Према подацима из књиге "Херцеговина" Јевте Дедијера наша породица је

пореклом од братства Предојевића из околине Билеће.Ево једне занимљиве
приче о Кнезу Предојевићу, најстаријем претку из овог племена.

Прича почиње у 16. веку, у време кад су Турци у овим и многим другим
крајевима тражили младе и здраве дечаке од осам до дванаест година да би их
обучили и једном, кад одрасту, уврстили у своје најелитније и најборбеније
јаничарске јединице.

Једнога дана, дакле, кад је купљен "данак у крви" закуцали су Турци и на

врата кнеза Предојевића у селу Пријевор, пет километара од Билеће. Кнез
Предојевић је имао седам синова, али и снају удовицу (супругу његовог брата
за ког се не зна од чега је преминуо) са само једним дететом. Њен јединац
се звао Ненад. Кнезу је било жао својих синова, али пошто је неко, ипак,
морао на пут у Цариград, он им даде свог братанца Ненада. Залуд га је снаја
молила и преклињала да то не чини, да ће јој срце од туге препући, кнез
Предојевић се не предомисли. Кад су јој повели десетогодишњег јединца,
Ненадова мајка је бесомучно трчала за коњаницима и караваном, не обазирући
се на ударце камџија што су прштали по њој... Расчупана и изударана,
посртала је, преклињала, запомагала, молила... Али, ветар је разносио њене
очајничке вапаје који беху једини отпор што га је могла пружити у мајчинском
болу.

А људи, мештани, и сами немоћни, посматрали су ту њену узалудну борбу,

памтили речи њених клетви и уграђивали их у имена одређених места кроз која
је очајница пролазила.

На ХУДИПОЉУ је закукала: "Тешко мени худој и жалосној!", а у КОРИТИМА

завапила да јој је корота довека. На КАМЕНОМ БРДУ проклела је своју камену
судбину.

Кад су стигли на данашње ПУСТО ПОЉЕ, викнула је: "Пусто поље колико си,
пусто и остало!" Корак ју је издавао, снага малаксавала, а на узвишењу,
данашњем ЧЕМЕРНОМ, одакле пуца поглед на Волујак и Лебршник и остале
суре
висове, посрћући, крикнула је: "Тешко мени чемерној!" Даље није могла. Пала
је у блато крај друма, а караван са драгом, добро познатом дечјом главицом,
у једном од сепета на коњу, одмакао је из видокруга... Од свега су остала
само имена места наденута по мајчиним крицима - и до сад их нико није
променио!

1
ТАЈАНСТВЕНИ ОЖИЉАК

Дечак је у Цариграду на свим проверама показало необичну бистрину и

одважност. Брзо је учио све што се од њега тражило. Али, више се није звао
Ненад, него - Хасан. Презиме је задржао - Предојевић.

Године су пролазиле и младић је брзо напредовао у турској војсци. Истицао се

из битке у битку, овенчао се славом победоносног војсковође и догурао до
чина паше. Онда су га путеви поново довели у родну Херцеговину. Са војском
се улогорио између села Пријевор, Богдашићи и Бијела Рудина. Стриц (онај
кнез) изашао му је у сусрет, дочекавши га речима: "Добро ми дошао. Ја сам
онај који те је усрећио!"

Али, паша није тако мислио... Наредио је својој пратњи да га одмах ухапсе,
а потом је уследила сурова казна - на живог кнеза наваљена је гомила
камења и он је ту скончао.

Потом је Хасан-паша Предојевић потражио мајку у Пријевору. Бијаше још жива.

"Старице, би ли ти и сад познала свог сина?" запитао је.

"Бих, пашо, како не бих", узврати без двоумљења старица. "Зове се Ненад, а
познала бих га по ожиљку од опекотине на десној руци, изнад лакта."

Паша загрну десни рукав, а изнад лакта се указа ожиљак. Стара Херцеговка га
одмери од главе до пете. У очима јој бљесну сјај, али уста занемеше. Не
рече ни речи, само паде и пресвисну. Од велике радости или туге - ко ће
знати...

У знак сећања на мајку и њену православну веру Хасан-паша Предојевић даде

новац да се у селу Пријевор подигне црква. А за своју душу и новоприхваћену
исламску веру, испод саме Билеће, крај старог друма за Дубровник, подиже
џамију. Обе ове грађевине су биле по много чему необичне и јединствене.

Црква у Пријевору одавно је срушена. У густом честару насред великих ливада,

из кога се ни у овим тешким временима нико не усуђује да посече једно једино
дрво, затекли смо само улазна врата некадашње камене цркве, са необичним
знацима уклесаним на каменим довратницима. На вертикалним каменим
стубовима
уклесани су полумесец и звезда (симболи ислама), а на горњем водоравном
стубу је крст (симбол хришћанства)! И сад видљиви, на само неколико
десетина центиметара једно од другог!

И џамија у пољу, крај старог друма, испод Билеће, јединствена је, пре
свега по свом четвртастом минарету! Мештани приповедају да је зидана по
пашиној жељи и да је једина на свету чији минарет није округао, и то само
зато што је наручилац градње био потурчени Србин из Пријевора код Билеће.
Да се зна из кога је народа и из које вере потекао.

ЕВО КНЕЖЕ, НЕКА ТИ ЈЕ ТЕЖЕ!

Иако енциклопедије помињу Хасан-пашу Предојевића, не бележе ништа о

2
његовом рођењу и пореклу. Ипак, постоје веродостојни историјски извори из
којих се јасно види да је овај Предојевић био пореклом Херцеговац, а да је у
периоду од 1591. до 1593. био босански беглербег (титула паше са три туга).
Био је чувен по ратовању на Крајини и по бројним победама које је односио
на бојном пољу... У комплетнијим уџбеницима историје пише да је 1591.
напао Сисак и да је годину касније освојио Бихаћ.

Сисак је по други пут напао 1593. и то је уједно била његова последња

битка. Претрпео је пораз и погинуо. А са њим су смртно настрадала још три
босанска санџак-бега и близу 7.000 војника. То је уједно био и повод да
Турска објави рат Аустрији (1593-1606).

Тако је окончао некадаąњи Ненад. Међутим, судбина оног кнеза Предојевића

што га је казнио на смрт још није завршена. Како?

На месту где су га некад каменовали Хасан-пашини војници и данас стоји

такозвана Приметна гомила. То значи да на њу треба нешто "приметнути" да би
зли кнез добио што заслуженију казну. И сад, ко год туда прође, баци камен
на ту гомилу и викне, сујеверја ради:

"Ево, кнеже, нека ти је теже!"