Poljoprivreda i država u recesiji (Srbija)

Ekonomska recesija i ulaganje u “zelenu” infrastrukturu; oživljavanje lokalnih

ekonomija: lokalne monete sa podlogom u rezervama hrane i trostruki lokalni umnožitelj
(lm 3).
Srbiju je, kao i sve zemlje sveta, pogodila ekonomska recesija oko koje se stručnjaci ne slažu ni koliko
će dugo trajati ni koji je najbolji put za njeno ublažavanje. Za razliku od političara, stručnjaci procenjuju da
bi privredni oporavak mogao da potraje znatno duše, pa Paul Krugman, dobitnik Nobelove nagrade za
ekonomiju 2008-me godine, procenjuje da će za oporavak privrede od globalne ekonomske recesije biti
potrebno izmedju pet i deset godina. Opširnije.
Kao glavne uzročnike ove krize stručnjaci navode deregulaciju finansija u okviru modela “slobodnog
trzista”, odnosno povlačenje države iz regulisanja tržišta, kao i slom američkog tržista nekretnina. Moglo
bi se reći da je i situacija na tržištu nekretnina posledica deregulacije, odnosno slabljenja kriterijuma za
odobravanje bankarskih kredita.
Po definiciji, ekonomska recesija je opadanje privrednih aktivnosti izraženo kroz pad bruto domaćeg
proizvoda u toku dva ili više kvartala, i nju karakteriše nedostatak novca. Zato se ona leči dodatnim
ubacivanjem novca – stimulativnim kreditima privrednim preduzećima i smanjivanjem taksi da bi se
pospešila kupovina roba. Opširnije o recesiji.
Globalna ekonomska recesija pogađa danas sve zemlje sveta ali su putevi za oporavak privreda
različiti – ne postoji samo jedan recept za njeno prevazilaženje u raznim zemljama, niti su uspešni modeli
iz prošlosti siguran recept za današnju krizu.
Model za prevazilazenje ekonomske recesije iz tridesetih godina prošlog veka koji je tada predložio
britanski ekonomista J. M. Keynes - ulazak države na tržište kao velikog investitora koji koristi novac
poreskih obveznika (javni radovi, državno finansiranje u izgradnji infrastrukture, posebno za izgradnju
autoputeva, i sl.) - ponovo dobija na aktuelnosti.
Ekonomska recesija i ulaganje u “zelenu” infrastrukturu
Tačno je da državna ulaganja u infrastrukturu imaju pozitivan efekat u prevazilaženju recesije ali je
pitanje – koja je to potencijalno najisplativija infrastruktura koja bi mogla da podstakne razvoj ostalih
privrednih sektora. Državne investicije za izgradnju autoputeva u SAD (delimično i u Nemačkoj) od pre
osamdeset godina bio je uspešan model oporavka jer je to podstaklo razvoj automobilske industrije,
transporta, trgovine – poslužio je kao dugoročni podsticaj privrede.
Uzimajući u obzir očekivani rast cene nafte i klimatske promene, Evropa se danas opredeljuje da
umesto drumskog, kao glavne oblike transporta za prevoz tereta više koristi železnicu i vodeni transport -
koji troše manje fosilne energije i ispuštaju manje ugljen-dioksida koji utiče na promenu klime. “Ministers
reiterate support for green railway transport”.
Zbog strukture domaće privrede, lokalnih prirodnih i ljudskih resursa, kao i zbog nastupajućih
klimatskih promena i rasta cena energenata - veća ulaganja u poljoprivredu bi mogla da budu najefikasniji
put za ublažavanje posledica ekonomske recesije u Srbiji.
Za Srbiju - osim drumskih koridora za koje postoji i interest drugih zemalja koji bi garantovao
isplativost ulaganja – najprofitabilnije bi bilo ulaganje u “zelenu” infrastrukturu, odnosno u vodoprivredu,
železnicu i transport vodom: izgradnju rezervoara za sakupljanje vode, irigacione sisteme za poljoprivredu
kao i kanale i nasipe za odbranu od poplava; ulaganje u izgradnju i obnavljanje želežnicke mreže i to ne
samo na glavnim koridorima, kao i ulaganje u izgradnju potrebne infrastrukture na plovnim rekama i
kanalima. Evropa je ovu vrstu “zelene” infrastrukture uglavnom izgradila pa nema toliko potrebe za njom
kao sto je to slučaj sa Srbijom.
U Srbiji je poljoprivreda najveći pojedinačni “poslodavac” i ima najveći potencijal rasta i stvaranja
novih radnih mesta. Ne samo zbog neobrađenih više stotina hiljada hektara zemlje već i zbog
nastupajućeg rasta cena nafte, gasa, fosfata (rast troškova za mehanizaciju i transport, rast cena
mineralnih đubriva) - što će neizbežno tražiti više ljudskog rada i više radnika u poljoprivredi.
Domaća poljoprivreda tek treba da razvije svoj potencijal u organskoj proizvodnji hrane i proizvodnji
koja daje veće prinose po hektaru (povrtarstvo, vinogradarstvo, voćarstvo), u proizvodnji energije iz
biomase (bio-ćumur za proizvodnju energije i đubrivo za Terra preta tehnologiju), kroz bolje povezivanje
stočarstva i ratarstva (doskoro se to smatralo “svaštarenjem” a danas se naziva “integrisanim sistemom u
poljoprivredi” tj. meso + organsko đubrivo), razvijanjem višeg stepena prerade hrane u seoskim
sredinama koji uz dodatni rad i korišćenje lokalne energije iz biomase ima veliki potencijal, i sl.
Srpska poljoprivreda je i sektor sa najvećim izvoznim potencijalom ali postojeći sistem izvoza - koji se
oslanja na uzajamno nepovezana izvozna preduzeća sa nedovoljno resursa i još manje dugoročnog
interesa i spremnosti za obezbeđivanjem stabilnih spoljnih tržista - predstavlja smetnju njenom razvoju.
Oživljavanje lokalnih ekonomija: Lokalne monete sa podlogom u rezervama hrane i trostruki lokalni
umnožitelj (local multiplier 3):
Siromaštvo u gradskim i seoskim sredinama u Srbiji je drugačije od stanja u ostalim siromašnim
zemljama - postoje viškovi hrane. Poljoprivredu i selo guši besparica koja je zbog ekonomske recesije
sada pogodila i gradske sredine. Troškovi za hranu u srpskim gradovima uzimaju preko 40% prosečnih
prihoda - što hranu i njenu proizvodnju stavlja u vrh prioriteta sa stanovišta interesa građana. Ova
situacija u Srbiji je prilično specifična:
- Selo ima velike količine neprodate hrane i zato nema novac za obnavljanje proizvodnje a za
dostizanje veće proizvodnje očigledno mu treba više radnika.
- Grad pogađa rast nezaposlenosti i opadanje realnih primanja pa prosečna gradska porodica ima sve
manje novca za hranu. Zato opada potrošnja mesa, voća, mlečnih proizvoda - što ima povratni negativni
uticaj na proizvodnju hrane.
- Kako je nedostatk novca sa obe strane uzrok ove krize, iako postoji ključna roba, očigledno je
potreban inovativan i nekonvencionalan pristup da bi se pokrenuo lanac potrošnje i proizvodnje:
Hrana je roba za kojom postoji sve veća tražnja u svetu pa zato ona predstavlja pouzdanu i realnu
vrednost: i neprodata u skladištu ona može da omogući zasnivanje nekog oblika lokalne monete sa
podlogom u rezervama hrane i da posluži - u obliku robnih sertifikata - kao sredstvo razmene u lokalnim
sredinama (umesto državnog novca). U vremenima ekonomske recesije koju karakterise nedostatka
svežeg novca, ovo bi moglo da pomogne u oživljavanju lokalnih ekonomija koje su zapale u besparicu.
Proizvođacima hrane osim proizvodnih inputa treba i druga vrsta roba i usluga pa bi se - posebno ako se
ako se ova lokalna moneta obrne u lokalu nekoliko puta - na ovaj način omogućio značajan podsticaj za
oživljavanje lokalnih ekonomija.
Novi Zakon o javnim skladištima, koji je usvojila Skupština Srbije, je značajan korak u tom pravcu ali
izgleda da ekonomisti i lokalne uprave u osiromašenim srpskim gradovima nisu shvatili puni značaj i
potencijal ovog zakona. Osim pomoći poljoprivrednicima ovim bi mogao da se unese svež “novac” u
lokalnu privredu i da se ubrza njegov protok (obrt) pa bi bilo dobro da opštinski centri pokažu više interesa
za javna skladišta hrane – ona bi mogla da odigraju ulogu nekonvencionalnih lokalnih banaka.
Britanska nevladina organizacija New Economics Foundation bavi se teoretskim i praktičnim
projektima na definisanju ekonomskih principa prilagođenih za uslove koje donosi ovaj vek i radi na
primenjenim projektima u nizu britanskih gradova.
Posebno je interesantan njihov metod na oživljavanju lokalnih ekonomija “trostruki lokalni umnožitelj”
(local multiplier 3) koji je inače zasnovan na istraživanjima J. M. Keynes-a koja ukazuju da promena u
prihodima stanovništva u nekoj sredini ima umnožen efekat na ekonomiju te sredine.
Prema njihovim istraživanjima lokalne zajednice ne pogađa samo činjenica da tamo ima malo novca
već i to da jednom zarađeni novac brzo napušta tu sredinu kupovinom roba koje nisu proizvedene u
lokalu. Iako je deo roba iz uvoza često neophodan, kao što je to slučaj i sa energijom, postoji dosta
unutrašnjih rezervi i resursa koje bi trabalo bolje iskoristiti. Ovaj njihov metod, koga oni nazivaju prosto
“Zapušiti rupe” (The Plugging the Leaks), predstavljen je slikovito kofom u koju se sipa voda koja brzo
iscuri zbog mnogo rupa.
Oni nalaze da novac zarađen u jednoj lokalnoj zajednici, koji se ponovo potroši u njoj, ima isti efekat
kao spoljne investicije koje se ulažu u tu sredinu. To je zapravo lokalni umnožitelj.
Ovo britansko iskustvo bi možda moglo da pomogne i osiromašenim lokalnim zajednicama u Srbiji.
Da bi se rešili neki od domaćih problema na lokalu, pa i na širem nacionalnom nivou, očigledno će biti
potreban mnogo inovativniji pristup u korišćenju lokalnih resursa i boljem povezivanju ruralne i urbane
ekonomije na lokalu, odnosno veća uzajamna solidarnost sela i grada.