Metodika nastave geometrije

Istorija matematike
Gaus-Boljaj-Lobačevski

Prof: Zoran Lučić

Student: Marija Paunović
MM91/147
 Johan Karl Fridrih Gaus

Rođen: 30. aprila 1777. god. u Nemačkoj.

Umro: 23. januara 1855. god. u Nemačkoj.

Radio je na širokom polju matematike i fizike uključujući teoriju brojeva,

analizu, diferencijalnu geometriju, geodeziju, magnetizam, astronomiju i optiku.
Njegov rad imao je ogromnog uticaja u mnogim oblastima nauke.
U sedmoj godini započeo je školovanje i njegov potencijal je skoro istog
trenutka primećen.

Učitelj je đacima dao zadatak da saberu sve prirodne brojeve od 1-100

i mladi Gaus je odmah doneo pločicu sa ispisanim rezultatom 5050. Za
čuđenom učitelju rastumačio je to ovako: 1+100=101, 2+99=101,
3+98=101. Takvih parova ima 50. Znači da je zbir prvih 100 brojeva
jednak 50 puta po 101, a to je 5050. Od tog dana je učitelj davao
Gausu posebnu nastavu iz matematike, ali ubrzo je uviceo da Gaus od
njega nema više šta da nauči.

Studirajući Gaus je samostalno otktio Bodijev zakon, binomnu teoremu i

aritmetičko-geometriski značaj, kao i zakon recipročnosti kvadrata i teoriju prostih
brojeva. Gausov, jedini poznati, prijatelj sa studija u Gotingenu bio je Farkas Boljaj.
Sreli su se 1799. godine i dopisivali se dugi niz godina. Gaus napušta Gotingen bez
diplome, ali sa jednim od njegovih najvećih otkrića - konstrukcija pravilnog 17-ougla
pomoću šestara i lenjira. To je bio jedan od najvećih napredaka na ovom polju nauke
od vremena Starih Grka i objavljeno je kao paragraf 7 u čuvenom Gausovom delu
Disquisitiones Arithmeticae.
Vratio se u rodno mesto gde je uz pomoć stipendije Grofa od Brunsvika
diplomirao. Njegova doktorska disertacija bila je diskusija o osnovnim teoremama
algebre. Poznat je Gausov rad na polju astronomije npr. predvideo je putanju
novootkrivene "male planete" Keres. Svoje metode tada nije otkrio, Gaus je koristio
svoju metodu kvadratne aproksimacije.
Pored mnogih nesreća u privatnom životu (umiru mu žena na porađaju, a
zatim i sin, otac i Grof od Brunsvika - Gausov pokrovitelj) Gausa, nije trpeo njegov
naučni rad i objavio je mnoštvo tekstova i knjiga. 1880-te godine Gaus se
zainteresovao za pitanje o postojanju drugačijih geometrija pored standardne
euklidske. Posle dugogodišnjeg rada i razmišljanja, oko 1816-te godine, došao je do
uverenja da se može izgraditi geometrija, u sebi neprotivurečna, u kojoj bi se
Euklidova aksioma o paralelnisti (o jedinstvenosti prave u zadatoj ravni koja sadrži

2
datu tačku i paralelna je datoj pravoj) zamenila Sekarijevom hipotezom oštrog ugla.
Gaus je počeo rad na petom postulatu sa samo petnaest godina, pokušavajući da
dokaže postulat paralelnosti iz prethodna četri. 1813-te godine napravio je mali
napredak i zapisuje :

U teoriji paralelnosti mi smo čak i sada dalje od Euklida.

Ovo je sramno razdoblje matematike...

Kasnije 1817-te godine Gaus je bio uveren da je peti postulat nezavistan od

ostalih četri.
Tek posle njegove smrti, videlo se po ostavštini, da je o tome imao mnoge
rezultate znatno pre drugih matematičara. Ta svoja shvatanja Gaus nikad nije objavio
bojeći se nerazumevanja i kritike onih koji neće biti u stanju da shvate značenje tog
revolucionarnog otkrića. Taj strah nije bio bezrazložan: ravnopravna koegzistencija
različitih geometrija teško da bi se mogla pomiriti sa Kantovim shvatanjem o
apriornom prostoru i vremenu. Kada je od Farkasa Boljaja 1 saznao da je njegov sin
Janoš Boljaj takođe došao do nekih rezultata o neeuklidskoj geometriji iskreno mu je
na tome čestitao.
Zbog Gausovog opreza novootkrivena geometrija nije dobila ime po njemu
već po jednom drugom matematičaru: to je bio N. Lobačevski.
Gaus je imao poseban interes za diferencijalnu geometriju i objavio je mnoge
tekstove na tu temu. Disquisitiones generales circa superficies curva (1828) je
njegovo najpoznatije delo na ovom polju. Sadrži neke geometriske ideje kao što su
Gausove krive i Gausovu poznatu teoremu egregrium :

Ako se oblast u E 3 može razviti (tj. izometrijski preslikati ) u drugu

oblast od E 3, vrednost Gausove krive je isti u rasporedu tačaka.

Gausov i Veberov šestogodišnji zajednički rad rezultirao je otkriće Kirkofovog

zakona, kao i konstrukciju primitivnog telegrafa.
Nezavisno od Gausa F. K. Švajkart razvio je svoju "astralnu" geometriju u
kojoj je zbir unutrašnjih uglova trougla manji od zbira dva prava ugla. Primećuje da se
"visina jednakokrako pravouglog trougla uvećava kada se uvećavaju ivice tog trougla
ali nikad ne prevazilazi određenu dužinu". Ovu dužinu naziva Konstanta. Današnjim
jezikom rečeno, poznato je da u euklidskoj geometriji postoje slični likovi, naročito su
važni slični trouglovi. Bitno svojstvo je da se uglovi jednog trougla podudaraju sa
uglovima drugog, ali su im pri tom površine različite. U geometriji Lobačevskog ne
postoje slični likovi. U njoj ne postoje trouglovi koji bi se podudarali u uglovima, a
razlikovali u površinama. Ako se dva trougla razlikuju u površini, onda je u većem
trouglu bar jedan ugao manji nego odgovarajući ugao manje površine.
Gaus je pronašao da je najveći mogući trougao (sl.1) ima površinu r 2 ako i
samo ako je ta konstanta r=log(1+ 2 ).

1
O ovoj prepisci bi}e ne{to kasnije re~i.

3
 Slika 1

Po jednoj anegdoti upitao je veliki von Humbolt Laplasa, ko je po njegovom

mišljenju najveći matematičar u Nemačkoj. "Ptaf" -odgovori Laplas. "A šta je sa
Gausom ?" -upita upita von Humbolt." Gaus je najveći matematičar na svetu." - reče
Laplas.
J. K. F. Gaus je umro u snu rano ujutru 23. februara, 1885. god.

Janoš Boljaj (JÃnos Bolyai)

Rođen : 15. decembra 1802. god. u Rumuniji.

Umro : 27. januara 1860. god. u Rumuniji.

Veoma rano, još u trinaestoj godini, Boljaj je zagospodario računom i ostalim

formama analitičkog mehanizma, uz instrukcije svog oca Farkasa Boljaja. Boljaj je

4
pokazivao veliki talenat u muzici (održao je violinski koncert u Beču), plesu i
mačevanju. U Austro-Ugarskoj armiji proveo je jedanaest godina. Nikada nije pušio
ni pio, čak ni kafu. Govorio je devet stranih jezika, uključujući i kineski i tibetanski.
Bavio se pokušajima dokazivanja petog postulata. Pri tome došao je do
uverenja da se taj postulat ne može dokazati, pa prema tome spada u aksiome. U
svojim istraživanjima dolazi do mnogih rezultata, koje nezavisno od njega nalazi i
Lobačevski. Godine 1829. Boljaj završava svoj rad pod nazivom Appendix scientiam
spatti absolute veram exhibens (Dodatak koji sadrži apsolutno istinitu nauku o
prostoru) i predaje ga svom ocu, profesoru matematike, da da svoj sud o njemu. Kako
je njegov otac bio Gausov prijatelj šalje mu Apendiks s molbom da proceni rad
njegovog sina. Gaus pročitavši Apendiks piše:

Pozdravljam ovog mladog geometričara Boljaja kao genija prvog reda.

F. Boljaju piše:

Hvaleći njega hvalim samoga sebe. Za ocenu celokupnog rada...

gotovo se potpuno poklapa sa mojim razmišljanjima koja su me
okupirala u poslednjih 30-35 godina.

Boljaj-sin veoma se razočarao odgovorom Gausa. Nije verovao da je Gaus

samostalno i pre njega došao do otkrića neeuklidske geometrije. Ćak je pomišljao da
je njegov otac još ranije otkrio ideje iznete u Apendiksu. Iako se kasnije uverio da je
ta sumnja neopravdana, ipak nikad nije mogao oprostiti Gausu što nije javno pohvalio
vrednost njegovog rada.
Boljaj je znao za Lobačevskog. Upoznao je njegov rad Geometrijsko
istraživanje teorije paralela. Začudio se kako se mnoge postavke u toj knjizi slažu sa
njegovim rezultatima u Apendiksu pa je počeo sumnjati da je njegov rad došao u ruke
Lobačevskog, koji ga je vešto preradio. Sumnjao je čak da se pod imenom
Lobačevskog ne krije možda sam Gaus.
Apendiks je ne veliki spis (u originalu sadrži 24 stranice) sa 53 paragrafa.
Paralelnost je obrađena u prvih 10 paragrafa. Prvo definiše paralelne prave i dokazuje
njihova svojstva:

T.1. ( transmisibilnost) Ako poluprava m sadrži polupravu n, tada je jedna

od njih paralelna pravoj a ako i samo ako joj je paralelna i druga.
T.2. (simetričnost) Ako je poluprava c paralelna polupravoj b, onda je i
poluprava b paralelna polupravoj c.
T.3. (tranzitivnost) Ako su a, b, c, tri disjunktne poluprave jedne ravnii takve
da je ac i cb, tada je i ab.

Za dokaz koristi neprekidnost i dokazuje da postoji prava koja sa iste svoje

strane zahvata podudarne uglove sa dve paralelne prave (teorema Hjemsleva). Zatim
dokazuje da je madijatrisa duži čija su temena presečne tačke ove prave sa
paralelama, paralelna svakoj od ovih dveju pravih. U jedanaestom poglavlju definiše
oricikl (L-linija) i orisferu (F-površ) i razmatra neke njihove osobine zaključno sa
paragrafom 24. Boljaj u paragrafima 13 i 14 dokazuje da je zbir uglova koje jedna
prava zahvata sa iste svoje strane sa nekim drugim dvema pravama jednak (manji) od
zbira dva prava ugla ako i samo ako ista osobina važi za bilo koju pravu koja seče
druge dve. Tako je odvojio geometrijski sistem  koji počiva na Euklidovom petom

5
postulatu od geometrijskog sistema S u kojem se pretpostavlja negacija Euklidovog
petog postulata. Na kraju 24. paragrafa geometrijski dokazuje da u sistemu S svaki par
paralelnih pravih je podudaran svakom drugom paru paralelnih pravih i ovaj odnos ne
obara sistem S. Hiperboličku trigonometriju razvija u paragrafima 25-31, a u
paragrafima 32-33 određuje mere nekih geometrijskih likova. Boljaj kroz zadatu tačku
konstruiše pravu paralelnu zadatoj pravoj u 34. a u 35. paragrafu pravu koja je
upravna na jednom kraku, a paralelna drugom kraku oštrog ugla. Zatim dokazuje da
trouglovi imaju istu površinu akko su im jednaki zbirovi unutrašnjih uglova, a u
poslednjem paragrafu određuje odnos površine i defekta. Poslednje tvrđenje je da
trougao kome su sva tri temena nesvojstvena ima najveću površinu.
Boljaj je ostavio 20000 stranica matematičkog rada i danas se nalaze u
bibljioteci Boljaj-Teleki u Rumuniji. Iako se Boljaju ne mogu osporiti zasluge za
otkriće neeuklidske geometrije, ipak ga ne možemo po značaju u tom radu uporediti
sa Lobačevskim. Boljaj nije usvom rešenju postigao onu celovitost, potpunost i
zaokruženost koju je dao Lobačevski. Zbog toga se zasluge za otkriće neeuklidske
geometrije pripisuje danas najviše Lobačevskom.

Nikolaj Ivanovič Lobačevski

Rođen : 1. decembra 1792. god. u Rusiji.

Umro : 24. februara 1856. god. u Rusiji.

Kada je Lobačevskom bilo sedam godina otac mu umire, a porodica se seli u

Kazanj. Uz pomoć državne stipendije nastavlja školovanje, a zatim upisuje fakultet u
Kazanju. Studirao je medicinu, ali se ubrzo zainteresovao za fiziku i matematiku i
postaje profesor na Kazanjskom univerzitetu sa samo dvadesetjednom godinom.
1823.godine završava svoj veliki rad Geometrija koji nije objavljen u originalu
sve do 1909. god. Predavanjem, sa temom Exposition succincte des principes de la
geometrie avec une demonstration rigoureuse du theoreme des paralleles, održanom
na Kazanjskom univerzitetu 24. februara 1826. godine, Lobačevski prvi put javno
saopštava ideju da se geometrija može zasnovati na aksiomi koja negira V Euklidov
postulat. 1829. godine objavio je O načalah† geometriy, prvo objašnjenje na tu temu

6
koje je štampano. Objavljeno je u Kazanjskom Vesniku, ali odbijeno od strane
Ostrogratskog kada je trebalo da bude pretstavljeno u Petrogradskoj akademiji nauka.
Svoje ideje učinio je dostupnim van Rusije štampajući knjigu pod naslovom
Geometrische Untersuchungen zur Theorie der Parallellinien. Gaus je ovim radom
bio veoma impresioniran.
Veliko otkriće Lobačevskog. On je, kao i mnogi njegovi prethodnici,
pokušavao sa dokazivanjem V postulata. S tim u vezi piše u svom udžbeniku
geometrije (1823)

Strog dokaz ovog postulata nije se do sada uspeo naći. Svi dokazikoji
su do sada objavljeni mogu se smatrati samo objašnjenjima i ne
zaslužuju da se uzmu kao matematički dokazi.

Iz zaostavštine Lobačevskog ne može se zaključiti kako je došao do svog

otkrića. Najverovatnije je da on nije odustajao od pokušaja da dokaže V postulat i
pritom se odlučio na indirektan dokaz koji se često smatra najprirodnijim ako je reč o
teškom matematičkom problemu.

Zadržavajući sve ostale aksiome euklidske geometrije, zamenio je Euklidovu

aksiomu paralelnosti tvrđenjem koje mu je protivno: Postoje prave p1 i p2 , od kojih
prva zaklapa sa trećom pravom p3 prav ugao, a druga oštar, tako da se prave p 1 i p2 ne
seku (sl.2).

Slika 2

Sa ovako izmenjenim sistemom aksioma Lobačevski je počeo da izvodi

zaključke u nadi da će pre ili kasnije doći do dva protivurečna tvrđenja. Međutim,
zaključci do kojih je Lobačevski dolazio razvijali su se sve dalje i dalje u okvirima
strogo logičkog sistema. Dobijao je sve značajnije i važnije zaključke. Videlo se da
oni protivureče našim uobičajenim ubeđenjima, ali brižljivo ispitivanje pokazalo je da
oni logički ne protivureče sami sebi, a ni aksiomama geometrije, osim, Euklidovom
postulatu.
Mnoge zaključke do kojih je došao Lobačevski nalazimao i kod Lamberta i
Sakerija prilikom razvijanja hipoteze oštrog ugla. Kasnije se pokazalo da je njihova
hipoteza oštrog ugla ekvivalentna sa polaznim uslovima Lobačevskog. U pokušaju da
dokaže Euklidov V postulat, Lobačevski je došao do drugog znatno važnijeg rezultata.
Osnovao je novu geometriju.
Lobačevski je 1826. god. predao fakultetu svoj rad pod naslovom O osnovama
geometrije u kome je tu novonastalu geometriju nazvao "imaginarna".

7
 Kažemo da zbir uglova trougla ne može biti veći od . Ostaju nam
onda dve mogućnosti da je jednak  ili manji od . Ni jedno ni drugo
ne mogu se u svojim posledicama smatrati protivurečnim. Time
nastaju dve geometrije. Jedna je obična, a druga imaginarna.

Lobačevski je izgradio svoju geometriju na tvrđenju koje je suprotno Euklidovom V

postulatu i time rešio problem paralela na genijalan način. Rešenja Lobačevskog
mogu se ukratko ovako rezimirati:

1. Aksioma o paralelnosti nije nužna posledica ostalih aksioma geometrije.

Ona je od njih nezavisna pa se ne može smatrati teoremom.
2. V postulat ne proizilazi iz ostalih aksioma, jer je uporedo s euklidskom
geometrijom, u kojoj se taj postulat prihvata, moguće izgraditi i drugu geometriju u
kojoj se taj postulat ne prihvata. I jedna i druga geometrija u sebi su logične i
neprotivurečne.

Tako se prvi put otkrilo da se uz euklidsku geometriju mogu izgraditi i drugi

geometrijski sistemi ako se izmeni sistem aksioma koji se ugrađuje u osnove određene
geometrije.
Lobačevski uvodi i pojam ugla paralelnosti zadate duži AB koji označava sa
(AB) i dokazuje da je funkcija (x)-funkcija Lobačevskog zadata formulom
(x)=2arctg e-x =arctg(sh x)=arccos(th x)
Lobačevski razmatra i osobina oricikla i orisfere. Da bi došao do osnovnih
relacija hiperboličke trigonometrije napravio je orisfernu sliku pravouglog trougla
ABC (sl.3a).

Slika 3a Slika 3b

Zamislimo orisferu koja dodiruje ravan tog trougla u vrhu A i projektujemo

trougao na orisferu pomoću osi CC' i BB' (sl.3b). Projekcija trougla ABC je orisferni
lik AB0 C0. Budući da je stranica BC normalna na dijametralnu ravan ACC0 to je i
oricikov luk B0C0 koji odgovara stranici BC, normalan na luk AC0 oricikla. Prema
tome je i trougao AB0C0 na orisferi (a strane tog trougla su lukovi triju oricikala)
pravougli. Njegov pravi ugao je pri vrhu C0. Osim toga ugao C0AB0 jednak je uglu 
zadatog trougla ABC.
Budući da je unutrašnja geometrija na orisferi euklidska, to za trougao AB0C0
važe iste euklidske geometrije.Na osnovu povezanosti trougla ABC i njegove
orisferne slike AB0C0 Lobačevski je uspeo da nađe veze između odgovarajućih
stranica oba trougla i primenom obične trigonometrije na orisferni trougao AB0C0
došao je do odnosa između elemenata ravnog trougla ABC. Na taj način našao je
osnovne relacije hiperboličke trigonometrije koje važe za pravougli trougao.

8
 Polazeći od dobijenih relacija, uspeo je izgraditi i hiperboličku trigonometriju
kosouglog trougla. Pronašao je dva tvrđenja koje je nazvao teorema o sinusima i
teoremom o kosunisima, a one su analogne istoimenim teoremama obične
trigonometrije.
Lobačevski, koristeći se rezultatima svoje trigonometrije, uspeva da pronađe vezu
između ugla paralelnosti i distance koja mu pripada. Na trougao ABC primenjuje
pogodnu trigonometrijsku relaciju. Zatim pravu AB okreće oko tačke A dok ne pređe
u položaj prave AQ koja je paralelna pravoj CD u istom smeru (sl 4). Pri tome ugao 
trougla ABC prelazi u ugao paralelnosti , dok ugao  iščezava (teži nuli). Polazna
trigonometrijska formula pri tom procesu dovodi ga do relacije
 ( p)
p

tg e r ,
2
gde je ugao paralelnosti =(p), r je realna i konačna veličina,2 e=2,71828...

Slika 4

Nađena veza između ugla paralelnosti (p) i distance p koja mu pripada govori
da je za p=0 ugao paralelnosti 90. Kad p raste ka beskonačnosti ugao paralelnosti
pada od 90 na 0 prelazeći sve vrednosti između 90 i 0.
Razvijajući svoju geometriju sve do granica do kojih je razvijena i euklidska
geometrija, Lobačevski nigde nije naišao ni na kakvu logičku protivurečnost.
Međutim, iz toga se još uvek ne može zaključiti da njegova aksijoma o paralelnosti,
kao i ostala tvrđenja njegove geometrije, možda ipak ne protivureči ostalim
aksiomama. Zaključak o neprotivurečnosti je preuranjen s obzirom da se geometrija
Lobačevskog može i dalje razvijati i na osnovu njenih sistema aksioma moguće je
izvoditi nove zaključke. Pri tom ne smemo sa sigurnošču tvrditi da se, eventualno,
neće otkriti protivurečnost. Ako protivurečnost postoji, ne može se unapred predvideti
kada će se i u kojoj fazi razvoja geometrije otkriti.

2
Lambert je prvi uveo veli~inu koja se javlja kao du`ina koja ima poseban polo`aj u
odnosu na ostala du`ine. U geometriji Loba~evskog ta se du`ina javja u
trigonometrijskim relacijama. Veli~ina r je realna i kona~na. Ona je jednaka
oricikli~kom polupre~niku obodnog kruga koji nastaje kad preslikavamo ravan na
orisferu. Stoga ona du`ina koja je po veli~ini jednaka apsolutnom luku oricikla zove
se radijus zakrivljenosti prostora Loba~evskog.

9
 Literatura

1 Bonola Roberto Non-Euclidean Geometry

2 Coolidge The Elements of Non-Euclidean Geometry
3 H. S. M. Coxeter Non-Euclidean Geometry
4 Mintaković Stijepan Ne-Euklidska geometrija
5 Zoran Lučić Euklidska i hiperbolička geometrija
6 Vladimir Devide Na izvorima matematike
7 David Eugene Smith History of mathematics
8 Internet http//www-groups.dcs.st-and.ac.uk/čhistory/Mathematicians
9 D. Lopandić Geometrija Lobačevskog

10