ANTISEMITIZAM KAO POLITIČKI FENOMEN

STUDENT: DEVIĆ RUŽICA

PREDMET: FILOZOFIJA POLITIKE
PROFESOR: ĐORĐE VUKADINOVIĆ

FILOZOFSKI FAKULTET, BEOGRAD, 2004

 UVODNO IZLAGANJE

U ovom radu ja ću se baviti pojmom antisemitizma, kao religijskim, društvenim i pre

svega političkim fenomenom. Naglašavam ova tri momenta sagledavanja problema
antisemitizma jer smatram da je potrebno sagledati taj problem što šire i obuhvatnije,
imajući u vidu istorijsku i vremensku širinu postojanja problema antisemitizma koji
nadilazi sferu političkog. Vodeći pristup će biti razmatranje antisemitizma u
modernim građanskim društvima pa tako i razmatranje antisemitizma pre svega kao
političkog fenomena. Ono što je potrebno otkriti i uvideti jeste cinjenica da jevrejsko
pitanje uspevalo da dominira kroz istoriju toliko dugo i da obeleži svaku epohu na
ovaj ili onaj način, ponekad se stišavajući ali sa kontinuiranim rasplamsavanjem,
doživevši kulminaciju u nacističkoj Nemačkoj koja se svojim ubilačkim i zločinačkim
delima prema Jevrejima izdvaja u istoriji kao neprikosnovena. A ono što posebno
zadivljuje naš razum i udara na temelj ljudske racionalnosti jeste sto su se zlocini
nacističke Nemačke dešavali početkom xx veka, na početku formiranja savremenog
društva kojeg više nego ikad do tad treba da odlikuje život i vrednosti zasnovane na
primarnom poštovanju čoveka i njegovih sloboda, kada konačno i u praxi treba da
zaživi osnovno načelo, da čovek samim tim što je čovek poseduje neotuđiva prava na
život i slobodu.
Potrebno je ukazati na izvor stalnog i uvek popularnog neprijateljstva i mrznje prema
jevrejskoj zajednici. Ova mrznja datira još pre Hrista, a nastavlja se i danas, kada
Jevreji imaju skroz drugačiji položaj nastao formiranjem jevrejske države. Jevrejsko
pitanje opstaje menjajući samo društvene okolnosti uslovljene istorijskim napretkom
koji za sobom teško da povlači i napredak društva uopšte kad je u pitanju mišljenje o
Jevrejima. Mišljenje o Jevrejima bi se tako moglo okarakterisati kao ukorenjena
predrasuda, kao genetska predispozicija da se Jevreji mrze, nešto što prosto nadilazi
svaki pokušaj da se problem logički sagleda, da se mržnja racionalizuje. Upravo je
zato i lakše, u kontkestu razumevanja, da se bavimo jevrejskim pitanjem tako da se
ono posmatra samo iz perspektive istorijskog perioda kojim hoćemo da se bavimo i da
uzroke neprijateljstva i mrznje prema Jevrejima tražimo u konkretnim istorijskim
prilikama tog doba, znači izolovano od velikog ostatka istorijskih situacija i razdoblja
u kojima su Jevreji takođe bili tlačeni i ubijani, a koji se mere hiljadama godina.
Mislim da ne postoji jedan odgovor na pitanje o prvom i jedinom uzroku koji je
pokrenuo jevrejsko pitanje i načinio ga pitanjem nad pitanjem, koje nadilazi sve
ekonomske, klasne, nacionalne i religijske kategorije, tako da se ono može posmatrati
i iz svakog ponaosob momenta ili iz svih zajedno ali ništa od toga nam ne može
rasvetliti jevrejsko pitanje u potpunosti, upravo zato antisemitizam i ostaje uvek
prisutno mišljenje u društvu. Ne radi o rasvetljavanju samog jevrejskog pitanja, već o
rasvetljavanju problema društva koje je postavilo Jevreje kao svoj nerešivi problem.
Potrebno je odgovoriti na pitanje zašto je društvo postavilo Jevrejsku zajednicu kao
večnog krivca i uvek odgovorne za sva društvena zla, zašto veruju u tajnu moć Jevreja
koji kroje naše sudbine i upravljaju svetskom politikom, šta je uzrokovalo takvo
mišljenje, tako rasprostranjeno i tako opasno.
“... da su Jevreji postali sve i da se kriju iza svega: iza kapitalista i boljševika, iza
siromašnih i bogatih. I da raspolažu svime: novcem i duhom. I da ničemu ništa ne
duguju: ni domovini, ni naciji, nego su vezani samo za sebe same, za porodicu,
drugim rečima: za “svojtu”, za svoje ljude koji se drže jedni drugih kao prst i nokat.

1
Privid da su odnosi među Jevrejima izuzeti iz univerzalnog konkretnog posredovanja
temelj je neiscrpnog rezervoara zavisti.”1
Ne može se sagledati totalitet objektivnih uslova koji su doveli do pojave
antisemitizma, jer ne postoji ta objektivna okolnost koja može da objasni i opravda
masovno ubijanje Jevreja, zato smo prinuđeni posmatrati antisemitizam kroz čisto
subjektivna gledišta i uverenja određenih pojedinaca. Upravo su ti, na prvi pogled,
usamljeni glasovi koji propovedaju mržnju i neprijateljstvo prema drugima i bili ona
pokretačka snaga mišljenja destrukcije i nasilja koje se poput korova primilo i uticalo
na opstu drustvenu svest. U takvom misljenju Jevreji se postavljaju kroz istoriju
neprijatelji čovečanstva, kao vanzemaljski narod. Ko je ustvari pravi neprijatelj, ko
predstavlja stvarnu opasnost za čovečanstvo, ko je stvarni neprijatelj čovečanstva do
ono samo.
“Tek u oslobođenju mišljenja od vlasti, u poništavanju nasilja, mogla bi se realizovati
ideja koja je do sada ostala neistinita – da je Jevrejin čovek. Bio bi to korak iz
antisemitskog društva . . . u ljudsko. Zahvaljujući tom koraku, ispunila bi se i
fašistička laž, ali kao svoja vlastita suprotnost: jevrejsko pitanje bi se doista pokazalo
kao prekretnica istorije.”2

 ODREĐENJE ANTISEMITIZMA

“Ako neki čovek sve nevolje u zemlji ili jedan njihov deo, kao i izvestan broj svojih
vlastitih nedaća pripisuje prisustvu jevrejskih elemenata u zajednici, ako predlaže da
se to stanje stvari popravi tako što bi se Jevreji lišili nekih svojih prava, ili što bi se
uklonili iz izvesnih ekonomskih i socijalnih službi, prognali iz zemlje, ili pak svi bili
istrebljeni, kaže se da su njegova mišljenja antisemitska.”3
Kako odrediti i definisati antisemitizam, kao mržnju prema Jevrejima i jevrejskoj
zajednici, mržnja vođena religijskim, ekonomskim i uopšte društvenim motivima,
mržnja sa ciljem da se Jevreji u potpunosti isključe iz svih društvenih tokova i učešća
u duštvenom životu, da ime se ospore sva građanska prava i šire i još važnije, sva
ljudska prava, sa ciljem da im se ospori pravo na život pa tako i sa krajnjim ciljem
koji vodi potpunom istrebljenju Jevreja. Antisemitizam bi tako bio okarakterisan kao
stav i mišljenje koje svoje celokupno angažovanje organizuje kroz ideje koje u sebi
uključuju mogućnost slobodnog ubijanja čoveka koji je Jevrejin po svojoj narodnosti.
Da li se onda jedno takvo mišljenje koje smatra kao legitimno i opravdano istrebljenje
i uništenje jednog naroda zato što je jevrejski, može uopšte i nazvati mišljenjem i
političkim stavom, pa tako i proučavati kao politički fenomen. Kao da stvarna granica
između politike i morala i ne postoji, i kao da je zarad slobode dopušteno svako
mišljenje pa čak i ono koje poziva ne na samo svako ukidanje slobode već i na
ukidanje života.
“Ali odbijam da nazovem mišljenjem doktrinu kojoj su cilj izričito posebne ličnosti i
koja teži da im ukine prava ili da ih istrebi. . . . Antisemitizam ne spada u kategoriju
mišljenja koju štiti Pravo slobodnog mišljenja. Uostalom, to je odista nešto drugo a ne
mišljenje. To je , pre svega, strast.”4

1
Klaus Detlef, Granice prosvetiteljstva, Biblioteka xx vek, Bg, 2003, str.86
2
ibid., str.69
3
Ž.P.Sartr, Razmišljanja o jevrejskom pitanju, Grafos, BG, 1992., str.5
4
ibid., str.7

2
Mnogi narodi su bili istrebljivani i ubijani bez da se učestvovalo u ratu, ali bi istorija
vrlo brzo opametila čovečanstvo i narodi bi postajali slobodni. Jedino u slučaju
mržnje prema Jevrejima istorija nije imala mnogo uticaja, pa se prema Jevrejima
postupalo podjednako kako u srednjem veku tako i u modernim građanskim
društvima od 17.veka zaključno sa 20. vekom. Čak i pre Hrista, postojalo je rašireno
neprijateljstvo prema Jevrejima, tada je to mišljenje bilo određeno kao antijudaizam.
Ono što omogućava antisemitizmu da se nazove političkim opredeljenjem i stavom,
jeste upravo to što je antisemitizam i bio najiskrenije opredeljenje jedne politike koja
je imala i svoju mogućnost ostvarenja u nekim državama i gde je antisemitizam kao
ideja bio u potpunosti sprovođen i čak bio vrlo uspešan u tome. Rezultat je bio 6 000
000 ubijenih Jevreja. Upravo jedno takvo sprovođenje u praksu njaradikalnijih ideja
antisemitizma i poražavajući rezultat takve politike, nas obavezuje da se protiv
antisemitizma borimo kao protiv ravnopravnog političkog protivnika, i da mu ne
umanjujemo važnost nazivajući ga pukom strašću. Mržnja jeste strast, a upravo je
mržnja ono što odlikuje antisemitizam i koja kao takva ukida svako zrno
racionalnosti. Strast je opasnija od mišljenja upravo zbog toga što je bliža masi i bolje
uspeva u narodu nego mišljenje, ali baš zbog toga antisemitizam treba uzeti kao
mišljenje i obraćati mu se na takav način ne bi li ga preobratili, jer svaki drugi pokušaj
jeste ograđivanje i okretanje glave od problema jer se nikako drugačije ne može
uspostaviti relacija na kojoj bi se mogla započeti racionalizacija mržnje pa tako i
njeno definitivno ukidanje. Antisemitizam i njegove ideje su se ostvarivale kroz xx
vekova, u različitim oblicima, doživevši konačni oblik u nacističkoj Nemačkoj.
Načini na koji je antisemitizam ostvarivao svoje ciljeve kroz istoriju su bili različiti ali
se svi mogu svesti na jedan, isključenje Jevreja iz društva, odbijanje da se Jevreji
priznaju kao ravnopravni građani države u kojoj žive. Jevreji su bili isključivani iz
društva i marginalizovani na sve moguće načine, od stvarnog ograničenja njihovog
prostora za život, odnosno stvaranja geta, preko različitih zabrana vezanih za
učestvovanje u svakodnevnom životu, zabrane trgovine, obrazovanja, religijskih
sloboda, sve do najradikalnijih mera koja su uključivala spaljivanje sinagoga, svetih
knjiga, nasilni, pod pretnjom smrću pokušaji pokrštavanja, i naravno, proterivanja i
ubijanja. Društvo ih je samo odbacilo, izolovalo, i tako načinilo neprilagodljivim, da
bi kasnije, u 19. veku sa pokušajima emancipacije, donelo zaključak da se Jevreji ne
mogu asimilovati, da su prosto zatvorena, na sebe upućena zajednica, koja ne želi da
se meša sa drugim narodima. Jevreji nisu imali svoju državu pa su se tako našli u
položaju raštrkanosti po celom svetu, kako u hrišćanskim tako i u muslimanskim
zemljama, koje su u tom periodu odmeravale snage. Našli su se između dve velike
religijske sile, obe netrepeljive prema drugim verskim opredeljenjima a pri tom obe
sile spremne i voljne da pokažu svoju stvarnu moć i istinitost pa tako i želju za
osvajanjem sveta i preobraćanjem svih ljudi u samo jednu istinitu religiju. U takvom
položaju, Jevreji kao mali narod, bez svoje države, sa izrazito jakim religijskim
opredeljenjem, su morali postati predmet mržnje i neprijateljstva, jer su kao takvi
predstavljali nešto strano, nepoznato i drugačije, u svetu hrišćanskih ili islamskih
opredeljenja. U tom kontekstu, mržnja prema Jevrejima bi se mogla racionalizovati
kroz strah od nepoznatog i drugačijeg, ili strah od onoga što ne razumemo, ili kao
odbijanje različitosti.
“Antisemitizam je slobodan i potpun izbor samog sebe, zaokružen stav koji
zauzimamo ne samo prema Jevrejima, već prema ljudima uopšte, istoriji i društvu; to
je istovremeno strast i poimanje sveta.”5

5
ibid., str. 12

3
Antisemitizam predstavlja neprijateljstvo prema semitskoj rasi, nastaloj od jednog od
trojice Nojevih sinova, Sem-a. Toj rasi pored Jevreja pripadaju i Sirijci, Arapi,
Etiopljani, ali antisemitizam u užem smislu se odnosi samo na Jevreje. To je još jedan
od iracionanih momenata mržnje prema Jevrejima, što se neprijateljstvo prema
semistkoj rasi predstavlja samo kao mržnja prema Jevrejima a ne i prema celoj
semitskoj rasi. Preobraćanje mržnje prema Jevrejima u rasnu diskriminaciju, odnosno
pokušaj da se ta mržnja opravda naizgled objektivnim motivom, je nastupilo na scenu
sa modernim dobom i pojavom rasnih teorija. To je dalo jednu sasvim novu notu
opštem stavu prema Jevrejima, jednu kvazi naučnu podlogu koja je ipak bila dovoljno
uverljiva da bi se kao razlog isključivanja Jevreja iz društva i njihovog pokušaja
istrebljivanja naveo upravo rasni momenat, krv, koja kod Jevreja nižeg ranga i
zaprljana. Istovremeno je to bio i dovoljan motiv i opravdanje da se stav
neprijateljstva proširi na sve Jevreje, bez izuzetka, jer se od krvi ne može pobeći.
Rasni momenat mržnje prema Jevrejima će biti i najzastupljenji u nacističkoj
Nemačkoj, pa je tako, kad je napokon pronađen argument koji se zasniva na
objektivnim i naučnim istraživanjima razlika među rasama, otvorio Pandorimu kutiju
i dao zeleno svetlo za konačno uništenje svih Jevreja. Rasne teorije su otvorile vrata
prirodno predodređenim razlikama koje postoje među ljudima, čovek se ocenjivao
prema svojim biološkim predispozicijama koje su onda određivale i sve druge
razlike, socijalne, kulturne, intelektualne, ljudske. To je opet otvorilo vrata popularnoj
podeli na niže i više rase, kao i punu opravdanost tlačenja i porobljavnja i uništavanja
nižih rasa, uskraćivanja svih prava i trebljenja, jer po ugledu na prirodni sistem, bolje
i jače vrste opstaju, slabije nestaju.
“Otuda se može zaključiti da se rasizam sastoji u prihvatanju: (1) postojanju trajnih i
nepromenjivih bioloških (prirodnih) razlika među ljudima, (2) koje su podložne
univerzalnim “prirodnim zakonima” (prvenstveno prirodnog odabiranja
najprilagođenijih tj. najjačih), i (3) koje “determinišu” sociokulturne i istorijske
razlike među tačno određenim društvenim grupama, (4) na osnovu čega se izvlači
vrednosni sud o “prirodnim” (“večitim”) razlikama između “viših” i “nižih” rasa, i (5)
vrše nasilne društvene (re)organizacije (“u skladu sa prirodom”), tako da “više ne
bude nikakvih konflikata” i da “svako dobije svoje mesto pod suncem” koje na
osnovu svoje rase zaslužuje, a da- u ekstremnim slučajevima- oni za koje tu više nema
mesta, budu eliminisani sa lica zemlje.”6
Pojava i popularizovanje rasnih teorija je dobila na značaju posle Darvinove teorije
evolucije u koju je uključeno učenje o prirodnoj selekciji gde najjači i najbolji
preživljavaju, i borba za opstanak. Prirodni zakoni i univerzalnosti zamenjuju
društvene kategorije i ovladavaju opštim pogledom na svet, kako u prirodi, tako i u
društvu, vlada načelo opstanka i prirodne selekcije. Uporedo sa razvojem i
prihvatanjem rasnih teorija, od Gobinoa do Čemberlena kao najizrazitijh
predstavnika, od 18. veka započinje proces emancipacije Jevreja i pokušaji da se
Jevreji uključe u društveni i građanski život. Donose se zakoni koji Jevrejima treba da
pruže prava i slobode za funkcionisanje u građanskom društvu. Sve to izaziva jak
otpor i još povećanu netrepeljivost i neprijateljstvo prema Jevrejima, koji sada izlaze
iz svojih zatvora i mešaju se sa drugim građanima. Taj strah od mešanja Jevreja i
infiltriranja u društvo je i pokrenuo antisemitizam u jednom novom ruhu, naoružanim
rasnim teorijama kao dokazom za mišljenje da se Jevrejima ne sme dopustiti da
postanu ravnopravni građani društva.

6
Aleksandar Molnar, Narod, nacija, rasa, Beogradski krug, BG, 1997., str. 163, 164

4
Potrebno je napraviti razliku između različitih oblika antisemitizma određenih pre
svega istorijskim situacijama. Tako možemo razlikovati antijudaizam kao izraženo
neprijateljstvo i mržnju prema Jevrejima obojenu pre svega religijskim osnovama, kao
reakciju hrisćanstva i islama na Jevrejsku religiju i Jevreje kao božanski narod, od
boga izabran. Pojam antisemitizma je pre svega usko vezan za rasnu diskriminaciju,
za mržnju prema Jevrejima kao semitskoj rasi, ali taj pojam je vremenom dobio na
opštosti pa se upotrebljava kao opšti stav odnosa prema Jevrejima, bez obzira na
razloge i osnove za to.
“Ono što je nesporno to je da antisemitizam kao ideja nastaje iz dva izvora:
srednjovekovnog antijudaizma i osamnaestovekovnog “rasnog učenja”. Posebno jak
socijalni uticaj na dalje oblikovanje ideje antisemitizma nastaće iz pokreta
emancipacije Jevreja u Evropi krajem 18. i početkom 19. veka i iz procesa
demokratizacije evropskih nacija u istom periodu.”7
 Religijski antisemitizam = antijudaizam: Jevreji kao narod i njihova sudbina je usko
povezana sa njihovom religijskom opredeljenošću. To proizilazi iz uverenja da su
Jevreji ortodoksni, da strogo poštuju sva načela svoje vere, da su ozbiljni i posvećeni
vernici. Hebrejski jezik je jedan od najstarijih jezika na svetu, jevrejski bog je surov i
nije sklon praštanju, Jevrejima je zabranjeno opštenje i brak sa pripadnicima drugih
veroispovesti. Jevreji sebe smatraju za božanski narod, izabrani narod. Ono što je
podgrejalo netrepeljivost nakon proglašenja hrišćanstva za zvaničnu religiju Rima, i
pretvorilo je u akcije koje su konkretno ugrožovale život Jevreja, je bilo optuživanje
jevrejske zajednice za smrt Isusa Hrista. Po toj priči Rimljani jesu osudili Isusa na
raspeće zbog svojih učenja, ali pod pritiskom jevrejskog naroda za koje je Isusovo
učenje bilo bogohuljenje i uvreda za jevrejskog boga. Tako da Jevreji moraju da
ispaštaju za Hristovu smrt i da večno budu kažnjavani za svoj zločin. U srednjem
veku Jevreji su bili stalna meta napada različitih verskih sredina u kojima su živeli, to
je pored tradicionalnih i uobičajnih akcija poput nasilnih pokušaja preobraćenja, išlo
do apsurda pa su tako Jevreji proglašavani demonima i optuživani za epidemiju kuge i
slično. U svakom slučaju, religijski antisemitizam je prestao da bude popularan sa
prestankom uticaja i popularnosti same crkve, sa postankom modernih građanskih
društava i sa ustanovljenjem religijskih sloboda.
»Hrišćanstvo nije izmislilo antisemitizam, nego ga je zateklo. Ono što ostaje
nezadovoljavajuće u načinu govora o religijskom antisemitizmu jeste zašto
antisemitizam mora da bude religijski motivisan. . . . Prethrišćanska antika itekako
daje dokaze za mržnju prema Jevrejima, ali ne po stringentnoj logici, kako hoće da
nas ubede neki autori.«8
 Politički antisemitizam: ima za cilj osporavanje i ukidanje političkih i društvenih
sloboda, jednom rečju, građanskih sloboda Jevrejima. Jevreji su bili građani drugog
reda, što je automatski značilo da su bili bez ikakvih sloboda i prava, odnosno da
država nije štitila kako život tako ni imovinu Jevrejima. Nisu uživali nikakvu zaštitu
države čiji su bili građani, koja ih je sama najviše i tlačila. Sprovođena su istrebljenja
i proterivanja, oduzimanja imanja i paljenja kuća, a sve sa ciljem ostvarenja
getoizacije Jevreja. Jevreji su tako vekovima živeli u zasebnim zajednicama, izolovani
i odbačeni kako od društva, tako i od države, bez ikakvih mogućnosti učestvovanja i
angažovanja u društvenom životu, pa tako i bez mogućnosti i osnova da utiču na
promenu svog položaja. Ono što je takođe bilo aktuelno kroz vekove kad je u pitanju
odnos društva prema Jevrejima, bilo je obeležavanje Jevreja na različite načine, kako
bi ih svako mogao prepoznati na ulicama. Ta obeležja su se menjala, od nošenja
7
ibid., str.176
8
K.Detlef, Granice prosvetiteljstva, str.260

5
posebnih šešira, preko određenog znaka na odeći, što je kasnije dobilo oblik žute
zvezde kao tipičnog obeležja za Jevreje, koji su bili obavezni nositi i u nacističkoj
Nemačkoj. Nacistička Nemačka je u stvari samo ujedinila i dovela do konačnog
projekta sve te kroz vekove različite oblike diskriminacije i pokušaje isključenja
Jevreja iz društva, nije bilo ničeg novog i orginalnog u postupcima nacista prema
Jevrejima. Razlog zbog takvog odnosa društva i države prema Jevrejima kad je u
pitanju ukidanje svih prava i sloboda, političkih, građanskih i ljudskih, je opet
iracionalan i nejasan, i podrazumeva samo puki osećaj mržnje prema svim Jevrejima.
Ovakav položaj Jevreja će trajati sve do kraja 18. veka, kada počinje proces
emancipacije Jevreja, odnosno donošenje zakona koji su trebali da Jevrejima
obezbede neka najosnovnija građanska prava. Tada Jevreji posle dugo vremena
postaju »ravnopravni« članovi društva, ali samo pred zakonom i u teoriji, što znači da
su u praxi, u stvarnom životu, ostali potlačeni i ugroženi. Uvođenje Jevreja u društvo,
njihovo zvanično priznanje, je pokrenulo lavinu mržnje nejevrejskog naroda prema
Jevrejima, običnog, siromašnog naroda, koji su u Jevrejima videli neki skriveni
instrument moći i tako se plašili njihovog uključivanja u stvarne društvene procese. U
takvom stanju, Jevrejima je bilo još teže i njihov položaj je postao još opasniji.
»Antisemitizam nije samo radost u mržnji; on pruža pozitivna zadovoljstva:
postupajući prema Jevrejima kao prema nižem i opakom biću, samim tim tvrdim da ja
pripadam eliti. . . . postojanje Jevrejina mu je bezuslovno neophodno: kome bi, dakle,
bez toga bio nadređen? Još bolje: upravo nasuprot Jevrejinu, antisemiti se ostvaruje
kao nosilac prava.«9
 Ekonomski antisemitizam: podrazumeva ekonomsku exploataciju Jevrejskog
stanovništva, različite zabrane vezane za trgovinu kao što je zabrana trgovine ili
ograničavanje trgovine samo na određene proizvode, uvođenje različitih dažbina i
poreza i slično. Kad je reč o ekonomaskom statusu Jevreja potrebno je naglasiti i
poseban status određenog broja Jevreja u feudalnom dobu, oni su obavljali finansijske
poslove za plemstvo, i tako imali poseban status koji je podrazumevao dobro
finansijsko stanje i lokalnu zaštitu od strane plemstva, znači određene privilegije koje
su ih izuzimale od ostalog jevrejskog stanovništva. Ti Jevreji su obično bili
nezainteresovani za određene društvene funkcije i pozicije pa se nisu ni mešali u
državničke poslove niti su se brinuli za loš položaj ostalih Jevreja. Prosto su bili
zadovoljni svojim položajem, pre svega finansijskim. Upravo će oni započeti tradiciju
omiljene profesije Jevreja, bankarstva, i nakon raspada feudalnog sistema, ta određena
grupa Jevreja će nastaviti da obavlja finansijske poslove za državu. Upravo je to
uticalo na tako rasprostranjeno i popularno mišljenje o Jevrejima kao finansijskim
moćnicima, nezainteresovanim za društvene prilike i okrenutim ka novcu kao jedinoj
vrednosti koju priznaju. Tu je naravno reč o jako malom broju jevrejskog stanovništva
koji je uspeo da se obezbedi u društvu najbolje što je mogao. Oni su samo imali
bogatstvo bez ikakve društvene uloge i moći.

»... što su oni ispunjavali preko potrebnu ekonomsku funkciju: prokleti, oni su
obavljali proklet, ali neophodan posao; budući da nisu mogli posedovati zemlju ni
služiti vojsku, oni su se bavili trgovinom novca, koje se hrišćanin nije mogao latiti a
da se ne uprlja. Tako se prvobitno prokletstvo uskoro udvostručilo ekonomskim
prokletstvom, a poglavito je ovo poslednje odolelo. Prigovara se danas Jevrejima što
obavljaju neproizvodna zanimanja, a da se ne vodi računa o tome kako njihova
prividna samostalnost u okviru nacije potiče otud što su ih najpre izdvojili u ova
zanimanja zabranjujući im sva druga. Tako nije preterano reći da su hrišćani stvorili
9
Ž.P.Sartr, Razmišljanja o jevrejskom pitanju, str.19, 20

6
Jevrejina . . . Ali moderna društva su se dočepala tog sećanja, načinila od njega izvor i
osnov svog antisemitizma. Tako, ako hoćemo da znamo šta je to savremeni Jevrejin,
treba pitati hrišćansku savest: ne treba je pitati »šta je to Jevrejin? već »šta si načinila
od Jevrejina?«10
Jevrejin tako ostaje stalna potreba čoveka i društva uopšte, da ne postoji Jevrejin,
predmet mržnje bi bio neko drugi, potreba koja je patološka i neizlečiva. Jevrejin
nastaje kao proizvod društva, ili jedne društvene pojave zvane antisemitizam, ne pre
toga i ne izvan toga. Jevrejin je situacija, društvena i životna, koja progoni i obeležava
sve Jevreje. Jevrej je Jevrej na prvom mestu pa tek onda čovek, ako se o Jevreju
uopšte i razmišlja kao o čoveku. To nije specifično ljudska situacija, već samo
specifično jevrejska. Potreba društva da ima Jevreje, obeležene i omražene,
neprilagođene i odbačene, potreba za stalnim neprijateljem, za večnim objektom
mržnje. Antisemita se ostvaruje kroz svoju mržnju prema Jevrejima, ona mu daje
život i smisao. Upravo stoga, antisemitizam je bio i ostao pojava koja se podrazumeva
da postoji. Normalno je imati makar neke rezerve prema Jevrejima, ne morate ih
mrziti ili prezirati, ništa tako radikalno, samo blage simpatije i stidljiva podržavanja
neprijateljstva prema jevrejskom narodu. Umereni antisemitizam je vrlo
rasprostranjena pojava i skoro opšti stav, i u naše vreme. Neke predrasude o
Jevrejima su postale opšte prihvaćene istine. Naravno, dvadesetovekovna istorija
tlačenja i preziranja Jevreja je učinila svoje, učinila je da antisemitizam postane
normalna stvar, vladajuće mišljenje, popularno i uvek prihvatljivo. Objašnjenja više
nisu ni potrebna, antisemiti se međusobno razumeju i društvo ih razume, a Jevreji su i
onako navikli. Kome onda još nije jasno da je celo društvo orjentisano antisemitski ili
da je bilo orjentisano antisemitski. Jevrejin je uvek Jevrejin i nikad čovek.
Antisemitizam kao politički, i fenomen uopšte je uspešno odradio svoj posao, Jevreji
možda nisu istrebljeni, ali su definitivno zauvek obeležni, njihova situacija će uvek
biti suštinski povezana sa činjenicom da su Jevreji, društvo ih nikad neće moći
razumeti, uvek će se osećati kao neprilagođeni i različiti.
“Isto toliko je raširena i suprotna doktrina “večnog antisemitizma” po kojoj je mržnja
prema Jevrejima normalna i prirodna reakcija kojoj istorija daje samo manje ili više
mogućnosti. Povremena rasplamsavanja mržnje ne traže posebno objašnjenje, jer su
ona prirodne posledice večitog problema. Samo se po sebi razume da su ovu doktrinu
prihvatili profesionalni antisemiti: ona daje najbolji mogući alibi za sve užase. Ako je
istina da čovečanstvo već više od dve hiljade godina insistira na ubijanju Jevreja, tad
je ubijanje Jevreja normalno, čak humano zanimanje, a mržnja prema Jevrejima je
opravdana i ne traži dodatne argumente.”11

MODERNI POJAM ANTISEMITIZMA

Potrebno je posebno se pozabaviti antisemitizmom u modernim građanskim

društvima u 18., 19. i zaključno sa 20. vekom. Ovaj period razvoja antisemitizma
zahteva posebnu pažnju jer je reč o periodu kada počinju da se formiraju moderne
političke države, sami začeci građanskih društava, nacionalnih država, kada se raskida
sa tradicionalnim odnosima i vrednostima, kada plemstvo gubi svoje privilegije i
uopšte svi odnosi se preokreću. Položaj Jevreja u tom periodu se takođe menjao, to je
period kada pojedini Jevreji koji su obavljali određene finansijske poslove za
plemstvo i kasnije za državu, dobijaju izvesne privilegije, da bi kasnije, u 19.veku,
skup privilegija u obliku emancipatorskih zakona bio donešen sa ciljem da se svi
10
ibid., str.50
11
Hana Arent, Izvori totalitarizma, Feministička izdavačka kuća, BG, 1998., str. 7

7
Jevreji uključe u društvo. To će biti prvi pokušaji davanja prava Jevrejima kao
ravnopravnim građanima svoje države. Takođe, pokušaji emancipacije Jevreja će
izazvati novi nalet antisemitizma, koji će sada, promenjen novim društvenim
okolnostima, postati još agresivniji i opasniji. Takođe je potrebno objasniti tu
»sklonost« Jevreja ka novcu, odnosno ne samom novcu već poslovima direktno
vezanim za novac, kao što su bankarstvo ili trgovina. Ta njihova »sklonost« je takođe
iskorišćena za propagandu antisemitizma, pa su tako Jevreji postali »truli bogataši«,
zainteresovani samo za novac. Ali kao i većina drugih stvari koje je društvo natovarilo
Jevrejima, tako je i sa ovom »sklonošću« ka novcu.
»Vidimo sve ono što je u pozadini sklonosti Jevrejina prema novcu: ako novac
određuje vrednost, ona je univerzalna i racionalna, te ne proističe, dakle, iz mračnih
društvenih izvora, dostupna je svima: prema tome, Jevrejin ne bi mogao biti isključen
iz društva; on su uklapa u njega kao kupac i kao bezimeni potrošač. Novac je činilac
ujedinjavanja. . . . Jevrejin je utilitarista, jer mu javno mnenje odbija svaki našin
uživanja u predmetima osim korišćenja. Istovremeno, on želi da novcem stekne
društvena prava koja njemu lično odbijaju.« 12
Novac tako postaje spona Između Jevreja i društva, posrednik i sredstvo koje treba da
im obezbedi osećaj pripadnosti i prihvaćenosti od strane društva. Novac je
univerzalan, sam svoj bog, bez ikakvih skrivenih vrednosti i značenja, i upravo kao
takav je bio idealano sredstvo za Jevreje kojima su bila uskraćena sva druga sredstva i
ciljevi. Tako da su pojedini Jevreji pronašli vrata za ulazak i učestvovanje u
društvenom životu i odnosima. To su naravno bili samo pojedinci, dok je većina
jevrejskog naroda i dalje živela izolovano i nepriznato. Na samom kraju 17. i
početkom 18. veka, pojedini Jevreji su počeli da obavljaju određene finasijske
poslove plemstvu, kao što su finansijske transakcije i slično, i tako dobili položaj
dvorskih Jevreja što je podrazumevalo određenu zaštitu od strane plemstva, čiji je
autoritet bio neprikosnoven, pa je tako zaštita značila niz privilegija. Te privilegije su
se odnosile samo na pojedince i nisu ništa menjale u životima ostalih Jevreja. Kasnije,
sa razvojem modernih država, posle Francuske revolucije, Jevreji postaju finansijski
poslodavci samih država. Kako im položaj i delovanje više nije ograničeno samo na
mali posed plemstva, već je reč o velikim količinama kapitala, velikim transakcijama,
proširenim potrebama na nivou države, bilo je potrebno udružiti bogatstvo, što je
zahtevalo uključivanje većeg broja bogatijih Jevreja u državne poslove, pa samim tim
i širenje privilegija. To je sam početak emancipacije Jevreja, jer sa vezama na
državnom nivou i privilegijama koje one donose, Jevrejima su bila otvorena vrata
društva, što je konkretno značilo uključivanje u urbane i finansijske tokove. Takođe,
Jevreji su predstavlajli internacionalni ili nadnacionalni element u državama, jer su
bili povezani sa bogatim Jevrejima iz drugih država, s kojima su sarađivali, što je
omogućavalo bolje poslovne odnose među državama. Privilegije su i dalje odnosile
samo na skupine bogatih Jevreja i nikako nisu značile promenu za sve Jevreje. Čak su
se i oni sami trudili da se skup privilegija i jednakosti ne proširi i na ostatak
jevrejskog stanovništva. Sa daljim razvojem nacionalnih država, menjao se i položaj i
odnos između države i Jevreja. U celom tom periodu, Jevreji nisu pokušavali nikakva
politička delovanja i angažovanja, niti su se mešali u političke stvari zemlje.
Sarađivali su sa svakom vlasti koja je bila ne čelu.

»Od svih evropskih naroda Jevreji su jedini bili bez sopstvene države i upravo su iz
tog razloga bili toliko željni i toliko podložni savezima i vladama i državama kao
takvim, ma šta da su te države ili vlasti predstavljale. S druge strane, Jevreji nisu imali
12
Ž.P.Sartr, Razmišljanja o jevrejskom pitanju, str. 94, 95

8
političku tradiciju ili iskustvo i bili su malo svesni napetosti između društva i države
kao i očiglednih rizika i potencijalne moći svoje nove uloge.«13
U periodu razvoje imperijalizma, Jevreji i njihovo bogatstvo kao i njihove usluge, više
nisu dobijali na značaju, njihov kapital je postao beznačajan u poređenju sa onim što
je imperijalizam doneo. Jevreji i dalje zadržavaju određene položaje ali samo kao
pojedinci, njihov značaj kao grupe se izgubio, pa tako jevrejske grupe kao centri moći
nestaju a ostaju samo bogati pojedinci međusobno nepovezani. Ceo ovaj period
učestvovanja pojedinih Jevreja u državničkim poslovima, kad je reč o finansijskom
poslovanju, će se upotrebiti od strane antisemitizma za stvaranje mita o Jevrejima i
jevrejskim grupama širom sveta kao centrima moći koji upravljaju i diktiraju svetsku
politiku. Razne teorije zavere u kojima Jevreji imaju glavnu ulogu će proizaći iz ovih
prvih pokušaja uključivanja Jevreja u društvo. Sve će to biti propaganda
antisemitizma koja će biti jako dobro prihvaćena u narodu i koja će poslužiti svrsi. U
tom periodu Jevreji će biti napadani sa različtih strana. Dok su sarađivali sa
plemstvom, bili su omraženi od strane siromašnog, seljačkog stanovništva zbog svog
privilegovanog položaja koji nije uključivao nikakav društveni status ili položaj, već
samo finansijsku dobit. Kasnije, sa razvojem modernih država, kada plemstvo počinje
da gubi svoje privilegije, i kada Jevreji počinju da obavljaju poslove za državu, jak
antisemitizam je bio izražen upravo kod plemstva, koji su bili kivni na Jevreje što su u
dosluhu sa državom i imaju privilegije, a oni sami ostaju bez zaštite i posebnih
položaja. Jevrejima se u stvari najviše zameralo na finansijskoj moći i bogatsvu koje
nije uključivalo nikakav društveni status.
». . . bogatstvo bez vidljive funkcije mnogo je nepodnošljivije jer niko ne može da
razume zašto bi se ono tolerisalo. Antisemitizam je dostigao vrhunac kada su Jevreji
istovremeno izgubili svoje javne funkcije i uticaj i ostali bez ičega, samo sa
bogatstvom.« 14
Takav položaj Jevreja je i stvorio sliku o Jevrejima kao skrivenim centrima moći, jer
sa bogatstvom koji su pojedinci posedovali a bez javnog statusa ili društvenog
položaja, to bogatstvo se jednostavno nije moglo opravdati. Prosto je bilo čudno za to
vreme da neko želi novac radi novca a ne radi vlasti. U svetu jasnih klasnih određenja,
bogati Jevreji se nisu mogli uklopiti i njihovo bogatsvo se nije moglo razumeti. Još
jedan momenat je pokrenuo talas mržnje u tom periodu, a vezan je za Jevreje kao
nadnacionalni element, ne suviše vezane za državu u kojoj su živeli, a bez sopstvene
države. Jevreji su u takvom stanju predstavljali građane sveta, ili građane Evrope,
internacionalni narod, upravo stoga su i imali poseban položaj i značaj u obavljanju
određenih poslova za državu koji su uključivali odnose sa drugim državama. Jevreji
su tako bili savršeni posrednici, nezavisni element ili nezainteresovana strana u
sukobima ili različitim odnosima. Ali sa razvojem i jačanjem nacionalnih država, ta
uloga je postala opasna. Sa jačanjem nacionalne svesti kod ljudi, ni malo nije bila
popularna etiketa i uloga nekoga kao nenacionalnog, to se shvatalo kao direktan atak
na državu i naciju. Optuživani su da su »država unutar države« i »nacija bez nacije«.
Ta uloga Jevreja kao nezavisnih i ne podstaknutih nacionalnim bićem, je takođe
pokrenula talas napada i mržnje prema njima, pa su Jevreji napadani i optuživani za
različite zavere i špijunske akcije, prosto im se nije moglo verovati jer nisu delili
opšte nacionalno osećanje.
»Baš kao što su potpuno ignorisali sve veću napetost između države i društva, Jevreji
su poslednji postali svesni da su ih okolnosti nagnale u središte sukoba. Tako nisu
nikada znali kako da procene antisemitizam, ili, još bolje, nikada nisu raspoznavali
13
H. Arent, Izvori totalitarizma, str.23
14
ibid., str. 4

9
momenat kada se društvena diskriminacija pretvarala u politički argument. Za više od
sto godina antisemitizam je polagano i postepeno krčio sebi put u skoro svim
društvenim slojevima u skoro svim evropskim državama dok nije iznenada izronio
kao predmet o kome se može postići skoro jedinstveno mišljenje. Zakon po kome se
odvijao ovaj proces bio je jednostavan: svaka klasa koja je došla u sukob sa državom
kao takvom postala je antisemitska jer je izgledalo da su Jevreji jedina društvena
grupa koja predstavlja državu.«15
Tu se u stvari radilo o nedostatku ambicije i želje kod Jevreja da se ponašaju u skladu
sa svojom finansijskom moći i položajem, da koriste svoje bogatstvo u političke ili
neke druge svrhe koje podrazumevaju neku sferu uticaja. A ono što je
najparadoksalnije u toj situaciji jeste to što su Jevreji upravo optuživani za takve
akcije i takvo delanje koje uključuje krojenje sudbine sveta, odnosno uticaj svetskih
razmera. A to nikako nije mogla biti istina, jer Jevreji nisu pokazivali nikakvo
interesovanje za politiku ili vlast, takva ambicija prosto nije postojala ili se nije
pokazivala. Ali bez obzira na na to, Jevreji su bili u bliskom odnosu sa državom, za
koju su obavljali različite poslove, pa je prosto bilo teško poverovati da oni sami
nemaju neku vlast, sferu uticaja, a kako su bili ipak zatvoreni za društvo i malo su se
kretali izvan svoje grupe i porodice, nije bilo čudno su bili sumljičeni i optuživane za
različite zavere i neprijateljstva.
»Zbog njihovih bliskog odnosa sa izvorima državne vlasti, Jevreje su neizbežno
identifikovali sa vlašću, a zbog njihove uzdržanosti od društva i usredsređenosti na
uzak porodični krug, neprestano su ih sumnjičili da rade na razaranju svih društvenih
struktura.«16
Antisemitskim pokretima tog vremena nije bilo teško da ubede stanovništvo da su
Jevreji njihovi najveći neprijatelji, bogati, rade za državu, a tajno protiv države. Sami
Jevreji nisu radili na popularizovanju svog položaja i nisu se izlagali sudu javnosti,
prosto su radili svoje poslove i održavali svoju porodicu. Svako nezadovoljstvo
upereno protiv države i zbog države je korišćeno i preusmeravano u mržnju i
neprijateljstvo protiv Jevreja, što se moglo lako postići zbog poznate saradnje Jevreja
sa državom. Sami Jevreji su bili lojalni državi a ne vlasti, i što će im se takođe uzimati
kao loša osobina. U tom periodu, širom Evrope, antisemitske partije su se javljale i
nestajale, ali su u svakom slučaju nailazile na veliki odjek skoro svih grupa
stanovništva, dobar razlog za mržnju Jevreja se mogao ponuditi svim klasama i
grupama građana. Takođe, po ugledu na Jevreje, međusobno povezane i neograničene
granicama zemlje u kojoj žive, i antisemitski pokreti različitih zemalja su započeli
saradnju i zajedničko delovanje. Antisemitizam tako dobija jednu drugu dimenziju,
opasniju, jer za svoj cilj postavlja jedno internacionalno delovanje, hoteći tako da
izvrši uticaj na svetskom nivou.
Uredbe o emancipaciji Jevreja koje su donošene u 19. veku, pružile su jednaka prava i
slobode za sve Jevreje, bez razlike. To je bio period kada se mladi Jevreji okreću
obrazovanju i društvenom životu, razbija se kult porodice, i uopšte se delimično
raskida sa tradicijom. Nastaje jaz između mladih generacija Jeveja i stare populacije
koja nikad i nije bila zainteresovana za neki društveni život, urbane tokove, pa tako i
nije bila preterano tangirana društvenom diskriminacijom koja je postojala. Ali stvar
je sada drugačija, sa izraženom željom i otvorenim mogućnostima mladih Jevreja za
uključivanje u društvo, i diskriminacija i neprihvatanje kao takvo od strane društva
postaje, ne više stvar koja je ugrožavala sam život i koja je udarala na sigurnost, već
više psihološki problem da vas društvo ne prihvata, jedno osećanje koje nije bilo
15
ibid., str. 25
16

10
izraženo kod ranijih generacija Jevreja. Mlade Jevreje više nije zadovoljavalo samo
usko okruženje porodice, oni su sada želeli određeni društveni položaj koji se stiče
intelektualnim angažovanjem u društvu, a koji je podrazumevao prilagođavanje i
mešanje sa nejevrejskim stanovništvom. To je podrazumevalo raskid i napuštanje
određenih tradicionalnih obrazaca ponašanja, mišljenja i načina života tipično
jevrejskog i okretanje ka opšteprihvaćenim obrascima. Uključivanje i učestvovanje u
društvenom životu je sada postala potreba Jevreja.
». . . dovelo je do stvarnog raskida sa tradicijom i do intelektualne asimilacije i
nacionalizacije važnih slojeva zapadno-srednjoevropskih Jevreja. Politički, to je
značilo oslobađanje Jevreja od zaštite države, jačanje svesti o zajedničkoj sudbini sa
ostalim sugrađanima i neprestano slabljenje veza koje su od Jevreja stvorile
međuevropski element. u društvenom smislu, jevrejski intelektualci bili su prvi koji su
kao grupa imali potrebu i želju da se priključe nejevrejskom društvu. Društvena
diskriminacija, sitna stvar za njihove očeve, koji nisu marili za društveno mešanje sa
nejvrejima, za njih je postala ogroman problem.«17
Emancipacija Jevreja, njihovo uključivanje u društvene tokove, je povuklo za sobom
novi oblik mržnje pema njima. Kako oni više nisu striktno i jedino vezani za državu i
ne uživaju više posebne privilegije koje su pojedincima dozvoljavale da budu izvan
društva, već su izjednačeni sa ostalim građanima i dele zajendičku probleme, tako
prestaje i oblik političkog antisemitizma. Politički antisemitizam je delovao i bio
usmeren na Jevreje kao posebnu zajednicu, izolovanu i nezainteresovanu za društvo, a
opet prisutnu i kao uticajnu u samoj državi. On je ukazivao na element delimično
otcepljene i nezavisne sudbine koju su Jevreji uživali, i prvenstveno se borio se protiv
takvog položaja Jevreja, optužujući Jevreje da kao »država u državi« jesu jedna
destruktivna i opasna snaga koja radi protiv same države i njenog nejevrejskog
stanovništva. U periodu emancipacije, politički antisemtizam delimično nestaje sa
scene, jer i sam položaj Jevreja se promenio i oni više nisu izolovana zajednica koja
uživa zaštitu države i nezavisna je od ostatka društva. Sada, kada Jevreji postaju
ravnopravni građani društva, i oblik neprijateljstva usmerenog protiv njih dobija
drugačiji oblik. Sa ulaskom Jevreja u urbani, društveni život, i delimičnim
prihvatanjem obrazovanih Jevreja u krugove visokog društva, Jevreji postaju predmet
mržnje onog dela nejevrejskog stanovništva za koje je upravo takav krug društva bio
zatvoren i nepristupačan. to je bilo uglavnom neko obično građanstvo ili neki srednji
sloj društva koji je prezirao Jevreje zbog njihove nove uloge i popularnosti u salonima
visokog društva. Ali taj oblik mržnje nije više imao nikakve političke konotacije, pa
bi se mogao odrediti više kao neki oblik antipatije prema Jevrejima.
»Političko neznanje Jevreja je veoma dobro odgovaralo njihovoj specijalnoj ulozi i
ukorenjenosti u sferu državnog biznisa i njihovoj predrasudi prema narodu i
naklonosti prema vlasti, ali ih je učinilo slepim za političke opasnosti antisemitizma i
uzrokovalo njihovu preosetljivost na sve oblike društvene diskriminacije. Kako su se
uporedo razvili, teško je bilo uočiti razliku između antisemitizma kao političkog
argumenta i puke antipatije. Međutim, problem je u tome što su izrasli iz sasvim
različitih aspekata emancipacije: politički antisemitizam razvio se zato što su Jevreji
bili posebna zajednica, dok se društvena diskriminacija pojačala zbog sve veće
jednakosti Jevreja sa ostalim grupama.«18
Možda su tek sa ovim procesom izjednačavanja prava Jevreja sa ostalim
stanovništvom, odnosno mešanjem jevrejskog i nejevrejskog stanovništva, isplivale
najveće razlike i nerazumevanje jednih sa drugima. Asimilacija Jevreja, odnosno
17
ibid., str. 53
18
ibid., str.55

11
njihovo izjednačavanje i prilagođavanje nejevrejskom stanovništvu je bila ostvarena
samo kod jevrejskih intelektualaca. Opet su samo pojedinci bili ti koji su se prilagodili
novim zahtevima društva i uspeli da pronađu za sebe mesto u društvu. Takođe, neko
masovnije uključivanje Jevreja u društvo je trebalo da bude dvosmerni proces, ako je
trebao da uspe, nije bilo samo potrebno da se Jevreji odvaže, kad već imaju prava na
to, na prilagođavanje društvu, već je bilo potrebno i da se društvo prilagodi Jevrejima,
da se otvori prema njima i prihvati njihove specifičnosti. A to se nije desilo, tako da je
ravnopravnost Jevreja važila samo na papiru i za pojedince izuzetke, dok je za veliki
ostatak jevrejskog stanovništva važilo opšteprihvaćeno nepriznavanje ravnopravnosti
od strane društva. Emancipacija je uključivala političku, ekonomsku i zakonsku
ravnopravnost. To je praktično značilo da Jevrejin može da uživa sva prava i slobode
kao i ostatak nejevrejskog stanovništva. Ali suočen sa naglašenom društvenom
diskriminacijom, odnosno odbijanjem običnog građanstva da u praksi prihvati tu
ravnopravnost, Jevrejin je bio prinuđen da se trudi da bude manje Jevrejin, a više
čovek, ako hoće da oseti tu ravnopravnost u društvu, da krije svoje jevrejsko poreklo i
prokletstvo, i da samo bude čovek.
»Jevrejin je neprilagodljiv zato što ga nikada ne prihvataju kao čoveka, već uvek i
posvuda koa Jevrejina. . . . Jevrejin dobro zna da će to odvajanje od sebe biti stvarno
samo ako ga potvrdili drugi. Upravo zato često srećemo kod njega sklonost ka
asimilaciji. On upija u sebe sva znanja s pohlepnošću koju ne treba brkati sa
nekoristoljubivom radoznalošću. To je zato što on misli da postane »čovek«, samo
čovek, čovek kao ostali, gutajući sve misli čovekove i stičući ljudsko gledište o svetu.
On se obrazuje da bi uništio u sebi Jevrejina. . . »19
U modernom građanskom društvu, biti Jevrejin više nije bio problem Jevreja kao
zasebne zajednice, već isključivo lični problem, sa kojim se svako individualno nosio
kako je znao i umeo. A opet svi Jevreji međusobno su ostali povezani upravo tom
zajedničkom situacijom koja je ih je određivala i definisiala, situacijom koja je
proizilazila iz jednostavne činjenice da su Jevreji. Isto tako, u tom periodu nastaju
specifično jevrejske osobine, ne samo kad je u pitanju psihološki profil, već i fizički
izgled, pa se tako govorilo o prepoznatljivom jevrejskom nosu i kosi. Na taj način
društvo u stvari nije dozvoljavalo Jevrejima da se otrgnu iz svoje grupe i da postanu
individualci, nezavisni pojedinci, već je nastojalo da ih uvek i svugde prepoznaje
samo kao Jevreje, pripadnike jevrejske zajednice. Prepoznavanje Jevreja po fizičkom
izgledu ili karkateru je bilo potrebno i iz razloga što su Jevreji u tom periodu
postepeno raskidali sa svojom tradicijom, pa se više nisu mogli prepoznavati i
definisati samo svojom religioznošću ili nacionalnošću, već je bilo potrebno pronaći
neke druge segmente specifično jevrejske. I naravno, to je bio način na koji je društvo
davalo do znanja da ne želi da prizna ravnopravnost Jevrejima, a kako su ovi postali
slobodni građani društva, bilo je potrebno moći prepoznati Jevrejina na ulici i
pokazati mu neki znak mržnje. Kroz istoriju, Jevreji su verovatno ako ne i sigurno,
narod koji je pretrpeo najviše nepravde od strane društva, iz razloga koji su uvek
postojali i koji su se uvek mogli pronaći, uvek pomalo iluzornih, ali uvek tako dobro
prihvaćenih i delujućih. Ostaje pitanje i dalje otvoreno zašto je antisemitizam imao
toliku snagu i moć delovanja u svakom periodu kroz istoriju, i onda kada se menjala
celokupna struktura društva, antisemitizam bi opstajao u ovom ili onom obliku.
»Nema sumnje da su u očima gomile Jevreji postali simbol svega što je mrzela. Ako
je mrzela društvo, mogla je da ukaže na to kako se Jevreji tolerišu u njemu; ako je
mrzela vladu, mogla je da ukaže na to kako Jevreje štiti država ili čak da Jevreje

19
Ž.P.Sartr, Razmišljanja o jevrejskom pitanju, str.73, 71

12
poistoveti sa državom. Iako je pogrešno pretpostavljati da je gomila proganjala samo
Jevreje, Jevrejima se može dodeliti prvo mesto među njenim najdražim žrtvama.«20
Rešenje jevrejskog pitanja se ne može dobiti u traženju od jevrejskog naroda da se
ono prilagodi društvu, već da se društvo prilagodi Jevrejima, jer društvo je i postavilo
jevrejsko pitanje i problematizovalo jevrejsku zajednicu, ono je i stvorilo Jevrejina i
odredilo njegovu situaciju. Jevreji se jesu prilagodili takvim uslovima koje im je
društvo postavilo i njihova situacija je samo odgovor na agresiju društva čiji su
terorisanje trpeli kroz dvadeset vekova.
». . . suprotno raspostranjenom mišljenju, jevrejski karakter ne izaziva antisemitizam
već da, naprotiv, antisemit stvara Jevrejina. Prva pojava je, dakle, antisemitizam,
nazadna društvena struktura i prelogičko poimanje sveta.«21
Možemo onda zaključiti da je antisemitizam pojava koja, dokle god postoji, a
postojala je jako dugo i još postoji, jeste u stvari jedan nazadni oblik mišljenja ili
jedna društvena pojava koja nam ukazuje na problem društva koje još uvek toleriše i
prihvata oblike mišljenja koji se kose sa logikom zravog razuma, sa mišljenjem koje
poziva na nasilje, mržnju i neprijateljstvo. Izgleda da je društvu bilo potrebno
dvadeset vekova da raščisti sa svojom prošlošću i tradicijom mržnje jevrejskog
naroda, a verovatno ni to vreme ne bi bilo dovoljno da se nije desilo ono najgore i
najužasnije u vidu zlocina nacističke Nemačke i istrebljenja šest miliona Jevreja. Tek
onda se delimično raščistilo sa antisemitizmom kao društvenom pojavom, ali čak ni
tada u potpunosti, jer antisemitizam opstaje, čak i danas, u umerenom obliku
antipatije prema Jevrejima ostaje kao osećanje kod većine, i to se otkriva u društvu,
među ljudima, u najobičnijim situacijama. Antisemitizam opstaje jer opstaje i mržnja i
neprijateljstvo i strah od drugih i prema drugima, kao dominantno osećanje većine
ljudi, a sve to je opet potreba društva koje izgleda prosto ne može bez takvih strasti.
Antisemitizam tako nije samo mržnja prema Jevrejima, on je više od toga, on je
mržnja uopšte, pa tako i stav prema životu i prema svetu, stav koji je u svom
osnovnom obliku izraz jednog primitivnog i zatucanog mišljenja, mišljenja protiv
kojeg se treba boriti na način koji ne uključuje povratnu mržnju i neprijateljstvo, ali ni
ignorisanjem i tolerisanjem, već konkretnim angažovanjem, kroz obrazovanje i
kultivisanje ljudi. Antisemitizmu treba pristupiti kao i svakom drugom problemu koje
od društva hoće da napravi jednu zatvorenu i nazadnu zajednicu koja se plaši svakog
mišljenja i verovanja koje ide nekim drugim tokom od propisanog. Samo tako se
možemo nadati da ćemo od antisemitskog društva, zatvorenog i zatrovanog,
uplašenog i agresivnog, preći u ljudsko, slobodno i pravično.
»Ričard Rajt, pisac crne puti, rekao je nedavno: »Nema crnog problema u Sjedinjenim
Američkim Državama već postoji samo beli problem.« Reći ćemo na isti način da
antisemitizam nije jevrejski problem: to je naš problem« 22

20
H. Arent, Izvori totalitarizma, str.110
21
Ž.P.Sartr, Razmišljanja o jevrejskom pitanju, str.105
22
ibid., str111

13
-

14