Pad Carigrada je osvajanje Carigrada, glavnog grada Vizantije, od strane vojske

Otomanskog carstva u utorak 29. maja 1453. godine. Ovaj događaj je značio pad
Vizantijskog carstva, iako su se neke zemlje (despotovina Moreja i carstvo u Trapezuntu)
održale još nekoliko godina. Pad Carigrada imao je dalekosežne posledice, jer su se Turci
konačno utvrdili na Balkanu i više ih ništa nije moglo sprečiti u njihovom pohodu na
Evropu, koji će se okončati tek pod Bečom 1683. godine. Pored toga, Zapadnu Evropu su
preplavili učeni ljudi iz Vizantije koji su sa sobom doneli znanja iz antike i sa Istoka, što
će kasnije dovesti do pojave Humanizma i Renesanse. Zbog svega ovoga se pad
Carigrada često smatra događajem koji je označio kraj srednjeg veka. U završnim
borbama tokom opsade život je izgubio i poslednji vizantijski car Konstantin Dragaš -
Komnin.

Prilike u Vizantiji i na Balkanu [uredi - уреди]

Vizantijsko carstvo sredinom 15. veka praktično i nije postojalo. Sastojalo se od
Carigrada sa najbližom okolinom, u kom je stolovao car, i Morejske despotovine, kojom
je upravljao carev brat, despot Toma Paleolog. Pored toga, na obalama Crnog mora, još
od doba četvrtog krstaškog rata i pada Carigrada 1204. godine, postojala je od Carigrada
nezavisna država na vizantijskim tradicijama, tzv. Trapezuntsko carstvo.

Srpska despotovina je u to doba već bila duboko zahvaćena unutrašnjim sukobima i

nesposobna ni da organizuje sopstvenu odbranu, a kamoli da pruži pomoć carstvu na
izdahu, što se pokazalo samo nekoliko godina kasnije, kada su Turci bez borbe ušli u
Smederevo i prekinuli postojanje države Srbije. Pored toga, Srpska despotovina je u to
doba bila turski vazal i, kao takva, u obavezi da sultanu u slučaju rata šalje pomoćne
odrede.

Samostalna država, kraljevina Bosna, je takođe bila u teškoj unutrašnjoj situaciji. U njoj
su skoro pola veka tekle borbe između vlastele i kralja, kao i među samom vlastelom.
Sukobljene strane su se u međusobnim borbama pored svojih snaga oslanjale i na
"pomoć" sa strane, tako da su u sukobe u Bosni uveliko bile uvučene i kraljevina
Mađarska (što direktno, što preko hrvatskih velikaša) i Otomanska imperija. Kraljevina
Bosna neće ni deceniju nadživeti sudbinu Vizantije, jer će Stefan Tomašević 1458.
godine poverovati Turcima na reč da ga neće ubiti i otvoriti kapije Ključa na Sani, nakon
čega će odmah biti pogubljen, a njegova glava krasiće neko vreme bedeme.

Poslednja bugarska država, Vidinska kneževina, propala je još 1398. godine, tako da su
se prostori nekadašnjeg bugarskog carstva već više od pola veka nalazili pod turskom
okupacijom.

Mehmetov dolazak na vlast i pripreme [uredi - уреди]

Mehmed II dolazi na vlast u Otomanskom carstvu 1451. godine i njegov um, prema
rečima vizantijskog istoričara i savremenika dešavanja Mihajla Duke, „biva dan i noć
opsednut mišlju o osvajanju Carigrada“.O tome svedoči i činjenica da je vrlo brzo po
preuzimanju vlasti potpisao ugovore sa kraljevinom Mađarskom i Mletačkom republikom
kojima se, barem privremeno, osigurao od njihovog mešanja u sukob sa Vizantijom.

Blokada Bosfora [uredi - уреди]

Rumelijski Hisar

Odmah po stupanju na presto, Mehmet je tokom zime 1451. godine otpočeo sa

angažovanjem graditelja za novu tvrđavu kojom bi u potpunosti kontrolisao Bosfor.
Gradnja je počela nakon pobede nad pobunjenim emirom od Karamanje Ibrahimom u
aprilu 1452. godine, a radove, koji su okončani u avgustu iste godine, nadgledao je sultan
Mehmet lično.

Nova tvrđava, Rumelijski Hisar, izgrađena je nekoliko kilometara od Pere, nasuprot

Anadolijskom Hisaru, koji je na azijskoj strani Bosfora izgradio Bajazit I. Ovaj položaj je
omogućio da se ove dve tvrđave međusobno dopunjavaju i svojim topovima kontrolišu
prolaz Bosforom, koji je na tom mestu najuži (702 metra), tako da su svi brodovi morali
da pristanu uz obalu, budu pregledani i da plate prolaz da bi prošli. Da je prolazak bez
turske dozvole veoma težak uverio se krajem 1452. godine jedan mletački brod koji je
potopljen u pokušaju da se provuče bez plaćanja i provere. Preživeli članovi posade su
uhvaćeni i izvedeni pred Mehmeta, koji je naredio da ih pogube. Značaj zatvaranja
Bosfora nije bio toliko u dobijanju novčanih sredstava koliko u onemogućavanju
pružanja bilo kakve pomoći Carigradu iz kolonija italijanskih gradova na obalama Crnog
mora, pošto su Turci već kontrolisali Dardanele i pružanje pomoći iz Evrope.

Vizantijske pripreme [uredi - уреди]

Rumelijski Hisar, koji je i pored više vizantijskih pokušaja da spreče i sabotiraju njegovu
gradnju završen avgusta 1452. godine, bio je jasan signal da je nova opsada neminovna i
Carigrad po carevoj naredbi uskoro nakon toga zatvara svoje kapije. Vladar Vizantije
Konstantin Dragaš je bio svestan svoje situacije, kao i činjenice da se sam svojim
snagama ne može odupreti Turcima. Zbog toga se, kao i njegovi prethodnici, okrenuo
Zapadnoj Evropi, nadajući se novom krstaškom pohodu koji bi porazio Turke, kao što su
to u doba Aleksija I Komnina učinili krstaši Prvog krstaškog pohoda povrativši mu
Nikeju na svom putu ka Jerusalimu. Međutim, rane koje je su napravili Velika Šizma i
Četvrti krstaški pohod, odnosno pad Carigrada 1204. godine, nisu zarasle, čak su se još
više produbile.

Poslednja objava unije [uredi - уреди]

Potapanje mletačkog broda i pogubljenje preživelih članova posade poslali su jasnu

poruku Zapadnoj Evropi da se Mehmet ne šali i da je sudnji čas Carigrada blizu. Nadajući
se da će se posle toga pojaviti antitursko raspoloženje, Konstantin se odlučuje na
očajnički potez i u crkvi Božije Mudrosti 12. decembra 1452. objavljuje prihvatanje
Firentinske unije, koja je u prisustvu njegovog brata Jovana VIII zaključena 6. jula 1439.
godine u Firenci. Međutim, narod je i ovog puta, kao i deset godina ranije, odbacio uniju,
i ona je ostala samo mrtvo slovo na papiru. Antizapadno (antilatinsko) raspoloženje među
stanovništvom odražava izjava koja se pripisuje Luki Notarasu, vojskovođi i jednom od
Konstantinovih najbližih saradnika:

„Više volim da u Carigradu vidim turski turban, nego katoličku mitru.“

({{{2}}})

Proglašenje unije nije donelo nikakvu korist Konstantinu Dragašu i njegovoj državi,
naprotiv; stvorilo je nezadovoljstvo u narodu i dovelo ga je u sukob sa Notarasom.

Na Zapadu u tom trenutku nije bilo uslova za pomoć Carstvu, čak i da je postojala volja.
Engleska i Francuska su nakon okončanja stogodišnjeg rata bile nesposobne za bilo
kakvu širu akciju, nemačke državice su bile u međusobnim sukobima, dok su iberijska
kraljevstva (Aragon, Navara, Portugal, Leon, Kastilja) bila zaokupljena Rekonkvistom, a
kraljevine Mađarska i Poljska još se nisu oporavile od poraza kod Varne 1444. godine.

Dolazak pojačanja, sastav garnizona i raspored

odbrane [uredi - уреди]
Iako iz Zapadne Evrope nije stigla veća organizovana pomoć, neke trupe su ipak došle u
pomoć opkoljenom gradu. Đenovljanska republika, koja je bila vekovni saveznik
Vizantije još od oslobođenja Carigrada 1261. godine, poslala je dva broda sa 400 ljudi na
čelu sa Đovanijem Đustinijanijem Longom, koji su na putu iz Đenove pokupili i 300 ljudi
koji su činili đenovljansku vojnu posadu na Hiosu, tako da je 29. januara u Carigrad
pristiglo 700 dobro naoružanih i prekaljenih boraca. Konstantin je odmah po njihovom
prispeću postavio Đustinijanija na čelo odbrane grada.

Isidor, katolički biskup i nekadašnji latinski mitropolit Kijeva i cele Rusije, koji je stigao
u grad kao papski legat, doveo je sa sobom 200 ljudi koje je u Napulju regrutovao o
trošku pape Nikole V. Pored toga, Mlečani su dozvolili Dragašu da na Kritu regrutuje
veći broj tamošnjih mornara i vojnika. Poslednjoj odbrani grada pored toga pridružili su
se:

 Johan Grant, zapadni inženjer

  don Fransisko de Toledo
 Mauricio Kataneo
 Orhan, otomanski princ
 braća Bokijardo — Paolo, Antonio i Troljo

Pred početak napada celokupan garnizon činilo je oko 7 000 ljudi, od kojih je bilo oko 5
000 Vizantinaca, dok su preostale 2 000 činile trupe regrutovane na Zapadu ili u
kolonijama zapadnih zemalja na Istoku.

Stanovništvo grada, koje je uoči napada brojalo oko 50 000 ljudi, stalo je uz svog cara, a
njima su se pridružili i stanovnici zapadnih kolonija u gradu, osim male grupe od oko 700
Italijana, koja je napustila grad na 7 brodova tokom noći 26. februara. Tokom celog
trajanja opsade stanovnici Carigrada su zdušno činili sve da pomognu odbranu i spreče
najgore, prvenstveno vršeći popravke bedema i odtrpavajući šanac.

Odbrana grada podeljena je na nekoliko delova:

1. Đovani Đustinijani i Dragaš, sa najboljim borcima, oblast oko Romanove kapije

2. Giljermo Minoto(mletački konzul), sa svojim borcima, četvrt Vlaherna
3. Luka Notaras i Aleksije Disipatos, sa rezervom blizu bedema, četvrt Petra
4. Teofil Paleolog, Nićifor Paleolog i Dimitrije Kantakuzin, rezerva od oko 700
ljudi, kod crkve svetih Apostola u središtu grada
5. Alvizio Dijedo, mletački zapovednik, koji je komandovao flotom smeštenom u
Zlatnom rogu

Urban i Vasilevs [uredi - уреди]

Teodosijevi bedemi i Romanova kapija

Neposredno pre početka neprijateljstava mađarski graditelj topova Urban ponudio je

Konstantinu Dragašu svoje usluge u predstojećem sukobu. Međutim, u carskoj kasi nije
bilo dovoljno sredstava za angažovanje, zbog čega je njegova ponuda da izgradi topove
koji bi pomogli u odbrani grada morala bi odbijena. Urban se nakon toga okrenuo
Mehmedu II, koji ga je dočekao otvorenih ruku isplativši mu trostruko veću sumu od one
koju je tražio.
Bio je to početak ere vatrenog oružija, ali je ogromni (za ondašnje vreme) top koji je
Urban izgradio za Mehmeta bio veliko čudo tehnike. Top, nazvan Vasilevs, je bio
dugačak preko 8 m, a izbacivao je đulad prečnika oko 75 cm, mase oko 550 kg- na
daljinu od oko 700 m. Bio je postavljen na uzvišenju nasuprot Romanove kapije, dela
carigradskih bedema koji je procenjen kao najslabiji. Bez obzira na svoju monstruoznu
veličinu Vasilevs se pokazao kao vrlo neprecizan i nepraktičan. Bilo mu je neophodno 3
sata da bi se napunio i ispalio projektil, a samih projektila je bilo vrlo malo. Svoje učešće
u opsadi Carigrada okončao je nakon 6 nedelja, kada se pod urušio pod silinom
sopstvenih trzaja.

Početak opsade i raspored otomanskih snaga [uredi - уреди]

Otomanske trupe su početkom 1453. godine počele da se okupljaju iz svih delova
imperije pred prestonicom Adrijanopoljem. Postoje sporenja oko broja turskih trupa
(brojke se kreću od 100 do 200 hiljada), ali ih je najverovatnije bilo oko 150 000, od čega
su 20 000 činile elitne trupe janičari, dok su ostatak činile kako regularne trupe i derviši,
tako i svi drugi koje je privukla mogućnost da u slučaju pobede i pada grada učestvuju u
njegovoj pljačci i odvođenju lokalnog stanovništva u ropstvo. Nakon prikupljanja pred
Adrijanopoljem trupe su se polagano uputile preko Trakijskog poluostrva ka Carigradu,
zauzimajući usput manje gradiće koji su još priznavali vrhovnu vlast Vizantije, među
kojima je Selimvrija pružila jači otpor osvajačima.

U osvit Velikog Ponedeljka 2. aprila turske trupe su se pojavile pred gradom i započele
su zatvaranje obruča oko njega, koji je bio okončan 12. aprila pristizanjem turske flote od
oko 200 brodova na čijem je čelu bio poturčeni Bugarin Sulejman Baldoglu. Sa pojavom
turskih trupa pred gradom 2. aprila, između Pere i ostatka Carigrada razvučen je masivni
lanac kojim je pregrađen Zlatni rog, a iza lanca je kao dodatna zaštita postavljeno 10
brodova. Prema sultanovoj naredbi, njegov čador je postavljen u blizini Vasilevsa,
severno od Romanove kapije. Ispred linije otomanskih snaga iskopan je rov, dok je
zemlja koja je dobijena njegovim kopanjem upotrebljena za podizanje manjeg bedema na
čijem je vrhu podignuta drvena palisada da bi se sprečili eventualni iznenadni ispadi
opsađenih iz grada. Mehmed II je svoje trupe rasporedio u nekoliko grupa:

1. paša Karađa, evropske (rumelijske) trupe, nasuprot Vlahernskih bedema, odnosno

Mlečana pod komandom Giljerma Minota
2. paša Išak, azijske (anadolijske) trupe, nasuprot južnog dela dvostrukih bedema
Teodosija II
3. paša Zaganos, rezerva otomanskih trupa, preko puta Zlatnog roga uz
Đenovljansku Peru
4. Sulejman Baldoglu, zapovednik flote, kontrolisao je Mramorno more i Bosfor,
držeći grad pod blokadom sa morske strane

Držeći se islamskih tradicija, sultan Mehmed II pozvao je stanovnike na predaju,

obećavši sigurnost za njih i njihovu imovinu, a takođe je ponudio Dragašu da preda grad,
nakon čega bi mu bilo dozvoljeno da se bezbedno povuče u Mistru i da njom upravlja,
kao suvereni vladar Morejske despotovine. Na sultanovu ponudu Dragaš je odgovorio
rečima: "Predaja grada nije niti moje lično pravo niti pravo bilo kog pojedinca koja u
njemu živi, jer je naša zajednička odluka da poginemo svi zajedno, a ne da spasemo svoj
život".

Datoteka:Car pad 1453 plan.jpg

Plan pada Carigrada 1453. godine

Gotovo odmah pošto je primljena vest o Konstantinovom odgovoru, turski topovi

stacionirani prvenstveno u dolini Likosa otpočeli su sa paljbom i počeo je napad na grad.
Otomanska artiljerija brzo je urušila deo bedema u blizini kapije Harsijus, tako da je
stanovništvo još iste noći izašlo na bedeme da bi pokušali da koliko toliko poprave stanje
tog dela bedema. Ova praksa noćnih opravki bedema i odtrpavanja šanca potrajala je
svake noći do konačnog pada grada. Iako su opsađeni činili sve što je bilo u njihovoj
moći da smanje štetu koju je artiljerija nanosila, na jednom delu bedema uskoro se
pojavio procep, a sam šanac je bio skoro zatrpan, zbog čega su opsađeni na tom prostoru
podigli drvenu barikadu od kočeva.

Prvi jak juriš na carigradske bedeme učinjen je tokom noći 18. aprila na razrušeni deo
bedema. Turci su pokušali da spale barikadu od kočeva i omoguće sebi prilaz razrušenom
delu bedema ne bi li se probili u sam grad. Međutim, združene snage na čelu sa
Đustinijanijem uspešno su odbile ovaj udar, zahvaljujući svom iskustvu i oklopu, ali i
činjenici da su se borili na uskom prostoru, zbog čega do izražaja nije došla turska
mnogobrojnost, već su presudili iskustvo i snaga boraca koji su bili na strani opsađenih.

Proboj četiri broda [uredi - уреди]

Izjutra u petak 20. aprila, pred gradom su se iznenada iz Mramornog mora pojavila tri
đenovljanska i jedan veliki grčki teretni brod, kojim je upravljao kapetan Flantanelas, koji
su nosili namirnice opsađenom gradu. Baldoglu je odmah pokrenuo flotu i 4 hrišćanska
broda su brzo bila opkoljena manjim otomanskim galijama. Otpočela je borba u kojoj su
posade 4 broda pokušale da se grčkom vatrom i bacanjem na Turke svega što su mogli
(kamenje, koplja…) odbrane i probiju do Zlatnog roga. Stanovništvo grada pohrlilo je na
bedeme da posmatra bitku, kao i sam sultan, koji je od silnog uzbuđenja i zanesenosti
izdavanjem naređenja ujahao u more.

Vetar je u početku gonio brodove ka jugoistočnom kraju grada, ali je iznenada posustao i
struja je počela da goni brodove ka obali na kojoj se nalazio Mehmed II sa svojom
vojskom. Tokom borbe četiri broda su se toliko približila jedan drugom da su uskoro
stvorili neku vrstu ploveće tvrđave. Predveče se vetar ponovo podigao i hrišćanski
brodovi su se uz njegovu pomoć probili kroz manje turske brodove i uplovili sa zalihama
u sigurnost Zlatnog roga.

Ovaj trijumf podigao je moral opsađenima, a Baldoglu je ražalovan i pogubljen. Na

njegovo mesto je postavljen sultanov mezimac bej Hamza.
Prevoz brodova kopnom [uredi - уреди]
Proboj hrišćanskih brodova jasno je ukazao sultanu da grad treba još više pritisnuti sa
svih strana, pogotovo sa morske strane. Za ovo je bilo neophodno ovladavanje i Zlatnim
rogom, što je bilo nemoguće izvesti bez flote u njemu. Kako je morski prilaz Zlatnom
rogu bio pregrađen masivnim gvozdenim lancem, za čije je uklanjanje bilo neophodno
zauzimanje Đenovljanske Pere(koja je u tom trenu bilo zvanično neutralna i čiju
neutralnost, makar i na papiru je Mehmet u ovom trenu želeo da zadrži) , Mehmet II se
odlučio za do tada neviđen potez. Odlučio je da svoju flotu, kopnom prebaci u Zlatni rog.

Plan je bio da se od Bosfora, pored bedema Pere do Zlatnog roga izgradi put od nauljenih
balvana preko kojih bi brodovi bili prevučeni do doline izvora na obali Zlatnog roga gde
bi ponovo bili porinuti. Hiljade radnika je uz pomoć volova izgradilo takav
monumentalni put i izvelo prebacivanje brodova, tako da su opsađeni sa užasom ujutru
22. 04. konstatovali da otomanska flota preko kopna stiže u Zlatni rog. Turci su pred grad
preko kopna dopremili oko 70 brodova.

Opsednuti su odmah održali sastanak na kom je na kraju odlučeno da se izvrši napad na

otomansku flotu i da se ona grčkom vatrom spali. Napad je konačno(nakon više
odlaganja) izveden tokom noći 28. 04. , ali je izgleda neko od zapadnjaka iz Galate odao
Turcima namere Hrišćana, tako da su ih oni spremno topovima dočekali. Napad nije
uspeo, dok hrišćanska flota je pretrpela teška oštećenja, a četrdesetak mornara je
zarobljeno i pogubljeno na licu mesta.

Značaj brodova u Zlatnom rogu [uredi - уреди]

Vidi: Pad Carigrada (1204)

Iako otomanska flota nije postigla gotovo nikakav uspeh u borbi sa hrišćanima, niti je
odigrala neku ulogu u napadima na grad tokom svog boravka u Zlatnom rogu,
prvenstveno zbog mnogo bolje obučenosti hrišćanskih mornara, ona je odradila posao
koji joj je Mehmet namenio.

Pojava neprijateljske flote poražavajuće je delovala na stanovništvo koje se još uvek

sećalo Krstaša i užasa koji su oni sa sobom doneli prodrevši u grad upravo preko morskih
bedema koji su okrenuti Zlatnom rogu. Zbog toga su oči odbrane stalno bile uprte ka
njima i njihovim kretanjima, da bi na vreme intervenisali i sprečili ponavljanje katastrofe
koja je zadesila Carigrad 1204. godine.

Nastavak napada i borba u tunelima [uredi - уреди]

Razrušeni kopneni bedemi

Bombardovanje bedema se nastavljalo i oni su se sve više i više urušavali protivno

naporima stanovništva da ih zaštiti i popravi u što je većoj meri moguće. Turci su ponovo
pokušali u noći 07. 05. da probiju odbranu kod Romanove kapije, ali su samo
zahvaljujući hrabrosti, srčanosti i veštini cara Konstantina i kapetana Longa, koja je
nadahnula branioce, bili odbijeni. Ponovni pokušaj pokrenut je tokom noći 12. 05. na
delu gradskih bedema na kom se spajaju dvostruki bedemi Teodosija II i vlahernski
bedemi, ali je i ovaj turski napad odbijen.

Pokušaji tunelovanja [uredi - уреди]

Pošto jurišima nisu uspevali da probiju odbranu Grada, Turci su pokušali da

tunelovanjem potkopaju temelje bedema i tako sebi olakšaju proboj u grad. Glavnu ulogu
u tome igrale su kopači iz Novog Brda koje je u okviru svojih vazalnih obaveza poslao
srpski despot. Međutim ni Vizantinci nisu sedeli skrštenih ruku već su organozovali
kopanje protivtunela kojima je rukovodio Johan Grant. Uspešnim kopanjem protivtunela
Vizantinci su uspeli da potope neke od njih, dok su u druge upali vojnicima koji su pobili
kopače. Tokom tih akcija, zarobljen je jedan od glavnih turskih inženjera koji je mučen
dok nije priznao gde se nalaze preostali tuneli, koji su nakon toga uništeni, čime je
sprečen pokušaj Turaka da tunelima oslabe odbranu grada.

Slanje dromona u Mramorno more [uredi - уреди]

U opsađenom gradu je i dalje živela nada da ih Zapad nije zaboravio i da je hrišćanska

vojska ili flota na putu ka gradu. Zbog toga je početkom maja poslat dromon ka
Mramornom moru sa zadatkom da nađe pomoć i ubrza njen dolazak do Carigrada.
Dromon se vratio u grad 23. 04. u Carigrad donevši vest da nema nikakve flote na vidiku
i da su prepušteni sami sebi. Posada broda je i pored te činjenice odlučila da se vrati i
ostane do kraja opsade u Carigradu, iako su bili svesni da će ih to koštati života.

Ovakav razvoj situacije naterao je Konstantinove saradnike da ga upute u napuštanje

Carigrada i odlazak na Zapad u pokušaju da svojim prisustvom dozove pomoć
opsađenom gradu. Konstantin je to kategorički odbio, rešen da ostane do kraja opsade u
Carigradu, da se bori i pogine za njega, ako je to potrebno, iako je njegov otac Manojlo II
tokom Bajazitove opsade grada 1399. godine, napustio grad tokom opsade u pokušaju da
nađe pomoć.

Pomračenje meseca i poslednja ponuda Mehmeta II [uredi -

уреди]

Mehmed II je 12. aprila opsađenom gradu uputio poslednju ponudu, zahtevajući

astronomski danak (za koji je znao da Vizantinci ne mogu sakupiti) od grada za podizanje
opsade. Konstantin je odbio ponudu rečima: "Bože oprosti da živim kao car bez carstva.
Ako moj grad padne, pašću i ja sa njim. Ko god želi da pobegne, neka se spasava kako
zna, a ko je spreman da pogleda smrti u oči, za mnom". Kada je njegova ponuda
odbijena, Mehmet je odlučio da zauzme grad makar i na juriš.

Tokom noći 22. maja desilo se pomračenje Meseca, što su neki opsađeni, poput kneza
Igora, protumačili kao loš znak.

Međutim, i u turskom logoru su počele da se pojavljuju smutnje. Već su uveliko kampom

kolale priče da je Mletačka flota na domak Carigrada (iako je mletački senat u to doba i
dalje raspravljao o tome da li treba poslati flotu u pomoć Carigradu) i da Mađari prelaze
Dunav. Smutnje su se pojavile i u glavnom štabu u kome je veliki vezir Halil Handarli
(za koga postoje indicije da je bio povezan sa Konstantinom Dragašem) otvoreno
zahtevao podizanje opsade, zbog moguće zapadne intervencije. Podržan od mlađih
vojskovođa, Mehmed II se na sastanku 25. maja odlučuje za jedan poslednji sveopšti
napad na grad. Nakon ove odluke pripreme za veliki napad su ubrzane.

Završni napad [uredi - уреди]

Pripreme u Carigradu [uredi - уреди]

Stanovnicima i vlastima u Carigradu bilo je jasno da je poslednji čas opsade na pomolu.

Tokom 28. 05. izvršene su poslednje popravke bedema i barikada. Kroz grad su, uz
pratnju crkvenih zvona, napravljene litije sa svetim relikvijama u kojima su učestvovali
svi koji nisu bili trenutno angažovani na odbrani grada ili popravkama bez obzira na veru.
Istovremeno je održan sastanak vojnih zapovednika i gradskih zvaničnika o predstojećem
napadu. Tom prilikom Konstantin Dragaš se obratio skupu rečima: "Postoji vreme kada
Čovek mora biti spreman da se suoči sa smrću kada se bori za svoju Veru, Državu,
Porodicu ili Suverena. Danas, sva četiri razloga su prisutna. Što je još važnije, moji
podanici koji ste potomci Grka i Rimljana, morate nadmašiti svoje pretke. Morate se
boriti i žrtvovati sebe bez straha, jer živeli ste u velikom Gradu i sada ćete poginuti
braneći ga. Što se mene tiče Ja ću umreti za svoju Veru, za svoj Grad i za svoj Narod".
Konstantin se pored toga zahvalio Italijanima što nisu napustili grad u odsudnom trenu,
zamolivši Đustinijanija da njegovu dragu Anu Notaru prebaci na svoj brod, da ne bi pala
u ruke Turcima, ako se ipak probiju u grad, jer je on i dalje čvrsto verovao da će uspeti da
odbiju napad i odbrane grad. Konstantin se sa svima oprostio i zatražio oprost ako im je
ikada išta učinio nažao. Kasnije je odjahao do dvorca Vlaherna, u kome se pozdravio sa
članovima svog domaćinstva, zamolivši i njih da mu oproste ako im je ikad išta učinio
nažao. Car je nakon toga odjahao u noć da izvrši poslednju smotru vojske, nakon čega je
zauzeo svoj položaj kod Romanove kapije.

Te večeri u crkvi Božanske Mudrosti održana je zajednička služba koju su držali

pravoslavni i katolički sveštenici, a u crkvu su došli svi koji nisu bili na bedemima. Ljudi
su plakali, pevali himne, uzimali poslednje pričešće, tražili oprost jedni od drugih, a
među prisutnima se na kratko pojavio i sam Konstantin. Poslednja hrišćanska služba u
crkvi Božanske Mudrosti još uvek je trajala kada je, nešto posle ponoći, otpočeo
poslednji napad na grad.

Napad na grad [uredi - уреди]

Prvi napad su činile tzv. neredovne snage, koje su činili ljudi koje je privukla mogućnost
pljačkanja, odnosno Mehmetovo obećanje da će tri dana i tri noći moći da pljačkaju šta
stignu. Praćeni divljom vikom, zvukom bubnjeva i zurli napali su poslednju odbranu
grada. Posle dva sata borbi sa snagama kojima je komandovao Đovani Đustinijani
povukli su se ostavljajući za sobom veliki broj mrtvih i ranjenih.

Drugi napad bio je uperen na Vlahernske bedeme i vodile su ga azijske(anadolijske)

trupe na čelu sa pašom Išakom. Borba na uskom prostoru dala je neophodnu prednost
braniocima, koji su uspeli da zadrže Turke. U jednom trenu grupa Turaka je uspela da
probije liniju odbrane i delovalo je da će uspeti da se dokopaju grada i ovladaju tim
delom bedema, ali je Konstantin Dragaš sa pratnjom brzo reagovao i pobio tu grupu
zatvorivši procep koji su stvorili. Nakon toga su se povukle i azijske (anadolijske) trupe .

Teodosijevi bedemi sa dvorcem Porfirogenita pored koga je Kerkoporta

Treći napad činila je elita Otomanske imperije − Janičari, hrišćanska deca koja su
odvojena od roditelja i trenirana za vojnu službu od malih nogu. Iako umorni, branioci su
uspeli da odolevaju i ovom napadu i izgledalo je da su i Janičari odbijeni. Poslednji juriš,
koji je činilo oko 3 000 janičara, skoro da je bio zaustavljen i odbijen, kada se na jednoj
od kula pojavio otomanski barjak.

U žaru borbe branioci su prevideli malu kapiju pod imenom Kerkoporta (Cirkuska
kapija) koja je ostavljena otvorena. To je brzo otkrila grupa neredovnih trupa i kroz nju
prodrla na bedeme razvivši otomanske barjake u sam osvit zore. Đenovljani su, spazivši
turski barjak, krenuli ka njima. Nakon što su povratili kontrolu nad Kerkoportom, uputili
su se da eliminišu preostale otomanske vojnike i barjake. U trenucima kada je već
delovalo da je pobeda na dohvat ruke, jer poslednji nalet janičara nije uspeo da probije
odbranu (iako se još uvek borio, bilo je jasno da neće uspeti), zalutali projektil pogodio je
Đustinijanija u grudi.

Ranjeni Đustinijani naredio je nekolicini svojih ljudi da ga povuku u grad, protivno

dogovoru da se unutrašnje kapije ne otvaraju dok se borba ne okonča i bez obzira na
Konstantinove molbe da se ne povlači. Svitanje novog dana, utorka 29. maja, pružilo je
dovoljno svetla Đenovljanima da vide kako se jedna od unutrašnjih kapija otvara i kako
njihovog komandanta unose u grad, što su protumačili kao znak za povlačenje, nakon
čega su i oni krenuli da se povlače ka Carigradu ostavivši odbranu Vizantincima i, što je
još važnije, nebranjenu Kerkoportu. Ovaj pokret Đenovljana nije prošao neopaženo i
Turci su udarili još jače na Vizantince, dok su manje grupe otpočele prodor kroz
Kerkoportu, koja je sada bila nebranjena.

Poslednji juriš Konstantina Dragaša [uredi - уреди]

Suočen sa jakim naletom Turaka i njihovim prodorom kroz Kerkoportu, Konstantin je

pokušao da zaustavi njihov prodor upućivanjem poslednjih rezervi ka kapiji, ali bilo je
prekasno. Svestan da je bitka izgubljena i da neće uspeti da odbiju napad janičara i spreče
dalji prodor Turaka, poslednji vizantijski car odbacuje sa sebe sve znake carskog
dostojanstva (purpurni (porfirni) plašt…) osim purpurnih čizama i izdaje poslednju
naredbu: „JURIŠ!“ Za njim u poslednji juriš kreću:

 Teofil Paleolog
 zapovednik Branas
 don Fransisko de Toledo
 Dimitrije Kantakuzin
 Matija Zgoromalis
 Jovan Dalmat

Niko od njih sedmorice (i onih vojnika koji su ih pratili u tom poslednjem jurišu) koji su
isukanih mačeva krenuli u nadolazeće redove janičara nikad više nije viđen živ, niti se
zna gde počivaju. Smatra se da su pokopani u nekoj od masovnih grobnica u koje su po
okončanju opsade sahranjeni poginuli.

Telo Konstantina Dragaša nikad nije nađeno, što je doprinelo stvaranju mita njegovog
lika. Iako je posle preuzimanja grada istaknuto telo koje je navodno bilo njegovo, mnogi
su još onda osporili da je ono pripadalo poslednjem vizantijskom caru, zbog čega se
smatra da se ne zna gde tačno počiva. Postoji i legenda koja kaže da on spava pod
Zlatnom kapijom i da će se probuditi kada hrišćani budu oslobađali Carigrad. Tada će na
čelu hrišćanske vojske ući u grad kroz Zlatnu kapiju, koja je zapravo slavoluk
nekadašnjeg Konstantinovog Novog Rima. O tome koliko se u ovu legendu verovalo
govori i činjenica da su mnogi otomanski sultani i veliki veziri držali zazidanu Zlatnu
kapiju, ne bi li onemogućili njegov ulazak u grad. Zlatna kapija je i dan danas zazidana.

Pad Grada [uredi - уреди]

Razbijanje odbrane grada na kopnenim bedemima predstavljalo je i kraj organizovanog

otpora, ali su tu i tamo ostale grupe koje su pružale otpor. Tako su kiparski mornari i
vojnici, koji su bili zaduženi za tri kule i bedeme među njima u blizini ulaza u Zlatni rog,
pružali žestok otpor Turcima ne dajući znake da žele da se predaju, pa im je na kraju bilo
dozvoljeno da pod oružjem, na svojim brodovima bezbedno napuste Carigrad.

U nekim delovima grada koji su bili opasani zasebnim bedemima, lokalne vlasti su
pregovorima sa turskim kapetanima dogovorile predaju tih četvrti pod uslovom da
njihovo stanovništvo i crkve budu pošteđene pljačkanja, silovanja i ubijanja. Na taj način
su pošteđeni stanovnici:

 Fanara (u kom i dan danas živi nekoliko hiljada Grka i pored svih turskih
pokušaja da ih proteraju)
 Petriona, uz obalu Zlatnog roga
 Psamatije, uz obalu Mramornog mora

Istog dana kada je zauzet Carigrad, turske snage su zauzele i đenovljansku koloniju Peru,
iako je ona zvanično bila neutralna.

Pometnja koju je u redovima otomanske flote stvorio prodor kopnene vojske u grad,
odnosno činjenica da će ostati uskraćeni za plen, omogućila je jednom broju stanovnika
da se dočepa hrišćanskih lađi (do kojih su mnogi stigli i plivanjem) i na njima pobegne na
Zapad. Među njima bio je i Đustinijani, koji je preminuo par dana kasnije od rane
zadobijene u odbrani grada na Hiosu, koji je u to doba bio kolonija Đenovljanske
republike.

Pljačkanje i razaranje grada [uredi - уреди]

Shodno obećanjima, Mehmed II je dozvolio svojim vojnicima pljačkanje Carigrada. Iako
im je obećao tri dana i tri noći za pljačkanje, naredio je prekid nakon samo 24 časa pošto
je prošao gradom i video njegovu veličinu. Izdajući naredbu o prekidu pljačkanja,
ubijanja i porobljavanja, rekao je: "Kakav smo Grad predali pljačkanju i razaranju".
Međutim, njegova odluka je kasno stigla, jer je dobar deo stanovništva već bio pobijen,
silovan ili porobljen, a veći deo grada i njegove svetinje uništene, a među njima i ikona
za koju se smatralo da je delo apostola Luke.

Silovanja nisu bile pošteđene ni kaluđerice, od kojih su mnoge izvršile samoubistvo da bi

sprečile da budu obeščašćene. O tome svedoči i istoričar Francis, koji kaže da su osvajači
lomili glave onim ženama koje su im se opirale, nakon čega su na podovima crkava
silovali njihova mrtva tela. Zarobljeni Luka Notaras je odbio da preda Mehmetu svoje
sinove, nakon čega je on zapretio da će ih sve (i njega i sinove) pobiti. Luka je na to
zatražio da prvo pred njim pogube njegove sinove, pa tek onda njega, da bi bio siguran da
oni neće služiti Turcima, što mu je Mehmet dozvolio, pogubivši ga odmah nakon
njegovih sinova.

Crkva Božanske Mudrosti [uredi - уреди]

Veliki broj ljudi se skupio u crkvi Božanske Mudrosti, nadajući se da će im Svevišnji

pružiti zaštitu od nevernika. Kada je Mehmet stigao pred crkvu, naredio je da se slomi
bronzana kapija i uđe u crkvu. Nakon prodora, u crkvi Božanske Mudrosti nastao je
pokolj i porobljavanje onih koji su se u njoj potražili spas. Ostala je zabeležena legenda
da su pokolj i pad u zarobljeništvo izbegla samo dva monaha, koji su se pred Turcima
popeli na sprat crkve, gde su ušli u zid iz koga će izaći tek kada Carigrad ponovo postane
hrišćanski.

Posledice pada Carigrada 1453. [uredi - уреди]

Ivan III Vasiljevič Veliki

Iako se Mehmed II smatrao naslednikom Rimskog carstva, pad Carigrada 1453. godine i
nestanak Vizantije (Istočnog rimskog carstva) predstavlja njegov konačni slom. Utorak,
dan kada je pao Carigrad, je za Grke i dan danas nesrećan dan, pogotovo što je skoro pet
vekova kasnije u utorak slomljena Velika ideja (Megali Idea) u grčkoturskom ratu.

Grčko stanovništvo koje je bilo pošteđeno turske pljačke tokom istorije postalo je
poznato pod nazivom Fanarioti, prema jednoj od četvrti koje su se predale i zbog toga
bile pošteđene posle pada Carigrada (Fanar), iako su oni sebe nazivali (i danas se
nekoliko hiljada preživelih naziva) Romejima. Tokom vekova Fanarioti su zauzimali
visoke položaje u Otomanskoj imperiji, dok ih jedan broj Grka smatra izdajnicima. Danas
ih ima jedva nekoliko hiljada, iako ih je početkom veka bilo oko pola miliona, zbog
stalne aktivnosti Turske da ih protera (vidi: Septembarski pogrom) .

Nećaka cara Konstantina, Zoja (Sofija) Paleolog, se 1472. udala za moskovskog kneza
Ivana III Velikog, donevši u Kremlj vizantijsku kulturu, običaje i ceremonijal.
Zahvaljujući njoj, Moskva je postala poznata kao Treći Rim, a za vladavine njenog muža
Ivana III Moskovska kneževina se utrostručila i postala Rusija.

Pad Carigrada 1453. godine predstavlja jednu od istorijskih prekretnica jer njegova
opsada predstavlja početak upotrebe vatrenog oružja, a nestankom Vizantije nestao je
stari verski poredak u Evropi, na čije tlo je ponovo snažno stupio Islam. Zauzećem
Carigrada (i kolonija italijanskih gradova-država u njemu) i Bosfora Turci su presekli
glavnu trgovačku vezu zapadne Evrope sa Azijom, što će dovesti do pokušaja da se do
Azije stigne morem, što će dalje za posledicu imati otkriće Novog Sveta. Točak istorije se
ponovo pokrenuo. Veliki broj učenih ljudi iz Vizantije koji su pred Turcima pobegli na
zapad noseći sa sobom mudrost Helenizma, biće jedan od katalizatora pojave
Humanizma i Renesanse u evropskoj kulturi.