Stanovište teorije učenja

Jedan od najranijih pokušaja da se objasni usvajanje jezika potičedolazi od

zastupnika teorije učenja. B. F. Skiner (1957) i drugi bihevioristi smatrali su
da je jezik kao svaki drugi oblik ponašanja, čijii da njegov nastanak i razvoj
moguže biti objašnjen osnovnim principima učenja. Potkrepljenje i imitacija
su bili Mehanizmi kojima je objašnjeno se objašnjava kako dete usvaja
fonologiju, semantiku, sintaksu i pragmatička pravila su potkrepljenje i
imitacija.
Zastupnici teorije učenja veruju da se produktivni jezik prvobitno
oblikuje kroz selektivno potkrepljenje najranijih detetovih vokalizacija.
Roditelji na početku nagradjuju osmesima , zagrljajima ili uzvikom
oduševljenja :“Bravo!“,Na početku, iskazei koji bar malo podsećaju na one iz
detetovog maternjeg jezika, bivaju nagrađivani nagradjuju osmesima,
zagrljajima ili oduševljenje:“Super!“ od strane roditelja, dok se dok druge
nasumične zvuke ignorišu ili obeshrabruju. Postepeno, roditelji i ostali iz
detetovog okruženja pre nego što nagrade dete,očekuju da detetovenjegove
verbalizacije budu više usklađene sa fonološkom i sintaksičkom strukturom
njihovog jezika pre nego što ga nagrade. Kasnije u ranom detinjstvu,
verbalizacija "ba-ba" moždaverovatno neće dobiti potkrepljenje biti
potkrepljena kao je nekada ranije dobijala kada je dete prvi put pokazalo na
bočicu. Potkreplenje će uslediti samo nakon tačnijeg izgovora.dobiće je samo
tačniji izgovor te reči.

Prema zastupnicima teorije učenja, imitacija takođe igra značajnu

ulogu. Kada roditelji i ostali iskusniji korisnici jezika imenuju predmete
umesto deceteta i govore u sintaksički ispravneim rečeniceama, oni zapravo
detetu koje usvaja jezik obezbeđuju modele za kompetentneu i zrelpravilneu
upotrebeu jezika deci koja usvajaju jezik. Na kraju krajevaKako, deca zaista
nauče fonologiju, sintaksu i pravila konverzacije razgovora iz kulture u kojoj
su rođeni,; sledi da ona moraju biti pod uticajem lingvističkihjezičkih modela
iz njihovog okruženja.
Da li roditelji dosledno prave razliku različito između potkrepljejunja
gramatički ispravneih i neispravneih rečenica? Neki dokazi sugerišu da
roditelji teže ka tome da reaguju na istinitost detetovih iskaza pre nego na
njihovu gramatičku ispravnost. Tako, nakon gramatički pogrešne izjave kao
što je:„ Ja ne voleti spanać“, može uslediti roditeljsko:„Da, znam“, dok će se
savršeno konstruisana izjava kao što je:„Ja spavam“ verovatno susresti sa:„Ne,
ne spavaš“ (Brown i Hanlom). Ipak, roditelji ponekad pružaju povratnu
informaciju o detetovom govoru (Strapp, 1999). Na primer, ponavljanjem
iskaza detetovih verbalizacija uz dodatno proširenje, roditelj često proprati
detetove gramatički neispravne iskaze: ako dete kaže:„Lopta pasti“, njegova
majka može odgovoriti:„Da, lopta je pala.“ Ponavljanjem iskaza detetu se
signalizira da njegova verbalizacija treba da se usavrši i pruža se uzor za
pravac usavršavanja. Deca često imitiraju i pamte roditeljsko ponavljanje
iskaza (Farrar, 1992; Saxton, 1997). S druge strane, roditelji često proprate
detetove gramatički neispravne iskaze proširenjem teme a ne proširenjem
sintaksičkog oblika koje dete koristi. Proširenje teme sugeriše detetu da je
njegova poruka jasna i samim tim ispravno izražena. Drugi istraživači
zabeležili su da je verovatnije da će roditelji zatražiti razjašnjenje nakon loše
formirane rečenice nego nakon dobro formirane rečenice (Bohannon i
Stanowitz, 1988; Demetras, Post i Snow, 1986). S toga deca dobijaju razne
oblike povratnih informacija s obzirom na njihovo korišćenje sintaksičkih
pravila.