovati dva pravila: prvo,
kupovati relativno rastuće zarade i drugo, kupovati po prihvatljivom raciju cena-
zarada,
(4) razviti sopstvenu investicionu strategiju,
(5) koncentrisati svoj portfolio na relativno manji broj kompanija,
(6) biti fleksibilan, jer ništa nije izvesnije od promene,
(7) pratiti kontinuirano, odnosno meriti performanse i biti performansno orijentisani
menadžer.
9.4.2. Generisanje profita u investicionom portfoliju banke

Hartijama od vrednosti se trguje preko tri različite tržišne strukture poznate kao:
brokersko trgovanje, dilersko trgovanje, i tržišno trgovanje. Za banke kao firme od
značaja je drugi i treći vid, dok je prvi, odnosno brokersko trgovanje hartijama od
vrednosti, karakteristično za poslovanje sa građanima. Da kažemo i to, da je
143
Richard H. Jenrette: Portfolio Management: Seven Ways to Improve Performance,
u knjizi: Classics an Investor’s AnthologyThe most interesting ideas and concepts
from the literature of investing, edited by: Charles D. Ellis with James R. Vertin, Dow
Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1989. godine, str. 382-391.
BANKE I RIZICI 239

komercijalnim bankama u SAD prvo bilo zabranjeno, a kasnije dozvoljeno ograničeno
trgovanje deonicama.
Dileri banaka generišu profit trgujući hartijama od vrednosti i porastom vrednosti

zaliha kupljenih hartija od vrednosti. Njihovi profiti potiču od trgovanja hartijama od
vrednosti, odnosno od prodaje hartija od vrednosti po većoj ceni (nižoj kamatnoj stopi)
nego što su kupili vrednosne papire. Odnos između prodajne (‘asked’) i kupovne
(‘bid’) cene u svakom momentu izražava razliku (‘spread’). Dileri drže zalihe hartija
od vrednosti nazvane pozicija, kao što i svaki trgovac želi da drži zalihe robe na polici
kad mušterija dođe da je kupi. Njihova strategija zaliha je u osnovi ista kao i kod
drugih trgovaca. Iznos i kompozicija zaliha vrednosnih papira, koje svaki diler drži,
zavisi od:
 predviđenog obima prodaje u svakoj emisiji ili grupisanom dospeću,

 troškova finansiranja,
 očekivanih promena kamatne stope, i
 oblika krive prinosa.144
Što je veća predviđena prodaja u narednom periodu pojedinih ili svih hartija od
vrednosti, veća će biti zaliha pojedinih vrsta ili svih hartija od vrednosti. Međutim,
zalihe hartija od vrednosti zahtevaju i finansiranje. Finansiranje vrše banke po
kamatnim stopama koje su blizu onih na kredite banka – banci, ili na nivou dnevne
eskontne stope. Razlika između tržišnog prinosa hartija od vrednosti i troškova
finansiranja plaćenih banci ili trgovačkog departmenta, odnosi se na neto troškove
finansiranja (‘cost of carry’) 145 ili jednostavno ‘carry’.
Odluka o visini zaliha hartija od vrednosti zavisi i od pravca i veličine očekivanog

kretanja kamatne stope. Konačno, dileri koriste i strategiju nagiba krive prinosa hartija
od vrednosti. Na osnovu navedenog, faktori koji utiču da dileri drže veći obim i
ukupnu sumu hartija od vrednosti zavisi od:
(1) veće očekivane prodaje,

(2) nižih troškova finansiranja i pozitivnijih neto troškova finansiranja (‘carry’),
(3) očekivanja većeg pada kamatne stope, i
(4) pozitivnije nagnutosti krive prinosa.
Ovi faktori utiču i na kompoziciju dospeća zaliha hartija od vrednosti u portfoliju
banke. Poslednja dva od navedenih faktora tendiraju da zahtevaju više rizika nego
144
George G. Kaufman: The Securities Aktivities of Commercial Banks, u knjizi:
Eisenbeis, John Wiley & Sons, New York, 1985. godine, str. 672.
145
Portfolio & Investment Management-State-of-the-Art Research, Analysis and
Strategies, Editor: Frank J. Fabozzi, Probus Publishing Company, Chicago, Illinois,
240 BANKE I RIZICI

prva dva. Ako se stope kreću suprotno očekivanjima ili kriva prinosa postaje u nagibu
manje pozitivna ili čak negativna, dileri mogu doživeti gorko iskustvo gubitaka na
svojim zalihama hartija od vrednosti.
9.4.3. Pasivna i agresivne menadžment strategije portfolija

Najvažnija odluka koju menadžment tim banke mora doneti je, da li će koristiti
aktivnu ili pasivnu menadžment strategiju u investiranju u hartije od vrednosti.
Pasivna meandžment strategija zasniva se na tipu strategije ‘kupi i čekaj’ prema kojoj
se hartijama od vrednosti u porfoliju ne trguje. Koristeći pasivnu strategiju,
transakcije, administrativni i personalni troškovi investicionog portfolija su minimalni.
Aktivna menadžment strategija uključuje učestalo trgovanje hartijama od vrednosti sa

ciljem maksimiziranja prinosa portfolija. Aktivna menadžent strategija može uključti
trgovanje radi: 146
 ostvarivanja pune prednosti očekivanog kretanja kamatnih stopa,

 preduzimanja akcija radi ostvarivanja profita od povremnih neusklađenosti u
cenama hartija od vrednosti, i
 korišćenja sofisticiranih svoping tehnika.
Aktivna menadžment strategija rezultira u većem broju transakcija i većem obimu

administrativnih i personalnih troškova. Povećanje očekivanih prinosa mora se
balansirati nasuprot ovim povećanim troškovima. I ne samo to. Pošto se portfolio
mora restruktuirati da bi se prilagodio očekivanom kretanju kamatnih stopa, aktivna
meandžment strategija često uključuje i povećani rizik.
Smatra se, da tri faktora mogu uticati na izbor menadžment strategije: stil, pristup
tržištima i kvalifikacije personala. Za efikasnost u aktivnom trgovanju, investicioni
portfolio banke mora biti dovoljno velik. Male banke sa limitiranom veličinom
portfolija, verovatno, nisu u stanju da prevaziđu dodatne troškove povezane sa
aktivnim trgovanjem. One takođe, verovatno nemaju isti stepen pristupnosti tržištima
obveznica kao i velikim monetarnim bankarskim centrima. Da bi održale portfolio
aktivnog trgovanja, banke moraju da zaposle specijalizovani personal. Male banke, sa
limitiranim resursima, ne mogu efikasno da zaposle takav personal. Zbog toga se
aktivna menadžment strategija najčešće može sresti kod velikih banaka.
146
Dryden Press, New York, 1985, str. 283.
BANKE I RIZICI 241

Ni odluke u velikim bankama za aktivnu menadžment strategiju investicionog
porfolija se ne donose automatski. Menadžment tim mora proceniti veličinu dodatnog
prinosa, a koji će generisati aktivna strategija i koji mora biti najmanje dovoljan da
pokrije dodatne troškove i eventualni dodatni rizik povezan sa modifikacijom dospeća.
Naime, u velikim bankama, a posebno u velikim multinacionalnim institucionalnim
investitorima (‘institutional investors’), primenjuju se dve posebne aktivne strategije,
poznate kao strategije bikova i strategije medeveda, koje koriste dve različite situacije
na tržištu deonica.
Strategija bikova odnosi se na tržišne situacije kada se očekuje rast cena akcija i kada
te velike firme ili banke, koje se zovu se bikovi (‘bulls’) kupuju akcije u nadi da će
njihova cena porasti u budućnosti i da će njihovom prodajom ostvariti zaradu.
Skraćeno, strategija se izražava: kupi sad, prodaj kasnije.
Druga je strategija medveda (‘bears’) i odnosi se na tržišnu situaciju kada se očekuje

pad cena akcija. Velike firme ili banke, koje kao kupci očekuju pad cena akcija polaze
od pretpostavke da će cene i dalje padati. Strategija se u najkraćem može izraziti:
prodaj sada, kupi kasnije, pri čemu će se stvoriti mogućnost kupovine većeg obima
akcija (kada njihova cena bude niža).
9.4.4. Strategije dospeća u investicionom portfoliju

Jedan od ključnih elemenata u investicionom portfoliju je kompozicija dospeća.
Odluka o dospeću mora da bude doneta bez obzira na to da li je prihvaćena aktivna ili
pasivna menadžment strategija. Kompozicija dospeća portfolija uključuje presek
hartija od vrednosti u skladu sa različitim godinama dospeća. Odluka uključuje
maksimalno dospeće do kojeg roka je banka voljna da investira i distribuira sredstava
preko izabranog maksimuma dospeća.
Kompozicija dospeća utiče na cenu i rizik reinvestiranja portfolija. Banka može
koristiti dve strategije u izboru kompozicije dospeća. Obe strategije zahtevaju
limitirani menadžmet i to: 147
 strategiju merdevina, i
 strategiju tegova.
Strategija merdevina je vrlo jednostavna za primenu. Banka mora specificirati

maksimalna dospeća i kada ih specificira, investiciona sredstva distribuira jednako u
segmente dospeća do maksimalnog dospeća. Pošto hartije od vrednosti imaju rok
dospeća, sredstva se koriste za kupovinu hartija pri maksimalnim dospećem. To
rezultira u portfoliju jednakim procentom sredstava u okviru maksimalno
specificiranog dospeća.
147
242 BANKE I RIZICI

To možemo ilustrovati tako, da se 10% od ukupnog investicionog portfolija investira u
svaki segment hartija od vrednosti sa dospećem od 1 do 10 godina. Pošto kratkoročne
hartije od vrednosti dospeju (sa rokom dospeća od 1 godine) za plaćanje, ta sredstva se
koriste za kupovinu hartija od vrednosti sa rokom dospeća od 10 godina (slika br. 9-2).
10% od ukupnih
portfolio
sredstava
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10
Godine
dospeća
Slika br. 9-2: Struktura merdevina investicionog portfolija
Troškovi transakcija su minimalni pri korišćenju ove strategije. Cilj strategije

merdevina je minimiziranje administrativnih troškova i istovremeno, ostvarivanje
prosečne zarade. Naime, pošto se investicioni portfolio distribuira ravnomerno tokom
različitih dospeća, strategija rezultira na nivou prosečne stope prinosa.
Strategija tegova je druga strtategija dospeća koja se primenjuje u investicionom
portfoliju banke. Ova strategija zahteva investiranje u kratkoročne i dugoročne hartije
od vrednosti bez investiranja u srednjoročne hartije od vrednosti. Kada se portfolio
prikaže po dospeću, investiranje je koncentrisano u kratkoročnom i dugoročnom
spektru dospeća, ocrtavajući pri tome pojavu praznina, što i opravdava naziv
strategije.
Investicioni portfolio na slici br. 9-5 je podeljen na dva dela, tj. sa 50% sredstava u
kratkoročni i 50% sredstava u dugoročni deo hartija od vrednosti. Kratkoročni deo je
limitiran sa dospećem do 5 godina sa 10% od ukupnog portfolija u svakoj godini u
hartije od vrednosti od 1 do 5 godina dospeća. Pošto kratkoročne hartije od vrednosti
BANKE I RIZICI 243

dospeju, sredstva se investiraju u hartije sa rokom dospeća 5 godina. Dugoročni deo
od 5% od ukupnog portfolija je investiran u segment hartija sa rokom od 16 do 25
godina. Kada hartijama dospe rok od 15 godina, one se prodaju na sekundarnom
tržištu i investiraju se u hartije od vrednosti sa rokom dospeća od 25 godina. Primer na
slici 9-3 ilustruje takav slučaj i ne znači primenu bilo kog optimalnog miksa. 148
50% na 50% na
kratki rok dugi rok
10
%
5
55
% od
%
ukupnih 1 2 3 4 5 16 17 25
portfolio 10
sredstav Godine
a dospeća
Slika br. 9-3: Kompozicija tegova investicionog portfolija
Strategija traži prodaju dugoročnih obveznica kada one dostignu srednjoročni rok
dospeća i investiranje u dugoročne obveznice na kraju segmenta dospeća. Pošto
kratkoročne hartije od vrednosti dospeju za plaćanje, one se reinvestiraju na kraju
dospeća kratkoročnog segmenta. Superiorni prinosi generisani primenom strategije
tegova zavise od stepena ročne strukture kamatnih stopa tokom pojedinačnog perioda
držanja.
9.4. UPRAVLJANJE PERFORMANSAMA VANBILANSNIH AKTIVNOSTI
9.4.1. Pojam i suština vanbilansnih aktivnosti banke

Promene koje nastaju ne vezuju se direktno za sredstva i obaveze banke, te zbog toga i
ne uzrokuju promene u bilansnoj strukturi banke. Dakle, suština ovih promena je, da
se one dešavaju na tuđim sredstvima i obavezama, odnosno, da se one evidentiraju
‘ispod bilansne crte’ i da njihovi konačni rezultati mogu uticati na poslovni rezultat
odnosno profit banke.
148
Ibidem, str. 286.
244 BANKE I RIZICI

Vanbilansne aktivnosti se nazivaju i uslovljenim poslovnim operacijama banke.
Poslovi se obave sada, naplaćuju se prihodi, a u budućnosti, dok je posao ‘živ’, može
da dođe i do negativnih efekata za banku. Dakle, zato se vanbilansne aktivnosti i
nazivaju uslovljenim, jer postoji rizik izvršenja tih obaveza u budućnosti i kada banka
može snositi negativne posledice.
Rast vanbilansnih aktivnosti banaka je posledica: 149
 smanjvanja ‘prostora’ za zaradu, odnosno smanjenja neto kamtne margine,

 većih zahteva regulatornih agencija za povećanje kapitala banaka.
Konkurencija među bankama na području kamatnih stopa dovodi do povećanja

pasivnih (povećanje izvora) i do smanjenja aktivnih kamatnih stopa (povećanje obima
kredita), što se manifestuje kao smanjenje neto kamatnog prihoda odnosno, neto
kamatne margine. To znači, da banke moraju tražiti mogućnosti da nadoknade taj deo
prihoda iz drugih izvora, da bi, pri svim ostalim istim uslovima, zadržali nivo
ostvarenih korporativnih profitnih performansi.
Nadoknadu ‘izgubljenih’ neto kamatnih prihoda banka može ostvariti na više načina.
Prvi je, da poveća obim poslovanja, što se neminovno dobija kao posledica gornje
aktivnosti kroz povećanje obima izvora i povećanje obima kredita. Međutim, po
pravilu, samo to nije dovoljno da nadoknadi negativni efekat smanjenja neto
kamatnog prihoda. Drugi važan način neutralisanja negativnog efekta na profit je
povećanje nekamatnih prihoda, gde su vanbilansne aktivnosti jedan od bitnih izvora.
Ovakvi uslovi poslovanja – potreba za većim prihodima s jedne, i zahtevi

regulatorskih agencija za većim kapitalom, s druge strane, često iziskuju da se banke
uključuju u sve složenije operacije svojih komitenata i klijenata, pri čemu se povećava
broj limitirajućih faktora krajnjih ishoda takvih poslovnih aranžmana (kreditni rizik,
rizik kamatne stope, valutni rizik).
9.4.2. Kvalitet, rizik i performanse vanbilansnih aktivnosti

Ciljne performanse vanbilansnih aktivnosti odnose se na generisanje nekamatnih
prihoda od vanbilansnih aktivnosti kao što su: prihodi od provizije za izdate garancije,
149
Prof. dr Uroš N. Ćurčić: Bankarski portfolio menadžment - Strategijsko upravljanje
bankom, bilansima, kvlaitetom, bonitetom i portfolio rizicima banke, drugo prošireno
i prerađeno izdanje, Feljton, Novi Sad, 2002, str. 594.
BANKE I RIZICI 245

prihodi od otvorenih akreditiva itd. Na ovaj način se ‘poboljšavaju’ korporativne
profitne performanse banke, pošto nekamatni prihodi u uslovima oštro izražene
konkurencije u visini kamatnih stopa mogu ‘smanjiti’ kamatne prihode i tako smanjiti
korporativne profitne performanse banke. Zahvaljujući prihodnom doprinosu
korporativnim performansama od vanbilansnih aktivnosti, banka može značajno
popraviti svoju ukupnu konkurentsku poziciju i ostvariti zadovoljavajuće profitne
performanse.
Dakle, cilj banke je da uđe u one poslove vanbilansnih aktivnosti, koje će joj doneti
visoke nekamatne prihode. Ovi poslovi su atraktivni zato što banka pri tome ne
angažuje gotovo nikakva sredstva, a prihodi mogu biti značajni. Zbog toga, ovi
poslovi predstavljaju veliki izazov za svaku banku. Međutim, ako stvari krenu loše,
ovi poslovi mogu imati i negativne posledice po poslovanje banke, koje se mogu
manifestovati kako gubicima, tako i drugim posledicama (nelikvidnost,
nesolventnost). Dakle, ne samo da banka može da ‘izgubi’ ciljni prihod ili njegov deo,
što će uticati na smanjenje korporativnih profitnih performansi banke, već može da
ima i druge, trajnije posledice po bilansnu ravnotežu (narušavanje leveridža).
Smatra se, da vanbilansne aktivnosti najčešće kreirarju dve vrste portfolio rizika i to:
kreditni rizik i rizik isporuke. Kreditini rizik se smatra najčešćom formom portfolio
rizika vanbilansnih aktivnosti. Ogleda se u neizvršenju garantovanih obaveza od strane
komitenta banke. To znači, da banka putem kredita suspstituiše, odnosno izvršava u
celini obavezu umesto komitenta, pri čemu nastaje prinudna forma kredita. Tada se
vanbilansno evidentirana garancija za plaćanje ‘pretvara’ u prinudni kredit i ‘seli’ u
bilans banke, tj. u kreditni portfolio banke.
Rizik isporuke u većini slučajeva se događa u području rizika operativne efikasnosti.
Ovi rizici se manifestuju kako u okviru vanbilansnih aktivnosti, tako i u bilansnim
transakcijama. To su sledeće vrste rizika isporuke: prevara, propust evidentiranja
operacije, neizvršenja operacije, izvršenje operacije sa pogrešnim komitentom,
propust naplate dospelih iznosa, greške u kompjuterskom sistemu. Posledice za banku
mogu biti mnogobrojne: od nemogućnosti izvršenja, gubitka finansijskih sredstava, pa
čak i do gubitka reputacije.
Pored navedena dva portfolio rizika, vanbilansne aktivnosti mogu ‘kreirati’ i rizik
kamatne stope, valutni rizik, odnosno, rizik deviznog kursa, što takođe može dovesti
do smanjenja ciljnih nekamatnih prihoda.
246 BANKE I RIZICI

Glava 10.
UPRAVLJANJE RIZIKOM
KREDITNOG PORTFOLIJA
BANKE
BANKE I RIZICI 247

10.1. KREDIT I KREDITNI PORTFOLIO BANKE
10.1.1. Pojam i funkcije bankarskog kredita

Nošenje sa sobom veće količine novca, odnosno srebra ili zlata pre nove ere, bio je, a i
danas je, veoma rizičan postupak. Zbog tih okolnosti i izbegavanja rizika, trgovci su
tada bili primorani da koriste potvrde o deponovanim novčanim sredstvima tzv.
certifikate, radi plaćanja robe koju su nameravali kupiti u drugim, udaljenijim
područjima ili državama. Te potvrde su davale pravo vlasniku na koga glase da može
podići određenu količinu srebra, odnosno novca na trgovačkim postajama. Primerke
ovakvih potvrda, koje su bile ispisane na glinenim pločicama, susrećemo oko 1.700.
godine pre nove ere. 150
U vreme pojave novca, uostalom kao i danas, nije bilo niti može biti neke
“ravnopravnosti” u njegovom posedovanju. Posedovanje novca u količini većoj od
potreba, omogućavalo je njegovo privremeno selenje - pozajmljivanje onima, koji ga
nisu imali dovoljno u datom momentu, a bio im je neophodan bilo za neki privredni
poduhvat ili za konačnu potrošnju. Takvu transakciju, uz određene uslove, poznajemo
pod nazivom “kredit”. 151
Međutim, “sa gledišta bankarskog poslovanja kreditom se smatra takav bankarski

posao kod koga banka daje na kredit svom klijentu određenu ugovorenu sumu novca,
a klijent se obavezuje da tu sumu vrati banci u ugovorenom roku, na ugovoreni način,
kao i da banci plati određenu naknadu u vidu kamate.” 152 Putem bankarskog
mehanizma, kredit omogućava zadovoljavanje najrzličitijih potreba građana, privrede
i društva. Ovo je posebno važno sa stanovišta razvojne komponete društva u celini, ali
isto tako i sa aspekta tekućih potreba pojedinca, privrede i društva.
150
Prva pozajmljivanja prvobitnog novca uz plaćanje kamate zabeležena su u
Mesopotamiji u trećem milenijumu pre nove ere kada su se hramovi, blagajne vladara
i privatnici, bavili poslovima kreditiranja. Naročito je poznata porodica Egibi iz
Vavilona, koja je radije pozamljivalja svoja sopstvena sredstva drugima, nego što je
primala i koristila tuđe depozite. Slično je bilo i u Grčkoj, kao i u drugim
mediteranskim zemljama toga doba. Vidi o tomr detaljnije: Prof. dr Uroš N. Ćurčić:
Marketing poslovne banke, drugo izdanje, Feljton, Novi Sad, 1997., str. 25.
151
Reč kredit potiče od latinske reči “creditum” - zajam, odnosno “credo”, “credere”,
što znači verovati. Izraz kredit podrazumeva odnos - najčešće ugovoreni - između lica
ili subjekta koje je kredit dalo (kreditor) i lica ili subjekta koje je kredit uzelo
(korisnik kredita), vidi: Financijski leksikon, Informator, Zagreb, 1967.godine, strana
223-225.
152
Dr Milan Golijanin: Bankarstvo Jugoslavije - Teorija, organizacija, poslovanje,
Treće dopunjeno i izmenjeno izdanje, Privredni pregled, Beograd, 1983.godine, strana
288.
248 BANKE I RIZICI

Ovo nije karakteristično samo za pozajmljivanje novca, kao robe nad robama, već to
mogu da budu i druge robe, stvari i usluge. Međutim, čini nam se logičnom veza
novca i kredita, jer “kredit se najčešće izražava, nastaje i gasi u novcu, pa su novac i
kredit najuže povezani. Do zasnivanja kreditnog odnosa između poverioca i dužnika
dolazi iz težnje kad jedno lice, pravno ili fizičko, želi da svoja raspoloživa sredstva
najcelishodnije upotrebi ili da preko kredita obezbedi plasman svojih roba ili da obavi
neku drugu privrednu delatnost, a drugo pravno ili fizičko lice, za obavljanje određene
privredne delatnosti ili za druge svoje potrebe, nema potrebna sopstvena sredstva, te ih
pribavlja putem kredita." 153
Kredit podrazumeva više pojmova, od kojih možemo da razlikujemo: njegovu pravnu

kategoriju, njegovu monetarnu kategoriju i njegovu vezu sa pojmom “poverenja”.
Kredit kao pravna kategorija podrazumeva imovinsko-pravni odnos između dva
fizička ili pravna lica (verovnika i dužnika), u kome verovnik ustupa dužniku svoj
novac, robu, druge stvari ili usluge na određeno vreme i uz određene uslove. Kredit
kao monetarna kategorija podrazumeva međusobno dobrovoljno ustupanje odnosno
primanje kupovne snage između dva lica koje se reguliše ugovorom. Veza kredita i
“poverenja” predstavlja neku vrstu prvobitne ocene kreditne sposobnosti, kojom se
procenjuje da li neko ima dobar poslovni ugled, lično i poslovno poverenje, što je -
otkad je kreditnog odnosa - bila veoma važna činjenica da li nekom odobriti odnosno
dati kredit ili ne. 154
10.1.2. Formiranje kreditnog portfolija banke

Sva raspoloživa sredstva, banka po podmirenju obaveza (izdvajanja u obaveznu
rezervu, vraćanje dospelih kreditnih obaveza i plaćanja drugih dospelih obaveza),
treba da ulaže u plasmane. To su, pre svega, kreditni plasmani i plasmani u hartije od
vrednosti, koji se jednim imenom nazivaju produktivna aktiva. Produktivna aktiva je
bitna za banku, pošto plasmani generišu prihode banci, kao što su kamatni prihodi
153
Ibidem, str. 289.
154
Usko sa pojmom kredita vezani su i izrazi zajam i finansiranje. Pod zajmom se
obično podrazumeva dugoročni zajam, dakle pozajmljen iznos novca na više godina.
Pod pojmom kredit obično se podrazumeva kratkoročni kredit, dakle kredit do jedne
godine. Međutim, naši pozitivni zakonski propisi ne prave takvu razliku i sve kreditne
odnose, bez obzira bili oni kratkoročni ili dugoročni, tretiraju kao kreditni tj. kao
kredit. Pojam finansiranje se najčešće dovodi u vezu sa davanjem sredstava bez
obaveze vraćanja, tzv. bespovratno ulaganje novca, koje ustvari predstavlja daleko širi
pojam.
BANKE I RIZICI 249

(kreditni plasmani i plasmani u obveznice) i prihodi po osnovu dividende (plasmani u
akcije).
Dakle, osnovna svrha kreditne delatnosti banke je ostvarivanje prihoda putem naplate
kamatne stope na odobrene kredite. Sve vrste kredita koje banka odobrava svojim
komitentima i klijentima, vode se u okviru kreditnog portfolija banke. Kreditni
portfolio banke podrazumeva grupu kredita ili ukupne kredite u aktivi banke, koji su
od strane menadžment tima banke klasifikovani ili struktuirani po nameni i tipu
korisnika kredita kao što su:
 komercijalni krediti,
 stambeni krediti i/ili
 potrošački krediti.
Svaka od navedenih grupa kredita može da obuhvata razne vrste kredita kao na
primer: komercijalni krediti obuhvataju kredite privredi: za povećanje obima
proizvodnje, kredite za izvoz roba i usluga, kredite za uvoz robe i usluga, zatim
kredite industrijskim preduzećima i firmama, kredite trgovini itd; kredite stanovništvu:
stambene kredite, potrošačke kredite i agrarne kredite.
Prema tome, kreditni portfolio banke podrazumeva postojanje sledećih

karakterističnih elementa:
 vrste i ročnost kredita,

 visina i struktura kamatnih stopa,
 pokriće ili kolateral kredita, i
 zaštitnih kalauzula.
Kreditni portfolio može se posmatrati i kao kompleksni kreditni portfolio. Naime,

kompleksni kreditni portfolio uključuje, pored obima i strukture plasmna, i izvore
sredstava. Na strani izvora sredstava takođe je važno, da banka obezbedi adekvatne
izvore za kreditne plasmane. Mada su upravo izvori sredstava osnova koja određuje
obim i strukturu kreditnih plasmana, moguće je da se, ponekad, i deo izvora
prilagođava izraženim interesima tražilaca kredita, kako sukcesivnim pribavljanjem
izvora na tržištu novca i kapitala, tako i animiranjem novih depozitara i štediša.
Kvalitet kreditnog portfolija određuju tri ključna faktora: kapital, zarada i disciplina.
Kapital banke je važan, pošto je ključni izvor kapitala zarada banke. 155 A ključni izvor
zarade banke su prihodi od kredita. Disciplina kreditnog portfolija odnosi se na
respektovanje, odnosno kontrolu troškova, kreditnih gubitaka i rasta kredita. Sledeći
trošak banke, pored novca, odnosi se na plate zaposlenih i troškove uprave kreditnog
portfolija. Banka čije zarada i kapital postaju slabiji, gubi kontrolu nad rastom i
155
Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989, str. 537.
250 BANKE I RIZICI

kvalitetom svog kreditnog portfolija. Kada se ovo desi u povezanosti sa eksternim
nepovoljnim uslovima (kao što su pet faktora kreditne sposobnosti – “five Cs”), banka
se tada može naći u finansijskim teškoćama.
Kvalitet kreditnog portfolia određuju sledeći faktori: 156 (1) potpuna naslonjenost i
usaglašenost sa strategijskim planom i kreditnom politikom banke; (2) precizno
definisani ciljevi za svaku kategoriju koji moraju da ispunjavaju određene kriterije kao
što su: specifični, merljivi, realni, relevantni, i vremenski ograničeni; (3) performanse
moraju biti merljive i uporedive sa ukupnim rizikom prisutnim u portfoliju banke; (4)
Rezultati i rizici kreditnog portfolija se moraju kontinuirano proveravati; (5) odluke se
moraju donositi u skladu sa promenama, da bi se ostvarili ciljevi i sledeće finansijske
performanse: ostvarili minimalni kreditni gubici, utvrdile cene rizika, i povećala
produktivnost.
10.1.3. Ciljevi i politika kreditnog portfolija banke

Ključni ciljevi kreditnog portfolija, o kojima prvenstveno brinu kreditni menadžeri,
odnosi se na: obim, strukturu, vrste kreditnih usluga, naplatu kredita, visunu cena i
profit, kao na slici br. 10-1. 157
Kreditni menadžment tim
Ključni ciljevi kreditnog

portfolija
Obim Naplata
Struktura Cena
Usluge Profit
Kreditni portfolio: Kreditna politika:

Koncentracija Vrsta posla
Dospeće Struktura kredita
Kamatne stope Kontrola kredita
Obezbeđenja Zakonski uslovi
Namena Usklađenost sa politikom banke
156 Trendovi
Ibidem, str.i 538.
kretanja
157
Šema sačinjena prema hipotetičnoj kreditnoj politici i ciljevima kreditnog portfolija
banke.
BANKE I RIZICI 251

Slika br. 10-1: Ciljevi kreditnog portfolija banke

U oblikovanju obima i strukture kreditnog portfolija banke, značajnu ulogu igraju
karakteristike samog kreditnog portfolija, ali i ključni elementi kreditne politike
banke. Stoga, kreditni portfolio mora respektovati odgovarajuće uticaje i uslove, kao
što su:
 koncentracija,
 dospeće,
 visina kamatne stope,
 vrsta obezbeđenja kredita,
 namene kredita, i
 trendovi kretanja.
Dobar deo tih uslova obezbeđuje se preko uticaja kreditne politike kao što su: vrsta
posla, struktura kredita, kontrola kredita, zakonski uslovi, usklađenost sa politikom
banke. Ostali uslovi regulišu se planom, a kreditni menadžeri tekućim odlukama
“dopunjuju” potrebne elemente. Odnos između ovih različitih uticaja je direktan i
interaktivan. Menadžment tim i kreditni menadžeri oblikuju kreditni portfolio banke.
Na kreditne menadžere utiče opredeljenje banke izraženo kroz kreditnu politiku banke
s jedne strane, i želja za liderstvom, s druge strane. Na kreditni proces, pored kreditnih
menadžera, utiču i drugi faktori kao što je analiza kreditnog portfolija. Uticaj faktora i
kreditnih procesa pokazuje navedena slika br. 10-2.
Kreditna Liderstvo
politika
Menadžeri kreditnog
procesa
Nezavisno praćenje Analiza kreditnog

kredita KREDITI portfolija
R E Z U L T A T:
Mali gubici i rezerve
Visok kvalitet prihoda
Slika br. 10-2: Uticaj kreditnih procesa na kreditni portfolio
252 BANKE I RIZICI

Uspešno upravljanje rizikom kreditnog portfolija putem kreditnih procesa dovodi do
pozitivnih rezultata, koji se manifestuju kao: mali gubici i rezerve i visok kvalitet
prihoda.
10.1.4. Principi kreditiranja u uslovima rizika

Svi poslovi egzistiraju da bi zaradili prinos za preduzimanje rizika. Banke nisu
različite u tom respektu u odnosu na ostale poslove, i kao ostali poslovi, one su
uspešne samo toliko dugo koliko je procenjeni rizik realan i kontrolisan u okviru
definisanih limita. Odluka o kreditu je stvar personalne procene i donosi se u
kontekstu opšte kreditne politike banke, u pravcu ravnoteže između profitabilnosti i
likvidnosti. Likvidnost će padati ako su krediti dugoročniji ili rizičniji po karakteru.
Ali, istovremeno, profitabilnost bi trebalo da raste ako likvidnost opada, što izaziva
kratkoročne posledice za banku.
Pre donošenja odluke o kreditu treba imati u vidu, da ni jedan kredit nije bez rizika i
da ni jedna banka ne bi bila u stanju, da kontinuirano obavlja poslove ako nikada ne
odobri rizičan kredit. Naravno, u trenutku donošenja odluke, ako banka odluči da ne
odobri kredit, sigurno je da su razlozi jasni za donošenje takve odluke. Zato treba
imati u vidu navedene principe, koje svrstavamo u dve grupe: prva grupa (prvih
sedam) odnosi se na zajmodavca, a druga grupa (drugih jedanaest) odnosi se na
budućeg zajmoprimca. 158
Prva grupa - odnose se na zajmodavca:

 Kvalitet kredita je važniji nego korišćenje nove šanse.
 Svaki kredit trebalo bi da ima dva izlaza koji nisu povezani i ne egzistiraju od
početka.
 Karakter dužnika - ili korporacije, glavnog menadžmenta i deoničara - mora da
bude oslobođen svake sumnje, kao i njihov integritet.
 Ako ne razumete posao, nemojte odobravati kredit za njega.
 To je vaša odluka i vi se morate osećati komforno sa njom, saglasno vašoj
sopstvenoj proceni.
 Svrha kredita treba da sadrži bazu njegove otplate.
 Ako imate sve činjenice, vi ne trebate biti genije da donesete pravu odluku.
Druga grupa - odnosi se na zajmoprimca:
158
Roger H. Hale: Credit analysis – A Complete Guide, John Wiley & Sons, New
York, 1983, str. 213-218.
BANKE I RIZICI 253

 Poslovni ciklus je neminovan.

 Premda je teža, procena kvaliteta menadžment tima kompanije je vitalnija nego
procenjivanje finansijskih izveštaja.
 Sigurnost kolaterala (zaloge) nije supstitut za otplatu kredita.
 Gde se uzimaju hartije od vrednosti, profesionalno i nepristrasno mišljenje
njihovih vrednosti i utrživosti mora biti dobijeno.
 Odobravanje kredita manjim zajmotražiocima je rizičnije nego odobravanje
kredita većima.
 Ne dozvoliti slabu pažnju detaljima jer i kreditna administracija može na određen
način pokvariti zdrav kredit.
 Lokalne banke treba da budu učesnici u kreditiranju lokalnih zajmotražilaca.
 Ako jedan zajmotražilac želi brz odgovor, on je: NE!
 Ako kredit treba da bude garantovan, budite sigurni da interes garanta treba
proveriti isto tako dobro kao i zajmotražioca.
 Pogledajte, gde treba da se potroši bančin novac.
 Prvo mislite na banku. Rizik raste kada se kreditni principi prekrše.
Postoji nekoliko formi kriterija koji služe kao opšta baza za evaluiranje svih tipova
bankarskih kredita. Najpoznatiji među njima je kriterijum poznat kao tri P (“three P”):
 prikladnost aranžiranja povrata kredita (“payment”),
 validnost svrhe za koju se kredit odobrava (“purpose”, i
 sigurnost konačne naplate kredita (“protection”). 159
Sigurnost naplate kredita je sadržana u prva dva kriterija, ali uključuje i dodatna
tehnička razmatranja zaštite protiv nepredviđenih okolnosti. Smatra se, da je
kreditiranje više umešnost nego nauka. Poenta je u tome, da banka ignoriše rizik ili
prinosi žrtvu razumnoj sigurnosti. Kredit za koji je jasno da je nesiguran, banka ne bi
trebalo da ga odobri. Međutim, apsolutne sigurnost nema. Ona nije čak ni najbolja
mera pouzdanosti, pa kompetentan i sa bogatom maštom kreditni referent, može često
da aranžira siguran kredit i u graničnim kreditnim situacijama.
Analiza kvaliteta kredita vrši se na dva nivoa: (a) na nivou specifičnih racio
pokazatelja: miksa kredita, dospeće kredita, racija kreditnih gubitaka i analize zarade;
i (b) na nivou limitirajućih faktora: nivoa do kojeg krediti nose rizik i da li su
dozvoljeni dodatni, kako se reflektuju na karakteristike portfolija i kreditnu politiku,
nivo do kojeg zarada na kredite značajno reflektuje veću zaradu nego konkurencija,
koja može održati veće potencijalne kreditne gubitke od rizičnijih kredita
obezbeđivanjem veće zarade.
10.2. KREDITNI RIZIK BANKE
159
Dryden Press, New York, 1985, str. 285.
254 BANKE I RIZICI

10.2.1. Suština kreditnog rizika zajmotražioca
Rizik je neraskidiva komponenta svakog prosečnog ili normalnog kreditnog posla.
Zato banka kao kreditna institucija mora obaviti sva prethodna sagledavanja i analizu
poslovanja zajmotražioca, kako bi se preventivno, ali i posledično, zaštitila od
mogućih kreditnih rizika. Kreditni rizik banke podrazumeva nemogućnost ili
nevoljnost zajmotražioca da odobreni i iskorišćeni kredit može i hoće da vrati banci.
Na mogućnost i volju zajmotražioca ili korisnika kredita utiču mnogobrojni faktori,
kako oni koji su pod kontrolom zajmotražioca (endogeni faktori – delokrug
upravljačke diskrecije i filozofije), tako i oni koji su van kontrole zajmotražioca ili
korisnika kredita (egzogeni faktori – stanje ekonomije, prirodne okolnosti).
Iako je modeliranje kreditnog rizika, odnosno njegove funkcije, relativno lako

postaviti u opštem obliku, veoma je složen proces njegovog konkretnog utvrđivanja i
merenja. Ključnu ulogu u tom procesu ima analiza i ocena kreditne sposobnosti
zajmotražioca da utvrdi.
(1) da li je i da li će biti zajmotražilac s p o s o b a n da vrati kredit kada bude

dospeo; i
(2) da li je i da li će biti zajmotražilac s p r e m a n da vrati kredit u vreme kada
kredit bude dospeo.
Praksa američkih i evropskih banka u ovom segmentu bankarskog poslovanja je

veoma razuđena, pa su se razvile razne koncepcije i modeli za analizu i ocenu
kreditne sposobnosti zajmotražioca. U poslednjoj deceniji u tom poslu su značajno
napredovale i naše banke.
Sam pojam kreditne sposobnosti različito je definisan u literaturi, pri čemu se polazilo
i od različitih načina merenja. Ako se pođe od toga da je kreditna sposobnost
zajmotražioca ‘‘mogućnost uzimanja, korišćenja i vraćanja kredita pod određenim
(ugovorenim) uslovima kreditiranja”, 160 onda se kao osnovni problem postavlja
pouzdano merenje te mogućnosti uzimanja, korišćenja i vraćanja kredita. Merenje
mogućnosti uzimanja, korišćenja i vraćanja kredita odnosno kreditna sposobnost
zajmotražioca merila se tradicionalno merenjem imovine zajmotražioca, što je
predstavljalo relativno sigurnu osnovu poverenja banke u zajmotražioca. 161
160
P.Jurković: “Razvojna i kreditna sposobnost investitora” u zborniku: Poslovne
finansije, Narodne novine, Zagreb, 1980. godine, str. 206.
161
F. Leitner: Bilanztechnik und Bilanzkritik, X Aufl. Berlin, 1933. godine, str. 303.
BANKE I RIZICI 255
Banka se pre odobravanja kredita mora, koliko god je to moguće, treba uveriti da je
maksimalno zaštićena od više vrsta rizika, od kojih su tri najznačajnija i proizilaze iz
sagledavanja:
karaktera (“character”) = moralni rizik (“moral risk”),

kapaciteta (“capacity”) = poslovni rizik (“business risk”)
kapitala (“capital”) = rizik vlasništva (“property risk”).
Moralni rizik se vezuje za lične osobine zajmotražioca, njegov poslovni ugled i

karakteristike menadžmenta preduzeća čiji je vlasnik ili njime upravlja. Poslovni rizik
se vezuje za kapacitet preduzeća shvaćen u dvostrukom smislu: kao stvarni
proizvodno-tehnički kapacitet i kao finansijski kapacitet odnosno izvor prihoda za
vraćanje duga. Poslovni rizik se često ‘pokriva’ kolateralom, što omogućava
smanjenje poslovnog rizika na kritičnim tačkama. Rizik vlasništva se vezuje za kapital
zajmotražioca. Posebnu ulogu ovaj elemenat ima u odobravanju hipotekarnih kredita,
a u savremenim uslovima više označava odgovarajuću strukturu sredstava i izvora
sredstava zajmotražioca. 162
10.2.2. Vrste i funkcija kreditnog rizika

Kao što smo videli, u osnovi postoje dve vrste kreditnog rizika: jedna je vezana za
povrat glavnice ili rata glavnog duga, a druga je povezana sa plaćanjem kamate kao
prinosa na plasirana sredstva. Međutim, pojedini autori smatraju da postoji šira skala
rizika koji su povezani sa odobravanjem kredita. Prema E.I. Altman-u, najvažnije
kategorije rizika koje su u vezi sa funkcijom komercijalnog kreditiranja su: 163
(1) kreditni rizik ili rizik vraćanja kredita,

(2) rizik ulaganja ili rizik kamatne stope,
(3) rizik kontribucije kreditnog portfolija,
(4) operativni rizik,
(5) rizik prevare i malverzacija,
(6) rizik sindikacije kredita.
Kreditni rizik je izražen kroz kvalitet kredita, koji zavisi od uspešnosti banke, da
“savlada” prepreke na putu sigurnosti vraćanja kredita. Naime, u celokupnom procesu
kreditiranja, samo se dve tačke smatraju uspešnim i izvesnim: prva kada se kredit
odobri, a druga kada se kredit vrati. Sve ono što se dešava između ove dve tačke je
neizvesnost i “borba” banke sa korisnikom kredita, da bi se kredit vratio o roku ili
162
Vidi opširnije: Glenn G.Munn and F.L.Garcia: Encyclopedia of Banking and
Finance, Eighth Edition, Revised and Expanded, Bankers Publishing Company,
Boston, 1983. godine, str. 159, 176, 191. i 229.
163
Edward I. Altman: Managing the Commercial Lending Process, u knjizi: Handbook
for Banking Strategy, Edited by: Richard C. Aspinwall and Robert A. Eisenbeis, John
Wiley & Sons, New York, 1985. godine, str. 483.
256 BANKE I RIZICI

uopšte vratio. Možda o tome može više da “kaže” sledeća slika br. 10-3, koja ilustruje
sigurnosne zone plasiranih sredstava, odnosno kredita sa odgovarajućim
obezbeđenjima sigurnosti vraćanja kredita. 164
3)Lična jemstva i založna prava
2)Sredstva iz bilansa stanja tražioca kredita
1)Očekivani profit tražioca kredita,

Iznos duga banci, koji je
izložen riziku, jednak je
glavnici kredita sa svim
kamatama, umanjen za sve
depozite dužnika.
prihod ili novčani tok (cash flow).
i kolateral koji se daje u zalog.
vlasnika firme ili supotpisnika kredita.

Slika br. 10-3: Sigurnosne zone plasiranih sredstava banke
Iz navedene slike br. 10-3 je vidljivo, da neke banke preferiraju ne samo jednu
sigurnosnu zonu, kao što je to na primer kolateral, već najmanje dve, pa čak i više, tri.
Naime, primarna sigurnosna zona kredita (1) je dovoljan prihod, odnosno pozitivan
novčani tok (“cash flow”), iz koga će korisnik kredita otplaćivati kredit. Druga
sigurnosna zona kredita (2) je imovina u bilansu stanja banke, koja se može dati u
zalogu kao garancija ili likvidna imovina, koja se može prodati za gotovinu, kako bi
se obezbedile “rupe” u novčanom toku komitenta. Konačno, za firmu može da
garantuje i njen vlasnik svojom ličnom imovinom (3 zona), da bi obezbedio vraćanje
kredita.
164
Peter S. Rose, Menadžment komercijalnih banaka, (naslov originala: Commercial
Bank Management), četvrto izdanje, prevod, MATE Zagreb, 2003, str. 534.
BANKE I RIZICI 257

10.2.3. Relativizacija kreditnog rizika
Izloženost banke kreditnom riziku zahteva aktivnost menadžment tima u tri
međuzavisne faze: 165 Prvo, menadžment tim mora identifikovati sistemske rizike koji
se smatraju karakterističnim za kreditni portfolio. U ovom sagledavanju važnu ulogu
igraju statistička i ekonomska analiza, ali često puta i veliko bankarsko iskustvo.
Drugo, mora da bude dizajniran i instaliran sistem izveštavanja sa jednim brojem
odgovarajućih upravljačkih kategorija kredita. Potencijalni korisnici mogli bi da budu
sortirani u set kategorija koji pokrivaju glavninu reakcija na eksterne udare. Treće,
menadžment tim mora odrediti različite premije rizika za tipove, odnosno vrste kredita
za koje veruje da postoje različite izloženosti riziku.
Banka može da vrši preventivnu i naknadnu relativizaciju kreditnog portfolio rizika.

Preventivna relativizacija rizika kreditnog portfolia obuhvata: 166
 analizu i ocenu kreditne sposobnosti zajmotražilaca,

 uzimanje kolaterala ili zaloge za ‘pojačanje’ kreditne sposobnosti,
 ugrađivanje u ugovoru o kreditu određenih zaštitnih klauzula,
 ugovaranje određenih vrsta kamatnih stopa (promenjivih),
 diversifikaciju kreditnog portfolija,
 distribuciju kreditnog portfolija, i
 planiranje sredstava za buduće gubitke u kreditnom portfoliju.
Naknadna relativizacija rizika kreditnog portfolija obuhvata:
 diversifikaciju kreditnog portfolia,

 veličinu pojedinačnog kredita,
 klasifikaciju kredita (klasifikovana aktiva),
 rezerve za pokriće gubitaka kreditnog portfolija,
 adekvatnost kapitala banke, i
 utrživost zaloge.
Naravno, neke postupke relativizacije je teško razdvojiti, pa se oni pojavljuju u obe

navedene grupe. Ponašanje kreditora u pravcu preduzimanja nivoa kreditnog rizika,
koji nije direktno vidljiv, reflektuje se između ostalog u kreditnoj politici banke,
kvalitetu kreditne analize banke, kreditnom nadzoru i ekspertizama kreditnih
referenata. Ekspertize kreditnih referenata su izraz njihove sposobnosti, obučenosti i
iskustva u ovim poslovima.
165
Mark J. Flannery: A Portfolio View of Loan Selection and Pricing, u knjizi:
Eisenbeis, John Wiley and Sons, New York, 1985, str.457.
166
Industry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989, str. 548-
549.
258 BANKE I RIZICI

10.3. UPRAVLJANJE RIZIKOM KRATKOROČNOG KREDITA
10.3.1. Kreditna politika i odluke o kreditu

Kreditna politika banke treba da predstavlja, s jedne strane, okvir kreditne aktivnosti
banke i, s druge strane, jasnu svakodnevnu operativnu proceduru sa ciljem da se
kreditna strategija i procedura razume i efikasno koordinira putem bančine
organizacione strukture. Kreditna politika treba da je u pisanoj formi i da teži ka
maksimiranju profitabilnosti kreditne aktivnosti u okviru prihvatljivog rizika za banku.
Razvoj kreditne politike zahteva kompatibilnost sa njenim poslovnim ciljevima,
marketing i kreditnim strategijama. Kreditni portfolio kod većine poslovnih banaka
ima najveće učešće u njihovoj ukupnoj aktivi i predstavlja osnovni izvor prihoda
banke. Važno je da banka ima odgovarajući stručni kadar, koji će biti garancija za
odgovarajući nivo kvaliteta kreditnog porfolija i održavanje nivoa kreditnih gubitaka
sa obimom rasta kreditne aktive.
Donošenje odluke o kreditu je proces koji se odvija u nekoliko faza i na nekoliko

nivoa. Može se reći da ne postoji rizik odobrenja kredita, već rizik vraćanja kredita
koji treba sagledati prilikom odobravanja kredita. Bitnu komponentu tog procesa čine
stručni kadrovi – kreditni menadžeri, osposobljeni za kreditnu analizu. Faze i element
donošenja odluka o kreditu u praksi američkih komercijalnih banaka dajemo grafički
prikaz na slici br. 10-4.167
Iz navedenog šematskog prikaza procesa ispitivanja i provere za odobravanja kredita

vidljiv je i proces formiranja cene kredita i uticaj kreditnog posla na profit i zaradu
deoničara (dividendu). Naime, kad potencijalni korisnik kredita podnese zahtev za
odobravanje kredita, primarna koncentracija pažnje kreditnog referenta je usmerena na
volju i mogućnost tražioca kredita da vrati kredit. Banka će biti zadovoljna ako utvrdi
da će korisnik kredita - dužnik vratiti kredit u skladu sa odredbama originalnog
ugovora o kreditu i da dužnik poseduje ili će posedovati sredstva za vraćanje kredita.
Proces provere prethodne volje i mogućnosti tražioca kredita i analiza elemenata
kredita (“five Cs of credit”) mogu dati odgovor na to pitanje.
167
Community, Regional and Global, Prentice Hall Englewood Cliffs, New Jersey, 1990.
godine, str. 458.
BANKE I RIZICI 259

KREDITNI RIZIK
Sposobnost pla}anja Volja za pla}anjem
- karakter
- kapacitet
- kapital
- kolateral
- uslovi
Krediti privredi Krediti gra| anima
Mere: Mere:
- Finasijski racio - Kreditni izve{taj
- Dun & Bradstreet - Stabilnost posla
NACIS, itd 23) - Vlasni{tvo - imovina
- Z-SCORE - Drugi dugovi
- CREDIT-SCORE
PRIHVATANJE ODBIJANJE
Cena kredita
Prinos Rizik
Udovoljavanje zahtevima
Maksimiziranje bogatstva za{tite potro{a~a
akcionara
Slika br. 10-4: Šematski prikaz tačaka rizika u procesu odobravanja kredita
10.3.2. Kreditna analiza i ocena kreditne sposobnosti

Osnovni razlog za izradu kreditne analize poslovanja zajmotražioca je merenje rizika
ili neplaćanja odnosno nevraćanja kredita koji treba da mu se odobri. Mnogi faktori
mogu uticati da poslovanje zajmotražioca u budućnosti bude nedovoljno rentabilno ili
čak nerentabilno da zajmotražilac ostvari gubitak. Uzroci takvom poslovanju
zajmotražioca mogu biti različiti, počev od uzroka izazvanih višom silom (vremenske
nepogode, poplave, suše, grad, politički nemiri, rat), uzroka ekonomske prirode
odnosno tržišnih faktora (opšta privredna recesija, inflacioni trendovi, energetska
kriza), pa do kadrovskih faktora, kao što su planirane ili neplanirane promene
menadžmet tima, odlazak ili smena pojedinih visoko stručnih specijalista itd.
Osnovna svrha izrade kreditne analize je, da utvrdi postoji li i da li će i ubuduće

postojati volja i sposobnost odnosno mogućnost zajmotražioca da otplaćuje eventualno
odobreni kredit u skladu sa uslovima ugovora o kreditu. Banka odnosno kreditni
referent mora utvrditi stepen rizika i volje i mogućnosti, koji mora preuzeti na sebe i u
slučaju da rok vraćanja kredita može biti i produžen. Odnosno, ako jedan kredit treba
da bude odobren, potrebno je precizno definisati uslove pod kojima će biti odobren.
Pri tome treba imati na umu da je neke od faktora koji utiču na sposobnost i
260 BANKE I RIZICI

mogućnost zajmotražioca da će vraćati kredit teško ili čak vrlo teško proceniti.
Međutim, tu procenu mora uraditi kreditni referent banke na što je moguće realniji
način kroz pripremu finansijskih projekcija. Pri tome je od značaja kako ekonomska
prošlost i sadašnjost tako i ekonomska budućnost zajmotražioca.
Suština ocene kreditne sposobnosti svodi se na analizu i ocenu karakteristika i

specifičnosti kredita kao komponenti kreditnog rizika. U principu, svaki kreditni posao
ima svoje karakteristike i specifičnosti i traži poseban pristup i proveru sa aspekta
analize i ocene kreditne sposobnosti zajmotražioca. Koncepcija analize kreditne
sposobnosti zajmotražioca poznata je u literaturi pod nazivom pet kreditnih elemenata
odnosno ‘five Cs of credit’. 168 Za ove potrebe mi ćemo se ograničti na kratak opis
analize ovih pet faktora, čijom konsekventnom primenom treba doći do što pouzdanije
dijagnoze ekonomskog i finansijskog stanja zajmotražioca. Suština analize je na
dobijanju što pouzdanijih odgovora na sledeća pitanja:
(1) Da li će zajmotražilac moći izvršavati svoje obaveze onako kako dospevaju?

(2) Da li su realna i likvidna njegova potraživanja i kurentne njegove zalihe?
(3) Da li zajmotražilac dostiže zadovoljavajući obim prodaje i u odnosu na uloženi
obrtni i fiksni kapital?
(4) Da li zajmotražilac zarađuje realnu stopu prinosa na obim prodaje, sredstava i
neto vrednosti ?
(5) Do koje granice se može smanjivati stopa profita zajmotražioca, a da se pri tom
ne ugrozi njegova sposobnost da izmiruje obaveze kao što su kamate, renta ili
otplata kredita?
(6) Koliko će se, u slučaju bankrotstva zajmotražioca, smanjiti vrednost njegove
aktive u odnosu na bilansne vrednosti do momenta kada kreditori počnu snositi
gubitke po osnovu datog kreditnog posla?
(7) Da li je finansijsko stanje zajmotražioca stabilno, nestabilno ili nešto između? 169
168
Klasična koncepcija analize kreditne sposobnosti zajmotražioca uključivala je samo
prva tri faktora tj. ‘3 Cs of credit’(‘Character’,’Capacity’,’Capital’), dok je moderna
koncepcija inkorporirala u svoju ‘formulu’ još navedena dva (‘Collateral’ i
‘Conditions’). Naravno, savremeno poslovanje preduzeća ne odvija se danas samo
unutar zemlje već i sa inostranstvom, pa se ova koncepcija proširuje i drugim
faktorima, kao što su rizik zemlje sa kojom preduzeće ima poslovne odnose (‘country
risk’) i drugo. Vidi o ovome detaljnije: Jack R. Crigger: An Ocean of ‘Cs’, u The
Journal of Commercial Bank Lending, December 1975. godine, str. 2-8.
169
Edward W. Reed and Edward K. Gill: Commercial Banking, Prentice-Hall,
Englewood Cliffs, New Jersey, 1989. godine, str. 234.
BANKE I RIZICI 261

U zavisnosti od toga da li zajmotražilac traži kratkoročni, srednjoročni ili pak

dugoročni kredit, nužno je u analizu i ocenu kreditne sposobnosti inkorporirati
odgovarajuću vremensku dimenziju. To je naročito važno za projekciju rentabilnosti
zajmoprimca za vreme trajanja obaveze vraćanja kredita. Ova projekcija zahteva
proučavanje: konkurentskih uslova, uslova ponude i tražnje i buduće perspektive grane
zajmotražioca. Isto tako, ova projekcija zahteva i pažljivu analizu njegove snage i
slabosti, kao što su: kvalitet menadžmenta, efikasnost njegove organizacije
proizvodnje, efektivnost njegovog marketinga, zdravlje njegovih zaposlenih, fizička
kondicija opreme, raspoloživost i cena radne snage, sirovina i materijala, te vrednost
bilo kojih neopipljivih stvari kao što su patentno pravo i licencni ugovori i mogućnost
eventualnih obaveza.
Primenu tehnike diskriminacione anlaize u “credit scoring” modelu možemo videti na

primeru kompanije “M”, što se vidi u pregledu br. 10-1.
Pregled br. 10-1: Primer jednog kreditnog skoring modela kompanije “M”
Karakteristike Rang Zbir Važnost Ukupna
bodova važnost
Vreme u poslu Manje od 1 godine = -2
(delatnosti) Više od 6 godina = 5 -1 1 -1
Menadžment Manje od 5 godina = 0
iskustvo Više od 10 godina = 5 5 3 15
Dug / neto Više od 2,0X = -1
vrednost racio Manje od 0,5X = 4 0 2 0
Stepen Visok stepen = 0
konkurencije Monopol = 2 1 1 1
Trgovačko Slabo = 0
iskustvo Odlično= 5 4 3 12
Uvažavanje Nisko uvažavanje = -2
menadžmenta Visoko uvažavanje = 2 1 2 2
Tok < 1 % od prodaje = -2
gotovine > 2 % od prodaje = 5 3 3 9
Ukupna važnost bodova 38
Osnovni podaci za kompaniju ”M” su: da je u poslu dve godine, njen vlasnik i
menadžer je ranije radio kao menadžer 13 godina; iz bilansa se vidi njegov
debitni/neto vrednost racio 1,2 do 1; kredite vraća uredno; a nekoliko računa je platio
sa zakašnjenjem do 30 dana; ima povoljnu ocenu menadžmenta (nije bilo bankrota);
obim prodaje kompanije je bio USD 37 miliona; tok gotovine USD 5 miliona za
prethodnu godinu; najviše od toga je uloženo u opremu da bi se proširio posao. 170
170
Richard Bort: Corporate Cash Management Handbook, Warren Gorham and
Lamont, Boston, 1989. godine, str. 4-15.
262 BANKE I RIZICI

U navedenom primeru datom u pregledu br. 10-1. kompanija “M” dostigla je vrednost
zbira bodova 38, što pokazuje da ona (kao i sve one koje imaju više od 30 bodova),
imaju jako opravdanje za kredit i odličan kreditni rizik. A granica da se može odobriti
kredit je najmanje 30 bodova. Ako je ukupan zbir bodova manji od 12, tražilac kredita
se automatski odbija. Ako je zbir bodova između 12 i 30, takvi zajmotražioci se
moraju dalje analizirati. Tako u okviru ovog raspona bodova imamo sledeće
klasifikacije zajmotražioca: sa zbirom 12 do 17 bodova zajmotražiocima je, kao
marginalnim, neophodno obezbeđenje kredita putem garancija ili akreditiva;
kompanije sa zbirom 18 do 25 bodova mogu biti kreditno prihvatljive, ali se mora
pribaviti još više dodatnih informacija; kompanije sa zbirom bodova 26 do 30 su
obično dobre i zadovoljavaju kreditni rizik, ali je nužan makar rutinski pregled
kreditnih informacija pre odobravanja kredita.
10.3.3. Faktori ocene kreditne sposobnosti zajmiotražioca

Pošto je analiza kreditne sposobnosti zajmotražioca osnova na kojoj treba da se
zasniva i izvede ocena o njegovoj kreditnoj sposobnosti, neophodno je uzeti u obzir
sve okolnosti koje su od uticaja za takav sud. Pri tome je neophodno analizirati sve
pojave vezane za prošlost i sadašnjost zajmotražioca. I ne samo to. Analizom treba
obuhvatiti i buduće uslove poslovnog ambijenta zajmotražioca srazmerno dužini
nameravanog perioda kreditiranja.
Stručni ljudi - kreditni referenti u američkom poslovnom bankarstvu već duži niz
godina se za pripremu odluke o kreditu služe analizom tri odnosno pet faktora kreditne
sposobnosti nazvanim ‘3 Cs of Credit’ odnosno ‘5 Cs of Credit’, pri čemu se smatra da
su prva tri bitna, a da druga dva samo upotpunjuju i proširuju analizu ekonomskog
ambijenta zajmotražioca i ukazuju na mogućnost obezbeđenja datog kredita. 171
171
Brojna je američka bankarska literatura u kojoj se navode i analiziraju ovi faktori.
Njihova interpretacija je manje-više ista, samo je razlika u dubini poniranja u analizu
svakog pojedinačnog faktora. Mi ćemo se poslužiti samo onim tekstovima koji na
najbolji mogući način ili najsažetije izražavaju elemente merenja kreditnog rizika. Da
navedemo samo neke: (1) William H. Bryan: The Banker and the Credit Decision, u
knjizi: Bank Credit, Edited by Herbert V. Prochnow, Harper & Row, Publisher, New
York, 1981. godine, str. 2-4.; (2) Eduward W. Reed & Eduward K. Gill: Commercial
Banking, Fourth Edition, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, 1989. godine, str. 216-221.;
(3) Steven J. Beck: Financing Leveraged Buyouts, u knjizi: The Bankers’ Handbook,
Third Edition, Edited by William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls E. Walker,
Dow Jones-Irwin, Homewood Illinois, str. 743-750.; (4) Joseph F. Sinkey:
BANKE I RIZICI 263
Naša savremena bankarska praksa je u dobroj meri prihvatila metode analize kreditne
sposobnosti zajmotražioca prema praksi banaka u visoko razvijenim tržišnim
privredama, kao što je to SAD. U praksi američkog poslovnog bankarstva, u analizu
kreditne sposobnosti zajmotražioca obično se uključuje već navedenih pet faktora, tzv.
‘five Cs of credit’, kao što su:
(1) karakteristike zajmotražioca (‘character’) ili volja za plaćanje,

(2) kapacitet zajmotražioca (‘capacity’) ili sposobnost - mogućnost plaćanja,
(3) kapital zajmotražioca (‘capital’) ili bogatstvo dužnika,
(4) uslovi obezbeđenja kredita (‘collateral’), zaloga ili osiguranje, ako je potrebno,
(5) uslovi poslovanja zajmotražioca (‘conditions’) odnosno ekterni, ekonomski
uslovi.
Ovih pet navedenih faktora upravljanja kreditom (Cs) izražava se i kao: (1) karakter,
dobar građanin (‘character’ ili ‘good citizen’), (2) kapacitet ili tok gotovine (‘capacity’
ili ‘cash flow’), (3) kapital ili bogatstvo, (‘capital’ ili ‘wealth’), (4) zaloga ili
obezbeđenje, (‘collateral ili security’) i (5) uslovi ili ekonomski ambijent (‘conditions’
ili ‘economic environment’). 172 Veze i karakteristike navedenih faktora sa vrstama
rizika pokazuje pregled br. 10-2.
Pregled br. 10-2: Veze faktora ocene kreditne sposobnosti i rizika

1. Karakter (‘character’) - dobar građanin - moralni rizik
2. Kapacitet (‘capacity’) - tok gotovine - poslovni rizik
3. Kapital (‘capital’) - bogatstvo - imovinski rizik
4. Kolateral (‘collateral’) - sigurnost - rizik zaloge
5. Uslovi (‘conditions’) - konjunktura - tržišni rizik
Prva četiri kriterijuma odnose se na ocenu sposobnosti plaćanja zajmotražioca, dok se

peti kriterijum odnosi na opšte uslove poslovanja u grani zajmotražioca. 173
(1) Karakter zajmotražioca
Commercial Banks Financial Management in the Financial Services Industry, Third

Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. godine, str. 495.; (5)
Duane B. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks - Community,
Regional and Global, Prentice-Hall Englewood Cliffs, New Jersey, 1990. godine, str.
459-460, i druga literatura, koja je korišćena u ovom radu, a nalazi se konkretno
navedena u spisku literature.
172
Sinkey, ibidem, str. 495.
173
Dr Boško Živković i Zorica Vidić: Analiza i ocena kreditne sposobnosti preduzeća
u američkom komercijalnom bankarstvu, Jugoslovensko bankarstvo 5/89, UBJ,
Beograd, maj, 1989. godine.
264 BANKE I RIZICI

Savremeni pristup sagledavanju karaktera zajmotražioca je dobio nešto drugačiji
sadržaj nego što se to može zaključiti iz samog izraza ‘karakter’. Naime, uže shvatanje
izraza ‘karakter’, ili pak karakteristike zajmotražioca, polazi od opisivanja njegovih
ličnih osobina stavljajući u fokus njegovu spremnost da vrati kredit pod ugovorenim
uslovima. Šire shvatanje karaktera zajmotražioca uključuje i druge elemente u analizu
za ocenu njegove kreditne sposobnosti, pa se dolazi do odvojene analize i ocene:
(1) karakteristika zajmotražioca u smislu njegovih osobina i njegovog poslovnog

ugleda i
(2) karakteristika preduzeća kojim on upravlja kao vlasnik ili menadžer.
Najpogodinije elemente i indikatore za ocenjivanje karaktera zajmotražioca u smislu

njegovih ličnih osobina i poslovnog ugleda oboje preporučuje R. Bartles, 174 dajemo u
pregledu br. 10-3.
Pregled br. 10-3: Elementi i indikatori karaktera zajmotražioca
Elementi Indikatori
Odgovornost Osobine ličnosti menadžera - vlasnika preduzeća
Integritet Poslovna iskustva sa zajmotražiocem: sopstvena iskustva i
iskustva njegovih najvažnijih kupaca i dobavljača
Tačnost Blagovremenost izmirenja obaveza
Doslednost Stanje poslovnih knjiga (ažurnost, preglednost, pouzdanost)
Što se tiče karaktera preduzeća, u uslovima odvojenosti svojine od upravljanja

preduzećem bez obzira ko je vlasnik, sa stanovišta kreditne sposobnosti važniji je
karakter preduzeća od karaktera pojedinca kao menadžera ili vlasnika preduzeća. Zato
se pod izrazom ‘karakter’ nastoje otkriti osobine preduzeća kao što su: (1) poslovna
reputacija, (2) pripadnost vrsti delatnosti i (3) pravni status.
Smatra se da se najpouzdanije informacije o kvalitetu upravljanja preduzećem
dobijaju procedurom finansijske analize. Ispitivanje kvaliteta upravljanja preduzećem
zasniva se na proveri nekoliko ključnih elemenata funkcionisanja menadžmenta u
preduzeću kao što su: (1) sposobnost da formuliše i realizuje razvojnu i tekuću
poslovnu politiku, (2) horizontalna i vertikalna efikasnost menadžmenta preduzeća i
174
R.Bartles: Credit Management, The Ronald Press Company, New York, 1967.
godine, str. 312-318; i Ranko Jelić: Rizici u poslovnim bankama, analiza i regulisanje,
Beograd, 1988. godine, magistarski rad, strana 38-39, preuzeto iz: Rizici u
bankarskom poslovanju, redaktor: dr Branko Vasiljević, Fokus, Beograd, 1990.
godine, str. 33, 35. i 36.
BANKE I RIZICI 265

(3) lična i kolektivna sposobnost menadžmenta za donošenje i realizovanje
strategijskih odluka. Izvori informacija o poslovnoj reputaciji zajmotražioca su:
neposredni intervjui sa menadžment timom preduzeća, uvid u poslovne knjige i
intervjui sa najvažnijim poslovnim partnerima preduzeća.
(2) Kapacitet zajmotražioca

Pod kapacitetom zajmotražioca se podrazumeva njegova sposobnost da otplaćuje -
vraća odobreni i uzeti kredit. Po nekim autorima, kapacitet zajmotražioca kao faktor
kreditne sposobnosti podrazumeva kapacitet u dvoznačnom smislu: (1) kao proizvodni
kapacitet i (2) kao finansijski kapacitet. 175 Međutim, veći broj autora smatra da je u
analizi kapaciteta preduzeća poenta na finansijskim tokovima i da se kapacitet meri
očekivanim neto tokom gotovine (‘net cash flow’). Naime, banku kao kreditora
prvenstveno interesuje da li će zajmoprimac imati pozitivan neto tok gotovine i da li
će moći u narednom periodu ostvariti dovoljan profit za vraćanje kredita bez
narušavanja i ugrožavanja dostignutog nivoa poslovanja. Zajmoprimac može vratiti
kredit banci koristeći jedan od sledećih izvora: (1) ostvarenu dobit, (2) prihod ostvaren
prodajom aktive, (3) prihod ostvaren prodajom deonica i (4) sredstva dobijena od
drugih kreditora. Za analizu kapaciteta preduzeća kao faktora kreditne sposobnosti
važno je obezbediti odgovarajuće informacije. Za analizu kapaciteta zajmotražioca,
važnu ulogu ima analiza elemenata i indikatora navedenih u pregledu br. 10-4.
Pregled br. 10-4: Elementi i indikatori kapaciteta zajmotražioca

Elementi Indikatori
Dobit Obim prodaje
Margina profita - dobiti
Buduća dobit Obim posla i njegova priroda
Postojeći dug Lokacija
Struktura troškova Licence i marke proizvoda
Tržišna reputacija preduzeća
Kvalitet upravljanja
Kontinuitet odnosno prekid u poslovanju
Kratkoročni i dugoročni dugovi
Operativni troškovi
Kapacitet ne reflektuje samo anticipativni tok gotovine, već i druge zahteve ovog
priliva. Ako druge obaveze ili prioritetni zahtevi, na primer plate ili porez, apsorbuju
projektovani priliv, mogao bi se pojaviti nedostatak sredstava za vraćanje kredita.
Time bi se verovatno morale koristiti jedna ili više preostalih nabrojanih mogućnosti
za vraćanje kredita.
(3) Kapital zajmotražioca

Kapital zajmotražioca kao faktor kreditne sposobnosti podrazumeva finansijsku
vrednost komitenta odnosno njegove firme i meri se kao neto vrednost imovine
175
R. Jelić, ibidem, str. 38.
266 BANKE I RIZICI

vlasnika, a dobija se tako što se od ukupnih sredstava (aktive) oduzmu ukupne
obaveze (pasiva). Kapital reflektuje akumulirano bogatstvo zajmotražioca i u
određenom obimu je indikator uspeha u prošlosti. Pri tome treba imati u vidu da je
merenje kapitala subjekt iskrivljenosti prouzrokovan varijacijama vrednovanja
specifičih sredstava (aktive). Pri tome treba biti obazriv pošto obično knjigovodstvena
vrednost ne reflektuje tržišnu vrednost. Za analizu kapitala važno je korišćenje
elemenata i indikatora navedenih u pregledu br. 10-5.
Pregled br. 10-5: Elementi i indkatori kapitala zajmotražioca

Elementi Indikatori
Fizička aktiva Sopstvena neto imovina
Kapitalna ulaganja Kamata na planirana ulaganja
Najvažniji kreditori
Likvidaciona vrednost
Troškovi konfiskacije
U posebnim slučajevima, kad se radi o visokim rizicima i kad standardna analiza

kapitala i uvid u navedene elemente i indikatore nisu dovoljni, kreditna analiza se sa
rutinske proširuje na analizu strukture realne aktive zajmotražioca (zalihe materijala i
gotovih proizvoda, potraživanja, oprema, zemljište) i da se tako obezbedi naplata
kredita u slučaju likvidacije firme.
(4) Uslovi obezbeđenja kredita

Obezbeđenje kredita (‘collateral’) ima za svrhu pokriće ‘slabih’ tačaka kreditne
sposobnosti preduzeća - zajmotražioca. Kolateral se može odnositi na bilo koja
pogodna sredstva (u aktivi) kojima zajmotražilac raspolaže kao specifičnom zalogom
radi obezbeđenja vraćanja kredita. Založna aktiva se ponekad dopunjava ili premešta
na korišćenje kod supotpisnika radi garantovanja vraćanja kredita. U tom slučaju
banka mora ispitati kreditnu sposobnost i zajmotražioca i supotpisnika.
Tamo gde postoje u dobroj meri realni izgledi za uspešno obavljanje posla, a ocena
kreditne sposobnosti je pokazala da preduzeće zajmotražilac ima jednu ili više
uočenih slabosti ili nedostataka, kreditna sposobnost se može “pojačati”
odgovarajućim kolateralnim pokrićem. Slabe tačke mogu biti izražene kao:
nedovoljna raspoloživost spostvenog kapitala, nedovoljni finansijski kapacitet ili
nepovoljne konjunkturne situacije.
To znači da u normalnim uslovima, kad je kod preduzeća utvrđen i projektovan visok

stepen kreditne sposobnosti i da se ne uočavaju ‘slabe’ tačke koje bi iziskivale
BANKE I RIZICI 267
određena ‘pojačanja’, nema ni potrebe za dodatnim pokrićem kreditnog rizika
kolateralom. Naravno, pri tome treba imati u vidu individualnosti i osobenosti svakog
zajmotražioca, što će uslovljavati i eventualnu (stvarnu) potrebu za dodatnim
obezbeđenjem vraćanja kredita.
(5) Uslovi poslovanja zajmotražioca

Uslovi poslovanja preduzeća odnose se, pre svega, na ekonomsku sredinu odnosno
konjunkturu176 u kojoj preduzeće posluje ili na prilike zaposlenosti u preduzeću. Važno
je da analiza kreditne sposobnosti obuhvati razmatranje uslova ekonomske sredine u
okviru kojih zajmotražilac posluje, ekonomske projekcije u periodu vraćanja kredita i
druge karakteristike budućeg dužnika koje čine njegovu posebnu osetljivost na
fluktuacije u ekonomiji.
Što je period vraćanja kredita duži, to su manje mogućnosti za realno sagledavanje

trendova budućih tržišnih kretanja u sredini u kojoj preduzeće posluje. Za kratke
rokove vraćanja kredita relativno je lakše sagledati trendove budućih promena i
njihove efekte na poslovanje preduzeća. Problem postaje još složeniji ako se radi o
delatnostima koje podležu sezonskim i sekularnim oscilacijama aktivnosti preduzeća.
U slučaju da klijent postane nevoljan ili nesposoban da plati i dužnik odbije saradnju
sa bankom da reši poteškoće, tada je potrebno ući u posed kolaterala ili kapitala i
prodati ga da bi se izmirile obaveze. Međutim, to je poslednja mera. Bančin posao je
kreditiranje a ne likvidacija aktive finansijski iscrpljenih firmi ili individualaca. 177
Takve procedure zahtevaju vreme, skupe su i često rezultiraju finansijskim gubicima,
a isto tako i gubitkom dobrog ugleda (‘goodwill’). Svrha kolaterala je da obezbedi
jaču pobudu zajmoprimca da plati obaveze na dan dospeća.
10.3.4. Informaciona osnova analize kreditne sposobnosti

Za analizu faktora kreditne sposobnosti zajmotražioca koriste se kako interni podaci o
zajmotražiocu tako i eksterni izvori informacija o zajmotražiocu kojima ne raspolaže
banka već razne druge firme, agencije i ustanove. Dakle, pored onih podataka i
informacija koje o zajmotražiocu poseduje banka, korisno je raspolagati i drugim
izvorima i saznanjima kako bi se kredibilitet zajmotražioca ‘osvetlio’ sa više aspekata
i uglova. Ali, koliko god su interne i eksterne informacije i podaci važni i bitni za
sagledavanje stanja zajmotražioca, one ipak moraju biti ‘verifikovane’ kroz zajednički
razgovor predstavnika banke - kreditnih referenata i menadžment tima firme
176
Konjunktura je latinski izraz i znači: a) sticaj okolnosti, a u običnom govoru: dobra
prilika za zaradu, b) sva obeležja koja karakterišu tržišnu privredu, a odnose se na:
kretanje ponude i tražnje, cene, hartije od vrednosti, zarade, dividende, proizvodnju
itd. Vidi: Bratoljub Klaić: Riječnik stranih riječi, Zora, Zagreb, 1962. godine, str. 783.
177
Duane B. Graddy and Austin H. Spencer, ibidem, str. 460.
268 BANKE I RIZICI

zajmotražioca. Smatra se da je sadržina takvog intervjua manje-više tipična i da se
uglavnom svodi na dobijanje odgovora na sledeća pitanja: 178
(1) razlozi zbog kojih zajmotražilac traži kredit;

(2) razlozi zbog kojih traženi kredit odgovara poslovnoj politici banke;
(3) dokazi o sigurnosti kreditnog posla;
(4) informacije o kontinuitetu rasta zajmotražioca;
(5) informacije o kompetetnosti menadžmenta zajmotražioca;
(6) informacije o karakteru proizvoda i usluga iz proizvodnog programa preduzeća;
(7) informacije o izvorima i pouzdanosti snabdevanja preduzeća sirovinama i
reprodukcionim materijalom;
(8) informacije o konkurentnom položaju preduzeća u grani, i
(9) informacije o planovima razvoja zajmotražioca.
Proces kreditne analize i korišćeni podaci variraju u zavisnosti od tipa kredita

(privreda, stanovništvo). Analiza finansijskih izveštaja je verovatno najčešće korišćena
tehnika procene kreditne sposobnosti. Svrha podataka i informacija je da obazbedi
pouzdan oslonac za procenu kreditne sposobnosti zajmotražioca. Ali, za takvu svrhu
neophodno je raspolaganje kvalitetnih poslovnih izveštaja i informacija zajmotražioca.
Takvi podaci se obezbeđuju procedurom obavezne revizije bilansa preduzeća. Drugi
bitan uslov je dovoljna raščlanjenost bilansnih podataka, što dobrim delom zavisi i od
kvaliteta bilansnih šema i kontnih planova koje propisuje država.
Pored podataka koji se obezbeđuju od zajmotražioca putem intervjua, zatim iz

izveštaja i analiza preduzeća i podataka banke o preduzeću, korisno je imati i
određene eksterne podatke i izveštaje, koje vode i izrađuju nezavisna kreditna
udruženja i kreditne agencije. Ovakav sistem eksternog informisanja najrazvijeniji je u
SAD. Kreditna udruženja i razmena informacija su pod kontrolom Nacionalnog
udruženja kreditora, koje finansira istraživanja i utvrđuje standarde u analizi kreditne
sposobnosti.
Kreditne agencije su komercijalne nezavisne ustanove opšteg ili specijalizovanog

profila delatnosti, koje prikupljaju i saopštavaju informacije iz ove oblasti. Deo ovih
informacija se publikuje u specijalnim publikacijama, a dodatne detaljnije informacije
dostavljaju se na poseban zahtev. Jedna od najvećih kreditnih agencija Dun &
178
Rizici u bankarskom poslovanju, redaktor: dr Branko Vasiljević, Fokus, Beograd,
BANKE I RIZICI 269

Bradstreet (skraćeno: D & B)179 zasniva svoje poslovanje na izveštajnim podacima i na
sopstvenim analitičkim podacima tri miliona kompanija iz SAD i Kanade. D & B
Kompanija obezbeđuje rejtinge procenjene finansijske snage, promptnost plaćanja,
adekvatnost kapitala i statističke podatke o racijima finansijskih performansi
rejtingovanih kompanija.
10.3.5. Metode analize i ocene kreditne sposobnosti

Pored već navedenih metoda za rano otkrivanje slabosti u poslovanju firmi komitenata
banke, za analizu i ocenu kreditne sposobnosti zajmotražilaca koriste se i određeni
finansijski raciji zajmotražilaca. Prema prvoj racio analizi, koju je 1932. godine
sačinila kreditna agencija Dun & Bradstreet Inc., navodi se “14 važnih racija”. 180
Raciji su varirali prema vrsti delatnosti, a posebni su korišćeni za banke, osiguranje,
rudnike itd. Posebno su (1982. godine) ustanovljeni raciji za adekvatnost kapitala u
bankama, gde se koriste dve glavne mere adekvatnosti kapitala: (1) primarni kapital
prema ukupnim sredstvima i (2) ukupni kapital prema ukupnim sredstvima.
Prema D.B. Graddy & A.H. Spencer-u, 181 najčešće su u upotrebi četiri grupe
finansijskih racija u analizi i oceni kreditne sposobnosti zajmotražioca: likvidnost,
aktivnost, leveridž i profitabilnost. Uz dodatak još nekoliko u okviru dve grupe,
navodimo ih detaljnije u okviru svake grupe:
1. Likvidnost
1.1. Tekuća aktiva : tekuća pasiva
1.2. Tekuća aktiva - zalihe : tekuća pasiva
2. Aktivnost
2.1. Potraživanja x 360 : godišnja prodaja na kredit
2.2. Cena koštanja prodate robe : prosečne zalihe
2.3. Neto prodaja : neto obrtni kapital
2.4. Neto prodaja : fiksna aktiva
2.5. Neto prodaja : ukupna aktiva
3. Leveridž
3.1. Ukupan dug : ukupna aktiva
3.2. Ukupan dug : deonički kapital
179
Thomas Fitch: Dictionary of Banking Terms, Barron’s Business Guides, New York,
1990. godine, str. 208.
180
Glen G. Munn and F.L. Gracia: Encyclopedia of Banking and Finance, Eighth
Edition Revised and Expanded, Bankers Publishing Company, Boston, 1983. godine,
str. 811.
181
1990. godine, str. 477.
270 BANKE I RIZICI

3.3. Zarada pre kamate i poreza : ukupno plaćena kamata
3.4. Prihod raspoloživ za pokriće fiksnih obaveza : fiksne obaveze
4. Profitabilnost
4.1. Bruto profit : neto prodaja
4.2. Neto profit posle poreza : prodaja
4.3. Neto profit posle poreza : ukupna aktiva
4.4. Neto profit posle poreza : neto vrednost
Navešćemo u najkraćim crtama samo ono što je najvažnije za svaki od navedenih

racija kao metoda kreditne analize. 182 (1) Racija likvidnosti (‘liquidity ratios’) su
indikatori sposobnosti preduzeća - zajmotražioca, u izvršavnju njegovih tekućih
obaveza. Reč je o dva pokazatelja likvidnosti: jednog u širem, i drugog u užem smislu.
(1.1.) Tekući ili opšti racio likvidnosti (‘cuurent liquidity ratio’) izražava se odnosom
obrtnih sredstava prema tekućim obavezama. To je pokazatelj raspoloživosti obrtnih
sredstava preduzeća zajmotražioca u odnosu na tekuće kratkoročne obaveze. U
američkoj praksi se smatra poželjnim da odnos tekućih obrtnih sredstava prema
tekućim kratkoročnim obavezama bude 2:1. Naravno, ovo pravilo, koje se u američkoj
praksi popularno naziva ‘pravilo palca’ (‘rule of tumb’), treba uzeti dosta uslovno, što
zavisi od svake konkretne situacije i vrste aktivnosti preduzeća. Inače, visok
pokazatelj ovog racija ukazuje na neefikasnu upotrebu kapitala, a suprotno, isuviše
nizak pokazatelj je znak prisutne nelikvidnosti preduzeća.
(1.2.) Racio likvidnosti u užem smislu (‘quick ratio’ ili ‘acid test ratio’) predstavlja
oštrije merilo likvidnosti preduzeća zajmotražioca i izražava se odnosom obrtnih
sredstava umanjenih za zalihe prema tekućim obavezama. Oštrina ovog pokazatelja je
u relativnom težem pretvaranju zaliha u likvidna sredstva po knjigovodstvenoj
vrednosti, što je razlog da se izuzimaju iz obtrnih sredstava. U ovom slučaju poželjnim
se smatra odnos 1:1, pri čemu treba voditi računa da će kvalitet pokazatelja zavisiti od
mogućnosti naplate potraživanja i rokova u kojima dospevaju obaveze.
(2) Racija aktivnosti (‘aktivity ratios’) pokazuju efikasnost korišćenja raspoloživih

sredstava u ostvarivanju prihoda preduzeća. Grupa ovih pokazatelja zasniva se na
182
Charles S. Dickerson: Financial Analysis for Credit Decisions, u knjizi: The
Bankers’ Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs
and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988. godine, str.na
640-649.
BANKE I RIZICI 271
odnosu pojedinih delova ili pozicija aktive prema ostvarenom prihodu preduzeća.
Izložićemo ukratko suštinu četiri grupe ovih pokazatelja.
(2.1.) Prosečni period naplate (‘average collection period’) je odnos neto potraživanja
od kupaca prema godišnjem obimu prodaje podeljenom na 360 dana. Predstavlja
prosečan period izražen u danima, u kojem se vrši naplata potraživanja od kupaca.
Poredi se na nivou grane i uočavaju odstupanja. Odstupanja na niže ukazuju na
relativno duže kreditiranje kupaca, što treba da ima svog odraza na prihod, troškove i
dobit.
(2.2.) Koeficijent obrta zaliha (‘inventory turnover ratio’) ocenjuje likvidnost

postojećih zaliha. Nizak koeficijent obrta zaliha može rezultirati iz slabih prodajnih
napora, zastarele robe ili nedovoljne kontrole kvaliteta.
(2.3.) Koeficijent obrta obrtnih sredstava (‘net working capital turnover ratio’) meri
adekvatnost obrtnog kapitala za podršku prodaje. Dok visoka stopa obrta uopšteno
pokazuje efikasnost korišćenja obrtnih sredstava, previše velika stopa može biti signal
budućih problema. Na primer, smanjenje nivoa zaliha će dovesti do porasta
koeficijenta obrta obrtnog kapitala, međutim buduća prodaja mogla bi biti ugrožena da
promtno izvršava porudžbine. Esktenzivno korišćenje kratkoročnog duga će takođe
dovesti do porasta stope obrta obrtnog kapitala.
(2.4.) Koeficijent obrta fiksnih sredstava (‘fixed asset turnover ratio’) je finansijska
mera korišćenja kapaciteta. Ona pokazuje koliko su postrojenja i oprema neophodni za
podršku novčane jedinice prodaje. Što je veći koeficijent, to je veća efektivnost
korišćenja fiksne aktive.
(2.5.) Koeficijent obrta ukupne aktive (‘total asset turnover ratio’) je pokazatelj
prodajnog autputa po novčanoj jedinici ukupne aktive. Ovaj koeficijent pokazuje
adekvatnost obima prodaje u odnosu na ukupne resurse (aktivu) firme.
(3) Raciji finansijskog leveridža ili poluge (‘financial leveradge ratios’) su koeficijenti
za merenje sposobnosti firme za sticanje i servisiranje dodatnog duga.
(3.1.) Stopa zaduženosti (‘debit ratio’) pokazuje procenat ukupnih resursa obezbeđenih
od kreditora. Ponekad pokazuje drugačije odnosno indicira moguću zaštitu kreditora
od pogoršanja vrednosti aktive.
(3.2.) Odnos ukupnog duga prema deoničkom kapitalu (‘debit to equity ratio’) je
pokazatelj zaduženosti na novčanu jedinicu deoničkog kapitala.
(3.3.) Koeficijent pokrivenosti kamate (‘interest coverage ratio’) pokazuje odnos

zarade pre poreza prema ukupnoj plaćenoj kamati.
272 BANKE I RIZICI

(3.4.) Koeficijent pokrivenosti fiksnih obaveza (‘fixed charge coverage ratio’)
pokazuje odnos raspoloživog prihoda za izmirenje fiksnih obaveza.
(4) Raciji profitabilnosti (‘profitability ratios’) reflektuju sposobnost menadžmenta da

koristi resurse firme u generisanju profita.
(4.1.) Stopa marže bruto profita (“gross profit margin ratio”) je najvažniji element u
određivanju konačnog nivoa profitabilnosti. To je komparacija prihoda koji potiče od
prodaje proizvoda prema troškovima proizvodnje odnosno nabavke (u trgovini)
prodate robe.
(4.2.) Stopa marže prinosa (‘net profit margin ratio’) pokazuje odnos neto profita
prema vrednosti neto prodaje, odnosno pokazuje koliko se ostvaruje prinosa na
novčanu jedinicu vrednosti prodaje.
(4.3.) Stopa prinosa na ukupna sredstva (‘return on investment - total assets – ratio’) je
pokazatelj profitabilnosti ukupne aktive odnosno stopa prinosa na ukupna sredstva.
Pokazuje efikasnost upravljanja ukupno angažovanim sredstvima.
(4.4.) Stopa prinosa na nominalni kapital (‘retun on stockholders equity ratio’) je

merenje efikasnosti menadžmenta u odnosu na deonički kapital. To po mnogima
predstavlja konačni kriterijum efikasnosti menadžmenta. Pojedinci obično ulažu u
poslove sa anticipacijom da će ulaganja generisati prinos koji će prevazići druge
otvorene moguće opcije.
10.3.6. Rizik naplate odobrenog kredita

Kaže se da banka ‘nikad’ ne odobrava loš kredit, kredit postaje loš samo posle
odobrenja. Pošto banka putem kreditiranja obezbeđuje glavni izvor prihoda, važno je
da ima kontrolu gubitaka na kreditima i da ih održava na relativno maloj margini,
kako bi mogla da ostvari zadovoljavajući profit i dividendu. Zbog toga bankari nastoje
da kontinuirano budu u toku sa efektima poslovanja dužnika, kako bi blagovremeno
mogli uticati na povoljne ishode za banku. Problem kredita nastaje kad se kod dužnika
javlja kriza gotovine i dužnik nije u mogućnosti da raspoloživom gotovinom
podmiruje operativne potrebe i izvršava dospele obaveze.
Dakle, kad je kredit već odobren i kad je zajmoprimac povukao sredstva sa računa
banke na svoj račun odnosno kad je kredit iskorišćen, jedan od primarnih zadataka
kreditnog referenta je praćenje poslovanja zajmoprimca i procena određenih događaja
BANKE I RIZICI 273

i promena u ponašanju menadžmenta zajmoprimca. Evo nekih promena koje mogu
biti interesantne za banku pre nego što nastanu problemi vraćanja kredita: 183
(1) promene u menadžmentu dužnika (odlazak ključnog čoveka firme ili pak ključni
čovek iz prodaje);
(2) promene u ličnim navikama i običajima postojećeg menadžment tima dužnika,
kao što su zdravstveni problemi, razvod, smrt bliskog prijatelja;
(3) promene u trendu industrije, kao što je pad tražnje određene robe, pad kupovne
moći potrošača;
(4) pojava nove konkurencije u industrijskom rastu može da prouzrokuje smanjenje
prodaje i pad profitabilnosti.
(5) pogoršanje u celoj ekonomiji može ‘pretvoriti’ jedan dobar kredit u loš kredit
usled inflacije, recesije;
(6) rapidan rast poslovanja - ekspanzija takođe može voditi dužnika u probleme (kod
buma prodaje, nerealno povećanje kapaciteta);
(7) promene državne regulative može da prouzrokuje probleme u slabljenju
konkurentnosti u industriji.
Naravno, ovi problemi mogu prouzrokovati teškoće kod dužnika i važno je da ih

banka “otkrije” pre početka vraćanja kredita. Međutim, kad problemi nastanu i kad se
počnu reflektovati na vraćanje kredita, banka pri tome treba imati na umu važne
sugestije za smanjenje rizika naplate kredita. To se naročito manifestuje prilikom
kašnjenja odnosno prekoračenja roka vraćanja kredita i pri tome se treba truditi da se
postupa na sledeći način:
(1) Nikad ne dozvolite korisniku kredita (dužniku) da se oseća da je samo jedan od

mnogih delinkvenata. Pokušajte da izazovete određeni stepen saradnje sa
dužnikom.
(2) Kad dužnik propusti bilo koji deo ugovora, odmah determinišite razlog.
(3) Sačinite plan akcije za saradnju sa dužnikom za servisiranje duga u budućnosti.
(4) Budite tvrdi ali pozitivni, kad aktivirate zalogu (kolateral) dužnika.
(5) Izbegavajte preteća pisma (izveštaje) dužniku.
(6) Kontaktirajte dužnika na najpodesniji način.
(7) Ne raspravljajte se pri neispunjenju prvog plaćanja rate po ugovoru, već to
smatrajte kao rutinsku stvar. 184
183
Willard Alexsander and Gerald R. Downey, Jr.: Handling Problem Loans, u knjizi:
The Bankers’ Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I.
Storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988. godine, str.
658.
184
Duane b. Graddy and Austin H. Spencer: Managing Commercial Banks -
Community, Regional and Global, Prentice-Hall, Inc., Englewood Cliffs, New Jersey,
1990. godine, str. 416.
274 BANKE I RIZICI

Ako situacija zahteva preduzimanje fizičkog posedovanja zaloge (kolaterala), odluka
treba da bude izvršena odmah. Svako kašnjenje može prouzrokovati korišćenje prečeg
prava od strane drugih kreditora. Krajnji ishodi mogu biti sledeći: 185 kontinuitet
poslovanja, likvidacija posla ili izbor bankrotstva.
10.4. UPRAVLJANJE RIZIKOM DUGOROČNOG KREDITA
10.4.1. Neizvesnost u donošenju dugoročnih odluka

U savremnim tržišnim uslovima, gde je složenost donošenja odluka o odobravanju
kredita sve veća i gde se vrše sve kompleksnije pripreme za njihovo donošenje i u
uslovima gde su potrebe nosilaca privrednih aktivnosti sve više izražene za
investicionu aktivnost i za dugoročne kredite, težište razmatranja banke po zahtevima
za dugoročne kredite se sve više pomera na ocenu o valjanosati investicionih
programa i projekata, a sve manje na trenutni bonitet zajmotražioca.
Dugoročno kreditiranje privrede nosi sa sobom znatno veći stepen rizika u odnosu na
kratkoročno kreditiranje privrede. Poznato je da se sa povećanjem perioda na koji se
kredit odobrava povećava i stepen rizika povraćaja kredita. Teško je odrediti granicu
kad merljivi i predvidivi rizik prelazi u neizvesnost. Savremena brzina menjanja
faktora u okruženju je takva da treba računati uz ma kakva predviđanja, da će doći do
korenitih tehnoloških promena, nivoa znanja i ekonomskih uslova u toku veka jednog
investicionog projekta, koji je retko kada manji od 5 godina. Suština sagledavanja
dimenzije rizika i neizvesnosti je u tome, da se svestranom stručnom analizom i
ocenom investicionog projekta rizik ublažI, odnosno da se uticaj elemenata
neizvesnoti locira u prihvatljive granice.
Iz navedenih konstatacija proizilazi da je za banku kao kreditora važno sagledavanje

kako kreditne sposobnosti invesitora, kratkoročne i posebno dugoročne, tako i
validnosti investicionog projekta. Čak je poenta na valjanosti investicionog projekta,
pošto njegovim aktiviranjem treba ostvariti profitabilnu proizvodnju u budućem
periodu iz koje će se obezbediti vraćanje dugoročnog kredita. Smatra se da brojni
faktori utiču na rizik investicija, a time i na rizike njihovog finansiranja, i oni su
veći: 186
185
WillardAlexander and Gerald R. Downey, Jr.: Handling Problem Loans, u knjizi:
The Bankers’ Handbook, str. 662-666.
186
Rizici u bankarskom poslovanju, redaktor: dr Branko Vasiljević, Fokus, Beograd,
1990. godine, str. 46-47.
BANKE I RIZICI 275
(1) ako je vek investicionog projekta duži,

(2) ako je vrednost investicionog projekta veća,
(3) ako je tehnologija investicionog projekta složenija,
(4) ako je reč o grani u kojoj presudan uticaj imaju savremena znanja, inovacije (na
primer: elektronika),
(5) ako je proizvodni asortiman veći, visoko supstituivan drugim proizvodima i ima
visoko elastičnu tražnju,
(6) ako je privredna stabilnost zemlje manja, i slično.
Mada je u ovom složenom poslu analize i ocene investicionog poduhvata nužan

određeni redosled aktivnosti, nema sumnje da je potrebno uzeti u obzir sve
eliminacione elemente prethodnih razmatranja kako samog investitora tako i
investicionog projekta. Pri tome se mogu desiti tri situacije: prva, da je investitor
kreditno sposoban i da je dobar projekat; druga, da je investitor kreditno nesposoban,
a projekat dobar, i treća, da je investitor kreditno sposoban, a da je projekat loš.
Teoretski je moguća situacija koja polazi od toga da je investitor kreditno nesposoban
i da je projekat loš, pa je i ne uzimamo u obzir.
Sa stanovišta banke je važno da se prilikom konkretnog investicionog zahvata, pri

kome se računa na kreditna sredstva banke, uzmu u obzir tri aspekta:
(1) mogućnosti banke da prati konkretan investicioni projekat,

(2) kreditna sposobnost investitora, naročito njena dugoročna dimanzija,
(3) validnost konkretnog investicionog projekta.
Svi navedeni aspekti zahtevaju višedimenzionalnu, detaljnu stručnu analizu, kako bi

se u krajnjoj konsekvenci donela odgovarajuća odluka: prihvatiti investicioni projekat
i odobriti investicioni kredit ili odbiti zahtev za investicioni kredit pošto je analizom
projekta ocenjeno da ne obezbeđuje dovoljnu sigurnost povraćaja uloženih sredstava.
10.4.2. Suština kreditne sposobnosti investitora

Banka kao kreditor treba da kompleksno sagleda kako kreditne sposobnosti
zajmotražioca tako i valjanost svakog investicionog projekta zajmotražioca. Egzaktno
utvrđivanje performansi i efektivnosti investicionog projekta u dužem budućem
periodu treba da pokrije visok stepen rizika plasmana banke. U cilju zadovoljavanja
ovih kriterija, smatra se da je korisno da ovaj složeni posao banke obave u tri dela:
(1) u prvom delu se putem opštih metodoloških pristupa formira gruba slika
performansnosti i kreditne sposobnosti investitora, koja je u dobrom delu
standardizovana i predstavlja prvi selekcioni filter;
(2) drugi deo je znatno složeniji i obuhvata kompleksnu i egzaktnu analizu
očekivanih finansijskih, ekonomskih i društvenih efekata predloženog projekta;
276 BANKE I RIZICI

(3) treći deo predstavlja sintezu analitičkih ocena prva dva dela, tj. ocene kreditne
sposobnosti invstitiora i očekivane performansnosti predloženih projekata, kojom
se dolazi do elemenata za formulisanje konačne kreditne odluke i izbora najboljeg
investicionog projekta. 187
U okviru prve grupe indikatora, tj. kod ocene kreditne sposobnosti investitora fokusira
se analiza profitabilnosti, kvalitet poslovne strategije i politike te stopa kapitalizacije
bilansa. Profitabilnost u proteklom periodu investitora je pouzdan indikator uspešnosti
njegovog poslovanja. Kod novih preduzeća ne postoji takav indikator i zbog toga se
ulaganja smatraju izuzetno rizičnim. Fizionomija, struktura i adaptabilnost poslovne
strategije i politike su takođe dobri indikatori performansi zajmotražioca. Konačno,
stopa kapitalizacije predstavlja pouzdan indikator stabilnosti investitora i krajnji izvor
za naplatu plasiranog zajma.
Druga grupa indikatora kreditne sposobnosti investitora obuhvata stepen

konkurentnosti na tržištu, nivo tehnologije i opremeljenost proizvodnih kapaciteta,
stepen promenljivosti uslova privredne grane, sposobnost adaptacije, stepen inovacija i
timsko kreiranje poslovnih poduhvata. Treća grupa indikatora pokazuje stopu rasta
obima preduzeća u proteklom periodu, stepen likvidnosti i solventnosti, sposobnost
servisiranja dugova i otplatne mogućnosti i stepen zaštićenosti od strane države. Pri
tome se naročita pažnja posvećuje analizi determinanti uspešnosti, razvoja i tržišne
propulzivnosti investitora. U okviru ocene kreditne sposobnosti zajmotražioca treba
sagledati kadrovske resurse, razvojnu perspektivu i marketing orijentaciju investitora.
Kao pogodan standardizovani pristup oceni kreditne sposobnosti investitora koriste se

testovi spremnosti investitora da odgovori unapred definisanim uslovima ugovora o
zajmu preko indikatora kao što su: 188
(1) sposobnost apsorbovanja odgovarajućeg obima i uslova kredita,

(2) obim slobodne, nevezane aktive preduzeća,
(3) stepen razvijenosti i stabilnosti poslovnog sistema,
(4) sposobnost investitora da realizuje i izvršava osnovne odredbe ugovora,
(5) stepen opterećenosti obavezama izvan ovog ugovora,
187
188
Ibidem, str. 368.
BANKE I RIZICI 277

(6) adekvatnost raspolaganja licencama, patentima, zaštitnim znakovima, ostalim
poslovnim pravima i pozicijama (‘goodwill’), kao garancija za prosperitet
uspešnog poslovanja,
(7) rizik poslovnih promašaja i gubitaka po osnovu već ranije sklopljenih aranžmana
investitira,
(8) realnost finansijskog izveštaja u pogledu imovinske pozicije,
(9) postojanje eventualnih prikrivenih poreza,
(10) založna sposobnost,
(11) periodično izveštavanje banke o bilansnim stanjima,
(12) održavanje ugovorene stope trajnih obrtnih sredstava,
(13) nadzor poslovnog integrisanja investitora,
(14) ograničavanje novog zaduživanja preduzeća,
(15) sankcije u uslovima nesolventnosti i/ili bankrotstva.
Odgovori na navedena pitanja su korisni indikatori banci o kreditnoj sposobnosti

investitora odnosno zajmotražioca. Zajedno sa procenom validnosti investicionog
projekta, mogu činiti pouzdanu osnovu za procenu rizika investicionih ulaganja
odnosno za odobravanje dugoročnog kredita. Dakle, sledeći važan posao banke
usmerava se na analizu, vrednovanje, rangiranje i izbor investicionog projekata
koristeći se pri tome određenim metodama, postupcima i kriterijumima.
10.4.3. Metode procene kreditne sposobnosti investitora

Vrednovanje investicionog projekta zasniva se na manje ili više neizvesnim
pretpostavkama. To se izražava stepenom neizvesnosti dešavanja određenih događaja
u budućnosti koju pokriva period otplate investicije. Cilj je da se sa što više elemenata
sagledaju uslovi i mogućnosti efektivnosti investicije. Stoga se procena sposobnosti
investitora svodi na efektivnost poslovanja investitora posle investicionog zahvata i
njegovu sposobnost za vraćanje dugoročnog kredita. Smatra se da, sa stanovišta
preduzeća, donošenje ekonomskih odluka ima tri ključne ekonomske implikacije: 189
(1) investiciona odluka (ekonomski motiv),

(2) finansijska odluka (novčano praćenje aktivnosti),
(3) dividendna odluka (motiv zarade).
Pri tome, osnovni ili primarni ciljevi preduzeća su: dugoročni, da maksimizira dobit
odnosno dividendu deoničara i da maksimizira tržišnu vrednost deonica, i kratkoročni,
da održava kontinuitet proizvodnje i prodaje. Kvantitativni pristupi omogućuju
poboljšanje kvaliteta odlučivanja, odnosno u funkciji su jačanja pristupa kvalitetu. U
tom pravcu ćemo ukratko razmotriti metode za procenu sposobnosti vraćanja
dugoročnog kredita.
189
G.T. Stevens, Jr.: Economic and Financial Analysis of Capital Investments, John
Wiley and Sons, New York, 1979. godine, str. 1-3.
278 BANKE I RIZICI

Metode za procenu sposobnosti vraćanja dugoročnog kredita odnosno rapoloživosti
sredstava za vraćanje dugoročnog kredita su: 190
(1) bankarski koncept toka gotovine pod imenom metod FATSATL (‘funds available
to service additional term loans’),
(2) izveštaj o toku gotovine, izvorima i korišćenju (metoda ‘cash flow’),
(3) koncept pokrića celog perioda otplate kredita (‘the years’ coverage concept’).
(1) Metoda FATSATL (‘Funds Avalilable To Service Additional Term Loan’) je

pristup koji posmatra generisanje sredstava putem zarade i raspoloživih za servisiranje
otplate dodatnog duga. Formula se može predstaviti na sledeći način:
Zarada posle poreza (ATX)

Plus: Negotovinki troškovi (amortizacija, depresijacija i promene u odloženom
porezu (NCC)
= Gotovina iz poslovanja (ATX + NCC)
Minus: Dividende (ako je normalno plaćena zajmotražiocu) (D)

Minus: Izdaci za fiksni kapital (obično kupovina male opreme - krupna oprema
trebala bi se sama finansirati) (FX)
Minus: Tekuća dospeća dugoročnog duga koji je već u knjigama
(CMLTD - AOB)
Minus: Kamata na novi kredit (posle efekta poreza) ( INT)
Minus: Povećanje obrtnog kapitala (tj. na stalnom nivou prometne aktive ili
neto razlika između tekućih sredstava i tekućih obaveza) ( WC)
= SREDSTVA RASPOLOŽIVA ZA SERVISIRANJE DODATNOG KREDITA
FATSATL = (ATX + NCC) - D - FX - (CMLTD - AOB)- INT - WC

Formula sa skraćenicama izgleda ovako:
Za izbor pojedinačnog projekta treba imati u vidu sledeće grupe kriterija: (1)
marketing kriterije, (2) tehničke kriterije, i (3) finansijske kriterije. 191
190
Donald S. Redding: Longer Term Lending, u knjizi: The Bankers’ Handbook, Third
Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls I. Walker, Dow
Jones-Irwin, Homewood Illinois, 1988. godine, str. 689-693.
191
The Capital Budgeting Handbook, Edited by: Mike Kaufman, Dow Jones-Irwin,
Homewood, Illinois, 1986. godine, str. 399.
BANKE I RIZICI 279
Marketing kriteriji polaze od tržišta odnosno od potreba kupaca i potrošača budućih

proizvoda i usluga, koje su projektom definisane kao finalni outputi. Pored fizičkih
karakteristika budućeg proizvoda i njegove upotrebne vrednosti, veoma su važni
projektovana visina cene proizvoda i usluga i budući kanali prodaje na koje se
projekat oslanja. Ne malu pažnju zaslužuje i način komunikacije sa budućim kupcima
i potrošačima u cilju blagovremenog upoznavanja sa svim elementima marketing
miksa novog projekta. Bez sagledavanja tržišne dimenzije ne mogu se očekivati
zadovoljavajući efekti profitabilnosti.
Pored navedenih elemenata marketing kriterija, važno je da projekat ispuni i određene

tehničke i finansijske kriterije. Među najvažnije tehničke kriterije spadaju vrsta
tehnologije i njena koncepcija, koje omogućavaju proizvodnju savremenog,
funkcionalnog, kvalitetnog i relativno jeftinog proizvoda respektujući raspoložive
materijalne, ljudske i finansijske resurse za novu proizvodnju. Srž finansijskog
kriterija može se najlakše izraziti preko koncepta toka gotovine, 192 koji se može
predstaviti i sledećom relacijom: neto profit + depresicijacija - porast potraživanja -
porast zaliha + porast dugovanja = tok gotovine.
(2)Koncept toka gotovine u pet faza (‘cash flow concept’) 193 može se predstaviti kao
jedan sistem cirkulacije i transformacije sredstava. Cilj je ostvariti pozitivan neto tok
gotovine, kako bi se podmirile obaveze prema otplatama kredita, što prikazuje slika
br. 10-5.194Da bi se bolje razumeo koncept i proces toka gotovine, potrebno je
detaljnije sagledati komponente upravljanja procesom toka gotovine, koje čine: (1)
potraživanja, (2) prodajni uslovi, (3) kreditna politika, (4) zalihe, (5) kvantitativna
kontrola i (6) računovodstveni metod. 195
192
Services Industry, MacMillan Publishing Company, New York, 1989. godine, str. 497.
193
Bryan E. Milling: Cash Flow Problem Solver Procedures and Rationale for the
Independent Businessman, Chilton Book Company, Rander, Pa., 1981. godine, str. 6.
194
1990. godine, str. 472.
195
Ibidem, str. 18-87.
280 BANKE I RIZICI

Procena primanja gotovine:
- prodaja za gotovinu
PRVA FAZA - naplata putem ra~una
- drugi priliv gotovine
- minus
Procena tere}enja gotovine:

- kupovina materijala
- operativni izdaci
DRUGA FAZA - pla}anje duga
- dividende
= jednako
Neto tok gotovine:

TRE] A FAZA + neto priliv gotovine
- neto odliv gotovine
+ plus ili - minus

Saldo gotovine
^ ETVRTA FAZA
Ako je
Iznad minimuma ili Ispod minimuma ili

PETA FAZA umanjenje salda gotovine: umanjenje salda gotovine:
- otplata duga - pozajmljivanje novih
- investiranje vi{ka sredstava
Slika br. 10-5: Faze u procesu toka gotovine
(3) Koncept pokrića celog perioda otplate kredita (‘the years coverage concept’) je
treći pristup koji uzima u obzir ukupan dugoročni dug dužnika, dodajući mu
odgovarajuće troškove finansiranja i deleći dobijeni iznos merama toka gotovine.
Dobijeni iznos je indikacija broja godina da se otplati dug. Ako je broj godina pokrića
u okviru normalnog bankarskog ranga otprilike period pet do sedam godina, onda se
može zaključiti da preduzeće može naći finansiranje kod neke banke, pošto je to
dugoročni kredit sa rokom koji banke odobravaju.
BANKE I RIZICI 281

Ovaj pristup ima dva jedinstvena aspekta: prvi, koji podrazumeva razmatranje
uključenja tekućeg iznosa projektovane kamate za prvu godinu na sve druge godine
idući unazad otprilike pet godina i idući unapred pet; ako neko koristi tu istu kamatnu
stopu i ostvaruje zaradu u nekoliko prošlih godina pod normalnim uslovima korišćenja
bankarskog kredita, onda se može zaključiti da dužnik ima dovoljno uslova za kredit:
drugi, koji se sastoji u tome da se dividenda i kapitalni izdaci posle prve godine
smatraju diskrecionim i da nisu uključeni u koeficijent pokrivenosti.
10.4.4. Analiza i selekcija investicionih projekata

Ograničeni proizvodni, ekonomski i finansijski resursi uslovljavaju strogu, objektivnu
i brižljivu analizu, ocenu i selekciju investicionih programa i projekata. Cilj je da se
izborom projekata omogući racionalno korišćenje postojećih resursa i ostvare
najpovoljniji finansijski, ekonomski i društveni rezultati. Da bi se to u praksi ostvarilo,
primenjuju se određeni pristupi pri analizi i selekciji investicionih projekata, koji
mogu biti: bankarski, razvojni i društveni.
Bankarski ili klasični pristup se primenjuje kod finansiranja projekata u kojima krediti
banke imaju primarno učešće, pa usled toga banke i nastoje da ograniče rizik u ovim
investicijama i zaštite svoja uložena sredstva. Razvojni pristup analizi i oceni
investicionih projekata se koristi kod projekata bitnih za razvoj određene privredne
grane, oblasti ili regiona. Društveni pristup fokusira određene društveno-ekonomske
kriterije ocene i izbora najkrupnijih infrastrukturnih projekata, koji imaju šire
društveno-ekonomske implikacije (bezbednost, kvalitet, informacije). Ovde ćemo se
zadržati na široj aplikaciji bankarskog pristupa analizi i selekciji investicionih
projekata.
Bankarski ili klasični pristup fokusira mikroekonomske i mikrofinansijske kriterije:, u

profitabilnost, likvidnost, troškovi, interno finansiranje, rizik investicionog projekta i
investitora. Pri analizi i oceni investicionih projekata, banke uglavnom koriste tri
poznata (alternativna) metoda ocene investicionih projekata: (1) metod neto sadašnje
vrednosti, (2) metod interne stope rentabilnosti i (3) metod povraćaja sredstava.
Razvojni i društveno-ekonomski pristupi koriste pragmatične metode iterativnog i
sintetizovanog valorizovanja određenih kriterija (UNIDO metodologija, metodologija
Svetske banke IBRD i L-M tj. Little-Mirrlees metoda). 196
Za analizu i selekciju investicionih projekata, potrebno je izvršiti njihovu svestranu

ocenu i analizu. Ovaj posao se obavlja u tri faze:
(1) predinvesticiona analiza,

(2) preliminarna ocena, i
(3) ocena finansijskih efekata investicionih projekata.
196
282 BANKE I RIZICI

Predinvesticiona analiza predstavlja najgrublju selekciju projekata, koji ne
zadovoljavaju osnovne zahteve i tandardizovana i uniformisana, pa se gruba provera
performansi projekta vrši na osnovu analize sledećih parametara: 197 (1)identifikacija
projektnog programa, (2) finansijska sposobnost investitora, (3) tržišna sposobnost
investitora, (4) tržišna propulzivnost, (5) tehničko-tehnološka rešenja, (6) lokacija, (7)
opšti ekonomsko-finansijski aspekti, (8) preliminarna prihvatljivost.
Svaki od navedenih parametara predstavlja elemenat na osnovu koga se može

parcijalno izvesti ocena o pojedinim segmentima investicionog projekta. Ukupna
preliminarna ocena investicionog projekta zasniva se na indikativnim performansama
mikroekonomske i mikrofinansijske efektivnosti projekta i to na: 198
(1) oceni mikroprofitabilnosti,
(2) oceni društveno-ekonomske efikasnosti,
(3) oceni finansijske adekvatnosti, i
(4) oceni elemenata neizvesnosti u realizaciji projekta.
Mikroprofitabilnost projekta ocenjuje se na bazi stope bruto kumulativnosti, koja se

dobija odnosom bruto akumulacije prema ukupnim investicionim ulaganjima i treba
da je veća od nule. Kod više alternativnih projekata utvrđuje se relativno najveća stopa
kao selekcioni kriterij preliminarne ocene. Međutim, kriterij može biti i unapred
zadana minimalna ili standardna stopa profitabilnosti, što predstavlja oštriji kriterij
selekcije. Ocena društveno-ekonomske efikasnosti projekta podrazumeva utvrđivanje
efekata na društveno-ekonomski razvoj zemlje. Ova ocena direktnih i indirektnih
efekata se zasniva na sintezi merljivih i kvalitativnih pokazatelja. Minimalni uslov
uspešne preliminarne ocene jeste nulta ili pozitivna stopa društvene profitabilnosti ili
jednaka (veća) u odnosu na društvenu standardizovanu stopu. Finansijska realnost
projekta ocenjuje se na osnovu funkcije likvidnosti u toku aktivizacionog perioda i
otplatnog potencijala investitora. Stope likvidnog i otplatnog potencijala treba da su
jednake ili veće od nule, da bi se dobila afirmativna preliminarna ocena finansijske
realnosti projekta.
Preliminarna ocena projekta obuhvata i analizu elemenata neizvesnosti realizacije i

života projekta. Pri tome se utvrđuje margina rizika u različitim scenarijima
privrednih uslova i tokova, pri čemu je osnovni cilj da se utvrdi realnost projekta u
uslovima nepovoljnih varijacija obima poslovanja i cena inputa - autputa. Obično se
ide na utvrđivanje minimalnog praga profitabilnosti u uslovima mogućeg najnižeg
197
Ibidem, str. 371.
198
BANKE I RIZICI 283

obima ekonomije projekta i najnepovoljnijih cena resursa i finalnih proizvoda odnosno
usluga. Potom se istražuje stepen verovatnoće ostvarivanja pojedinih scenarija
kretanja obima proizvodnje i cena, kako bi se utvrdio očekivani nivo rizika. Visok
stepen rizika nepovoljnih kretanja osnovnih indikatora kvaliteta buduće proizvodnje
treba da bude signal za isključivanje projekta iz dalje procedure. Realnost nastupanja
nepovoljnih kretanja i visok stepen osetljivosti projekta (na nepovoljna kretanja u toku
ekonomskog veka projekta) su indikatori za negativnu preliminarnu ocenu projekta.
10.4.5. Metode merenja finansijskih efekata i rizika investicionih projekata

Investicioni projekti, koji su zadovoljili predinvesticionu analizu i “dobili” pozitivnu
preliminarnu ocenu, stekli su uslove za izradu investicionih studija i dalju selekciju po
osnovu finansijskih efekata i rizika sa ciljem da se odaberu investicioni projekti koji
nude najveće finansijske efekte uz minimalne rizike ulaganja finansijskih sredstava.
Merenje finansijskih efekata vrši se pomoću: (1) statičkih i (2) dinamičkih metoda.
Statički metodi polaze od kriterija validnosti projekta u izabranom periodu odnosno
izabranoj godini aktivizacionog perioda projekta. Obično su u primeni sledeći kriteriji:
akumulacija na angažovana poslovna sredstva, dobit po radniku, investiciona ulaganja
u osnovna i obrtna sredstva po radniku, neto devizni efekat, utrošak energije po
jedinici proizvoda itd. Međutim, dinamički metodi koriste tehniku diskontovanja tj.
svode inpute i autpute pa i sve efekte na sadašnju vrednost, pri čemu se stvaraju uslovi
uporedivosti svih elemenata u projektima. Zato i imaju očitu prednost nad statičkim
metodama.
Dinamički metodi investicionih projekata su: (1) metod neto sadašnje vrednosti (NSV),
(2) metod interne stope profitabilnosti (ISP) i (3) metod povraćaja uloženih sredstava
(PUS).199 Smatra se da sva tri metoda istražuju celovitu finansijsku validnost
investicionih projekata i selekciju zasnivaju na kriteriju profitabilnosti i likvidnosi
investicionih ulaganja. Metod neto sadašnje vrednosti je bazični metod, dok se metod
interne stope profitabilnosti smatra njegovim derivatom. Metod povraćaja uloženih
sredstava ima u fokusu kvalitet likvidnosti odnosno finansijske osposobljenosti
investitora. Smatraju se pogodnim za analizu, ocenu i selekciju investicionih projekata
od strane investitora i banaka.
(1) Metod neto sadašnje vrednosti (NSV). Utvrđuje profitabilnost investicionog

projekta na bazi sintetizovanog merenja prinosa (profita) i troškova u toku ukupnog
ekonomskog veka investicije. Zasnovan je na diskontovanju odnosno na svođenju na
sadašnju vrednost svih novčanih tokova vezanih za investicioni projekat. Suština
metoda je u pristupu da novac u budućem periodu ima manju vrednost u odnosu na
sadašnju zbog: rizika povraćaja uloženih sredstava, ograničavanja korisnosti budućih
novčanih priliva i rizika inflacione erozije kupovne snage novca. Putem diskontovanja
relevantnih veličina dobijaju se egzaktni indikatori i omogućava uporedivost
performansi investicionih projekata. To se dobija pomoću sledećeg obrasca:
199
Dr Srboljub Jović: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990. godine, str. 379-385.
284 BANKE I RIZICI

 n Pt  Tt R 
NSV      T0
 t  1 (1  i) (1  i) 
gde je:
NSV = neto sadašnja vrednost investiocionog projekta
To = inicijalno investiciono ulaganje
Tt = kontinuelna investiciona ulaganja
Pt = efektivni prinosi projekta
n = ekonomski vek projekta
R = rezidualna vrednost
i = diskontna stopa
Prema rezultatima primene navedenog obrasca, selektivni indikatori su:
NSV > 0 = rentabilan i prihvatljiv projekat

NSV = 0 = marginalno rentabilan i prihvatljiv projekat
NSV < 0 = nerentabilan i neprihvatljiv projekat
(2) Metod interne stope profitabilnosti (ISP). Podrazumeva ocenu validnosti

investicionih projekata putem diskontovanja novčanih tokova. Dok metod NSV
iskazuje profitabilnost preko pozitivnih efekata na uvećanje tržišne vrednosti projekta,
dotle metod ISP ukazuje na vremensku strukturu novčanih tokova putem korišćenja
prihvatljive stope prinosa. To je stopa kod koje se NSV izjednačava sa nulom. Prema
tome, ISP treba da pokaže prosečan godišnji prinos koji je dovoljan da se pokriju
investiciona ulaganja u određenom periodu. Dobija se na osnovu sledeće jednačine:
n Pt  Tt
ISP    T0
t1 (1  i)
ISP koja svodi NSV na nulu ujedno označava i prag profitabilnosti i prihvatljivosti
određenog investicionog projekta. Projekti koji imaju prosečnu stopu finansiranja
iznad tako utvrđene ne mogu biti prihvaćeni. Osnovna slabost ovog metoda je
nekorespondentnost sa tržišnim stopama prinosa i rangovima rizičnih grupa projekata.
Kritični selekcioni kriterij jeste da interna stopa profitabilnosti konkretnog projekta
bude iznad unapred utvrđene minimalne stope. Marginalno prihvatljivi projekti su u
uslovima ravnoteže, a neprihvatljivi u uslovima niže interne stope profitabilnosti
određenog projekta u odnosu na minimalnu stopu.
BANKE I RIZICI 285

(3) Metod povraćaja uloženih sredstava (PUS). To je metod selekcije, koji se zasniva
na osnovu utvrđivanja vremena potrebnog za formiranje dovoljnog obima akumulacije
za vraćanje uloženih investicionih resursa. Likvidnost je u ovom metodu je kritičan
kriterij selekcije, dok je u prethodna dva profitabilnost. Period povraćaja uloženih
sredstava se utvrđuje prema sledećoj relaciji:
inicijalni investicioni izdatak

period povraćaja = ---------------------------------------
prosečni godišnji prinos
Da bi investicioni projekat bio prihvatljiv, PUS mora biti ispod ekonomskog veka
trajanja projekta. Najbolji su oni projekti koji imaju što kraće periode povraćaja
uloženih sredstava. Ovaj metod se koristi kod projekata gde je bitna dužina vremena
povraćaja sredstava. Obično se koristi kod projekata sa ograničenim obimom resursa
investitora, rizičnih ulaganja i pri naročitom vrednovanju kratkog roka obnavljanja
sredstava. Kraći period povraćaja sredstava je i indikator manjeg rizika.
Merenje i analiza rizika investicionih projekata može se izvršiti u nekoliko faza.

Prema M. Kaufman-u, 200 faze finansijske analize rizika investicionog projekta su
sledeće: (1) analiza proračuna troškova projekta, (2) analiza finansijskih tokova-toka
gotovine, (3) analiza procenjene profitabilnosti. Faze finasijske analize investicionog
projekta prikazane su grafički na slici br. 10-6.
200
Vidi detaljnije: Grupa autora: The Capital Budgeting Handbook, Edited by: Mike
Kaufman, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1986. godine, str. 318.
286 BANKE I RIZICI

Inputi tržišne Inputi tehničke
studije analize
Projektovani troškovi:
- investicioni troškovi
Proračun - opšti i upravni troškovi
troškova
Određeno finansiranje projekta
Revizija tržišne
studije i tehničke
Projektovani troškovi finansiranja analize
Priprema proforma Razvijanje toka gotovine i proforma

finansijskih izveštaja finansijskih izveštaja
Procena Upravljanje finansijskom procenom

profitabilnosti Analiza alternativa projekta
Upravljanje analizom rizika

Slika br. 10-6: Faze u finansijskoj analizi projekta
Na osnovu izvedenih finansijskih procena i navedenih analiza, treba izvršiti reviziju

tržišne strategije i tehničku analizu alternativnih projekata. Konačno, treba izvršiti
analizu rizika kako bi procena rentabilnosti bila što pouzdanija. Za tu svrhu treba
izvršiti kvantifikaciju rizika i izvršiti klasifikaciju projekata po veličini rizika.
Odnosno potrebni su podaci o projektu i međusobnim vezama, kako bi se ostvarila
simulacija izlaza i na taj način dobile informacije o rizicima odnosno o tome kakva je
postojanost projekta.
Na osnovu ovih podataka može se doći do projekcije očekivanog toka gotovine.

Proces očekivanog toka gotovine i proces kvantifikacije rizika i faze pozicioniranja
projekata prikazuju se na slici br. 10-7. 201
201
Ibidem, str. 473.
BANKE I RIZICI 287
Model sistema Podaci o projektu i

projekta (struktura i međusobne veze
uvid) (merenje problema)
Simulacija izlaza
(Hiller - Monte Carlo)
Informacija o riziku
(postojanost projekta)
Očekivani tok
gotovine - projekcije
Ostale informacije Klasifikacija

o riziku projekata po riziku
Slika br. 10-7: Određivanje rizika projekta i faze pozicioniranja
Posle navedenih aktivnosti određivanja rizičnosti projekta i pozicioniranja, treba

doneti odgovarajuću odluku o prihvatanju ili odbijanju određenog projekta. Proces
donošenja odluke prikazuje slik br. 10-8.: 202
Merenje neto sadašnje
vrednosti projekta
Analiziranje senzitivnosti
(testiranje pretpostavki)
Nepopipljivost Procena i Odluka o projektu

(višestruke osobine) mišljenje menadžera (prihvaćen / odbijen)
Slika br. 10-8: Proces donošenja odluke
Merenje neto sadašnje vrednosti zasniva se testiranju pretpostavki, na osnovu čega se

vrši procena i daje mišljenje menadžera i donosi odluka o projektu. Od navedenih
metoda ocene finansijskih performansi investicionih projekata najpouzdanije prognoze
daje metod neto sadašnje vrednosti (NSV), dok ostali metodi služe kao pomoćni. Sa
aspekta metoda NSV, investicioni projekat je prihvatljiv, ako je profitabilan. Što je
veća NSV, to je i profitabilnost projekta veća.
10.4.6. Rangiranje investicionih projekata u rizičnim tržišnim uslovima

U uslovima ograničenih finansijskih resursa i alternativnih projekata, neophodno je
primeniti tehniku njihovog rangiranja i utvrđivanja prioriteta na osnovu performansnih
kriterija i unapred određenih ograničavajućih uslova. Cilj rangiranja investicionih
projekata je, da se izvrši izbor najboljih u pogledu: racionalne alokacije akumulacije i
202
Ibidem, str. 475.
288 BANKE I RIZICI

ostvarivanja najvećeg stepena efikasnosti alokacije resursa. Na bazi relativizacije
konfliktnih rešenja i indikatora, treba izvršiti rangiranja koja će dati listu prioritetnih
projekata u pogledu minimizacije slabih i maksimizacije dobrih performansi
projekata. 203
Tehnike rangiranja investicionih projekata se razlikuju kako u odnosu na veličinu i

složenost investicionih projekata tako i u odnosu na institucije koje ih primenjuju.
Naime, složenije tehnike rangiranja se primenjuju kod krupnih razvojnih projekata u
odnosu na tipske industrijske projekte. Međutim, tehnike rangiranja se razlikuju i u
odnosu ko ih primenjuje tj. da li su u pitanju banke, specijalizovane finansijske
organizacije, preduzeća kao investitori ili pak supervizorske institucije. Na primer, i
metod NSV je pogodan i za primenu tehnike rangiranja i rizičnog klasifikovanja
investicionih projekata, što je važno u uslovima alternativnih investicionih ulaganja.
Kod testiranja investicionih projekata pomoću metoda NSV ili ISP vrši se poređenje
dobijenih parametara finansijskih performansi sa unapred postavljenim minimalnim ili
standardnim parametrima. Svi projekti sa stopom prinosa ispod stope kapitalnih
troškova biće isključeni iz finalne rang liste. Prvi na listi biće projekti sa najvećom
stopom prinosa odnosno sa najvećim indeksom profitabilnosti. Indeks profitabilnosti
projekta dobija se stavljanjem u odnos sadašnje vrednosti prinosa nakon oporezivanja
prema sadašnjoj vrednosti izdataka nakon oporezivanja. Kod metoda PUS, prvi na listi
biće projekti sa najkraćim rokovima, pri čemu će biti isključeni projekti sa rokovima
iznad utvrđenog prihvatljivog roka.
Sledeći korak ogleda se u primeni kriterija međusobne isključivosti ili kontigentnosti

projekata. Odnosno, ako se prihvati jedan projekat, onda dolazi do automatskog
isključenja drugog projekta kao nepotrebnog. Kritični parametar performansnosti
odlučuje o prihvatanju jednog od ova dva projekta. Sledeći kritični indikatori selekcije
alternativnih projekata mogu biti limitirani obimom kapitala, gornjim nivoom
prihvatljivih kumulativnih troškova ili pak urgentnošću realizacije određenog projekta.
Ovo se posebno može odnositi na neke projekte od velikog društvenog značaja.
U uslovima izvesnosti, kad se ključni parametri projekata mogu sa sigurnošću

predvideti, rangiranje projekata može se izvršiti dosta jednostavno uz primenu
statističko-matematičkih procedura i tehnika. Treba jednostavno poći od parametra
projekata kao što su: (1) indeks profitabilnosti, (2) stopa troškova kapitala, (3)
prihvatljivi rok povraćaja sredstava, (4) kumulativni troškovi, (5) urgentnost
203
BANKE I RIZICI 289

realizacije projekta itd., sačiniti rang listu i bodovati odgovarajući projekat. Bilo bi
toliko rang lista koliko ima kriterija finalne selekcije, a maksimalan broj bodova bio bi
jednak broju alternativnih projekata. Projekat koji bi imao najveći broj kumulativnih
bodova bio bi izabran i finansiran kao najbolji u okviru grupe kvalitetnih projekata.
Rangiranje investicionih projekata sa nesigurnim i neizvesnim osnovnim

performansama, zahteva složeniji metodološki pristup. Ovakvi investicioni projekti
sadrže visoku komponentu neizvesnosti i rizika, što je povezano sa dugoročnim
periodom aktivizacije i eksploatacije i sa ogromnim angažovanjem kapitalnih resursa.
Osnovne komponente neizvesnosti i rizika o kojima treba voditi računa u nestabilnim
uslovima su:
- poslovni rizici,
- kreditni rizici,
- inflacioni efekti,
- ubrzana depresijacija instalisanih kapaciteta,
- poreska opterećenja.
U ovim uslovima procene očekivanih varijacija cena i prinosa treba da budu

poboljšane izračunavanjem odgovarajućih koeficijenata tržišne elastičnosti tražnje i
varijacija proizvodnje u određenim periodima. Povećana stopa inflacije utiče na rast
troškova i prinosa, a time predstavlja i izvor neizvesnosti i rizika u investiranju.
Smatra se da mesečni rast stope inflacije iznad 1% predstavlja zonu inflacione
nesigurnosti i neizvesnosti u donošenju investicionih odluka. Egzaktna ocena
investicionog projekta zahteva uključivanje komponente inflacionog rizika.
U uslovima visokih margina rizika, uvodi se ograničavanje obima ulaganja,

usklađivanje diskontne stope i egzaktnost ekvivalentnih parametara. Projekti se
rangiraju prema minimalnoj stopi prinosa, dodatnim stopama prinosa i odgovarajućim
marginama rizika.
Minimalne stope prinosa treba da obezbede zamenu dotrajalih kapaciteta i pokriće

prosečnih troškova kapitala. Veće stope prinosa treba da obezbede projekti sa srednjim
i povećanim indeksima profitabilnosti. Najveće stope prinosa treba da obezbede
projekti koji sadrže povišene nivoe rizika, a posebno projekte kod kojih sa protokom
vremena raste proporcija rizika.
Projekti sa povećanim marginama rizika se ocenjuju putem diskontne stope koja

uključuje indeks kompenzacije obima rizika u okviru svake kategorije rizičnih
projekata. Kod projekata sa rastućim nivoima rizika diskontna stopa uključuje dodatne
koeficijente kompenzacije za svaki ocenjeni period povećanja rizika. Razvrstavanje
projekata vrši se u četiri klase: 204
204
Ibidem, str. 398.
290 BANKE I RIZICI

klasa A: projekti usmereni na redukovanje troškova i nose nizak nivo rizika;
klasa B: projekti usmereni na ekspanziju obima i sadrže prosečan rang rizika;
klasa C: projekti usmereni na nove proizvodnje i imaju visok stepen rizika;
klasa D: projekti usmereni na proizvodne inovacije i primenu novih tehnologija,
nose najveći stepen rizika.
Svaki rang projekta ima odgovarajuće koeficijente rizika. Diskontna stopa treba da
bude korigovana odgovarajućim koeficijentima rizika pojedinih kategorija projekata.
Na taj način će se dobiti pravi indikatori profitabiliteta investicionih projekata i
stvoriti mogućnost izbora najboljih pravaca alokacije proizvodnih resursa. Kamatna
stopa kreditora treba da bude korigovana odgovarajućim indeksima očekivane
inflacije.
10.5. UPRAVLJANJE RIZIKOM KREDITIRANJA STANOVNIŠTVA
10.5.1. Vrste kreditiranja stanovništva

Područje kreditiranja stanovništva podrazumeva odobravanje raznih vrsta, uglavnom
namenskih kredita: za podsticanje raznih vidova potrošnje i rešavanje primarnih
stambenih potreba, te poljoprivrednom stanovništvu za obavljanje, razvoj i
unapređenje poljoprivredne delatnosti. Naravno, ima autora koji tu podelu vrše i na
drugi način (krediti koji se vraćaju u ratama - otplatama i koji se vraćaju odjednom u
ukupnom iznosu).205
Mi ćemo se ovde, pored navedene klasifikacije, zadržati na analizi, predviđanju i

upravljanju rizikom tri grupe kredita: 206
(1) potrošački krediti,

(2) stambeni krediti i
(3) agrarni krediti.
205
Prentice-Hall, Inc., Englewood Cliffs, New Jersey, 1989. godine, str. 326. Dakle,
postoji u ovom pogledu različitost u pristupu među autorima oko podele ovih kredita,
pa smo ih naveli samo radi ilustracije.
206
Vidi detaljnije: The Bankers’ Handbook, Edited by: William H. Baughn, Thomas I.
Storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988. godine, str.
771-801. Ovakvu podelu kredita stanovništvu na: potrošačke, stambene i agrarne
kredite, prihvatio je i prof.dr Srboljub Jović u svojoj knjizi Bankarstvo, Naučna knjiga,
Beograd, 1990. godine, str. 404.
BANKE I RIZICI 291
Prema Sinkey-u, 207 krediti stanovništvu, koji se, sem hipotekarnih kredita za kuće i
stanove mogu smatrati potrošačkim, jesu:
- individualni - lični krediti,

- kreditne kartice,
- debitne kartice,
- individualne - lične kreditne linije,
- krediti za vozila
- hipotekarni krediti za kuće i stanove,
- krediti za pokretne kuće,
- krediti koji se vraćaju odjednom,
- krediti na bazi deonica,
- krediti za osoblje u banci.
Očigledno je da u navedenoj skali kredita stanovništvu ne nalazimo posebno

apostrofirane agrarne kredite. Neki teoretičari, kao i pomenuti Sinkey, posebno
izdvajaju kredite poljoprivrednicima tzv. agrarne kredite, a neki posebno izdvajaju i
stambene odnosno hipotekarne kredite. Pre nego što pređemo na dalju analizu,
navešćemo još i vrste stambenih i agrarnih kredita.
Rešavanje stambenih problema spada u zadovoljavanje primarnih čovekovih potreba

odnosno potreba njegovog domaćinstva. Stambeni ili hipotekarni krediti mogu biti:
- krediti za kupovinu gotovih stanova i kuća,

- krediti za kupovinu stanova i kuća u izgradnji,
- krediti za adaptaciju i preuređenje stanova i kuća,
- krediti za kupovinu placeva i njihovo komunalno uređenje, i
- druge vrste stambenih kredita.
Agrarni krediti spadaju u najstarije bankarske zajmove. Agrar finansiraju banke, druge
finansijske institucije i država. Među najčešće korišćene agrarne kredite možemo
navesti sledeće:
- krediti za setvu poljoprivrednih kultura,

- krediti za tov (pilića, junadi svinja),
- krediti za dugogodišnje zasade (voćarstvo i vinogradarstvo),
- krediti za nabavku poljoprivredne mehanizacije,
- krediti za priplodnu stoku (ovce, junice),
- krediti za poljoprivredne objekte (zgrade za tov, za krave muzare),
- krediti za navodnjavanje.
207
292 BANKE I RIZICI

Osnovne karakteristike ove tri grupe kredita stanovništvu mogu se svesti na sledeće:
- potrošački krediti imaju uglavnom standardizovane i relativno uprošćene metode

kreiranja, relativno najkraće rokove otplate (prosečno do 2 godine) i manjeg su
pojedinačnog obima;
- stambeni krediti su sa nešto složenijom procedurom, odobravaju se na relativno
duže rokove (čak i na 30 godina) i, razumljivo, većeg su pojedinačnog obima;
- agrarni krediti imaju svoje specifičosti zbog same poljoprivredne delatnosti
(sezonske, ciklične i klimatske karakteristike), variraju u obimu i često se, sem
dugoročnih kredita, vraćaju odjednom (nakon završenog proizvodnog ciklusa).
10.5.2. Specifičosti ocene kreditne sposobnosti

Procena kreditne sposobnosti tražioca za potrošačke, stambene i agrarne kredite vrši se
po osnovu procene pet elemenata tj. ‘five Cs’i to:
karakter = volja da plati = moralni rizik

kapacitet = sposobnost da plati = rizik prihoda
kapital = mera kreditne sposobnosti = rizik sigurnosti
kolateral = sigurnost ako ne plati = pokriveni rizik
tržišni uslovi = inflacija, recesija = rizik kontinuiteta posla
Za ocenjivanje kreditne sposobnosti važne su četiri grupe podataka i to: 208
(1) bančini podaci o tražiocu kredita odnosno, da li je tražilac kredita već ranije
koristio kredit kod banke i kakva je bila ‘prošlost’ tog kreditnog odnosa;
(2) proveravanje datih referenci i podataka;
(3) proveravanje podataka vezanih za posedovanje računa u banci (kad je otvoren,
iznos sredstava prilikom otvaranja, broj mesečnih stavki plaćanja, eventualno
korišćene zaloge (kolaterala);
(4) način na koji dužnik vrši svoja plaćanja.
Tradicionalni metod procene tražioca kredita, koji koriste mnoge banke, sastoji se iz
sledećih faza procesa:
(1) ispituju se karakteristike tražioca kredita,
(2) procenjuje se njegova kreditna sposobnost, i
208
Bank Credit, edited by: Herbert V. Prochnov, Harper & Row Publishers, New York,
1981. godine, str. 199-200.
BANKE I RIZICI 293

(3) donosi se odluka o odobrenju ili odbijanju kredita.
Dobar broj banaka se koristi tzv. kredit skoring sistemom. Ovaj sistem koristi
numeričku formulu da predvidi i kvantificira rizik tražioca kredita preko određenih
specifičnih tačaka i karakteristika tražioca kredita kao što su:
(1) prihod,
(2) tekući nivo duga u odnosu na prihod i
(3) vreme (godine) na sadašnjem poslu.
Vrednost kriterija je takva, da veći broj bodova predstavlja i veći nivo kreditnog
rizika. Činjenice iz prošlosti obezbeđuju indikaciju za buduće ponašanje tražioca
kredita, ali novi kredit ili produženje kredita uvek sa sobom nosi rizik. Budućnost je
uvek neizvesna, pošto se menjaju i ljudi i prilike.
Pored prikupljenih podataka, za banku je važno da se obavi razgovor (intervju) sa
tražiocem kredita. Intervju treba da obavi nadležni kreditni referent. Putem intervjua
je važno da se utvrdi zašto i na osnovu čega je tražilac kredita izabrao baš ovu
banku:209
(1) Tražilac kredita je došao na osnovu bančinog oglasa u novinama.

(2) Tražilac kredita je depozitar banke ili klijent odnosno komitetnt drugog odeljenja
banke.
(3) Banku je neko preporučio tražiocu kredita.
(4) Tražilac kredita treba finansijsku pomoć i izabrao je posebno ovu banku.
10.5.3. Metode ocene kreditne sposobnosti

U osnovi, postoje dva metoda procene kreditne sposobnosti tražioca koje koriste banke
kod potrošačkih i stambenih kredita. To su: (1) metod kritične procene i (2) empirijski
metod procene. Kod metoda kritične procene primarno je: iskustvo kreditnog
referenta, uvid u prihode zajmotražioca i konačno obezbeđenje kredita (collateral).
Ništa manje nisu važne kreditna istorija i priroda zaposlenja zajmotražioca. Empirijski
metod ili sistem bodovanja kredita (‘credit scoring system’) zasniva se na korišćenju
statističkih podataka i tehnike kao što je regresiona ili diskriminaciona analiza. Koriste
se podaci bazirani na ‘fajlovima’ banke, ali se koriste i demografske i psihografske
karakteristike, kako bi se što preciznije procenio personalni kreditni rizik tražioca
potrošačkog i stambenog kredita ističući pri tome u prvi plan njegove dobre i loše
strane.
Faktori koji mogu korisno poslužiti za formulisanje i korišćenje jednog sistema

bodovanja kredita su:
209
Bank Credit, edited by: Herbert V. Prochnov, Harper & Row Publishers, New York,
294 BANKE I RIZICI

- stan vlastiti ili zakup - telefon u kući i na poslu
- štedni račun - vreme na sadašnjoj adresi
- tekući račun - poštanski broj mesta
- starosna dob - starost, proizvođač i model kola
- bračno stanje - geografska oblast
- razlika godina među supružnicima - reference finansijske kompanije
- broj izdržavanih - vreme zaposlenja
- štedne i kreditne reference - vreme kod prethodnog poslodavca
- mesečni zakup stana/rata zajma - tip zaposlenja
- prihod - članstvo u sindikatu
- odnos duga prema prihodu - druge kreditne reference
- vlasništvo životnog osiguranja - delatnost gde je zaposlen
- nivo formalnog obrazovanja - najbliža lokacija rodbine
U cilju olakšavanja praktičnog rada na ovom poslu, u bankama se koristi tzv. sistem
bodovanja kredita (‘credit scoring system’), gde bodovi indiciraju relativnu važnost
pojedinih posebno odabranih podataka i obeležja u proceni kreditne sposobnosti
tražioca potrošačkog i stambenog kredita.
Sistem bodovanja potrošačkih i stambenih kredita prvi je uveo David Durand. 210 Ovaj
sistem bodovanja se bazira na analizi dobrih i loših karakteristika odobrenih
potrošačkih i stambenih kredita od strane komercijalnih banaka. Ovaj model sistema
bodovanja bazira na sledećih devet faktora:
(1) Dob (starost):
0,01 bodova za svaku godinu starosti preko 20
godina, maksimum 0,30 bodova;
(2) Pol:
0,40 bodova za žensko, 0 bodova za ostale;
(3) Stabilnost boravka:
0,042 boda za svaku godinu na sadašnjoj adresi
stanovanja, 0,42 boda makismum;
(4) Zanimanje:
0,55 bodova za bilo koje od dva dobra zanimanja,
0 bodova za bilo koje od dva loša zanimanja i
0,16 bodova za sva ostala zanimanja; 211
210
David Durand: Risk Elements in Consumer Installment Lending, National Bureau
of Economy Research, New York, 1941. godine, str. 69.
211
Ibidem, str. 70.
BANKE I RIZICI 295

(5) Vrsta delatnosti:
0,21 bodova za zaposlenja kao što su industrija
široke potrošnje, državne službe, bankarski ili brokerski posao;
(6) Stabilnost zaposlenja:
0,059 bodova za svaku godinu u sadašnjem zaposlenju
sa makimumom od 0,59 bodova;
(7) Račun u banci:
0,45 bodova za račun u banci;
(8) Nekretnine:
0,35 bodova za nekretnine;
(9) Osiguranje života:
0,19 bodova za osiguranje života.
Pomoću navedenog kredit-skoring modela moguće je odvojiti loše i dobre tražioce

kredite. Granična vrednost ovog modela je 1,25. Veći broj bodova od 1,25 indikator je
više dobrih karakteristika tražioca kredita, dok je manji ili jednak broju 1,25 indikator
profila tražioca kredita sa lošim karakteristikama.
Kad su u pitanju tražioci stambenih kredita, onda je sasvim sigurno da pored

navedenih sagledavanja treba imati u vidu i druge elemente. Na primer, nivo i
stabilnost ličnih primanja, finansijska disciplina i brižljivo staranje o imovini mogu
biti osnovni indikatori kreditne sposobnosti domaćinstva. Pored toga, standardno je
pravilo, da ukupni izdaci za kupovinu stana ili kuće ne mogu biti veći od dve i po
godišnje plate odnosno primanja domaćinstva (ili tri umanjena za poreska izdvajanja.
U uslovima da zajam pokriva celokupnu vrednost stana ili kuće i da je zajam na rok
od 25 godina, mesečno opterećenje domaćinstva iznosilo bi oko 10 - 12 procenata.
Ako se pri tome koristi učešće, onda je taj procenat oko 10.
Kreditna sposobnost zajmotražilaca (farmera) agrarnih kredita utvrđuje se na osnovu
analize podataka za svih pet elemenata (‘five Cs’) i to: (1) karaktera, (2) kapaciteta,
(3) kolaterala, (4) kapitala, (5) tržišnih uslova uvodeći i šesti (6): komunikacije kao
bitnog elementa saradnje davaoca kredita i korisnika kredita. 212 Podaci za ovu analizu
uglavnom se crpe iz više vrsta izveštaja kao što su: 213
(1) tekući finansijski izveštaji (u okviru 90 dana),

(2) finansijski izveštaji u poslednje dve godine (kalendarske ili fiskalne),
(3) izveštaj o poslovanju - profitu i gubitku,
(4) ukupan budžet farme, i
(5) poređenje operativnog budžeta sa prethodnim godinama.
212
Bank Credit, edited by: Herbert V. Prochnov, Harper & Row New York, 1981.
213
David R. Christenson: Agricultural Lending, u knjizi: The Bankers’ Handbook,
edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls E. Walker, Third Edition,
Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988. godine, str. 774.
296 BANKE I RIZICI

Finansijska sposobnost tražioca kredita predstavlja u bankarskoj praksi jedan od
najvažnijih pokazatelja kreditne sposobnosti farmera ili poljoprivrednog domaćinstva.
Praksa je banaka da koriste koeficijente finansijske sposobnosti kao što su:
(1) ukupna aktiva prema ukupnoj pasivi, pri čemu se kao standardna stopa uzima
srazmera 2:1 (pozicije ispod ove su natprosečno zadužene);
(2) zbir tekuće i srednjoročne aktive prema ukupnim obavezama, koeficijent je
koristan u uslovima rastuće inflacije (solventnost);
(3) tekuća aktiva prema tekućim obavezama, ukazuje na sposobnost izmirenja
tekućih finansijskih obaveza;
(4) dugoročna aktiva prema ukupnim obavezama, pokazuje dugoročnu ekonomsku i
finansijsku snagu dužnika.
10.5.4. Upravljanje rizikom pojedinih vrsta kredita

Ovde ćemo razmotriti određene rizike pojedinih vrsta kredita kao što su: potrošački,
stambeni i agrarni krediti, kao i mogućnost njihove relativizacije.
Rizici potrošačkih kredita, s obzirom na razuđenost oblika i vrsta potrošačkih kredita,

zavise kako od vrsta tako od njihove namene i načina korišćenja. Pored ranije
izloženih elemenata, koje banka sagledava prilikom podnošenja zahteva za
odobravanje potrošačkih kredita, preporučuje se da se obrati posebna pažnja na listu
potencijalnih signala opasnosti, koje bi trebalo pri obavljanju intervjua sa tražiocem
kredita pažljivo razmotriti: 214
(1) nije moguća definitivna ili potpuna identifikacija tražioca,

(2) tražilac se obraća banci koja je udaljena od njegove lokacije stanovanja (kuće ili
stana) i posla gde radi,
(3) tražiočeva pošta (pisma i drugo) se upućuje (stiže) kod prijatelja i na poštanski
pretinac (fah),
(4) tražiocu se užasno žuri da mu se odobri kredit, ima neodložnu potrebu i zahteva
hitan razgovor,
(5) sakupljene informacije i podaci o tražiocu su kontradiktorni, slabosti se
razotkrivaju i rastu sa pitanjem kao što je iskrenost i integritet tražioca,
(6) tražilac menja zaposlenje, menja zanimanje ili je upravo počeo drugi posao,
214
Bank Credit, edited by: Herbert V. Prochnov, Harper & Row, New York, 1981.
godina, str. 205.
BANKE I RIZICI 297

(7) tražilac nema stalno mesto poslovanja, stalno vrši zakup poslovnog prostora i ima
telefon - sekretaricu,
(8) priroda posla tražioca ili zanimanje ne može biti zadovoljavajuće objašnjeno ili
može biti nelegitimno,
(9) teško je doći do prave kreditne istorije tražioca,
(10) prihod tražioca je tek na nivou održavanja života,
(11) tražilac je previše zadužen, i
(12) postoje činjenice o učestalom obnavljanju kredita i povećavanju iznosa kredita.
Za hipotekarne (stambene) kredite veoma je bitna realna procena imovine, koja služi
kao kolateral odobrenog kredita. Naplata glavnice kod ovih kredita je relativno
sigurna, pošto se krediti odobravaju do visine 80 % vrednosti kuće (stana), tako da su
rizici gubitaka glavnice relativno mali. Međutim, rizici vezani za promenu kamatne
stope odnosno cene hipotekarnog kredita su brojniji. Ovi rizici mogu se pojaviti u tri
faze procesa: (1) u fazi kreiranja hipotekarnog kredita, (2) u fazi ulaganja u
hipotekarne kredite i (3) u fazi plaćanja (otplate) hipotekarnih kredita. 215
(1) U fazi kreiranja hipotekarnog kredita, može se pojaviti vezani (“pipeline”) rizik,
koji se javlja između podnosioca zahteva za kredit i kreatora hipotekarnog kredita.
Ovaj rizik ima dve komponente: cenovni rizik i rizik dešavanja (“fallout risk”).
Cenovni rizik nastaje u uslovima porasta kamatnih stopa na hipotekarne kredite, pri
čemu se kreator hipotekarnog kredita obavezao da će kredit dati po nižoj kamatnoj
stopi. To znači da će kreator morati da proda hipotekarni kredit ispod vrednosti koju je
dao, ili da ga zadrži u svom portfoliju i da dobija kamatnu stopu koja je manja od
tržišne. Sličan rizik nastaje kad tražilac kredita odabere fiksnu kamatnu stopu.
Rizik dešavanja (“fallout risk”) nastaje kada tražilac kredita, po dobijanju pisma o
obavezi da kupi nekretninu, neće da kupi imovinu sredstvima koja je pozajmio od
kreatora hipotekarnog kredita. Glavni razlog takvog ponašanja tražioca kredita je
znatno opadanje kamatnih stopa na tržištu na hipotekarne kredite, pa je razumljivo da
se tražilac ekonomski ponaša i traži alternativni izvor sredstava. Ovaj rizik je rezultat
činjenice da potencijalni dužnik ima pravo, ali ne i obavezu, da zatvori posao (ima
pravo da otkaže ugovor).
Kreatori hipotekarnog kredita imaju nekoliko alternativa da bi se zaštitili od

pomenutih rizika. Od cenovnog rizika štite se tako što mogu da dobiju obavezu
agencije ili privatne firme kojoj se planira prodaja hipotekarnog kredita u formi
forward ugovora. Kreator hipotekarnog kredita pristaje da isporuči hipotekarni kredit u
budućnosti i druga strana (neka od agencija ili privatna firma) pristaje da kupi
hipotekarni kredit u to vreme po određenoj ceni (stopi).
215
Franko J. Fabozzi, Franco Modigliani and Michael G. Perri: Fundation of Financial
Market and Institution, Prentice-Hall, Inc., Englewood Cliffs, New Jersey, 1994.
298 BANKE I RIZICI

(2) U fazi ulaganja, koja u hipotekarne kredite uglavnom vrše štedionice i banke,
pojavljuju se osnovni rizici i to: kreditni rizik, rizik likvidnosti i cenovni rizik.
Kreditni rizik nastaje u slučaju da vlasnik kuće ne plati kreditnu obavezu. Kod
osiguranih hipotekarnih kredita, rizik je minimalan. Za kredite koji su osigurani kod
privatnih kompanija rizik se meri prema rejtingu tih osiguravajućih kompanija. Rizik
likvidnosti postoji uvek pošto su hipotekarni krediti slabo likvidni zbog veličine i
nedeljivosti. Cenovni rizik manifestuje se u kretanju cene instrumenata sa fiksnom
kamatnom stopom, koja se kreće u suprotnom pravcu od tržišnih kamatnih stopa. To
znači da će rast kamatnih stopa dovesti do opadanja cene hipotekarnih kredita.
(3) Rizici koji nastaju u fazi otplate kredita sa fiksnom kamatnom stopom manifestuju
se kao posledica ranijih plaćanja (otplata). Suština motiva ranije otplate hipotekarnog
kredita je mogućnost refinansiranja duga po nižoj kamatnoj stopi, pošto je tendencija
pada kamatnih stopa na tržištu na hipotekarne kredite. Vlasnik hartija rizikuje
kapitalni dobitak, koji se reflektuje u činjenici da predviđena naknada nominale neće
dati prinos kao inicijalni tok gotovine. Ovaj efekat se zove rizik skupljanja
(‘contraction risk’).
Suprotne posledice nastaju kad na tržištu porastu kamatne stope na hipotekarne

kredite. Ranija plaćanja će biti smanjena, pošto su kamatne stope veće od ugovorenih i
ulagačima se ne isplati refinasiranje svojih obaveza po većoj kamatnoj stopi. Ovo se
zove rizik širenja (‘extension risk’). Dakle, rizik ranijeg plaćanja sastoji se od rizika
skupljanja i rizika širenja. Efekti prava ranijeg plaćanja ogledaju se u tome da stvarni
tok gotovine od hipotekarnih kredita nije unapred poznat.
Procena rizika kod odobravanja agrarnih kredita zasniva se na analizi pokazatelja

zajmotražioca, koji mora imati: zadovoljavajuću profitabilnost, finansijsku snagu,
likvidnost i sposobnost vraćanja tj. kapacitet odgovarajuće agrarne operacije. Kod
utvrđivanja kreditne sposobnosti, centralno mesto pripada utvrđivanju kapaciteta
kreiranja pozitivnih novčanih tokova farme. Osiguranje od kreditnog rizika 216 ovih
kredita uglavnom se vrši na dva načina:
(1) prvi, da se za visinu odobrenog kredita obezbeđuje realna vrednost kolaterala, koja
u odnosu na visinu kredita može iznositi najviše 60 procenata, i
(2) drugi, indirektnim kreditiranjem na osnovu otkupa robnih hartija od trgovinskih
preduzeća ili vrednosnih hartija specijalizovanih finansijskih i kreditnih agencija iz
oblasti poljoprivrede. Na ovaj način banke ograničavaju kreditni rizik, uprošćavaju
i ubrzavaju proceduru finansiranja i recikliraju finansijske resurse.
216
BANKE I RIZICI 299

Smatra se da agrarni zajmovi nose veći stepen rizika u odnosu na ostale vrste
bankarskih kredita. Ključna izvorišta rizika su u: (1) nepovoljnoj relaciji troškovi -
cene u agrarnoj oblasti, (2) teškoćama skupljanja valjanih informacija o aktivnosti
agrarnih jedinica (domaćinstava) i (3) teškoćama razdvajanja poslovne i porodične
aktivnosti svakog domaćinstva. Visok stepen rizika je i razlog što ima relativno malo
agrarnih dugoročnih kredita. Veći obim agrarnih kredita za tekuće poslovanje obično
se daje na rok ne duži od 12 meseci i obično su osigurani. Srednjoročni krediti daju se
na rokove od 1 do 5 godina i uglavnom su pokriveni kolateralom (zalogom imovine).
Banke ograničavaju kreditni rizik i indirektnim kreditiranjem agrarnog sektora (otkup
robnih i vrednosnih hartija od trgovinskih i specijalizovanih finansijskih firmi).
300 BANKE I RIZICI

Glava 11.
UPRAVLJANJE RIZIKOM
INVESTICIONOG PORTFOLIJA
BANKE
BANKE I RIZICI 301

11.1. POSLOVANJE BANKE SA HARTIJAMA OD VREDNOSTI
11.1.1. Formiranje investicionog portfolija banke

Kako smo već ranije naveli, poslovne banke investiraju deo svog raspoloživog
finansijskog potencijala i u hartije od vrednosti. Tako banke u okviru svojih ukupnih
plasmana imaju jedan deo plasmana, koji se odnosi na investicione plasmane radi
ostvarivanja prinosa odnosno prihoda na privremeno slobodna novčana sredstva. Pri
tome treba razlikovati ove plasmane poslovnih banaka u hartije od vrednosti od
plasmana investicionih banaka koje su specijalizovane finansijske institucije i koje su
potpuno vezane za tržišne operacije hartijama od vrednosti. Dakle, ovde je reč o
poslovnim bankama koje samo jedan deo svojih plasmana drže u hartijama od
vrednosti.
U razvijenim tržišnim privredama poslovne banke polaze od tri osnovna cilja pri
formiranju svog investicionog portfolija i to: (1) sigurnost, (2) likvidnost i (3) prihod.
Plasmani u hartije od vrednosti pomažu bankama da lakše razrešavaju konfliktne
situacije između navedena tri elementa, pošto se optimizacijom obima i strukture ovih
plasmana omogućava: (1) održavanje neophodnog stepena likvidnosti, (2)
ograničavanje rizika i (3) kreiranje dodajnih prihoda. 217 Naime, pokazalo se da u
razvijenim tržišnim strukturama, banke lakše održavaju ključnu funkciju svoje
likvidnosti, ako u svojim bilansima raspolažu adekvatnom strukturom hartija od
vrednosti.
Poznato je da plasmani u kredite donose banci veće prihode nego plasmani u hartije
od vrednosti. Stoga je skoro u svim poslovnim bankama težište na kreditnim
plasmanima. Međutim, ulaganjem slobodnih novčanih sredstava u sigurne hartije od
vrednosti banke vrše optimizaciju svog kreditnog potencijala i održavaju
zadovoljavajući kvalitet svoje aktive. Hartije od vrednosti omogućavaju postizanje
perfektne diversifikacije plasmana, što je ključni uslov za ograničavanje rizika banke.
Preko držanja hartija od vrednosti u svojim bilansima, naročito obveznica, banke
omogućavaju perfektniju strukturu finansiranja i kreditiranja preduzeća, sektora
privrede i države.
Sa stanovišta poslovne banke, interesantna je podela hartija od vrednosti na: dužničke

i vlasničke. Kad neko kupi deonicu, on dobije vlasništvo (‘equity’) u kompaniji i
postaje, kao i drugi, koji su već kupili ili će kupiti deonice, vlasnik jednog delića ili
dela kompanije. Kad neko kupi obveznicu, on je vlasnik duga (‘debt’) i postaje jedan
od kreditora, pošto je na taj način pozajmio novac kompaniji ili državi. U suštini,
hartije od vrednosti su instrumenti mobilizacije novčanih sredstava pod određenim
uslovima. Sa aspekta poslovne banke, obveznice su interesantnije za investicione
plasmane nego akcije.
217
302 BANKE I RIZICI

Upravljanje rizikom investicionog portfolija banke
Dužničke ili kreditne hartije mogu biti prenosive i neprenosive. Prenosive hartije od
vrednosti su univerzalne kreditne hartije, čiji imaoci zadržavaju bezuslovno pravo
naplate punog iznosa kreditnog potraživanja. Imaju važnu ulogu na finansijskim
tržištima razvijenih zemalja i banke ih drže u svojim investicionim portfolijima.
Neprenosive hartije od vrednosti se pojavljuju uglavnom kod uspostavljanja
bilateralnih kreditnih odnosa po osnovu kupoprodaje robe i usluga. Mogu se prenosti
samo u skladu sa ugovorom o kupoprodaji. Neprenosive hartije od vrednosti nisu
značajne sa ovog aspekta za banku.
Pored ovih hartija od vrednosti, na finansijskim tržištima razvijenih zemalja postoje i

hartije od vrednosti iza kojih ne stoji realna roba niti novac. Reč je o spekulativnim
hartijama od vrednosti, gde se u berzanskim transakcijama, koje spadaju u terminske
poslove, prodaju i kupuju zamišljene vrednosti izražene u standardnim ugovorima.
Najpoznatiji među takvim poslovima su fjučersi (‘futures’) i opcije (‘options’). O
njima će biti posebno reči kao o inovativnim rešenjima za pokrivanje, zaštitu i
eliminisanje rizika kamatne stope i deviznog kursa.
Mi ćemo ovde posmatrati dve grupe hartija od vrednosti, ne upuštajući se pojedinačno

u detaljniju analizu svake podvrste u okviru navedenih grupa hartija od vrednosti. 218
218
U SAD, kao najrazvijenijoj tržišnoj privredi i sa najrazuđenijim spektrom
finansijskih instrumenata, postoje sledeće vrste ovih hartija od vrednosti: (1) Hartije
od vrednosti državne blagajne: a) blagajnički zapisi - menice (‘treasury bills’) sa
rokom dospeća do 1 godine; b) blagajničke note (‘treasury notes’) sa dospećem od 1
do 10 godina; c) blagajničke obveznice (‘treasury bonds’) sa dospećem 5 i više
godina; (2) Hartije od vrednosti federalne vlade - države: a) obveznice (‘bonds’), b)
certifikati (‘certificates’); (3) Hartije od vrednosti državnih jedinica - agencija: a)
serijalne obveznice, b) dugoročne obveznice; (4) Hartije od vrednosti preduzeća -
kompanija i korporacija su: a) komercijalni papiri (‘commercial papers’) dospeća do
270 dana, b) obveznice preduzeća (‘bonds’), (5) Specijalne hartije od vrednosti ili
drugi - ostali vrednosni papiri su nalozi za plaćanja (‘drafts’) ili pak menice (‘bills of
exchange’). Neprenosivi oblici kreditnih hartija od vrednosti su određeni vrednosni
papiri koji su vezani za prodaju roba i usluga i čije je pitanje prenosivosti odnosno
neprenosivosti povezano sa stipulisanim odredbama ugovora kojim se regulišu ključni
elementi kupoprodajnog odnosa. Vlasničke hartije od vrednosti su deonice ili akcije
(‘shares’), i dele se na: obične i privilegovane: (1) obične deonice (‘common shares’)
su: kumulativne, nekumulativne, odložne, sa punom stopom prinosa, rastuće, i
osetljive. (2) privilegovane deonice (‘prefered shares’) obezbeđuju svojim vlasnicima
različitu moć upravljanja (više glasova), prioritete u raspodeli profita odnosno
BANKE I RIZICI 303
Svrha je na ukazivnaju razlika između bitnih obeležja ove dve grupe hartija od
vrednosti, kako bi se lakše shvatio proces i mehanizam tržišnih transakcija ovih
hartija, faktori koji uslovljavaju pojavu rizika u tim transakcijama, njegovo merenje i,
konačno, upravljanje rizikom hartija od vrednosti. Akcenat ce biti stavljen na analizu
poslovanja ove dve grupe hartija od vrednosti: na deonice i obveznice. 219
11.1.2. Struktura i kvalitet investicionog portfolija

Pre nego detaljnije osvetlimo strukturu i kvalitet investicionog portfolija, ukratko
ćemo izložiti osnovne ili ključne vrste hartija od vrednosti. Hartije od vrednosti se
dele, kako smo ranije videli, po više osnova. Za ovo izlaganje su od značaja prenosive
kreditne i vlasničke hartije od vrednosti i to: obveznice i deonice. Polazeći od
finansijskih tržišta visoko razvijenih privreda, kao što je finansijsko tržište SAD,
postoji veoma širok spektar prenosivih hartija od vrednosti. Najvažniji oblici
prenosivih hartija od vrednosti su kreirani od strane državnih organa i privatnog
sektora. Ove hartije od vrednosti se nazivaju zajedničkim imenom promisorne note
(‘promissory notes’).
Šta je deonica ili akcija? Deonica reprezentuje vlasništvo u deoničkom društvu.

Deoinčko društvo je vlasništvo deoinčara, često hiljada ljudi i institucija, svako od
njih je vlasnik dela ili delića imovine akcionarskog društva. Kad neko kupi deonicu ili
akciju u jednom deoničkom društvu, on postaje jedan od vlasnika dela tog društva
odnosno deoničar (‘stockholder’ ili ‘shareholder’). On odmah istog časa postaje
vlasnik jednog dela, nije važno koliko malenog, svake zgrade, komada nameštaja,
svake mašine, dakle, svega što to deoinčko društvo poseduje.
Šta je obveznica? Najkraće rečeno, to je jednostavno jedna priznanica, kojom se

priznaje dug. Ona potvrđuje da je imalac novca (lice, preduzeće, banka) pozajmio
novac državi ili kompaniji i ukratko opisuje uslove ovog zajma. Većina obveznica se
izdaje sa tri suštinske informacije: (1) nominalna vrednost, kao iznos, koji će imaocu
ili donosiocu obveznice biti plaćen kada istekne rok kredita, (2) dospeće koje pokazuje
kad ističe kredit i kad će obveznica biti amortizovana, (3) kamatna stopa koja
predstavlja procenat od nominalne vrednosti koji će biti plaćen na ime kamate imaocu
obveznice na regularnoj osnovi.
Postoje bitne razlike između deonica i obveznica sa aspekta povrata uloženih

sredstava i sa aspekta komponente rizika naplate prihoda odnosno zarade. Kad neko
ulaže u obveznice, pogotovu ako je emitent država ili opština, postoji visok stepen
dividendi i prioritetno učešće u likvidacionoj masi preduzeća. Vidi detaljnije: Richard

Saul Wurman, Alan Siegel & Kenneth M. Morris: The Wall Street Journal Guide to
Understanding Money & Markets, Access Press Publication, New York, 1990. godine,
str. 50-51.
219
Prvi Zakon o hartijama od vrednosti u SFRJ, je donet 1989. godine, a kasnije su
sledile izmene i dopune.
304 BANKE I RIZICI

sigurnosti naplate glavnice i kamate. Međutim, kad neko kupuje deonice, uloženu
glavnicu može da naplati samo prodajom te deonice na tržištu, dok dividenda kao
zarada zavisi od emitenta deonica. Sigurnost ulaganja se vezuje za procenu buduće
tržišne vrednosti deonica i očekivanu dividendu.
Praksa u SAD pokazuje da su deonice i obveznice odlučujuće hartije od vrednosti za

ekspanziju privrede i razvoj novih preduzeća i za mobilizaciju i transfer sredstava
potrebnih za izgradnju raznih saobraćajnih objekata i objekata komunalne
infrastrukture. Obveznice se posebno koriste i kao dodatni izvor kapitala u firmama i
kompanijama, a najčešće su emitovane od strane države i opština za podizanje i razvoj
raznih uslužnih objekata, puteva, pruga, mostova, metroa i sličnih poduhvata.
Za održavanje obima i strukture investicionog portfolija banke, važna je hijerarhija

faktora likvidnosti, sigurnosti i prinosa. Likvidnost se obezbeđuje adekvatnim učešćem
kratkoročnih i perfektno utrživih hartija od vrednosti, koje su najviše zastupljene u
investicionom portfoliju skoro svake banke. Sigurnost je vezana za performanse i
rejting izdavaoca hartija, dok se prinos obezbeđuje tek po obezbeđenju navedena dva
elementa tj. likvidnosti i sigurnosti, kad banka ide na dugoročne hartije od vrednosti.
Prilikom strukturiranja investicionog portfolija sa dugoročnim hartijama od vrednosti,
banke preferiraju kupovinu državnih obveznica, koje su po svojoj definiciji visokog
kvaliteta i najčešće su im prinosi oslobođeni poreza. 220
Hartije od vrednosti imaju ogroman značaj za funkcionisanje i razvoj tržišnih

privreda. Njihov značaj najkraće se može izraziti preko:
(1) njihovog mobilizatorskog karaktera, pošto su pogodne da angažuju za razvoj i

najmanje slobodne iznose novčanih sredstava preduzeća, institucija i najširih
slojeva stanovništa;
(2) njihove sposobnosti za usmeravanje prikupljenih slobodnih novčanih sredstava u
razvojne i profitabilne poslove radi ostvarenja zarade odnosno oplođavanja
neangažovanih novčanih sredstava;
(3) modela usmeravanja prikupljenih sredstava u prave i korisne svrhe;
(4) delovanja kao faktora stabilnosti tržišnih robno-novčanih tokova, omogućavajući
da se najefikasnije angažuju i korisno upotrebe slobodna novčana sredstva.
220
BANKE I RIZICI 305

11.1.3. Struktura i instrumenti finansijskog tržišta
Savremeno finansijsko tržište razvijenih tržišnih privreda ima tri posebna relativno
samostalna segmenta ili tržišta: (1) tržište novca, (2) tržište kapitala i (3) devizno
tržište. Ne postoje teškoće da se jasno razdvoji devizno tržište od tržišta novca i tržišta
kapitala. Međutim, tržište novca i tržište kapitala je dosta teško razdvojiti. Naime,
tržište novca u osnovi predstavlja kupoprodaju novca i kratkoročnih hartija od
vrednosti do jedne godine, dok se na tržištu kapitala obavlja promet uglavnom
dugoročnih hartija od vrednosti preko jedne godine. Međutim, promet na oba ova
tržišta je motivisan ulaganjem ili investiranjem, tako da ulagači koriste oba ova tržišta,
povlačeći sredstva sa jednog da bi uložili na drugo ili oba tržišta. Kamatne stope su na
ovim tržištima međusobno zavisne pod dejstvom promena ponude i tražnje. Zato se
smatra da su osnovni elementi po kojima se razlikuju ova dva tržišta likvidnost i
kvalitet instrumenata koji na njima cirkulišu.
Međutim, tržište novca se može shvatiti i kao jedan konfuzan izraz, pošto sva
navedena tržišta za investiranje novca uključuju novac. Tržišta koja samo trguju vrlo
kratkoročnim debitnim vrednosnim papirima (‘short-term debit securities’) obično
predstavljaju tržište novca, jer ona najbrže “pretvaraju” vrednosne papire u gotov
novac. Drugim rečima, novac koji investiraju pojedinci i firme, kupujući ove
kratkoročne hartije od vrednosti, koristi se za kratkoročne kredite različitim
preduzećima, kompanijama i državnim organima. Suprotno tome, dugoročne hartije
od vrednosti, kao što su deonice i obveznice, poznate su kao tržište kapitala. Međutim,
teško je povući demarkacionu liniju između ova dva tržišta. Ona se višestruko prepliću
i novac je pri tome u brojnim transakcijama teško omeđiti i označiti kojoj sferi
pripada.
Sredstva tržišta novca investiraju se u jedan broj različitih vrsta kratkoročnih debitnih
vrednosnih papira. Neki najčešći su:
 komercijalni papiri, obveznice korporacija, koje reprezentuju kratkoročne kredite

korporacijama;
 depozitni certifikati, izdati od velikih banaka, sa dospećima rangiranim od jednog
meseca pa do nekoliko godina;
 bankarski akcepti, tj kratkoročni krediti dati uvoznicima i izvoznicima;
 kratkoročni krediti dati gradskim, opštinskim i državnim agencijama;
 blagajnički zapisi izdati od federalne vlade sa dospećima od 30 do 90 dana.
Deonice na tržištu novca preko udruženih (‘mutual’) fondova donose prihode koji se
zarađuju primanjem kamate na novac koji ovi fondovi pozajmljuju državi i
korporacijama. Kamatna stopa fluktuira svaki dan pošto su krediti tako kratkoročni da
se svaki dan kompletira najmanje jedan kredit i jedan novi počinje sa novom
kamatnom stopom. Premda se ne može predvideti kolike će se kamate zaraditi (što
zavisi od trendova kretanja kamatnih stopa), stredstva na tržištu novca nude ogromnu
sigurnost plasmana.
306 BANKE I RIZICI

Tržište kapitala, kao što smo već naveli, predstavlja po pravilu kupoprodaju
dugoročnih hartija od vrednosti sa rokovima dospeća iznad 5, 10 i više godina. Deli se
na primarno i sekundarno tržište kapitala. Primarno tržište kapitala obuhvata prve
emisije hartija od vrednosti, a sekundarno tržište znači njihovu drugu i svaku narednu
kupoprodaju. Za hartije od vrednosti na primarnom tržištu je bitno da se one prodaju
po nominalnim vrednostima. Tada je njihova nominalna i tržišna vrednost
izjednačena. Međutima, kad je reč o prodaji hartija od vrednosti na sekundarnom
tržištu, skoro se nikada nominalna i tržišna vrednost ne poklapaju, izuzev samo
teorijske pretpostavke ili slučajnosti.
Saglasno našoj nameri, da se osvetli upravljanje rizikom hartija od vrednosti, u fokusu

naših posmatranja, biće kupoprodajni odnosi na tržištu kapitala i to posmatranje i
sagledavanje efekata kupoprodaje deonica i obveznica, kao najzastupljenijih vrsta
hartija od vrednosti, kojima privreda i stanovništvo, ali i banke trguju na finannsijskim
tržištima.
11.1.4. Poslovanje banke na sekundarnom tržištu hartija

Sekundarno tržište hartija od vrednosti, kako smo već naveli, predstavlja drugu i sve
naredne prodaje hartija od vrednosti. Prva prodaja hartija od vrednosti neposredno
posle emisije predstavlja primarno tržište hartija od vrednosti. Poslovima na
sekundarnom tržištu bave se posebne finansijske institucije, koje se obuhvataju jednim
opštim zajedničkim imenom institucionalni investori (‘institutional investors’).
Posluju u svoje ime i za svoj račun i u svoje ime a za račun svojih komitenata. U
prvom slučaju, tj. kad posluju u svoje ime i za svoj račun, cilj im je ostvarenje profita
uz snošenje rizika. U drugom slučaju, kad posluju u svoje ime a za račun svog
komitenta, rade na bazi određenog procenta provizije.
Institucionalni investori se pojavljuju pod raznim imenima i organizacionim formama.

Tako se u ove profesionalne posredničke finansijske organizacije u SAD uključuju:
(1) udruženi (‘mutual’) fondovi,

(2) npenzioni fondovi,
(3) poslovne banke,
(4) brokerske firme,
(5) arbitražne firme,
(6) internacionalni investori,
(7) korporacije,
(8) investicioni savetnici, i
(9) osiguravajuće kompanije.
BANKE I RIZICI 307

Sekundarno tržište omogućava vlasnicima vrednosnih papira, kao što su kompanije,

institucije i pojedinci, da mogu ponovo doći do svog novca, tj. da svoje vrednosne
papire prodajom “pretvore” u gotov novac. Ovo se naročito odnosi na deonice, pošto
je to jedina mogućnost za njihove vlasnike da, ukoliko to žele ili su prinuđeni, ponovo
dođu do svog uloženog novca. To vlasnici hartija od vrednosti mogu učiniti veoma
brzo i efikasno. Na savremeno organizovanom sekundarnom tržištu hartija od
vrednosti, dovoljan je jedan telefonski poziv i investitor može prodati ili kupiti hartije
od vrednosti.
Najvažniji organizacioni oblik savremenog organizovanog sekundarnog tržišta hartija

od vrednosti su berze. Mada ima više vrsta berzi 221, berze hartija od vrednosti spadaju
među najvažnije oblike finansijskog tržišta. Smatra se da su berze atraktivne kao
mesto za ulaganje novca, ako ostavimo rizik po strani, iz dva razloga, koji su vezani
za znanje i veštinu investitora: likvidnost i utrživost. Investitor može učestvovati na
tržištu hartija od vrednosti direktno i indirektno, što zavisi od toga ko donosi odluke o
kupovini odnosno prodaji vrednosnih papira. Ulaganje u udružene i penzione fondove
podrazumeva donošenje indirektnih odluka, pošto odluke u ime ulagača novca donose
profesionalni menadžeri.
Ako pođemo od toga da odluku treba da donese direktno ulagač i da su u pitanju

deonice, onda ulagač mora poći od sledećih važnih kriterija za donošenje odluke kao
što su:222
(1) iznos novca za ulaganje odnosno investiranje,

(2) poznavanje tržišta deonica,
(3) poznavanje područja, industrije i kompanija,
(4) iznos unapred akceptiranog rizika, i
(5) ciljevi ulaganja.
Pored navedenih kriterija, postoje i mnogi različiti nivoi tržišta deonica i svaki od njih
ima svoj način poslovanja. Pri tome treba imati u vidu, na primeru u SAD da su dve
berze primarne: The New York Stock Exchange (NYSE) i American Stock Exchange
(AMEX). Ostale berze su manje i imaju regionalni značaj. Ove dve berze traže od
kompanija izdavalaca deonica ispunjavanje viših standarda nego ostale regionalne
berze. Da bi jedna kompanija došla na listu u njujorškoj berzi (NYSE), ona mora
obezbediti razmenu sledećih informacija: (1) istoriju kompanije, (2) finansijsku
strukturu, (3) veličinu - obim poslovanja, (4) veličinu prihoda, (5) područje
221
Pored berzi hartija od vrednosti, postoje i sledeće vrste berzi: produktna berza,
berza plemenitih metala, berza krzna itd.
222
David Sutton: Understanding the Stock Market SelfTeaching Seminars, One of
Series of Hands On Workshops Dedicated to the Serious Investor, Probus Publishing
Company, Chicago, Illinois, 1989. godine, str. 20-21.
308 BANKE I RIZICI

poslovanja, (6) poziciju i stabilnost kompanije u industriji. Američka berza (AMEX)
ima nešto blaže standarde nego njujorška berza (NYSE).
Ako berza prihvati kompaniju u listu, kompanija potpisuje ugovor sa berzom, kojim se
kompanija, između ostalog, obavezuje da će redovno i ažurno dostavljati navedene
informacije. Te informacije znače iznošenje u javnost svake promene sledećih
podataka: (1) godišnje zarade, (2) kvartalne zarade, (3) objave o dividendi, (4)
spajanja i pripajanja, (5) tenderske ponude, (6) pad deonica, (6) glavne promene u
menadžmentu, (7) razvoj novih proizvoda, (8) nove ili promene u glavnim ugovorima.
Među minimalnim zahtevima koji se traže da kompanija ispuni su: (1) držanje
najmanje 1,000.000 deonica, (2) da je tržišna vrednost tih deonica najmanje $ 16
miliona, (3) godišnji neto prihod, pre poreza, od $ 2,5 milona ili više, (4) ukupan broj
deoinčara najmanje 2.000, (5) neto aktiva od $ 18 miliona ili više.
Ovi standardi i procedure pomažu kod procene finansijske pouzdanosti kompanije pre
nego se njene deonice stave na listu berze. Sasvim je jasno da to nije garancija da
kompanija koja je na listi nema finansijskih problema, ali to obezbeđuje u izvesnom
smislu podatke o stabilnosti za ulagače odnosno investitore. Investitori ne smeju gubiti
iz vida činjenicu da to nisu zahtevi koji će ih zaštititi od pada cena deonica. Tržišnu
vrednost deonica određuje ponuda i tražnja deonica na berzi, čiji su nosioci kupci i
prodavci deonica.
11.2. EMITOVANJE I PLASMAN HARTIJA OD VREDNOSTI
11.2.1. Proces emitovanja hartija od vrednosti

Hartije od vrednosti emituju se radi pribavljanja potrebnih sredstava za početak rada
i/ili povećanja obima poslovanja deoničkih društava, u kom slučaju se emituju deonice
i prikupljeni kapital od prodatih deonica ne predstavlja obavezu deoničkog društva za
vraćanje kapitala odnosno deonički kapital je nepovratan. Materijalizovani motiv
kupovine deonica je dividenda, dok je nematerijalni motiv učešće u upravljanju
deoničkim društvom.
Emitovanje obveznica vrše preduzeća za prikupljanje dodatnog kapitala, a državni i

opštinski organi uglavnom za rešavanje pojedinih infrastrukturnih projekata od šireg
društvenog značaja. Kapital uložen u obveznice je zajam koji se vraća u određenom
roku uz određenu kamatnu stopu (slika br. 11-1.).
BANKE I RIZICI 309

Raspoloživ novac
Pojedinci Zadovoljenje
Preduzeća POSREDNIČKA potreba novih ili
Banke FIRMA postojećih akcijskih
Država društava
Kupljene akcije
Slika br. 11-1: Primarna kupoprodaja deonica
Primarna emisija ovih hartija od vrednosti, kao posao, ima određene tačno definisane i
propisane postupke, koji obavljaju za to ovlašćene posredničke finansijske
organizacije uz ispunjavanje svih potrebnih zakonom i propisima definisanih uslova
U svim zemljama, gde postoje poslovi primarnih emisija hartija od vrednosti, deluje
komisija za hartije od vrednosti, čiji je glavni zadatak da sagledava ispunjavanje
zakonom propisanih uslova za emitovanje hartija od vrednosti od strane firmi,
preduzeća i banaka.
Pojedinci, preduzeća, banke, država i drugi zainteresovani subjekti, za deo svog

raspoloživog novca namenjenog za investiranje, kupuju obveznice sa motivom da
ostvare zaradu. Znači, u prvom krugu, pojedinci, preduzeća i banke pozajmljuju svoj
novac institucijama, državi, agencijama, korporacijama i slično, u zamenu za
obveznice emitovane od tih institucija, koje služe kao dokaz ugovora o kreditu, sa
iznosom, dospećem i regularnom kamatnom stopom. Država i kompanije ulažu
primljeni novac od prodatih obveznica u već unapred definisane programe izgradnje
najrazličitijih objekata infrastrukture i fabrika, da bi tim ulaganjem novca zadovoljili
određene društvene potrebe i ostvarili profit.
Iz tako uvećanog novca isplaćuje se imaocu - donosiocu obveznice deo ili celina o
roku dospelog duga nominalne vrednosti obveznice i kamata naznačena na obveznici.
Ovim se, u stvari, završava drugi ciklični tok: uložena sredstva vraćaju se imaocu
obveznice donoseći mu, pored naznačene nominalne vrednosti, i iznos naznačene
kamate, što je i bio motiv kupovine obveznice.
Kružni tok primarnog kupoprodajnog procesa obveznica prikazuje slika 11-2. 223
223
Richard Saul Wurman, Alan Siegel, Kenneth M. Morris: The Wall Street Journal
Guide to Understanding Money & Markets, Access Press, New York, 1990. godine,
str. 44.
310 BANKE I RIZICI

Raspoloživ novac
Pojedinci Zadovoljenje
Preduzeća POSREDNIČKA potreba društva:
Banke FIRMA - preko države
Država - preko kompanije
Kupljene
obveznice
Slika br. 11-2: Primarna kupoprodaja obveznica
Međutim, imalac ili vlasnik obveznice može svoju hartiju od vrednosti prodati i pre
dospeća. Tada se vrednost obveznice odnosno njena cena i prihod razlikuju od njene
nominalne vrednosti i naznačene kamate koju obveznica nosi. Upravo je to razlog da
se pre donošenja konačne odluke o kupoprodaji hartija od vrednosti pribave
informacije o obveznicama ili deonicama kojima cena nije korektno određena.
Da bi se investitor odnosno ulagač odlučio koje obveznice da kupi a koje da proda,

potrebno je da koristi jedan od dva analitička postupka. Prvi postupak polazi od toga
da se uporedi prihod do dospeća određene obveznice sa prihodom do dospeća za koju
investitor smatra da je odgovarajući, shodno karakteristikama obveznice i trenutnim
uslovima na tržištu.
Ako je prihod do dospeća obveznice viši nego odgovarajući prihod do dospeća, onda
se za obveznicu kaže da je ‘potcenjena’ odnosno da joj je cena niska, i treba je kupiti.
Međutim, ako je, suprotno tome, prihod do dospeća niži nego što bi bio odgovarajući,
onda se za obveznicu kaže da je ‘precenjena’ odnosno da joj je cena suviše visoka, i
treba je prodati. Drugi postupak podrazumeva da investitor proceni ‘pravu’ odnosno
tzv. ‘unutrašnju’ vrednost obveznice, pa je zatim uporedi sa trenutnom cenom te
obveznice na tržištu. Ako je trenutna cena na tržištu manja nego prava vrednost
obveznice, onda je ona ‘potcenjena’, a ako je veća, onda je obveznica ‘precenjena’. 224)
BANKE I RIZICI 311

11.2.2. Plasman hartija preko mešovitih fondova
Mešoviti ili uzajmni (‘mutual’) fondovi su u stvari kompanije koje udružuju novac od
svojih deoinčara, u deonicama, obveznicama, državnim hartijama od vrednosti i
kratkoročnim instrumentima tržišta novca. 225 U stvari, poslovanje mešovitih fondova
vode investicione kompanije, brokerske kuće i neke finansijske institucije. Tako je
novac koji banka ili pojedinac ulažu u ‘mutual’ fond udružen sa novcem drugih
investitora koji žele da zarade. Poznato je iz američke prakse da su u 30-tim godinama
prošlog veka u ove fondove ulagali samo milioneri - pojedinci, pa bi sačekali da cena
njihovih deonica ‘ode nebu pod oblake’ i onda bi ih odjednom sve prodavali,
ostavljajući deonice u rukama nesvesnih nadmudrenih investitora. Danas je poslovanje
ovih fondova vrlo precizno regulisano.
Navodimo samo neke vrste ovih fondova, njihove glavne ciljeve, potencijalne efekte i
sigurnost plasmana sredstava u razne hartije od vrednosti u pregledu br. 11-1. 226
Pregled br. 11-1: Ciljevi plasmana hartija preko pojedinih fondova

Potencijalni
Cilj Vrsta fonda Rast cena Tekući Sigurnost
prihod
Maksimalan AGRESIVAN RAST vrlo visok vrlo slaba ka
rast cena FONDOVA - nizak veoma
investiranje u obične slaboj
deonice industrije
Visoki RAST FONDOVA - visok ka vrlo niska
kapitalni investiranje u obične veoma nizak
dobici deonice visokom
Rast cena i RAST FONDOVA I umeren umeren niska ka
tekući prihod PRIHODI - investiranje umerenoj
u rastuće kompanije sa
dividendom
Visok tekući FIKSNI PRIHOD I vrlo nizak visok ka niska ka
prihod DIVIDENDA - vrlo umerenoj
investiranje u deonice i visokom
obveznice
Visok tekući OPCIONI PRIHODNI umeren visok ka niska ka
prihod FONDOVI - investiranje vrlo umerenoj
224
Gordon J. Alexander i William F. Sharpe: Analiza obveznica, Ekonomika,
Beograd, 11/91, str. 17.
225
Thomas Fitsch: Dictionary of Banking Terms, Barron’s Business Guides, New
York, 1990. godine, str. 406.
226
Richard Saul Wurman, Alan Siegel and Kenneth M. Morris: The Wall Street
Journal Guide to Understanding Money and Markets, Access Press Publication, New
York, 1988. godine, str. 68.
312 BANKE I RIZICI

u obične deonice visokom

Tekući prihod OPŠTI FONDOVI ne umereno vrlo
maksimalna TRŽIŠTA NOVCA - ka visoka
sigurnost investiranje u visokom
krakoročne hartije
Tekući prihod, RAVNOTEŽNI nizak umereno visoka
rast i sigurnost FONDOVI investiranje ka
u mešavinu obveznica i niskom
svih deonica
Prihod bez FONDOVI ne umereno vrlo
poreza i NOVČANOG TRŽIŠTA ka visoka
sigurnost BEZ POREZA - visokom
investiranje u
kratkoročne opšte hartije
Prihod bez GRADSKI FONDOVI nizak ka umeren umerena
poreza ZA OBVEZNICE - umerenom ka
investiranje u opšte visokom
obveznice
Sve donedavno, mešoviti (‘mutual’) fondovi su bili koncipirani i postavljeni kao

veoma široka platforma mogućnosti plasiranja sredstava. Danas su oni uglavnom
visoko specijalizovani i obično imaju veoma specifične ciljeve plasmana. Kao što se
vidi i iz pregleda br. 11-1. moglo bi se reći da postoje sve vrste ovih fondova, koji
mogu da zadovolje skoro svaki mogući cilj investiranja odnosno plasmana sredstava.
Razlike između kupovine akcija od kompanija i kupovine akcija od mešovitih
(‘mutual’) fondova, su mnogobrojne. U sledećem pregledu br. 11-2. 227 navedene sun
eke od najčešćih koje se sreću u praksi.
Pregled br. 11-2:: Razlike između emitenata akcija i fondova
PITANJE EMITENTI DEONICA MUTUAL FONDOVI

Šta Kupujete akcije od Kupujete akcije u fondu koji je sakupljač
kupujete? jedne kompanije akcija. Nemate pravo glasa. Diversifikacija.
obično okruglo u lotu Posedovanje širokog različitog broja
od jedne stotine. Imate vrednosnih papira je najveća prednost
pravo glasa u mutual fondova. Diverzifikovani portfolio
kompaniji. vrednosnih papira može vas zaštititi od
227
Ibidem, str. 64.
BANKE I RIZICI 313

velikih gubitaka; pa čak i kad neki

vrednosni papiri prođu loše, drugi mogu
proći dobro.
Šta Cena akcije diktira Vi možete investirati bilo koji iznos,
plaćate? iznos koji treba obezbeđujući prthodno zahtevani minimum.
investirati. Fleksibilno investiranje. Obično je
minimum inicijalnog investiranja USD
1.000 sa kasnijim investiranjem ili USD 250
ili USD 500. Neke grupe fondova nemaju
minimum.
Ko šta Vi ( i vaš broker ) Menadžeri fonda odlučuju koja sredstva
odlučuje? određujete šta i kad treba da budu u portfoliju i kad treba njima
kupiti i prodati? trgovati. Vi određujete kad treba kupiti ili
prodati vaše akcije u fondu. Profesionalni
menadžment. Vi možete deliti troškove
najmljenog eksperta i čak izbeći plaćanje
provizije za svaku transakciju.
Ko daje Dividende se plaćaju Dividende mogu biti reinvestirane u
dividende? vama direktno ili kupovinu više akcija ili isplaćene vama u
vašoj brokerskoj firmi gotovom. Automatsko reinvenstiranje ili
za vas. Vi treba da isplata. Svaki mutual fond ima neobavezni
odlučite, kako ćete automatski program reinvestiranja ili će vam
reinvestirati dividende na zahtev isplatiti dividende u gotovu.
i naplaćenu kamatu.
Koliko je Kada prodajete, Novac možete transferisati nazad vrlo brzo.
likvidno morate čekati pet Lak pristup vašem novcu. Da bi primili vaš
vaše radnih dana, pre nego novac, vi jednostavno možete zvati fond i
investiranj što se trgovina obavi i dati nalog da se prodaju vaše deonice.
e. tada vaš novac možete Prodaja se obavlja do kraja dana (u nekim
primniti. fondovima i pre) i vaš novac je za vas
raspoloživ sledeće jutro. Mnogi fondovi čak
vam odmah napišu ček na iznos novca u
fondu, a najmanje je USD 250 po čeku.
Evo nekoliko razloga zbog kojih se ulagači sredstava u cilju zarade preko kupovine i
prodaje deonica i obveznica i drugih hartija od vrednosti najčešće opredeljuju za
udružene (“mutual”) fondove između drugih mogućnosti finansijskog investiranja: 228
 veća diversifikacija 60 %
 profesionalni menadžment 45 %
 veći prihod 44 %
228
Ibidem, str. 68.
314 BANKE I RIZICI

 ekspertni menadžment 37 %
 lakše investiranje 23 %
Prema procentima navedenih odgovora, očito je da kupci hartija od vrednosti u fondu

računaju sa većom diversifikacijom rizika investiranja, profesionalnijim
menadžmentom i većim prihodom nego kad bi kupovali te iste hartije direktno od
njihovih emitenata ili pak drugih posrednika koji se bave ovim poslovima.
11.2.3. Formiranje cena hartija od vrednosti

Za razumevanje ovog procesa, neophodno je poznavanje procesa poslovanja hartijama
od vrednosti odnosno neophodno je poznavati institucije finansijskog tržišta, te način i
uslove njihovog rada. Mesta na kojima se vrši stvarna kupoprodaja vrednosnih papira
su berze. Međutim, na berzama mogu učestvovati samo ovlašćene institucije i
pojedinci zvani brokeri. Brokeri su finansijski posrednici, koji se bave posredovanjem
u poslovima kupoprodaje vrednosnih papira u svoje ime i za svoj račun i u svoje ime a
za račun svojih komitenata. O ovom procesu smo već pisali.
Sa stanovišta pojedinca, najjednostavniji način trgovanja hartijama od vrednosti je

angažovanje brokera. Posao se obavlja tako da se brokeru uplati određeni novčani
iznos, kao depozit, i o tome se potpisuje ugovor sa brokerom. Ugovorom se reguliše
da se od brokera može pozajmiti novac za kupovinu vrednosnih papira. Uplata
određenog depozita ($ 2.000) vrši se na račun kod brokera tzv. račun marže (‘margin
account’). Od brokera se može pozajmiti do 50 % vrednosti kupovine vrednosnih
papira, što se tretira kao kredit na koji zajmoprimac plaća kamatu. Inače, broker za
svoje usluge naplaćuje proviziju. Uzeti kredit se vraća kad komitent proda vrednosne
papire, a ostvareni profit u celini pripada komitentu. Međutim, ako komitent ostvari
gubitak više od 25 % na ukupnom poslu, dužan je, da bi mogao ponovo započeti novu
kupovinu hartija od vrednosti, namiriti ta izgubljena sredstva u depozitu.
Da bi to bilo jasnije, poslužićemo se primerom. Ako je komitent uplatio na svoj račun

marže (‘margin account’) kod brokera $ 2.000 i želi da kupi 100 deonica a $ 20 jednog
ili različitih izdavalaca, treba mu $ 2.000. Za ovu kupovinu može koristiti $ 1.000 sa
svog računa (na kojem ima $ 2.000) i pozajmiti $ 1.000 od brokera (50%) uz plaćanje
kamate. Na računu ostaje još $ 1.000 za buduću kupovinu. Ako komitent proda svih
100 deonica po $ 25, dobiće ukupno $ 2.500 (slika br. 11-3.).
BANKE I RIZICI 315

KUPOVINA PRODAJA
Profit $ 500
Novac
komitenata $ 1.000 $ 1.000
Kredit od
brokera $ 1.000 $ 1.000
Slika br. 11-3: Ostvarenje profita prodajom akcija 229
Ako se prodajom deonica ostvari gubitak, komitent sam snosi gubitak. I ne samo to.
Ako taj gubitak bude veći od 25 % od inicijalne originalne vrednosti, mora se u
depozit dodati nova gotovina od $ 250 (‘margin call’), kako bi se mogao započeti novi
posao kupovanja deonica. Radi jasnoće predstavljamo to slikom br. 11-4.
PAD CENA PRODAJA

POSTOJE]IH UZ
AKCIJA GUBITAK
Gubitak $ 250
Novac
$ 800
komitenata $ 700
Kredit od
$ 1.000 $ 1.000
brokera
Slika br. 11-4: Ostvarenje gubitka prodajom akcija

Kretanje cena obveznica na sekundarnom tržištu hartija od vrednosti je u inverznom
korelativnom odnosu sa kretanjem kamatne stope. To možemo videti na primeru
promenu cene obveznice usled promene kamatne stope što pokazuje slika br. 11-5. 230
229
Ibidem, str. 20-21.
230
Ibidem, str. 46.
316 BANKE I RIZICI

8%
Korporacija X emituje
obveznicu uz Ako kamatne stope $ 1.200
6 3/4 % porastu, 6 3/4%
6 3/4 % je manje Međutim, cena obveznice
atraktivno... raste, ako kamatna stopa
$ 1.000 ... i vrednost obveznice pada, pošto je njen prinos
pada, pošto je njen veći nego nove
Kupac će prinos manji nego 5 1/2 %
platiti obveznicu nove obveznice
$ 1.000
$ 800
Slika br. 11-5: Kretanje odnosa kamatne stope i cene obveznice
Pođimo od toga, da jedna kompanija emituje nove obveznice uz kamatnu stopu 6

3/4%. Ako kao kupac ocenite da je to dobra kamatna stopa u odnosu na alternativne
mogućnosti investiranja, odlučićete da je kupite po nominalnoj ceni od $ 1.000 za
komad. Tri godine kasnije kamatna stopa je porasla. Ako nova obveznica uz 8 %
kamate košta $ 1.000, ni jedan kupac neće platiti $ 1.000 za vašu obveznicu sa
kamatom 6 3/4 % .
Ako želite da je prodate, morate ponuditi obveznicu po diskontnoj ceni. Pogledajmo

sada obrnutu situaciju. Kako fluktuira zarada (‘yield’) kod kupovine obveznica,
pokazuje pregled br. 11-3.
Pregled br. 11-3: Fluktuiranje zarade na obveznicama231
Zarada (‘yield’) na obveznici sa kamatnom stopom Suma kamate Zarada

8% (“yield”)
1. Ako kupujete po nominalnoj vrednosti $ 1.000 $ 80,00 8 %
2. Ako kupujete uz diskontnu cenu $ 800 $ 80,00 10 %
3. Ako kupujete sa premiranom cenom $ 1.200 $ 80,00 6 2/3 %
Ako se prodaje nova obveznica za $ 1.000 uz kamatu od 5 1/2 %, vi ćete moći prodati
vašu obveznicu, koja nosi kamatu 6 3/4 %, za više nego što ste je platili, pošto će
231
Ibidem, str. 47.
BANKE I RIZICI 317

kupac biti voljan da plati premiju, da bi dobio veću kamatnu stopu, odnosno imao
veću zaradu.
Takvo kretanje kamatne stope dovodi do formiranja cene obveznice, što uz istu sumu
kamate, donosi imaocu različitu stopu ili procenat zarade (‘yield’).
11.2.4. Emitovanje i plasman hartijama kod nas
Poznata je činjenica da kod nas čitavih 54 godine nije bilo tržišta hartija od vrednosti,
odnosno berzanskog poslovanja. Da se samo podsetimo u najkraćim crtama. Prva
berza u Srbiji počela je 3. januara 1895. godine u Beogradu i radila je do aprila 1941.
godine. Berza je i formalno nestala odlukom Vlade Srbije 1953. godine. Nakon
Drugog svetskog rata, dakle posle pune 54 godine, obavljene su prve berzanske
transakcije robnim hartijama od vrednosti 12. aprila 1995. godine.
Očigledno je da nemamo iskustva sa modernim poslovanjem na tržištu hartija od

vrednosti. Naročito nemamo iskustva sa poslovanjem sekundarnog tržišta
podrazumevajući pri tome poslovanje raznim vrstama obveznica i deonica. Ono što
smo imali do sada, to je poslovanje sa blagajničkim i komercijalnim zapisima, dok je
za poslovanje drugim hartijama od vrednosti, naročito za deonice i obveznice,
potrebna razuđena infrastruktura raznih posredničkih finansijskih institucija, od kojih
su kod nas samo neke u začetku razvoja.
Naravno, nedostaje čitav niz institucija, koje treba da omoguće rad sekundarnog tržišta
kapitala. Novi zakonski propisi, upravo treba da omoguće osnivanje, rad i poslovanje
brojnih institucija infrastrukture finansijskog tržišta posebno tržišta kapitala.
Polazeći od takvog stanja na finansijskom tržištu i tržištu hartija od vrednosti,

ukazaćemo samo na početak rada primarnog tržišta, imajući na umu proces
emitovanja deonica, bilo kao prve emisije prilikom osnivanja deoničkih društava
tokom 1989. i 1990. godine ili naknadnih dodatnih emisija deonica za prikupljanje
dodatnog kapitala. Državnih obveznica takođe nije bilo, sem emitovanja obveznica
zajma za preporod Republike Srbije tokom 1990/91. godine. Treba reći, da su se tada,
pored već loših ekonomskih uslova, pogoršali i politički uslovi, što je rezultiralo
raspadom SFRJ i ratnim događajima na delu bivše državne teritorije. To je usporilo i
skoro zaustavilo neke već započete razvojne ekonomske procese.
Dosadašnje relativno kratko iskustvo pokazuje da je mehanizam primarnog tržišta

hartija od vrednosti uspostavljen i da se novi poslovi dosta uspešno obavljaju. Slika br.
11-6. pokazuje tehnologiju, proces i tokove na primarnom emisionom tržištu kod
nas:232
232
Dr Stojan Dabić: Poslovanje sa hartijama od vrednosti, u knjizi grupe autora:
Tehnologija spojnotrgovinskih polova, Jugoslavijapublik, Beograd, 1992. godine, str.
204.
318 BANKE I RIZICI

- izrada elaborata Zahtev za ocenu

- usvajanje elaborata boniteta
- donošenje odluke o emisiji
- izrada zahteva za odobrenje NBS
emisije Mišljenje o bonitetu
- oglašavanje emisije emitenta
- štampanje hartija
Zahtev za odobrenje
emisije HOV
IZDAVALAC Komisija
( E M I T E N T) za HOV
hartija od vrednosti Rešenje o odobrenju
emisije HOV
Ugovor o Dinarska Zahtev za kotaciju

proizvodnji i protivrednost hartija od vrednosti
prodaji prodatih hartija
Tržište
hartija od od vrednosti
vrednosti kapitala
Odobrenje
kotacije HOV
BANKE
i drugi posrednici Zahtevi za registraciju
emisije HOV
Ministarstvo
za finansije
Krajnji kupci hartija Obaveštenje o

od vrednosti registraciji
Slika br. 11-6: Proces emisije hartija od vrednosti
Pored subjektivnih slabosti, kojih je kod nas bilo dosta u periodu 1990-2000.godine,
bilo je i čitav niz spoljnih uticaja sa negativnim posledicama na celokupni privredni
BANKE I RIZICI 319

razvoj zemlje (raspad SFRJ, sankcije, agresija NATO snaga). Dosadašnje relativno
kratko iskustvo pokazuje da je mehanizam primarnog tržišta hartija od vrednosti
uspostavljen i da se novi poslovi dosta uspešno obavljaju. Međutim, usled postojećih
ograničenja i teškoća, treba nakon tranzicije većeg dela naše privrede, očekivati
postepeno zaživljavanje ovih važnih institucija otvorene tržišne privrede.
11.3. MERENJE RIZIKA ULAGANJA U HARTIJE OD VREDNOSTI
11.3.1. Dimenzije rizika hartija od vrednosti

Mada se ulaganja u hartije od vrednosti smatraju relativno sigurnim, naročito u
obveznice državnih organa i institucija, ipak postoje okolnosti kad su ta ulaganja više
ili manje sigurna. Stoga se smatra da nesigurnost ulaganja u hartije od vrednosti može
biti mala i velika. Naime, smatra se da je nesigurnost ulaganja u hartije od vrednosti
manja tj. mala kad je situacija na tržištu normalna i uslovi stabilni: 233
Situacija na tržištu Reakcija menadžmenta

- situacija normalna, - nizak nivo rizika
- tržišni uslovi stabilni, - sporo kretanje
- promene se odvijaju polako, - retke odluke
- promene su očekivane, - manje učesnika
- promene su poznate. - pozitivan tok gotovine
Slika br. 11-7: Reakcija menadžmenta u stabilnim uslovima
Međutim, u uslovima velike nesigurnosti i nestabilnosti, ponašanje menadžmenta,

odgovaraju pojedinim tržišnim situacijama, kao na slici br. 11-8.
Situacija na tržištu Reakcija menadžmenta

- situacija složena, - visok nivo rizika
- tržišni uslovi variraju, - brzo kretanje
- promene su rapidno brze, - učestale odluke
- promene su neočekivane - više učesnika
- promene su nove - nepoznate - negativan tok gotovine
Slika br. 11-8: Reakcije menadžmenta u nestabilnim uslovima
Pošto se institucionalni investitori, kao što su udruženi (‘mutual’) fondovi, penzioni

fondovi, banke, brokerske firme, arbitraže, međunarodni investitori, korporacije,
investitorske savetodavne firme i osiguravajuće kompanije, bave profesionalno
233
Dr Albert Mahrabian: Your Inner Path to Investment Success Insights into the
Psychology of Investing, Porobus Publishing Company, Chicago, Illinois, 1991.
godine, str. 22 i 29.
320 BANKE I RIZICI

poslovima kupoprodaje deonica, oni se svakodnevno susreću sa četiri bazična tipa
rizika, kao što su:
 poslovni rizik (‘business risk’),
 tržišni rizik (‘market risk’),
 kamatni rizik (‘interest rate risk’), i
 devizni rizik (‘currency risk’). 234
Poslovni rizik odnosi se na prisutnost potencijalnog pada zarada, dividendi ili

usporavanja rasta. To znači da ulagači moraju biti svesni mogućnosti nepovoljnih
događaja u poslovanju, koji mogu uticati na cenu deonica. Tržišni rizik znači
suočavanje sa padom cena deonica i gubicima povezanim sa padom cena deonica.
Rizik je sadržan na samom tržištu i uticaju na pojedinačne deonice koje se drže u
portfoliju. Tržišni rizik je opšti eksterni rizik posmatran mimo individualnog posla.
Kamatni rizik ima najveći uticaj na kamatno osetljive deonice kao što su korisnici i
banke. Rizik je da povećanje kamatne stope znači opadanje profita, a opadanje profita
znači niže vrednovanje kompanije i cene deonice. Kad je reč o valutnom riziku,
postoje dva tipa rizika: jedan je povezan sa stranom valutom, a drugi je inflatorni
rizik.
Prema uputstvu za nadzor i ispitivanje poslovne politike banke od strane FDIC

(‘Federal Deposit Insurance Company’), za zdravu poslovnu politiku plasmana u
hartije od vrednosti banka treba da utvrdi standarde za selekciju hartija od vrednosti,
respektujući:
 kvalitet plasmana,
 dospeće,
 diversifikaciju,
 tržišnu prođu, i
 očekivani prihod.235
U vrednovanju politike plasmana banke u hartije od vrednosti, FDIC sugeriše analizu

nekoliko faktora kao što su:
234
David Sutton: Understanding the Stock Market - The Investor’s Self-Teaching
Seminars, Probus Publishing Company, 1989. godine, str. 59-65.
235
Joseph F. Sinkey: Commercial Bank Financial Management in the Financial
godine, str. 454.
BANKE I RIZICI 321

(1) Analiza opšteg karaktera poslovanja banke: kako se njeno poslovanje manifestuje
u karakteristikama njenih kreditnih i depozitnih računa i u njenom opštem
ekonomskom okruženju.
(2) Analiza strukture depozita banke na relaciji broja, tipa i veličine računa, te
trendova kretanja depozita, njihove kompozicije i stabilnosti.
(3) Analiza kapitalnih fondova: generalno, manji kapital banke ima za posledicu
konzervativniju politiku plasmana banke u hartije od vrednosti, pošto ona ima
manje fondove da apsorbuje potencijalne gubitke.
(4) Analiza ekonomskih i monetarnih faktora. Sugeriše se da menadžment banke pri
formulisanju i izvršavanju portfolio politike treba da uzme u obzir bazične
ekonomske i monetarne faktore. Međutim, uputstvo takođe upozorava da
preokupoacija takvom analizom može biti indikacija spekulativnih tendencija, koje
su nekorisne u bankarstvu. 236
Aktivnosti kupoprodaje hartija od vrednosti na berzi prate se pomoću nekoliko glavnih

indeksa aktivnosti, kao što su:
 Dow Jones proseci ili indeksi,

 The Standard & Poor’s 500 indeks, i
 The New York Stock Exchange Composite indeks.
Poznati su i drugi indeksi. Tako, American Stock Exchange meri izvršenje aktivnosti
preko 800 kompanija pomoću The AMEX indeks (Market Value Index). Poznat je
takođe i The NASDAQ indeks (National Market System Composite Index).
11.3.2. Performanse i bonitet hartija od vrednosti

Kvalitet hartija od vrednosti vezan je za njihovog izdavaoca odnosno emitenta. Ili još
konkretnije, kvalitet hartija od vrednosti vezan je za sadašnje i buduće poslovanje
izdavaoca. Stoga je važno kako se meri kvalitet odnosno bonitet poslovanja emitenata
i kako se vrednuju ti podaci od strane zainteresovanih kupaca i prodavaca hartija od
vrednosti na tržištu kapitala.
Kad je reč o organizovanom tržištu hartija od vrednosti, onda se mere i globalne

tržišne performanse tržišta hartija od vrednosti. Naime, za projekciju budućeg kretanja
performansi hartija od vrednosti važno je poznavanje globalnih kretanja na tržištu i
praćenje ‘zdravlja’ nacionalne ili međunarodne ekonomije.
Za praćenje ‘pulsa’ ekonomske aktivnosti u SAD koristi se davno uvedeni pokazatelj

pod imenom ‘Dow Jones Index.’ To je, kako ga popularno zovu, indikator zdravlja
tržišta i sastoji se od četiri Dow Jones proseka, što se vidi iz pregleda br. 11-4. 237
Pregled br. 11-4: Kompozicija Dow Jones indeksa
236
322 BANKE I RIZICI

Naziv proseka Područje koncentracije

1. Dow Jones industrijski prosek 30 industrijskih kompanija
(Dow Jones Industrijal Average)
2. Dow Jones transportni prosek 20 avionskih, kamionskih i
(Dow Jones Transportation Average) železničkih kompanija
3. Dow Jones široke potrošnje 15 kompanija za gas i elektirčnu
(Dow Jones Utility Averadge) energiju
4. Dow Jones 65 komponovani prosek 65 svih gornjih kompanija
(Dow Jones 65 Composite Average)
Dow Jones indeksi je jedna vrsta formula baziranih na cenama deonica: 30 glavnih
industrijskih kompanija, 20 glavnih avionskih, kamionskih i železničkih kompanija i
15 kompanija za gas i električnu energiju. Dow Jones industrijski indeks se dobija na
bazi cena deonica 30 industrijskih kompanija i to tako da se saberu cene deonica i
podele brojem deonica, tako da se dobije prosek (‘average’). Principjelno važi da
povećanje cena deonica ima za rezultat veći efekat na prosek. Kad se, na primer, kaže
da je Dow Jones industrijski indeks porastao za 10 ili da tržišna aktivnost raste za 10,
to znači da je Dow Jones industrijski prosek porastao za 10 poena.
237
Američki ekonomista Charles Dow izradio je još 1884. godine listu prosečnih cena
od 11 reprezentativnih deonica: 9 železničkih kompanija i dve proizvodne firme.
Publikovao je to u listu ‘The Wall Street Journal’, koji je osnovao i vodio sa svojim
partnerom Eddie Jones. U 1886. godini, ovaj list je publikovao Proseke na regularnoj
bazi. Originalni reprezentanti bilo je 11 sledećih kompanija: 1. Chicago & North
Western, 2. Delaware Lackawanna & Western, 3. Lacke Shore Line, 4. New York
Central, 5. St.Paul, 6. Northern Pacific, 7. Union Pacific, 8. Missoury Pacific, 9.
Lousiville & Nashville, 10. Pacific Mail, i 11. Western Union. Charles Dow radio je
kontinuirano 12 godina na kreiranju jednog indeksa, koji bi kompletno mogao
komponovati i reprezentovati industrijske deonice. I, 1896. godine, publikovao je prvu
listu od 12 industrijskih deonica. Originalne industrije bile su: 1. American Cotton, 2.
American Sugar, 3. American Tobacco, 4. Chicago Gas, 5. Oil Distilling & Cattle
Feeding, 6. General Electric, 7. Laclede Gas, 8. National Lead, 9. North American,
10. Tennessee Coal & Iron, 11. US Leather pfd, i 12. US Rubber. Vidi: Richard Saul
Wurman, Alan Siegel and Kenneth M. Morris: The Wall Street Journal Guide to
Understanding Money and Markets, ACCESS Press Ltd., New York, 1988. godine, str.
32-33.
BANKE I RIZICI 323

Zašto se smatra da je Dow Jones dobar indikator? Upravo zbog toga što je 30
kompanija koje su izabrane iz sektora industrije najreprezentativnije za životni
krvotok privrede zemlje. Sa razlogom se smatra da osciliranje Dow Jones indeksa
predstavlja osciliranje pulsa privredne aktivnosti nacionalno najvažnijih kompanija.
Rast ovog indeksa označava rast tržišne aktivnosti, a njegov pad znači smanjenje
tržišne aktivnosti. Ovaj indeks se kontinuirano objavljuje i prati od njegovog prvog
objavljivanja 1896. godine u dnevnom listu za finansijska pitanja ‘The Wall Street
Journal’. Dow Jones indeks je kao i svaki bazni indeks počeo od 100 u 1896. godini,
da bi u 1991. godini iskazao vrednost indeksa od preko 2.80, u 2.000.godini preko
10.500. Za njegovo čitanje, razumevanje i praćenje treba savladati posebna uputstva.
U zavisnosti od toga ko je emitent deonica i kako posluje, postoje četiri ranga

vrednosti deonica na tržištu: 238
 prvi rang predstavljaju plavi čipovi (‘blue chips’), tj. deonice američkih
kompanija stare generacije (IBM, AT&T),
 drugi rang su sekundarna emitovanja (‘secondary issues’) tj. solidne i
dobrostojeće kompanije, koje su samo malo slabije od onih iz prvog ranga,
 treći rang su mlade i nove kompanije sa visokim potencijalom rasta tj. rastuće
deonice (‘growth stocks’),
 četvrti rang su tzv. peni deonice (‘penny stocks’), koje nemaju neku drugu
vrednost već se oslanjaju na svoj špekulativni potencijal.
11.3.3. Rangiranje boniteta izdavaoca hartija

Svaki investitor, koji želi da uloži svoj novac u kupovinu deonica, mora uraditi više od
praćenja podataka koje pokazuju Dow Jones indeks i drugi indikatori aktivnosti na
berzi. Naime, potrebna su i saznanja o tome šta drugi investitori misle i rade, odnosno
potrebno je više informacija o kompanijama čije se deonice žele kupiti. Ta dodatna
saznanja o pojedinim kompanijama, uz prethodne globalne indikatore i indekse, od
pomoći su u formiranju vlastite procene i suda o kompanijama u koje želite investirati
odnosno čije obveznice želite kupiti.
Informativno glasilo berze u Njujorku, The Wall Street Journal, svaki dan objavljuje
razne podatke o kompanijama, posebno one o ostvarenom profitu ili o najavama
dividendi. Izvod o zaradama (‘Digest of Earning’) je u stvari izvod o profitima
kompanija, koji se objavljuje četiri puta godišnje. Teoretski, ovo se smatra
najvažnijim pojedinačnim faktorom koji utiče na cenu deonica. Zarade - profiti
(‘earnings’) su zbirno obeležje ili lična karta, po kojoj se prosuđuje da li je kompanija
uspešna ili ne. Povećanje zarada - profita utiče na mogućnost povećanja dividende i
zbog toga čini te dividende više atraktivnim. Podaci koji su interesantni su: ime
kompanije, kod berze, komparacija tekućeg perioda i perioda pre godinu dana, ukupan
238
David Sutton: Understanding the Stock Market - The Investor’s Self - Teaching
Seminars, Probus Publishing Company, 1989. godine, str. 27.
324 BANKE I RIZICI

prihod (za uslužne kompanije), prodaja (za proizvodne kompanije), neto prihod
(profit) za dati kvartal, zarada - dividenda po deonici (neto prihod podeljen brojem
deonica).
Promena dividendi i promena zarada imaju direktan uticaj na cene deonica, ali ne
uvek. U svakom slučaju, treba zadržati traku politike dividendi kompanije. Kompanija
obično najavljuje raspodelu dividendi nekoliko nedelja pre isplate dividende. O ovome
se u ovim novinama može pročitati: ime kompanije, tip deonice, iznos dividende po
deonici i datum isplate.
Kako smo već ranije naveli, obveznice se emituju radi prikupljanja odnosno
mobilizacije sredstava za dodatni kapital u proširenje poslovanja preduzeća, firme,
korporacije zatim države i opštine za rešavanje određenih zajedničkih komunalnih i
infrastrukturnih problema itd. Mada je jasno da ulaganje u obveznice znači
kreditiranje pod određenim uslovima, što znači da se novac uz određenu fiksnu
kamatu vraća svom vlasniku u određenom vremenu, na sekundarnom tržištu vrši se
kupoprodaja obveznica po cenama koje se razlikuju od onih koje su nominalno
navedene na obveznici.
Ulaganje odnosno investiranje sredstava u obveznice može imati za posledicu

nekoliko vrsta rizika, kao što su: 239
(1) rizik kamtne stope,

(2) rizik reinvestiranja,
(3) kreditni rizik,
(4) rizik prevremene naplate,
(5) inflacioni rizik,
(6) rizik deviznog kursa,
(7) rizik likvidnosti.
Da bi se kupac hartija od vrednosti preventivno zaštitio od svih navedenih ili od nekih

navedenih rizika, potrebno je da nešto više sazna o emitentima obveznica čiji poslovni
rejting daje određeni stepen sigurnosti da će ta obveznica biti isplaćena o roku
dospeća. Za takve informacije koriste se tzv. rejting sistemi obveznica. 240
239
Frank J. Fabozzi and T. Dessa Fabozzi: Survey of Bonds and Mortgage-Backed
Securities, u knjizi: Portfolio & Investment Management State-of-the-Art Research,
Analysis and Strategies, Probus Publishing Companies, Chicago, Illinois, 1989.
BANKE I RIZICI 325
Postoje dva rejting sistema obveznica koji su slični, ali nisu jednaki. To su: Moody’s
and Standard & Poor’s Rating Codes. Globalno gledano, ovi rejting sistemi polaze od
toga da se svi emitenti svrstavaju u tri odnosno četiri složena rejtinga: prvi označen
slovima A, drugi označen slovima B, treći označen slovima C i četvrti označen
slovom D.
Navedeni rejting sistemi obveznica treba da ukazuju na mogućnost nastanka rizika od

izostanka plaćanja. Što je veća mogućnost rizika izostanka plaćanja obveznice, raste i
njena premija rizika, a time će obećani prihod do dospeća obveznice biti još veći.
Obveznice koje po agencijama imaju niži rejting, treba da imaju veći obećani prihod
do dospeća, ako je rejting veći, obveznice treba da imaju niži obećani prihod do
dospeća. Pri tome treba imati na umu da rejting agencija pokazuje relativne, a ne
apsolutne nivoe rizika.
Smatra se da je pri procenjivanju vrednosti obveznice, važno posmatrati šest njenih

karakteristika: 241
Tabela - mapa (‘chart’) prikazana u pregledu br. 11-5. je ključ za čitanje rejtinga (šire
definicije rejtinga ove dve agencije dajemo u prilogu ove knjige).
Pregled br. 11-5: Značenja dva rejting sistema obveznica

.Moody’s S & P’s Značenje
Aaa AAA Obveznica je najboljeg kvaliteta, nudi najmanji stepen
rizičnosti plasmana. Izdavaoci su izuzetno stabilni i
pouzdani.
Aa AA Obveznice visokog kvaliteta po svim standardima.
Neznatno viši stepen rizičnosti dugoročnog plasmana.
A A Obveznice sa mnogim povoljnim atributima plasmana.
Baa BBB Obveznice sa srednjim nivoom kvaliteta. Sigurnost
izgleda adekvatna sada, ali može izgledati nerealna u
dugom roku.
Ba BB Obveznice sa špekulativnim elementima. Umerena
sigurnost plaćanja; nije dobro i sigurno zaštićena.
B B Ne može se smatrati poželjnom za kupovinu. Kratkoročna
sigurnost za naplatu.
Caa CCC Obveznice slabog stanja. Izdavaoci mogu biti u
nemogućnosti da plate ili u opasnosti da to stanje
neplaćanja - nastupi.
240
Richard Saul Wurman, Alan Siegel and Kenneth M. Morris: The Wall Street
Journal Guide to Understanding Money & Markets, ACCESS Press Ltd., New York,
1989, str. 52.
241
Gordon J. Alexander i William F. Sharpe: Analiza obveznica, Ekonomika,
Beograd, 1991. godine, broj 11.
326 BANKE I RIZICI

Ca CC Obveznice visoko špekulativnog kvaliteta, često u

nemogućnosti izvršenja obaveze.
C C Najniže klasirane obveznice. Vrlo slabi izgledi za
izvršenje obaveze - plaćanja.
- D Nemogućnost izvršenja obaveze - plaćanja.
(1) vremenski rok dospeća,

(2) kamatnu stopu po kuponu,
(3) odredbe za isplatu pre dospeća,
(4) poreski status,
(5) brzinu utrživosti,
(6) mogućnost izostanka plaćanja.
Prve dve karakteristike obveznice su važne zbog toga što određuju obim i tempo
kapitalizacije koju je emitent obećao vlasniku obveznice. Tako, ako nam je poznata
trenutna tržišna cena obveznice, na osnova ova dva elementa možemo odrediti prihod
do dospeća obveznice i uporediti ga sa onim koji investitor smatra da treba da bude.
Odredbe na obveznicama za isplatu pre dospeća omogućavaju izdavaocu obveznice da
opozove i otkupi svoje obveznice pre dospeća po opozivnoj ceni. To su obično periodi
kad se prihodi po izdatim obveznicama smanje. Razlika između opozivne cene i
paritetne vrednosti obveznice naziva se opozivna premija.
Neke opštinske obveznice zbog oslobađanja poreza donose svojim imaocima i do 40

procenata veći prihod nego neke druge obveznice koje nisu oslobođene poreza.
Utrživost obveznice je bitan faktor za slučajeve kad imalac obveznice hitno mora da
proda obveznicu, a da joj znatno ne smanji cenu. Za ovakve situacije pogodnije su tzv.
aktivne od neaktivnih obveznica, tj. obveznice za koje u svakom momentu postoji
ponuda i tražnja. Mogućnost izostanka plaćanja procenjuje se pomoću rejtinga
izdavaoca obveznica, koji sačinjavaju korporacije Standard & Poor’s i Moody’s.
11.3.4. Metode predviđanja izostanka plaćanja

Pomoću određenih metoda predviđanja moguće je predvideti eventualne izostanke
plaćanja. Time se mogu ublažiti, ako ne i eliminisati, mogući rizici kupoprodaje
hartija od vrednosti. Neke od ovih metoda smo navodili kad je bilo reči o proceni
mogućnosti vraćanja kreditnih obaveza. Naime, reč je o specifičnim postupcima za
predviđanje mogućeg izostanka plaćanja pomoću određenih koeficijenata. Postoji
razlika među postupcima i metodama u smislu oslanjanja na jedan ili kombinaciju dva
ili više pokazatelja. Ovde ćemo to izložiti na dva jednostavna pristupa, koja se koriste
u kupoprodaji deonica i obveznica.
BANKE I RIZICI 327
Univarijantni metod zasniva se na korišćenju jednog pokazatelja za predviđanje

verovatnoće mogućeg izostanka plaćanja. Ovaj metod analize polazi od toga da priliv
gotovine uvećava bilans gotovine određene firme, a da odliv gotovine smanjuje njen
bilans gotovine. Kad se dođe do nule ili negativnog salda gotovine, postoji
verovatnoća da će doći do izostanka plaćanja. Prema tome, može se reći da će
verovatnoća izostanka plaćanja za neku firmu biti povećana kad je: (1) postojeći
bilans gotovine manji, (2) očekivani neto priliv gotovine (meren pre isplata
kreditorima i vlasnicima deonica) manji i (3) neto priliv gotovine raznovrsniji. 242
Za merenje ove verovatnoće odnosno rizika koristi se koeficijent razmere neto priliva
gotovine (prihod pre isplate troškova depresijacije i amortizacije) prema ukupnim
potraživanjima odnosno:
To znači da verovatnoća izostanka plaćanja ne mora biti konstantna tokom vremena.

Međutim, neki signali mogu nas upozoriti da bi moglo doći do porasta te verovatnoće,
što bi izazvalo pad tržišnih cena hartija od vrednosti date firme odnosno njenih
deonica i obveznica. Praćenje srednje tržišne vrednosti deonica u firmama kod kojih
nije došlo do izostanka plaćanja ukazuje da je ona porasla, dok se srednja tržišna
vrednost običnih deonica firmi kod kojih je kasnije došlo do izostanka plaćanja
smanjivala sve više kako se približavao datum izostanka plaćanja.
Multivarijantni metod podrazumeva korišćenje kombinacije određenih finansijskih

pokazatelja za predviđanje izostanka plaćanja. Između više ovih metoda, praksa je
pokazala, da je najprecizniji metod za predviđanje izostanka plaćanja izračunavanje
koeficijenta ‘Z’, koji se dobija na osnovu kombinacije određenih najsvežijih
finansijskih pokazatelja, finansijskih izveštaja i bilansnih (knjigovodstvenih) podataka
date firme, prema sledećoj jednačini:
Z = 1,2x1 + 1,4x2 + 3,3x3 + 0,6x4 + 0,99x5

gde je:
x1 = (tekuća aktiva minus tekuće obaveze) / ukupna aktiva

x2 = zadržana zarada / ukupna aktiva
x3 = zarada pre isplate kamata i poreza / ukupna aktiva
x4 = tržišna vrednost deoničkog kapitala / knjigovodstvena vrednost ukupnih
potraživanja
x5 = promet / ukupna aktiva
242
Ibidem, br. 11.
328 BANKE I RIZICI

Smatra se da je firma, kod koje je vrednost ‘Z’ ispod 1,8 mogući kandidat za izostanak
plaćanja. Što je niža ta vrednost, to je veća verovatnoća da će doći do izostanka
plaćanja.
11.4. RELATIVIZACIJA RIZIKA HARTIJA OD VREDNOSTI
11.4.1. Principi upravljanja investicionim portfolijom

Komercijalne banke i druge depozitne institucije su posrednici koji pozajmljuju novac
od štediša u formi depozita i ‘daju’ ga drugima krajnjim korisnicima odobravajući
kredite ili kupujući hartije od vrednosti. Investicione banke (‘investment banks’) su
posrednici koji pomažu pozajmljivačima u skupljanju sredstava direktno od štediša i
to: (1) savetovanjem u dizajniranju i orginalnosti hartija od vrednosti koje će se
prodavati, (2) garantovanjem hartija od vrednosti njihovim kupovanjem od
pozajmljivača i (3) distribucijom hartija od vrednosti njihovom ponovnom prodajom
ulagačima. Na taj način, investicioni bankari posluju hartijama od vrednosti
‘proizvedenim’ od izdavaoca (emitenta) i, izuzev vrlo kratkog perioda dok su one
možda na zalihi, ne poseduju hartije od vrednosti. Oni nisu investitori - ulagači. 243
U suprotnom, komercijalne poslovne banke su investitori, one kupuju i drže hartije od

vrednosti emitovane od drugih. Generalno govoreći, politika plasmana banke
podrazumeva tri bitna oslonca: (1) sigurnost, (2) likvidnost i (3) prihod. Međutim,
krajnji ciljevi i efekti ovih faktora su međusobno divergnetni, pa zato dolazi i do
njihove međusobne konfliktnosti. Poslovna politika plasmana banke je katalizatorski
elemenat koji treba da ove divergentne i konfliktne ciljeve i efekte pomiri, te da
rezultat bude optimalni efekat za banku. Stoga je nužno poznavati osnovne vrste i
karakteristike svih plasmana banke, među kojima su najvažniji kreditni plasmani i
plasmani u hartije od vrednosti.
Krediti su najrizičniji oblik plasmana banke, ali obezbeđuju i najveće prihode banci.
Ključno pitanje u kreditnom portfoliju je obezbediti balans-ravnotežu izmađu
plasmana, rizika i prihoda. Nerazborita kreditna politika može, ponekad, vođena
željom za povećanjem prihoda, dovesti banku u zonu previsokog rizika, pa se ta
neopreznost može platiti cenom velikih suprotnih efekata-gubitaka na kreditima, koji
mogu ugroziti poslovanje banke.
243
George G. Kaufman: The Securities Activities of Commercial Banks, u knjizi:
Handbook for Banking Strategy, Edited by: Richard C. Aspinwall & Robert A.
BANKE I RIZICI 329

Plasmani u hartije od vrednosti omogućavaju banci da na zadovoljavajući način
pomiri navedene konflikte između sigurnosti plasmana, rizičnosti i prihoda. Drugim
rečima, plasmani u hartije od vrednosti omogućuje banci postizanje optimalnog obima
i strukture ukupnih plasmana banke, pošto se tako postiže potreban nivo likvdnosti,
ograničava se ili svodi rizik na normalnu meru, a ujedno se vrši kreiranje dodatnih
prihoda.
Ulaganje u plasmane hartija od vrednosti banka treba da reguliše svojom poslovnom

politikom. Za formulisanje politike plasmana banke u hartije od vrednosti, odgovoran
je, naravno, menadžerski tim banke, a svako odeljenje banke treba da ima ovu politiku
u pismenoj formi. Naime, efikasno upravljanje sredstvima - aktivom banke zahteva da
poslovna banka mora imati jasno definisanu politiku plasmana kako u domenu kredita
tako i na području hartija od vrednosti. Šta treba da sadrži takva politika, vidi se iz
modela sadržaja politike investiranja u hartije od vrednosti.
Sadržaj politike investiranja u hartije od vrednosti: 244

(1)bazični ciljevi politike, (2) odgovornost, (3) kompozicija plasmana, (4) prihvatljive
hartije od vrednosti, (5) dospeća hartija od vrednosti, (6) kvalitet i diversifikacija, (7)
usklađivanje portfolija, (8) jemstvo tj. garancije, (9) sigurnost, (10) isporuke, (11)
kompjuter program, (12) dobici i gubici na trgovanju hartijama, (13) svopovanje
hartija od vrednosti, (14) trgovačka aktivnost, (15) kreditni fajlovi i (16) izuzeci od
ove politike
Proces upravljanja hartijama od vrednosti ima sledećih pet faza:

(1) definisanje ciljeva ulaganja u hartije od vrednosti,
(2) formulisanje politike ulaganja u hartije od vrednosti,
(3) izbor odgovarajuće porfolio strategije,
(4) selekcija sredstava aktive,
(5) merenje i procena performansi. 245
Za zdravu politiku banka treba utvrditi sopstvene standarde za selekciju hartija od
vrednosti, koji bi respektovali: 246
(1) kvalitet kredita (rizik greške - propusta),
(2) dospeće,
(3) diversifikaciju,
(4) utrživost,
(5) prihod.
244
David I. Hoffland: A Model Bank Investment Policy, Financial Analysts Journal,
Maj-June 1978. godine, str. 64-67.
245
Frank J. Fabozzi: Introduction, u knjizi: Portfolio & Investment Management State-
of-the-Art Research, Analysis and Strategies, Editor: Frank J. Fabozzi, Probus
Publishing Company, Chicago, Illinois, 1989. godine, str. 1-5.
246
1, 1962.
330 BANKE I RIZICI

Prihvatljive rejting klasifikacije (određene od OCC) prikazjuje pregled br. 11-6. 247
Pregled br. 11-6: Prihvatljive rejting klasifikacije

Standard Moody”s Opis
& Poor”
Kvalitetna ulaganja banke
AAA Aaa Obligacije najvećeg stepena
AA Aa Obligacije visokog stepena
A A-1, A Viši srednji stepen
BBB Baa-1, Baa Srednji stepen, na široj liniji između definitivno
zdravih obligacija i onih koje imaju predominantno
špekulativne elemente. Uopšteno, to je najmanji
kvalitet koji se sme kvalifikovati za bankarsko
ulaganje
Špekulativne i pogrešne odluke
BB Ba Niži srednji stepen sa samo minornim
karakteristikama
B B Nizak stepen, možda pogrešno
D Ca, c Najniži stepen, pogrešno, ekstremeno slabi izgledi
Provizoran ili uslovljen rejting
Rejting- Con.(Rejting) Zahtevi otplate dugova su uveliko zavisni od realne
P procene budućih događaja.
U vrednovanju politike banke u poslovanju hartijama od vrednosti preporučuju se

analitičaru kao vodič sledeći faktori: 248
(5) opšti karakter bankarskog posla, koji se manifestuje u karakteristikama na njenim

računima kredita i depozita i njena opšta ekonomska sredina;
(6) analiza strukture depozita banke u odnosu na broj, tipove i veličinu računa i u
odnosu na trendove depozita, kompoziciju i stabilnost;
247
OCC je Office of the Comptroller of the Currency. To je Federalna regulatorna
agencija za nacionalne banke u SAD, koje moraju biti članice Federalnog Rezervnog
sistema i osigurane kod FDIC.
248
1, 1962.
BANKE I RIZICI 331

(7) veličina kapitala, gde važi generalno pravilo: što je manji bančin kapital, to treba
da bude konzervantivnija njena politika, s obzirom da banka ima manja sredstva za
apsorbovanje potencijalnih gubitaka;
(8) ekonomski i monetarni faktori, gde se sugeriše da dovitljivi portfolio menadžment
treba da razmotri bazične ekonomske i monetarne faktore u formulisanju i
izvršavanju politike investiranja u hartije od vrednosti. Međutim, upozorava se da
preokupacija ovakvim analizama može biti indikativna ‘na špekulativne
tendencije’, koje su nekorisne i nezdrave u bankarstvu.
11.4.2. Strategije upravljanja portfolio rizicima

Pošto kod nas nije razvijeno tržište hartija od vrednosti, normalno je i da je poslovanje
banaka hartijama od vrednosti dosta skromno. Poslovanje hartijama od vrednosti od
strane banaka u razvijenim tržišnim privredama može dati pravu odnosno realnu sliku
ovog portfolija. Portfolio hartija od vrednosti u ovim bankama sastoji se od raznih
vrednosnih papira emitovanih od strane federalne vlade, lokalnih vlada i korporacija.
Naravno, ove državne institucije imaju potrebu, kao i drugi korisnici bankarskih
usluga, za strategijskom kombinacijom bankarskih proizvoda i usluga. Jedna od tih
usluga je i bankarski kredit. Kad banka kupuje hartije od vrednosti od ovih institucija,
ona njih snabdeva sredstvima. Hartije od vrednosti su produktivna aktiva, koju u svom
portfoliu drži banka. Uloga portfolija hartija od vrednosti banke je da generiše prihod
(u formi prihoda od kamata, kapitalnih dobitaka i provizija za pružanje usluga
investiranja) i da obezbeđuje rezerve likvidnosti.
Portfolio hartija od vrednosti banke ima i određene vrste rizika kao i druga aktiva
banke. To su: (1) kreditni rizik, (2) rizik kamatne stope i (3) rizik likvidnosti. Mada je
kreditni rizik minimalan kod hartija od vrednosti emitovanih od federalne vlade (pa se
one i nazivaju ‘risk-free’), obligacije država i lokalnih vlada (zovu ih “municipal
obligations”) imaju razne stepene rizika greške (‘default risk’). I pored toga što je
stopa grešaka relativno mala, rizik likvidnosti i rizik kamatne stope su ipak važni za
razmatranje. Portfolio hartija od vrednosti banke igra krucijalnu ulogu balansiranja u
strukturi njene produktivne aktive i izloženosti riziku. 249
Menadžment investicionog portfolija ili portfolia hartija od vrednosti se od banaka

smatra kao druga važna kreditna aktivnost banke. Ova tendencija je deo poslovne
filozofije ulaganja. Male banke koriste tzv. pasivnu strategiju investicionog
menadžmenta, dok se velike banke služe aktivnom strategijom u investicionom
menadžmentu. Aktivna i pasivna menadžment strategija portfolia hartija od
vrednosti250 označava način poslovanja sa hartijama od vrednosti. Aktivni menadžment
portfolio hartija od vrednosti se definiše kao set investicionih menadžera koji se
zajednički uključuju u tekuću praksu špekulacija buduće kamatne stope i obezbeđuju
249
godine, str. 441.
250
332 BANKE I RIZICI

dilerske i tržišne usluge. Špekulisanje sa kretanjima kamatne stope se manifestuje u
aktivnom trgovanju hartijama od vrednosti suprotno od strategije kupi i čekaj (‘buy
and hold strategy’).
Pasivni menadžment portfolio hartija od vrednosti je relativno neaktivan, on

“dozvoljava” rebalansiranje radi prilagođavanja promenjenim tržišnim uslovima.
Prema tome, ako tržišni uslovi rezultiraju u portfolio poziciji nekonzistentno sa
investicionim ciljevima banke, portfolio treba da bude prekomponovan bilo da je u
pitanju aktivni ili pasivni menadžment portfoliom hartija od vrednosti. U bilansu,
pasivni investicioni menadžment može biti posmatran kao aktivni menadžment
špekulacija i dilerskih aktivnosti.
Posebnu pažnju banka treba da posveti upravljanju alokacijom sredstava u portfoliju

hartija od vrednosti. Navodimo neke od ciljeva alokacije sredstava: 251
Strategijska alokacija sredstava

* Utvrđivanje politike miksa konzistentnog sa dugoročnim portfolio ciljevima
Taktička alokacija sredstava
* Dodajna vrednost; oportunistički odgovor na menjanje uzorka vrednosti
* Kupuj jeftino, prodaj skupo
Portfolio osiguranje
* Zaštita protiv neprihvatljivih performansi
* Prodaj jeftino, kupuj skupo
Kod komponovanja strukture porfolija hartija od vrednosti posebnu pažnju treba
obratiti na: (1) kvalitet hartija od vrednosti, (2) gransku strukturu odnosno
diversifikovanost hartija od vrednosti, (3) ročnu strukturu hartija od vrednosti, (4)
geografsku strukturu i (5) razuđenost tipova i oblika hartija od vrednosti.
Konačno, cilj upravljanja portfoliom i njegovom strukturom je ostvarenje većeg

profita banke. 252 Dakle, opšti cilj menadžmenta portfoliom hartija od vrednosti je da
251
Robert D. Arnott and Roger G. Clarke: Active Asset Allocation, u knjizi: Portfolio
& Investment Management - State of the Art Research, Analysis and Strategies,
Editor: Frank J. Fabozzi, Probus Publishing Company, Chicago, Illinois, 1989. godine,
str. 34.
252
John Ward Logan: Managing the Investments Portfolio of the Bank, u knjizi: The
Bankers’ Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs
and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988. godine, str. 532-
545.
BANKE I RIZICI 333
doprinese, zajedno sa upravljanjem likvidnosti, kreditiranjem, kapitalom i porezima,
maksimiziranju bogatstva deoničara. Primarne komponente portfolio rizika su
devijacije u očekivanom prinosu ‘proizvedenom’ kretanjima u kamatnim stopama,
greškama u plaćanjima kamate i glavnice i neanticipiranom inflacijom. Ovim rizicima
se upravlja diversifikovanjem portfolija uzimajući sa respektom tipove hartija od
vrednosti, tipove emisija, dospeća i ciklični proračun vremena kupovine i prodaje
hartija od vrednosti. Zato se smatra da je portfolio hartija od vrednosti jedan važan
izvor prihoda, likvidnosti i diversifikacije sredstava. 253
11.4.3. Upravljanje strukturnim rizicima portfolia

Obim i struktura plasmana banke u razne oblike hartija od vrednosti određena je:
 globalnim odnosom pozicija u strukturi aktive,

 odnosom ukupnih kredita i ukupnih plasmana u hartije od vrednosti,
 sigurnošću i diversifikacijom plasmana u hartije od vrednosti,
 likvidnošću banke, i
 potrebom za stvaranje dodajnih prihoda.
Prema praksi banaka u razvijenim zemljama, prvenstveno u SAD, obim zajmova ne

sme prelaziti granicu od 60 % depozita.
Motiv poslovanja banke hartijama od vrednosti je likvidnost i profitabilnost.

Hartijama od vrednosti se trguje preko tri različite tržišne strukture poznate kao:
 brokersko trgovanje,
 dilersko trgovanje, i
 tržišno trgovanje.
Za banke je od značaja drugo i treće, dok je prvo odnosno brokersko trgovanje

hartijama od vrednosti karakteristično za pojedince. Usput da kažemo i to da je
komercijalnim bankama u SAD prvo bilo zabranjeno, a kasnije ograničeno trgovanje
deonicama.
Dilerske poslove državnim hartijama od vrednosti obavljaju samostalno skoro sve

veće komercijalne banke u SAD i razne investicione banke (‘investment banks’). 254
253
godine, str. 310.
254
334 BANKE I RIZICI

Dileri generišu profit trgujući hartijama od vrednosti i porastom vrednosti zaliha
kupljenih hartija od vrednosti. Njihovi profiti potiču od trgovanja hartijama od
vrednosti odnosno od prodaje hartija od vrednosti po većoj ceni (nižoj kamatnoj stopi)
nego što su kupili vrednosne papire.
Razlika između prodajne i kupovne cene u svakom momentu izražava razliku

(‘spread’). Dileri drže zalihe hartija od vrednosti nazvane pozicija, kao što i svaki
trgovac drži zalihe da ima robu na polici kad mušterija dođe da je kupi, i njihova
strategija zaliha je u osnovi ista kao i kod drugih trgovaca. Iznos i kompozicija zaliha
vrednosnih papira koje svaki diler drži zavisi od:
 predviđenog obima prodaje u svakoj emisiji ili grupisanom dospeću,

 troškova finansiranja,
 očekivanih promena kamatne stope, i
 oblika krive prinosa. 255
Što je veća predviđena prodaja u narednom periodu pojedinih ili svih hartija od
vrednosti, veća će biti zaliha u tim pojedinim ili svim hartijama od vrednosti.
Međutim, zalihe hartija od vrednosti zahtevaju i finansiranje. Finansiranje vrše banke
po kamatnim stopama koje su blizu onima na kredite banka - banci ili na nivou
dnevne eskontne stope. Razlika između tržišnog prinosa hartija od vrednosti i troškova
finansiranja plaćenih banci ili trgovačkog departmenta odnosi se na neto troškove
finansiranja (‘cost of carry’ ili jednostavno ‘carry’). 256 Odluka o visini zaliha hartija od
vrednosti zavisi i od pravca i veličine očekivanog kretanja kamatne stope. Konačno,
dileri koriste i strategiju nagiba krive prinosa hartija od vrednosti. Na osnovu
navedenog, faktori koji utiču da dileri drže veću ukupnu sumu hartija od vrednosti u
zavisnosti su od toga:
(5) što je veća očekivana prodaja,
godine, str. 235.

255
George G. Kaufman: The Securities Aktivities of Commercial Banks, u knjizi:
256
Portfolio & Investment Management-State-of-the-Art Research, Analysis and
BANKE I RIZICI 335

(6) što su niži troškovi finansiranja i što su pozitivniji neto troškovi finansiranja
(‘carry’),
(7) što se više očekuje pad kamatne stope,
(8) što je pozitivnije nagnuta kriva prinosa.
Ovi faktori utiču i na kompoziciju dospeća zaliha hartija od vrednosti u portfoliju

banke. Poslednja dva od navedenih faktora tendiraju da zahtevaju više rizika nego
prva dva. Ako se stope kreću suprotno očekivanjima ili kriva prinosa postaje u nagibu
manje pozitivna ili čak negativna, dileri mogu doživeti gorko iskustvo gubitaka na
svojim zalihama hartija od vrednosti.
Smatra se da postoji pet glavnih faza u upravljanju portfoliom hartija od vrednosti i

to:257
(1) formulisanje ciljeva ulaganja sredstava u hartije od vrednosti,

(2) utvrđivanje politike ulaganja sredstava u hartije od vrednosti,
(3) izbor (selekcija) portfolio strategija,
(4) selekcija sredstava,
(5) merenje i evaluacija performansi.
(1) U prvoj fazi upravljanja portfoliom hartija od vrednosti ciljevi se razlikuju od

institucije do institucije. Za institucije kao što su banke cilj može biti maksimum
razlike kamatne stope na sredstva iznad troškova njihovog pribavljanja. Naravno,
za penzione fondove, institucije osiguranja života i mutual fondove ciljevi ulaganja
su različiti.
(2) U drugoj fazi upravljnja portfoliom hartija od vrednosti treba utvrditi takvu
politiku ulaganja koja će dovesti do ostvarivanja formulisanih ciljeva. I u ovoj fazi
postoje razlike u sadržini politika u pojedinim finansijskim institucijama. Za banke
je to u nekim periodima više a u nekim manje interesantno, što dobrim delom
zavisi i od poreske politike.
(3) Izbor portfolio strategije ulaganja u hartije od vrednosti zavisi od formulisanih
ciljeva, pošto strategija mora biti konzistentna sa ciljevima ulaganja. Može se
praviti razlika između aktivne i pasivne strategije. Aktivna strategija fokusira
faktore od kojih se očeuje da utiču na performanse jedne klase sredstava. Pasivna
strategija uključuje minimum očekivanog inputa. Između ove dve ekstremne,
postoje i strategije koje nose karakteristike kombinacije obe navedene.
(4) Kad se portfolio izabere, sledeća glavna faza je izbor specifičnih sredstava za
uključivanje u portfolio. Ovom prilikom se ulažu napori za konstrukciju
optimalnog ili efikasnog portfolija. Optimalni ili efikasni portfolio je onaj koji
257
Portfolio and Investment Management - State-of-the-Art Research, Analysis and
336 BANKE I RIZICI

obezbeđuje najveći očekivani prinos za dati nivo rizika ili najmanji rizik za dati
očekivani prinos.
(5) Merenje i vrednovanje performansi ulaganja u hartije od vrednosti je peta i
poslednja faza u upravljačkom procesu ulaganja sredstava u hartije od vrednosti.
Međutim, postignutim nikad ne treba biti zadovoljan. Naime, smatra se da postoji

sedam načina da se poprave performanse u portfolio menadžmentu: 258
(1) utvrdite svoju meru - definišite i analizirajte što pokušavate da ‘tučete’ odnosno da
ostvarite,
(2) upoznajte svoje limite i ograničenja,
(3) imajte svoju filozofiju investiranja i u okviru nje poštujte dva pravila: prvo,
kupujte relativno rastuće zarade i drugo, kupujte po prihvatljivom raciju cena-
zarada,
(4) razvijte sopstvenu investicionu strategiju,
(5) koncentrišite svoj portfolio na relativno manji broj kompanija,
(6) budite fleksibilni, ništa nije izvesnije od promene,
(7) pratite kontinuirano odnosno merite performanse i budite performansno orijentisani
menadžer.
11.4.4. Upravljanje rizikom prinosa hartija od vrednosti

Upravljanje rizikom hartija od vrednosti zahteva poznavanje nekoliko elemenata, koje
ćemo ovde navesti na primeru upravljanja rizikom prinosa obveznica:
 prvo, rizik izostanka plaćanja,

 drugo, premija za izostanak plaćanja i treće, premija rizika.
Za sagledavanje rizika izostanka plaćanja obveznica treba poći od rejtinga konkretne

obveznice. Pri tome treba imati u vidu da je prinos obveznice u veoma uskoj inverznoj
vezi sa njenim kvalitetom odnosno rejtingom. Naime, što je viši kvalitet obveznice, to
258
Richard H. Jenrette: Portfolio Management: Seven Ways to Improve Performance,
u knjizi: Classics an Investor’s AnthologyThe most interesting ideas and concepts
from the literature of investing, edited by: Charles D. Ellis with James R. Vertin, Dow
Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1989. godine, str. 382-391.
BANKE I RIZICI 337
je manji očekivani prinos po dospeću i, obrnuto. Rizik izostanka 259 plaćanja i premija
rizika proporcionalni su kvalitetu odnosno rejtingu obveznice.
Vezu kvaliteta tj. rejtinga obveznice sa visinom prinosa prikazuje pregled br. 11-7.
Pregled br. 11-7: Veza rejtinga obveznice i prinosa

Rejtinzi:
Opis kategorije Zarada (‘yield’) po Standard & Moody’s
obveznica dospeću Poor’s
Visok kvalitet najniža AAA Aaa
AA Aa
A A
Srednji kvalitet srednje niska BBB Baa
BB Ba
B B
Špekulativni srednje visoka CCC Caa
CC Ca
C C
Propust neispunjenja najveća DDD, DD, D -
Bankrot najveća E -
Premije za izostanak plaćanja obveznica. Ako postoji mogućnost izostanka plaćanja,

očekivani prihod će biti ispod obećanog prihoda. To znači sledeće: što je veći rizik od
izostanka plaćanja i što je veći iznos gubitaka u slučaju izostanka plaćanja, to će biti
veća razlika između očekivanog i obećanog prihoda, što pokazuje slika br. 11-9.
259
Services Industry, Third Edition, MacMillan Publishig Company, New York, 1989.
godine, str. 251.
338 BANKE I RIZICI

R
a 12 % obe}ani prihod do
s premija za dospe}a
p izostanak
o pla}anja 9 % o~ekivani prihod do
n dospe}a
premija rizika
P 8 % prihod do dospe}a
r neke obveznice bez
i rizika od izostanka
h stopa bez rizika pla}anja, a sa sli~nim
o od izostanka rokom dospe}a i
d pla}anja kamatnom stopom po
a 0 % kuponu
Slika br. 11-9: Prihod do dospeća za rizičnu obveznicu

U stvari, slika br. 10-9.260 prikazuje primer jedne zamišljene obveznice sa velikim
rizikom od izostanka plaćanja. Ključni elemenat u proceni izostanka plaćanja je
premija za izostanak plaćanja. Ona je u navedenom primeru 3 % (kao razlika između
obećanog 12 % i očekivanog 9 % prihoda). Što je veći rizik od izostanka plaćanja
neke obveznice, to je veća njena premija za izostanak plaćanja. To znači da obveznice
sa većim rizikom od izostanka plaćanja nude veći obećani prihod do dospeća.
Premija rizika korporativnih obveznica. Kad se poredi očekivani prihod do dospeća

neke rizične obveznice sa prihodom do dospeća neke obveznice kod koje ne postoji
rizik od izostanka plaćanja, a sličnog je datuma dospeća i kamatne stope, dobije se
razlika koja se naziva premijom rizika obveznice. U navedenom primeru to je razlika
između 8 % i 9 % i izražava se kao veličina od 100 osnovnih poena (0,01 procenta = 1
poen). Svaka obveznica kod koje postoji rizik od izostanka plaćanja treba da sadrži i
premiju za izostanak plaćanja.
Međutim, premija rizika je nešto sasvim drugo. Naime, očekivani profit za bilo koju
hartiju od vrednosti treba da bude povezan isključivo sa njegovim doprinosom riziku u
okviru jednog raznovrsnog portfolija, pri čemu njegov totalni rizik nije direktno
260
Gordon J. Alexander i William P. Sharpe: Analiza obveznica, Ekonomika,
Beograd, 1991. godine, br. 11.
BANKE I RIZICI 339
relevantan. U okviru jednog portfolija postoji više raznih obveznica i sve nose premiju
za izostanak plaćanja. Ipak, ne dođe kod svih obveznica do izostanka plaćanja, pa ove
premije ‘popravljaju’ gubitke na onim obveznicama gde je došlo do izostanka
plaćanja. To dovodi do toga da se profit ostvaren u portfoliju obveznica bitno ne
razlikuje od očekivanog profita, pa shodno tome, svaka od ovih obveznica sadrži vrlo
mali ili nulti procenat premije rizika.
Oko toga šta determiniše premiju rizika navodimo Fisher-ove četiri komponente
bazične hipoteze: 261
1) prosečna premija rizika obveznica firme je u funkciji sa izvesnošću rizika propusta
(‘default risk’) i tržišnošću njenih obveznica,
2)rizik propusta je funkcija tri varijable: a) promenjivosti zarade firme, b) dužine
vremena u kojem je firma poslovala bez upozorenja kreditora na gubitke, c) racija
tržišne vrednosti kapitala firme prema nominalnoj vrednosti njenog duga,
3)njena tržišnost bi se mogla meriti sa tržišnom vrednošću duga svih koji javno trguju
dugom,
4)postoji multipla veza među varijablama koje su procenjene u log-linearnoj regresiji.
261
godine, str. 252.
340 BANKE I RIZICI

Glava 12.
UPRAVLJANJE RIZIKOM
PORTFOLIJA KAMATNE
STOPE
BANKE I RIZICI 341

12.1.1. SUŠTINA, ULOGA I FORMIRANJE KAMATNE STOPE
12.1.1. Pojam, suština i uloga kamatne stope

U najopštijem izrazu, kamatna stopa izražava cenu korišćenja kreditnih i novčanih
resursa na finansijskom tržištu. Visina kamatne stope kao cene korišćenja kreditinih i
finansijskih resursa je povezana sa stopom korisnosti sredstava u odnosu na vreme
njihovog korišćenja. Stopa korisnosti sredstava uvek je veća u sadašnjem vremenu u
odnosu na neko buduće vreme, pa je i kamatna stopa kao izraz cene korišćenja
odgovarajućih novčanih i finansijskih resursa različita i saglasna određenoj stopi
njihove korisnosti. To je i osnova razlike sadašnje i buduće potrošnje, odnosno
odlaganja potrošnje u obliku štednje, i sticanja imovine u nekom budućem
vremenskom periodu.
Uopštavajući to sa stanovišta makro-aspekta, može se reći da kamatna stopa

predstavlja instrument uravnotežavanja između obima štednje i ponude kapitala
(kredita) sa tražnjom finansijskih resursa, apsorbovanje formirane štednje od strane
realnih investitora, distribucije dohotka na potrošnju i investicije, alokacije
finansijskih resursa i mobilnosti kapitala. 262 Za poslovanje banke je važno poznavanje
suštine i uloge kamatne stope na makro, ali i na mikro nivou. Ovde ćemo se više
osvrnuti na mikro aspekt kamatne stope, što je sa stanovišta banke u pogledu
upravljanja rizikom kamatne stope veoma značajno. Brojne su vrste bankarskih
poslova u kojima promenljivost kamatne stope može biti jedan od uzroka lošeg
poslovanja banke naročito u nestabilnim ekonomskim uslovima (u uslovima inflacije
itd.).
Kamatna stopa je bitan i, moglo bi se reći, najvažniji instrument funkcionalnog

poslovanja banke. U uslovima deregulacije bankarskog poslovanja i dinamičnih
promena u bankarskom okruženju, kamatne stope banke se često menjaju i usklađuju
sa novo - nastalim uslovima poslovanja banke. To se odnosi na aktivne i na pasivne
kamatne stope. Promenljivost kamatnih stopa je bitna karakteristika poslovne politike
banke i ključni faktor uspešnog poslovanja banke. Od obima i strukture produktivne
aktive banke i visine aktivnih kamatnih stopa zavisi nivo ukupnog kamatnog prihoda
banke. A od visine pasivnih kamatnih stopa zavise ukupni kamatni izdaci banke.
Razlika prihoda između ukupnih aktivnih i ukupnih pasivnih kamatnih stopa
predstavlja neto kamatni prihod banke.
Neto kamatni prihod banke je osnova ukupnog prihoda svake komercijalne odnosno
poslovne banke. U poslovnim bankama tržišno razvijenih privreda prihodi po osnovu
aktivnih kamata čine 70-80 procenata ukupno ostvarenog prihoda banaka po svim
osnovama. Ostatak odnosno 20-30 % prihoda banaka čine nekamatni prihodi tj.
262
Dr Srboljub Jović: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990.godine, str. 461.
342 BANKE I RIZICI

Upravljanje rizikom portfolija kamatne stope
prihodi od raznih vrsta usluga, zatim provizije, naknade i druge vrste prihoda. Što se
naših banaka tiče, ovaj odnos je još više u korist kamatnih prihoda i čini to čak i do 95
% ukupnih prihoda banaka, dok su drugi prihodi simbolično zastupljeni u strukturi
ukupnih prihoda banaka.
Međutim, deregulacija domaćeg finansijskog tržišta i veći stepen konkurentnosti u

poslovanju među domaćim bankama dovode do smanjenja ukupnog nivoa kako
aktivnih tako i pasivnih kamatnih stopa. Takve tendencije dovode i do apsolutnog
smanjenja razlike između aktivnih i pasivnih kamatnih stopa u našim bankama
(‘spread’), što se odražava na uspešnost poslovanja naših banaka tj. na smanjenje
profitabilnosti. Ovakva kretanja imaju za rezultat da i naše banke preduzimaju
određene korake u pravcu povećanja drugih nekamatnih izvora prihoda i tako
relativiziraju uticaj smanjenja neto kamatne margine na svoju profitabilnost.
12.1.2. Teorije formiranja tržišnih kamatnih stopa

Dugo su banke imale regulisane kamatne stope. Prvi počeci deregulacije bankarskog
poslovanja u visokorazvijenim tržišnim privredama nisu zaobišli ni ovu bitnu
kategoriju i determinantu uspešnog bankarskog poslovanja. Da bi bili uspešni u
savremenim uslovima, bankarski menadžeri moraju biti sposobni da na racionalan
način odgovore promenama tehnologije, regulacije, kamatnih stopa, konkurencije i
adekvatnosti kapitala. Pravilo ‘3-6-3’, koje znači: uzmite novac uz kamatu od 3 %,
dajte ga u zajam uz 6 % i budite na partiji golfa u 3 sata posle podne, ne može se
primeniti u banci pri današnjim dinamičnim promenama u okruženju. 263
Sagledavanje zakonitosti formiranja kamatnih stopa u tržišnim uslovima je neophodno

da bi se razumela tržišna logika finansijskih tokova odnosno ponuda i tražnja
finansijskih resursa na tržištu finansijskih sredstava. Zato ćemo se samo osvrnuti na
savremene bankarske teorije formiranja tržišnih kamatnih stopa. Savremena bankarska
teorija ističe tri ključna objašnjenja formiranja tržišnih kamatnih stopa: (1) teorija
preferencija likvidnosti, (2) teorija kreditnih fondova i (3) teorija inflacionih
očekivanja. Da bi se stekla predstava o ovim teorijama, pokušaćemo da predočimo
njihovu suštinu. 264
(1) Teorija preferencija likvidnosti polazi od toga, da se kamatna stopa određuje
odnosima ponude i tražnje novčanih resursa i počiva na Kejnsovoj teoriji
263
godine, str. V.
264
BANKE I RIZICI 343

transakcionih, opreznosnih i špekulativnih motiva držanja novca. Obim transakcionog
novca određen je nivoom ekonomske aktivnosti. Obim tzv. opreznosnog novca je
konstantan i nezavisan od nivoa ekonomske aktivnosti. Obim držanja špekulativnog
novca je inverzan kretanjima nivoa kamatne stope.
Osnovno teorijsko objašnjenje formiranja nivoa kamatne stope povezano je sa

kretanjem obima transakcionog novca odnosno tražnjom transakcionog novca, koja je
funkcija obima profita i tekućih kamatnih stopa. To znači: kada raste profit, povećava
se kamatna stopa, racionalizuje se obim držanja transakcionog novca i dolazi do pada
koeficijenta likvidnog novca prema obimu profita. Funkcija tražnje novca odnosno
preferencija likvidnosti u ovom pristupu je sledeća:
Md = M (Y, i)
gde je:
Md = obim tražnje novca
Y = profit
i = kamatna stopa
(2) Teorija kreditnih fondova određuje nivo kamatne stope na bazi odnosa između
ponude i tražnje uzajmljivih finansijskih resursa na finansijskom tržištu. Fokusna
tačka je motiv odobravanja kredita, korišćenja kredita, ulaganja u obveznice i ponuda
hartija od vrednosti. Teorijski fundament se zasniva na analizi finansijskih tokova, dok
teorija preferencija likvidnosti polazi od finansijskih stanja. Ponuda kreditnih fondova
određena je obimom štednje društva, stopom rasta novčane mase i obimom zaliha
novčanih resursa. Uprošćena funkcija formiranja ponude kreditnih fondova je:
 LFs = S +  M - ZM
gde je:
LF = kreditni fondovi
S = štednja
M = novčana masa
ZM = novčane rezerve
(3) Teorija inflacionih očekivanja se svodi na očekivane promene cena i promena

kamatnih stopa u zavisnosti od inflacionih ili deflacionih tendencija u okruženju.
Ključna postavka je u uticaju promena cena na nivo realnog prinosa kreditora i nivo
otplatnih obaveza dužnika. U uslovima inflacije dolazi do smanjenja realnih prinosa
kreditora i obima otplatnih obaveza, dok u deflatornim uslovima dolazi do realnog
povećanja prinosa i obaveza. Održavanje realnih odnosa u domenu kreditnih resursa i
druge novčane imovine banke zahteva odgovarajuće korigovanje nominalne kamatne
stope. Stepen korigovanja je determinisan stopom promena cena usled inflatornih
odnosno deflatornih uticaja. U periodima promena cena, usklađivanje nominalne
kamate bilo bi po modelu:
344 BANKE I RIZICI

'p
ir
p
gde je:
i = nominalna kamatna stopa
r = realna kamatna stopa
‘p = promenu cena u periodu t
p = cena iz perioda t-1
Usklađivanje nominalne kamatne stope u uslovima inflacije poznato je pod nazivom

‘Fišerov efekat’. Reč je o usklađivanju nominalne kamatne stope na bazi očekivane
buduće stope inflacije. Tada će se nominalna kamatna stopa izračunavati na bazi
očekivane (a ne ostvarene) stope inflacije po sledećem modelu:
 ' p e
i  r   
 p 
gde je: e = indeks očekivane stope inflacije
U tržišnim uslovima kretanja kamatne stope smatra se da postoje četiri faze u ciklusu
kretanja kamatne stope, kao što je prikazano na slici br. 12-1. 265
265
Joseph F. Sinkey, Jr.: Commercial Bank Financial Management in tje Financial
godine, str. 243.
BANKE I RIZICI 345

K Prva faza Druga faza Tre}a faza êtvrta faza Prva faza
a
m
a
t
n
e
S
t
o
p
e
Vreme
Slika br. 12-1: Faze ciklusa kamatne stope
Svaka od faza ima svoje posebne karakterisitike. Navedene faze ciklusa kamatne stope
odražavaju se na tražnju kredita, što različito utiče na likvidnost banke kao finansijske
i kreditne institucije (pregled br. 12-1.).
Pregled br. 12-1: Uticaj nivoa kamatne stope na tražnju kredita i na likvidnost banke
Faza Nivo kamatne stope Tražnja kredita Likvidnost banke
I Niska Slaba Maksimalna
II U tranziciji od niske ka U porastu Opadajuća
visokoj
III Visoka Jaka Minimalna
IV U tranziciji od visoke ka U opadanju U porastu
niskoj
12.1.3. Vrste i modeli obračuna kamatnih stopa

Banka kao finansijski posrednik posluje tuđim sredstvima, bilo da su to depoziti kao
izvori sredstava bilo da su to krediti kao plasirana sredstva. Banka ostvaruje prihod
naplaćujući aktivnu kamatnu stopu na razne oblike plasiranih sredstva, među kojima
su najvažnije razne vrste kredita i razne vrste hartija od vrednosti. Pasivnu kamatnu
stopu banka plaća na razne vrste izvora sredstava, među kojima su najvažniji depoziti
privrede i građana (štednja). Suma ukupne aktivne kamate služi za podmirenje sume
ukupne pasivne kamate banke, a iz razlike aktivne i pasivne kamatne stope banka
podmiruje svoje operativne troškove.
346 BANKE I RIZICI

Od toga na koji način će banka vršiti obračun ovih kamata na plasmane, koja
predstavlja prihod banke, a naročito kamata na kredite (pošto kreditni portfolio ima
centralno mesto u aktivi svake komercijalne banke), zavisi veličina, realnost i
stabilnost prihoda banke. U uslovima čestih ekonomskih promena i nestabilnosti na
finansijskom tržištu, za banku je od primarnog značaja da obezbedi projektovane
prihode i projektovanu rentabilnost odnosno profit i dividendu. Pri tome je od
izuzetnog značaja na svakom kreditnom poslu ne samo obezbediti vraćanje glavnice i
naplate ugovorene kamatne stope već i da prihod banke od kamata ne bude
obezvređen usled promena u okruženju. To se postiže primenom odgovarajućih
modela ugovaranja i obračuna kamatnih stopa na plasmane banke.
Razlikujemo nekoliko vrsta kamatnih stopa i modela za njihovo izračunavanje. Vrste

kamatnih stopa su: (1) nominalna kamatna stopa, (2) stvarna kamatna stopa, (3) realno
pozitivna kamatna stopa, (4) relano negativna kamatna stopa, (5) relativna kamatna
stopa i (6) konformna kamatna stopa. 266 Sve navedene metode i modeli primene
kamatnih stopa i izračunavanja kamatne sume sadrže veći ili manji kamatni rizik u
uslovima stalnih promena u okruženju banke. Navešćemo samo neke od njihovih
karakteristika značajnih sa aspekta njihove primene.
(1) Nominalna kamatna stopa. Može biti fiksna i varijabilna. Fiksna nominalna
kamatna stopa je navedena u ugovoru tj. precizno nominalno ugovorena i po njoj
banka vrši obračun kamate dužniku. Visina varijabilne nominalne kamatne stope može
se utvrditi na dva načina: prvi, preko važeće kamatne stope na finansijskom tržištu u
momentu obračuna kamata (na primer: LIBOR) i drugi, preko ostvarene važeće stope
inflacije u momentu obračuna kamata (fiskira se fiksni deo kamatne stope i na njega
se dodaje promenljivi deo vezan obično za godišnju stopu inflacije). U uslovima
visoke inflacije obično se uvodi i revalorizacija realnog dela kamatne stope, pa se taj
zbir uvećava po stopi inflacije.
(2) Stvarna kamatna stopa. Podrazumeva uvođenje u aranžman oročenog depozita ili
depozita po viđenju za vreme korišćenja kredita tj. sve do njegove konačne otplate.
Model obračuna stvarne kamatne stope može se izraziti sledećom jednačinom:
266
Dr Jovan Rodić: Poslovne finansije, Ekonomika, Beograd, 1991. godine, str. 163-
165. Istu podelu kamatnih stopa nalazimo i u knjizi dr Nenada Vunjaka: Finansijski
menadžment Poslovne finansije i poslovno bankarstvo, Ekonomski fakultet Subotica,
1994. godine, str. 295-297.
BANKE I RIZICI 347

K p  K np
KS   100
K Od
gde je:
Ks = stvarna kamata
Kp = plaćena kamata banci po kreditu
Knp = naplaćena kamata od banke po osnovu oročenog depozita
K = iznos odobrenog kredita
Od = oročeni depozit
(3) Realno pozitivna kamatna stopa. Postoji onda kad je nominalna odnosno stvarna
kamatna stopa veća od stope inflacije. Realni deo kamatne stope izračunava se
pomoću sledeće jednačine:
K S  Si
K rp   100
1  S i
gde je:
Ks = nominalna odnosno stvarna kamatna stopa izražena decimalnim brojem,
Si = stopa inflacije izražena decimalnim brojem
(4) Realno negativna kamatna stopa. To je situacija kad je nominalna odnosno stvarna
kamatna stopa niža od stope inflacije. Izračunava se po istom modelu kao i realno
pozitivna kamatna stopa, s tim što je u ovom slučaju rezultat sa predznakom minus.
(5) Relativna kamatna stopa. To je proporcionalni deo godišnje kamatne stope koji se
koristi za obračunski period kamata tokom godine. Ovaj model se primenjuje kad je
godišnja kamatna stopa relativno niska i dovodi do toga da primenom ovog modela
stvarna kamatna stopa bude nešto iznad nominalne kamatne stope.
(6) Konformna kamatna stopa. To je diskontovana godišnja kamatna stopa za

obračunski period tokom godine. Obično se primenjuje kad je godišnja kamatna stopa
visoka, pošto se preko obračuna ne povećava nominalna ili stvarna godišnja kamatna
stopa. Odnosno, stvarna kamatna stopa je uvek jednaka nominalnoj godišnjoj
kamatnoj stopi. Izračunava se po modelu:
 d 
 P  365 
K S  1    1  100
 100 
 
gde je:
p = nominalna godišnja kamatna stopa
d = broj dana za koji se računa kamata
12.2. ANALIZA FAKTORA RIZIKA KAMATNE STOPE
348 BANKE I RIZICI

12.2.1. Suština rizika kamatne stope
Rizik kamatne stope u banci se definiše kao mogućnost promene kamatne stope u
budućnosti, koja će prouzrokovati ostvarenje ekonomskog gubitka, koji banka nije
očekivala. Veoma je važno da se naglasi da rizik nastaje zbog mogućnosti da se
kamatne stope mogu kretati različito od onoga što menadžment banke očekuje, što
rezultira u manjem kamatnom prihodu ili većim kamatnim troškovima od
anticipiranih. Rezultirajući gubitak se reflektuje na nižu kamatnu maržu, manju
vrednost aktive ili na oboje. 267
Dakle, rizik kamatne stope se manifestuje kao smanjenje prihoda banke usled promena
nivoa aktivnih kamatnih stopa. Dugo su kamatne stope, ne samo kod nas već i u
razvijenim tržišnim privredama, bile stabilan finansijski parametar u ekonomskom
poslovanju banaka. Tek sa snažnijim zahvatima deregulacije finansijskih tržišta,
pojavom jačih inflacionih trendova i napuštanjem sistema fiksnih deviznih kurseva,
došlo je i do sve češće fluktuacije visina kamatnih stopa. To je dovelo do toga da su se
banke u razvijenim tržišnim privredama već posle sedamdesetih godina, a naše banke
posle 1990. godine, susrele sa sasvim novim vrstama rizika, među kojima je jedan od
najvažnijih rizik promene kamatne stope (zatim rizik promene deviznog kursa, razne
vrste vanbilansnih rizika itd.). O ovim rizicima biće posebno reči.
Već ranije smo istakli da visina kamatne stope utiče na kamatne prihode i kamatne
rashode banke. To znači da je usled promena visine i strukture kamatnih stopa
poslovanje banke u savremenim tržišnim uslovima, koje karakterišu česte i iznenadne
promene, izloženo riziku kamatne stope. Naime, na poslovanje banke različito utiču
promene i struktura aktivnih kamatnih stopa (kamatni prihod koji donosi produktivna
aktiva) na strani prihoda, od uticaja visine i strukture pasivnih kamata, koje banka
plaća na prikupljena sredstva (depozite) na strani kamatnih rashoda.
Teško je i teorijski pretpostaviti takvo poslovanje banke u tržišnim uslovima, na čiju

profitabilnost ne bi uticale promene kamatnih stopa. Uprošćeno rečeno, to bi značilo
da banka plasira primenjene depozite sa istim rokom na koji ih je i primila. U praksi,
to je neizvodljivo. Osim toga, to bi podrazumevalo kretanje istim tempom odnosno isti
tempo promena aktivnih i pasivnih kamatnih stopa, da bi nivo kamatne marže banke
ostao isti. Naravno, pri tome treba imati u vidu da sve banke u manjem ili većem
obimu imaju i nekamatnih izvora, kao i da u određenoj meri generišu ročnu
267
Dr Ronald L. Olson: Evaluation of Financial Performance, u knjizi: The Bankers”
Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. storrs and Charls
E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988. godine, str. 394.
BANKE I RIZICI 349

transformaciju sredstava. Bilansno posmatrano, smatra se da je banka u većoj meri
izložena riziku kamatne stope, ako u pasivi ima veće učešće beskamatnih izvora, jer
tada na njene prihode u većoj meri utiču apsolutni nivoi aktivnih kamatnih stopa. 268
12.2.2. Faktori rizika kamatne stope
Prema dr S. Joviću, 269 za sagledavanje promena tržišnih kamatnih stopa bitna su četiri
strukturalna aspekta: ročni, rizični, inflacioni i regulativni. Međutim, faktori rizika
tržišnog formiranja kamatnih stopa su brojniji. Navodimo sledeće:
(1) ročna transformacija sredstava,

(2) plasmani u hartije od vrednosti,
(3) nekamatonosna pasiva,
(5) intenzitet konkurencije,
(6) struktura plasmana,
(7) pozicija na tržištu novca,
(8) preferencije komitenata.
Ročna transformacija sredstava je najvažniji faktor rizika kamatne stope. Banka koja
kratkoročna sredstva delimično koristi i za odobravanje dugoročnih kredita, pored
rizika nelikvidnosti izložena je i riziku kamatne stope. To znači da, u slučaju porasta
kamatnih stopa na kratkoročne izvore, banka će dugoročne plasmane finansirati
skupljim kratkoročnim sredstvima. I obrnuto. Slične efekte imaju banke i pri
plasmanima u hartije od vrednosti, mada ovi plasmani važe za sigurne i likvidne.
Rizik proizilazi iz negativne korelacije cene hartija od vrednosti sa promenama
kamatne stope.
Udeo nekamatonosne pasive i veličina banke takođe su faktori rizika promene

kamatne stope, pošto se smatra da su banke sa više nekamatonosne pasive i banke
manje veličine više izložene riziku promene kamatne stope. Naravno, pri tome treba
imati u vidu i stepen konkurencije među bankama i nebankarskim institucijama,
njihovu strukturu plasmana, poziciju na tržištu novca i preferenciju komitenata i
klijenata. Sve to utiče na rizik promena kamatne stope, prihode i rashode banaka i
njihovu profitabilnost.
Ovim nije iscrpljena lista faktora rizika kamatne stope. Svaki od navedenih faktora
ima svog uticaja na tržišno formiranje kamatne stope. Međutim, u njihovoj obradi
usmerićemo pažnju na dva bitna: ročnu strukturu kamatnih stopa i uticaj inflacije na
kamatnu stopu.
268
Rizici u bankarstvu, redaktor: dr Branko Vasiljević, FOKUS, Beograd, 1990.
godine, str. 87.
269
350 BANKE I RIZICI

12.2.3. Ročna struktura kamatnih stopa
Ročna transformacija sredstava predstavlja najvažniji i najčešći faktor rizika kamatne
stope poslovne banke. Ovde se mogu posmatrati sledeće situacije:
(1) kad banka delimično koristi ili preliva kratkoročne izvore u dugoročne plasmane;
(2) kad banka delimično koristi ili preliva dugoročne izvore u kratkoročne plasmane;
(3) kamatna neusklađenost aktive i pasive.
Kamatna stopa je povezana sa stepenom izvesnosti prinosa na kratke i duge rokove.

Po pravilu, kamatna stopa je manja što je rok plasmana kraći, a veća što je vreme
plasiranja duže. Prema tome, struktura kamatnih stopa je uslovljena elementima
očekivanja, likvidnosti i ročne kamatne premije. Kratkoročna kamatna stopa formira
se na novčanom tržištu na osnovu ponude i tražnje kratkoročnih finansijskih sredstava.
Formiranje dugoročne kamatne stope je usko povezano sa kratkoročnom, mada je
jasno da su one pod uticajem faktora formiranja štednje i rentabiliteta investicija. Veće
stope na dugoročne kredite obrazlažu se kao kompenzacija za žrtvovanje likvidnih
sredstava na duži rok.
Koeficijent rizika kamatne stope banke dobija se iz odnosa prosečnog dospeća aktive i
pasive prema odnosu obaveza i aktive banke odnosno prema odnosu obima kapitala
prema aktivi banke. Čak i kad postoji potpuni sklad između ponderisanog dospevanja
aktive i pasive prema odnosu između ukupnih obaveza, postoje minimalni kamatni
rizici. Dakle, može se zaključiti da postoji veoma tesna povezanost između rizične i
ročne strukture kamatnih stopa. Kad su kratkoročne kamatne stope iznad dugoročnih,
postoji opadajuća kriva prinosa, dok će inverzni odnos kamata usloviti rastuću ili
normalnu krivu prinosa. Te odnose pokazuje grafička ilustracija na slici br. 12-2.
K
a 10
m 9 C
a 8
t 7
n 6 C
a 5 A A
4 B
S 3
t 2
o 1 B
p
a 1 2 3 4 5 10 15 20 25 30
Rokovi dospeća - godine
BANKE I RIZICI 351

Slika br. 12-2: Rizik i ročna struktura kamatnih stopa 270
Navedena ilustracija pokazuje funkcionalnu povezanost kamatnih stopa i rokova

dospelosti, gde su moguća tri rešenja: horizontalna kriva prinosa, rastuća ili pozitivna
kriva i opadajuća ili negativna kriva. Kriva prinosa označena kao horizontalna AA
predstavlja stanje u uslovima jednakosti kratkoročnih i dugoročnih kamatnih stopa.
Rastuća kriva prinosa BB pokazuje da su dugoročne kamatne stope iznad

kratkoročnih, dok opadajuća kriva prinosa CC pokazuje da su kratkoročne kamatne
stope iznad nivoa dugoročnih kamatnih stopa.
12.2.4. Uticaj inflacije na kamatnu stopu

Poznato je razorno dejstvo visoke, a posebno hiperinflacije na ekonomsku aktivnost.
Zato je potrebno zaštititi imovinu, kapital i potraživanja od uticaja inflatornih udara. U
inflatornim uslovima posebno su pogođeni kreditori i depozitari, kojima preti ozbiljno
realno smanjivanje vrednosti novčane imovine ili čak njeno nestajanje. To se u
nacionalnim okvirima može štititi preko visine kamatne stope kao realne cene novca.
Međutim, u uslovima inflacije problem je visine kamatne stope kao realne cene novca
odnosno kapitala u sadašnjem u odnosu na budući period.
Naime, problem se svodi na visinu nominalne kamatne stope, koja treba da sadrži
inflacionu premiju. Pri tome treba razlikovati ex ante i ex post realnu kamatnu stopu.
Formiranje ex ante realne kamatne stope postoji onda kad se usklađivanje kamata
ostvaruje na osnovu očekivanih promena cena. Ovakav način formiranja kamatnih
stopa primenjuje se kod donošenja odluka o investicionim i drugim dugoročnim
ulaganjima kapitala. Ex post realna kamatna stopa je obračunata kamatna stopa na
osnovu ostvarene stope inflacije i predstavlja važan instrumenat prelivanja resursa na
kratkoročnom finansijskom tržištu. U uslovima očekivanja veće inflacione stope,
kreditori plasiraju svoja sredstva uz povećane kamatne stope koje sadrže tzv.
inflacionu premiju. Debitori su spremni da prihvate to povećanje ako se ono poklapa
sa njihovim očekivanjima inflacionog trenda na kreditnom tržištu.
Kad se nominalna kamatna stopa formira na bazi anticipiranja odgovarajuće stope

inflacije, čije je teorijsko objašnjenje poznato pod nazivom “Fišerov efekat”,
jednačina za njeno formiranje je: 271
i=r+p
gde je:
270
271
Services Indusrtry, Third Edition, MacMillan Publishing Company, New York, 1989.
godine, str. 237.
352 BANKE I RIZICI

p = procentualna promena cena, merena određenim indeksom cena
U periodima dvocifrenih ili većih stopa inflacije, jednačina formiranja nominalnih

kamatnih stopa je:
i = r + pe + rpe
gde je:
pe = očekivana (anticipirana) kamatna stopa
rpe = margina zaštite kamatnog prinosa
Komponovanje nominalne kamatne stope je veoma složen i ekonomski i matematički

problem. Radi se o dve nepoznate varijable i matematički je problem nerešiv. Problem
se rešava uz pomoć pretpostavke konstantne realne kamatne stope, na osnovu koje se
projektuje stopa inflacije, koristeći elemente prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. 272
Efekti inflacije javljaju se u odnosu na visinu i promene kamatne stope. Kad su

promene stope inflacije veće u odnosu na promene kamatne stope, tada će se
poboljšati finansijska pozicija debitora. Međutim, kad je promena kamatne stope iznad
promene stope inflacije, poboljšava se pozicija kreditora, a pogoršava pozicija
debitora.
12.3. MERENJE IZLOŽENOSTI RIZIKU KAMATNE STOPE
12.3.1. Metode merenja rizika kamatne stope

Osnovna metodologija merenja rizika kamatnih stopa polazi od redefinisanja i
pregrupisavanja aktive u blokove sa fiksnim i promenljivim kamatnim stopama i
rokovima dospevanja reugovaranja ili automatske promene kamatne stope. Naravno, u
uslovima nestabilnih kamatnih stopa, banka će nastojati da ima relativno veći udeo
pozicija sa promenljivim kamatnim stopama i kraćim rokovima dospevanja pozicija u
pogledu promena kamatnih stopa. Osetljivost zarade banke na promene kamatnih
stopa zavisi od strukture dospeća u bilansu banke. Pri tome treba imati u vidu, da
banka uvek ima kontrolu nad bilansom, ali skoro da nema kontrole nad kamatnim
stopama.
272
BANKE I RIZICI 353
Prvi korak u merenju izloženosti banke riziku promene kamatne stope je podela
bilansa u više ‘repricing’ vremenskih intervala. Na primer, od 0 do 1 mesec, od 1 do 3
meseca, od 3 do 6 meseci, od 6 do 12 meseci, od 1 do 2 godine itd. Za ove periode
treba utvrditi razlike dospeća između aktive i pasive, koje su predmet usklađivanja
stopa svakog takvog intervala (‘gap’). Pozitivni gap je pojedinačni vremenski interval
u kojem će doći do promena visine kamatnih stopa - cena kod egzistirajućih sredstava
više nego kod obaveza. Zbog toga će pozitivni gap doprineti povećanju profita banke
usled povećanja kamatnih stopa, pretpostavljajući da će kamatne stope i na sredstva i
na obaveze porasti u sličnim iznosima. Suprotno će se desiti ako je gap negativan. 273
Za precizniju procenu osetljivosti banke na zaradu odnosno profit usled promene
kamatne stope, konstruisani su i koriste se razni modeli, među kojima su najvažniji:
(1) GAP osetljivost kamatne stope i (2) kompjuterski modeli simulacije. Prvi model se
zasniva na fiksnim kamatnim stopama i identičnom promenama u određenim
intervalima i u aktivi i u pasivi. Kompjuterski modeli simulacije koriste razne
scenarije stopa i bilansa.
(1) GAP je razlika između kamatno osetljive aktive i kamatno osetljive pasive. Banka
koja ima više kamatno osetljive aktive nego kamatno osetljive pasive, ima pozitivni
GAP. GAP se može posmatrati kao statički i dinamički. Statički GAP se izražava na
bazi tekućih knjigovodstvenih veličina i strukture aktive i pasive, dok se dinamički
GAP zasniva na projekciji bilansnih veličina. Statički GAP uključuje kumulativni,
izolovani i “duration” gap. Kumulativni gap je razlika između aktive i pasive sa
promenom cene u okviru datog vremenskog intervala, na primer u okviru šest meseci
ili u okviru jedne godine. Izolovani GAP predstavlja merenje razlike između sredstava
i obaveza sa promenom cena u jednom vremenskom intervalu kao na primer od 0 do
90 dana ili od 91 do 180 dana. Duration GAP je razlika između jednog celog kamatno
osetljivog portfolija sredstava i celog kamatno osetljivog portfolija obaveza banke. 274
(2) Kompjuterski ‘simulacioni modeli’, prognoziraju buduće prihode banke na bazi

izvesnosti pretpostavki o budućnosti ekonomskog okruženja i specifičnosti
implementiranih odluka o sredstvima i obavezama banke. Neki bankarski modeli
zahtevaju prognozu optimalne veličine i kompozicije bilansa banke. Osetljivost
bilansa banke na promenu kamatne stope može biti reducirana, možda čak i
eliminisana, uspostavljanjem ravnoteže dospeća na suprotnim stranama bilansa banke.
Međutim, ako su očekivanja uverljiva, da će se kamatna stopa kretati u određenom
posebnom pravcu, banka može loše usmeriti svoj bilans u nameri da ostvari profit iz
273
Donald B. Riefler and Lazaros P. Mavrides: Funding Sources and Strategies for
Banks of Various Sizes, u knjizi: The Bankers” Handbook, Third Edition, Edited by:
William H. Baughn, Thomas I. storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin,
Homewood, Illinois, 1988. godine, strana 302.
274
Dr Arnold A. Dill: Tools and Techniques to Implement Asset/Liability
Management, u knjizi: The Bankers” Handbook, Third Edition, Edited by: William H.
Baughn, Thomas I. storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood,
Illinois, 1988. godine, strana 349.
354 BANKE I RIZICI

takvog razvoja situacije. Zbog toga je projiciranje kamatne stope centralna važnost
upravljanja odnosom aktiva - pasiva. 275 Šema modela kompjuterske simulacije
prikazana je na slici br. 12-3. 276
Eksterna Teku}i i Menad` ment Du` ina
sredina istorijski politike i prognoziranog
podaci prognoze perioda
KOMPJUTERSKI SIMULACIONI MODEL
Teku}i i istorijski Prognoze

finansijski i analiti~ki finansijskih i
izve{taji analiti~kih
izve{taja
Slika br. 12-3: Šema modela kompjuterske simulacije
Da bi se evaluirati efekti određenih solucija na neto prihod banke, poslužićemo se

primerom sa tri scenarija. Od kompjuterske simulacije rešenja dobijaju se dve
značajne koristi: prva, politika banke može se bazirati na prihvatljivoj varijanti nivoa
rizika kamatne stope; druga, alternativne solucije problema rizika kamatne stope
mogu biti evaluirane korišćenjem modela matrice za donošenje odluke o izboru
strategije upravljanja rizikom kamatne stope, kao što je to prikazano matricom
odlučivanja o riziku kamatne stope u pregledu br. 12-2. 277
Pregled br. 12-2: Scenariji izbora strategije kamatnog rizika
Neto prihod - Različiti scenariji

Predložene menadžment politike
Trend Limiti Sadašnja Prodaja Promena
kamatne menadžment politika sredstava / depozita
stope politike kupovina
rastući +/- 10 % $ 75 $ 96 $ 92
očekivani maksimum $ 101 $ 98 $ 93
opadajući +/- 10 % $ 127 $ 100 $ 94
275
Ibidem, str. 303.
276
Thomas A. Farin: Programs to Assist Individual Managers in Information
Management and Dscision Making, u knjizi: The Bankers’ Handbook, napred citirano
delo, str. 598.
277
Ibidem, str. 599.
BANKE I RIZICI 355

Neprihvatljiva Prihvatljive politike:

politika: Neto prihod varira manje od 10
Neto prihod procenata. Strategija prodaje
varira više od sredstava se preporučuje, pošto
10 procenata. je zarada (‘yield’) veći neto
prihod kod sve tri kamatne
simulacije.
Navedeni model komparira postojeću menadžment politiku sa dve alternativne

solucije: prodaja-kupovina sredstava i depozit promena. Iz navedenog primera se vidi
da je strategija prodaja / kupovina aktive superiorna i da donosi veći neto prihod u
okviru navedene tri varijante. Kompjuterska simulacija i sofisticirana analiza sa
matricom odlučivanja omogućavaju razumevanje menadžmet politike rizika kamatne
stope. Međutim, pri tome treba imati u vidu da simulaciona kompjuterska tehnika nije
bez troškova (investicije u hardver, zatim u softver i navika odgovornih lica na novu
tehnologiju). Međutim, kad se u banci shvati korist od kompjuterske simulacije, nema
banke koja će se vratiti na ranije korišćene ekstenzivne metode.
12.3.2. GAP analiza osetljivosti banke na rizik

GAP analiza je tradicionalno sredstvo upravljanja rizikom kamatne stope. Upravljanje
GAP pozicijom banke podrazumeva upravljanje kamatno osetljivom aktivom i
kamatno osetljivom pasivom u cilju ostvarivanja zadovoljavajućeg neto kamatnog
prihoda. Neto kamatni prihod i neto kamatna margina su simptomi za upravljanja
odnosima aktiva - pasiva. Važno je saznati šta stoji iza tih simptoma, koji prouzrokuju
dobre ili loše performanse. Kamatna stope, obim i miks su ključne determinante neto
kamatnog prihoda i neto kamatne margine. Aktuelni menadžment odnosa aktiva -
pasiva fokusira kontrolu ‘GAP-a’ bilansa banke između njene kamatno senzitivne
aktive (RSA) i njene kamatno senzitivne pasive (RSL), što prikazuje pregled br. 12-3.
Pregled br. 12-3: Primer GAP analize bilansa banke 278

GAP analiza Negativan GAP kod sledeće promene kamatnih stopa
Primer GAP analize banke Meseci u okviru sledeće promene stopa
0-6 6-12 Preko 12 Ukupno
Kamatno osetljiva aktiva 200 400 400 1.000
Kamatno osetljiva pasiva 400 400 200 1.000
GAP (RSA-RSL) - 200 0 200
Kumulativni GAP - 200 - 200 0
GAP / aktive - 20% 0% 20%
Kumulativni GAP/aktive - 20% - 20% 0
278
Thomas A. Farin: Programs to Assist Individual Managers in Information
Management and Decision Making, u knjizi: The Bankers” Handbook, Third Edition,
Edited by: William H. Baughn, Thomas I. storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-
Irwin, Homewood Illinois, 1988. godine, str. 597.
356 BANKE I RIZICI

RSA = kamatno osetljiva aktiva

RSL = kamatno osetljiva pasiva
Upravljanje GAP-om bilansa banke ili GAP zahteva razumevanje management

terminologije i definicija koje se koriste da bi se izrazila njegova suština primene
(pregled br. 12-4.).
Pregled br. 12-4: Različite GAP pozicije banke 279

GAP Trgovački Finansiranje Cena
dnevnik *
Negativan GAP Kratkoročni Kratkoročno Cena obaveza se menja pre
(RSA < RSL) dnevnik finansiranje cene sredstava (LRBA)
Nula GAP Usklađeni Usklađeno Neutralna
(RSA = RSL) dnevnik finansiranje pozicija
Pozitivan GAP Dugoročni Dugoročno Cena sredstava se menja pre
(RSA > RSL) dnevnik finansiranje cena obaveza (ARBL)
GAP sredstava u bilansu banke se meri pomoću sledeće jednačine:
GAP = RSA - RSL

gde je:
GAP = gep, jaz, razmak, raskorak
RSA = kamatno osetljiva ili senzitivna aktiva (‘rate-sensitive assets’)
RSL = kamatno osetljiva ili senzitivna pasiva (‘rate-sensitive liabilities’)
Multinacionalne banke i bankarske holding kompanije imaju globalni dnevnik ili

širom sveta dnevnike koji se sastoje od jednog domaćeg dnevnika i jednog stranog ili
eurodnevnika. Jasno, koordinirani menadžment globalnog dnevnika čini zadatak
upravljanja aktiva - pasiva složenijim za multinacionalne banke. 280
279
Jerry E. Pohlman: A Framework for Strategic Planning, u knjizi: Handbook for
Banking Strategy, Edited by: Richard C. Aspinwall and Robert A. Eisenbeis, John
280
godine, str. 369.
BANKE I RIZICI 357
Deo aktive koji je Deo pasive koji je
osetljiv na promene osetljiv na promene
kamatne stope kamatne stope
GAP osetljivost na
promene kamatne Deo pasive koji nije
stope osetljiv na promene
kamatne stope
Deo aktive koji nije
osetljiv na promene
kamatne stope
Kapital banke
Slika br. 12-4: Pozitivan GAP

GAP osetljivosti banke na promenu kamatne stope predstavlja razliku između
vrednosti kamatno osetljive aktive i kamatno osetljive pasive banke. 281 Ako promene
kamatne stope u većoj meri utiču na aktivu nego na pasivu, GAP je pozitivan (slika br.
12-4.).
Obrnuto, GAP je negativan ako promene kamatnih stopa u većoj meri utiču na pasivu,
što se odražava u većoj meri na obaveze nego na plasmane i manifestuje se kao rizik
u slučaju rasta kamatne stope. (slika br. 12-5.)
Deo aktive koji je Deo pasive koji je

osetljiv na promene osetljiv na promene
kamatne stope kamatne stope
GAP osetljivost na
promene kamatne
Deo aktive koji nije stope
osetljiv na promenu Deo pasive koji je
kamatne stope neosetljiv
Kapital banke
Slika br. 12-5: Negativan GAP
U poziciji kada je GAP jednak nuli odnosno kada ga nema u bilansu, banka nije
izložena riziku kamatne stope.
GAP se može izraziti i koeficijentom rizika kamatne stope, koji se izračunava pomoću
sledeće jednačine:
281
* Izraz “book” preveli smo kao trgovački dnevnik s obzirom da se radi o
knjigovodstvenoj evidenciji odnosno praćenju određenih dospeća u aktivi i pasivi
bilansa banke.
358 BANKE I RIZICI

kamatno osetljiva aktiva

koeficijent rizika kamatne stope " i" =
kamatno osetljiva pasiva
12.3.3. ARBL model merenja kamatnog rizika

Ovaj ARBL model merenja rizika kamatne stope (‘asset repriced before liabilities’)
prva je u praksi za izračunavanje GAP-a koristila Morgan banka u Njujorku. 282
Ključni elemenat ovog modela je kategorizacija svih bilansnih pozicija banke prema
vremenu do određivanja novih kamatnih stopa, što se uvek ne podudara sa rokom
dospeća pojedinih blokova aktive i pasive. Izuzetak su samo bilansne pozicije sa
ugovorenim kamatnim stopama. Za svaku kategoriju u bilansu izračunava se neto
bilans kao razlika između plasmana i obaveza. Ovi neto bilansi mogu biti pozitivni,
negativni i jednaki nuli. Pozitivan GAP je kad je razlika u aktivi, negativan kad su
razlike u pasivi i nulti kad ove razlike nema. Model je korisna analitička kategorija,
ali ima i svoje nedostatke. Polazi od pretpostavke da se aktivne i pasivne kamatne
stope kreću uvek ravnomerno, što nije realno, a i ne daje bilansno sintetičku ocenu
izloženosti banke riziku kamatne stope.
Radi jasnoće, ilustrovaćemo primer primene ARBL modela na jednom hipotetičnom

bilansu banke, koji je podeljen na sedam kategorija (korpi) sredstava i to: od jednog
meseca, od dva meseca, od četiri do šest meseci, od deset do dvanaest meseci, od dve
godine, od tri godine i preko dvadeset godina. Broj kategorija odnosno korpi određuje
menadžment tim banke rukovodeći se prioritetima planskog horizonta. Pri tome su
najvažniji periodi do godinu dana, za koji je moguće dati realnije i preciznije
projekcije kretanja visine kamatnih stopa.
Kako se vidi na grafičkoj ilustraciji hipotetičkog bilansa banke, negativan neto bilans
je iskazan u četvrtoj, petoj i sedmoj kategoriji odnosno korpi. To ukazuje da se u
korpama od deset do dvanaest meseci, dve godine i preko dvadeset godina kamatne
stope menjaju za veći deo pasive nego aktive. Grafička ilustracija ARBL modela data
Je na slici br. 12-6.
282
Marcia L. Stigum and Rene O. Branch, Jr.: Managing Bank Assets and Liabilities
Strategies for Risk Control and Profit, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1983.
BANKE I RIZICI 359

8
7
6
5
4
3
2
1
Aktiva 0
1 2 4 do 6 10 d o 2 3 20 +
Pasiva 12
me s e c i g o d ine
Slika br. 12-6: Grafička ilustracija ARBL modela 283

Sa aspekta poslovne politike, GAP banke bi bio zadovoljavajući ako se predviđa skori
porast kamatnih stopa.
Pozitivni bilansi u ovom slučaju znače da su rokovi aktive prosečno kraći od rokova
pasive i da će se veći deo sredstava replasirati po višim kamatnim stopama. Suprotno
tome, usled relativno dužih rokova pasive, obaveze banke će se sporije tj. u manjoj
meri prilagođavati rastućim kamatnim stopama.
12.3.4. DURATON model merenja kamatnog rizika

Model životnog veka bilansnih pozicija ili duration zasniva se na analizi ponderisanih
prosečnih rokova dospeća plasmana i obaveza banke. Pri tome je važno istaći da je za
analizu rizika kamatne stope najvažnije to što životni vek ima inverznu linearnu vezu
sa osetljivošću cena na promene kamatne stope. To nije slučaj sa rokom dospeća. Duži
životni vek znači veću osetljivost cene plasmana na promene kamatne stope i,
obrnuto, kraći životni vek znači da promene kamatne stope u manjoj meri utiču na
cenu plasmana. 284
Analiza životnog veka koristi se za merenje izloženosti banke riziku kamatne stope.
Postupak se svodi na to da se izračunava životni vek svih bilansnih pozicija u aktivi i
pasivi banke, da bi se sagledao uticaj promena kamatne stope na njihove vrednosti. Pri
tome treba imati u vidu da je vrednost bilansnih pozicija banke obrnuto
proporcionalna njihovom životnom veku i promenama kamatnih stopa i da je za sve
283
Rizici u bankarskom poslovanju, redaktor: dr Branko Vasiljević, FOKUS, Beograd,
284
Joseph F. Sinkey, Jr.: Comercial Bank Financial Management in the Financial
360 BANKE I RIZICI

bilansne pozicije banke koje karakteriše veći broj plaćanja životni vek kraći od roka
dospeća. 285
GAP osetljivosti banke na promene kamatne stope dobija se kao razlika životnog veka
aktive i životnog veka pasive banke. I ovde, kao i kod ARBL modela, GAP može biti
pozitivan, negativan i jednak nuli. GAP je pozitivan kad aktiva banke ima duži životni
vek od životnog veka pasive banke odnosno kad je aktiva osetljivija od pasive banke
na promene kamatnih stopa. U obrnutom slučaju, negativan GAP će imati banka sa
dužim životnim vekom pasive. U slučaju da je životni vek aktive i pasive banke
jednak, GAP je jednak nuli.
Ilustrovaćemo to pojednostavljenim primerom obveznice sa jednim plaćanjem, kod

koje su običan rok dospeća i životni vek jednaki. Banka u aktivi ima kredit od 68
novčanih jedinica sa fiksnom kamatnom stopom od 8 %, rokom dospeća od 6 godina i
bez godišnje amortizacije glavnice. U pasivi ima 68 novčanih jedinica vrednost
obveznice bez kupona sa rokom dospeća od 5 godina.
Prosečni životni vek pasive, ako je tržišna kamatna stopa 8 %, jeste 5 godina. Pod
pretpostavkom da banka želi da zaštiti kapital od erozije u slučaju rasta kamatnih
stopa, može se reći da je banka potpuno zaštićena od rizika kamatne stope. Navodimo
tri karakteristična slučaja: 286
(1) Kamatna stopa na finansijskom tržištu ostala je nepromenjena tj. 8 % i, u ovakvim

uslovima, posle šeste godine razlika prihoda i rashoda banke je nula, što znači da je
kapital banke ostao nepromenjen, a to je i bio cilj banke. Obračun je metodološki isti
kao i u sledećem primeru.
(2) Kamatna stopa na finansijskom tržištu je porasla na 15 % neposredno po

emitovanju obveznice i plasmanu kredita.
 kraj I godine: kamata je 5,45 (1,15) 4 = 9,53

 kraj II godine: kamata je 5,45 (1,15) 3 = 8,29
285
Benjamin Wolkowitz: Managing Interest Rate Risk, u knjizi: Handbook for
Wiley & Sons, New York, 1985. godine, str. 412-414.
286
1990. godine, str. 94-95.
BANKE I RIZICI 361

 kraj III godine: kamata je 5,45 (1,15) 2 = 7,21

 kraj IV godine: kamata je 5,45 (1,15) = 6,27
 kraj V godine: kamata je 5,45 = 5,45
 Ukupan prihod krajem pete godine = 36,75
Krajem pete godine mora se vratiti dug po osnovu emitovane obveznice na strani
pasive. Nominalna vrednost obveznice je F = 100, kamatna stopa c = 8 %, i rok 5
godina. Za tu obveznicu dobijeno je 68 novčanih jedinica pošto je prodata uz diskont
kao i sve druge hartije od vrednosti bez kupona:
100
P  68
( 1, 08 )  5
Da bi izmirila dug od 100 novčanih jedinica, banka angažuje 36,75 novčanih jedinica
prihoda, a za ostatak od 63,25 se zadužuje po kamati od 15 procenata (63,25 x 1,15) =
72,74. Krajem šeste godine bančin dužnik vraća kredit od 68 novčanih jedinica i sa
kamatom za šestu godinu 5,45 što je ukupno 73,45. U ovom slučaju prihodi su veći od
rashoda tako da je banka ostvarila profit od 0,71, a za toliko se povećao i njen kapital.
(3) Ako pretpostavimo da je kamatna stopa na finansijskom tržištu pala na 3 %, tada

bi kapital banke porastao za 0,25 novčanih jedinica. Znači da se kapital banke ne bi
smanjio, već bi ostao isti ili se povećao bez obzira na promenu kamatne stope.
12.4. RELATIVIZACIJA RIZIKA KAMATNE STOPE
12.4.1. Strategija upravljanja rizikom kamatne stope

Upravljanje ‘gap’ pozicijom banke odnosno upravljanje neto razlikom kamatne stope,
podrazumeva koordinaciju svih kategorija u bilansu banke na način koji treba da
maksimizira profit akcionara - deoničara. Stvarna praktična primena upravljanja GAP-
om usmerena je na sužavanje odnosa između promenljivih stopa aktive (sredstava) i
promenljivih stopa pasive (obaveza).
Promenljive stope sredstava i obaveza su one koje će biti promenjene (‘rolled over’) i,
dosledno tome, biti ponovo formirane (‘repriced’) tokom planskog horizonta. U
uslovima česte promene kamatnih stopa, ključni element u upravljanju aktivom i
pasivom banke je praćenje i kontrola bančine senzitivnosti na kretanje kamatnih stopa.
Upravljanje aktivom i pasivom zahteva strategijski pristup. Za tu svrhu je korisno

poznavati koncept strategije upravljanja aktivom i pasivom. U literaturi se ističu tri
koncepta bančine strategije ili konfiguracije rizika povraćaja sredstava i to: nulta GAP
pozicija, pozitivna GAP pozicija i negativna GAP pozicija. Te pozicije banke ilustruju
bilansa slike br. 12-7, 12-8. i 12-9. 287
287
362 BANKE I RIZICI

Sredstva - aktiva Obaveze - pasiva

po varijabilnoj po varijabilnoj
kamatnoj stopi kamatnoj stopi
po fiksnoj po fiksnoj
Slika br. 12-7: Nulta GAP pozicija

Kad se banka nalazi u ovoj poziciji, nema opasnosti od izloženosti riziku promene
kamatne stope. Međutim, ova pozicija je više teorijskog karaktera, pošto u praksi
teško može da se ostvari u bilo kom momentu. Zato su sa aspekta prakse važnije
sledeće dve GAP pozicije: pozitivna i negativna.


Slika br. 12-8: Pozitivna GAP pozicija
Pozitivna GAP pozicija u bilansu banke podrazumeva da promene kamatnih stopa u

većoj meri utiču na aktivu nego na pasivu i banka je izložena riziku u slučaju pada
kamatnih stopa.

godine, str. 223.
BANKE I RIZICI 363

Slika br. 12-9: Negativna GAP pozicija
U slučaju negativne GAP pozicije, promene kamatnih stopa u većoj meri utiču na
obaveze nego na plasmane i tada je prisutan rizik u slučaju rasta kamatnih stopa.
Radi strategiskog reagovanja na promene kamatnih stopa, potrebno je poznavati i

ciklus kamatnih stopa. U zavisnosti od ciljnog novčanog GAP-a, banka koristi
određene strategije uzimanja i pozajmljivanja sredstava. Pregled br. 12-5. ilustruje te
mogućnosti.
Pregled br. 12-5: Strategije prema ciklusu kamatnih stopa 288

Ugao - kosina krive Strategija Ciljni novčani
dobiti GAP
1. Pozitivan Uzimaj na kraće - pozajmljuj na duže Negativan
2. Flat (tranzicija od
niskog ka visokom) Neutralna pozicija Nula
3. Negativan Uzimaj na duže - pozajmljuj na kraće Pozitivan
4. Flat (tranzicija od
visokog ka niskom) Neutralna pozicija Nula
U prvom slučaju, kad je ciljni novčani GAP negativan, treba primeniti strategiju
‘uzimaj na kraće - pozajmljuj na duže’. Kad je ciljni novčani GAP pozitivan, treba
primeniti strategiju ‘uzimaj na duže - pozajmljuj na kraće’. U slučaju ciljnog
novčanog GAP-a nula, strategija je neutralna pozicija.
12.4.2. Instrumenti relativizacije rizika kamatne stope

Po utvrđivanju GAP-a osetljivosti bilansa banke na rizik promena kamatne stope,
treba koristiti odgovarajuće instrumente za regulisanje i relativizaciju rizika odnosno
za zaštitu od rizika promene kamatne stope. Najpoznatiji su tzv. hedžing metodi, koji
predstavljaju inovativna rešenja za zaštitu banke od izloženosti riziku usled promene
kamatne stope. Sa njima se posluje na spot (promptnom) i forvard (terminskom)
tržištu. Spot tržište podrazumeva obavljanje transakcije u roku od dva dana, dok
forvard podrazumeva transakciju na određeni dan u budućem periodu.
Hedžing (‘hedging’) znači zaštitu ili ograđivanje, a u ovom kontekstu relativizacije

rizika kamatne stope, podrazumeva pokrivanje rizika suprotnom odnosno obratnom
poslovnom operacijom. Koncept hedžinga 289 podrazumeva sopstvenu zaštitu od
288
godine, str. 375.
289
Ibidem, str. 461.
364 BANKE I RIZICI

gubitaka protivtežnim odnosno kontrabilansnim transakcijama. Najčešće korišćeni
hedžing instrumenti za zaštitu bilansa od rizika neočekivanih promena visine tržišnih
kamatnih stopa su: (1) fjučersi, (2) svopovi i (3) opcije.
(1) Fjučersi (“futures”), finansijski ili fjučersi kamatne stope uvedeni su u promet u
1976.godini u SAD.290 Koriste se tamo gde za njih postoji tržište. Poslovanje
finansijskim fjučersima vrši se preko zaključivanja fjučers ugovora. Fjučers ugovor je
jednostavno jedan ugovor za kupovinu ili prodaju nečeg u budućnosti. Fjučers ugovori
imaju četiri prepoznatljive karakteristike: (1) oni su obavezujući ugovori (opcije nisu),
(2) oni su standardizovani respektujući kvalitet, stepen, datum i mesto, (3) oni su
visokolikvidni i (4) oni su ugovori sa klirinškom (obračunskom) korporacijom. Ova
poslednja karakteristika fjučers ugovora znači da je druga strana u ugovoru uvek
klirinška korporacija, koja obezbeđuje sigurnost, likvidnost i lakoću pregovaranja.
Fjučers ugovori za hartije od vrednosti predstavljaju obavezu kupovine ili prodaje tih
hartija od vrednosti u određenom vremenu u budućnosti po određenoj ceni. Banka
može zaštititi svoj portfolio hartija od vrednosti prodajom hartija od vrednosti, ako
postoji tržište za takve hartije od vrednosti. Ako kamatne stope tada porastu, cena
hartija od vrednosti u portfoliju će pasti, ali gubitak će biti kompenziran prodajom
(isporučivanjem) hartija po ceni određenoj u fjučers ugovoru ili ponovnom kupovinom
fjučersa po nižoj ceni. Jednostavno, ako kamatne stope padnu, cene hartija u portfoliju
banke će porasti, a dobitak će biti eliminisan gubitkom na fjučersu. 291 Bitne elemente
sadržaja fjučers ugovora navodimo u pregledu br. 12-6. 292
Pregled br. 12-6: Bitni elementi fjučers ugovora

Sadržaj specifikacija fjučers ugovora na tržištu novca
Blagajnički Domaći depozitni Euro
290
Ibidem, str. 103.
291
Donald B. Riefler and Lazaros P. Mavrides: Funding Sources and Strategies for
Banks of Various Sizes, u knjizi: The Bankers” Handbook, Third Edition, Edited by:
William H. Baughn, Thomas I. storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin,
Homewood, Illinois, 1988. godine, str. 304-305.
292
Lynda Swenson and Richard D. Lodge: Market Instruments and Market Structure
for Short-Term Liquid Investments, u knjizi: The Bankers” Handbook, Third Edition,
Edited by: William H. Baughn, Thomas I. storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-
Irwin, Homewood, Illinois, 1988. godine, str. 479.
BANKE I RIZICI 365

zapisi certifikati dolari

Veličina: $ 1,000.000 $ 1,000.000 $ 1,000.000
Metod kotiranja 100 minus stopa 100 minus CD 100 minus
TB diskonta ‘yield’ ED’yield’
Minimalna fluktuacija 0,01 0,01 0,01
cene u $ ($ 25) ($ 25) ($ 25)
Cenovni limit 60 pts 80 pts 100 pts
(Vrednost u $) ($ 1.500) ($ 2.000) ($ 2.500)
Trgovački meseci mart, jun, septembar, decembar
TB=Treasury Bills, CD=Certificate of Deposit, ED=Euro Dollars
Obaveze sa fiksnom kamatnom stopom mogu biti zaštićene kupovinom fjučersa.

Šestomesečni depozitni certifikat može biti efektivno zamenjen za tromesečni
depozitni certifikat kupovinom tromesečnog fjučers depozitnog certifikata. Ako ne
egzistira fjučers tržište za pojedine hartije, mogu se koristiti fjučersi za druge hartije
za zaštitu, obezbeđujući da su cene dve hartije slične. Ovo je indirektni hedžing.
(2) Kamatni svop (‘interest rate swap’) je ugovor u kojem su dve saugovorne strane
saglasne da međusobno razmene kamatna plaćanja različitog karaktera, koja se
baziraju na nacionalnoj glavnici, dakle iznosu duga koji se nikad ne menja. Postoje tri
tipa kamatnog svopa:
(1) kupon svopovi ili menjanje fiksnih stopa za promenjive instrumente u istoj valuti,
(2) bazični svopovi ili menjanje promenljive kamatne stope za instrumente
promenljive kamatne stope u istoj valuti, i
(3) unakrsni valutni kamatni svop koji uključuje menjanje instrumenata fiksne
kamatne stope u jednoj vluti za promenljive stope u drugoj valuti.
Prikazujemo tipičan ugovor o menjanju dugoročnih obaveza po fiksnoj kamatnoj
stopi, za kratkoročne instrumente po promenljivoj kamatnoj stopi u istoj valuti. To
ilustrujemo na slici br. 12-10.
E l e m e n t i:
Nacionalna valuta: USD 10 miliona
Rok dospeća: 5 godina
Frekvencija plaćanja: obe stope plaćanja (fiksna i plivajuća)
utvrđuju se polugodišnje
366 BANKE I RIZICI

Slika br. 12-10: Proces kamatnog svopa 293
Dakle, u najjednostavnijoj formi kamatnog svopa imamo dva saugovarača u jednom

kamatnom svopu, koji menjaju svoje obaveze plaćanja kamate (glavnica nije predmet
menjanja) u dve različite vrste debitnih instrumenata: jednog, koji je fiksna kamatna
stopa i drugog, koji je promenljiva kamatna stopa.
Banka koja je ušla u kamatni svop plaćanjem fiksne kamatne stope prilagođava svoju
izloženost bilansa kamatnoj stopi sličnoj fiksnoj po kojoj je pozajmila sredstva. S
druge strane, ulazak u kamatni svop primaoca fiksne kamatne stope je slično kupovini
sredstava po fiksnoj kamatnoj stopi i njihovom efektu na bilansnu izloženost.
(3)Opcije (‘options’) daju imaocu pravo da kupi odnosno proda (ne i obavezu) hartiju
od vrednosti u okviru određenog vremenskog intervala po određenoj ceni. Opcija je
dakle ugovorom preneto pravo sa prodavca na njegovog novog vlasnika - kupca da
kupi (‘call’) ili da proda (‘put’) određenu hartiju od vrednosti po ugovorenoj kamatnoj
stopi u okviru određenog vremenskog perioda ili na određeni dan. Prava i obaveze call
i put opcija dati su u pregledu br. 12-7.
Pregled br. 12-7: Prava i obaveze call i put opcija 294

C al l i P ut op ci j e
BUY (Holder) SELL (Writer)
CALL Pravo da kupi Obaveza da proda
Želi da cene rastu Želi da cene ostanu iste ili da padaju
(Kamatne stope da padaju) (Kamatne stope iste ili da rastu)
Pravo da proda Obaveza da kupi
PUT Želi da cene padaju Želi da cene ostanu iste ili da rastu
(Kamatna stopa da raste) (Kamatne stope da ostanu iste ili padaju
293
Thomas Fitch: Dictionary of Banking Terms, Barron”s Business Guides, New York,
1990. godine, str. 321.
294
Lynda Swenson and Richard D. Lodge: Market Instruments and Market Structure
for Short-Term Liquid Investments, u knjizi: The Bankers” Handbook, Third Edition,
Edited by: William H. Baughn, Thomas I. storrs and Charls E. Walker, Dow
JonesIrwin, Homewood, Illinois, 1988. godine, str. 480.
BANKE I RIZICI 367

Prodavac opcije se obavezuje da proda (ako je kupac kupio call opciju) odnosno da
kupi (ako je kupac kupio put opciju) po ugovorenoj kamatnoj stopi, ako se kupac
odluči da realizuje svoje pravo odnosno opciju prema ugovoru. Pošto imaocu
(‘holder’-u) opcija daje to pravo, opcija može isteći i nikada ne bi mogla biti
iskorišćena. Da to ne bi bilo prepušteno slučaju, vlasnik mora da plati premiju i
obavezuje se da to učini ako imalac izvrši opciju.
Hedžing sa put i call opcijama je važna kupovina ‘osiguranja’ da bi se zaštitila banka
od promena kamatne stope u pojedinim pravcima, ali i ostavila mogućnost za
potencijalnu korist od drugih pravaca kretanja.
Banke u SAD smatraju atraktivnim da prilagođavaju svoju izloženost riziku kamatnih

stopa korišćenjem kamatnih fjučersa, opcija i svopova iz jednog ili više zloga:
(1) kao put za generisanje profita (na primer, moguće je generisati atraktivnu razliku
primanjem sredstava po fiksnoj kamatnoj stopi i ući u kamatni svop kao primalac
po fiksnoj kamatnoj stopi),
(2) kao altternativa za prodaju apresirane aktive u nameri da se izbegne ostvarivanje
dobitaka i plaćanje na njih poreza,
(3) kao alternative dodavanja sredstava u nameri da se izbegne porast obima bilansa.
Praksa američkih banaka pokazuje da banke različite veličine ne koriste podjednako

sva tri navedena instrumenta relativizacije rizika kamatne stope. Velike banke
(‘money center’) intenzivno koriste sva tri instrumenta za zaštitu od rizika promene
kamatne stope: fjučerse, opcije i svopove. Međutim, srednje (regionalne) banke
uglavnom koriste svop kamatne stope i povremeno fjučerse. Manje banke uopšte ne
koriste fjučerse i opcije, ali veoma intenzivno koriste svop kamatne stope sa svojim
većim korespondentskim bankama ili sa investicionim bankarskim firmama.
12.4.3. Politika regulisanja kamatne stope

Osnovna bankarska filozofija u tržišnim uslovima je formiranje izvora sa kraćim
prosečnim rokom dospeća uz niže prosečne kamatne troškove u odnosu na prosečan
rok dospevanja plasmana i prosečne cenovne aktive. Naime, u tržišnim privredama se
smatra da je prosečna kamatna margina banaka u granicama između 1-2 procenta
poena dovoljna za pokrivanje njihovih troškova, rizika i motivacionog stimulansa. Pri
tome treba imati u vidu da je uticaj pojedinačne banke u razvijenim tržišnim
privredama na formiranje kamatne stope minimalan, ali se uticaj bankarskog sektora
kao celine ne sme zanemariti.
Iskustva razvijenih zemalja pokazuju, da kamatna stopa predstavlja jedan od ključnih

parametara ekonomske i finansijske politike. U vezi sa tim treba imati u vidu da je
efikasnost bankarskog sistema zasnovana na sledećim elementima: 295
(1) održavanju čvrstih mikrofinansijskih standarda i kriterija plasiranja kredita,
295
368 BANKE I RIZICI

(2) jasnoj liniji razgraničenja između institucionalne pozicije banaka i ostalih
finansijskih organizacija,
(3) ravnotežnoj odnosno pozitivnoj realnoj kamatnoj stopi.
Efekti kamatne stope na funkcionisanje privrede mogu se sagledavati preko nivoa:

prosečne kamatne stope, strukture kamatnih stopa i oscilacije stopa. U tržišnim
privredama smatraju se normalnim pomeranja kamatnih stopa u okviru odgovarajuće
zone relativno stabilnih i pozitivno realnih kamatnih stopa.
U tržišnim ekonomijama, kamatne stope se formiraju na bazi: bazičnih ekonomskih

performansi sistema, balansa između štednje i investicija, te ponude i tražnje na
finansijskom tržištu. Teži se uspostavljanju ravnotežne kamatne stope, koja
omogućava investiranje. Ravnotežna kamatna stopa treba da bude korigovana za
indeks očekivane inflacije i ne može biti ispod stope inflacije. Niska kamatna stopa i
negativno realna kamatna stopa dovode do smanjivanja stope investicija i do
nepoželjne redistribucije profita i imovine. Pozitivno realna kamatna stopa treba da
bude određena očekivanim stopama inflacije. To se obično programira u okviru
realizacije antiinflacionog programa i to iznad inflacione stope 1-2 procentna poena.
Politika kamatnih stopa treba da se formuliše u punoj saglasnosti sa okvirima i

faktorima ekonomske politike (stopa realnog outputa, stopa inflacije, stopa
zaposlenosti) i monetarne politike (obim ponude novca, kamatna stopa i rezerve
banaka). Poslovne banke u tržišnim uslovima utvrđuju kamatne stope na bazi: (1)
tendencija kretanja kamata na finansijskom tržištu, (2) nivoa eskontne kamatne stope,
(3) elemenata konkurentnosti, (4) predviđanja inflacionih trendova i (5) respektovanja
eventualnih administrativnih ograničenja. 296 Polazna osnova za realnost ovakve
politike kamatnih stopa je u činjenici da u otvorenoj tržišnoj privredi i deregulisanom
finansijskom tržištu ni jedna (pojedinačna) banka nema monopol na finansijskom
tržištu. Efikasnost i racionalnost poslovanja banaka u tržišnim uslovima nalaže dnevno
usklađivanje kamatnih stopa, smanjenje troškova mobilizacije resursa, adekvatno
usklađivanje aktive i pasive bilansa i transformaciju kamatnog rizika.
U izgrađivanju tržišnih uslova i postepene deregulacije finansijskog tržišta, osnovni

principi kamatne politke bili bi: 297
296
Ibidem, str. 487.
297
Ibidem, str. 491.
BANKE I RIZICI 369

(1) pozitivna realna kamatna stopa treba da se održava u granicama ravnotežne
kamatne stope determinisane dugoročnim ekonomskim i investicionim
performansama privrede i odnosima ponude i potražnje na finansijskom tržištu;
(2) zabrana kartelskog ili monopolskog formiranja kamatnih stopa;
(3) konzistencija sa ukupnom tržišnom valorizacijom u ekonomiji;
(4) međuzavisnost u formiranju eskontne kamatne stope i kamatnih stopa na
finansijskom tržištu;
(5) instaliranje čvrste politike monitoringa i supervizorstva nad funkcionisanjem svih
finansijskih institucija i posebno poslovnih banaka;
(6) puna poslovna samostalnost i autonomija svih tržišnih subjekata i ekonomskih
jedinica u pogledu donošenja investicionih i kreditnih odluka.
Polazeći od ovih osnovnih principa, a uzimajući u obzir sopstvene specifičnosti, svaka

banka treba da utvrdi okvire za sopstvenu diskrecionu politiku kamatnih stopa. Svako
dogovaranje banaka u ovom poslu može štetiti samim bankama, pošto je konkurentska
pozicija svake banke jedna od prednosti u tržišoj privredi.
370 BANKE I RIZICI

Glava 13.
UPRAVLJANJE RIZIKOM
PORTFOLIJA DEVIZNOG
KURSA
BANKE I RIZICI 371

13.1. SUŠTINA I ZNAČAJ DEVIZA
13.1.1. Pojam deviza i valuta

Za prosečnog pojedinca ili za preduzeće deviza je novac druge strane zemlje. 298
Pojedinci i preduzeća obično ne kupuju i ne prodaju devize za svoje sopstvene
potrebe, već kupuju i prodaju proizvode, usluge ili finansijska sredstva. Otuda je
primarna funkcija deviza da služe kao mehanizam plaćanja između država odnosno
poslovnih partnera koji se nalaze u različitim državama i krajevima sveta.
Postoje konveritbilne i nekonvertibilne valute. Konvertibilne valute se slobodno i bez

većih ograničenja prodaju na deviznim tržištima, dok su nekonvertibilne zaštićene u
okviru nacionalnih granica strogim režimima njihove upotrebe. Koriste se samo u
okviru nacionalnih granica i kretanje njihovih kurseva je vezano za kretanje jedne ili
više konvertibilnih valuta. Međutim, postoje situacije kad se, usled ostvarivanja
zjedničkih ekonomskih i monetarnih ciljeva, među više država u okviru ekonomske
unije formira jedna valuta da bi se stabilizovale česte promene kurseva pojedinačnih
valuta. Kad je kretanje kursa jedne valute vezano za kretanje kurseva više valuta, tada
tu valutu nazivamo složena ili korpa valuta.
U najširem smislu, korpa valuta je kombinacija više valuta u određenim iznosima.

Može se čak reći da postoje različite korpe koje se baziraju na različitim sistemima.
Da se korpa valuta može koristiti, treba da je sačinjavaju valute koje su predmet
trgovanja na “spot” i “forward” deviznom tržištu. Formiranje neke korpe odnosno
određivanje dela koji ima jedna valuta u nekoj korpi treba da obavi zemlja članica čija
valuta treba da odigra vodeću ulogu u toj korpi.
Mada su danas u svetu poznate dve korpe valuta, postoji njih znatno više, koje
Međunarodni monetarni fond (IMF) vodi pod nazivom Sporazumi o kursevima
(‘Exchange Rate Arrangements’) za 145 zamalja, od kojih njih 101 participira u
jednom ili drugom Sporazumu. Tako je od ukupno 145 valuta u 1989.godini, njih 101
bilo vezano za jednu ili više valuta. 299
298
William T. Thornhill: Risk Management for Financial Institution, Bankers
Publishing Company, Rolling Meadows, Illinois, 1990. godine, str. 132.
299
Prema materijalima Narodne banke Jugoslavije iz 1989. godine, povezanost valuta
u svetu je bila: 37 valuta vezano je na američki dolar, 13 valuta vezano je na francuski
franak, 5 valuta vezano je na druge valute, 14 valuta vezano je na korpu valuta SDR,
24 valute vezano je međusobno pomoću korpe, 8 valuta vezano je preko Evropskog
monetarnog sistema. Dakle, od ukupno 145 valuta, 101 je povezana na napred
navedeni način. Od ostalih 44, 36 su valute pod nekom kontrolom, dok se samo 8
valuta kreće nezavisno.
372 BANKE I RIZICI

Jedna od prvih i najpoznatijih korpi je Specijalna prava vučenja ili skraćeno SDR
(‘Special Drawing Rights’). 300 Kada je formirana ova korpa 1967. godine (u 1969.
godini stupila na snagu), udeo u njoj su imale sve svetske valute kod kojih je obim
svetske trgovine iznosio najmanje 1 procenat. Tada je bilo 16 zemalja. Od 1. januara
1981. godine korpa sadrži samo 5 valuta: američki dolar (42 %), nemačku marku (19
%), japanski jen (15 %), englesku funtu (12 %) i francuski franak (12 %). Kurs korpe
SDR objavljuje dnevno IMF na bazi srednjih kurseva navedenih pet valuta prema
USD u podne u Londonu. Pored ovog kursa, skoro sve banke imaju i sopstvene
kurseve za SDR.
Druga važna korpa valuta je ECU (‘European Currency Unit’), sada EURO, koja je
osnovana rezolucijom Evropske zajednice (‘European Community’) 18. decembra
1978. godine. Ona je zamenila raniju korpu (‘Unit of Accounts’). Korpa je zasnovana
na učešću u celokupnoj nacionalnoj prizvodnji u Evropskoj ekonomskoj zajednici i
međusobnoj trgovini unutar 10 zemalja Zajednice. Kursevi unutar korpe u principu su
varijabilni, ali su periodi promena stvar međusobne konvencije (nakon pet godina i
slično). Kurs ECU-a zvanično objavljuje EEC Commission na bazi kurseva valuta iz
korpe prema američkom dolaru. S obzirom na mogućnost amortizovanja oscilacija
pojedinih valuta, ECU je mogao biti za banke koristan instrument zaštite od deviznog
odnosno valutnog rizika. Koeficijenti odnosa u korpi valuta vidljivi su u pregledu br.
13-1. .301
Pregled 13-1: Valute Evropske unije

1. Nemačka marka sa 0,719 odnosno 32,00 %
2. Funta sterling sa 0,878 odnosno 15,00 %
3. Francuski franak sa 1,310 odnosno 19,00 %
4. Italijanska lira sa 140,000 odnosno 10,20 %
5. Holandski gulden sa 0,256 odnosno 10,10 %
6. Belgijski franak sa 3,710 odnosno 8,20 %
7. Luksemburški franak sa 0,140 odnosno 0,30 %
8. Danska kruna sa 0,219 odnosno 2,70 %
9. Irska funta sa 0,00871 odnosno 1,20 %
10. Grčka drahma sa 1,15 odnosno 1,30 %
300
Glenn G. Munn: Encyclopedia of Banking and Finance, Eighth Edition, Revised
and Expanded, F.L. Gracia, Bankers Publishing Company, Boston, 1983. godine, str.
300-301 i 880.
301
BANKE I RIZICI 373

UKUPNO: 100,00 %
ECU odnosno EURO imao je važnu ulogu u Evropskom monetarnom sistemu pošto je
služio kao:
(1) bazična valuta (‘denominator currency’) za sistem fiksnih kurseva (‘central rate’),
(2) bazična valuta (‘denominator currency’) za kreditne aranžmane među monetarnih
vlasti članica,
(3) indikator za kretanje deviznih kurseva,
(4) platežno sredstvo za kompenzacije kod intervencija između centralnih banaka
članica.
Poslednja od navedenih funkcija ECU-a kao platežnog sredstva znači da je ECU isto
što i novac i može se koristiti kao novac u bankarstvu, iako ne postoji u obliku
novčanica i kovanog novca. Međutim, EURO kao takav utiče na to da valute članica
nemaju suviše velika kolebanja ni u kursevima ni u kamatnim stopama i za njih
predstavlja neku vrstu oslonca. U vreme nestabilnosti ovaj aspekt privlači investitore.
Od 1.januara 2001.godine, EURO postaje osnovna moneta plaćanja u Evropskoj uniji i

pojavljuje se u obliku novčanica i kovanog novca. Od 25 zemalja članica Evropske
Unije, njih 10 (Danska, Velika Britanija, Švedska, Češka, Poljska, Mađarska,
Rumunija, Estonija, Letonija i Litvanija), još uvek nisu prešle na evro. 302
13.1.2. Vrste deviznih kurseva

Devizni kurs je cena novca jedne zemlje u odnosu na novac druge zemlje ili devizni
kurs je cena jedne valute u obliku druge valute. 303 Devizni kurs može biti iskazan u
“oba pravca’, tj. koliko se jedinica strane valute dobija za jednu ili sto jedinica
domaće valute, ili koliko se jedinica domaće valute daje za jednu ili sto jedinica strane
valute. Postoje fiksni i fleksibilni odnosno plivajući devizni kursevi. Fiksni devizni
kursevi podrazumevaju institucionalizovane margine formiranja koje su nepromenljive
za određeni duži period, dok plivajući devizni kursevi podrazumevaju stalno menjanje
i njihovo usklađivanje sa ponudom i tražnjom na deviznom tržištu.
Prestankom važenja Bretton Woods sistema 1971. godine SAD napuštaju zlatni
standard i čvrsto vezivanje za granice kurseva (‘gold exchange standard’), 304 čime se
302
Podaci sa 01.01.2010.godine
303
Frank J. Fabozzi, Franco Modigliani and Michael G. Perri: Fundation of Financial
Market and Institutions, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1994. godine,
str. 467.
304
Bretton Woods Agreement donesen je na međunarodnoj monetarnoj konferenciji od
strane 44 nacije održanoj u Bretton Woods New Hempshire, 1-22.jula 1944. godine.
Tada je osnovan Međunarodni monetarni fond (IMF) i međunarodna banka za obnovu
i razvoj (IBRD), kao osnovne monetarne i finansijske institucije za miran i
prosperitetni razvoj ratom razorenih zemalja u Drugom svetskom ratu. Funkcija
374 BANKE I RIZICI

de facto prešlo na fluktuirajuće devizne kurseve. 305 To je uvelo jednu sasvim novu
monetarnu dimenziju u međunarodnoj trgovini, sa čime se poslovni i finansijski
partneri nisu do tada sretali. Umesto relativno čvrsto uspostavljenih deviznih kurseva
u odnosu na dolar odnosno na zlato, kada su oni u jednom dugom nizu godina držani
pod kontrolom centralnih banaka i oscilirali nešto preko dva procenta (u maksimumu),
fluktuirajući devizni kursevi su se menjali svakodnevno. To je umnogome doprinelo
većoj neizvesnosti kod obavljanja poslova sa inostranstvom kao i ozbiljnijem pristupu
kod donošenja poslovnih odluka u međunarodnoj trgovini robama, uslugama i
novcem.
Devizni kurs jedne valute prema drugoj može se formirati na osnovu jedne vodeće
konvertibilne valute i tako slediti njene oscilacije. Međutim, kurs valute može biti
vezan i za kretanje proseka više valuta (složene valute), čije učešće u proseku zavisi
od više elemenata kao što su: vrednost ukupne bruto nacionalne proizvodnje, obim
međusobne spoljnotrgovinske razmene, ‘težine’ određene pojedine valute u korpi, itd.
Takav pristup formiranja deviznih kurseva poznat je i pod imenom ‘korpa valuta’, što
smo već objasnili na primeru složenih valuta SDR-a i ECU-a odnosno EURA.
Na primeru utvrđivanja kursa dinara u odnosu na valute u svetu, koji se objavljuje

svakog radnog dana u kursnoj listi Narodne banke Srbije, navodimo kursnu listu
važnijih valuta objavljenu 20.februara 2010. godine u pregledu br. 13-2.
Pregled br. 13-2: Kursna lista važnijih valuta Narodne banke Srbije
Zemlja Valuta Važi za Kupovni za Srednji za Prodajni
devize devize devize za devize
Japan jen 100 77,8467 79,8019 81,7970
Kanada dolar 1 41,8183 41,9441 42,0699
Danska kruna 1 8,0032 8,0273 8,0514
Evropska unija euro 1 96,3353 98,7548 101,2237
Švajcarska franak 1 65,6951 67,3451 69,0287
V.Britanija funta 1 10,1226 112,8884 115,7106
MMF-a je da održava urednost valutnih plaćanja u međunarodnoj trgovini, dok

funkcija banke IBRD se ogledala u potpomaganju razvoja dugoročnih investicija u
produktivne svrhe. Glenn G. Munn and F.L. Gracia: Encyclopedia of Banking and
Finance, Eighth Edition, Revišed and Expanded, Bankers Publishing Company,
Boston, 1983. godine, str. 135.
305
BANKE I RIZICI 375

SAD dolar 1 71,4919 73,2874 75,1196
Vrednost dinara bila je vezana od 31. januara 1994. godine za nemačku marku, od
2000.godine ustanovljen je plivajući kurs.
Pored direktnog i indirektnog izražavanja kurseva ili običnih kurseva i kurseva

složenih valuta, postoje i tzv. ukršteni kursevi.306 Pod ukrštenim kursevima
podrazumevamo cene dve valute prema trećoj. Na primer, imamo da 1 američki dolar
vredi 1,1923 kanadska dolara ili 0,55540 britanskih funti sterlinga, te u slučaju
kupovine kanadskih dolara za funte diler treba 0,46582 britanskih funti sterlinga za
kupovinu jednog kanadskog dolara. Pregled br. 13-3. pokazuje ukrštene kurseve za
neke važnije valute:
Pregled br. 13-3: Ukršteni kursevi važnijih svetskih valuta

Britanska SAD Japanski Švajcarski Euro
funta dolar jen franak EMU
Britanska funta / 0,6355 0,004445 0,3874 0,3207
Kanadski dolar 1,4020 / 0,009140 0,5433 0,4496
Japanski jen 224,99 122,47 / 87,184 72,150
Švajcarski franak 2,5810 1,4684 0,01147 / 0,8278
Euro EMU 0,8689 1,3673 122,47 1,468 /
Svaka od glavnih valuta (kanadski dolar, britanska funta, nemačka marka), ima svoj
ukršteni kurs. Devizni dileri koriste valutne ukrštene kurseve za traženje povoljnih
prilika za valutne transakcije.
13.1.3. Teorije formiranja deviznih kurseva

Nema sumnje da su ponuda i tražnja osnovne poluge u formiranju deviznih kurseva na
deregulisanom i globalizovanom deviznom tržištu. Kod fiksnih deviznih kurseva to su
određene definisane margine ili granice do kojih se mogu ili “smeju” pomerati devizni
kursevi. Međutim, kod tržišnog formiranja deviznih kurseva deluju mnogobrojni
dugoročni i kratkoročni faktori. Teorije formiranja deviznih kurseva polaze od
različitih uslova i na različit način objašnjavaju formiranje deviznih kurseva. Najčešće
se u literaturi navode dva teorijska pristupa: (1) zakon jedne cene i (2) teorija pariteta
kupovnih snaga. 307
(1) Zakon jedne cene ili torija jedne cene polazi od toga da će cene identičnih dobara i
usluga biti jednake na svakom tržištu bez obzira koja ih zemlja proizvodi i nudi. Ako
je cena određenog proizvoda u SAD 100 američkih dolara, a cena takvog proizvoda
istog kvaliteta u Nemačkoj 200 nemačkih maraka, onda je kurs američkog dolara 2
nemačke marke. I obrnuto, jedna nemačka marka vredi pola američkog dolara.
306
Thomas Fitch: Dictionary of Banking Terms, Barron”s Business Guides, New York,
1990. godine, str. 170.
307
376 BANKE I RIZICI

Formiranje deviznog kursa na višem nivou, recimo 3 nemačke marke za jedan dolar,
značilo bi da je američki proizvod znatno skuplji na svetskom tržištu nego nemački,
što bi uticalo na smanjenje tražnje za ovim proizvodom. Slobodno delovanje tržišnih
snaga ponude i tražnje postepeno bi dovelo do svođenja deviznog kursa u realne
granice tj. do odnosa 2 marke za 1 dolar.
(2) Teorija pariteta kupovnih snaga ili skraćeno ‘PPP’ akcenat daje na promene
‘opšteg nivoa pariteta cena zemalja i na toj osnovi usklađivanje odnosno formiranje
deviznog kursa. Dakle, razlika između teorije jedne cene i teorije pariteta kupovnih
snaga je u tome što ova druga uzima u obzir promene opšteg nivoa cena umesto cena
individualnih roba i usluga. Praktično, to znači da će porast opšteg nivoa cena u jednoj
zemlji u odnosu na drugu dovesti do smanjenja (depresijacije) vrednosti njene valute u
odnosu na vrednost valute druge zemlje. Ako pretpostavimo da je u A zemlji došlo do
povećanja opšteg nivoa cena za 8 procenata, a u B zemlji je nivo cena ostao
nepromenjen, to znači, da će doći do depresijacije valute u prvoj zemlji u odnosu na
drugu za isti procenat (8 %). Izračunavanje deviznog kursa na elementima ove teorije
može se izraziti i pomoću sledeće formule:
nivo cena u zemlji A

devizni kurs =
nivo cena u zemlji B
Pored dobrih karakteristika ovog pristupa izračunavanju deviznih kurseva, postoje i

određeni nedostaci koje treba imati u vidu. Prvo, nije realna pretpostavka o potpunoj
homogenosti proizvoda u različitim zemljama. Drugo, nije realna potpuna
međunarodna razmenjivost robe i usluga. Treće, postoje različiti metodološki pristupi i
obračuni nivoa cena, što sve skupa treba imati u vidu prilikom praktične upotrebe
postulata ove teorije.
Imajući u vidu određene nedostatke navedene dve teorije, novije teorije formiranja
deviznih kurseva nastoje da u većoj meri obuhvate ključne od mnogobrojnih faktora
formiranja deviznih kurseva. Naime, savremene teorije formiranja deviznih kurseva
ističu četiri grupe faktora formiranja deviznih kurseva koji deluju u dužem
vremenskom periodu odnosno na duži rok:
(1) relativni nivo cena,

(2) spoljnotrgovinski režimi,
(3) izvozna i uvozna tražnja, i
BANKE I RIZICI 377

(4) produktivnost.308
Navedene grupe i faktori formiranja deviznih kurseva imaju dugoročne tendencije i

prilagođavanja, što je uslovljeno ekonomskom snagom zemalja i njihovom stopom
učešća u međunarodnoj trgovini. Dugoročna zakonitost podrazumeva da će zemlja sa
većim stopama rasta realnog društvenog proizvoda, manjim stopama rasta novčane
mase i povoljnijim kapitalnim performansama imati tendenciju poboljšanja spoljne
vrednosti svoje valute u odnosu na zemlje sa superiornim performansama.
Pored dugoročnih tendencija kretanja deviznog kursa, pojavljuju se i njegove

kratkoročne oscilacije kao posledica odnosa ponude i tražnje na deviznom tržištu. Na
kretanje obima i strukture ponude i tražnje, koji odnos određuje devizne kurseve u
kraćim periodima, deluje više faktora. Kratkoročne determinante deviznih kurseva su:
(1) domaća kamatna stopa, (2) inostrana kamatna stopa, (3) očekivana stopa inflacije
(domaće prema inostranoj), (4) očekivane promene prema izvozno-uvoznoj tražnji, (5)
očekivane promene u deviznim režimima, (6) očekivane promene u produktivnosti i
(7) interventne mere centralne banke.
13.1.4. Način formiranja deviznih kurseva

Postoje dva načina formiranja deviznih kurseva. Jedan je formiranje deviznih kurseva
na berzi (‘via meeting place’), a drugi je formiranje deviznih kurseva na
profesionalnom interbankarskom deviznom tržištu (‘over-the-counter’). Oba načina
predstavljaju različite oblike deviznih tržišta na kojima se formiraju devizni kursevi.
(1) Formiranje deviznih kurseva na berzi kao obliku deviznog tržišta, mada još postoji
u nekim evropskim zemljama, marginalnog je značaja. Naime, devizni kursevi se
formiraju na jednom centralnom mestu-sastanku na berzi, koji uključuje svakodnevne
sastanke predstavnika ovlašćenih banaka, predstavnika centralne banke i ovlašćenih
brokera. Na tom mestu - berzi vrši se kupoprodaja deviza i formira i objavljuje
zvanični kurs važnijih svetskih valuta u odnosu na domaću valutu.
Glavninu ponude i tražnje deviza na ovom tržištu čine ponuda i tražnja deviza
prisutnih ovlašćenih poslovnih banaka i brokera, koji kupuju i prodaju devize
uglavnom za potrebe svojih komitenata. Devizni kurs je rezultat te ponude i tražnje,
formira se svakodnevno i važi do sledećeg sastanka na berzi. Na ovim sastancima
predstavnici centralne banke, po potrebi, intervenišu određenim kupovinama ili
prodajama deviza iz deviznih rezervi u cilju usmeravanja visine kursa u željenom
pravcu.
(2) Međubankarsko ili interbankarsko devizno tržište je tzv. “OTC” tržište, koje čini
mreža komercijalnih banaka, centralne ili centralnih banaka, brokera i komitenata,
koji komuniciraju jedan sa drugim teleksom, telefonom, kompjutrskom mrežom preko
308
Ibidem, str. 544.
378 BANKE I RIZICI

glavnih svetskih finansijskih centara (New York, London, Tokio, Frankfurt). I trgovci
devizama čine tržište ili spekulišu u različitim valutama obično anticipirajući buduće
apresijacije jačih valuta prema slabijima putem deviznog forvard tržišta i tržišta
valutnih fjučersa.
Učesnici na “OTC” tržištu kontaktiraju i vrše kupoprodaju preko svih navedenih veza.
“OTC” tržište je otvoreno 24 časa, trguje se uglavnom glavnim devizama, a kursevi se
menjaju praktično svakog sekunda. Dileri koji obavljaju ove poslove u bankama imaju
široka ovlašćenja, pošto moraju odlučivati svakog trenutka šta kupiti, a šta prodati.
Izloženost deviznom riziku na ovom tržištu je velika i zato se koriste sve raspoložive
tehnike i instrumenti zaštite od mogućih gubitaka.
13.2. FUNKCIJE I STRUKTURA DEVIZNOG TRŽIŠTA
13.2.1. Pojam i uloga deviznog tržišta

Deviznim tržištem se smatraju novčane transakcije kojima se razmenjuju ili
transferišu razne vrste valuta između različitih ekonomskih subjekata ili rezidenata.
Drugim rečima, devizno tržište je sučeljavanje ponude i tražnje različitih deviza. To
znači da se na deviznom tržištu kupuje i prodaje specifična roba-devize, koja kao i
svaka druga roba ima svoju svakodnevnu cenu. Cena pojedinih valuta zavisi od
ponude i tražnje deviza na deviznom tržištu. Najveći obim deviznih transakcija na
deviznom tržištu odnosi se na potraživanja nominirana u stranoj valuti, koja se nalaze
u formi depozita na računima kod stranih banaka. Ova potraživanja su rezultat
ekonomskih i finansijskih odnosa rezidenata jedne zemlje i nerezidenata drugih
zemalja i čine osnovni predmet kupoprodaje deviza na deviznom tržištu.
Mada je jasno da svaka zemlja nastoji da zaštiti svoju novčanu jedinicu u nacionalnim
okvirima, nije moguć razvoj pa čak ni opstanak u savremenim uslovima bez
intenzivne razmene i povezivanja svake zemlje sa svetskim razvojnim, ekonomskim i
finansijskim tokovima. Procesi globalizacije svakim danom sve više uklanjaju barijere
i proširuju načine i puteve za veći stepen integracije svake zemlje u finansijske tokove
svetske privrede. Zato se danas može govoriti da devizno tržište, pored lokalnog,
može imati i regionalni, međunarodni pa i svetski karakter. S obzirom da ne postoji
kategorija svetskog novca (tu ulogu obično igra najjača ili nekoliko najjačih
nacionalnih valuta), to se putem mehanizma deviznog tržišta omogućava vršenje
platnog prometa odnosno plaćanje i naplata roba i usluga između ekonomskih
subjekata i rezidenata u različitim zemljama sa različitim novčanim sredstvima
plaćanja.
BANKE I RIZICI 379

Zemlje koje danas čine svetsko devizno tržište imaju liberalizovane devizne sisteme i
konvertibilne nacionalne valute, od kojih sledećih deset dominira:
(1) SAD dolar (USD),

(2) Evropska unija (EUR),
(3) Britanska funta (GBP),
(4) Japanski jen (JPY),
(5) Švajcarski franak (CHF),
(6) Kanadski dolar (CAD),
Poslovne banke su glavni posrednici na deviznom tržištu gde se trguje nacionalnim

valutama. Glavni svetski centri u kojima se obavlja najveći deo poslova deviznog
tržišta su: Njujork, London, Frankfurt, Cirih i Tokijo. Poslovi se obavljaju tokom
celog bankarskog radnog dana, koji je po konvenciji povezan sa radnim vremenom
njujorških banaka. Glavna telekomunikaciona mreža deviznog tržišta je SWIFT. 309
Ovaj telekomunikacioni sistem širom je otvorio vrata elektronskom bankarstvu i
postao snažan faktor globalizacije deviznog tržišta.
13.2.2. Učesnici na deviznom tržištu

Proces kupovine i prodaje deviza i međunarodnog plaćanja obavljaju banke. Međutim,
većina komercijalnih banaka traži devize, kao jednu od usluga koje one obezbeđuju za
svoje komitente i klijente, ali se ova usluga ne odnosi na njen centralni proizvodno-
uslužni miks. Banke obično učestvuju u maloprodajnom delu ovog tržišta i traže od
korespondentskih banaka u glavnim finansijskim centrima da izvrše njihove naloge.
Banke, koje su ovlašćene da trguju novcem na kontinuiranoj bazi (‘market makers’) su
učesnice na interbankarskom tržištu deviza i održavaju kontinuitet pozicije na ovom
tržištu (slika br. 13-1.).
Na deviznom tržištu se pojavljuju sledeći učesnici: 310
309
SWIFT je skraćenica naziva: Society for Worldwide Interbank Financial
Telecommunication, što u prevodu znači: Društvo za međunarodne međubankarske
finansijske telekomunikacije. SWIFT je 1973. godine osnovalo 239 banaka iz 15
zemalja (Austrija, Belgija, Francuska, Italija, Kanada, Luxemburg, Holandija,
Norveška, SR Nemačka, Švedska, Švajcarska, SAD i Velika Britanija) kao
kooperativno društvo odnosno neprofitnu organizaciju sa sedištem u Brislu.
Jugoslavija je 5. juna 1989. godine postala punopravni aktivni član SWIFT-a, kada se
u ovu telekomunikaciju uključuju skoro sve naše banke. Vidi o tome detaljnije: Željko
Stojanović: SWIFT ulaznica za elektronsko bankarstvo, časopis Jugoslovensko
bankarstvo br.3, Udruženje banaka Jugoslavije, Beograd, mart 1989. godine, str. 60-
61.
310
Dr Srboljub Jović: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990. godine, strana 533.
380 BANKE I RIZICI

(1) poslovne banke,
(2) centralne banke,
(3) uvoznici,
(4) izvoznici, i
(5) drugi specijalizovani subjekti.
Specijalizovani
subjekti
Banka
Centralna DEVIZNO TR@I[ TE Dr` ava

banka
Banka Banka
Uvoznik Izvoznik
Slika br. 13-1: Uprošćena šema deviznog tržišta
Ključna uloga na deviznom tržištu pripada poslovnim bankama. Preko poslovnih

banaka se vrši razmena nacionalnih valuta na interbankarskom tržištu, a one se na
deviznom tržištu pojavljuju kao učesnici za svoje potrebe, za potrebe svojih
komitenata, te kao debitori odnosno kao kreditori. Centralne banke imaju na deviznom
tržištu regulatornu i interventnu ulogu i pojavljuju se na deviznom tržištu u cilju
održavanja odgovarajućeg obima i strukture ponude i tražnje radi stabilnosti deviznog
kursa i sprovođenja mera monetarne politike.
Uvoznici i izvoznici, kao krajnji potrošači deviza, kupuju odnosno prodaju devize na
deviznom tržištu da bi omogućili ostvarivanje novog poslovnog odnosno prometnog
ciklusa. Konačno, na deviznom tržištu se pojavljuju i specijalni učesnici kao što su
portfolio menadžeri i devizni brokeri. Prvi rade za račun svojih komitenata i cilj im je
poboljšanje strukture aktive i ostvarivanja zarade, a drugi formiraju zaradu na osnovu
naloga za kupovinu i prodaju deviza.
BANKE I RIZICI 381

Generalno gledano, postoje četiri razloga ili motiva zbog kojih se ekonomski subjekti
pojavljuju na deviznom tržištu bilo da su kupci ili prodavci strane valute ili pak da su i
jedno i drugo. To su: (1) komercijalni razlozi, (2) kratkoročne transakcije, (3)
spekulacije i (4) specifične ekonomske potrebe. 311
(1) Komercijalni razlozi obično uključuju transakcije kao što su putovanja u

inostranstvo, kupovina inostranih vrednosnih papira, prodaja fabrika ili opreme na
područja sa drugom valutom, provizije i učešća primljena iz inostranstva i
redovna plaćanja za uvoz ili prilivi od izvoza.
(2) Kratkoročne transakcije odnose se na transakcije na novčanim tržištima, kada
investitori očekuju veći prinos na određena ulaganja u inostranstvu uključujući i
rizik mogućih promena u deviznom kursu. Te novčane odnosno devizne
kratkoročne transakcije nazivaju se vrućim novcem (‘hot money’) i često se štite
od rizika hedžingom.
(3) Špekulacije su takođe jedan od razloga pojavljivanja na deviznom tržištu. Suština
poslovne špekulacije na deviznom tržištu je u tome da neko planira da kupi nešto
što mu ne treba, ali očekuje da će prodajom toga kasnije ostvariti profit, ili planira
da proda i isporuči nešto u budućnosti što nema, ali što se nada da će kupiti
kasnije po nižoj ceni pre ispunjavanja obaveze isporuke.
(4) Specifične ekonomske potrebe su razlozi da se na deviznom tržištu pojave
organizacije ili njihovi klijenti i centralna banka za potrebe intervencija na spot ili
fjučer tržištu da ojača ili oslabi svoju valutu u odnosu na druge.
13.2.3. Funkcije i struktura deviznog tržišta

Devizno tržište se danas smatra najvećim tržištem, kako po obimu transakcija tako i
po geografskoj obuhvatnosti. Takođe spada u najrizičnije oblike tržišta. Transakcije se
obavljaju veoma brzo i sadrže veoma velike vrednosti, usled čega su i rizici srazmerno
visoki. Glavne transkacije na deviznom tržištu obavljaju banke vršeći kupoprodaju
depozita po viđenju denominovanih u različitim nacionalnim valutama. Upravo zbog
toga su i rizici u najvećoj meri locirani u poslovnim bankama.
Funkcije deviznog tržišta mogu se izraziti kao: (1) ostvarivanje devizne likvidnosti,
(2) ostvarivanje kliringa, (3) ostvarivanje zaštite od deviznih rizika i (4) ostvarivanje
odgovarajuće zarade na neusklađenim promenama deviznih kurseva i kamatnih stopa.
Pri tome, treba imati u vidu da je devizno tržište veoma složen mehanizam. U
literaturi se ova složenost iskazuje preko ‘tri C’, valuta, kredit, zemlja (‘currency’,
‘credit’ i ‘country’), kao važnih izvorišta rizika za učesnike na deviznom tržištu.
Na deviznim tržištima obavljaju se razne vrste poslova. Njih autori različito

klasifikuju i svrstavaju u veći ili manji broj grupa srodnih poslova ili deviznih
311
William T. Thornhill: Risk Management for Financial Institution Applying Cost-
Effective Controls and Procedures, Bankers Publishing Company, Rolling Meadows,
Illinos, 1990. godine, str. 132.
382 BANKE I RIZICI

transakcija. Otuda se smatra da je savremeno devizno tržište jedna višedimenzionalna
finansijska struktura i njegova podela može se izvršiti na:
(1) promptno ili spot (‘spot’) devizno tržište,

(2) terminsko ili forvard (‘forward’) devizno tržište,
(3) tržište valutnih opcija (‘options’), i
(4) tržište valutnih fjučersa (‘futures’).
Obavljanje promptnih i terminskih transakcija ne obezbeđuje dovoljnu zaštitu interesa

učesnika tj. kupaca i prodavaca deviza na deviznom tržištu. Složenost poslova i
transakcija nameće potrebu jače zaštite, pa se kao posledica toga pojavljuju novi
načini poslovanja poznati kao finansijske i valutne inovacije.
13.2.4. Obeležja savremenog deviznog tržišta

Osnovno obeležje savremnog svetskog finansijskog odnosno deviznog tržišta je
njegova promenljivost, što ga čini sve više rizičnim. Česte promene u odnosima
ponude i tražnje novca i deviza donose učesnicima u međunarodnoj trgovini robama,
uslugama, vrednosnim papirima i novcem neočekivane rizike i gubitke. Nema tako
savršenih metoda predviđanja promena deviznog kursa odnosno izloženosti riziku
deviznog kursa koje bi omogućile učesnicima u međunarodnim finansijskim
transakcijama da izbegnu rizik deviznog kursa. Rešenja se traže u obavljanju dodatnih
finansijskih i deviznih operacija, pomoću kojih se može devizni rizik pokriti, ili u
potpunosti eliminisati i tako se od njega zaštititi.
Finansijske inovacije su napredne izmene ili modifikovanje uloge banaka i

finansijskih institucija u sistemu plaćanja, kao posrednika između ponuđača i
korisnika sredstava. Na primer, tehnološka inovacija kao što je elektronski prenos
novca (plaćanje) zamenila je čekove elektronskim zaduživanjem i odobravanjem
računa. Međutim, finansijske inovacije su nastale i iz potrebe da se učesnici u
finansijskim transakcijama zaštite od izloženosti riziku deviznog kursa. Među takve
spadaju: forvard ugovori, fjučers ugovori, opcije i svopovi.
Takvi metodi, postupci i operacije nazvani su finansijske inovacije. Smatra se da

postoje dva ključna razloga za nastanak i razvoj finansijskih inovacija. Prvi, da se
izbegnu propisi i pronađu “pukotine” u poreskim propisima. Drugi, da je osnovni
razlog želja za distribucijom rizika među učesnicima na tržištu. Među najvažnije
razloge za nastanak finansijskih inovacija spadaju: 312
312
Frank J. Fabozzi, Franco Modigliani and Michael G. Perri: Fundation of Finansial
Market and Institutions, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, New Jersey, 1994. godine,
BANKE I RIZICI 383
(1) povećana nestabilnost kamatnih stopa, porast inflacije i promene deviznih

kurseva
(2) napredak u kompjuterskoj i telekomunikacionoj tehnologiji,
(3) veća sofisticiranost i obučenost profesionalnih učesnika na tržištu,
(4) konkurencija finansijskih posrednika,
(5) želje da se zaobiđu postojeći propisi i poreski zakoni, i
(6) promena globalnih obrazaca finansijskog bogatstva.
13.3. VRSTE IZLOŽENOSTI RIZIKU DEVIZNOG KURSA
13.3.1. Suština izloženosti riziku deviznog kursa

Sve do uvođenja plivajućih odnosno promenljivih deviznih kurseva, valutni rizik u
međunarodnoj razmeni bio je zanemariv. Međutim, uvođenjem fluktuirajućih deviznih
kurseva pojavila se i nesigurnost učesnika u međunarodnoj razmeni da će se ona
obaviti na ekvivalentnoj osnovi. Naime, nastale su nove okolnosti u kojima nema
sigurnosti baš usled velikih mogućih oscilacija u deviznim kursevima da će se za robu
ili usluge čija je vrednost izražena u stranom novcu dobiti adekvatan odnosno
planirani iznos domaće valute, koji bi bio dovoljan da pokrije troškove i planiranu
odnosno predviđenu dobit.
U takvim nesigurnim uslovima poslovanja učesnici u međunarodnoj razmeni, među

kojima su u najvećoj meri banke, izloženi su rizicima promene deviznih kurseva.
Smatra se da postoje tri moguće vrste izloženosti banke valutnom riziku:
(1) transakciona izloženost.

(2) bilansna izloženost, i
(3) ekonomska izloženost,
Komponente ili elementi izloženosti riziku deviznog kursa su: (1) domaća valuta, (2)
strana valuta i (3) vreme. Kad postoji podudarnost u valuti u kojoj se izražava
prodajna cena transakcije i troškovi transakcije, tada ne postoji valutna izloženost
riziku deviznog kursa. Ako postoji i podudarnost u vremenu nastajanja obaveze i
njenog plaćanja, nema vremenske izloženosti riziku deviznog kursa.
13.3.2. Transakciona izloženost riziku deviznog kursa

Transakciona izloženost riziku deviznog kursa podrazumeva vremensku
nepodudarnost između nastanka odnosno preuzimanja obaveze po jednoj finansijskoj
transakciji i njenog izmirivanja odnosno plaćanja. Stoga se pod transakcionim rizikom
promene deviznog kursa podrazumeva moguće ostvarenje gubitka usled neostvarene
planirane zarade na deviznim transakcijama, u odnosu na ugovorenu odnosno domaću
valutu, u kojima prodajna cena i troškovi nisu u istoj valuti. U transakcionoj
str. 54.
384 BANKE I RIZICI

izloženosti riziku prisutna su sva tri elementa izloženosti: vreme, domaća valuta i
strana valuta.
Navodimo karakteristike transkacione izloženosti riziku deviznog kursa: 313
(1) nepodudarnost između valute u kojoj se izražava cena i valute u kojoj se

izražavaju troškovi;
(2) dobici i gubici su izazvani razlikama između planiranih kurseva korišćenih
prilikom određivanja cena i kurseva ostvarenih u trenutku naplate, kad se vrši
konverzija iz valute prodaje u valutu troškova; dakle, dobici i gubici su razlika
između iznosa rizika konvertovanog: a) po planiranoj stopi i b) po stvarno
ostvarenom kursu;
(3) određivanje vremena konverzije valuta je veoma važno, ako se žele povezati
stavke u valuti koje će se konvertovati.
Banke i preduzeća komitenti banke koji su se opredelili za dugoročno poslovanje na

međunarodnom tržištu permanentno su izloženi transakcionim rizicima deviznog
kursa pošto, po pravilu, u svakom poslu postoji duža ili kraća vremenska distanca
između zaključenja posla i izvršenja posla odnosno njegove naplate ili likvidacije. Ta
vremenska distanca predstavlja moguće izvorište transakcionog rizika deviznog kursa.
13.3.3. Bilansna izloženost riziku deviznog kursa

Bilansna izloženost riziku deviznog kursa naziva se još i konverzionom,
računovodstvenom ili translacionom. Suština bilansne izloženosti riziku deviznog
kursa je u uticaju promene kurseva na pozicije aktive i pasive u bilansu stanja i
bilansu uspeha banke između dva perioda koje nisu u domaćoj valuti. To znači da se
imovina, potraživanja, kapital i obaveze banke, koji su denominirani u stranoj valuti,
bilansiraju ili prevode u domaću valutu.
Promene u kursevima između ta dva perioda u kojima se bilansiranje vrši, mogu

izazvati bilansnu izloženost riziku deviznog kursa odnosno po ovom osnovu pojavu
gubitaka ili dobitaka. Ovaj posao postaje još složeniji ako banka ima svoje afilijacije u
inostranstvu (supsidijere), pa i njihove bilanse treba izraziti u domaćoj valuti matične
banke. Transakciona izloženost riziku deviznog kursa kroz prevođenje pozicija bilansa
313
BANKE I RIZICI 385

stanja i uspeha banke i bilansa stanja i uspeha supssidijara banke u domaću valutu
matične banke može se izraziti i pomoću sledećih jednačina: 314
 translaciona  strana   strana   teku}i 
  
 izloènost banke  aktiva   pasiva   devizni kurs 
 
 izloènost    priliv na   odliv sa   dugorocni  denomi. u
  gotovina    racune    racuna   dug    valu. razl. 
 subsidijara          od maticne 
 
Pored bilansnog efekta izloženosti riziku deviznog kursa, treba imati u vidu da se
‘dobar deo’ efekata nalazi skriven i u računovodstvenim metodama kojima se bilansni
efekti prevode na domaću matičnu valutu. Ovi metodi ne samo da imaju važan uticaj
na visinu ostvarenih i neostvarenih gubitaka/zarada već imaju i značajne poreske
implikacije.
Ključno pitanje bilansne izloženosti je kurs po kome se vrši konvertovanje stavki

bilansa izraženih u stranoj valuti u domaću matičnu valutu. O postupku ne postoje u
svetu usaglašena mišljenja. Prve u svetu su SAD izradile Finansijski računovodstveni
standard (‘Financial Accounting Standard’, skraćeno FSA - 52), koji je počeo sa
primenom 1982. godine. Slična metodologija se primenjuje i u Velikoj Britaniji pod
nazivom Exposure Draft 27 ili skraćeno ED 27. 315
13.3.4. Ekonomska izloženost riziku deviznog kursa
Ekonomska, buduća ili očekivana izloženost riziku deviznog kursa podrazumeva
buduće relativne promene cena valuta koje bi mogle imati uticaja na efekte poslovanja
banke u njenoj bližoj ili daljoj budućnosti. Dakle, suština ekonomske izloženosti
riziku reviznog kursa svodi se na izloženost riziku koja rezultira iz realne promene
kursa valuta u odnosu na valute konkurenata odnosno koja ima suprotan efekat na
konkurentske troškove, prodaju, profit i procenat učešća na tržištu. Bitne
karakteristike ekonomske izloženosti valutnom riziku su: 316
(1) da nastaje pre ekonomske transakcije i obično određuje da li će do nje doći,

(2) da je vezana za realne, a ne nominalne promene kurseva,
(3) da se generalno može reći da se ne pojavljuje u finansijskim izveštajima,
(4) da može da utiče na našu domaću prodaju u domaćoj valuti, i
(5) da teži da ima različite vremenske raspone.
Sagledavanje budućih efekata promena realnih deviznih kurseva je veoma značajan,

ali i složen posao predviđanja od strane ekonomskih subjekata uključenih ili koji se
314
Richard M. Levich and Glas G. Wihlberg: Exchange Risk and Exposure, Lexington
Books, New York, 1989. godine, str. 24-25. prema mr Periši Ivanoviću: Zaštita od
rizika deviznog kursa Hedžing na deviznom tržištu, Accout, Novi Sad, 1994. godine,
str. 48-49.
315
Vidi o tome detaljnije u navedenoj literaturi pod prethodnom fusnotom, str. 50-56,
kao i u knjizi: Rizici u bankarskom poslovanju, redaktor: dr Branko Vasiljević,
FOKUS, Beograd, 1990. godine, str. 73.
316
386 BANKE I RIZICI

žele uključiti u međunarodnu razmenu. Ovaj posao je od izuzetnog značaja za
dugoročne aranžmane kao što su osnivanje filijala odnosno supsidijara u inostranstvu,
zatim kad treba proceniti dugoročne ekonomske i finansijske trendove i, u okviru njih,
efekte promena realnih deviznih kurseva. Postoje metode kojima se vrši predviđanje
promena deviznih kurseva, koje se mogu svrstati u dve grupe: (1) ekonometrijski
modeli uz pomoć matematičkih obrazaca i (2) subjektivne procene tima eksperata ili
pojedinaca relativnih varijabli na kretanje visine kurseva. 317
Bitna je činjenica da je ekonomska izloženost riziku deviznog kursa dinamička

kategorija, da se teško projektuje i da predstavlja deo ukupnog rizika deviznog kursa.
U tom kontekstu neophodan je adekvatan stručno-analitički pristup konceptu ukupnog
deviznog rizika od strane menadžment tima banke imajući u vidu kako statički tako i
dinamički aspekt ove kategorije izloženosti banke riziku.
13.4. OBLICI UPRAVLJANJA RIZIKOM DEVIZNOG KURSA
13.4.1. Proces upravljanja rizikom deviznog kursa

Upravljanje rizikom deviznog kursa podrazumeva da svaka banka ili korporacija:
(1) poznaje oblike vlastite izloženosti riziku deviznog kursa i da ih može

identifikovati (transakciona, bilansna i ekonomska),
(2) ima svoj stav o riziku deviznog kursa (averzija prema riziku, traženje rizika,
selektivan pristup ili tolerantni nivo rizika),
(3) formira adekvatnu organizacionu strukturu za upravljanje rizikom deviznog kursa
(organizacionu jedinicu ili više međusobno povezanih izvršilaca, koji će
kontinuirano delovati u pravcu zaštite od rizika deviznog kursa),
(4) raspolaže specifičnim kadrovima koji će obaviti poslove zaštite od izloženosti
riziku deviznog kursa (poslove na spot i forvard tržištu uz korišćenje fjučersa,
opcija i svopova mogu obaviti samo uskospecijalizovani stručni kadrovi za ove
poslove),
(5) obezbedi takve poslovne procedure, koje će preventivno delovati na samnjenje
interne izloženosti riziku deviznog kursa (pošto su ovo poslovi sa efektima na
vanbilansne pozicije, neophodne su poslovne procedure, koje će vršiti dodatnu
zaštitu od mogućih rizičnih postupaka zaposenih).
Polazeći od celine procesa upravljanja izloženosti riziku deviznog kursa, suština

upravljanja rizikom deviznog kursa vidi se iz glavnih komponenti valutnog
317
Ibidem, str. 74-75.
BANKE I RIZICI 387
menadžmenta (definisanje, identifikacija, analiza, strategija, integracija i taktika),
prikazanih detaljnije u pregledu br. 13-4. 318
Pregled br. 13-4: Glavne komponente valutnog menadžment procesa

I. Definisanje izloženosti: a) transakciona
b) translaciona
c) ekonomska
II. Identifikovanje postojećih i u a) izveštajni sistemi:
projektima datih izloženih - unutrašnje pozicije
pozicija - eksterni podaci
b) sistemi prognoziranja
III. Analiza mogućih udara a) efekti predviđanja pomeranja deviznih
kurseva na zajedničku poziciju
IV. Uspostavljanje strategije a) troškovi / rizik analiza
b) upotreba matematičkih sredstava
V. Integracija sa finansijskim a) koordinacija sa menadžmentom likvidnosti
menadžmentom b) poresko uvažavanje
c) personalne implikacije
VI. Taktika za primenu strategije a) selekcija hedžing tehnika:
- interne
- eksterne
b) regulativna ograničenja
Dakle, suštinu pravljanja deviznim kursem čine glavne komponente valutnog

menadžmenta i to:
(1) definisanje izloženosti,

(2) identifikovanje postojećih i u projektima datih pozicija,
(3) analiza mogućih udara,
(4) uspostavljanje strategije,
(5) integracija sa finansijskim menadžmentom i
(6) taktika za primenu strategije.
13.4.2. Oblici upravljanja rizikom deviznog kursa

Polazeći od mnogobrojnih vrsta poslova i aranžmana u spoljnotrgovinskim
aktivnostima banaka i korporacija, razvili su se i brojne eksterne tehnike i instrumenti
za zaštitu od izloženosti riziku deviznog kursa. One se mogu različito grupisati. Jedna
318
Andreas R. Prindl: Foreign Exchange Risk, John Willey & Sons, New York, 1985.
godine, preuzeto od: Mr Periša Ivanović: Zaštita od rizika deviznog kursa - Hedžing
na deviznom tržištu, Account, Novi Sad, 1994. godine, str. 68.
388 BANKE I RIZICI

od korisnih i logičnih podela je da se svi oblici zaštite od izloženosti riziku deviznog
kursa mogu svrstati u tri grupe: 319
(1) tehnike i instrumenti koji se koriste na deviznim i novčanim tržištima,

(2) tehnike koje proizilaze iz tehnike fakturisanja, cena, prodaje i kupovine,
(3) trgovinski aranžmani.
Navedene grupe tehnika i intrumenata omogućavaju pokrivanje, minimiziranje i

izbegavanje rizika deviznog kursa na deviznom tržištu, kao što prikazuje pregled br.
13-5.320
Pregled br. 13-5: Modaliteti zaštite od izloženosti riziku deviznog kursa

POKRIVANJE DEVIZNE MINIMIZIRANJE IZBEGAVANJE
IZLOŽENOSTI DEVIZNE DEVIZNE
IZLOŽENOSTI IZLOŽENOSTI
Vreme Vreme i Valuta
valuta
Uzajmljivanje Forvard Spot Prilagođavanje Lizing
Investiranje Mečevanje cena Faktoring
Ubrzavanje Opcije Upravljanje Forfetiranje
Usporavanje Fjučersi aktivom i pasivom Mehanizam
Valutni neting refakturisanja
(sparivanje) Izvozne devizne
garancije
Ostati po strani
Barter
Devizni računi
Zaštita od izloženosti riziku deviznog kursa najefikasnije se sprovodi kombinacijom

eksternih i internih tehnika i instrumenata. Kad je reč o bankama, one su najviše
uključene u transakcije na deviznim i finansijskim tržištima pa se u najvećoj meri
služe tehnikama i instrumentima pogodnim za zaštitu na deviznom i finansijskom
tržištu. Proizvodne i spoljnotrgovinske organizacije koriste i niz drugih tehnika i
instrumenata, kojima se minimizira ili izbegava izloženost riziku deviznog kursa.
319
Mr Periša Ivanović: Zaštita od rizika deviznog kursa - Hedžing na deviznom tržištu,
Account, Novi Sad, 1994. godine, str. 93.
320
Ibidem, str. 94.
BANKE I RIZICI 389
13.4.3. Klasicni oblici zaštite od deviznog rizika
Klasične transakcije na deviznom tržištu su promptne ili ‘spot’ transakcije, koje se
obavljaju u roku od dva radna dana, i terminske ili ‘forward’ transakcije, koje se
obavljaju na određeni termin u budućem periodu. 321
(1) Promptne ili spot (‘spot’) transakcije obavljaju se na spot deviznom tržištu. Spot
transakcije izvršavaju se u roku od dva radna dana, izuzev promena u američke i
kanadske dolare, koje se izvršavaju u toku jednog radnog dana. Većina stranih valuta
se kotira direktno, što znači, da se cena strane valute izražava u jedinicama domaće
valute. U SAD, na primer, to bi značilo odnos strane valute prema dolaru odnosno
koliko se domaće valute, recimo američkih dolara, mora dati da bi se kupilo jedna ili
100 nemačkih maraka. Izuzetak od ovoga su anglosaksonske valute (britanska funta,
irska funta, australijski dolar, novozelandski dolar i euro), kod kojih se primenjuje
indirektna kotacija, gde se cena domaće valute izražava u jedinicama strane valute (na
primer: jedna britanska funta vredi 1,58 američkih dolara).
(2) Terminske ili forvard (‘forward’) transakcije podrazumevaju obavezu da se kupi ili
proda određen iznos strane valute na neki budući dan ili u okviru određenog perioda
po kursu navedenom u zaključenom ugovoru. Najviše se koriste na evropskom
deviznom tržištu. Devizni forvard kursevi mogu biti kao forvard premijum i forward
diskont kurseva. Forvard kurs i spot kurs su dva različita kursa. Kad je forvard kurs
veći od spot kursa, onda je to forvard premijum strane valute, a ako je niži govorimo o
forvard diskontu strane valute. Na valute u premijumu i diskontu utiču visine
kamatnih stopa. Ako je valuta sa višom kamatnom stopom, ona je u diskontu prema
valuti sa nižom kamatnom stopom. Valuta sa nižom kamatnom stopom će biti u
premijumu prema valuti sa višom kamatnom stopom.
13.4.4. Savremeni oblici zaštite od deviznog rizika

Savremene uslove poslovanja karakterišu brze ekonomske promene, nestabilnost
finansijskog i deviznog tržišta, što se manifestuje u povećanoj izloženosti rizicima
dezivnog kursa. U takvim uslovima, obavljanje deviznih i valutnih transakcija na
klasičan način ne obezbeđuje u dovoljnoj meri zaštitu učesnika u međunarodnim
finansijskim poslovima od mogućih deviznih rizika. Upravo iz tih razloga, učesnici na
deviznom tržištu koriste savremene oblike zaštite od izloženosti riziku deviznog kursa.
To su određene modifikacije klasičnih terminskih (‘forward’) deviznih transakcija,
koje na različite načine zaštićuju partnere u obavljanju deviznih poslova sa deviznim
rizikom.
Učesnici na deviznom tržištu su pod stalnim ‘pritiskom’ pronalaženja novih načina

zaštite od valutnih rizika. Globalizacija međunarodnog finansijskog tržišta i
mogućnost da se poslovi brzo obave sa više učesnika ubrzano dovode do pronalaženja
321
David F. DeRosa: Managing Foreign Exchange Risk Strategies for Global
Portfolios, Probus Publishing Company, Chicago, Illinois, 1991. godine, str. 10.
390 BANKE I RIZICI

novih modela, koji učesnike na različite načine štite od izloženosti riziku deviznog
kursa. Dosadašnja praksa afirmisala je nekoliko načina obezbeđenja učesnika od
izloženosti riziku deviznog kursa, kao što su: 322
(1) pokrivanje rizika deviznog kursa (‘covering’),
(2) zaštita od rizika deviznog kursa (‘hedging’), i
(3) eliminisanje rizika deviznog kursa (‘swapping’).
Za štićenje učesnika na deviznom tržištu od izloženosti riziku deviznog kursa važne

su: finansijske veštine, primenjene tehnike i vrsta instrumenata prilikom izbora načina
pokrivanja, zaštite ili eliminisanja rizika deviznog kursa.
Pokrivanje (“covering”) rizika deviznog kursa znači da treba kreirati tok date valute u
suprotnom smeru od onog toka koji proizvodi izloženost riziku deviznog kursa i u
istom vremenskom roku odnosno periodu. To znači da je u pitanju štićenje budućeg
deviznog priliva ili odliva od promene deviznog kursa po osnovu izvoza, uvoza,
primanja dividendi, otplate uzetog finansijskog kredita u inostranstvu itd.
Zaštita (“hedging”) predstavlja finansijsku strategiju minimizacije rizika i sastoji se od

dve finansijske transakcije čiji su rezultati divergentni u slučaju promene nekog od
kritičnih faktora na finansijskom tržištu, kao što su kamatna stopa (hedžing kamatne
stope, što smo već obradili) i devizni kurs (valutni hedžing, što ćemo ovde obraditi).
Naime, kod valutnog hedžinga reč je o zaštiti vrednosti aktive locirane u stranoj
zemlji i budućih prihoda koje donosi ta aktiva.
Eliminisanje rizika valutnog kursa vrši se pomoću valutnog svopa (‘currency swap’)
odnosno svopa deviznog kursa bilo da je u kombinaciji sa svopom kamatne stope ili
ne. U valutnom svopu menja se jedna valuta za drugu valutu po ugovorenom
deviznom kursu. Drugim rečima, imalac koji ima višak jedne vrste deviza menja taj
višak za drugu vrstu valute koja mu je potrebna, bilo za popravljanje tržišne
likvidnosti ili pak za obezbeđenje finansiranja po nižoj stopi, što uključuje i unakrsni
valutni svop (‘cross currency swap’).
Poslovi zaštite od izloženosti riziku deviznog kursa u praksi se obavljaju pomoću

određenih tehnika i instrumenata uz korišćenje određene poslovne procedure. Fjučersi,
opcije i svopvi, kao modifikovani oblici forvarda, koriste: 323 (1) određene varijante
322
323
David F. DeRosa: Managing Foreign Exchange Risk Strategies for Global
Portfolios, Probus Publishing Company, Chicago, Illinois, 1991. godine, str. 10-12.
BANKE I RIZICI 391

forvard ugovora, (2) kotacije deviznih kurseva (direktne i indirektne), (3) diskonte i
premije za određene valutne kurseve (poeni), (4) kamatnu stopu na finansijskom
tržištu za stranu i za domaću valutu, (5) spot kurs i forvard kurs, itd.
Glava 14.
UPRAVLJANJE RIZIKOM
PORTFOLIJA VANBILANSNIH
AKTIVNOSTI BANKE
392 BANKE I RIZICI

Upravljanje rizikom portfolija vanbilansnih aktivnosti banke
14.1. VRSTE VANBILANSNIH AKTIVNOSTI
14.1.1. Suština i nastajanje vanbilansnih aktivnosti

Vanbilansne aktivnosti ili uslovljene poslovne operacije banke podrazumevaju da se
radi o određenim poslovnim promenama na sredstvima i obavezama koje nisu bančine
i koje ne uzrokuju promene u bilansnoj strukturi aktive i pasive banke. Dakle, suština
ovih promena je da se one dešavaju “ispod crte” i da njihovi konačni rezultati mogu
uticati na poslovni rezultat odnosno prihod i profit banke. Prema tome, radi se o
poslovnim aranžmanima u koje je banka na različite načine uključena, a koji ne utiču
na strukturu aktive i pasive bilansa banke, ali mogu imati većeg ili manjeg uticaja na
prihode odnosno profitabilnost banke.
Sve manji prostor banaka za zaradu i sve veći zahtevi regulatornih institucija za većim
kapitalom predstavljaju pokretačke snage za vanbilansnim aktivnostima banaka.
Prema J. Sinkey-u324, na ovom području bankarske aktivnosti došlo je do određenih
reakcija i interakcija na akcije koje su se desile na tržištu finansijskih usluga u SAD.
Sekvence aktivnosti banaka na relaciji AKCIJA - REAKCIJA - INTERAKCIJA su
sledeće:
AKCIJA: Sužavanje prostora za zaradu banaka izazvala je veća konkurentnost, skidanje

plafona sa kamatnih stopa i slab kvalitet kredita (posebno banaka koje
kreditiraju energiju ili kod banaka sa dugom trećeg sveta);
REAKCIJA: Banke pokušavaju da nadoknade zaradu ulaskom u razne poslove
vanbilasnih aktivnosti da bi povećale prihode od provizije;
AKCIJA: Pozitivni signali snaga sa tržišta – reakcija traže da banke povećaju deonički
kapital i regulatorne institucije traže povećanje njihovog minimalnog racija
kapitala;
REAKCIJA: Banke pokušavaju da zaobiđu zahteve za većim kapitalom povećanjem
vanbilansnih aktivnosti;
INTERAKCIJA: Vanbilansne aktivnosti omogućavaju bankama da generišu prihode od
provizije i da zaobiđu zahteve za povećanjem kapitala;
REAKCIJA: Regulatorne institucije predlažu zahteve za rizičnim kapitalom da pokušaju
ceniti rizik vanbilansnih aktivnosti. Uskladiti finansijske inovacije sa
bankarskim reakcijama na zahteve za rizičnim kapitalom.
324
godine, str. 577.
BANKE I RIZICI 393

Savremeni uslovi poslovanja na globalnom finansijskom tržištu često iziskuju da se

banke uključuju u sve složenije finansijske operacije svojih komitenata i klijenata
imajući u vidu sve veći broj faktora koji limitiraju krajnje ishode pojedinih poslovnih
aranžmana. U takvim uslovima povećava se prostor i mogućnost za pojavu raznih
vrsta rizika u vanbilansnim operacijama koji se pojavljuju kao kombinacija i sinteza
ishoda više vrsta finansijskih i drugih poslova, pa prema tome i više vrsta rizika o
kojima smo već ranije detaljno govorili (kreditni rizik, rizik kamatne stope, valutni
rizik).
Posledica takvog poslovanja banaka je rast obima vanbilansnog poslovanja, koji često
premašuje obim bilansnog poslovanja. To je i razlog da se vanbilansnim aktivnostima
odnosno mogućim rizicima iz vanbilansnog poslovanja mora posvetiti znatno veća
pažnja nego što je to bilo ranije, kad je obim vanbilansnog poslovanja banaka bio
manji od obima poslovanja registrovanog preko bilansnih resursa i agregata.
Upravljanje rizicima vanbilansnih aktivnosti postaje nužnost i mora naći svoje mesto u
globalnom odnosno opštem menadžmentu banke kao njegov integralni deo.
14.1.2. Vrste vanbilansnih aktivnosti

Osnovne vrste vanbilansnih aktivnosti možemo, prema Sinkey-u 325, svrstati u tri grupe
odnosno kategorije prema pregledu br. 14-1.
Pregled br. 14-1: Kategorije vanbilansnih aktivnosti

Kategorije vanbilansnih aktivnosti
A. Tradicionalne menice i trgovačke aktivnosti
1. Akreditivi
2. Akceptirane - potvrđene menice
3. Indosamenti
B. Finansijske garancije
1. Kreditne garancije
2. Prodata aktiva sa pravom na regres
3. Neopozivi i ‘standby’ akreditivi
4. Revolving garancije i robne menice
C. Investicione aktivnosti
1. Terminske devizne transakcije
2. Kamatni swop-ovi
3. Valutni swop-ovi i izbori
4. Kamatni fjučersi
325
Services Industry, Third Edition, MacMIllan Publishing Company, New York, 1989.
godine, str. 402.
394 BANKE I RIZICI

U prvu grupu spadaju instrumenti plaćanja u platnom prometu, među kojima su
najčešće u upotrebi akreditivi, a koriste se i akceptirane menice i indosamenti. Među
akreditivima su najčešće u upotrebi komercijalni akreditivi, koji prate naplatu robe u
međunarodnoj trgovinskoj razmeni, a u finansijskim aranžmanima se koriste tzv.
‘standby’ akreditivi. 326
Akreditivi se međusobno razlikuju po više karakteristika, pa se dele na:
(1) robne ili dokumentarne i nerobne ili gotovinske akreditive,

(2) opozive i neopozive,
(3) potvrđene i nepotvrđene,
(4) prenosive i neprenosive,
(5) uslovne i bezuslovne.
Drugu grupu čine razne vrste finansijskih garancija i supergarancija, koje obuhvataju
znatan obim bankarskog vanbilansnog poslovanja. Među najznačajnijima su kreditne
garancije i supergarancije. Bankarska garancija je bezgotovinski instrument plaćanja,
po kome se banka kao izdavalac garancije obavezuje da će isplatiti garantovanu sumu
novca u ime dužnika, ako to on ne učini u ugovorenom roku. Banka može dati i
supergaranciju drugoj banci, da će bezuslovno izvršiti plaćanje po garanciji te druge
banke ukoliko ona iz bilo kojih razloga ne izvrši obaveze po svojoj izdatoj garanciji.
Prema sadržini garancije se mogu podeliti na:
(1) likvidne garancije,

(2) uslovne i bezuslovne garancije,
(3) fiksne i limitirane garancije,
(4) neposredne i posredne garancije,
(5) činidbene garancije,
(6) nostro i loro garancije. 327
Treću grupu vanbilansnih operacija čine razne finansijske transakcije na finansijskom

i deviznom tržištu odnosno investicione aktivnosti. Savremena tehnika i tehnologija
bankarskog poslovanja omogućila je razvoj novih oblika investiranja slobodnih
326
Naziv ‘standby letter of credit’ odnosno akreditiv podrazumeva kredit za pomoć
odnosno sanacioni kredit, koji je odobren i može se realizovati samo po ispunjavanju
unapred određenih uslova. Često se koristi u međunarodnim finansijskim odnosima.
327
Dr Nenad Vunjak: Finansijski menadžment Poslovne finansije - poslovno
bankarstvo, Ekonomski fakultet Subotica, 1994. godine, str. 677-679.
BANKE I RIZICI 395

novčanih sredstava, te pokrivanje, zaštitu i eliminisanje rizika ulaganja sredstava na
finansijskom tržištu. Reč je o terminskim deviznim transakcijama, kamatnom swopu,
valutnom swopu, kamatnim fjučersima itd. Ovde je dat naglasak na vanbilasne rizike,
među koje spadaju i rizici deviznog kursa i rizici kamatne stope.
14.1.3. Vrste rizika u vanbilansnim aktivnostima
Banke kao posredničke finansijske institucije, pored klasičnih bankarskih poslova kao
što su primanje depozita i odobravanje kredita, obavljaju i razne vrste drugih poslova
za svoje komitente i klijente, i za druge banke sa kojima imaju kontokorentne i
korespondentske odnose. Obično su to razne vrste neutralnih bankarskih poslova, gde
banka obavlja određeni bankarski posao za nalogodavca zaračunavajući pri tome samo
naknadu za nastale troškove. Za takve poslove banka, po pravilu, ne preuzima nikakvu
vrstu rizika, već samo da stručno i profesionalno izvrši određene radnje po nalogu
komitenta, korespondenta ili kontokorenta (razna plaćanja, prenosi sredstava itd.).
Međutim, i u ovom delu poslova mogući su određeni rizici, koji spadaju u tzv. rizike
izvršenja poslova ili operativne rizike.
Pored navedenih poslova, banke obavljaju i druge vanbilansne aktivnosti, za koje

preuzimaju određeni nivo rizika, a koje, ako dođe do nastanka rizika, mogu u manjoj
ili većoj meri izazvati gubitke, a u nekim slučajevima biti i veoma opasni po tekuće
poslovanje, pa čak i da ugroze opstanak banke. Naime, radi se o poslovima gde banka
garantuje izvršenje određenih poslova pogotovu onih koji su dugoročni i koji treba da
se dese u daljoj budućnosti. To su razne vrste garancija i supergarancija, kojima se
banka obavezuje da će u ime svog komitenta za koga je izdala garanciju, ako on to ne
učini o roku, platiti preuzetu obavezu.
Pored navedenih grupa vanbilansnih aktivnosti, postoje i razne finansijske i devizne

transakcije, koje banka obavlja u svoje ime a za tuđi račun kao i u svoje ime i za svoj
račun, na finansijskom i deviznom tržištu. Kod aktivnosti kod kojih banka istupa u
svoje ime a za tuđi račun mogu nastati određeni manji ili veći delimični gubici na
pojedinim transakcijama, naročito ako su u pitanju kamatni i valutni svopovi, zatim
valutni fjučersi itd.
Iako bankarska praksa pokazuje da se potencijalne obaveze vanbilansnih operacija ne

pretvaraju u realne obaveze, ipak postoji izvestan stepen verovatnoće da će neke od
potencijalnih vanbilansnih obaveza ili pak jedan deo neke od njih, postati i realne
obaveze banke. Upravo zbog toga postoje dva važna razloga koja opredeljuju
razmatranje rizika vanbilansnih aktivnosti banke: prvi, što vanbilansne aktivnosti
generišu prihod od provizija i naknada koji utiče na povećavanje neto profita banke, i
drugi, što ova vanbilansna aktivnost ne utiče na racio sredstava prema kapitalu
banke. 328
328
Već smo rekli da banke, ulazeći u veći obim vanbilansnih aktivnosti, ‘izbegavaju’
obavezu poboljšavanja racija sredstava prema kapitalu banke. Međutim, novim
međunarodnim bankarskim standardima (Bazel I i Bazel II), banke moraju kapitalom
‘pokriti’ rizike vanbilansnih aktivnosti prema određenim faktorima rizika svedenim na
396 BANKE I RIZICI

Vanbilansne aktivnosti banke mogu kreirati više vrsta rizika, što zavisi od složenosti
pojedinih transakcija iz kojih se one sastoje. Postoje više mogućnosti za klasifikaciju
rizika vanbilansnih aktivnosti, što zavisi od osnove za njihovo grupisanje. Tako,
prema prioritetu obaveza, rizik vanbilansnih aktivnosti može se klasifikovati kao: (1)
obaveza angažovanja sredstava banke u slučaju da dužnik ne ispuni određenu obavezu
prema trećem licu (garancije, finansijski akreditivi, obaveze odobravanja kredita), što
zanči da rizik za banku predstavlja pun iznos preuzete obaveze, (2) obaveza za koju
banka delimično angažuje sredstva, u kom slučaju se obim rizika delimično smanjuje
(terminski poslovi, opcije, fjučersi).
Međutim, sa aspekta vrste i karaktera same vanbilansne operacije rizik može da

bude: 329
(1) integralni ili puni rizik, koji je posledica vanbilansnih operacija koje su ravne
odobrenom kreditu i kod kojih je kreditni rizik jednak riziku iz plasmana istom
korisniku koji je u bilansu;
(2) srednji rizik, koji je skoro kao i kreditni rizik, ali ga određene ‘ublažavajuće’
okolnosti čine manje verovatnim da će nastati i zato se ne smatra integralnim
rizikom;
(3) slabi rizik, koji se vezuje za vanbilansne operacije čija je verovatnoća nastajanja
znatno smanjena, ali može ipak da nastane, pa je nužno voditi računa o mogućnosti
njegovog nastanka.
(4) niski rizik, koji se vezuje za vanbilansne aktivnosti u kojima je verovatnoća
nastanka rizika nula, kao što su neiskorišćene finansijske obaveze bezuslovno
poništive u bilo koje vreme.
14.2. VALORIZOVANJE RIZIKA VANBILANSNIH AKTIVNOSTI
14.2.1. Portfolio rizik i rizik isporuke

Vanbilansne aktivnosti banke mogu kreirati portfolio rizik i rizik isporuke. To se
temelji na nepredviđenim zahtevima kod raznih vrsta banakrskih proizvoda i usluga,
kao što je kreditiranje, poslovi starateljstva (trust), razna plaćanja, poslovi osiguranja,
kreditni rizik banke. O tome će posebno bit reči na kraju ove glave.
329
Official Journal of the European Communities br. 386 od 31. decembra 1989.
godine, kao i u: Rizici u bankarskom poslovanju, redaktor: dr Branko Vasiljević,
FOKUS, Beograd, 1990.godine, str. 57-58.
BANKE I RIZICI 397

kao i kod već stvorenih vanbilansnih obaveza banke. Detaljniji uvid pokazuje pregled
br. 14-2.
Pregled br. 14-2: Vrste rizika na vanbilansnim obavezama 330

Nepredviđeni zahtevi Finansijska usluga
Kreditne obaveze banke: Servisiranje kredita uključuje:
Formalna kreditna obaveza Založno servisiranje
Revolving krediti Servisiranje student-kredita
Kreditne linije za korisnike Prolazni krediti uključujući:
Sredstva centralne banke Zaloge
ili kreditne linije Studentske kredite
Krediti na bazi hartija od vrednosti Kredite korporacijama
‘Standby’ akreditivi (kreditne konstrukcije)
Komercijalni akreditivi i bankarski Usluge poverenja (“trust services”)
akcepti uključujući:
Upravljanje portfoliom
‘Futures’i ‘forward’ ugovori Savetodavne usluge plasmana
Devizne aktivnosti Poslovanje hartijama od vrednosti
Finansijski fjučersi Posredovanje deonicama, novcem i
obveznicama korisnika na tržištu
Ugovori za obezbeđivanje Poverenje upravljanja imovinom
finansijske podrske filijalama i
podružnicama Usluge plaćanja kao što su:
Mrežni aranžmani
Kreditna učešća Poslovne transakcije
Direktno produženje sredstava Prekoračenja na računu
Učešće u riziku Kreditno - debitne karte
Bankomati, kućno bankarstvo
Trgovačko bankarstvo koje Upravljanje gotovinom
ima elemente nepredviđenih Plaćanje između banaka
zahteva i finansijskih usluga: Usluge osiguranja kao što su:
Privatni plasmani Kredit za životno osiguranje
Krediti na bazi hartija Drugo odabrano osiguranje
Deoničke participacije
Korporativni finansijski konsalting Usluge bankarske korespondencije:
Devizne savetodavne usluge Kreditne usluge
Zlato i druge trgovačke robe Usluge oko vrednosnih papira
Poreska zaštita Usluge poverenja (‘trust’)
Prodaja aktive Međunarodne usluge
Lizing korisnika koji ima elemente Usluge plaćanja
330
Joseph F. Sinkey, Jr.: Regulatory Attitudes toward Risk, u knjizi: Handbook for
398 BANKE I RIZICI

nepredviđenih zahteva i Druge bankarske usluge
finansijskih usluga: Usluge izvoznih trgovačkih kompanija:
Oporezivanje lizinga Izvoznouvozne usluge
Iznajmljivanje brokera ili ambalaže Usluge osiguranja
Najvažnija forma portfolio rizika vanbilansnih aktivnosti je kreditni rizik. Neizvršenje

garantovanih obaveza od strane komitenata banke znači da ih banka putem kredita
supstituiše odnosno izvršava u celini umesto komitenata. Isto tako, vanbilansne
aktivnosti mogu kreirati rizik kamatne stope s obzirom na prekoračenja dospeća i
leveridž rizik s obzirom na predimenzionirane i “rastegnute” aktivnosti (na primer:
kreditne obaveze). Respektujući rizik isporuke, glavnu pažnju treba posvetiti području
rizika operativne efikasnosti. Primer vrsta operativnih rizika sa posledicama i
odgovarajućim procedurama smanjenja dajemo u pregledu br. 14-3.
Pregled br. 14-3: Procedure za smanjenje rizika

Rizik Posledice Procedure smanjenja
1. Prevara - finansijski gubitak - podela nadležnosti
- rast premije osiguranja - nadzor i odobrenja
- gubitak reputacije - kontrola kompjuterskih
sistema
2. Propust da se - netačno knjigovodstvo - vođenje ažurnog
evidentira - neizvršenje operacija knjigovodstva
operacija - finansijski gubitak - ažuriranje konfirmacije
- neevidentirani rizik partnera
3. Neizvršenje - zatezna kamata - vođenje dnevnika
operacije - gubitak reputacije saldiranih operacija
4. Izvršenje - kamatni trošak - konfirmacija izvršenja od
operacije sa - trošak povraćaja sredstava strane partnera
pogrešnim - mogući gubitak sredstava
komitentom - gubitak reputacije
5. Propust da se - finansijski gubitak - ažuriranje sopstvenog
naplate dospeli računa
iznosi
6. Greške u - gubitak knjigovodstvene - kontrola kompjuterskih
kompjuterskom informacije podataka
sistemu - nemogućnost izvršenja - upotreba drugih
sredstava podrške
BANKE I RIZICI 399

To znači da treba poći od toga da li banka ima odgovarajuće kadrove, organizacionu
strukturu i kontrolu da na odgovarajući način upravlja svim svojim poslovima, pa i
poslovima vanbilansnih aktivnosti. 331 Time se ulazi u jedno šire područje operativnih
rizika koje je vezano za ukupno poslovanje banke, dakle kako za poslovne operacije u
okviru bilansa, tako i za vanbilansne operacije.
14.2.2. Rizik neispunjenja ‘punih’ obaveza

U slučaju da dužnik za koga je banka garantovala izvršenje obaveze ne izmiri tu
obavezu u celini i na vreme, banka kao garant mora da izvrši garantovanu obavezu
umesto dužnika. Znači da obim rizika za banku predstavlja pun iznos preuzete
obaveze. Ove ‘pune’ obaveze u vanbilansnim operacijam su izuzetno značajne za
banku i banka se prilikom ulaska u ove obaveze, mora pridržavati metodologije,
postupaka i tehnika ocene kreditne sposobnosti tražioca garancije kao da se radi o
zahtevu za kratkoročni, srednjoročni ili pak dugoročni kredit.
Mada je to tako, u praksi većeg dela naših banka lakše se odobravaju garancije nego
što se odobravaju krediti. Osnovni razlog takvog ponašanja je u činjenici da
odobravanje garancije ne iziskuje i raspoloživ novac, koji je neophodan kad se
odobrava kredit. Pored toga, izdavanje garancije se obično vezuje za trenutno
pozitivno poslovanje tražioca garancije i ređe se polazi od neke procene da će se to
poslovanje pogoršati u budućnosti. Obično se polazi od toga da će tražilac garancije
rešiti neke probleme dobijanjem garancije, čime će se njegovo poslovanje popraviti u
budućnosti.
Ipak, ovako ne rade sve banke. Banke koje imaju razvijeno kreditno poslovanje i
konsekventno primenjuju savremenu metodologiju, tehniku i postupke kod
odobravanja kredita u većoj meri respektuju ovaj mehanizam i kod odobravanja
garancija. Međutim, najveći problemi nastaju upravo kod odobravanja garancija kod
zaduživanja komitenata u inostranstvu. Posebno su rizični poslovi garancija kod
izvođenja investicionih radova u inostranstvu, gde banka objektivno ima slabiji uvid u
poslovanje jedinica lociranih u inostranstvu. Ne mali broj primera iz prakse naših
banaka pokazuje da su se baš na ovakvoj vrsti poslova desili određeni propusti i
slabosti, koje su kasnije u određenim momentima eskalirale u velike gubitke.
Naročito su vredne pažnje garancije koje se daju za dobro izvršenje posla i to posebno
kad su u pitanju radovi komitenata banke u inostranstvu. Na izvršenje ovih poslova
može uticati veliki broj faktora čije dejstvo u budućnosti treba pažljivo proceniti.
Posebno su opasni politički rizici odnosno rizik zemlje (‘country risk’) i rizik
suvereniteta (‘sovereign risk’), čije smo dejstvo ranije opisali, a koje je u momentu
odobravanja i izdavanja garancije teško predvideti.
331
Peat Marwick McLintoc, Banking in the UK, London, 1988. godine, str. 145,
preuzeto iz: Rizici u bankarskom poslovanju, redaktor: dr Branko Vasiljecić, FOKUS,
Beograd, 1990. godine, str. 118-119.
400 BANKE I RIZICI

14.2.3. Rizik neispunjenja ‘delimičnih’ obaveza

Za razliku od preuzimanja odgovornosti za izvršenje obaveza u ‘punom’ iznosu, što je
bilo predmet prethodnog razmatranja, preuzimanje rizika za izvršenje ‘delimičnih’
obaveza banke, ogleda se u odgovornosti banke za jedan deo iznosa na kome mogu
nastati negativne razlike ili gubici za banku. To su pre svega poslovi koje banka radi u
svoje ime, a za račun svojih komitenata odnosno nalogodavaca. Najčešći poslovi su u
domenu deviznog poslovanja, gde se pojavljuju valutni i kamatni svopovi, valutne
opcije, valutni fjučersi i terminski ugovori.
Te poslove smo detaljno već obradili u okviru materije rizika kamatne stope i rizika
deviznog kursa. Napominjemo da se radi o tome da banka može u ovim poslovima
preuzeti rizik za ‘deo’ očekivanih promena kamatne stope ili pak promena deviznog
kursa, što može uticati na umanjenje određene očekivane dobiti banke ili pak da ta
razlika bude negativna i banka na tom poslu umesto dobiti ostvari gubitak. Veličina
tih gubitaka nije takva da bi mogla ugroziti poslovanje banke, mada može, u
slučajevima većeg obima ovih poslova, znatno uticati na ukupan prihod i
profitabilnost banke.
Međutim, imajući u vidu mogućnosti relativizacije ovih rizika, banka može, kako smo
već ranije videli, izvršiti i određene aktivnosti u cilju pokrivanja ovih rizika, zaštite od
nastajanja rizika ili pak preduzimanja aktivnosti u cilju eliminisanja ovih rizika u
celini.
14.3. ZAŠTITA OD RIZIKA VANBILANSNIH AKTIVNOSTI
14.3.1. Precizne i jasne poslovne procedure

Zaštita od nastajanja rizika vanbilansnih aktivnosti naročito je važna u međunarodnoj
aktivnosti poslovnih banaka zbog složenosti poslova i procedura koje je neophodno
poznavati i primenjivati. Zato zaštita od rizika vanbilansnih aktivnosti podrazumeva
tri nivoa definisanih poslovnih procedura:
(1) interne procedure u okviru same banke,

(2) eksterne procedure odnosno propisi u okviru jedne nacionalne zajednice odnosno
države, unije, regiona,
(3) globalne procedure na međunarodnom odnosno svetskom nivou, gde postoje
određena pravila odnosno procedure prihvaćene od strane država i banaka učesnica
u međunarodnim plaćanjima.
BANKE I RIZICI 401

(1) Proces kupovine i prodaje deviza i međunarodnog plaćanja obavljaju banke.
Međutim, većina komercijalnih banaka traži devize, kao jednu od usluga koje one
obezbeđuju za svoje komitente i klijente, ali se ova usluga ne odnosi na njen centralni
proizvodnouslužni miks. Banke obično učestvuju u maloprodajnom delu ovog tržišta i
traže od korenspondentskih banaka u glavnim finansijskim centrima da izvrše njihove
naloge. Banke koje su ovlašćene da trguju novcem na kontinuiranoj bazi (market
makers) su učesnice na interbankarskom tržištu deviza i održavaju kontinuitet pozicije
na ovom tržištu.
Poslovanje devizama je visokorizičan posao, kako zbog prirode ovog posla tako i zbog
načina trgovanja devizama. Naime, visokoobučeni dileri imaju više slobode u proceni
situacije u momentu zaključivanja posla nego što to imaju zaposleni u banci na
drugim poslovima koji su takođe rizični (odobravanje kredita privredi, odobravanje
kredita stanovništvu i drugi poslovi). Zbog ove ‘ekstra’ slobode banka na ove poslove
obično usmerava manji ili veći stepen efektivne interne kontrole i provere obavljenog
kvaliteta posla.
Međutim, ima načina da se dilerima obezbedi dovoljno slobode u obavljanju poslova,

koja im je po prirodi posla potrebna da bi radili efikasnije i efektivnije i bez interne
kontrole i provere. Međutim, ovakav način rada zahteva: 332
(1) stroga i precizna ovlašćenja dilerskog personala,

(2) jasnu politiku, proceduru, praksu i standarde za dilersko poslovanje,
(3) efektivan i efikasan kompjuterski sistem kontrole ako se operacije obavljaju bez
papira ili veću kontrolu u uslovima nekompjuterizovanog sistema,
(4) iznenadne provere i revizije poruka dilera koji su subjekti kontrole i revizije,
(5) zaposleni u internoj reviziji moraju da razumeju sve aspekte trgovine devizama.
Pretpostavka za ovakav način interne kontrole je da postoji diler u timu interne službe
za kontriolu i reviziju (auditing). On treba ne samo da je dobar u reviziji trgovanja
devizama, već treba da učestvuje i u obučavanju drugih iz funkcije interne kontrole i
revizije (auditing-a). Naime, sasvim je jasno i to treba upamtiti: svaki spot ili forward
nosi sa sobom potencijalni rizik. Zbog toga efektivno upravljanje rizikom mora
prožimati svaki posao i operaciju trgovine devizama.
(2) Zakonska regulativa, odluke vlade i uputstva centralne banke predstavlaju ključne
eksterne propise i procedure u okviru jedne nacionalne zajednice. Ove procedure
predstavljaju regulisane rizike odnosno ograničavajuće i usmeravajuće faktore
obavljanja pojedinih vrsta bankarskih poslova, a posebno svih poslova u
međunarodnim ekonomskim odnosima. Na svim ovim nivoima procedura kod banke
mogu nastati određeni propusti, koji pored izloženosti banke riziku koji može banku
332
William T. Thornhill: Risk Management for Financial Institution, Applying Cost-
Effective Controls and Procedures, Bankers Publishing Company, Rolling Meadows,
Illinois, 1990. godine, str. 138.
402 BANKE I RIZICI

dovesti do bankrota mogu dovesti i do drugih negativnih posledica po poslovanje
banke i po osnovu lične odgovornosti (zabrane poslovanja, novčane kazne za banku
kao instituciju i za pojedince kao izvršioce).
Izloženost banke riziku usled nepoštivanja određenih zakonskih i drugih procedura,

poznatog su kod nas kao ‘korisne malverzacije’ može se manifestovati na razne
načine, kao što je izbegavanje plaćanja poreza i doprinosa u celini ili delimično
sastavljanjem pogrešnih obračuna, korišćenje sredstava u nenamenske svrhe, sticanje
prihoda mimo zakonom i propisima utvrđenih načina itd., predstavljaju regulisane
rizike, koji mogu dovesti banku do ozbiljnih posledica. Odgovornost za ove regulisane
rizike je precizno izvedena pozitivnim zakonskim propisima.
Međutim, pored regulisanih rizika, u savremnim dinamičnim promenama nastaju nove

okolnosti u okviru kojih nastaje prostor za sasvim nove i neregulisane rizike koji mogu
uticati na poslovanje banke i ostvarivanje njene uspešnosti. Tako, kritični
informacioni gap oko rizika kamatne stope, rizika deviznog kursa i rizika koji su usko
vezani sa vanbilansnim operacijama može biti jedan od razloga nastajanja gubitaka na
vanbilansnim operacijama. Efikasno organizovan menadžment informacioni sistem
banke može biti od velike pomoći za relativiziranje rizika informacionog gap-a.
(3) Nema sumnje da je poslovanje sa inostranstvom mnogo složenije u odnosu na

poslovanje u zemlji. Ovo podjednako važi i za preduzeća i za banke. Pripema,
izvršenje i likvidacija svakog posla u međunarodnoj razmeni podrazumeva
kvalitativan pristup. Pri tome treba imati u vidu da dobro obavljena faza pripreme
olakšava narednu fazu izvršenja, a dobro izvršenje posla je pretpostavka za uspešno
okončanje ili likvidaciju posla. U cilju olakšanja obavljanja poslova i sigurnosti
međunarodne razmene, izvršena je unifikacija i standardizovanje postupaka, procesa i
dokumenata koji prate robne i finansijske tokove.
Prva rešenja u tom pravcu nastala su upravo između banaka još 1933. godine u vidu
Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive, koja su dopunjavana
nekoliko puta. 333) Ovim je u znatnoj meri olakšan način plaćanja i smanjen rizik
naplate isporučene robe. Dosta kasnije, tek 1958. godine, donesena su i Jednoobrazna
333
Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive (‘Uniform Customs and
Practice for Documentary Credits’) sačinjena su od strane eksperata Međunarodne
trgovinske komore u Parizu (“MTK”). Menjana su i dopunjavana nekoliko puta: 1951,
1962, 1974 i 1983. godine. Vidi detaljnije o tome: Publikacija MTK br. 400
Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive, Nacionalni odbor SFRJ
MTK u Beogradu i Jugoslavijapublik, Boegrad, 1984. godine.
BANKE I RIZICI 403
pravila za inkaso komercijalnih papira. 334 Ova pravila su na neki način omogućila
primenu nekih principa i običaja koji važe za poslovanje putem dokumentarnih
akreditiva. Njihovom primenom znatno se poboljšava sigurnost plaćanja i tako
smanjuje rizik naplate isporučene robe.
Međutim, prihvatanje Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive

među bankama nije bilo dovoljno za uspešno i efikasno obavljanje međunarodne
razmene i međunarodnih plaćanja. Banke, iako važne u tom procesu, ipak su samo
jedan od više učesnika. Glavni problem je trebalo rešiti na liniji prodavac - kupac.
Ovaj problem je znatno olakšan donošenjem Pravila za tumačenje trgovačkih termina,
poznatijih pod skraćenim nazivom INCOTERMS. 335 Pravila se sastoje od devet
odnosno jedanaest klauzula o obavezama kupca i prodavca i, što je najvažnije, o
momentu prelaska rizika sa prodavca na kupca. Ova Pravila predstavljaju veliku
pomoć i olakšanje za efikasnije i sigurnije obavljanje poslova međunarodne
kupoprodaje i naplate isporučene robe.
14.3.2. Visina, ugovaranje i naplata provizije

Obavljanje poslova vanbilansnih aktivnosti znači za banku nekoliko važnih elemenata:
(1) izvor dodatnih prihoda, (2) sticanje konkurentskih prednosti, (3) zadovoljavanje
potreba i zahteva komitenata i klijenata. Povećanje dodatnih prihoda podrazumeva da
banka za ove poslove određuje visinu provizije ili naknade za svaki obavljeni posao.
Ugovorena provizija se naplaćuje unapred, istovremeno sa izvršenom uslugom ili po
izvršenoj usluzi. Kad su u pitanju garancije, provizija se obračunava u procentima ili
promilima od vrednosti izdate garancije i obično se naplaćuje kvartalno. Međutim, za
pojedine usluge, kao što je otvaranje akreditiva i honorisanje dokumenata, banka
naplaćuje određene fiksne iznose naknade ili provizije.
334
Jednoobrazna pravila za inkaso komercijalnih papira (‘Uniform Rules for the
Collection of the Commercial Papers’) donesena su 1958. godine od strane
Međunarodne trgovinske komore u Parizu (“MTK”). Međutim, njihova primena je
obustavljena jula 1963. godine, da bi bila donesena nova 1967. godine u Montrealu.
Jugoslavija primenjuje oba ova dokumenta. U njima su jasno razgraničeni mnogi
detalji među poslovnim partnerima i bankama u vršenju spoljnotrgovinskog prometa.
Vidi detaljnije: Ratko Filipović: Međunarodna poslovna pravila i običaji, četvrto
dopunjeno i izmenjeno izdanje, Privredni pregled, Beograd, 1972. godine, str. 133-
138.
335
Pravila za tumačenje trgovačkih termina odnosno INCOTERMS je skraćenica od
orginalnog naziva “International Rules for the Interpretation of Trade Terms”. Prva
Pravila su doneta 1936. godine od strane Međunarodne trgovinske komore u Parizu
(“MTK”). Do sada su dopunjavana dva puta: 1953. godine na kongresu MTK
opdržanom u Beču, kad su zamenjena Pravila donesena 1936. godine, i 1967. godine
na kongresu MTK održanom u Montrealu, kad su uvojena dva nova termina. Vidi
detaljnije: Mr Budimir Stakić: Priručnik za spoljnotrgovinsko poslovanje, Stručna
knjiga, Beograd, 1986. godine, str. 140-166.
404 BANKE I RIZICI

Prilikom određivanja visine naknade i provizije, banka ima u vidu gornju i donju
granicu njihove visine. Gornju granicu određuje tržište odnosno visina naknade i
provizije treba da je konkurentna u odnosu na druge banke, kako bi banka zadržala
svog komitenta i on preko nje obavio svoj posao. Donja granica je određena
minimalnom profitabilnošću banke, tako da naplatom određene naknade i provizije
banka ne ostvari gubitak na tom poslu ili grupi poslova. U zavisnosti od toga u kojoj
meri banka respektuje ‘prostor’ između ove donje i gornje granice, može biti manje ili
više izložena određenim rizicima: bilo da zbog prevelike cene izgubi posao, bilo da
zbog preniske cene ostvari gubitak na tom poslu. U krajnjoj liniji konsekvence i
jednog i drugog ponašanja su iste: banka će ostvariti gubitak bilo da ne dobije posao
bilo da ga dobije uz prenisku cenu.
Međutim, proces ugovaranja provizije i naknade za veće poslove, kao što su poslovi
većih garancija ili većih akreditiva, podrazumeva blagovremenu pripremu određenih
podataka i procenu eventualnih gubitaka odnosno rizika koji se mogu dogoditi u bližoj
a naročito u daljoj budućnosti. Kalkulacije u ovim poslovima moraju računati da se,
pored realnih operativnih troškova koje banka ima i koje će imati u vezi sa preuzetom
obavezom, može dogoditi i pojava nepredviđenih okolnosti koje mogu izazvati
gubitke većih razmera na tim poslovima (na primer: aktiviranje garancije), što znači
da visina cene provizija i naknada, mora da sadrži i pokriće dela eventualnih gubitaka
po tom osnovu. Problem je u proceni sa kojom verovatnoćom rizika treba ući u
kalkulaciju, imajući u vidu da praksa banaka pokazuje da su preuzete obaveze u
vanbilansnim aktivnostima potencijalne i da u celini nisu stvarne.
14.3.3. Pokrivanje rizika iz dobiti

I pored nastojanja, da banka svojom upravljačkom procedurom minimizira izloženost
svog poslovanja svim vrstama rizika, teško je, pa čak i nemoguće, da se to obezbedi
samo na jedan način. Banke zato koriste više načina kojima se može izloženost riziku
izbeći ili svesti na minimum, a ako rizik ipak nastane, da se bezbolno za banku
pokrije. Upravo ovaj poslednji način relativizacije rizika, tj. pokrivanje nastalih rizika
iz dobiti, zaslužuje posebnu pažnju.
Naime, ranije smo naveli gornju i donju granicu, koje čine prostor za formiranje cene
pojedinih bankarskih usluga na tržištu. U okviru tih graničnih vrednosti formira se
veća ili manja stopa dobiti za pojedine vanbilansne operacije. Prema iskustvu
američkih banaka, mogući su različiti pristupi. Tako američka banka Manufacturers
Hanover Trust određuje posebne faktore rizika za svakog dužnika, polazeći od vrste
vanbilansne operacije, njenog roka dospeća i položaja delatnosti u kojoj dužnik
posluje. Inače, ovaj metod je poznat pod imanom analiza odnosa rizika i dobiti (‘risk -
BANKE I RIZICI 405

return analysis’). Praksa druge američke banke Bankers Trust pokazuje da se u cilju
pokrića rizika vanbilansnih aktivnosti radi nešto drugačije. Naime, za svaku vrstu
vanbilansne aktivnosti primenjuje se poseban faktor rizika, a zatim se isti faktor rizika
primenjuje i na sumu ukupnog kapitala koji se plasira u datu vrstu operacija. 336
Pokrivanje rizika iz dobiti podrazumeva da se u okviru određene vrste odnosno grupe

vanbilansnih operacija ostvari dobit, koja će moći neutralisati određene gubitke na
pojedinim stavkama u okviru grupe operacija. Time se iz ostvarene dobiti na drugim
vanbilansnim operacijama u okviru iste grupe ili vrste poslova pokriva gubitak
ostvaren na pojedinačnim vanbilansnim operacijama.
14.4. KONVERZIJA RIZIKA VANBILANSNIH AKTIVNOSTI
14.4.1. Potreba konverzije rizika vanbilansnih operacija

Sama činjenica da postoje određeni potencijalni ili stvarni rizici u obavljanju
vanbilansnih aktivnosti zahteva njihovu valorizaciju odnosno konvertovanje na nivo
kreditnih rizika i tako ih ‘uključi’ u ukupno vrednovanje rizika u bilansu banke. Istakli
smo da banke uglavnom iz dva razloga povećavaju obim vanbilansnih aktivnosti
(povećanje prihoda i ‘izbegavanje’ povećanja kapitala), što ukazuje da kod procene
rizika bilansnih pozicija treba uključiti i rizik vanbilansnih aktivnosti u ukupnu
procenu rizika, da bi se dobila realnija slika rizične aktive banke. Činjenica je da je
poslovno iskustvo u proceni i merenju rizika vanbilansnih aktivnosti dosta skromno,
ne samo kod naših banaka već i inostranih.
Radi zaštite nivoa solventnosti banke odnosno poštivanja minimalnog standarda

kapitala (ranije 4 %, a sada 8 %), potrebno je uzeti u obzir sve vanbilansne aktivnosti i
nivo rizičnosti pojedinih vanbilansnih operacija. Faktori konverzije vanbilansnih
operacija su različiti za pojedine vrste vanbilansnih aktivnosti i zasnivaju se na
verovatnoći gubitaka na tim poslovima. Konverzioni faktori rizika vanbilansnih
operacija se zasnivaju na istim ili sličnim koeficijentima bilansnih operacija i svode se
na koeficijente kreditnog rizika. Kreću se u rasponu od 0 % do 100 % što zavisi od
vrste vanbilansne operacije.
Prilikom razmatranja rizika solventnosti banke, obrađeni su i problem rizične aktive

banke i problem faktora konverzije rizika vanbilansnih operacija te njihovo
integrisanje u ukupni rizik banke. Radi uvida u celinu problema rizika vanbilansnih
aktivnosti ovde ćemo još jednom navesti faktore konverzije za stavke vanbilansnih
operacija. Napominjemo da su moguća dva metoda merenja rizika po ugovorima o
kamatnim stopama i deviznim kursevima: (1) valorizovanje prema tržištu ili tekuća
izloženost i (2) va;lorizovanje po osnovu originalne izloženosti svakog ugovora.
336
Vidi detaljnije: Rizici u bankarskom poslovanju, redaktor: dr Branko Vasiljević,
FOKUS, Beograd, 1990. godine, str. 57.
406 BANKE I RIZICI

Navedimo vrste ugovora na koje se primenjuju pomenute metode: 337
 ugovori o kamatnim stopama,

 svopovi kamatne stope u jednoj valuti,
 osnovni svopovi,
 terminski sporazumi o kamatnoj stopi,
 kamatni ročni ugovori (‘futures’),
 otkup opcija za kamatne stope,
 drugi ugovori slične prirode,
 devizni ugovori,
 svopovi kamatnih stopa raznih valuta,
 terminski devizni ugovori,
 devizni ročni ugovori (‘futures’),
 otkup deviznih opcija, i
 drugi ugovori slične prirode.
Po metodi tekuće izloženosti, pri izračunavanju kreditnog ekvivalentnog iznosa

vanbilansnih kamatnih i deviznih instrumenata banka mora sumirati: 338)
 ukupne troškove zamene svih svojih ugovora sa pozitivnom vrednošću (dobijene
metodom valorizovanja prema tržištu), i
 iznos potencijalne buduće kreditne izloženosti izračunate na bazi ukupnog iznosa
glavnice u svojim knjigama, razvrstano po preostaloj ročnosti (pregled br. 14-4):
Pregled br. 14-4: Izloženost riziku po ročnosti

Preostala ročnost Ugovori o kamatnim Ugovori o deviznim
stopama kursevima
Do godinu dana 0,0 % 1,0 %
Godina dana i preko 0,5 % 5,0 %
Faktori konverzije i ‘dodaci’ po metodu tekuće izloženosti smatraju se privremenim i

mogu biti izmenjeni kao rezultat kretanja kamatnih stopa i kurseva u uslovima
nestabilnosti.
337
European Banker od 20. februara 1990. godine.
338
Committee on Banking Regulations and Supervisory Practices u Bazelu, materijal
iz 1987. godine
BANKE I RIZICI 407

Po osnovu korišćenja metode originalne izloženosti svakog ugovora, do ekvivalentnog
kreditnog iznosa banka dolazi primenom jednog od sledeća dva niza konverzionih
faktora na pretpostavljene iznose glavnice svakog instrumenta prema prirodi
instrumenta i njegovoj ročnosti (pregled br. 14-5):
Pregled br. 14-5: Konverzioni faktori

Ročnost Ugovori o kamatnim Ugovori o deviznim
stopama kursevima
Do jedne godine 0,5 % 2,0 %
Jedna godina do dve godine 1,0 % 5,0 % (2%+3%)
Za svaku godinu preko toga 1,0 % 3,0 %
14.4.2. Faktori konverzije rizika vanbilansih pozicija

Konverzioni faktori rizika vanbilansnih operacija banke dati su u pregledu 14-6. 339
Pregled 14-6: Kreditni konverzioni faktori vanbilansnih aktivnosti

POSLOVNA AKTIVNOST BANKE I KONVERZIONI FAKTORI
a) Konverzioni faktor 100 procenata
1. Direktne supstitucije kredita (opšte garancije zaduženosti uključujući ‘standby’
akreditive za servisiranje kredita kao finansijske garancije za kredite i hartije).
2. Sticanje participacije rizika u bankarskim akceptima i participacijama u direktnim
kreditnim supstitucijama (na primer: ‘standby’ akreditivi).
3. Ugovori o prodaji i ponovnoj kupovini i prodaji aktive sa regresom, ako već nije
uključena u bilans.
4. Terminski ugovori (tj. ugovorne obaveze) za kupovinu aktive uključujući i
finansijske obaveze sa izvesnim opadanjem (‘drawdown’).
b) Konverzioni faktor 50 procenata
1. Transakcije povezane sa neizvesnošću (garancije za učešće na licitacijama, za
dobro izvršenje posla, varanti i ‘standby’ akreditivi za parcijalne transakcije).
2. Nekorišćene finansijske obaveze sa originalnim rokom dospeća preko jedne
godine uključujući garantovane finansijske obaveze i komercijalne kreditne linije.
3. Mehanizmi garantovanja revolving finansijskih obaveza (RUF-‘revolving
underwriting facilities’) i mehanizmi garantovanja kratkoročnih obaveza preko
emisije kratkoročnih hartija od vrednosti (NIF-‘note issuance facilities’).
c) Konverzioni faktor 20 procenata
1. Komercijalni akreditivi
339
Services Industry, Third Edition, MacMillan Puublishing Company, New York, 1989.
godine, str. 638. Slične opise faktora konverzije naveli su: Dr Branko Vasiljević: Novi
međunarodni standard solventnosti, Jugoslavensko bankarstvo br.2, Beograd, februar
1989. godine, str. 19-21, i Dragiša Vuković: Komitet za bankarske propise i kontrolu
Međunarodna saglasnost o obimu kapitala i standardima za kapital, Jugoslavensko
bankarstvo br. 9, Udruženje banaka Jugoslavije, Beograd, 1990. godine, str. 50.
408 BANKE I RIZICI

d) Konverzioni faktor 0 procenata
1.Nekorišćene finansijske obaveze, koje imaju orginalno dospeće od jedne godine ili
manje i koje su bezuslovno poništive u bilo koje vreme.
BANKE I RIZICI 409

410 BANKE I RIZICI
KLJUČNE REČI
BANKE I RIZICI 411

Ključne reči
ADEKVATNOST KAPITALA (Kapital Adequacy): Nivo kapitala koji omogućava

banci da apsorbuje (kreditne) gubitke i omogućava adekvatna sredstva za održavanje
poslovanja banke.
AKCIJSKI KAPITAL (Equity Capital): Kapital obezbeđen od akcionara, koji ima tri
funkcije: zaštitu kreditora i depozitara, bazu za regulaciju i sredstva za redovno
poslovanje.
AKREDITIV (Letter of Credit): Garancija plaćanja izvozniku od strane banke, kad se
ispune odgovarajući ugovoreni uslovi.
AKTIVA BILANSA BANKE (Asset of Bank Balance Sheet): Leva strana bilansa
banke, koja predstavlja imovinu banke u raznim oblicima izraženu u novcu.
BANKA (Bank): Samostalna profitno orijentisana depozitno-kreditna finansijska
institucija, koja posluje u okviru sistema centralne banke.
BANKARSKI PORTFOLIO (Bank Portfolio): Homogeni deo aktive ili pasive banke u
okviru kojeg se mogu planirati i pratiti profit, bankarski rizici i njima upravljati.
BANKARSKI RESURSI: Desna strana bilansa, pasiva ili obaveze banke (bez
akcijskog kapitala) izražene kao depoziti i uzeti krediti.
BANKE VISOKIH PERFORMANSI (High Performance Banks): Banke koje imaju
znatno veće tj. nadprosečnu stope prinosa na aktivu ili akcijski kapital nego druge
banke u ‘peer’ grupi.
BILANS BANKE (Bank Balance Sheet): Finansijski izveštaj odnosno pregled stanja
aktive (sredstva) banke i izvore finansiranja (obavezae) sa kapitalom banke za
određeni period i na određeni dan.
BILANSNI PORTFOLIO RIZICI BANKE (Bank Balance Sheet Portfolio Risks):
Poslovni rizici vezani za pojedine delove aktive banke, kao što su kreditni portfolio i
investicioni portfolio. Najčešći su: kreditni rizik, rizik kamatne stope, rizik isporuke i
rizik revizije.
BONITET BANKE (Bank Solvency): Sposobnost banke da odgovara svojim
obavezama i da profitabilno posluje.
BONITET HARTIJE OD VREDNOSTI (Solvency of Security): Mogućnost naplate
hartija o roku dospeća od emitenta.
DEBITNA KARTICA (Debit Card): Kupovina debitnom karticom podrazumeva
istovremeno zaduženje računa njenog imaoca.
DEPOZITI PO VI\ENJU (Demand Deposit): Depoziti koji su isplativi na zahtev.
DEPOZITI OROČENI (Time Deposits): Depoziti čija isplata mora da bude najavljena.
DEREGULACIJA BANKARSKOG POSLOVANJA (Deregulation of Banking
Business): Proces popuštanja, smanjenja ili eliminisanja propisanih ograničenja.
DEVIZNI KURS (Exchange Rate): Cena strane valute izražena u domaćoj valuti.
DEVIZNO TRŽIŠTE (Exchange Currency Market): Tržište gde se prodaju i kupuju
devize; može da bude zatvoreno i otvoreno.
DIREKTNO KREDITIRANJE (Direct Credit): Kreditiranje koje uključuje samo
kreditora i korisnika kredita, tj. ostvaruje se bez brokera ili posrednika.
DISKRIMINACIONA ANALIZA (Discriminatory Analysis): Korišćenje ključnih
koeficijenata ili specifičnih kombinacija koeficijenata za izvršenje finansijske analize.
412 BANKE I RIZICI

Ključne reči
EFEKTIVNOST POSLOVANJA BANKE (Effectivity of Bank Business): Okrenutost
banke ka spoljnim faktorima i ostvarivanje rezultata na tržištu (profita).
EFIKASNOST POSLOVANJA BANKE (Efficiency of Bank Business): Okrenutost
banke ka internim faktorima poslovanja, na racionalno poslovanje (smanjenje
troškova).
EKONOMIČNOST POSLOVANJA BANKE (Good Mangement of Bank): Poslovni
napori banke u cilju minimiziranja troškova na jedinicu prihoda ili maksimiziranja
prihoda na jedinicu troškova.
EKONOMIJA OBIMA (Economic of Scale): Redukcija prosečnih troškova u dugom
vremenskom periodu kao rezultat porasta obima.
MULTIPLIKATOR AKCIJSKOG KAPITALA (Equity Multiplier-EM): Pokazuje
odnos ukupne aktive prema ukupnom deoničkom kapitalu.
EMITOVANJE HARTIJA OD VREDNOSTI (Issue of Securities): Najčešće se
emituju akcije i obveznice. Vrše ih emitenti (država, preduzeće, banka, fond) u cilju
javne prodaje i prikupljanja novčanih sredstava za poslovne poduhvate.
FAKTORI ANALIZE I OCENE KREDITNE SPOSOBNOSTI ZAJMOTRAŽIOCA
(Factors of Creditworthiness): To su: karakter (caracter), kapital (capital), kapacitet
(capacity), zaloga (colateral) i tržišni uslovi (conditions). Poznati su pod izrazom ‘five
Cs’.
FAKTORING (Factoring): Avans kredita pri čemu jedna strana kupuje potraživanja od
druge strane uz diskont, bez preuzimanja rizika naplate kredita.
FDIC (Federal Deposit Insureance Corporation): Federalna korporacija za osiguranje
depozita, osnovana 1933. Od 1981.godine osigurana suma po jednoj štednoj partiji
kod jedne banke je $ 100.000.
FINANSIJSKE INOVACIJE (Financial Inovations): Izmene ili novi način obavljanja
posla – novih proizvoda ili uluga – koji su implementirani da bi prevazišli limite
(najčešće regulatorna ograničenja).
FINANSIJSKI LEVERIDŽ (Financial Leverage): Iznos duga korišćen za finansiranje
aktive banke.
FINANSIJSKI PLASMANI BANKE (Bank Financial Investment): To je zbir svih
oblika plasmana u aktivi bilansa banke.
FINANSIJSKI POTENCIJAL BANKE (Bank Financial Potential): To je zbir svih
izvora sredstava koje banka usmerava u različite vrste plasmana.
FINANSIJSKI RIZIK (Financial Risk): Rizik nemogućnosti da se ispune obaveze
prema dugu. Rizik koji rezultira iz korišćenja duga.
FINANSIJSKO TRŽIŠTE (Financial Market): Mehanizam za efektivnu prodaju i
kupovinu finansijske aktive. Njega čine: tržište novca, tržište kapitala i devizno
tržište.
BANKE I RIZICI 413

Ključne reči
FJUČERSI (Futures): Kupovina i prodaja ugovora za odloženu isporuku kojom se
stupa u jednu organizovanu razmenu.
FUNKCIJE BORDA DIREKTORA (Functions Board of Directors): 1. da utvrđuje
opšte ciljeve i politiku banke za ostvarivanje ciljeva; 2. da vrši izbor sposobnih ljudi;
3. da daje savete menadžment timu; 4. da ohrabruje druge da štite banku; 5. da
imenuje ljude iz obezbeđenja; 6. da formira odgovarajuće komitete i prati odgovornost
komiteta; i 7. da vrši monitoring performansi banke i zaposlenih u nezadovoljstvu
politikama i svim regulatornim zahtevima.
GAP SREDSTAVA (Gap of Assets): Razlika između aktive po varijabilnim kamatnim
stopama i pasive po varijabilnim kamatnim stopama.
GLOBALIZACIJA FINANSIJSKIH TRŽIŠTA (Globalization of Financial Markets):
Podrazumeva rast i jačanje poslovne aktivnosti domaćih banaka sa bankama u svetu.
HEDŽER (Hedger): Onaj ko koristi tržišta fjučersa da zaštiti sebe od gubitaka kao
posledice kretanja kamatne stopa.
HEDŽING (Hedging): Delovanje na tržišnu poziciju fjučersa suprotno postojećoj
poziciji na tržištu gotovine tako da se minimizira rizik finansijskih gubitaka od
nepovoljne promene cene: kupovina ili prodaja fjučersa kao privremenog supstituta za
gotovinsku transakciju koja će se desiti kasnije.
IMIDŽ BANKE (Bank Image): Percepcija banke od strane lokalnih građana.
INDUSTRIJA FINANSIJSKIH USLUGA (Financial Service Industry): Tradicionalni
finansijski posrednici i sektori i afilijacije nefinansijskih firmi, koje obezbeđuju
finansijske usluge kao što su krediti, prihvatanje depozita, transfer sredstava.
INFLATORNA OČEKIVANJA (Inflatory Expectation): Anticipirana stopa promena u
cenama. Ona se reflektuje na nominalnu kamatnu stopu koja uverava investitore u
specifičnu realnu kamatnu stopu.
INSTRUMENTI FINANSIJSKOG TRŽIŠTA (Financial Market Instruments): Ima dve
vrste instrumenata: kratkoročne finansijske instrumente (novac i hartije od vrednosti
do jedne godine – komercijalni papiri, depozitni certifikati, bankarski akcepti) i
dugoročne finansijske instrumente (dugoročne hartije od vrednosti preko jedne godine
– akcije, obveznice, založnice).
INVESTICONA BANKA (Investment Bank): Banka koja priprema emisiju, kupuje i
distribuira (prodaje) nove hartije od vrednosti.
IZLOŽENOST RIZIKU DEVIZNOG KURSA (Foreign Currency Risk Exposure): To
je izloženost banke rizicima promene deviznih kurseva. Postoje tri vrste izloženosti
riziku deviznog kursa: transakciona, bilansna i ekonomska.
KONCEPT ALM (Asset/Liability Mangement Concept): Koordinacija svih bilansnih
kategorija u cilju makimiziranja bogatstva deoničara.To je koncept integralnog
upravljanja aktivom i pasivom i odnosima aktive i pasive. Obuhvata faktore kamatne
stope, dospeća, nivoe rizika, koji utiču na profitabilnost banke tokom vremena.
KORPORATIVNA KULTURA (Corporative Culture): Svaka banka, kao samostalni
finansijski entitet, ima neka svoja obeležja po kojima je prepoznatljiva među drugim
sličnim bankama, čiji se skup naziva korporativnom kulturom.
KORPORATIVNA MISIJA (Corporative Mision): To je razlog, svrha ili suština
postojanja banke u privrednoj i društvenoj sredini. Jednom kad je definisana, misija
414 BANKE I RIZICI

Ključne reči
banke treba da ostane fokus usmeravanja energije zaposlenih u periodu od deset ili
dvadeset godina. Profit i liderstvo su rezultat pravilno orijentisane misije banke.
KREDIT (Credit): Potiče od latinske reči credito.To je sporazum ili ugovor kojim se
neka vrednost – roba, usluga ili novac – daje u zamenu za obećanje da će se platiti
nekog kasnijeg datuma. Ima bankarsko, analitičko i knjigovodstveno značenje.
KREDIT SKORING SISTEM (Credit Scoring System): Predviđa kreditnu sposobnost
zajmotražioca korišćenjem statističkih metoda (multipla diskriminaciona analiza,
bodovni skoring modeli). Kredit skoring sistem predviđa verovatnoću otplate kredita
na bazi podataka iz zahteva za kredit i drugih podataka (prihod, broj kreditnih partija,
vreme boravka na jednom mestu).
KREDITNA KARTICA (Credit Card): Platežna kartica izdata osobi sa
zadovoljavajućim kreditnim rejtingom za maloprodajnu kupovinu ili davanje unapred
gotovine iz ranije odobrene kreditne linije.
KREDITNA LINIJA (Line od Credit): Maksimalni iznos raspoloživog kredita za
kreditnu karticu, koji kreditor može da menja u bilo koje vreme, i raspoloživa sredstva
zajmotražiocu za određeni period na bazi revolvinga.
KREDITNA SPOSOBNOST ZAJMOTRAŽIOCA (Creditworthiness of Borrower):
Opšta kvalifikacija za odobravanje kredita zajmotražiocu bazirana na kreditnoj istoriji
zajmotražioca, na mišljanju kreditora ili na primeni determinanti kredit skoring
metoda, ako se koristi.
KREDITNI PORTFOLIO (Loan Portfolio): Deo plasmana sredstava banke putem
kredita grupisan po vrsti kredita (komercijalni, stambeni i potrošački), delatnostima,
tipu korisnika kredita, roku dospeća, kamatnoj stopi itd. To je najveći i najznačajniji
portfolio aktive u komercijalnom bankarstvu.
KREDITNI RIZIK (Risk of Credit): Rizik da korisnik kredita neće vratiti kredit prema
uslovima u originalnom ugovoru o kreditu. Kreditni rizik je jedan od primarnih rizika
u kreditiranju, kao i rizik kamatne stope.
KUĆNO BANKARSTVO (Home Banking): Korišćenje kompjuterskih terminala u
kući sa pristupom bančinim računima i izvršnim transakcijama.
LIKVIDNOST BANKE (Bank Liquidity): Sposobnost banke da izmiruje svoje tekuće
finansijske obaveze. Adekvatna likvidnost znači da je banka sposobna da zadovoljava
potrebe depozitara za podizanjem novca i potrebe zajmotražilaca za kreditom ili
gotovinom.
NETO IMOVINA BANKE (Net Asset of Bank): Ukupna aktiva minus ukupne
obaveze u pasivi banke (sem akcijskog kapitala).
NETO KAMATNA MARGINA (Net Interest Margin): Razlika između prosečno
agregirane stope zarade na kreditni ili investicioni portfolio minus prosečna agregirana
stopa obaveza i kapitala.
BANKE I RIZICI 415

Ključne reči
NETO PROFITNA STOPA (Net Profit Margin): Merenje neto prihoda generisanog od
svake jedinice bruto prihoda.
NETO SADAŠNJA VREDNOST (Net Present Value): Suma sadašnje vrednosti svih
anticipiranih budućih ulaza minus inicijalni troškovi ili projektovani izdaci.
NOMINALNA VREDNOST (Face Value): Odnosi se na nominalni štampani iznos
vrednosti na obveznici ili noti.
OPTIMALNI PORTFOLIO (Portfolio Optimum): Portfolio koji optimizira ciljeve
banke (t.j. maksimizira profit, minimizira troškove kapitala, diversifikuje rizik,
doprinosi rastu).
OSIGURANI KREDITI (Secured Loans): Krediti koji su obezbeđeni osiguranjem ili
kolateralom.
PASIVA BILANSA BANKE (Liability of Bank Balance Sheet): Obaveze banke
iskazane u bilansu i kapital banke.
PIR GRUPA (Peer Group): Uzorak grupe u okviru delatnosti (na primer, industrije
finansijskih usluga, komercijalnih banaka) čiji se finansijski izveštaji koriste da
kreiraju ‘norme’ standarda za komparaciju racija (koeficijenata).
PORTFOLIO MENAŽMENT (Portfolio Management): Upravljanje pojedinim
portfolijm banke (kreditima, hartijama od vrednosti) u cilju optimalnog doprinosa
profitu banke.
PROFITNI CENTAR (Profit Center): Poslovna jedinica banke – glavna filijala,
filijala, ekspozitura koja generiše profit kao.posledicu ostvarenih prihoda i rashoda.
POVRAT NA AKCIJSKI KAPITAL (Return on Equity-ROE): Neto prihod podeljen
sa neto vrednošću izražen u procentima.
RACIO ANALIZA (Ratio Analysis): Tehnika za utvrđivanje operativnih karakteristika
firme preko razvoja i evaluacije standardizovanih mera performansi.
RASKORAK (Spread): Razlika između nuđene i tražene cene. Kod kupovine hartija
od vrednosti razlika između plaćene cene emitentu za hartiju od vrednosti i cene po
kojoj je ona prodata.
REGULACIJA (Regulation): Regulisanje, uređivanje ili ograničavanje određenih
poslova banaka raznim vrstama propisa u cilju limitiranja preduzimanja rizika.
REREGULACIJA (Reregulation): Uvođenje regulatornih ograničenja dizajniranih da
se usmere na specifične programe ili procese primenjene za ‘nadmudrivanje’
prethodne regulacije.
REVOLVING KREDIT (Revolving Credit): Aranžman putem koga korisnik kredita
može pozajmljivati i otplaćivati prema potrebi tokom specifičnog vremenskog perioda
do utvrđenog maksimalnog nivoa pozajmljivanja.
RIZIK (Risk): Rizik se definiše kao neizvesnost neke posledice ili događaja.
RIZIK KAMATNE STOPE (Interest Rate Risk): Verovatnoća da će rast kamatnih
stopa smanjiti vrednost finansijske aktive.
RIZIK LIKVIDNOSTI (Liquidity Risk): Rizik da finansijska institucija neće imati
adekvatnu gotovinu ili drugu likvidnu aktivu da zadovolji tražnju.
RIZIK NESOLVENTNOSTI (Insolvenci Risk): Rizik da će institucija postati
insolventna ili da će obaveze prevazići aktivu.
416 BANKE I RIZICI

Ključne reči
SEKJURITIZACIJA (Securitization): To je prepakivanje loših kredita u hartije od
vrednosti odnosno proces u kojem provajder visokotroškovnog kredita zamenjuje taj
kredit nižetroškovnim institucionalnim investorom na tržištu kapitala.
SEKUNDARNE REZERVE (Secundary Reserves): Rezerve koje obezbeđuju zaštitu
likvidnosti za prognozirane potrebe u gotovini i za nepredviđene okolnosti.
SEKUNDARNI KAPITAL (Secundaru Capital): Isplative povlašćene akcije,
subordinatne note i založnice.
SEKUNDARNO TRŽIŠTE HARTIJA OD VREDNOSTI (Securities Secundary
Market): Tržište koje uključuje prodaju starih (postojećih) hartija od vrednosti od
postojećih vlasnika novim vlasnicima.
SPOT TRŽIŠTE (Spot Market): Tržište gde je isporuka trenutna i plaćanje trenutno.
Spot tržište poznato je i pod nazivom tržište gotovine (cash market).
STANDARD ADEKVATNOSTI KAPITALA (Capital Adequacy Standard): Utvrđeni
nivo kapitala prema portfolio riziku, korišćen od strane menadžera i personala
regulatornih institucija pri određivanju ‘zdravlja’ banke.
STENDBAJ AKREDITIV (Standby Letter of Credit): Garancija da će pojedina banka,
ako bude potrebno, isplatiti izdavaoca komercijalnih papira po dospeću.
STRATEGIJSKE OPCIJE (Strategic Options): Alternativne strategije rasta i opstanka
u deregulisanoj sredini. Tipične strategije su: 1) kompanije sa kompletnim uslugama,
2) kompanije sa uslugama niskih troškova sa fokusom na uske proizvodne linije i 3)
kompanije sa fokusom na specifične potrebe korisnika.
STRATEGIJSKO PLANIRANJE (Strategic Planning): Razvoj kontinuiranog procesa,
koji se sastoji od: 1) formulisanja ciljeva, 2) evaluacije konkurentske snage i slabosti
firme i 3) poslovnog plana.
TROŠKOVNI CENTAR (Cost Center): Organizacioni deo banke – sektor, odeljenje,
služba koji gemneriše troškove kao servis profitnim centrima i menadžment timu
banke.
TRŽIŠTE KAPITALA (Capital Market): Tržište dugoročnih hartija od vrednosti (na
primer, obveznica sa dužim rokom od jedne godine) i akcija.
TRŽIŠTE NOVCA (Money Market): Tržište kratkoročnih debitnih instrumenata,
obično sa kraćim rokom od jedne godine.
UPRAVLJANJE LIKVIDNOŠĆU (Liquidity Management): Projekcija tražnje za
sredstvima i obezbeđivanje adekvatnih rezervi za zadovoljavanje ovih potreba.
UPRAVLJANJE OBAVEZAMA (Liability Mangement): Korišćenje pasive ili
pozajmljenih sredstava za udovoljavanje likvidnosti ili potrebe za sredstvima ili za
osiguranje ili za povećanje portfolija.
VANBILANSNE AKTIVNOSTI BANKE (Off-Balance Sheet Activities): Obaveze
koje se ne reflektuju na bilans banke kao što su kreditna linija, akreditiv ili druge
uslovne obaveze.
BANKE I RIZICI 417

Ključne reči
VRUĆ NOVAC (Hot Money): Sredstva koja imaju brz tok ka većoj zaradi i kreću se
brzo kad se nudi veća zarada od druge institucije.
418 BANKE I RIZICI

Ključne reči
LITERATURA
BANKE I RIZICI 419

Literatura
1. Alexander J. Gordon i Sharpe F. William: Analiza obveznica, Ekonomika,

Beograd, 11/91
2. Alexander Willard and Downey R.Gerald, Jr.: Handling Problem Loans, u
knjizi: The Bankers’ Handbook, Third Edition, Edited by: William H.
Baughn, Thomas I. Storrs and Charls E. Walker, Dow Jones - Irwin,
Homewood, Illinois, 1988.
3. Altman Edward, Haldeman R.G. and Narayanan P.: “ZETA Analysis: A New
Model to Indentify Bankruptcy Risk of Corporations”, Journal of Banking
and Finance 1, 1977.
4. Altman I. Edward: Managing the Commercial Lending Process, u knjizi:
Handbook for Banking Strategy, Edited by: Richard C. Aspinwall and Robert
A. Eisenbeis, John Wiley & Sons, New York, 1985.
5. Andersen Arthur and Co: New Dimensions in Banking: Managing the
Strategic Position, Bank Administration Institute, Chicago, 1983. godine,
izlaganje prvo, str. 5.
6. Arnott D. Robert and Clarke G.Roger: Active Asset Allocation, u knjizi:
Portfolio & Investment Management State of the Art Research, Analysis and
Strategies, Editor: Frank J. Fabozzi, Probus Publishing Company, Chicago,
Illinois, 1989.
7. Austin W.Douglas, Hakala R.Donald and Scampini J.Thomas: Modern
Banking – A Practical Gude to Managing Deregulated Financial Institutions,
Second Edition, Bank Administration Institute, Rolling Meadows, Illinois,
1988.
8. Bank Credit, edited by: Herbert V. Prochnov, Herper & Row Publishers, New
York, 1981.
9. Barjaktarović, M. » Sekjuritizacija aktive u bankama«, Bankarstvo,
Udruženje banaka Srbije, Beograd, 1/2004.
10. Bartles R.: Credit Management, The Ronald Press Company, New York,
1967.
11. Beck J.Steven: Financing Leveraged Buyouts, u knjizi: The Bankers”
Handbook, Third Edition, Edited by William H. Baughn, Thomas I. Storrs
and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood Illinois, 1988.
12. Berger A.N., “Globalization of Financial Institutions: Evidence From Cross-
Border Banking Performance”, IMF Publication, 2000.
13. Berry L. Leonard, Bennett R.David and Brown W. Carter: Service Quality –
A Profit Strategy for Financial Institutions, Dow Jones-Irwin, Hommewood,
Illinois, 1989.
14. Berry L. Leonard, Futrell M.Charles and Bowers R.Michael: Bankers Who
Sell Improving Selling Effectivness in Banking, Bankers Publishing
Company, Boston, 1985.
15. Bliss R., “Market Discipline and Subordinated Debt: A Rewiew of Some
Salient Issues”, Federal Reserve Bank Chicago, Economic Perspectives, prvi
kvartal 2001.
420 BANKE I RIZICI

Literatura
16. Bort Richard: Corporate Cash Management Handbook, Warren Gorham and
Lamont, Boston, 1989.
17. Bowen H.William and Dominik dr John: Effective Comunications of
Corporate Policy, u knjizi: The Bankers’ Handbook, Third Edition, Edited by:
William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charles E. Walker, Dow Jones-
Irwin, Homewood, Illinois, 1988.
18. Bryan H.William: The Banker and the Credit Decision, u knjizi: Bank Credit,
Edited by Herbert V. Prochnow, Harper & Row, Publisher, New York, 1981.
19. Buzzell D. Robert and Gale T. Bradley: The PIMS Principles, The Free Press,
New York, 1987.
20. Canals J., » Universal Banking. International Comparisons and Theoretical
Perspectives« Clarendon Press, Oxford, 1997.
21. Christenson R.David: Agricultural Lending, u knjizi: The Bankers”
Handbook, edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls E.
Walker, Third Edition, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988.
22. Committee on Banking Regulations and Supervisory Practices u Bazelu,
materijal iz 1987. godine
23. Compton H. Eric: Inside Commercial Banking, Second Edition, Joh Wiley
and Sons, New York, 1985.
24. Compton H.Eric: Inside Commercial Banking, Second Edition, Joh Wiley
and Sons, New York, 1985.
25. Compton N.Eric: New World of Commercial Banking, Lexington Books,
New York, 1987.
26. Compton N.Eric: The New World of Commercial Banking, Lexington Books,
New York, 1987.
27. Copeland Tom, Koller Tim and Murren Jack: Valuation - Measuring and
Managing the Value of Companies, McKinsey & Company, Inc., John Wiley
& Sons, New York, 1991, str. 375-397.
28. Crigger R.Jack: An Ocean of “Cs”, u The Journal of Commercial Bank
Lending, December 1975.
29. Ćirović dr Milutin: Bankarski menadžment, Ekonomski institut Beograd,
Beograd, 1995.
30. Ćirović dr Milutin: Devizni kurs, Bridge Company, Beograd, 2000.godine
31. Ćirovic dr Milutin: Monetarno - kreditni sistem, Savremena administracija,
Beograd, 1976.
32. Ćirović M., “Tendencije u evropskom bankarstvu i mogućnosti domaćih
banaka”, Jugoslovensko bankarstvo, Beograd, maj 2001.
33. Ćirović M., Bankarstvo. Bridge Company, Beograd, 2001.
34. Ćirović M., Fuzije i akvizicije, Prometej, Novi Sad, 2004.
BANKE I RIZICI 421

Literatura
35. Ćurčić dr Uroš: Bankarski portfolio menadžment - Strategijsko upravljanje
bankom, bilansima, kvalitetom, bonitetom i portfolio rizicima banke, Novi
Sad, Feljton, 2002.
36. Ćurčić dr Uroš: Marketing poslovne banke, Feljton, Novi Sad, 1997.
37. Ćurčić dr Uroš: Strategijsko planiranje u bankarstvu – Oblikovanje uspešne
profitne strategije banke, Feljton, Novi Sad, 1999.
38. Ćurčić dr Uroš: Upravljanje rastom i performansama banke, Mladost-
holding, Loznica, 2003.
39. Ćurčić N. dr Uroš: Marketing poslovne banke, drugo izdanje, Feljton, Novi
Sad, 1997.
40. Ćurčić N. dr Uroš: Upravljanje kvalitetom bankarskih proizvoda i usluga,
Novosadski bankar Novosadske banke d.d. br.21-22, Novi Sad, 1993.
41. ABA Banking Journal, October 1988.
42. Dašić D. \., Principi internacionalne ekonomije, Delta press, Beograd, 2005.,
43. Dabić dr Stojan: Poslovanje sa hartijama od vrednosti, u knjizi grupe autora:
Tehnologija spojnotrgovinskih polova, Jugoslavijapublik, Beograd, 1992.
44. David I. Hoffland: A Model Bank Investment Policy, Financial Analysts
Journal, Maj-June 1978.
45. David Sutton: Understanding the Stock Market SelfTeaching Seminars, One
of Series of Hands On Workshops Dedicated to the Serious Investor, Probus
Publishing Company, Chicago, Illinois, 1989.
46. Davis I. Steven: Exelence in Banking – A profit of superior management
based on insight into Citibank, Deutsche Banke, Morgan and 13 others
selected banks, MacMillan Press, London, 1984.
47. DeRosa F. David: Managing Foreign Exchange Risk Strategies for Global
Portfolios, Probus Publishing Company, Chicago, Illinois, 1991.
48. Dickerson S.Charles: Financial Analysis for Credit Decisions, u knjizi: The
Bankers” Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas
I. Storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988.
49. Dill A. dr Arnold: Tools and Techniques to Implement Asset/Liability
Management, u knjizi: The Bankers” Handbook, Third Edition, Edited by:
William H. Baughn, Thomas I. storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-
50. Donnelly H.James, Berry L.Leonard and Thompson W.Thomas: Marketing
Financial Services – A Strategic Vision, Dow Jones-Irwin, Homewood,
Illinois, 1985.
51. Donnelly H.James, Jr. and Skinner Steven: The New Banker - Developing
Leadership in a Dynamic Era, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1989.
godine, str. 127.
52. Downes John and Goodman Elliot Jordan: Dictionary of Finance and
Investment Terms, Third Edition, Barrons’ Business Guides, New York,
1991.
53. Dr Albert Mahrabian: Your Inner Path to Investment Success Insights into the
Psychology of Investing, Porobus Publishing Company, Chicago, Illinois,
1991.
422 BANKE I RIZICI

Literatura
54. Durand David: Risk Elements in Consumer Installment Lending, National
Bureau of Economy Research, New York, 1941.
55. Edwards H.: Credit Management Handbook, John Wiley & Sons, New York,
1985.
56. Ekonomist, NIP Ekonomist Media Group, Beograd (brojevi iz 2005-06 god.)
57. Ekonomska enciklopedija, druga knjiga, Savremena administracija, Beograd,
1984.
58. European Banker od 20. februara 1990.
59. Fabozzi J. Frank and Fabozzi T. Dessa: Survey of Bonds and Mortgage-
Backed Securities, u knjizi: Portfolio & Investment Management State-of-
the-Art Research, Analysis and Strategies, Probus Publishing Companies,
Chicago, Illinois, 1989.
60. Fabozzi J. Frank, Modigliani Franco and Perri G.Michael: Fundation of
Financial Market and Institutions, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, New
Jersey, 1994.
61. Farin A.Thomas: Programs to Assist Individual Managers in Information
Management and Decision Making, u knjizi: The Bankers” Handbook, Third
Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. storrs and Charls E.
Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood Illinois, 1988.
62. Ferguson R., Predavanje na Univerzitetu Massachusetts u Bostonu 27.
oktobra, BIS Review, 9. novembar 1998.
63. Filipović Ratko: Međunarodna poslovna pravila i običaji, četvrto dopunjeno i
izmenjeno izdanje, Privredni pregled, Beograd, 1972.
64. Finansijski leksikon, redaktor dr Ivo Perišin, Informator, Zagreb, 1962.
65. Fitch Thomas: Dictionary of Banking Terms, Barron’s Business Guides, New
York, 1990.
66. Gilpatrick Ralph, Jr. and Casper T. Ronald: Bank Credit Policy, u knjizi:
Bank Credit, edited by: Herbert V. Prochnov, Harper and Row Publishers,
New York, 1981.
67. Glenn M.G., Garcia F.I., Encyclopedia of Banking and Finance, Bankers
Publishing Company, Boston, 1983.
68. Golijanin dr Milan: Bankarstvo Jugoslavije - Teorija, organizacija,
poslovanje, treće dopunjeno i izmenjeno izdanje, Privredni pregled,
Beograd, 1983.
69. Gordon J. Alexander i William F. Sharpe: Analiza obveznica, Ekonomika,
Beograd, 11/91
70. Graddy B. Duane and Spencer H.Austin: Managing Commercial Banks
Community, Regional and Global, Prentice Hall, Englewood Cliffs, New
Jersey, 1990.
BANKE I RIZICI 423

Literatura
71. Gross Laura: Elite Customers Move the Most, Account-Switching Study
Shows, American Banker, October 5, 1987.
72. Gup B.E., Kolari J.W., Commercial Banking - The Management of Risk.
John Wiley &Sons, 2005.
73. Hale H.Roger: Credit Analysis – A Complete Guide, John Wiley and Sons,
New York, 1983.
74. Hartman P. Timothy and Mack E. John: Capital Planning and Management, u
knjizi: The Bankers’ Handbook, Third Edition, Edited by: William H.
Baughn, Thomas I. Storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin,
Homewood, Illinois, 1988.
75. Haslem A.John: Commercial Bank Management, Reston Publishing Compan
y, Reston, Virginia, 1985.
76. Hawkins J., Mihaljek D,. The banking industry in the emerging market
economies: competition, consolidation and systemic stability- an overview,
Bank for International Settlements, 2006.
77. Heffernan A.Shelagh: Sovereign Risk Analysis, Allen & Unwin Publishers
Ltd, London WC1A ILU, UK, 1986.
78. Hennie van Greuning i Sonja Brajović Bratanović: Analiza i upravljanje
bankarskim rizicima – Pristup za ocenu organizacije upravljanja rizicima i
izloženosti na finansijskom tržištu, drugo izdanje, MATE, Zagreb, 2006.
79. Herring J.Richard: Managing Foreign Exchange Risk, Probus Publishing
Company, Chicago, Illinois, 1983.
80. Hoffland I. David: A Model Bank Investment Policy, Financial Analysts
Journal, Maj-June 1978.
81. http://www.bis.org.
82. http://www.bis.org/publ/bppdf/bispap28.pdf,
83. http://www.fdic.gov
84. http://www.fdic.gov/bank/analytical/banking/2006jan/article2/index.html .
85. http://www.gruppointesa.it.
86. http://www.imf.org.
87. http://www.imf.org/external/pubs/cat/shortres.cfm?
TITLE=international+Capital+Markets&auth_ed=&subject=&ser_note=All&
datecrit=During&Lang_F=All&brtype=Date&YEAR=Year&submit=Search .
88. Humphrey B. David: Cost and Scale Economies in Bank Intermediation, u
knjizi: Handbook for Banking Strategy, Edited by: Richard C. Aspinwall and
Robert A. Eisenbeis, John Wiley & Sons, New York, 1985.
89. International Capital Markets, International Monetary Fund, septembar 2000.
90. Ivanović mr Periša: Zaštita od rizika deviznog kursa - Hedžing na deviznom
tržištu, Account, Novi Sad, 1994.
91. Ivanović Periša: “Risk Management-Status and the challenges of strategic
and operatinal management in Serbian banks and insurance environment”,
seminar: Univerzitet “Braća Karić”& University of Business and Finance
Switzerland & Akademija za bankarstvo, Beograd, Februar, 2006.
92. James V. Baker, Jr.: Asset-Liability Management IV, Banking, (September),
1978.
424 BANKE I RIZICI

Literatura
93. Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive (“Uniform
Customs and Practice for Documentary Credits”), Međunarodna trgovinska
komora, Pariz (“MTK”).
94. Jednoobrazna pravila za inkaso komercijalnih papira (“Uniform Rules for the
Collection of the Commercial Papers”),Međunarodn trgovinska komora Pariz
(“MTK”), 1958. godine od Međutim, njihova primena je obustavljena jula
1963. godine, da bi bila donesena nova 1967
95. Jelić Ranko: Rizici u poslovnim bankama, analiza i regulisanje, Beograd,
1988. godine, magistarski rad,
96. Jenrette H.Richard: Portfolio Management: Seven Ways to Improve
Performance, u knjizi: Classics an Investor’s AnthologyThe most interesting
ideas and concepts from the literature of investing, edited by: Charles D. Ellis
with James R. Vertin, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1989.
97. Johnson P. Frank and Johnson D Richard.: Commercial Bank Management,
The Dryden Press, New York, 1985.
98. Johnson P.Frank and Johnson D.Richard: Commercial Bank Management,
The Dryden Press, New York, 1985.
99. Jones K.D., Critchfield T., »Consolidation in the U.S. Banking Industry: Is
the “Long, Strange Trip” About to End?« FDIC Banking Review, 2006.
100.Jović dr Srboljub: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990.
101.Jović Dr Srboljub: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990.
102.Jurković P.: “Razvojna i kreditna sposobnost investitora” u zborniku:
Poslovne finansije, Narodne novine, Zagreb, 1980..
103.Kane J. Edward: Strategic Planning in a World of Regulatory and
Technological Change, u knjizi:Handbook for Banking Strategy, edited by:
Richard C. Aspinwall and Robert A. Eisenbeis, John Wiley & Sons, New
York, 1985.
104.Kaplan S. Robert and Norton P.David: The Balanced Scorecard – Measures
that Drive Performance, Harvard Business Review on Measuring Corporate
Performance, Harvard Business School Press, 1998.
105.Katunarić dr Ante: Banka Principi i praksa bankovnog poslovanja, drugo
izdanje, Poduzeće Banka, Zagreb, 1977.
106.Kaufman G. George: The Securities Activities of Commercial Banks, u
knjizi: Handbook for Banking Strategy, Edited by: Richard C. Aspinwall &
107.Kaufman G.George: The Securities Activities of Commercial Banks, u knjizi:
Handbook for Banking Strategy, Edited by: Richard C. Aspinwall & Robert
A. Eisenbeis, John Wiley & Sons, New York, 1985.
BANKE I RIZICI 425

Literatura
108.Kaufman H., “Struktural Changes in the Financial Markets: Economic and
Policy Significance”, Economic Review, Federal Reserve Bank of Kansas
City, 1994.
109.Kenneth R. Houghton: Asset & Liability Management: A Practical Approach,
Atlanta Trust Company of Georgia, Course Outline, 1983. (April 20).
110.Klaić Bratoljub: Riječnik stranih riječi, Zora, Zagreb, 1962.
111.Knežević dr Milan: Banka Organizacija i poslovanje, prvo izdanje, Školska
knjiga, Zagreb, 1984.
112.Koch T. W., Macdonald S. S., Bank Management, Thomson- South-Western,
New York, 2003.
113.Kotler Ph., Lane K., Marketing menadžment, Data status, (autorizovani
prevod) Beograd, 2006.
114.Kotler Ph., Marketing Management Analysis, Planing and Control, Prentice
Hall, Englewood Cliffs New York.
115.Krstić B., Bankarski menadžment, Ekonomski fakultet, Niš, 2004.
116.Leitner F.: Bilanztechnik und Bilanzkritik, X Aufl. Berlin, 1933.
117.Levich M. Richard and Wihlberg G.Glas: Exchange Risk and Exposure,
Lexington Books, New York, 1989. godine, strana 24-25. prema mr Periši
Ivanoviću: Zaštita od rizika deviznog kursa Hedžing na deviznom tržištu,
Accout, Novi Sad, 1994.
118.Ljutić mr Branko: Signali opasnosti pred propast firme, Ekonomska politika
broj 2065/91.
119.Logan Ward John: Managing the Investments Portfolio of the Bank, u knjizi:
The Bankers Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn,
Thomas I. Storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood,
Illinois, 1988.
120.Mahrabian dr Albert: Your Inner Path to Investment Success Insights into the
Psychology of Investing, Porobus Publishing Company, Chicago, Illinois,
1991.
121.Maisel J. Sherman: The Meashurement of Capital Adequacy, u knjizi: Risk
and Capital Adequacy in Commercial Banks, edited by Sherman J. Maisel,
The University of Chicago Press, Chocago, 1981.
122.Marshall J., ”Interview: Firebrand in Navy and Gray”, US Banker online,
1996.
123.McDonald M.Jay and McKinley E.John: Corporate Banking – A Practical
Approach to Lending, Dryden Press, New York, 1984.
124.McLintoc Marwick Peat: Banking in the UK, London, 1988.
125.Metz de Glr: Off Balance Sheet Finance, 1985
126.Miller LeRoy Roger and VanHose D. David: Modern Money and Banking,
Third Edition, McGraw-Hill, New York, 1993, prevod Mate d.o.o. Zagreb,
1997.
127.Milling Bryan E.: Cash Flow Problem Solver Procedures and Rationale for
the Independent Businessman, Chilton Book Company, Rander, Pa., 1981.
godine strana 6.
426 BANKE I RIZICI

Literatura
128.Mishkin F. S., Strahan P.E., “ What will tehnology Do to Financial
Structure?” Brooking- Wharton Papers on Financial Services, 1/2000.
129.Munn G. Glenn and Garcia F.L.: Encyclopedia of Banking and Finance,
Eighth Edition, Revised and Expanded, Bankers Publishing Company,
Boston, 1983.
130.Nagle Reid and Petersen Bruce: Capitalization Problems in Perspective, u
knizi: Handbook for Banking Strategy, Edited by: Richard C. Aspinwall and
131.Nicolas J. Santoro: Bank Operation Mangement – Finding & Exploiting
Hidden Profit Opportunities Inside Your Bank, Bankers Publishing Company,
Chicago, Illinois, 1992.
132.Olson L. dr Ronald: Evaluation of Financial Performance, u knjizi: The
Bankers” Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas
I. storrs and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988.
133.Orgler E.Yair and Wolkowitz Benjamin: Bank Capital, The Dryden Press,
New York, 1976.
134.Payment system in the EU” European Central Bank, National Central Banks,
National Bankers, 2000.
135.Pierce J., The Future of Banking., Yale University Press, New Haven, 1991.
136.Pohlman E. Jerry: A Framework for Strategic Planning, u knjizi: Handbook
for Banking Strategy, Edited by: Richard C. Aspinwall and Robert A.
Eisenbeis, John Wiley & Sons, New York, 1985.
137.Portfolio & Investment Management-State-of-the-Art Research, Analysis and
Strategies, Editor: Frank J. Fabozzi, Probus Publishing Company, Chicago,
Illinois, 1989.
138.Pravila za tumačenje trgovačkih termina odnosno INCOTERMS
(“International Rules for the Interpretation of Trade Terms”), doneta od
Međunarodne trgovinske komore u Parizu (“MTK”). 1936.
139.Prindl R. Andreas: Foreign Exchange Risk, John Willey & Sons, New York,
1985. godine, preuzeto od: Mr Periša Ivanović: Zaštita od rizika deviznog
kursa - Hedžing na deviznom tržištu, Account, Novi Sad, 1994
140.Privredni leksikon, Informator, Zagreb, 1961.
141.Publikacija MTK br. 400 Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne
akreditive, Nacionalni odbor SFRJ MTK u Beogradu i Jugoslavijapublik,
Boegrad, 1984.
142.Redding Donald S.: Longer Term Lending, u knjizi: The Bankers”
Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs
and Charls I. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood Illinois, 1988.
BANKE I RIZICI 427

Literatura
143.Reed W. Edward and Gill K. Edward: Commercial Banking, Fourth Edition,
Prentice-Hall, Inc., Englewood Cliffs, New Jersey, 1989.
144.Reed W. Edward and Gill K.Edward: Commercial Banking, Fourth Edition,
Prentice-Hall, Inc., Englewood Cliffs, New Jersey, 1989.
145.Reifler B. Donald and Mavrides P. Lazaros: Funding Source and Strategies
for Banks of Various Sizes, u knjizi: The Bankers’ Handbook, Third Edition,
Edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs and Charls E. Walker, Dow
Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988.
146.Report on consolidation in financial sector, IMF- Group of Ten, januar 2001.
147.Rezaee Zabihollah: Financial Institutions, Valuations, Mergers, and
Acquisitions – The Fair Value Approach, Second Edition, John Wiley &
Sons, New York, 2001.
148.Richard H. Jenrette: Portfolio Management: Seven Ways to Improve
Performance, u knjizi: Classics an Investor’s AnthologyThe most interesting
ideas and concepts from the literature of investing, edited by: Charles D. Ellis
with James R. Vertin, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1989.
149.Richard Saul Wurman, Alan Siegel & Kenneth M. Morris: The Wall Street
Journal Guide to Understanding Money & Markets, Access Press Publication,
New York, 1990.
150.Riefler B. Donald and Mavrides P.Lazaros: Funding Sources and Strategies
for Banks of Various Sizes, u knjizi: The Bankers” Handbook, Third Edition,
Edited by: William H. Baughn, Thomas I. storrs and Charls E. Walker, Dow
Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988.
151.Risk and Capital Adequacy in Commercial Banks, edited by Sherman J.
Maisel, The University of Chicago Press, Chicago, 1981.
152.Rizici u bankarskom poslovanju, redaktor: dr Branko Vasiljević, Fokus,
Beograd, 1990.
153.Rizzolo D. Richard: Operation Mangement, u knjizi: The Financial Services
Handbook –Executive Insights and Solution, Editors: Eileen M. Friars and
Robert N. Gogel: John Wiley & Sons, New York, 1987.
154.Rodić dr Jovan: Poslovne finansije, Ekonomika, Beograd, 1991. godine,
strana 163-165. Istu podelu kamatnih stopa nalazimo i u knjizi dr Nenada
Vunjaka: Finansijski menadžment Poslovne finansije i poslovno bankarstvo,
Ekonomski fakultet Subotica, 1994.
155.Rose P.S., Hidgins S.S., Bankarski menadžment i finansijske usluge, Data
status, Beograd, 2005., str. 4.
156.Rose S. dr Peter: The Economics of the Banking Firm, u knjizi: The Bankers’
Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs
and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin Homewood, Illinois, 1988.
157.Rose S. Peter and Fraser R.Donald: Financial Institutions, John Wiley &
Sons, New York, 1985.
158.Rose S. Peter: Commercial Bank Management, Third Edition, Irwin, 1995.
159.Rosenberg M.Jerry: Dictionary of Banking & Financial Services, Second
Edition, John Wiley & Sons, New York, 1985.
428 BANKE I RIZICI

Literatura
160.Rousakis N.Emmanuel: Commercial Banking in an Era of Deregulation,
Preager, New York, 1984.
161.Roussakis Emmanuel: Commercial Banking in an Era of Deregulation,
Preager, New York, 1984.
162.Sanford Ch., “Financial Markets in 2020”, Economic Review, Federal
Reserve Bank of Kansas City prvi kvartal, 1994.
163.Saunders Anthony: Financial Institutions Management – A Modern
Perspective, Irwin, 1994.
164.Savaiko Bernard: Trading in soft commodity Futures, John Wiley & Sons,
New York, 1985.
165.Sinkey F. Joseph Jr.: Commercial Bank Financial Management in the
Financial Services Industry, MacMillan Publishing Company, New York,
1989.
166.Smithson W.Charles with Smith W.Clifor, Jr. and Sykes D.Wilford:
Managing Financial Risk – A Guide to Derivative Products, Financial
Engineering and Value Maximization, Irwin, 1995.
167.Stakić mr Budimir: Priručnik za spoljnotrgovinsko poslovanje, Stručna
knjiga, Beograd, 1986.
168.Stevens G.T., Jr.: Economic and Financial Analysis of Capital Investments,
John Wiley and Sons, New York, 1979.
169.Stiglitz J., “The Role of State in Financial Markets”, Annual Conference on
Development Economies, The World Bank, 1994., Washington.
170.Stigum L. Marcia and Branch O. Rene, Jr.: Managing Bank Assets and
Liabilities Strategies for Risk Control and Profit, Dow Jones-Irwin,
Homewood, Illinois, 1983..
171.Stojanović Željko: SWIFT ulaznica za elektronsko bankarstvo, časopis
Jugoslovensko bankarstvo br.3, Udruženje banaka Jugoslavije, Beograd, mart
1989.
172.Sutton David: Understanding the Stock Market SelfTeaching Seminars, One
of Series of Hands On Workshops Dedicated to the Serious Investor, Probus
Publishing Company, Chicago, Illinois, 1989.
173.Swenson Lynda and Lodge D.Richard: Market Instruments and Market
Structure for Short-Term Liquid Investments, u knjizi: The Bankers”
Handbook, Third Edition, Edited by: William H. Baughn, Thomas I. storrs
and Charls E. Walker, Dow Jones-Irwin, Homewood, Illinois, 1988.
174.The Bankers” Handbook, edited by: William H. Baughn, Thomas I. Storrs
and Charls E. Walker, Third Edition, Dow Jones-Irwin, Homwwood, Illinois,
1988.
BANKE I RIZICI 429

Literatura
175.The Capital Budgeting Handbook, Edited by: Mike Kaufman, Dow Jones-
176.The FDIC’s Manual of Examination Policies, Section H, revised, December
1, 1962.
177.The New York Times, Sunday, June 16, 1991. godine, section The Week in
Review.
178.Thomas Fitch: Dictionary of Banking Terms, Barron”s Business Guides, New
York, 1990.
179.Thornhill T.William: Risk Management for Financial Institution, Applying
Cost-Effective Controls and Procedures, Bankers Publishing Company,
Rolling Meadows, Illinois, 1990.
180.US Department of Commerce u 1998. god. ; Booz, Allen&Hamilton u 1997
god. ; Goldman Sach& Boston Consalting Group C
181.Vasiljević dr Branko: Novi međunarodni standard solventnosti,
Jugoslavensko bankarstvo br.2, Beograd, februar 1989.
182.Vučković M., Bankarstvo - organizacija i poslovanje banka, Naučna knjiga,
Beograd, 1967.
183.Vunjak dr Nenad: Finansijski menadžment Poslovne finansije - poslovno
bankarstvo, Ekonomski fakultet Subotica, 1994.
184.Wolkowitz Benjamin: Managing Interest Rate Risk, u knjizi: Handbook for
Banking Strategy, Edited by: Richard C. Aspinwall and Robert A. Eisenbeis,
John Wiley & Sons, New York, 1985.
185.Wurman Saul Richard, Siegel Alan & Morris M.Kenneth: The Wall Street
Journal Guide to Understanding Money & Markets, Access Press Publication,
New York, 1990.
186.www. Citigroup.com. (The banker)
187.www.americancu.org . www.mycreditunion.com.
188.www.americancu.org . www.mycreditunion.com.
189.www.franklitempletion.com , www.scuder.com
190.www.franklitempletion.com , www.scuder.com
191.www.gecapital.com , www.ubswarburg.com, www.capitalone.com
192.www.gecapital.com , www.ubswarburg.com, www.capitalone.com
193.www.household.com ., www.gmacfs.com.
194.www.household.com ., www.gmacfs.com.
195.www.magnum.com , www.turnkeyhedgefunds.com)
196.www.magnum.com , www.turnkeyhedgefunds.com)
197.www.nbs.co.yu. Član 2., Zakon o bankama (“Službeni glasnikRS” br.
107/2005).
198.www.nbs.co.yu. Član 4, Zakon o bankama , “Službeni glasnikRS”, br.
107/2005
199.www.smithbarney.com , www.morganstanley.com
200.www.smithbarney.com , www.morganstanley.com
201.www.vanguard.com
202.www.vanguard.com
203.www.washingtonmutual.com , www.americanfsb.com
430 BANKE I RIZICI

Literatura
204.www.washingtonmutual.com , www.americanfsb.com
205. .www.nbs.co.yu. Zakon o bankama , “Službeni glasnik RS” br. 107/2005
206.Zakon o hartijama od vrednosti, SFRJ, 1989..
207.Zenoff B. David: Perspectives on Financial Services Marketing, u knjizi:
Marketing Financial Services, Edited by: David B. Zenoff, Ballinger
Publishing Company, Cambridge, Massachusets, 1989.
208.Ždrale J., „Transformacija bankarskog sektora Srbije: svojinska strutura i rast
bilansnih kategorija dec 2003-mart 2006“, Kvartalni monitor-ekonomskih
trendova i politika u Srbiji, FREN, Beograd, 4/2006.
209.Živković dr Boško i VidićZorica: Analiza i ocena kreditne sposobnosti
preduzeća u američkom komercijalnom bankarstvu, UBJ, Beograd,
Jugoslovensko bankarstvo 5/89
BANKE I RIZICI 431

BELEŠKA O AUTORIMA
Uroš N. Ćurčić rođen je 1939. godine u Podumu kod Otočca (Lika). Školovao se u
Otočcu i Vukovaru. Studirao, magistrirao i doktorirao na Ekonomskom fakultetu u
Beogradu. Najveći deo prakse (preko 20 godina) proveo je radeći u bankarstvu
(Vukovar i Novi Sad) i 4 godine u inostranstvu (Njujork). Obavljao sve operativne i
složene menadžerske poslove.a u bankarstvu, a preko 14 godina radio je u privredi
(Maglaj i Novi Sad) obavljajući složene rukovodeće poslove. Nastavnim radom bavio
se preko 22 godine. Predavao je 12 godina Spoljnotrgovinsko poslovanje (uz rad) na
VEKŠ-u u Novom Sadu i 10 godina Marketing u finansijama i Menadžment u
bankarstvu (u radnom odnosu) na BK Univerzitetu-Fakultet za trgovinu i bankarstvo.
Napisao je veći broj stručnih i naučnih radova i članaka, učestvovao je na

simpozijumima, savetovanjima i seminarima, te u izradi i vođenju nekoliko projekata.
Napisao je više udžbenika i stručnih knjiga, kao što su: Komercijalno poslovanje u
spoljnoj trgovini, udžbenik (1978), Marketing poslovne banke, udžbenik (1992. i
1997.), Marketing, koautorstvo, udžbenik za studente VPŠ Novi Sad, (1995, 2000,
2001. i 2006.), Bankarski portfolio menadžment-Strategijsko upravljanje bankom,
bilansom i portfolio rizicima banke, udžbenik (1995, 2002. i 2008., koautorstvo-
elektronsko izdanje), knjigu Strategijsko planiranje u bankarstvu-Oblikovanje
uspešne profitne strategije banke (1999.), Tržište novca i finansijskih instrumenata,
udžbenik VPŠ Beograd 2002., Bankarski marketing-praktikum-Proces i faze
upravljanja marketingom banke, koatorstvo, udžbenik 2003., i knjigu Upravljanje
rastom i performansama banke-Strategijsko upravljanje rastom vrednosti,
korporativnim i portfolio performansama banke (2003.).
Miljana Barjaktarović rođena je u Beranama….
432 BANKE I RIZICI

Literatura
BANKE I RIZICI 433

Knjiga Banke I Rizici

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Knjiga Banke I Rizici

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Prof. dr Uroš N.

Četvrto izmenjeno i prerađeno zdanje

Štampano: marta 2010. godine

Glava 1: Banke i faktori promena u bankarstvu......................................................2

1.1. Pojam i suština bankarske delatnosti...............................................................3

Glava 2: Tržišne promene i konkurencija u bankarstvu.........................................24

2.1. Uticaj makropromena na strukturu bankarstva..............................................25

Glava 3: Tranzicija, menadžment i liderstvo u bankarstvu....................................49

3.1. Promene u bankarstvu zemalja u tranziciji.....................................................49

Glava 4: Korporativni koncept upravljanja rizicima banke..................................76

4.1. Korporativno upravljanje

Glava 5: Upravljanje bilansima poslovne

5.1. Upravljanje bilansima banke............................................................................96

Glava 6: Upravljanje korporativnim rizicima banke.............................................134

6.1. Upravljanje rizikom boniteta

Glava 7: Upravljanje kvalitetom poslovanja banke……………………………….175

7.1. Kvalitet bankarskih proizvoda i usluga …………………………..………….176

Glava 8. Upravljanje korporativnim rastom vrednosti banke………………..206

8.1. Koncepti vrednosti banke……………………………………………...……...207

Glava 9: Koncept portfolio upravljanja rizicima banke…………………………..237

9.1. Portfolio koncept performansi banke…………………………………………238

Glava 11: Upravljanje rizicima investicionog portfolija banke………………….309

Glava 12: Upravljanje portfolio rizicima kamatne stope........................................348

12.1. Suština, uloga i formiranje kamatne stope ..................................................349

Glava 13: Upravljanje portfolio rizicima deviznog kursa .....................................377

Glava 14. Upravljanje portfolio rizicima vanbilansnih aktivnosti…………………398

14.1. Vrste vanbilansnih aktivnosti………………………………………………...399

Dinamične promene u bankarskom okruženju, osvežena bankarska literature i nešto

U prethodne četiri, a posebno u poslednjoj deceniji, došlo je do bitnih promena u

Banke su u takvim uslovima izložene dejstvu mnogobrojnih rizika, što zahteva

Opstanak, profitabilno poslovanje i razvoj u uslovima obavljanja bankarskih poslova

Ovim radom autori su nastojali da pruže konsekventan materijal iz područja

Polazeći od takve postavke, komponovana je i izmenjena struktura sadržaja knjige,

Struktura rada obuhvata ključne nivoe i područja upravljanja rizikom u poslovanju

XII BANKE I RIZICI

Literatura kojom su se autori služili je skoro u celini inostrana, najvećim delom iz

Februara, 2010.godine Autori

BANKE I RIZICI XIII

BANKE I FAKTORI PROMENA

1.2. POJAM I SUŠTINA BANKARSKE DELATNOSTI

1.1.1. Definisanje poslovne banke

 mobilizacija i koncentracija sredstava suficitnih transaktora,

Prema Zakonu o bankam, 3 b a n k a je akcionarsko društvo sa sedištem u Republici

 depozitne poslove (primanje i polaganje depozita)

Niko osim banke ne može se baviti primanjem depozita, davanjem kredita i

1.1.2. Vrste banaka i finansijskih institucija

1. Komercijalne banke: prikupljaju depozite i odobravaju zajmove privredi

UNIVERZALNA BANKA – FINANSIJSKA KOMPANIJA –

KREDITNI - INVESTICIONI – TRGOVAČKI

Slika br. 1.1. Univerzalnost poslovanja banke 8

 Banke afilijacije: u potpunom ili delimičnom vlasništvu holding komp.

 Univerzalne banke: pružaju skoro sve finansijske usluge koje su prisutne

Shodno navedenom, funkcije banke su:

 formiranje adekvatnog finansijskog potencijala,

1.1.3. Poslovni fokus i uža orijentacija banaka

 potrošačke kredite (installament loans),

Nasuprot bankarstvu na veliko ili korporativnom bankarstvu, bankarstvo na malo je

Bankarstvo na veliko (wholesale banking ili corporate banking) je bankarstvo koje

Komercijalno bankarstvo razvilo se odgovarajući na poraslu konkurenciju na tržištu iz

Investiciono bankarstvo (Investment banking) podrazumeva prodaju i distribuciju

Privatno bankarstvo (Private banking) moderno shvaćeno, obuhvata bankarske usluge

Monofilijalske banke (Unit banking) su bankarski sistemi koji egzistiraju u nekoliko

Bankarstvo u više država (interstate banking u SAD) predstavlja ekspanziju bnakarstva