Филозофски факултет у Косовској Митровици

Катерда за енглески језик и књижевност

Филдингов Џозеф Андрус као пародија

на Ричардсонову Памелу

Ментор: Студент:

Ана Андрејевић Марија Живковић

Косовска Митровица, децембар 2010. године

0
 Садржај:

1. Увод....................................................................................................................................2
2. Памела...............................................................................................................................3
3. Џозеф Адрус......................................................................................................................5
4. Филдингов Џозеф Андрус као пародија на Ричардсонову Памелу..............................7
5. Литература.........................................................................................................................9

1
 Увод

Семјуел Ричардсон и Хенри Филдинг су били упоређивани још док су били живи, и
критичарима је увек било тешко да причају само о једном од њих, а да га не упоређују са
другим, иако су Филдинг и Ричардсон по животу, карактеру и личности у потпуности
супротни, они сматрани супарницима.

Повод за писање првог Филдинговог дела било је дело Семјуела Ричардсона

Памела. Филдинг је о Памели имао лоше мишљење, тако да је свог '' Џозефа Ендруса
замислио као ширу и дубљу критику и пародију Ричардсоновог романа.'' 1 И сам наслов
романа нам говори то, јер Памела и Андрус имају исто презиме, тј. они су брат и сестра.
Они чак и размењују неколико писама. Али временом Филдинг заборавља на Памелу, да
би јој се на крају вратио, и она се појављује као ''уображена племкиња, са исто тако
надувеним и плиткоумним мужем.''2

1
Др Пухало Душан, Историја енглеске књижевности, Београд 1966, страна 68

2
Др Пухало Душан, Историја енглеске књижевности, Београд 1966, страна 69

2
 Памела
Памела је роман који је 1740. год написао Семјуел Ричардсон. “ То је први роман у
писмима у енглеској књижевности. Читава радња романа је испричана преко писама које
Памела шаље своји родитељима и делом кроз писма других лица.”3

Ричардсон нам прича причу о петнестогодишњој служавки, Памели Ендрус, чији

господар ''Господин Б'', који почиње недолично да се понаша према њој после смрти
своје мајке, чија је служавка била од своје дванаесте године. У почетку он је само љубазан
према њој јер јој даје одећу за мајку, али касније покушава да је искористи у летњиковцу,
али она некако успе да му побегне. Да би је натерао да ћути о том догађају ''Господин Б''
јој нуди новац, који она, наравно, одбија и све исприча домаћици која јој је као мајка. Сви
ови догађаји наводе Памелу да се врати кући, али ''Господин Б'' прочита њена писма, која
је посла родитељима у којима им говори да ће се вратити кући, и шаље им друга у којима
им казује да је она љубавница сиромашног свештеника, и да би сачувао њену част, он ће
је послати на сигурно место. Он је шаље у Линкошир, где она почиње да пише писма
својим родитљима, и нада се да ће им та писма једног дана пити послата.

У Линкоширу она упознаје господина Вилијамса, за ког је ''Господин Б'' планирао

да је уда. Они се договарају да комуницирају тако што ће стављати писма испод
сунцокрета у башти. Он је чак и проси не би ли она успела да побегне од злобе свог
господара. Међутим, нова домаћица каже ''господину Б-у'' за дописивање између Памеле
и господина Вилиамса, због чега је ''Господин Б'' веома љубоморан и сада жели да је
ожени својим слугом. Ускоро господин Вилијамс бива ухапшен, и Памела, по други пут,
неуспешно покушава да побегне. Само што сада покучава да се попне уз зид и на крају
завршава повређена.

''Господин Б'' јој шаље листу, на основу које ће изградити свој однос, али је она
одбија јер ако би је прихватила значи да пристаје да буде његова љубавница. После
покушаја да је узме на силу и њеног онесвешћивања, ''Господин Б'' је знатно пријатнији
према њој, јер се изгледа каје због свог понашања. Чак јој приликом једног разговора у
башти говори да би је оженио да није разлике у социјалном статусу.

Домаћица Џевкез проналази Памелина писма и односи их ''Господину Б-у'', који се

покаје за све, пошто их је прочитао, и стварно одлучује да ожени Памелу, али она му и
даље не верује и обеђује га да јој допусти да се врати својим родитељима. На путу кући
она чита писмо које јој је он послао и схвата да је заљубљена у њега. Ускоро јој стиже и
дуго писмо, у коме је он моли да се врати јер је болестан и она прихвата.
3
Др Пухало Душан, Историја енглеске књижевности, Београд 1966, страна 62

3
 После повратка они причају о свом брачном животу и она се слаже са свим што јој
он предложи. Сви су одушевљени њоме, међутим, њен отац се не слаже са венчањем, али
када види како је она срећна, на крају пристаје. Али после венчања имају проблема са
сестром ''Господина Б-а'' која вређа Памелу и говори јој да она не сматра да је она заиста
супруга њеног брата, па чак и помиње жену са којом ''Господин Б'' има дете. Због таквог
понашања ''Господин Б'' жели да је се одрекне, али га Памела убеђује да то не уради. Зато
је госпођа Даверс коначно прихвата, и они се враћају да живе у Бедфорширу, заједно са
ћерком ''Господина Б-а'', коју Памела много воли. Она је сада омиљена међу суседима
који су је некада мрзели, па и опрашта слугама који су је издали и даје им новац.

Џозеф Андрус

4
 Херни Филдинг је написао дело Џозеф Андрус 1742. године, по узору на Памелу
Семјуела Ричардсона.

Џозеф Андрус је брат Ричардсонове Памеле Андрус. Још као десетогодишњак он је

почео да ради на имању Томаса Бубија, а као седамнаестогодишњак је почео да ради као
лични слуга госпође Буби. После смрти господина Томаса, госпођа Буби почиње да
показује да је он привлачи, и она му се практично нуди у својој соби. Она сматра да је
Џозефова посвећеност хришћанству и части лажна и не верује му када каже да не жели да
''изгуби част'' пре брака. Он после сваког важног догађаја пише сестри, Памели, писмо
баш као што то она чини у ''својој'' књизи. После одбијања господарице, Џозеф је
отпуштен и истеран са имања,тако да одлучује да крене код ''оне коју воли'', а то је Фани
Гудвил. Она и Џозеф су заједно одрасли и желели су да се венчају, али њихов пријатељ,
Адамс, им је преложио да одложе венчање док не скупе довољно новца да могу угодно
да живе.

На путу га пљачкају разбојници, тако да је приморан да болестан и рањен остане у

гостионици, где поново среће Адамса који је на путу за Лондон. Лопов који је опљачкао
Џозефа је такође доведен у исту гостионицу, али ускоро бежи, али Џозеф поново долази у
поседство својих ствари.

Док је боравио у гостионици, он је привукао пажњу младе собарице Бети, у коју је

пак био заљубљен господин Таусенд, власник гостионице. Када је видео да је Бети
разочарана јер је Џозеф заљубњен у Фани, одлучио је да покуша да је заведе, али његова
жена их је пронашла, јер је одавно сумњала на њих. И господин Таусенд је сада приморан
да слуша своју супругу не би ли му она опростила, али мораће два пута годишње да буде
подсећан на своје неверство.

Адамс и Џозеф путују заједно са непознатом дамом и мадам Слипслоп, која била
служавка госпође Буби, и такође је заљубљена у Џозефа. Адамс је оптужен је напад и
пљачку, заједно са девојком коју је успео да спасе, он нападача. Испоставља се да је та
девојка нико други него Фани која је кренула да тражи Џозефа пошто је чула да је
нападнут. Пошто су испитани и пуштени из затвора, они одлазе у исту гостионицу у којој су
Џозеф и Слипслопова, која је ужасно љубоморна на Фани. Следечег јутра они наилазе на
нове невоље, јер немају новца да плате рачун, тако да су приморани да позајме од
локалног зеленаша.

Путујући они су чули гласове који говоре да морају убити било кога сретну на путу,
тако да су се склонили код господина Вилсона, који им је касније објаснио да то уствари
нису биле праве убице већ људи који су крали овце. Господин Вилсон им прича причу ос
свом животу која је описана у неколико поглавља.

5
 Док су боравили у дргој гостионици, власник је наредио да се отме Фани, а Адамса
и Џозефа је оптужио за отмицу. Али Фани је спасена од стране Питера Поунса, и сви су
наставили пут до града у којем живи госпођа Буби.

Следећег дана Џозеф и Фани су се верили, што је изазвало бес госпође Буби. Пошто
је била немођна да заустави венчање или да га бар одложи, она се удружује са адвокатом
Скоутом, да оптуже Џозефа и Фани за крађу. Али њени планови су покварени, јер долази
њен рођак, који се оженио Џозефовом сестром Памелом, и Џозеф сада има његову
подршку. Пошто је зна нарав своје сестре, он одлучује да Џозефа и Фани поведе на своје
имање, где ће живети заједно.

Али долази до преокрета. Сад се сумња да у Џозеф и Фани рођаци. Али на крају се
све решава, јер схватају да је Џозеф Вилсонов син, а Фани је уствари Андрус, тако да се
они после два дана венчавају у цркви, скромним венчањем.

6
Џозеф Андрус као пародија на Ричардсонову
Памелу

Хенри Филдинг је своје дело Џозеф Андрус написао 1742.године, две године пошто
је Ричардсон објавио своје дело Памела. Филдинг је изабрао да пише због материјалне
користи, али такође је желео да прикаже нови начин писања романа.

Неки критичари су сматрали да Џозеф Андрус почиње као пародија на Памелу, али
је Филдинг на крају напустио идеју о пародији. На самом почетку, Џозеф представљен као
паралелан лик са Памелом. Обоје су слуге. Памела је слуга у кући ''Господина Б-а'', који
покушава да је заведе, и доведе у част њену врлину, али она му успешно одолева. И са
Џозефом је сличан случај, с тим што њега покушава да заведе његова госпдарица.

'' Комичан ефекат је заснован на томе што се на мушку врлину гледало друкчије
него на женску, и што је напаствовање мушке чедности са женске стране гротескно због
биолошке улоге полова.''4

Сматрају и да је Џозеф Андрус написан да би показали људима како прави Енглез,

пун врлина треба да се понаша, тј. шта не трбе да ради. Као прво он не сме да наглашава
своје знање и да истиче своју мудрост.

Главна тачка за напад на Ричардсонову Памелу је идеја да Џозеф има исте врлине
које има и његова сестра. Он не сумња у врлине и чедност своје сестре и сматра да она
никада неће попустити и да ће их сачувати. Он такође жели да следи њен пример. У
разговору са госпђом Слипслоп може се видети колико је апсурдно покушавати да се
покаже да мужкарац може бити чедан, јер он се куне да никад није мислио на њу као на
жену и да би радије умро него да помисли тако нешто.

Пародија на Памелино понашање се може видети и у опису госпође Слипслоп, која

је била тако честита да би јој сада и пољубац, за који моли Џозефа, био довољан да
надокнади све што је пропустила због жеље да остане чедна читавог живота. Овако не би
требала да се понаша прва дама, пре би се очекивало да се овако понаша мушкарац као
што је Џозеф.

4
Др Пухало Душан, Историја енглеске књижевности, Београд 1966, научна индустија, страна 68.

7
 Памели су, исто као њеном брату, приписане особине које не одговарају ни њеном
полу, а ни њеном социјалном статусу. Такво понашање би се пре очекивало од неке
девојке која потиче из вишег слоја. Памела је и сама пародија на девојку која покушава да
буде нешто што није, док Џозеф Андрус имитирајући њу покушава да буде нешто што није
карактеристично за његов пол.

После свега можемо доћи до закључка да је Филдингов Џозеф Андрус је пародија

на женску чедност која је приказана у Ричарсоновој Памели.

8
 Литература:

1. Др Пухало Душан, Историја енглеске књижевности, Београд 1966. Године

2. Joseph Andrews, Henry Fielding, edited by George Saintsbury, A Penn State of
Electronic Classics Series Publication
3. http://en.wikipedia.org/wiki/Pamela,_or_Virtue_Rewarded
4. http://en.wikipedia.org/wiki/Henry_Fielding