UPUTSTVO: KAKO NAPRAVITI WIRELESS

COMMUNITY
Formiranje mrežne zajednice se može odmah razdvojiti na organizacioni i
tehnički deo posla.

Organizacija mreže podrazumeva da osmislite njenu namenu, unutrašnje

servise koje će biti obezbeđeni, principe i pravila na kojima će počivati, način
finansiranja i način upravljanja i njenog održavanja. Po svom smislu mrežna
zajednica podrazumeva da se u njoj ne vrše komercijalne usluge, već da su
korisnici međusobno povezani radi lakše međusobne komunikacije. I pored
svog nekomercijalnog karaktera ovamreža ima troškove te je potrebno
obezbediti finansiranje njenog održavanja i daljeg razvoja. To se obično rešava
donacijama ili članarinom koja pokriva realne troškove, a ne predstavlja
naplatu usluga. Mrežna zajednica može članovima da obezbeđuje i pristup
Internetu a to se obično rešava tako što članovi ravnomerno učestvuju u podeli
troška i kapaciteta linka.

Sa tehničke strane, bezicna mreza pretpostavlja da imate potrebno predznanje

i prethodno iskustvo u izgradnji računarskih mreža uopšte, a naročito bežičnih.
Bez ovog znanja, stvari se komplikuju, jer često mnogo pitanja ostaje bez
odgovora. Daćemo vam neka uopštena objašnjenja kako bi ste lakše razumeli
principe pravljenja takve mreže, ali konkretna resenja zavise od slučaja do
slučaja i ako nemate odgovarajuće predznanje, preporučujemo da ipak
angažujete nekoga ko ima da vam uradi taj deo posla, bar u početku dok i
sami ne naučite dovoljno. Sigurno ćete naići na dobru volju kod svih kolega
koji održavaju mrežne zajednice, kao što je i ova naša, Užice bez žice.

Da krenemo od najprostijeg slučaja, kada je potrebno samo povezati računare

bežično.

Od opreme potrebno je:

Access Point - uređaj koji ima istu funkciju kao svič (switch) u LAN mreži.
Njegov posao je da mrežne pakete prosleđuje između klijenata. Za neke
namene koriste se i AP koji rade kao ruteri ali to najčešće nije neophodno. AP
je nezavisan uređaj, potrebna mu je antena i napajanje i on ce raditi sav posao
potreban da mreža funkcioniše. Nije potreban nikakav računar, server ili bilo
šta drugo da bi AP radio i obezbeđivao rad mreže.

Kao AP možete koristiti gotov fabrički uređaj ili ga praviti od računara koristeći
neki namenski program ili praveći ga sami pod Linux operativnim sistemom.
Najjeftinije rešenje su fabrički uređaji u ekonomskoj klasi, koji su ograničenih
karakteristika, ali sasvim dovoljni za veliki broj namena uključujući i lokalnu
mrežu sa umerenim brojem korisnika. Za ozbiljnije nemene, kao što je
komercijalni internet provajding, treba koristiti skuplje fabričke AP-ove ili ih
praviti od pouzdanih računara sa namenskim softverom kao sto je MikroTik ili
StarOS.
Domet AP-a se povećava korišćenjem boljih spoljnih antena. Za AP se po
pravilu koriste antene kružnog (omni) ili sektorskog zračenja (pokrivaju ugao
od 70-180 stepeni), zavisno od prostora koji se pokriva
signalom. Po potrebi na istu lokaciju se moze postaviti više AP-ova, tako da
svaki radi na zasebnom kanalu sa sektorskom antenom koja pokriva deo ciljne
povrsine. Preporuka je da za AP koristite kvalitetne fabričke antene.
Samogradnji ovde nema mesta, osim ako nemate mnogo iskustva i imate
potrebnu opremu da napravite zaista kvalitetnu antenu. Jeidne antene koje se
mogu relativno lako napraviti sa zadovoljavajućim karakteristikama su Amos i
WaveGuide.

Ako AP postavljate visoko, na brdo, zgradu ili neki toranj, vodite računa o
horizontalnom uglu zračenja njegove antene. Ako je ovaj ugao mali, a što je
antena većeg pojačanja taj ugao jeste manji, to znači da klijenti koji su blizu
AP-a, ali se nalaze nisko, neće moći da uhvate njegov signal, jer ih antena
prebacuje. Primer: ako se antena nalazi na 20-tom spratu, to jest na 60 m
visine, a njen horizontalni ugao zračenja je 8 stepeni, teoretski, prijem će biti
slab ili otežan u zamišljenom prostoru koji ima oblik kupe na čijem vrhu se
nalazi antena a poluprečnik njene osnovice je 426 m. ako bi ste antenu
zamenili slabijom, koja ima horizontalni ugao zračenja 112 stepeni, prečnik
osnovice kupe bi se smanjio na 282 m. U takvim slučajevima koristite
odgovarajuće sektorske antene, koje ćete držati nagnute prema korisnicima, ili
bolje, postavljajte antene na manju visinu.

Prilikom izrade AP-a treba poštovati najviše kriterijume kvaliteta opreme. AP je

čvorište koje opslužuje veliki broj korisnika i bilo kakav problem sa njim
odražava se na klijente. Stoga, treba izbegavati nepouzdana, polovična i
neproverena rešenja za AP. To pre svega znači: koristite kvalitetne antene,
odgovarajuće za položaj i prosor ji treba da se pokrije, korsitite kvalitetne
uređaje, i veoma kratke i kvaltietne kablove. Izbegavajte antene iz
samogradnje, jeftine, neproverene uređaje, pojačavače, ne povezujte više
antena na jedan uređaj i slično.

Kod klijenata, problema u izboru opreme ima manje, jer ako kod klijenta nešto
ne funkcioniše, obicno (ali ne i uvek), je samo taj klijent uskraćen za dobar
servis. Od uređaja, kod klijenata se može koristiti mnogo raznolikija oprema,
počev od PCI kartica, preko USB kartica, pa do uređaja koji se koriste i na AP-
ovima, samo su podešeni u klijentski režim.

Najjefitnije rešenje su PCI kartice, a najskuplje AP u klijent režimu. Koje je

rešenje najbolje uglavnom odlučuje konkretna situacija, jer po pravilu, za
bežično umrežavanje se ne insistira na maksimalnim, nego dovoljnim
karaktersitikama opreme. Drugim rečima, ako kod nekog korisnika, PCI kartica
radi posao kako treba, nema potrebe da kupuje skupi AP.

Koje je rešenje najbolje (za najmanje novca se dobijaju dovoljne

karakteristike) može se reći tek kada se izvrše konkretna merenja kod datog
korisnika, utvrdi nivo signala sa AP-a, moguća mesta postavljanja antene i
mesto računara.
Najvažnji deo klijentske opreme je antena. Kod klijenata se koriste usmerene
antene (kantena, biquad, yagi, 3d korner, grid, ofset, parabola i slične) a ne
antene kružnog zračenja ili sektorske kao za AP. Dobro je uzeti što bolju
antenu, jer to osigurava bolji signal, manji ugao zračenja, a time i manje
smetnje. Međutim, bolja antena je i skuplja antena. Treba oceniti (ili izmeriti)
kakva antena je dovoljna i takvu izabrati za klijenta. Ukoliko postoji
mogućnost, valja uzeti i bolju antenu, jer ako postoji neka slabost u sistemu,
najbolje, najlakše i najjeftinije je popraviti je boljom antenom.

Uvek treba insistirati na optičkoj vidljivosti između antene klijenta i antene AP-
a. Svaka prepreka znači veliko slabljenje signala, pa čak i ako postoji optička
vidljivost, ali se u Fresnelovoj zoni nalaze objekti koji smanjuju "vidljivost" doći
će do slabljenja signala. Ovo slabljenje ne mora biti toliko da će onemogućiti
vezu, ali ga svakako treba uzeti u obzir. Naročito treba voditi računa o
krovovima i drveću. Kada padne kiša ili sneg, oni se skupljaju na ovim
površinama i stvaraju znatno veću smetnju. Drveće dodatno može da
predstavlja problem kada ozeleni, nekada i veći nego betonski zid.Ipak, ako ne
postoji optička vidljivost to ne znači da je veza nemoguća. U takvim
situacijama mora se izvršiti merenje na licu mesta da bi se utvrdilo da li je
umrežavanje moguće.

Prilikom procene položaja i izbora antene, uvek računajte na promene koje se

mogu desiti u budućnosti: drveće raste, zeleni, povećava se vlažnost, pada
sneg, ali se povećava i broj klijenata u mreži, i ne samo to, nego se povećava i
broj AP-ova pa i samih mreža na istom prostoru. Sve ove pojave stvaraju
dodatne smetnje koje se vremenom mogu značajno povećati.

Najnezgodnije su smetnje koje nastaju zbog povećanog broja uređaja koji

emitiju u opsegu bežične mreže, pre svega zbog povećanja broja korisnika i
AP-ova. Najčešći razlog je neprimeren način korišćenja opreme, korišćenje
uređava velike snage. često i veće nego što je dozvoljeno, korišćenje
pojačavača i antena sa širokim uglom zračenja na klijentima. Ove smetnje je
teže utvrditi jer ih je teško izmeriti sa amaterima dostupnom opremom. Mereni
signal naizgled bude dobar, ali veza ne funkcioniše kako treba. Najbolje
rešenje je korišćenje što usmerenijih antena kod klijenata i korišćenje uređaja
manje snage. U nekim gradovima u našoj zemlji je već došlo do tolikog
"zagađenja" da je praktično neizvodljivo uspostaviti veze ako se ne koriste
najkvalitetnije (i najskuplje) grid, ofset ili parabolične antene. Računajte da,
ako danas NST kantena lepo radi, za nekoliko meseci to možda neće moći.

Po našim iskustvima sa NST kantenom (12 db) se može očekivati besprekorna

veza na udaljenostima od 800 do 1000 metara. Do rastojanja 1200-1500
metara treba koristiti Yagi ili manje Grid antene (17 db) a ne treba insistirati
na povezivanju klijenata sa većih udaljenosti. Ako je baš neophodno
uspostaviti vezu na većoj udaljenosti tada korstite odgovarajuće bolje antene
(22-24db Grid ili 27 db ofset antenu). Ovo su naravno okvirne procene. Sa
navedenim rezultatima smo postizali odlične rezultate i na većim
udaljenostima.
Vodite računa o polarizaciji antena. Vrlo je česta greška da se na klijentu
antena ne postavi ispravno, to jest da se njena polarizacija ne poklapa sa
polarizacijom antene na AP-u. To po pravilu znaci drastičan pad nivoa signala.

Antenu sa bežičnim uređajem treba spajati što kraćim kablom, ne dužim od

jednog metra, a najbolje deset ili dvadeset santimetara. Kabal je deo sistema
koji je neophodan, ali unosi najviše slabljenja. Pravilo je, što kraći
kabal to bolji. Preporuka je da se ne koristi kabal duži od 10 metara čak ni ako
je to CFD400 ili neki još kvalitetniji. Koristite odgovarajuće, namenske
konektore. Oni su takođe neophodni a ako nisu odgovarajući mogu znatno da
oslabe signal. Ako nemate veliko iskustvo u postavljanju konektora na kablove,
onda kupite kablove sa već postavljenim konektorima. Najveći procenat
problema je uzrokovan lošim kablovima i konektorima ili njihovim lošim
postavljanjem.

Dakle, ako se računar korisnika može povezati sa antenom kablom kraćim od

10 metara, onda se može razmišljati o korišćenju PCI kartice u računaru i
postavljanju antenskog kabla do same antene. Ovo obično ima
smisla ako je računar vrlo blizu mesta gde se antena postavlja. Međutim, sa 10
metara kvalitetnog kabla koji košta 2 do 3 evra po metru, kada saberete cenu,
ispadne da je ipak bolje uzeti AP uređaj i koristiti ga kao
klijenta.

Ponajbolje rešenje za klijenta je AP uređaj koji je podešen da radi kao klijent u

wireless mreži, koji je postavljan veoma blizu antene sa kojom je spojem
kratkim antenskim kablom, a od AP-a se do računara postavlja obićan LAN
(UTP) kabal. U ovom slučaju računar mora imati ugrađen LAN priključak, bilo
integrisan na matičnoj ploci, bilo kao dodatnu karticu. Prednost je što se koristi
vrlo kratak antenski kabal, te su gubici svedeni na najmanju meru. Takođe,
kratak kabal smanjuje šanse za njegovo naknadno oštećenje. Na kraju, ušteda
u ceni antenskog kabla je dovoljna da pokrije povećanu cenu AP uređaja u
odnosu na PCI karticu. UTP kabal je toliko jeftin, da se njegova cena može i
zanemariti.

Kao neko međurešenje koriste se USB kartice za wireless. S obzirom da se USB

kartica sa računarom može spojiti kablom dužine do 5 metara, po
specifikacijama, mada u praksi rade na 10 do 15 metara, to ostavlja dosta
prostora za mogućnost postavljanja antene i nešto dalje od računara.

Ako postoji potreba da se preko iste wireless opreme u mrežu poveže više
računara, onda praktično jedino rešenje ostaje AP klijent, jer on obezbeđuje
LAN konekciju, tako da se više računara može spojiti i preko običnog sviča.
Neki AP čak imaju ugrađena dva ili više portova tako da često ni svič nije
potreban, samo se pruže UTP kablovi od računara do AP klijenta. I ekonomski
se ovo isplati, jer se trošak opreme deli na više korisnika.

Prilikom formiranja mreže, treba dobro isplanirati njenu konfiguraciju, a

narocito je uskladiti sa rasporedom i brojem klijenata i konfiguracijom terena.
Po pravilu, ne treba povezivati više od 20-30 korisnika na jedan AP. Ima
primera kada je i 15 korisnika na jednom AP-u izazivalo nestabilnost i padanje
mreže. Ako se mreža širi, treba postaviti više AP-ova koji će da preuzimaju
opterećenje. Ako se korisiti više AP-ova, najbolje je između njih napraviti
posebne konekcije, a ne koristiti jedan AP kao jedan od klijenata na drugog.
Performanse mreže se time održavaju na visokom nivou. Najjeftiniji način
proširenja mreže na više AP je korišćenje WDS konekcije, ali je to ujedno i
najlošije sa stanovišta performanski.

Izbegavajte da na AP povezujete klijente koji imaju slab prijem. Ne samo što

će taj klijent uvek imato problema sa kvalitetom veze, nego će stalno ometati
sam AP i usporavati ga, ako ne i dovesti do pucanja mreže koja se na taj AP
oslanja. Gledajte da za daleke klijente obezbedite AP koji im je bliži tako da im
signal bude dobar, a AP-ove povezite međusobno.

Pametno koristite kanale. Poštujte pravilo da svaki AP u stvari zauzima

zauzima tri kanala, a ne samo jedan na kome radi. Dva AP-a treba da rade na
kanalima između kojih ostaje bar dva slobodna kanala. Nemojte postavljati AP-
ove koji su u bliskom dometu a rade na bliskim kanalima. Postavljajte AP-ove
nisko, tako da pokrivaju manju površinu, a povećajte broj AP-ova, uz izbor
rasporeda njihovih frekvencija takav da se izbegnu ometanja. Ako je vaš AP
nizak ,njegov domet je manji, a to znači da ćete bliže moći da postavite još
jedan AP koji radi na istom kanalu, jer se njih dva međusobno ne čuju.

Ne insistirajte da svi klijenti budu povezani bežično. Ako je moguće, povežite

više klijenata u mali LAN pa ceo takav LAN povežite na bežičnu mrežu. To je
ne samo jeftinije, nego i mnogo kvalitetnije rešenje za umrežavanje. Ako AP
postavljate na neku zgradu, razmislite o tome da korisnike iz te zgrade
povežete LAN kablom direktno na AP, bez potrebe da kupuju bežicnu opremu
(koja, uzgred budi rečeno, verovatno i ne bi mogla da odradi posao - vidi deo
teksta koji govori o uglu vertikalnog zračenja i kupi).

Ako postavljate interne mrežne servise, a community mreže se na takvim

servisima i zasnivaju, vodite računa da server povežete na one AP-ove gde je
to najoptimalnije. Najbolje je da server na AP povežete direktno UTP kablom, a
ne bežično. Optimalnost merite brojem bežičnih linkova kroz koje podaci
moraju da prolaze prilikom komunikacije korisnika sa serverom, i gledajte da
taj broj bude što manji. Ako u mreži imate centralni AP, preko koga su svi
ostali povezani, povežite server na njega.

Vodite računa o bezbednosti korisnika. Naravno, nije vaše da ih čuvate ali

treba d aih upozorite na rizično ponašanje. S obzirom da su svi računari u
mreži međusobno vidljivi i imaju međusobni status kao da su na LAN-u to znači
da su veoma izloženi jedni drugima. Kroz takvu mrežu je lako raširiti virus ili
zlonamerno upadati u računare. Preporučite korisnicima da na mrežnom
adapteru preko koga su povezani na mrežu isključe sve protokole osim TCP/IP
a naročito Microsoft Networking.

Da bi ste uspešno postavili i održavali mrežu morate obezbediti neke

predispozicije a to su:

- konstantno proširenje sopstvenog znanja o umrežavanju i praćenje razvoja

ove tehnologije

- posedovanje minimalne merne opreme: laptop sa PCMCI-a wireless karticom

ili PDA sa odgovarajućom wireless karticom, sa priključkom za spoljnu antenu i
ugrađenim programom za pouzdano merenje nivoa prijemnog signala
(zaboravite bilo kakvo prikazivanje nivoa u procentima ili bilo kakvu drugu
mernu jedinicu osim dBm). Obezbedite i baterije za oko četiri sata autonomije
bez napajanja.

- posedovanje dve do tri vrste antena čije korišćenje najviše očekujete, tako
da kod potencijalnog člana mreže možete na licu mesta da izvršite merenje sa
odgovarajućom antenom.

- posedovanje produžnog antenskog kabla dužine 7 do 10 metara, koji će vam

služiti da možete da izvršite merenje kod klijenta u većini situacija

- neophodan sitan alat i oprema potrebni da na brzinu na bilo kom mestu

možete da osposobite dostupan računar za umrežavanje (ključevi, klješta,
odvrtači, produžni kablovi za LAN i 220V i slično).