Centar za proučavanje informacionih tehnologija

Electronic Text Archive

Beogradska otvorena škola
oktobar 2002.

Sva autorska prava zadržava autor teksta. CePIT samo hostuje radove koji su od interesa za istraživanje različitih
domena Informatičkog Društva.

Cyber Heroine

Vesna Perić

Definisanje teme i predmeta istraživanja

Da bismo uopšte razlučili šta/koga bi to, zapravo, predstavljale sajber

(cyber) heroine, moramo se neminovno najpre suočiti sa fenomenom cyber –
kibernetski (konsekventno i cyborg – kibernetski organizam) i fenomenom
heroja (konsekventno, uranjamo u mit). Na sredokraći pokušaćemo pronaći
najbliži matematički put do sajber-heroine, što će, mora se priznati, nalikovati
na problem kvadrature kruga, u kome je problematično ovoga puta traganje
za definicijom kako primordijalne tako i post-post-post... seksualnosti.
Tačnije, jasno određivanje specifičnosti femino-principa u civilizacijskim
okvirima zahtevaće tretiranje istog u svetlu višemilenijumske mitološko-
kulturološko-socio(političke) tradicije, što će kulminirati u polju sveopšte
"umreženosti", tačnije u cyberspaceu (za čije imenovanje možemo zahvaliti
velikom W.Gibsonu) - prostor(vremenu) koji ima sasvim drugačije
koordinate i premise, kao i pravila ponašanja, a time i postavlja neminovne
ontološke pitalice.
Konačno, film kao umetnost će najcelishodnije i najkompleksnije biti
prožet fenomenom sajber-heroine. Kao prostorvreme (termin astrofizike) koje
je dovoljno magijsko, time i dovoljno tehnološko (1), film je jedina
mogućnost u kojoj se dotični fenomen krunski sagledava i biva autentičan na
ultimativni način (prešavši put/vreme od mitološko-religijskih obrazaca
preko stripa i pop-art-a uopšte).
Tema ovog ogleda jeste sajber heroina, koja, dakle, iz svojih prauzora u
ženskim boginjama paganske mitologije, kao i iz strip- i animiranih heroina,
nalazi svoje ishodište u SF filmskoj produkciji '80.-ih i '90.-ih.
Predmet jeste njeno sagledavanje kroz kontekst ženskih heroina uopšte
sve do novih postulata SF-a, u kojima heroj (čovek/kiborg) biva zamenjen
ženom-herojem, kroz vaspostavljanje novog, sajber-matrijarhata. U tom
smislu, neophodno je fokusirati ovaj ogled oko odrednice tech-noir, čija će
detaljna razrada uslediti.
 Kako je heroina uopšte postala sociološki fenomen kraja dvadesetog veka?

Šezdesete godine donele su pored nadirućeg iščekivanja New Age-a,

konzumiranja velike količine opojnih droga, i liberalnost u seksualnom
smislu, time i fizičko oslobađanje žene. Feminizam kulminira do radikalnosti,
ističući sve glasnije posebnost žene, i zajedno sa gay-pokretom dovodi do sve
pervertiranijeg izražavanja i osećanja sopstvene seksualnosti jedinke.
Feminizam je najglasniji u najrazvijenijim zemljama postidustrijskog
društva. Položaj belog middle -class i middle -age muškarca neprestano prolazi
kroz preispitivanja i prevrednovanja vrednosti. Naime, ona su počela još
početkom ovog veka, '20.-ih, isticanjem ženskih figura (različitih
provenijencija) poput Virginie Wolf, potom Anais Nin, kasnije i Simone Weil,
Grete Garbo, Tamare de Lempicki, Isidore Duncan, Fride Kahlo, potom
Simone de Beauvoir, ili Margarette Yourcenaire. Neke od njih imale su i više
od otvorene koketerije sa levičarskim pokretima. Feminizam kao fenomen,
uopšte, i ima ishodište (kao i polazište) u levičarskom svetonazoru. Međutim,
njegove zamke su jasne i predvidive, tačnije – hipertrofirano isticanje žene
koja po svaku cenu mora zauzeti dostojan joj socijalni status, vodi
(neočekivano za pobornice ovog pokreta) u ćorsokak, i čini se u još veći osećaj
devalvacije. Jednostavan razlog leži u napuštanju tradicionalnih normi bez
prethodno dobro načinjene odstupnice.
Seksualna revolucija '60.-ih, (čitaj – oslobađanje od grudnjaka i otvoreno
upražnjavanje poligamije) , uvela je muškarca u nezavidnu i zbunjujuću
poziciju. Žena, naime, postaje nejasan artefakt, neverovatno dalek. Surogat je
plastična sex-lutka na naduvavanje, ili dizajnirana plastična i sterilna Barbie
lutka. Kult (ženskog) tela postaje dominantan, kroz besomučno podavanje
fitness programima za oblikovanje muskulature, ne bi li bila što
sličnija/približnija muškoj.
Za ovaj ogled od velike je važnosti, dakle, definisati u kojoj su meri (i da li
su uopšte) heroine i žene-ikone kraja milenijuma proizvod feminizma, ili su
prevrednovanje njega samog.
Iako se odgovor već s početka naslućuje, na ovom mestu uputno je
pozabaviti se, budući da su krajem milenijuma sve više egzaltaciji subkulturni
fenomeni koji nose prefiks techno- , revival-om mita o Androginu. U tom
smislu, pronaći ćemo i elemente koji jednoznačno pokazuju kakva je

Veza mitskog i sajber-prostora

Priča počinje, naravno, antičkim nasleđem. Antički heroji poseduju

nadljudske (ali nikada božanske!) atribute i pripadaju zlatnom dobu,
neposredno nakon Zevsovog ovladavanja Olimpom. Njihova kreativnost je
usmerena ka civilizacijskim tekovinama – osnivanju gradova, zasnivanju
zakona, pisanja, zanata. Začeti su obično na čudesan način, ili su tako
odgajani ( Parisa je othranila medvedica, Egista koza) a smrt njihova je

2
gotovo po pravilu veoma neobična i dramatična (Orfej i Pentej su
raskomadani, Herkul izvršava samoubistvo na lomači, čime postaje božanstvo
Olimpa). Ono što im je, naravno, svima zajedničko je da su, pored tek
sporadičnih androginih izleta (Tiresija je menjao pol a Herkul se preodeva u
ženu) svi listom muškarci. Ne postoji žena-heroj. Postoje, svakako ženska
božanstva, i paganski panteon zaista u njima ne oskudeva. Žene će se, tek
preko srednjevekovnog, prokazanog witchcraft-a, uvući na scenu, i to kao anti-
heroine, preuzevši nasleđe Suđaji i boginje Hekate. Konačno, dvadeseti vek će
kroz umetnost stripa ponovo oživeti žene, dajući im podjednake šanse da
budu i heroine i anti-heroine.
Strip je, svakako, bio najpogodniji medij za izrastanje heroina najrazličitijih
provenijencija. Jedna od ikona je i Modesty Blaze, strip junakinja rođena iz
pera crtača Petera O'Donnella početkom '60.-ih. I njeno rođenje obavijeno je
velom tajne, detinjstvo puno stradanja (gotovo kao u antičkih heroja), a njen
put do inteligentnog i visprenog agenta tajne britanske službe vodio je od
sitnog džeparoša u ženskom obličju do glavne figure u kriminalističkoj
organizaciji Network. (Čini se da je u ovom nazivu davna anticipacija cyber
terminologije gde je umreženost jedna od krucijalnih odrednica). Blaze svoje
prezime, inače, duguje liku koji je podučavao samog čarobnjaka Merlina iz
arturijanskih legendi, te je to još jedna instanca koja nosi mitsko nasleđe. No,
još s početka '30.-ih, sa druge strane Atlantika, mnogo eksplicitnije držeći do
mitskog nasleđa, rođena je strip heroina Red Sonja, iz mašte Roberta E.
Howarda, kreatora Conana. Kao ženski pandan mitskom junaku Conanu,
Simerijancu iz fiktivnog sveta od pre nekih tridesetak stoleća, Red Sonja
takođe ima traumatično detinjstvo u kome gubi porodicu, a potom uči
veštinama mačevanja, ne dopuštajući nijednom muškarcu da joj se približi,
sem ukoliko je ne nadvlada u borilačkim veštinama. Tek 1985. u istoimenom
filmskom ostvarenju Richarda Fleischera, ova ratnica naći će ovaploćenje u
Brigitti Nielsen, Nordijki koja svojim habitusom opravdava atribute ratnice,
nimalo slučajno, jer ova junakinja crpi svoje uzore iz skandinavsko-germanske
mitologije. Popularna Sward and sorcery fiction (priče prepleta magijskog i
borilačko-ratničkog) sublimira u sebi podjednako muške i ženske principe.
Strip heroine-ratnice (a time i filmske, i specijalno SF heroine) svoju genetiku
duguju ponajviše Valkirama i Amazonkama. Poluboginje Valkire, Odinove i
Frejine kćeri, odnose duše ratnike u Valhalu, u blještavim su bojnim
oklopima, na osedlanim konjima, i ukazuju se samo onim ratnicima koji će
izginuti i time postati heroji. Valkire, dakle, nisu ratnice, ali ikonografija koja
ih prati dala je umnogome veliko nasleđe savremenim heroinama. Amazonke,
borbeno pleme žena, (4) prauzor je još jedne strip heroine '40.-ih (koja će
pronaći '70.-ih i svoju filmsku i TV inkarnaciju) – Wonder Woman, Dijane,
ćerke Hipolite – kraljice Amazonki. Načinjena je od gline (opozicija u odnosu
na Starozavetno Stvaranje – Adam je imao priviliegiju da bude načinjen od
gline) a boginje Artemida, Atina i Demetra udahnule su joj život i dale moći –
natprirodnu snagu i mudrost. Wonder Woman '90.-ih, još uvek aktuelna u
popularnom i vizuelno visoko kvalitetnom TV serijalu je Xena – Warrior

3
Princess, žena u kožno-bakarnom oklopu, sa čudesnim oružjem u obliku
kružnog srebrnog bumeranga, plemkinja, probrani balans duha i tela kao
davni antički ideal. U pastiši božanstva i likova koje susreće su i Had, i Dijana,
Mars, Julije Cezar, Jelena Trojanska, a čak spašava i samog Prometeja!
Konačno, jedna je strip-heroina učinila direktan, nezaobilazan uticaj na SF
kao žanr početkom '60.-ih, da bi svega nekoliko godina kasnije dobila i svoje
filmsko inkarniranje. To je Barbarella Jean-Claude Foresta. Seksepilna inter-
galaktička putnica koja je u misiji pronalaženja zlog naučnika Duran Durana
na planeti Sogo. U filmskoj verziji Rogera Vadima, a u tumačenju Jane Fonda,
Barbarella nosi i više od erotskog naboja. Seksualnost je toliko pervertirana
kroz ovakvo kemp iščitavanje, da se, iako je poslužila kao uzor SF heroinama,
Barbarela, paradoksalno, udaljila od axis-a heroine. Koliko je u Barbarelli
seksualnost plakatska, toliko je u Boormanovom Zardozu, recimo,
kompleksnija. Kasta Besmrtnika, emanacija intelekta, u dispoziciji je sa
kastom potčinjenih, čije razmnožavanje regulišu Istrebljivači, podanici boga
Zardoza (džinovske glave, sa referencama na Čarobnjaka iz Oza). Dakle,
produžetak vrste potčinjenih je strogo kontrolisan, a produžetak vrste
Besmrtnika nije ni potreban (samim tim ukinut je seksualni čin). Hipertrofija
jedne odnosno atrofija druge kaste nalazi svoj prelom u pobuni, osvešćivanju
jednog od Istrebljivača, Zeda (Sean Connery), koji je ovoga puta Doroti koja
otkriva obmanu iza kulisa, tj. ulazi u veliki kristalni računar i u svet
Besmrtnih, asteničnih, eteričnih, i sa mudrom aristokratkinjom (Charlotte
Rampling) kroz ponovo otkriveni seksualni čin zasniva novu rasu Zemljana.
No, pre no što su heroine promovisane kroz strip, postojao je i ključni
momenat za filmsku umetnost,nezavistan od stripa, u tom smislu, a to je
svakako 1926.god. i Metropolis Fritza Langa.
Dobra i zla Marija su dve sile koje se metaforično bore za čovečanstvo, a
zla Marija, robot načinjena po liku prave Marije plod je ludog naučnika.
Začeta je, dakle, na neobičan, kibernetski način. Početak fenomena zvanog
sajber-heroina ima, dakle, negativnu konotaciju. (Uopšte, sam koren žanra
nazvanog SF upućuje na istu. Reč je, naravno, o Frankenštajnu Meri Šeli.
Kuriozitet koji je i više od toga, možda, zapravo predznak za one koji umeju
da čitaju – prvi SF roman izašao je iz pera jedne žene!). Dve Marije imaju
duboko hrišćansku, religioznu konotaciju. Devojka Marija je hristolika, i
poziva na mir i zdrav razum, na iščekivanje medijatora koji će izgladiti sukobe
potlačenih robova i njihovih tlačitelja iz gornjeg sveta. Robotska Marija seje
haos i navodi na zlo, i biva potom spaljena, kao što se nekad činilo sa
vešticama. Langovo ostvarenje (po scenariju njegove supruge Thee Von
Harbou) dovršeno je iluzorno, utopistički, izmirenjem i sveopštom
teofanijom, s tim što je slavljen bog rada. Heroina je vaspostavila izgubljenu
ravnotežu, a njena kiborg dvojnica ostala jak tehnofobni znak.
Dugo vremena će proći da se kroz film, kao medij, ponovo inauguriše
techne uz pozitivnu konotaciju. Duša (po starom, dobrom, sistematizatoru,
Aristotelu) poseduje pet sposobnosti dolaska do istine. Na vrhu lestvice je
spekulativno mišljenje, a na dnu je techne, iliti veština, sposobnost stvaranja

4
uslovljena rasuđivanjem. Međutim, alhemija nudi primamljivu prečicu –
otkriće kamena mudrosti, proces u kome hemijska sadejstva i izmene materije
predstavljaju metaforu samog tragaoca za duhovnim saznanjem i njegovu
inicijaciju u biće tako blisko bogu. Čarobna formula VITRIOL (visita interiora
terrae...) jeste uranjanje u dubine zemlje i ovozemaljskog, da bi se došlo u
nebesko. Svakako da judeo-tradicija ima velikog uticaja na savremene ( i ine)
kiborge, i da su Golem i Homunkulus slike večite ljudske nesavršenosti –
ponoviti božanski čin Stvaranja (ali ne pukom, prostom bio-reprodukcijom).
Jasno je zašto Meri Šeli 19. veka nije dala da žena bude naučnica.
Jednostavno, kreativan čin kakav poduzima Frankenštajn je ekskluzivno
muški. Ali novi milenijum nosi i prevrednovanja. Borhesova parabola o vrtu
sa račvastim stazama, o više paralelnih, podjednako legitimnih stvarnosti ima
sopstvenu realizaciju (šta je realno ? - mogli bismo se na ovom mestu upitati)
u sintagmi cyber-space - sajber(kiber)prostor. (2)
U Cronenbergovom ostvarenju eXistenZ, konstruktorka istoimene video-
igre, VR (virtuelne realnosti koja je specifični sajber-prostor) je Allegra Geller
(Jennifer Jason Leigh), junakinja koja je kreator novog sveta u kome je sama
odredila inicijalna pravila. Ona pritom nije demijurg, jer svet koji je porodila
nije materijalan, ali je podjednako stvaran kao i bilo koji drugi. Ona
transcendira ulogu žene stvarajući novo prostorvreme u kojem je moguće
igrati ( i biti igran) samo sa partnerom koji je emotivno dovoljno blizak. Stilski
i ontološki Cronenberg ostaje veran sebi i svojim opsesijama u kojima
tehnologija biva jedino moguće opštenje među polovima ali nikako surogat
za kopulaciju, jer sam seksualni čin nije ništa drugo nego implantiranje tela
jednog u drugo, kibernetski čin, budući da kibernetika nije ništa drugo do
upravljanje, pilotiranje, kormilarenje. (3) Drugi deo igre/realnosti (jer
nerazlučiva je njihova granica) zove se tranScedenZ, u kome žena-kreator
postaje učesnica tuđeg sajber-prostora. I tako unedogled. Magija ( u širem
kontekstu – veštičarenje) doseže svoje sofistikovano i ultimativno obličje u
tehnologiji.
A magija, setimo se, počela je od ženskih vradžbina. Konačno su i
podanice boginje Hekate, Persefone i mnogih ženskih, htonskih božanstava
uzele svoj danak upravo u sajber-prostoru.
Ono što su, zapravo, u mitskom prostoru bile boginje i poluboginje, u
sajber-prostoru su heroine.

Granice fenomena heroine u okviru filma i filmskih žanrova

Budući da je problematika fenomena SF heroine neodvojiva od fenomena

heroine na filmu, uopšte, tačnije, ona je fenomen u fenomenu, neophodno je
nakon čisto mitskih, pronaći prauzore strogo u filmskom prostorvremenu.
Oni su, naravno, antiheroine. A antiheroine neodvojivi su deo ikonografije
žanra označenog kao noir. Iz Chandler-Hammettovog hard-boiled skuta iznikle
su femmes fatales u Big Sleep – H.Hawksa, Farewell my Lovely – E.Dmytryka,

5
Kiss me deadly – R.Aldricha, Double Indemnity – B.Wildera, Maltese Falcon
– J.Hustona, a pored toga i junakinje Langove Scarlet Street i Woman in the
Window, ili Wellesova Lady from Shanghai. Specifičnost te i takve
antiheroine je što junaka koji je i sam po definiciji nesavršen, neiniciran, i u
potrazi za sopstvenim identitetom, neprestano opstruira u potrazi za
razrešenjem misterije i otkrivanjem tajne. Obično je nestvarno, dijabolički lepa
i privlačna. Tačnije, Lilit. Posle '40.-ih i kulminacije film-noira, tek '80.-ih re-
kreira se noir anti-heroina u uspešnom liku Matty iz ostvarenja Body Heat –
L.Kasdana, u tumačenju Kathleen Turner (debitantska uloga!). Savršeni revival
noira '90.-ih jeste i ostvarenje J.Dahla – Last Seduction, ali neo-noir je
specifičan u tome što se (muški) junak sasvim gubi, a protagonista postaje
(anti)heroina, tako da je čitava filmska priča prati njenu poziciju.
U ovom kontekstu nemoguće je zaobići fantastičnu postavku neo-neo-
noira (koji je još dublje razbio koncept noira do granice u kojem ga je
nemoguće povratiti). Reč je o prvencu braće Wachowsky – Bound, u kome je
zaplet čisto noirovski, ali, nešto "ne štima" i drži nas u vrlo nezavidnoj poziciji
nudeći nam neobičan saspens. To nešto je gay par, umesto ustaljenog
standarda on-ona. Sada su njih dve, samim tim nema izdaje i negativnih,
fatalnih upliva, koji su pratili klasičnog noir junaka '40.-ih i '50.-ih.
Jednostavno, noir je morao pronaći novi koncept, i pronašao ga je u
pomeranju/razbijanju tradicionalnih heteroseksualnih granica. Taj recept je
svakako inspirativniji i originalniji od pokušaja da se junak-detektiv preuzet
iz klasičnog noira, prebaci u poziciju posmatrača i pomagača junakinje,
heroine, koja uz pomoć njega traga za svojim (doslovno) izgubljenim
identitetom – Geena Davis u ulozi Sam, odnosno Charly u Long Kiss
Goodnight –R. Harlina (čiji sam naziv neodoljivo vraća uzorima Aldricha i
Dmytryka), budući da pati od amnezije i ne seća se prethodnog života
(ponovljeni motiv iz životopisa mnogih gorepomenutih heroina stripa)
drastično menja život kada se "priseti" da je bila ubica plaćen od strane
američke vlade. I tada, susreće se sa svojom "senkom", ponovo se vraća u
prethodnu ulogu do finalnog obračuna sa bad-guys.
Evropska - francuska produkcija ostala je u okvirima davnašnjih
prauzora, i naslonivši se na Melvilleovog Samouraia ponudila je '90.-ih
Bessonovu La Femme Nikita. (Svakako da je lik Geene Davis rađen po uzoru
na Nikitu.) No, Nikita, za razliku od Sam/Charly, ima sećanje, ali joj je
identitet nasilno kreiran, te je od pank-narkomanke postala visoko obučeni,
precizni ubica. Lik Nikite biće od ogromnog značaja za dalje razmatranje
heroina u SF žanru i vezanih za kovanicu tech-noir. Jednostavno – Nikita će
imati svoje extrapolacije u ženama-kiborzima. Ona je re-kreirana u novom
obličju, ima jasan, programiran cilj – ubija kada dobija naredbu. Mera njene
slobode je fiktivna i u granicama robotske poslušnosti – dok god ubija, ona je
formalno, ali ne i suštinski slobodna. Žena kao biološko biće predisponirano
da produžava vrstu i da rađa doživljava potpuni slom kada je prisiljena da
ubija ( ne u samoodbrani). Naravno, žena u okruženju koje se može

6
okarakterisati kao realno. Zato je tragičnost Nikite velika. U sajber-okruženju
svaki njen akt bi bio potpuno legitiman.

Nove žanrovske odrednice – tech-noir

Noir je, dakle, morao dobiti novi predznak. U doba kada techne dostiže
svoje paroksizme i kada ljudska civilizacija neminovno ide ka kreiranju
robotsko-kiborg-humanoidne sub-civilizacije u svojim skutima , SF literatura i
film sve više insistiraju potpunom sažimanju sveta ljudi i sveta
robota,kiborga, humanoida i androida, bojivši ga negativno-utopijskim
tonovima.
Prelomne odrednice sufiksa tech- koji će se umetnuti ispred žanrovske
odrednice noir u jedinstvenu kovanicu tech-noir jesu svakako literarna dela
Philipa K.Dicka – Do the Androids Dream of Electric Sheep? (Sanjaju li
androidi električne ovce?) i Williama Gibsona – Neuromanser.
Prvo je poslužilo kao predložak za film R. Scotta Blade Runner. U njemu,
prelepi kiborg Rachel, koji ima implantirana čak i sećanja, izbavlja junaka, i
čini ga zaista čovekom. Tragična spoznaja žene-kiborga da nije čovek(žena)
naći će svoju katarzu jednostavno kroz transcendiranje ovog formalnog
"nedostatka". Zapravo, u čemu se razlikuje jedan kiborg koji nema prošlost od
junaka koji pati od amnezije? Ovim pitanjem se ne možemo beskrajno dugo
baviti jer na umu imamo, glede ovakvih razmatranja, samo i jedino Platonovu
teoriju duše i saznanja.
Kiborzi, dakle, nemaju dušu. A saznanje nije ništa drugo do sećanje. No,
kiborg spoznaje/saznaje kada uvidi da nema sećanje. I to je specifičan,
ultimativan čin, kojim kiborg, zapravo, dobija svojstva čoveka, dakle, dobija i
dušu. U tom trenutku, kiborg postaje dvostruko besmrtan, a čovek i dalje
ostaje smrtan u sekularnim okvirima. Jak negativno-utopijski predznak u
Blade Runneru dobija gotovo melodramsko finale – pejzaž kroz koji odleću
Rick i Rachel je nestvaran i rajski. U Ricku postoji crv sumnje nije li možda i
on replikant, kiborg, ali to pitanje postaje passe u novim okvirima u kojima
pronalazi ljubav uz Rachel. Rachel, dakle nije junakinja klasičnog noira, iako
ima sve oznake femme fatale. Zato što je kiborg, ona je drugačija, i upravo,
paradoksalno, više humana, te ne vodi junaka u nužnu propast. Iz hiper-
urbane mračne sredine oslikane chiaro-scuro nijansama, Rachel vodi u Eden,
da bi se kao kiborg iskupila za negdašnji Evin (konsekventno i Adamov) pad.
Techne je toliko uznapredovala da dobija najsofistikovanije obličje i seže do
samih meta prostora, i nakon pukih fizičkih projekcija i ovaploćenja kroz
mašinu, ali mašinu koja postaje svesna sebe same, gradi novu rasu. Ta rasa
ima u sebi tragiku jer ne može biti ljudska (5), a ljudska, pak, ima u sebi
tragiku jer želi biti božanska i besmrtna.
Junakinja ostvarenje Cyborg 2 Schroedera, ( u tumačenju Angelene Jolly,
kasnije ćemo se ponovo na nju pozvati!) takođe je kiborg, konstrukt namenjen

7
za ubijanje koji u sebi nosi tempiranu bombu. (Uzor za ovo ostvarenje je TV
serijal '70.-ih The Six Million Dollar Man i Bionic Woman)
Ona je s početka svesna da je izašla iz naučničke retorte a potom saznaje i
zašto, uz pomoć svevidećeg glasa u liku Jacka Pallancea, i odlučuje da
pobegne iz naučne laboratorije uz pomoć čoveka u koga se zaljubljuje.
Sprovode beg a la Logan, da bi konačno u takođe rajskom ambijentu našli
smiraj.
Junakinje-kiborzi '90.-ih u odnosu na svoj prauzor, Langovu zlu Mariju,
uglavnom nose pozitivnu konotaciju, i svoju "punoću egzistencije" vide kroz
ljubav sa čovekom, na taj način se humanizujući. Ontološki, žena kiborg koja
sanja ljubav sa muškarcem prevazilazi u sebi i ženu i kiborga i postaje heroina
koja dvostruko pati – i kao kiborg zbog nedostatka duše, i kao žensko biće,
zbog težnje da bude oplođena da bi ostvarila reproduktivnu funkciju.
Junakinje koje nisu kiborzi, dakle, žene od krvi i mesa, poput Sare Connor
iz Cameronovog Terminatora i Terminatora 2, svojevrsne su Bogorodice u
sajber-okruženju. U prvom delu Terminatora, Sarah je povučena devojka u
čijim plavokosim uvojcima se tek naslućuje moćna, gotovo Nordijska Sarah iz
Terminatora 2. Ona je odabrana da sa njom bude začet spasitelj čovečanstva u
borbi protiv pomahnitale VI (veštačke inteligencije), koja je u prvom delu
ovaploćena u liku nedodirljivog T-800. On čak i goni Saru i pronalazi je u
kafeu pod nazivom Tech-noir, čime autor, Cameron, daje omaž Blade
Runnerovskom uzoru.
Zanimljivo je, zaista, posmatrati, esencijalno, ljudsku vrstu u okviru ovog
SF-a, koji se umnogome bavi soteriološkom, time i hrišćanskom,
problematikom. Jer, SF je, kako S. Kaminski kaže, "strah od života" (6), a
zapravo i strah za život ljudske vrste kojoj je neophodan Spasitelj u liku
Sarinog sina. Sarina bizarna vezanost za reptile (ona nema nikoga sem kućnog
guštera i jedne prijateljice), koji u sebi imaju mnogo od kiborga (zapravo,
kiborzi, mora se priznati, u svojoj "hladnokrvnosti" i odsečnim, ali mirnim i
ravnodušnim pokretima duguju mnogo po svom habitusu ovom životinjskom
rodu) anticipiraće i pojavu T-800 koji traga za njom, došao direktno iz
budućnosti, ne bi li je onemogućio da bude majka Johnu koji će
reprogramirati kiborge i zaustaviti njihove ubilačke namere. U Terminatoru2
Sara postaje heroina gotovo macho-habitusa, koja u sebi objedinjuje uloge i
majke i borca. Ona štiti svoj "nakot" biološkim instinktom majke, ali štiti i
čovečanstvo u njegovoj celokupnosti jer je Odabrana. Ovakav sajber-
matrijarhat svakako da dobija novi kvalitet u odnosu na pra-istorijski koncept,
u kome je majka ništa drugo do samo i jedino (ženska) roditeljica. U novom,
sajber-matrijarhatu, ona se bori i za svoje ognjište, koje je, zapravo,
transponovano u ravan sveopšteg. Nova "porodica" u kojem dečak ima
novog, kibor poočima (koji je u nastavku serijala postao good-guy) ironizuje
današnju, i dalje klasičnu. Otac-terminator je u službi body-garda, telesne
straže majke i njenog mladunca. Ali, budući da je na koncu njegova misija
ispunjena, on se samo-žrtvuje, i time dobija humanu oznaku.

8
 No, motiv samožrtvovanja, do tada dostojan samo muških heroja, dovodi
se u pitanje u sikvelu Alien, u kome je heroina Hellen Ripley (ikona Sigourny
Weaver).
No, da bismo došli do njenog žrtvovanja moramo razmotriti brojne
implikacije koje ukazuju na njen preobražaj i inicijaciju kroz ženu-borca,
potom otelotvorenja Hrista, a onda i Androgina, kiborga. Prilično
komplikovan put, u kome poslednja instanca deluje pomalo zbunjujuće. Ali,
samo dok se ne razjasni problem i odnos žena i žena-kiborg/konstrukt.
U Alienu, Ellen je oficir broda Nostromo u borbi protiv neljudskog bića.
Budući da je ovo otvarenje na sredokraći horor žanra kao i SF-a, zanimljiv je i
odnos klasičnog, gottic obrasca horora u odnosu na ovaj, hibridni. Naime, u
klasičnom hororu, nedužna žrtva je najčešće žena, tačnije devojka, devica,
koju napada monstruozno biće kao ovaploćenje ida. Ona nije akter, dakle,
objekat je. Žena postaje tek u SF varijaciji horora protagonista koji je svestan i
koji preuzima na sebe ulogu borca. To je jedinstveni i značajan pomak za
vizuru žene kao junakinje. Ellen se s početka superiorno nameće
hladnokrvnošću, logikom i sposobnošću organizacije, kao i svaki kiber-
panker (7), slobodna jedinka koja sama odlučuje.
Tek u drugom nastavku sikvela, u Aliens (čime se problem neprijateljskih
tuđina multiplikuje), kiber-panker dobija i novu dimenziju – majke koja brani
mladunče. Naime, devojčica koju je Ellen zajedno sa spejs-marincima spasla
sa planetarne kolonije, u opasnosti je kada joj se približava alien-matica. Borba
dve ženske, od kojih je jedna zaista neuništiva i u svemu podseća na kiborg
tvorevinu, a druga je ljudsko biće, liči na primordijalno odmeravanje
instikata. Ovo nije muška borba prsa-o-prsa, ovo je zaista bazična borba za
produženje vrste za koju su do iznemoglosti sposobne jedino žene, jer su
zadužene za reprodukciju. Alien-matica ima savršen mehanizam
reprodukcije, robotski precizan. Ellen ima surogat u odbrani devojčice Nut. U
fantastičnoj sceni, ona uz pomoć mašine kojom upravlja, sa kracima koji su
produžeci njenih udova, i koji liče na implante na njenom telu, ulazi u finalni
(da li?) okršaj sa alien-maticom. Jedini preživeli marinac, i android Bishop,
zajedno sa devojčicom i Ellen, tvore, ponovo, prilično bizarnu "porodicu", u
kojoj je žena odgovorna za njen opstanak i održanje.
Niz hibernacija iz sikvela u sikvel (tačnije, ima ih 2), kroz koje prolazi Ellen
da bi se iznova budila u novom košmaru čija su konstanta alieni, potcrtava
čudesnost njenog životnog puta, kao u antičkih heroja. Mada, mi ne znamo
ništa o predistoriji Ellen Ripley, ona ne govori o svojoj prošlosti i o svojim
sećanjima. U Aliens3, kao jedini preživeli, probuđena iz hibernacije (a svaka
je kao ponovno rođenje), budi se kao jedina žena među kolonijom robijaša. I
ima coitus sa doktorom. To je, inače, njen prvi odnos sa muškarcem kojega je
svesna, ali on je krajnje sveden, iz prostog razloga što je Ellen već oplođena i
na vrlo zastrašujući način postaće majka, konačno. Ali, njen nakon je u njenoj
glavi, ona je nova matica. Vrlo eksplicitan znak – opasnost po život uzdigla se
do cerebralnog nivoa, i ona je upravo tamo gde leži i svest o njoj kao takvoj, u
glavi, kao ogromni, pritiskajući tumor. I u trenutku kada dolazi do tragičke

9
spoznaje da zaista može biti žena-majka, ako i samo ako porodi demonsko
seme, Ellen odlučuje da bude heroj-žrtva, raspeti Hrist, Savaot. Taj jasni čin
samo-kastracije je njeno vaznesenje. I time ispunjava dotada samo
ekskluzivno muški čin samo-žrtvovanja za čovečanstvo.
No, u finalnom sikvelu, kako i dolikuje, Uskrsnuću – Alien Resurrection,
budući da je dobijena iz retorte nakon mnoštva grozovitih nakaradnih
pokušaja, Ellen otvara novo, poslednje poglavlje svoje inicijacije. Uz tipično
noirovski voice – over, govori o sećanjima, tako često pominjanim činiocima
svakolikih duša (i inih, koje na to pretenduju). Savršena je u svom spoju
ljudskog i ne-ljudskog. Klon negdašnje sebe i alien-gena. Konačno je kiborg,
konstrukt. I konačno ima i intrigantnog oponenta – devojku Annalee
(Wynona Ryder), Zapravo, glavni zaplet u ovom poslednjme sikvelu je ko je
veći čovek, nakon što se uspostavi da je i Annalee kiborg. Devojka s početka
jasno insistira na spašavanju čovečanstva i uništenju alien rase. Jer, tako je
lepo biti čovek, i takav je blagoslov biti čovek. tek nakon što u novo,
kloniranoj Ellen prevagne njen primordijalni, ljudski DNK, ona ipak odlučuje
da se pridruži borbi za istrebljenje rase koja je neprijatelj ljudskoj, iako ubija i
svoje rođeno čedo, ponovo onemogućena da bude majka u celosti.
Sajber-heroina kakva je Ellen, konačno, nikada neće i ne može (niti treba)
da bude biološka majka. Ona transcendira tu svoju (reproduktivnu) ulogu, i
zamenjuje je ulogom sveopšte, velike Majke. Ona odlučuje o životu, ali kroz
Prometejsku, svesnu borbu i odricanje.
Konačno, nezaobilazna je još jedna sajber-heroina, Trinity iz ostvarenja
(ponovo!) braće Wachowsky - Matrix , koje umnogome svoju bazičnu
instancu crpi iz pomenutig Gibsonovog Neuromansera ( a u njemu i ženske
heroine kiborga Molly). Sama kovanica Neuromanser intrigantna je, jer u sebi
sadrži fuziju neuralnog (neuronske mreže, sa referencama na elektrode kojima
se stimuliše rad mozga i uranja u VR- virtelnu realnost) i romanse
(romantičnog u tradicionalnom smislu), te je sam sklop očigledno ironijski.
Takvi su i odnosi junaka, koji pilotiraju sajber-prostorom Gibsona. Braća
Wachowsky, iako daju omaž uzoru, daju i sasvim novu dimenziju heroine. I
samim imenom naznačuje Sveto Trojstvo, u kome je ona Bogorodica, a Neo –
novi Hrist. Bog i dalje ostaje nedodorljiv. Morpheus je Jovan Krstitelj. Ona
doslovno rađa Nea ("Novog"), čini ga Hristom koji će spasiti čovečanstvo
razbijanjem iluzije i otkrivanjem da postoji Matrix kao jednostavna, ali,
dotada superiorna kombinacija nula i jedinica (01000010110100101011.....).
Rađa ga svojom ljubavlju i poljupcem ga oživljava.
I sam Matrix kao sistem, ma koliko jezovito zvučalo, nosi u sebi prizvuke
ogromne materice, uterusa, dakle – žene, koju je neophodno najpre spoznati a
potom i raščlaniti do bazičnih sastojaka.
Postoje, finalno, još dve (zapravo – četiri) junakinje koje podržavaju
klasični noir koncept a u sajber-okruženju. Jedna je femme fatale Juliette Lewis
iz Strange Days - C. Bigelow, a druga Denise Richards iz odlično ironijski
postavljenih Starship Troopers – P. Verhoevena. Obe, kao negativno
impostirane heroine pogubne za glavnog junaka, imaju i svoje opozicije u

10
likovima Angelle Bassett odnosno Dine Meyer, baš kao u klasičnom noiru.
Staviše, one su real bitches, a potonje su guardian angels. Od značaja je takva
postavka, u kojoj se za junaka u sajber okruženju uporno bori jedna žena dok
on žudi za drugom. Ali dok je Lewisova izrazita noir dezorijentisana figura,
Richardsova je ambciozna u svojim pokušajima ( i uspevanju) da postane
dostojan citizen, što je dozvoljeno samo onima koji završe vojnu obuku, čime
se potpuno brišu granice među polovima jer je inicijalno oboma data
podjednaka šansa, što je savršen primer politically correct postupka.
Pri završetku, uputno je pomenuti očekivanu filmsku hipostaziju heroine
nadasve popularne video-igrice Tomb Raider, takođe sajber ikonu '90., a to je
svakako Lara Croft, a tumačiće je pomenuta junakinja Cyborga 2, Angelena
Jolly, kojoj će ovo biti treće sajber iskušenje (pored pomenuta dva,
"kvalifikovala" se i kao hakerka Acid Burn u ostvarenju Hackers)

Zaključak

Sajber-heroine, dakle, (iz ogleda je postalo jasno da se podrazumevaju

kako kiborzi tako i ljudske jedinke u sajber-okruženju) na potpuno specifičan
način prevazilaze sajber-heroje, donoseći novi, sajber-matrijarhat na scenu.
Drama jedne heroine uvek je veća od drame samog heroja, jer ona najpre
mora transcendirati svoju tradicionalnu, žensku ulogu, vezanost za zemlju i
kult plodnosti, a tek potom biti heroj. Tipično kiborg-heroine, pak, sasvim
suprotno, vraćaju se praizvorima, istažujući u sebi korene svog pola.
Samim tim što se toliko mnogo prevrednuje anglosaksonski termin gender
glede čitavog ovog ogleda, koji se, ponajviše tiče samog SF-a (jer seksualnost
je polazišna diferencija heroine od heroja), činilo se, nekako, neminovnim da
se prevrednuju i neki od momenata SF-a kao žanra(roda) – genre, (jer, pojavio
se i pomenuti razmatrani pod-žanr tech-noir.) Zgodna lingvistička sličnost,
koja, naravno nije slučajna, jer ima isto logičko polazište - pol/seksualnost sa
jedne odnosno rod sa druge strane. Dakle, iz razmatranja pola heroja, i
vaspostavljanja žene namesto muškarca, izrasta i nov, promenjen SF koncept,
čije ćemo vrhunce, nadamo se, u narednim prostorvremenima tek očekivati.

(1) Bilo koja dovoljno razvijena tehnologija nerazlučiva je od magije –

poznati 3. zakon Sir Arthura Clarka
(2) Termin koji je skovao W.Gibson u svom literarnom delu Neuromanser
iz 1984., prostor kojeg tvore računari modemski povezani u jedinstvenu
mrežu, umreženi, dakle, u Internet.
(3) Grčki – kubernetes, u značenju – pilot
(4) Nedavnim arheološkim iskopavanjima na lokalitetima u stepama na
području bivšeg SSSR-a proneđene su grobnice sa ženskim leševima u ratnoj
opremi, što potvrđuje postojanje ovog plemena
(5) Vidi magistarski rad Isidore Bjelice Pajkić Tehno triler kao savremeni
oblik tragedije iz 1998.

11
 (6) Vidi: Kaminski, Stjuart – Žanrovi američkog filma, Prometej, Novi Sad,
1995.
(7) Vidi tekst Timoti Lirija Kiberpanker:pojedinac kao pilot stvarnosti iz
časopisa Eterna No 4.

Filmografija

1. ALIEN, r. Ridley Scott, GB, 1979.

2. ALIENS, r. James Cameron, USA, 1986.
3. ALIEN3, r. David Fincher, USA, 1992.
4. ALIEN 4: RESURRECTION, r. Jean –Pierre Jeunet, USA/FRA, 1997.
5. BARBARELLA, r. Roger Vadim, FR/IT, 1967.
6. BLADE RUNNER, r. Ridley Scott, USA, 1982.
7. BOUND, r. A&L Wachowsky, USA, 1998.
8. CONAN THE BARBARIAN, r. John Milius, USA, 1982.
9. CYBORG 2, r. J.Schroeder, USA, 1994.
10. eXistenZ, r. David Cronenberg, CAN, 1999.
11. LAST SEDUCTION, r. John Dahl, USA; 1996.
12. LONG KISS GOODNIGHT, r. Renny Harlin, USA, 1997.
13. MATRIX, r. A&L Wachowsky, USA, 1999.
14. METROPOLIS, r. Fritz Lang, GER, 1926.
15. NIKITA, (LA FEMME), r. Luc Besson, FRA, 1989.
16. RED SONJA, r. Richard Fleischer, USA, 1985.
17. STARSHIP TROOPERS, r. Paul Verhoeven, USA, 1997.
18. STRANGE DAYS, r. Kathryn Bigelow, USA; 1995.
19. TERMINATOR, THE, r. James Cameron, USA, 1984.
20. TERMINATOR 2: JUDGEMENT DAY, r. James Cameron, USA, 1991.

Dopunska referencijalna filmografija

1. Big Sleep, r. Howard Hawks, USA, 1946.

2. Body Heat, r. Lawrence Kasdan, USA, 1981.
3. Double Indemnity, r. Billy Wilder, USA; 1944
4. Farewell My Lovely, r. Edward Dmytryk, USA,1944.
5. Kiss Me Deadly, r. Robert Aldrich, USA; 1954.
6. Lady From Shaghai, r. Orson Welles, USA, 1948.
7. Scarlet Street, r. Fritz Lang, USA, 1945.
8. Woman in Window, r. Fritz Lang, USA, 1944.

12
 Literatura

1. Kaminski, Stjuart, Žanrovi američkog filma, Prometej, Novi Sad, 1995.

2. Sodchack, Vivian, Screening space – the American SF films, The Ungar
Publishing Co., 1987.
3. Elijade, Mirča, Istorija verovanja i religijskih ideja I, Prosveta, Beograd,
1991.
4. Eterna No 4, Beograd, 1995.
5. Bjelica Pajkić, Isidora, magistarski rad iz teorije filma – Tehno-triler kao
savremeni oblik tragedije, Beograd, FDU, 1998.
6. Živković, Zoran, Enciklopedija naučne fantastike, Prosveta, Beograd,
1991.

e-izvori

1. http://www.asahi-net.or.jp/~RF6T-TYFK/haraway.html
2. www.altx.com/ebr/info/contribs/contribs.htm
3. http://landow.stg.brown.edu/cpace/body/dgmt/text/
4. http://www.uio.no/~thomas/lists/amazon-links.html
5. http://www.mailbase.ac.uk/lists/film-
philosophy/files/people.html
6. http://www.sp.uconn.edu/~epk93002/ComicsScholarship/links.h
tml
7. http://www.geocities.com/Hollywood/2855/more.html

Centar za proučavanje informacionih tehnologija

Electronic Text Archive
Beogradska otvorena škola
oktobar 2002.

Sva autorska prava zadržava autor teksta. CePIT samo hostuje radove koji su od interesa za istraživanje različitih
domena Informatičkog Društva.

13