Žan Žak Ruso – Ideje i polazišta individualne pedagogije

Različita gledišta u oblasti vaspitanja i obrazovanja, još od perioda humanizma i renesanse

(14.-16. vek), okreću se detetu kao centru pedagoških i društvenih zbivanja. Kritikujući
srednjovekovni uticaj crkve i religijskih stega, kao i sholastički način obrazovanja, kojim se guše
dečiji prirodni potencijali i sposobnosti a nameću suvišna i beskorisna znanja, pedagoška i
društvena stvarnost se počinje okretati detetu, čoveku, ističući gledište o čoveku kao merilu svih
stvari, čime se se izražava vera u čovekovu dobrotu, u njegove prirodne mogućnosti i
sposobnosti, a pažnja se usmerava i na načine i metode kojima će se omogućiti svestrani
razvoj svakog pojedinaca a time i opšti čovečanski progres. U ovom periodu, u delima i
praktičnim delatnostima filozofa i mislilaca u zemljama Evrope (Erazma Roterdamskog u Italiji,
Tomasa Mora u Engleskoj, Huana Luisa Vivesa u Španiji, Fransoa Rablea, Mišel de Montenja u
Franciskoj) sve se više ističe priroda deteta, njegovi urođeni potencijali i radoznalost, kao i
važnost planiranja i organizovanja vaspitnih postupaka, kojima će se omogućiti ispoljavanje i
podsticanje čovekove prirode. Ovakva shvatanja i gledišta, koja u centar pedagoških i
društvenih zbivanja stavljaju čoveka, odnosno dete, njegovu prirodu, individualnost dalje će se
razvijati a svoj veliki uticaj na celokupnu društvenu stvarnost će pre svega ostvariti u 18. veku u
periodu prosvetiteljstva.

Najznačajnije ideje i shvatanja o poštovanju prirode deteta, njegovih urođenih potencijala i

sposobnosti, pružio nam je švajcarsko-francuski filozof i humanista Žan Žak Ruso (1712. –
1778.), koji se smatra najuticajnijim misliocem i teoretičarem u doba prosvetiteljstva (18. vek).
Svojim zahtevom da vaspitanje deteta treba da bude pre svega prirodno, i veoma izraženim

1/5
Žan Žak Ruso – Ideje i polazišta individualne pedagogije

pedagoškim optimizmom, poverenjem u sposobnosti koje rođenjem donosimo na ovaj svet,

Ruso je inspirisao mnoge kasnije pedagoge da svoje pedagoške koncepcije zasnuju upravo na
postulatima koje je postavio. Naime, pedagoška shvatanja Rusoa predstavljaju glavno izvorište
ideja individualne pedagogije, pravca koji je nastao i razvijao se krajem 19. i početkom 20.veka.
Nastala u Nemačkoj, u protivstavu prema tradicionalnoj školi, individualna pedagogija težila je
da izvrši obrt u pedagogiji zahtevajući da se u vaspitanju polazi od deteta, njegove prirode,
interesovanja i potreba, a kao osnovni principi proglašeni su sloboda deteta ,ljubav, aktivnost...

Ruso je u svom vaspitnom delovanju polazio od dečije prirode, onakve kakva jeste u datom
trenutku, a ne od zamišljenog ideala kome treba težiti. U svom najznačajnijem delu, Emil ili o
vaspitanju, Ruso ističe nekoliko principa na kojima zasniva svoju pedagogiju. Osnovni princip
vaspitanja jeste princip prirodnosti, kojim naglašava poštovanje prirode deteta, njegovih
prirodnih potencijala i sposobnosti. Ruso veruje u prirodnu dobrotu i čistotu ljudskog razuma i
srca, pa tako ukazuje na karakteristike dečije prirode – one su urođene, univerzalne dobre
osobine, svojstvene svakom čoveku. Svako dete u sebi nosi vrline koje se manifestuju na
različite, individualne načine, pa ih treba otkriti, probuditi i razvijati. Rečima „Sve je dobro što
izlazi iz ruku Tvorca svih stvari, sve se izopačuje u rukama čovekovim" Ruso upozorava društvo
na greške koje čini vaspitnim postupcima, kojima unazađuje po prirodi čoveku datu dobru
prirodu. Кako je ova priroda i sama osnova života, Ruso je uzima i za osnovu vaspitanja, na
koju se oslanja i kojoj se uvek vraća pri izboru vaspitnog delovanja, sadržaja, metoda, cilja, a i
izbora dečijeg vaspitača. Određujući čoveka, dete, prirodno biće, kao osnovno polazište,
kriterijum, i meru koja je najznačajnija u vaspitanju, Ruso postavlja pojedinca kao vrednost
važniju od društva, cilja države ili crkve. On traži da težimo da razvijamo date nam, urođene
vrline koje nosimo u sebi, i da ne dozvolimo da nas spoljašnje okolnosti učine okrutnim i zlim.

Iz principa prirodnosti izvodi ostale principe, a to su princip slobode, princip ljubavi, princip
aktivnosti i princip uvažavanja ličnosti deteta (uzrasnih i individualnih), koji i danas postavljaju
osnovna polazišta u planiranju vaspitno-obrazovnog procesa. Da bi vaspitanje bilo saobraženo
sa prirodom deteta, ono mora biti slobodno, jer svoju prirodu, svoju jedinstvenost i
individualnost dete će pokazati kada radi ono što hoće, ono što su njegove potrebe, mogućnosti
i interesovanja. Ali ovako određena sloboda podrazumeva veliku odgovornost i samokontrolu
pojedinca. Naime, da bi spoznalo šta zaista može i kolike su njegove moći, dete, a i odrasli,
mora preći dugačak put iskušenja i odmeravanja svojih snaga i granica ličnosti. „Tvoja sloboda i
tvoja moć dopiru samo dotle dokle dopiru tvoje prirodne sile, i nikako dalje, sve drugo je samo
ropstvo, iluzija, opsena" pisao je Ruso, želeći da na taj način kaže da čovek, samo postupcima
koji su u granicama njegovih prirodnih sposobnosti, nastojanjima i željama koji su usklađeni sa
njegovim mogućnostima, može postići svoj potpuni razvoj.

Ruso je ukazivao na prirodnu radoznalost i zainteresovanost deteta za svet oko sebe, koje
treba iskoristiti pri saznavanju i učenju. Time je želeo istaći važnost samostalnog, aktivnog

2/5
Žan Žak Ruso – Ideje i polazišta individualne pedagogije

učenja i saznavanja deteta. Pri tome, vrlo je značajna uloga vaspitača u vođenju deteta, a
ogleda se u stalnom nadzoru, posmatranju i razumevanju dečije prirode i posrednom
oblikovanju vaspitne sredine kako bi deca samostalno, aktivno upoznavala svet oko sebe. Ruso
smatra da je motivacija za učenje važnija od insistiranja na naučnim znanjima. U skladu sa tim,
govorio je da je važno da kod dece probudimo volju za učenje određenih sadržaja, i da pružimo
različite načine, metode učenja u skladu sa individualnim karakteristikama, potrebama i
interesovanjima. Takođe, govorio je o značaju usklađenosti sadržaja obrazovanja sa uzrasnim
karakteristikama deteta, čime je predstavio uzrasnu periodizaciju, nudeći odgovarajući vaspitni
model za svaki period:

·         doba odojčeta ( od rođenja do 2. godine ) - gde sadržaj vaspitanja čini telesna nega
vaspitanika

·         doba prirode ( od 2. do 12. godine) - period razvoja čula, koji predstavlja osnovu
intelektualnog razvoja, pa se vaspitni postupci u ovom stadijumu odnose na omogućavanje
detetu da barata i manipuliše različitim predmetima, stvarima iz njegovog okruženja

·         pre-adolescencija ( od 12. do 15. godine) - tek na ovom uzrastu treba uvoditi intelektualno
obrazovanje, pri čemu učenje treba povezivati sa stvarima iz relanog života, iz prirode (Rusoov
Emil geografiju uči posmatranjem prirode, astronomiju pronalaženjem puta do kuće, fiziku pri
susretu sa mađioničarem na vašaru...)

·         pubertet ( od 15. do 20. godine ) - u ovom periodu veliku pažnju treba posvetiti moralnom
vaspitanju, i to sa razlogom. Ruso uzima ovaj period kao vreme javljanja strasti, te se stoga
treba naročito okrenuti moralnom i religioznom apektu vaspitanja.

Ruso predlaže da prvi vaspitni postupci, budu samo posmatranje, pružanje prilike da se priroda
koju dete nosi u sebi, pokaže, i tek tada, upoznavši je, vaspitač može predlagati konkretne
vaspitne postupke usklađene sa prirodom deteta. Ovakvim zahtevom Ruso pokazuje kako se u
praksi poštuje različitost i individualnost svakog pojedinca – sa svakim se mora drugačije
postupati i svako dete ima svoj tok razvoja. Ovde vidimo zahtev koji Ruso postavlja vaspitaču -
da se povinuje duši, odnosno prirodi deteta, da postupa u skladu sa tom, posebnom,
specifičnom i jedinstvenom dečjom prirodom. On sugeriše da je važno da vaspitač dugo
posmatra dete, njegovu prirodu, da pusti da se njegov karakter pokaže u punoj slobodi da bi ga
dobro upoznao i omogućio njegov potpuni razvoj. Zadatak vaspitača treba biti vešto stvaranje
spoljašnjih uslova, podsticajne sredine, odnosno uspešno i nenametljivo pedagoško vođenje.

3/5
Žan Žak Ruso – Ideje i polazišta individualne pedagogije

Ruso je ostavio bogato pedagoško nasleđe budućim vaspitačima. Mnoge od njegovih ideja i
danas su aktuelne, a za realizaciju nekih od njih, nažalost nisu još uvek pronađeni najuspešniji
putevi.

Zahtev da se na dete gleda kao na biće kvalitativno drugačije od odraslog i da mu se pruže

najbolji uslovi za razvoj s obzirom na njegove osobenosti, danas se smatra jednim od
najvažnijih pedagoških načela.

Pravo pojedinaca na individualni razvoj i različitost, za koje se zalagao Ruso, danas se

doživljava kao jedno od osnovnih ljudskih prava, regulisano i zakonima.

Upoznavanje sveta kroz manipulaciju predmetima, fizičku i mentalnu aktivnost, princip je koji se
danas na različite načine ostvaruje u praksi, u obrazovnom sistemu, od vrtića do fakulteta.
Samo, postavlja se pitanje izbora pravog načina za praktičnu realizaciju ovog vaspitnog načela.
Tako, neki autori se zalažu za učenje putem istraživanja, prirode i činjenica, drugi za
radioničarski način rada i sl.

Individualizacija vaspitno – obrazovnog rada, jedan je od Rusoovih zahteva koji se primenjuje u

praksi. Naravno, ostvarenje ovog principa uslovljeno je i stavom prema detetu, verom u njegove
sposobnosti i mogućnost razvoja, ali i društvenim očekivanjima.

Takođe, težak zadatak Ruso postavio je vaspitačima. On, pre svega treba da nosi veliku ljubav
prema detetu, da dobro poznaje dečiju prirodu i psihologiju, da stalno prati dete i ima
sposobnost da „pročita " i razume oznake i smernice koje mu daje dečija priroda. On treba
stalno da posmatra dete, da prepoznaje njegove potrebe, mogućnosti, interesovanja i oblikuje
sredinu kako bi one mogle da se ispolje i razviju u svom punom obliku, a to nije nimalo lak
zadatak .

Rusoovo delo Emil, nastalo u 18. veku, i danas nam pruža smernice u vaspitnom radu, a
mnoge od ideja iznetih u ovoj knjizi i dalje su aktuelne. Neke od njih, čak ni do danas nismo
uspeli da sprovedemo u praksi, pa ostaju inspiracija budućim teoretičarima i praktičarima
vaspitanja.

4/5
Žan Žak Ruso – Ideje i polazišta individualne pedagogije

 Autor: Jelena Kostić

5/5