28.08.2008.

DA LI SE DIJABETES NE LEČI JER SE

NE ISPLATI?

Piše: Ivona Živković

Rat je naveće zlo. U ratovima se milioni ljudi muče, ubijaju i sakate. To

će vam reći svaki osnovac. Ima li ubijanja i sakaćenja miliona ljudi u miru?
Da, upravo milioni ljudi širom sveta umiru i muče se od bolesti koje su,
dokazano, izlečive i za koje se tačno zna i uzrok nastanka i način lečenja.
Bolje reći, nekada se znalo, a danas je mnogo toga namerno zaboravljeno i
izostavljeno iz medicinskih udžbenika.

Razlog je jednostavan -bolesni troše na lekove, a farmaceutska

industrija profitira. Baš kao i lekari koji se privatizacijom zdravstva i kod nas
sve više pretvaraju u biznismene koji svojim radom zaradjuju pare. Mnoge
hirurške intervencije potpuno su nepotrebne i neke teško sakate ljude, ali
kapitalizam je neumoljiv – sve što donosi zaradu je dobro došlo.

Lekari danas ne samo da ne leče i ne istražuju stvarne uzroke nastanka

nekih bolesti, već je medicinska sujeta otišla tako daleko da ćete teško naći
lekara koji nije ubeđen da je upravo zahvaljujući savremenoj medicini i
njenim dostignućima ljudski vek produžen. Jer, tako kažu medicinske
knjige.

Na žalost, ovo je samo ubeđenje jer istina je sasvim drugačija. Pre

nekoliko hiljada godina živelo se i duže i zdravije, a čitulje u novinama
danas pokazuju koliko ljudi umire iznenada, posle duže ili kraće boleseti. I
sve je više mladih ljudi. Činjenica je i da sve manje ljudi može da živi bez
lekova, jer skoro svako kad-tad doživi neki poremećaj u organizmu kada
mora da poseti apoteku. Čak i osnovna škola nas uči da su upravo
savremena medicina i farmacija tu da nas održavaju u zdravlju. Ali kakvom
“zdravlju” s obzirom na ogroman broj obolelih od raznih bolesti sa kojima se
čovečanstvo prvi put i suočilo tek u dvadesetom veku?

Dijabetes je pored kancera i kardiovaskularnih bolesti danas bolest koja

farmakobiznisu donosi sigurnu zaradu. Svaki dijagnostikovan dijabetičar
postaje doživotno zavistan od lekova, a posebno veštačkog insulina.
Dijabetes se danas i ne leči, već se pacijent jednostavno tretira
medikamentima, odnosno pomaže mu se da doživotno funkcioniše i živi sa
ovim teškim porećećajem.

I kod dijabetesa i kod kancera savremena medicina se jednostavno ne

bavi uzrokom njihovog nastanka i njegovim otklanjanjem, već se isključivo
tretira posledica. A i jedna i druga bolest su, to se izgleda decenijama već
zna, simptomi poremećenog metabolizma.

Grubo poređenje koje je napravila jedna grupa američkih lekara još 1948.
na osnovu svojih tadašnji saznanja o uzrocima ove dve bolesti pokazuje
velike sličnosti između dijabetesa i raka:

1. Dijabetes je poremećaj metabolizma ugljenih hidrata zbog neadekvatne

proizvodnje hormona insulina. Rak je poremećaj metabolizma proteina
zbog neadekvatne proizvodnje ili iskorišćenosti enzima za razgradnju
proteina.

2. Insulin nastaje u pankrasu. Enzimi za varenje proteina nastaju u

pankreasu.

3. Neurološki procesi kontrolišu proizvodnju hormona insulina kao i enzima

za varenje proteina.

4. Dijabetes se može često kontrolisati i izlečiti samo adekvatnom

ishranom. I rak se može kontrolisati i izlečiti pravilnom ishranom.

Dodajmo da savremena medicina i kod jedne i druge bolesti tretira

posledicu odnosno simptom, a ne uzrok.

Dakle, ako vam je poremećen metabolizam i kao posledica toga dolazi

do nekontrolisanog umnožavanja ćelija u nekom tkivu (odnosno njihove
reparacije sa greškom), time što će hirurg to tkivo odstraniti, a zračenje i
hemioterapija onesposobiti kancerozne i okolne ćelije da se umnožavaju, vi
niste učinili praktično ništa da otklonite uzrok bolesti. Vaš lekar time u
stvari nije ni počeo da vas leči, ali vas je dodatno osakatio i zatrovao.

Zato se danas sve više i veruje da većina ljudi obolelih od kancera umire
od “lečenja” a ne od samog raka.

Ali, posao lekara odavano više i nije da izleče već da postavljaju

dijagnoze, propisuju terapije i, naravno, vode preciznu evidenciju u
kartonima o propisanoj terpiji. Ovo poslednje je važno kako ni jedan lekar
ne bi sebi dozvolio “izlet” i odredio terapiju koja nije u skladu sa onim što je
konvencionalna medicina odobrila kao “lečenje”. Ako pacijent treba da se
ubije - ubiće se, ali terapija mora biti u skladu sa svetskim zdravstvenim
autoritetima. Zapadnim, naravno. Ako ste lekar, čik probajte u Srbiji da
lečite drugačije.

Očito, lekar nije tu da uključuje svoj mozak da razmišlja i istražuje, već

da piše recepte i kanališe novac iz državnih fondova zdravstvenih
osiguranika na račune prihvaćenih farmaceutskih kompanija. Alternativna
medicina ne može računati na novac iz ovih fondova, a zdravi ljudi su
postali nepoželjni.

“Medicina nije više nezavisna profesija. Doktori danas nisu ništa drugo
do veza koja spaja farmaceutsku industriju sa potrošačem”, primećuje
američki lekar Dr Vernon Koleman.

ŠTA JE DIJABETES

Pogledajmo kako sve to izgleda kod obollelih od dijabetesa. Za laike,

napomenimo ukratko šta je dijabetes.

Svaka hrana koju unosimo u organizam procesom varenja se pretvara u

glikozu (glukozu) koju krv uzima i prenosi do pankreasa. Kada se nivo
glikoze u krvi poveća to stimuliše pankreas da proizvodi insulin. Ovaj
hormon dalje prenosi višak glikoze u jetru pošto je prethodno pretvori u
glikogen koji se u tom obliku u jetri skladišti. Sa druge strane, u slučaju da
je nivo glikoze u krvi smanjen , dolazi do lučenja kortikalnih hormona u
nadbubrežnim žljezdama i u hipofizi. Ovim se podiže nivo glikoze u krvi
tako što se već uskladišteni glikogen iz jetre pretvara u glikozu i ubacije u
krv. Dakle, ako čovek iz nekog razloga više dana gladuje, oganizam aktivira
rezerve i na taj način se održava novo glikoze u krvi do novog unosa hrane.

Tako se u zdravom organizmu, koji ima funkcionalan i ispravan

metabolizam, nivo glikoze u krvi održava međusobnim sadejstvom insulina,
kortikalnih hormona i lučenjem hipofize (ACTH). I to je nesumnjivo složen
biohemijski proces koji organizam, po prirodi, stalno sprovodi. To je
razmena materije, to je život.

Ali naseljavanjem ljudi u gradove, počela je da se razvija industrija hrane

koja je početkom dvadesetog veka počela da pravi velike profite. Zato je
bogato, pre svega zapadnjačko društvo podstaknuto da konzumira
enormne količine hrane koja je, sa druge strane, pravljena tako da što
manje košta. Za potrošače najvažniji je dobar ukus hrane i to je pravi
mamac. Između ostalog ljudi su se navukli na rafinisan beli šećer, čokolade,
bombone, kafu, osvežavajuće slatke napitke ili beli hleb.

Beli šećer, međutim, može previše da stimuliše pankreas na lučenje

insulina što dovodi do toga da se previše glikoze konvertuje u glikogen i
tako smanjuju potreban novo glikoze u krvi. Stanje je nazvano
hiperinsulizam. Nizak nivo glikoze podstiče lučenje drugih hormona.
Zapravo i previše insulina i premalo može dovesti do insulinskog šoka.

Tako se dijabetes označava kao nesposobnost organizma da pravilno

prerađuje i koristi ugljene hidrate. Nedovoljno lučenje insulina naziva se
dijabetes tipa 1. I ovaj problem je rešen 1920. kada je jedna američka
kompanija uspela da napravi insulin. Ali, ispostavilo se da on nije uvek
delotvoran. Naime, od dijabetesa (melitusa) tipa 1 pati samo 5 posto
obolelih, dok 95 posto pati od tipa 2 koji nastaje usled nedelovanja insulina i
koji se luči čak i previše. Tako se u ovom slučaju u krvi nalaze i veće
količine šećera i insulina, a prisutno je i povećano lučenje drugih hormona.

Dakle, biohemijski “mehanizam” je toliko poremećen da ćelije uopšte ne

raspoznaju insulin i ne reaguju na njega.

Tako se danas može reći da je dijabetes tipa 2 u stvari više poremećaj u

metabolizmu masti i ulja. To je situacija u kojoj ćelije uopšte nosu u stanju
da preuzmu glikozu iz krvi pa ona ostaje u krvotoku i skladišti se u obliku
masti i glikogena, a višak se izbacuje iz organizma preko urina.

U ovom složenom biohemijskom procesu u kome ćelije preko svoje

membrane uzimaju iz krvi glikozu kao transportno sredsvo se koriste masne
kiseline – lipidi, poznate kao Omega 3 kompleks masnih kiselina. One na
jedan specifičan način moraju da podmažu mambranu ćelije koja treba da
“proguta” molekule glikoze. Zbog industrijske hrane, koja je sa prirodnog
gledišta često neadekvatna za ljudsku ishranu, ove masne kiseline mogu
postati veoma deficitarne u organizmu, pa se onda za podmazivanje
biohemijskim mehanizmom aktiviraju neke druge masne kiseline da
zamene one nedostajuće. Ali one nisu adakvatne. Od njih se ćelijska
membrana loše podmazuje i umesto da postane klizava, meka i porozna
ona postane čvrsta i lepljiva. Tako umesto da se pomogne ćeliji da
“proguta” hranu, ona ima još veći problem sa “gutanjem". Vremenom se na
krvnim sudovima stvara sve veće "zakrečenje" poznato lekarima kao
arterioskleroza.
 Arterioskleroza je danas toliko rasprostranjena bolest, da
je dobila oblike epidemije. Zbog ovog zakrečenja mogu
se tako nedovoljno hraniti kosti i zglobovi koji postaju krti i
nefunkcionalni i vremenom propadaju. U tom slučaju
najisplativiji biznis je ugradnja veštačkih zglobova. Pitanje
je, dakle, kod kog ćete specijaliste u ovom slučaju otići.
Ako vas uhvati ortoped, ne gine vam skupljanje para za
skupu operaciju. O "podmazivanju" lekara kako bi ste
došli na red što pre, nećemo u ovom tekstu. To je danas
opšte poznata i, na žalost, prihvaćena stvar. Mnogi lekari
žele da žive u ovom "neznanju" jer im se isplati. Evo kako
je to prokomentariosao američki lekar dr Ričard Šulc,
specijalista za prirodno lečenje i herbalnu medicinu, koja
je danas sve popularnija na Zapadu.: «Imam mnogo
pacijenata kojima je dijagnostikovana Alchamerova bolest
i koji su se oporavili. Oni su prebrodili bolest i danas vode
normalan život. I onda, naravno, kažu doktori to nije bila
Alchajmerova bolest. Stalno se vrtite oko te «Kvake -22».
Kažu da je to bila verovatno samo privremena prerana
demencija i otpisuju oporavak, nastojeći da i dalje ostanu
u svom neznanju».

Očito je da ovaj bogomdan veoma složen biohemijski “mehanizam”

funkcioniše upravo tako u skladu sa prirodnim zakonima, i samo tako
postoji promet materije i ono što nazivamo – život. Ljudski organizam nije
mašina gde se pojedini delovi, ako ne rade, mogu zameniti drugim.
Posebno ne ako do kvara dođe na ćelijskom novou. S obzirom da se čitav
organizam nalazi u posebnom naelektrisanom stanju, gde svaka ćelija ima
svoju frekvenciju na kojoj vibrira, težina ovog poremećaj se i sa tog aspekta
mora sagledati.
TRETMAN UMESTO LEČENJA

Šta radi savremana medicina kada nastane ovaj težak poremećaj? Ona
pokušava da veštački održava ovaj proces na principu, ovde dodaj, ovde
oduzmi, ovde podmaži, ovde očisti, ovde smekšaj i sl. Za sve ovo mudri
naučnici u laboratorijama prave medikamente koje kapitalisti skupo prodaju
i prave profit. Naravno, ako hoćete da se održite u životu morate to kupiti.

Izvesni Amerikanac Tomas Smit koji je godinama bolovao od dijabetesa,

shvativši da ga lekari svojim stručnim tretmanima uopšte ne leče već samo
“podmazuju”, nije bio lenj i krenuo je sam da istražuje uzroke nastanka
dijabetesa i mogućnost trajnog izlečenja. I uspeo je. Svoja saznanja
publikovao je u više tekstova koji su objavljeni tamo gde svemoćna ruka
korporativnog farmakobiznisa nije dosezala. Jer, poznato je da većinu
stručnih i popularnh medicinskih publikacije finansira i uređivački oblikuje
upravo novac farmaceutskih kompanija. Prepoznaju se upravo po
reklamama za njihove lekove i tretmane. Smit je izdao je i priručnik “Insulin:
Naš tihi ubica” (Insulin: Our Silent Killer).

Tako je Smit otkrio da je u SAD između 1930. i 1940. mnogo toga u vezi
uzroka nastanka ove bolesti kao i načina lečenja bilo već otkriveno i
primenjivano.

Još tada se znalo da izvesne prirodne supstance i promena ishrane

mogu uspešno da izleče ovu bolest, tako što bi se poremećen metabolizam
jednostavno vratio da funkcioniše u skladu sa prirodom.
 Neki lekari, koji su 1920. imali uspeha u lečenju dijabetesa, tvrdili su da i
se u lisnatom zelenom povrću nalazi “prirodan insulin” te da velike količine
ovakvog povrća smanjuju šećer u krvi. Ili bundeva koja su sebi sadrži cimet
koji je delovao kao “prirodan insulin”. Naravno, ovo nije bio insulin, ali je
činjenica da je ovo povrće snižavalo nivo šećera u urinu.

Ali, prirodne supstance se nisu mogle patentirati i prodavati, pa se novi

lekovi protiv dijabetesa i dalje “traže”. Dok se novi lek, koji se može
patentirati i prodavati, “traži” iz medicinskih udžbenika je izbačen termin -
lečenje dijabetesa. Ova bolest se “ne može” trajno izlečiti, zna danas svaki
lekar, već se može samo doživotno kontrolisti.

NOVA KLASIFIKACIJA BOLESTI KAO MASKA

Mnoge bolesti koja danas poznajemo zapravo su posledica

poremećenog metabolizma.

Da li znate da su moždani udar (ishemični i hemoragični), mnoge srčane

smetnje, poremećaji crkulacije krvi u krvnim sudovima srca, arterioskleroza,
tahikardija, povišen krvni pritisak, debljina, povišen holesterol, oštećenja
mrežnjače oka, otkazivanje rada bubrega, ciste na jajnicima , kandidijaza,
poremećaj u radu jetre, povišen šećer u krvi, poremećaj u metabolizmu
masti, poremećaj metabolizma ugljenih hidrata i još mnogi drugi simptomi
koji su danas u čitavom svetu praktično dobili razmere epodemijskih bolesti,
nekada svi bili svrstavani u simptome dijabetesa?

Naravno, nisu svi ovi simptomi uvek posledica dijabetesa, ali upravo ta
činjenica poslužila je korumpiranim lekarima i moćnom farmaceutskom
biznisu, koji zarađuje na bolesnima i prodaje lekova, da zamaskira suštinu
ove bolesti koja danas pogađa milione ljudi širom sveta.

Tako je usled epidemije insulin-rezistentnog dijabetesa (tip 2) 1949. u

SAD izvršeno ponovno klasifikovanje bolesti i simptoma, posebno ovih
koji su smatrani simptomima dijabetesa.

Nova klasifikaija je mnoge od ovih simptoma proizvela u sasvim

samostalne bolesti.

Tako su posebne specijalističke službe počele da tumače simptome

bolesti prevodeći ih u svoj domen. Danas mnoge simptome dijabetesa
“leče” internisti, kardiolozi, urolozi, psihijatri (kao psihosomatske bolesti)-
kao bolesti iz svog domena. Vremenom su pravi uzroci, a to je dijabetes,
mnogih ovih simptoma ignorisani. Slabost srca se danas leči posebnim
lekovima, a pažnja je usmerena na slabost srčanog mišića. Bajpas
operacije su pravi hit, kao i ugradnja pejsmejkera. Bez obzira što se nakon
bajpasa živi u proseku isto onoliko koliko bi se živelo bez ove intervencije.
Ali kardio-hirurgija je veliki biznis, a kardio-hirurzi velike zvezde. Ovi
manijaci idu dotle da ljudima presađuju srce svinje ili uzimaju srce sa
klinički mrtvih ljudi, prave veštačka srca i slične budalaštine. Osakaćeni i
mrtvi pacijenti su nebitni. Savremena hirurgija je postala toliko monstruozna
i lišena bilo kakve etike, samo zato što su ljudi vremenom to prihvatili kao
“dostignuća moderne medicine”.

Doktor Kristijan
Bernard je bio svetska medijska zvezda nakon što je decembra 1967.
izvršio prvu transplantaciju srca. Njegov pacijent Vaskanski umro je nakon
18 dana, ali to ovog neuustrašivog hirurga iz malog Kejptauna u Južnoj
Africi nije pokolebalo da nastavi sa svojim radom. Publicitet koji je on dobio
zahvaljujući medijima, nije zabeležen u istoriji medicine. Farmaceutski
biznis video je u kardiohirurgiji svoju "zlatnu koku" To što su pacijenti sa
presađenim srcem umirali jedan za drugim, nije bilo važno, koliko profit od
"razvoja medicine".

Po nekim podacima svaki drugi Amerikanac danas pati od nekog

simptoma koji je nekada bio pripisan dijabetesu - tipa 2. Čak trećina
stanovnika SAD ima višak kilograma, a danas je to problem sve većeg
broja dece. Ovaj problem je sve više prisutan i u Srbiji i ostalim državama
bivše SFRJ.

Da se uzrok nastanka dijabetesa i ne pokušava izlečiti primetio je još

1960. godine japanski lekar Nijoti Sakarazava: ”... ni jedan zapadni lekar ne
može da izleči dijabetes čak ni 30 godina od otkrića insulina. Lekari i dalje
preporučuju upotrebu insulina osuđujući dijabetičare da do kraja života
moraju da ga veštački ubaciju u organizam, iako je na proslavi 25 godina od
otkrića insulina prihvaćeno da on ne leči od dijabetesa. U međuvremenu ,
milioni dijabetičara su platili milione dolara kupujući ono što u stvari ne
leči. Broj obolelih od dijabetesa svakim danom je sve veći. Jednom kada
neko počne da koristi insulin, može se očekivati od njega da će puniti sa
sigurnošću džepove lekara i farmaceustkih korporacija dokle god je živ”.
 Samo nakon nekoliko godina, 1964. Sakarazava je rekao i ovo: “ Uveren
sam da će zapadna medicina kad-tad priznati ono što je poznato na istoku
već godinama – beli rafinisani šećer je nesporno ubica broj jedan u istoriji
čovečanstva - mnogo smrtonosniji nego opijum ili radioaktivne čestice. Beli
šećer je najveće zlo moderne industrijalizovane civilizacije kojima je
kažnjen daleki istok i Afrika ( gde je izvšen genocid)… ljudi koji daju i
prodaju slatkiše bebama jednog dana će, na svoj užas, zbog toga
odgovarati”.

U Indiji su izgleda lekari drugačija razmišljali.

”Jedna alternativna metodologija za liječenje dijabetesa tipa-1 razvijena

je u nekim modernim bolnicama u Madrasu, u Indiji a nekoliko studija koje
su do sada sprovedene potvrđuju efikasnost ove metode”, otkriva Tomas
Smit. “ Tu se radi o obnavljanju funkcije beta ćelija pankreasa, tako da
pankreas može opet da počne sa proizvodnjom insulina. Ovaj pristup se
pokazao efikasmim u preko 60 posto slučajeva od svih pacijenata na kojima
je bio sproveden. Najveća komplikacija leži u tome da li su u organizmu
pacijenta još uvijek prisutni isti oni antigeni koji su doveli do autoimunog
uništenja beta ćelija.“

Organizam se jednostavno žestoko brani od otrova koji mu se prinose

kao hrana.

Najveće podvale prehrambene industrije su još margarin i sojine

prerađevine.

Evo šta preporučuje T. Smit: “Za liječenje dijabetesa tipa-2, koraci su

sljedeći: Popravka stanja poremećenog mehanizma za kontrolu šećera u
krvi tako što se iz ishrane izbacuju lepo upakovana, ali otrovna ulja koja
nalazimo na policama supermarketa. Njih moramo zameniti čistim, zdravim
i korisnim masnoćama. To podrazumeva konzumiranje samo lanenog,
ribljeg ulja i povremeno ulja od jetre bakalara, sve dok nivo šećera u krvi ne
postane stabilan. Onda možemo u ishranu ubaciti buter, kokosovo ulje,
maslinovo ulje i čiste masti životinjskog porijekla. Čitajte nalepnice u
prodavnicama i prestanite sa konzumiranjem jeftinih ulja, čak i kada su ona
zastupljena u prehrambenim prerađevinama ili u hrani u nekom restoranu.
Dijabetičari hronično pate od nedostatka minerala, tako da oni moraju da ih
nadoknade uzimanjem mineralnih dodataka”.

Ali, kapital mora da pravi profit i vi ne možete tek tako pobeći iz ovog
novčanog carstva na kome počiva savremena civilizacija. Industrija hrane je
zato spremila novu prevaru: pošto ste otkrili da je šećer štatan, ona će vam
uz veliku reklamu ponuditi napitke i hranu “bez šećera”. Umesto toga
 imaćete veštačke zaslađivače , kao što je aspartam koji nije ništa drugo do
čist otrov. Ali, o ovome ćemo drugom prilikom.

DANSKA STATISTIKA

Jedina zemlja u kojoj su rađena statistička istraživanja koja su uporedila

konzumaciju šećera i pojave dijabetesa rađena su u Danskoj.

Tu se vidi da je 1880. svaki građanin u proseku koristio 29 funti rafinisanog šećera

godišnje. U to vreme bilo je 1.8 smrtnih slučajeva od dijabetesa na 100 000 ljudi. U
1911. korišćenje šećera po stanovnuiku je poraslo na 82 funte, a procenat smrtnosti
od dijabetesa popeo se na 8 procenata na 100 000 stanovnika. Korišćenje šećera je
je 1934. skočilo na 113 funti, a umrlih od dijabetesa je bilo 18.9 posto na 100 000.

Pre Drugog svetskog rata Danska je imala najveću potrošnju šećera od svih
evropskih zemalja. Danas tamo jedan od pet stanovnika ima rak. U Švedskoj
godišnje korišćenje šećera poraslo je sa 12 funti u 1880. do 120 funti u 1929. Danas
jedan od šest stanovnikau Švedskoj ima kancer.

Ova veza je prilično podudarna.

PIRINAČ I RAFINISN ŠEĆER

Kinezi i Japanci koji koriste prirodni pirinač, ne uglančani, kao osnovnu hranu imaju
veoma mali procenat dijabetesa. Zanimljivo je da statistički podaci pokazuju da je
izbijanje dijabetesa naglo opalo za vreme Prvog svetskog rata kada je bilo
ograničeno snabdevanje šećerom ( koji je bio prvenstveno namenjen vojnicima).
Statsitika pokazuje i da su tada oboljenja od dijabetesa povećana.

Rafinisni šećer je predstavljen Japancima nakon američkog građanskog rata i

Japanci su ga koristili kao lek. Do 1906. oko 45 000 akri šećerne trske je kultivisano u
Japanu. Što su više konzumirali zapadnjačku hranu posebno šećer, i zapadnjačke
bolesti među istočnjacima su rasle.

VIJETNAMSKI SLUČAJ

Kako izgleda efekat kada jedna populacija počne da konzumira rafinisan

šećer i kako je kapitalizam perfidan pokazuje slučaj za koji se veruje da se
dogodio Vijetnamu.

U Vijetnamu je američka vlada osnovala veoma uspešan program

prodaje vijetnamskog uglančanog pirinča (koji se prodaje danas u
supermarketima) kao zamenu za njihov neobrađen pirinač u zrnu, ali koji
sadrži kompleks B vitamina. Odmah je zdravlje Vijetnamaca drastično
urušeno, posebno kad su počeli da bivaju izloženi američkoj industrijski
napravljenoj hrani i osvežavajućim napicima sa veštačkim šećerom
(aspartamom). Kombinacija belog šećera i belog pirinča je bila smrtonosna
za Vijetnamce.

Izgleda da su ovo američki medicinski zvaničnici iskoristili i 1971.

objavljeno je postojanje “misteriozne bolesti” koja je pretila epidemijom.
Odmah je počela da se traži adekvatna vakcina (kao da vakcina leči od
bolesti). Upozorenje su bila emitovana preko radija i televizije i milioni
letaka su bačeni iz aviona. Amerikanci su se naravno našli kao spasioci koji
su dopremali avionima krvnu plazmu, uzetu od Vijetnamaca, od koje su
napravili vakcine. Šta su one zaista sadržavale nije poznato.

Vijetnamci su inače doživeli od Amerikanaca više perfidnih testiranja

opasnih hemikalija, od kojih je najpoznatiji “narandžasta supstanca” kojima
su uništavane biljke u kojima su se od američkih bombi i vojnika sakrivali
Vijetnamci, za vreme američke invazije.

PRINTED IN PDF By Broj Jedan

http://zvezdan.serbianforum.info/