Arhimandrit JUSTIN Popović 

ŽITIJA SVETIH 

  

  
29. DECEMBAR 
  

  

‐ SPOMEN SVETIH ČETRNAEST HILjADA MLADENACA VITLEJEMSKIH 

‐ ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG MARKELA igumana ʺObitelji neuspavljivihʺ 

‐ ŽITIJE PREPODOBNIH OTACA NAŠIH MARKA PEŠTERNIKA i TEOFILA 
PLAČLjIVOG 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG TADEJA 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG VENIJAMINA 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG ATINODORA 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG GEORGIJA, episkopa Nikomidijskog 

‐ SPOMEN SVIH HRIŠĆANA 

‐ SPOMEN OSVEĆENjA HRAMA SVETIH 40 MUČENIKA blizu Bronzanih vrata u 
Carigradu 

 
SPOMEN SVETIH 

ČETRNAEST HILjADA MLADENACA VITLEJEMSKIH 

  

VIDEVŠI  da  su  ga  mudraci  ismejali,  Irod  se  veoma  razjari  (Mt.  2,  16).  A  na  koga  se  on 
razjari?  S  jedne  strane  na  mudrace  koji  ga  izigraše,  a  s  druge  ‐  na  novorođenog  Cara 
Judejskog. Na mudrace se on gnjevljaše što se oni ne vratiše k njemu i ne obavestiše ga o 
Detetu;  a  na  Hrista  se  gnjevljaše  iz  straha  da  mu  On  ne  uzme  carstvo;  jer  ne  znajući  da 
Hristovo  carstvo  ʺnije  od  ovoga  svetaʺ  (Jn.  18,  36),  Irod  smatraše  da  će  Hristos  carovati 
zemaljskim carstvom. 

Šta  dakle  uradi  bedni  Irod  ne  mogući  odmazditi  mudracima,  jer  oni  već  behu  otišli,  ni 
ubiti Hrista, jer se ne mogaše pronaći? On izli svoj gnjev na nevinu decu. Kao što ljuti zver 
kada  ga  rane, ne  gleda  na onoga koji ga je ranio, već kidiše na ono  što mu se nađe  pred 
očima, pa to zgrabi, čerupa i kida kao da je glavom onaj koji ga je ranio; tako i Irod, mučen 
gnjevom i ne nalazeći vinovnike svoga gnjeva, ustremi jarost svoju na nevinu dečicu koja 
mu  ničim  ne  behu  skrivila.  On  posla,  kao  u  rat,  naoružane  vojnike  te  pobiše  svu  decu  u 
Vitlejemu  i  po  svoj  okolini  njegovoj  od  dve  godine  i  ispod,  po  vremenu  koje  je  dobro 
doznao od  mudraca (Mt. 2, 16). Jer Irod,  po  kazivanju mudraca, pamćaše vreme kada  se 
pojavila zvezda. A i po tumačenju svetog Zlatousta i svetog Teofilakta zvezda se pojavila 
još pre Rođenja Hristova. A za koliko vreme pre Rođenja? Ako se ona pojavila u sam čas 
Blagovesti,  onda  od  Blagovesti  Presvete  Bogorodice  do  Rođenja  Hristova  prošlo  je  devet 
meseci.  Mudraci  pak  dođoše  u  Jerusalim  na  sam  dan  Rođenja  Hristova  i  pokloniše  se 
Hristu u Vitlejemu pa drugim putem otidoše u zemlju svoju. Zato Irod nije odmah saznao 
da  su  ga  mudraci  izigrali,  nego  je  spočetka  smatrao  da  oni  nisu  našli  traženo  dete,  pa 
postidevši  se  svoje  greške,  ne  usudiše  se  da  mu  se  jave,  već  postiđeni  otidoše  tajno  u 
zemlju svoju. 

Zatim  nakon  četrdeset  dana,  odigra  se  u  hramu  Solomonovom  slavni  događaj:  starac 
Simeon i proročica Ana[1] sretoše tamo Božanstveno Detence, doneseno Bogomaterom u 
dan očišćenja,[2] i svedočiše o Hristu, i javno blagovestiše mnogo narodu o Njemu. Glas o 
svemu  što  se  dogodilo  u  hramu  u  dan  Sretenja  Gospodnja  pronese  se  po  svemu 
Jerusalimu, a stiže i do cara. Tada Irodu bi jasno, da to zaista i jeste traženo Dete, i da su 
istinite reči mudraca o novorođenom Caru, koga su oni našli u Vitlejemu, ali se nisu vratili 
k Irodu, prezrevši njegovu vlast. 

To  strahovito  razjari  bezakonog  Iroda.  I  on  se  odmah  svom  dušom  dade  na  posao:  da 
pomoću  raznih  tajnih  i  lukavih  sredstava  pronađe  to  Detence.  Ali  mu  sve  to  bi  uzalud, 
pošto  Josif  pobeže  s  Detetom  u  Egipat  odmah  posle  viđenja  koje  imade  u  snu.  Čitavu 
godinu tragaše Irod za Hristom. Posle toga Irodu je valjalo zbog nekog posla otputovati u 
Rim k ćesaru. I Irod se silno uznemiri što još ne beše pronašao traženo Dete, jer se bojao da 

2
se u njegovom odsustvu ne pronađe i ne proslavi u narodu novi car, i ne oduzme od njega 
Judejsko  carstvo.  Sa  tog  razloga  on  odmah  donese  odluku  u  umu  svom:  da  pobije  svu 
decu Vitlejemsku, eda bi na taj način ubio s njima i novorođenog cara. 

I  taj  bezakoni  pokolj  dece  bi  izvršen  na  godinu  dana  po  Rođenju  Hristovom,  dvadeset 
devetog  decembra.  Tog  dana  Crkva  svetkuje  i  spomen  njihov.  A  tada,  od  pojave  zvezde 
već beše prošlo godina i devet meseci. Što pak Irod pobi svu decu od dve godine i ispod 
dve  godine,  on  to  učini  iz  straha  i  radi  veće  sigurnosti.  O  tome  sveti  Zlatoust  kaže:  ʺNe 
čudi se što Irod naredi da ubijaju decu od dve godine i ispod dve godine. Mučitelj to učini, 
jer se u njemu sastadoše strah i jarost. Zbog toga Irod postade vrlo oprezan, i od velikog 
straha on osudi na pogibao i stariju dečicuʺ. ‐ Sa tim se slaže i Jevtimije Zigaben, koji kaže: 
ʺIrod  je  smatrao  da  se  zvezda  nije  odmah  pokazala  mudracima,  nego  da  se  Dete  rodilo 
mnogo pre njene pojave. Stoga on radi veće sigurnosti i naredi da se pobiju deca od dve 
godine nanižeʺ.[3] 

Decu  Vitlejemsku  ubijahu  na  razne  načine:  jedne  ubijahu  mačem,  druge  razbijahu  o 
kamenje i stenje, neke udarahu o zemlju i nogama gažahu, neke rukama zadavljahu, neke 
raskidahu  i  rastrzahu,  neke  probadahu,  neke  napola  rasecahu.  Majke  gorko  ridahu; 
njihova  kuknjava  dosezaše  do  neba;  one  čupahu  kose,  razdirahu  odeću  na  sebi,  kidahu 
sebe; i ispuniše se reči proroka Jeremije: Glas u Rami ču se, naricanje i plač veliki; Rahila 
plače za decom svojom, i neće da se uteši, jer ih nema (Jerem.31, 15 = Mt. 2, 18). Rama beše 
grad  na  brežuljku,  u  predelima  plemena  Venijaminova.  Rahilom  pak  neki  nazivahu 
Vitlejem  zato  što  u  njemu  beše  pogrebena  Rahila,  supruga  patrijarha  Jakova,  majka 
Venijaminova.  Zbog  groba  dakle  Rahilina,  i  Vitlejem  bi  nazvan  Rahila.  I  kada  u  Rahili, 
tojest u Vitlejemu ubijahu decu, tada se u gradu Rami, koji se nalažaše ne mnogo daleko 
od  Vitlejema,  ču  glas  plača,  ridanja  i  velikog  jaukanja  matera  koje  plakahu  za  svojom 
pobijenom decom. Plač taj unekoliko opisuju dva sveta Jovana: Zlatoust i Damaskin. Sveti 
Zlatoust  ovako  veli:  Videći  to,  majke  pitahu  ubice:  ʺZašto  ubijate  našu  decu?  Kakvu 
nepravdu  učiniše ona  caru ili  vama?ʺ  I  ne beše nikoga da im odgovori zbog čega  se vrši 
ovaj iznenadni pokolj; ne beše nikoga da ih uteši u njihovom velikom bolu A one vapajno 
govorahu  k  vojnicima:  Smilujte  se  na  nas,  o  ljudi!  smilujte  se  na  nas!  Eda  li  vi  nemate 
majke?  Zar  ne  znate  ljubav  materinsku?  Nemate  li  supruge?  Zar  vi  niste  bili  ljubljeni  od 
svojih majki? Zar se ne bojite da se i vašoj deci ne desi ovako nešto? Sažalite se na nas, o 
ljudi! Ne lišavajte nas dece naše, nego prvo nas poubijajte, jer ne možemo da podnesemo 
smrt dece naše! Hajde, probadajte nas! Ako su vam deca naša učinila kakvo zlo, neka onda 
i mi zajedno s njima primimo smrt! 

Tako naricahu one u silnom bolu svom; i izbezumljene od tuge i žalosti, zaboravivši stid, 
one  razdirahu  na  sebi  haljine  svoje,  od  silnoga  jada  obnaživahu  prsi  svoje  i  kamenjem 
bijahu  sebe  u  prsa,  grebahu  lica  svoja,  čupahu  kose  sebi,  prizivahu  nebo  za  svedoka, 
vapijući k Bogu: O, Vladatelju naš, Gospode! Šta znači ova velika svirepost cara? On ustaje 

3
na Tvoje stvorenje: Ti si stvorio, a on ubija! Ti si nam darovao decu, a on ih otima od nas! 
Zašto smo mi rodile decu na svet, kada se naša dečica podvrgavaju tako gorkoj smrti? 

Sveti  pak  Jovan  Damaskin  ovako  govori  o  tom  plaču:  Majke  koje  silne  bolove  i  muke 
pretrpeše  pri  rađanju  svoje  dece,  sada  seđahu  kraj  leševa  poubijane  dečice  svoje;  s 
raspletenim kosama, podižući ruke k nebu, kose čupajući, glave svoje pepelom posipajući, 
nebo za svedoka prizivajući, u suzama se kupajući, one odsutnome caru Irodu govorahu 
kao prisutnome: Šta znači ova nova naredba tvoja, care, protivu nas? Zar ti nisi otac tvojoj 
deci? Zar ti ne znaš kolika je ljubav roditeljska prema deci? Da li te zvezda ozlojedi? Zašto 
onda strelama svojim ne gađaš nebo, nego sasušuješ mleko u grudima našim? Mudraci li ti 
učiniše zlo? Zašto onda ne kreneš u rat protiv Persije, nego Vitlejem lišavaš dece? Ako se 
rodio novi car, i ti si o njemu saznao iz knjiga, onda uhvati Gavrila i posadi ga u tamnicu! 

Uskoro posle pokolja svete dece, čiji broj iznošaše četrnaest hiljada, kazna Božija postiže i 
samog  ubicu,  cara  Iroda.  Gorak  beše  kraj  njegovog  života.  O  tome  sveti  Teofilakt  priča 
ovo:  Irod  se  poče  sav  tresti,  noge  mu  otekoše,  donji  deo  tela  mu  se  zagnoji  i  ucrvlja,  iz 
gnoja  crvi  potekoše,  nos  mu  se  zatvori,  sve  se  na  njemu  raspadaše,  smrad  nepodnosivi 
rasprostiraše  se  iz  njega,  i  grozni  car  u  najstrašnijim  mukama  izvrže  nečovečnu  dušu 
svoju.  A  pred  sam  izdisaj  zli  car  predade  smrti  mnoštvo  znatnih  i  uglednih  građana 
Jerusalimskih. Tako on pogubi poglavara svešteničkog Hirkana, i sve glavare svešteničke i 
starešine narodne, koje ranije pitaše: ʺGde će se roditi Hristos?ʺ i koji mu odgovoriše: ʺU 
Vitlejemu Judejskomeʺ. 

Sve njih Irod pogubi mačem. A to bi pravedni sud Božiji, te oni zajedno s Irodom skončaše 
u žestokim mukama, kao što Angeo izvesti o tome Josifa u Egiptu: ʺIzumreše oni koji su 
tražili dušu detinjuʺ. Očigledno, tražio je ne samo Irod nego i svi savetnici njegovi, glavari 
sveštenički i književnici. Stoga i umre ne jedan Irod nego i svi koji su zajedno s njim tražili 
dušu  Deteta.  Irod bi  ubijen Bogom, a  oni  biše pobijeni  od Iroda. Jer  kome saosećahu, od 
njega  i  primiše  opaku  smrt.  A  da  su  svi  oni  smerali  ubiti  Hrista  i  u  tome  bili  saglasni  s 
Irodom,  vidi  se  iz  ovoga:  kada  skonča  pravedni  starac  Simeon  Bogoprimac  koji  izreče 
svedočanstvo o Hristu u hramu pred svim narodom, oni ga onda zbog toga ne udostojiše 
dostojnog  pogreba,  koji  je  dolikovao  tako  svetom  čoveku,  premudrom  učitelju, 
prozorljivom proroku i od svih cenjenom starcu. Isto tako oni predadoše na smrt i svetog 
proroka  Zahariju  zato  što  On  Prečistu  Djevu,  koja  sa  Mladencem  dođe  u  hram  radi 
očišćenja, postavi na mestu za devojke, gde udatim ženama nije dolikovalo stajati. O tome 
spominju  sveti  Grigorije  Niski,  Kiril  Aleksandrijski,  i  Andrej  Kritski.  ‐  Kada  to  videše 
književnici i fariseji, oni počeše negodovati; Zaharija im se usprotivi dokazujući da je ova 
Mati i posle porođaja ostala čista Djeva. A kad oii izraziše svoje neverovanje u to, svetitelj 
im onda obrazloži da je ljudska priroda sa svakim stvorenjem potčinjena Tvorcu svome i 
da  je  u  Njegovoj  svemoćnoj  volji  ustrojavati  tvar  Svoju  i  učiniti  da  Djeva  rodi,  i  po 
porođaju ostane Djeva. Sa tog razloga ‐ govoraše on ‐, ja i ovu Mater pustih na mesto za 
devojke, pošto je istinita Djeva. 

4
Književnici  se  zbog  toga  razjariše  u  srcima  svojim  na  Zahariju  kao  na  otvorenog 
zakonoprestupnika,  i  razdirani  zavišću  gnjevljahu  se  na  njega  za  dve  stvari:  prvo,  što 
Mater  Mladenca  on  postavi  na  mestu  za  devojke,  a  drugo  ‐  što  se  takva  svedočanstva 
izgovarahu o Mladencu. To svoje neraspoloženje oni Ne utajiše ni pred Irodom, nego ga 
otkriše pred njim. No u to vreme Josif sa Marijom pobeže u Egipat; i njihovo traganje za 
Detetom  ostade  bez  uspeha.  I  od  toga  vremena  književnici  behu  silno  kivni  na  svetog 
Zahariju, a ujedno i na starca Simeona. A kad uskoro posle toga Simeon skonča, oni ga ne 
udostojiše  doličnog  pogreba.  Zaharija  pak  docnije,  na  njihove  molbe,  bi  od  strane  Iroda 
osuđen na smrt. U vreme pokolja Vitlejemske dece sveti Zaharija bi ubijen između hrama i 
oltara zato što ne predade sina svog Jovana da ga pogube. 

Tako se književnici i fariseji osvetiše svetom Zahariji za njegovo svedočanstvo o Prečistoj 
Djevi i što je u hramu postavi na mestu za devojke. No uskoro zatim i oni sami biše ubijeni 
od svoga cara Iroda.  Kakvom su merom  merili,  onakvom im bi  odmereno. Odvojeno od 
njih  Irod  poseče  i  sedamdeset  najmudrijih  ljudi  koji  su  sačinjavali  Sinedrion.[4]  Samo 
jednoga od njih on ostavi živa, ali naredi da i njega oslepe. 

U  to  vreme  behu  u  Jerusalimu  dva  vrlo  mudra,  čuvena  i  voljena  učitelja:  Juda,  zvani 
Avrifej, i Matej Garguloti. Njih Irod, zajedno sa nekim prijateljima njihovim, žive spali. No 
pre  toga  Irod  se  zverski  okomi  na  svoj  sopstveni  dom:  ubi  svoga  brata  Ferora,  sestru 
Salomiju  i  muža  njenog  iz  kolena  Davidova,  ženu  svoju  Marijamnu  takođe  iz  kolena 
Davidova,[5] rođenog od nje sina svoga Antipatra,  zatim  još  dva  sina  svoja:  Aristovula  i 
Aleksandra;  i  mnoge  druge  bez  ikakve  krivice  predade  na  smrt.  Najzad,  nalazeći  se  na 
izdisaju, on se seti , da ima u tamnici mnogo zatvorenih Jevreja, i ostavi zaveštanje svojim 
najodanijim vojnicima: da čim on izdahne, oni smesta pobiju te sužnje, da se Jevreji ne bi 
obradovali njegovoj smrti, nego da bi usplakali gledajući tolike ljude svoje pobijene. 

Tako zlotvor pogibe zlom smrću, pogubivši mnoge zajedno sa sobom. I odseli se u pakao 
sa svojim jednomišljenicima. Sveta pak deca Vitlejemska, pobijena za Hrista, nastanjena su 
sa  angelima  na  nebu,  jer  je  carstvo  nebesko  zaista  takove  dečice,[6]  o  Hristu  Isusu 
Gospodu našem, kome slava vavek. Amin. 

  

  

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

MARKELA 

igumana ʺObitelji neuspavljivihʺ 

  

5
PREPODOBNI  Markel  beše  rodom  iz  Sirijskog  grada  Apamije,  iz  čuvene  i  bogate 
hrišćanske  porodice.  Izgubivši  roditelje  još  u  mladosti  svojoj,  on  ode  u  Veliku  Antiohiju 
Na nauku. Tamo on brzo i odlično izuči svetovne nauke; ali se u njemu rasplamti želja da 
izuči i unutrašnju duhovnu filosofiju, duhovnu mudrost. Zbog toga on donese odluku da 
otputuje  u  Efes,  pošto  je  slušao  da  tamo  ima  vrlo  mnogo  ljudi  savršenih  u  vrlinama. 
Otišavši iz Antiohije, on pre svega razdade siromasima svo svoje ogromno imanje koje mu 
u  Apamiji  beše  ostalo  u  nasleđe  od  roditelja.  I  prezrevši  sve  što  je  u  svetu,  on  ubrzo 
otputova u Efes. 

U Efesu Markel se nastani kod jednog pobožnog čoveka, i poče se podvizavati u vrlinama 
pod rukovodstvom sluge Božijeg Promota, koji beše dostigao toliko duhovno savršenstvo, 
da  je  kroz  zatvorena  vrata  ulazio  u  hramove  Gospodnje  na  noćne  molitve.  Gledajući  na 
vrlinski život njegov i drugih svetih muževa Efeskih, blaženi Markel sabiraše sebi veliku 
duhovnu  korist.  Kao  pletući  sebi  venac  od  raZnih  cvetova,  on  se  poučavaše  raznim 
vrlinama,  imajući  pred  sobom  raznovrsne  obrasce  bogougodnog  življenja.  U 
dobrovoljnom  siromaštvu  živeći,  on  trudom  ruku  svojih  zarađivaše  ono  što  mu  beše 
potrebno za održavanje tela. Imajući lep rukopis, on sve noći provođaše u molitvi, a dane 
u prepisivanju knjiga. Te knjige on prodavaše po pravičnoj ceni, pa deo dobijenog novca 
upotrebljavaše na svoje potrebe, a ostalo razdavaše ništima. Takvi behu početci njegovog 
vrlinskog življenja. 

Čuvši  zatim  da  u  Vizantiji  živi  neki  ava  Aleksandar,[7]  premudar  i  veliki  u  delu  i  reči, 
sposoban da mnoge privede k spasenju, Markel ostavi Efes i pohita k njemu. U to vreme 
božanstveni Aleksandar obitavaše sa svojom bratijom pri crkvi svetoga Mine; kasnije pak 
on  podiže  na  morskoj  obali  znameniti  manastir,  u  kome  zavede  novi  ustav  koji 
propisivaše  da  se  Bog  dan  i  noć  slavi  neprekidnim  psalmopojanjem:  bratija  su  pevali  u 
crkvi  smenjujući  se  po  određenom  broju  časova.  Doputovavši  u  Vizantiju,  Markel  se 
upozna  sa  jednim  monahom  te  obitelji  koji  se  zvao  Jakov.  Ovaj  privede  Markela  k  avi 
Aleksandru. A ava, provideći u njemu blagodat Božiju, obuče ga u monaški čin, i proreče 
o Markelu i Jakovu da će se i jedan i drugi udostojiti mnogih božanskih darova, govoreći: 
ʺAndrija je prvi pošao za Hristom, ali ga je Jovan sustigaoʺ. 

Andrijom  on  nazva  Jakova,  a  Jovanom  Markela,  jer  vide  da  obojica  podjednako  gore 
duhom  k  Bogu;  iako  je  Jakov,  slično  apostolu  Andriji,  prvi  uzeo  na  sebe  jaram  Hristov, 
onda  je  Markel,  slično  apostolu  Jovanu,  prevazišao  njega  mnogim  darovima.  A  Markel 
vaistinu  beše  sličan  svetom  Jovanu  ‐  devstveniku  i  Bogoslovu,  svojim  besprekornim 
devstvom i bogonadahnutom premudrošću. Podvizavajući se dosta vremena u toj obitelji, 
Markel steče dar prozorljivosti. I provide da će se učitelj njegov, ava Aleksandar, uskoro 
prestaviti, i da će njemu biti predloženo nastojateljstvo. Markel tajno ode iz manastira, jer 
nije hteo da on, još mlad, gospodari nad starima i da ima potčinjene, voleći da sam bude 
potčinjen.  Otišav  iz  manastira,  Markel  stade  obilaziti  okolne  pokrajine,  posećujući  svete 

6
oce  koji  se  na  razne  načine  podvizavahu,  i  od  svakoga  između  njih  dobijajući  posebnu 
korist za sebe. 

U to vreme božanstveni Aleksandar otide ka Gospodu. I sva bratija jednodušno željahu da 
njegovo  mesto  zauzme  Markel,  i  tugovahu  što  ga  nigde  ne  mogahu  pronaći.  Pošto  ne 
pronađoše  Markela,  oni  za  starešinu  obitelji  postaviše  nekog  Jovana,  čoveka  starog  i 
blagorazumnog. Doznavši za taj izbor, prepodobni Markel se odmah vrati u svoju obitelj, i 
sva se bratija radovahu njegovom povratku. A avi Jovanu on beše veoma mio, jer mu beše 
od veoma velike koristi i pomoći, kao desna ruka. 

Posle  izvesnog  vremena  ava  Jovan  preseli  manastir  na  usamljenije  mesto,  u  Vitiniji,[8] 
prema gradu Sostenu,[9] koje se zvalo Irineum, što znači: ʺmirnoʺ. Jer to mesto, udaljeno 
od  narodne  vreve  i  meteža,  zaista  beše  mirno  pribežište  za  monahe.  Sa  manastirom  bi 
prenesen i njegov raniji ustav, propisan prepodobnim Aleksandrom, koji naređivaše bratiji 
da  u  smenama  danju  i  noću  slavoslove  u  crkvi  Boga.  Zbog  toga  se  manastir  i  nazvao 
ʺObitelj neuspavljivihʺ. Svo ustrojstvo na novom mestu i brige o manastiru biše povereni 
Markelu,  kao  čoveku  vernom  u  svemu  i  iskusnom  u  svakom  poslu.  Njemu  se  uskoro 
imala  poveriti  i  sama  uprava  nad  manastirom,  što  on  i  sam  provide  svojim  prozorljivim 
očima,  a  što  i  drugima  bi  otkriveno  Bogom.  Tako,  iguman  jednog  tamošnjeg  obližnjeg 
manastira, po imenu Makedonije, čovek prozorljiv, proreče prepodobnom Markelu, da će 
biti ne samo pastir slovesnoga stada nego da će i ime njegovo postati slavno po svoj zemlji 
zbog velikih vrlina njegovih i svetosti. Pritom govoraše: ʺMnogi će jelini i varvari, naučeni 
njime,  ostaviti  pradedovske  zablude  i  obratiti  se  k  Bogu,  i  Bog  će  se  proslaviti  preko 
njegaʺ. 

Prepodobni Markel beše toliko smiren, da se nije libio pasti manastirsku magarad, i bratija 
ga  jedva  umoliše  da  prestane  pasti  beslovesnu  stoku  on,  koji  je  dostojan  biti  pastir 
slovesnome stadu. 

No ne prođe mnogo vremena i ava Jovan otide ka Gospodu, i blaženi Markel bi postavljen 
za igumana obitelji Neuspavljivih. I beše on veoma milostiv prema ništima, hraneći svaki 
dan mnoštvo gladnih. I Bog pomagaše njegovom dobrom služenju: jer kao što On nekada 
umnoži pet hlebova i dve ribe te nahrani pet hiljada ljudi (Mt. 14, 16‐21), tako i u obitelji 
Markelovoj mala količina hrane se nevidljivo i čudesno umnožavaše, te je bilo dovoljno ne 
samo za bratiju nego i za svakodnevno ishranjivanje mnoštva ništih i stranaca, kao što će 
se videti iz daljeg kazivanja. 

Slovesno stado prepodobnog Markela se uveličavaše, i broj bratije svakodnevno rastijaše. 
Za  tako  veliki  broj  duhovnih  ljudi,  koji  se  sabraše  oko  prepodobnog  Markela  zbog 
njegovih vrlina, behu potrebne veće stambene prostorije, veći hram za molitvu, veće zalihe 
hrane i drugih potreba neophodnih za čovečiji život; a blaženi Markel u to vreme ove beše 
utrošio Na ishranjivanje ništih. Međutim Bog, na koga prepodobni beše položio svu svoju 
nadu, ne ostavi sluge Svoje i snabde ih potrebnim na sledeći način. 
7
Bejaše  neki  čovek  po  imenu  Faretrije  koji  posedovaše  ogromna  bogatstva.  Zavolevši 
pobožni  život,  on  dođe  k  prepodobnom  Markelu  vodeći  sa  sobom  svoja  dva  sina,  dva 
mala dečaka, i moljaše da ga primi za monaha. I pokloni on manastiru sva svoja bogatstva. 
I  bi  on  obučen  u  monaški  čin  sa  obadva  sina  svoja.  Od  poklonjene  pak  imovine  njegove 
najpre  bi  sazidana  nova,  kamena  crkva,  prekrasna  i  ogromna,  zatim  sva  ograda 
manastirska  bi  preuređena,  i  podignuto  mnoštvo  novih  kelija  a  stare  kelije  biše 
obnovljene. Pored toga, bi ustrojena i vrlo velika bolnica, takođe i gostoprnjmnica, i ostale 
potrebne  zgrade.  Hrana,  odeća  i  ostale  potrebe  biše  nabavljene  za  manastir  takođe  iz 
sredstava  poklonjenih  Faretrijem.  Tako  Bog  Promislitelj  dodade  sve  ovo  onima  koji  ištu 
najpre carstva Božijega i pravde njegove (Mt. 6, 33). 

Slava  o  prepodobnom  Markelu  i  o  ustanovljenom  u  njegovoj  obitelji  neprestanom 

slavoslovljenju Boga raznese se na sve strane. I mnogi se ugledahu na taj ustav, i uvođahu 
ga  u  svoje  manastire,  uzimajući  sebi  nastavnike  od  prepodobnoga.  I  kao  što  iz  Edema 
isticahu  reke,[10]  tako  i  iz  obitelji  Markelove  izlažahu  i  rasprostirahu  se  po  svima 
manastirima, što behu u raznim zemljama i gradovima, ustavi i običaji monaškoga života i 
neprestanoga  crkvenoga  bogosluženja.  V  svakom  manastiru  igumani  behu  monasi  iz 
obitelji  prepodobnoga  Markela  i  svuda  se  držaše  poredak  ʺObitelji  neuspavljivihʺ,  jer 
blaženi  Markel  beše  činonačalnik,  arhimandrit,  zakonodavac  i  upravitelj  svih  tih 
manastira.  I  po  proročanstvu  spomenutog  Makedonija  prozorljivog,  mnogi  se  od  jelina  i 
varvara, pod rukovodstvom prepodobnoga Markela, obraćahu od zablude neznabožačke 
k  istinitome  Bogu.  I  umnožavahu  se  sve  više  i  više  horovi  zemnih  angela  koji  dan  i  noć 
slavoslove Boga. 

No već je vreme da spomenemo i neka čudesa prepodobnoga Markela. 

Neka  tri  episkopa  behu  od  varvara  odvedeni  u  ropstvo.  A  kad  se  oslobođeni  ropstva 
vraćahu  doma,  put  ih  vođaše  pored  obitelji  prepodobnoga  Markela.  Oni  svratiše  k 
prepodobnome. On ih s ljubavlju primi i odmori. A  kad se oni  spremiše da  nastave  svoj 
put,  prepodobni  htede  da  im  kao  vrlo  ubogim  ljudima  da  nešto  za  usput.  Dozvavši 
ekonoma koji se zvao Julijan, on ga upita koliko u riznici ima para. Ovaj odgovori: Deset 
srebrnika.  ‐  Prepodobni  onda  naredi  da  se  sav  taj  novac  da  ubogim  episkopima.  Ali 
ekonom  ode  i  dade  svakome  episkopu  samo  po  jedan  srebrnik,  a  ostalo  zadrža  za 
manastirske potrebe. Providevši to duhom, prepodobni dozva ekonoma i zapovedi mu da 
neizostavno  i  ostale  srebrnike  da  episkopima.  Ekonom  ode  i  dade  im  još  po  dva.  Tako 
njima dade svega devet srebrnika, a deseti zadrža za prosjake koji su svakodnevno dolazili 
u manastir. 

Posle toga jedan bogoljubiv čovek, pobuđen Duhom, dođe k prepodobnome i dade mu za 
manastirske  potrebe  devedeset  talanta[11]  zlata.  Prepodobni  Markel  prizva  ekonoma 
Julijana  i  sa  gnjevom  izobličavaše  njegov  tvrdičluk  i  govoraše:  Eto,  Bog  je  hteo  da  nam 
rukom ovog pobožnog čoveka pošalje sto talanta. Ali pošto si ti, pogazivši moje namere, 

8
zadržao  jedan  srebrnik,  to  nas  je  naš  opšti  Promislitelj,  koji  je  hteo  da  nam  stostruko 
uzvrati,  lišio  deset  talanta.  ‐  Postiđeni  ekonom  pade  k  nogama  svetiteljevim  moleći  za 
oproštaj. 

Prepodobni  imađaše  i  blagodat  isceliteljnu.  Tako,  on  jednim  dodirom  isceli  monaha 
Elpidija,  koji  u  ustima  imađaše  opaku  ranu.  Isto  tako  on  svojim  dodirom  isceli  monaha 
Stefana koji je silno patio od teške stomačne bolesti i već smatrao da mu više nema života: 
svetitelj  ga  isceli  dodirnuvši  mu  stomak  i  kičmu.  A  kada  se  razbole  spomenuti  ekonom 
Julijan,  i  već  beše  na  samrti,  prepodobni  mu  podari  dvostruko  isceljenje  ‐  duševno  i 
telesno:  najpre  ga  usavetova  da  ne  prekršuje  zapovesti  igumanove  i  da  se  ne  uzda  u 
vremensko bogatstvo nego da se oslanja na Boga koji se podjednako stara o svima. I tako, 
izlečivši mu dušu, on ga isceli i od telesne bolesti. 

Treba  ispričati  i  još  jednu  čudesniju  stvar.  Jedan  Jevrejin  paćaše  od  neizlečive  bolesti: 
imađaše  na  telu  smrdljive  rane.  Kada  postade  očigledno  da  tu  sva  lekarska  nauka  i 
iskustvo ne pomažu Iišta, i bolesnik izgubi nadu na izlečenje, on onda kao poslednjoj nadi 
pribeže  k  prepodobnom  Markelu,  tom  brzom  i  besplatnom  lekaru.  Prepodobni  upita 
Jevrejina o veri, i kada doznade za njegovo zloverje reče mu da ne može dobiti isceljenje 
dok se prethodno ne odrekne svoga zloverja i ne primi hrišćansku veru. Jevrejin obeća da 
će  odmah  postati  hrišćanin  čim  dobije  isceljenje.  Snishodeći  njegovoj  molbi,  starac  isceli 
bolesnika molitvom; i isceljeni odmah primi hrišćansku veru. No ne prođe ni četiri dana, a 
Jevrejin se ponovo vrati svome zloverju. Ali, njemu se povrati i njegova pređašnja bolest; 
kao  što  za  verom  posledova  isceljenje,  tako  i  za  odstupništvom  ‐  pređašnja  bolest. 
Primoran,  on  i  protiv  svoje  volje  ponovo  dođe  k  svetitelju,  ponovo  se  odreče  svoga 
zloverja i prisajedini pobožnosti, i moljaše nezlobivog oca za milost. Dobivši po drugi put 
isceljenje, on se opet kao svinja povrati u kaljugu[12] i opet ga postiže još strašnija bolest. 

Šta  onda  uradi  ovaj  nesrećnik?  On  opet  bestidno  pribeže  k  svetitelju.  I  tako  se  to 
ponavljaše  mnogo  puta.  Najposle  prepodobni  mu  reče:  Znaj,  čoveče,  ti  obmanjuješ  ne 
mene nego Hrista, jer te isceljujem ne ja nego Hristos, i ti ne možeš sakriti pred Njegovim 
svevidećim  okom  zloverje  srca  ovog,  poštujući  Ga  usnama  a  srcem  daleko  stojeći  od 
Njega,[13] rečima ispovedajući pravoverje a delima držeći svoje pređašnje zloverje. Nego 
hajde:  odbacivši  svaku  obmanu  i  lukavstvo,  obrati  se  svim  srcem  ka  Hristu,  pa  ćeš  se 
odmah  isceliti  ne  samo  telom  nego  i  dušom.  ‐  No  bedni  i  bezumni  Jevrejin  odgovori 
svetitelju: Ma šta me snašlo ja ću trpeti, ali veru otaca nikada ostaviti neću. 

Čuvši to, prepodobni se ćutke udalji od njega, a Jevrejin, kada odmače malo od svetiteljeve 
obitelji,  iznenada  pade  na  putu,  i  postade  mrtav  telom  i  dušom.  Doznavši  za  to,  blaženi 
otac zaplaka, i reče: ʺNemoj kušati Gospoda Boga svogaʺ (Mt. 4, 7; 5 Mojs. 6, 16). 

No da se opet vratimo na isceljivanje bolesnika od strane prepodobnoga. ‐ Čovek neki po 
imenu  Kir,  koji  docnije  postade  veliki  u  monaškom  životu  i  mnogima  bi  obrazac  vrlina, 
pre primanja monaštva raspolagaše ogromnom telesnom snagom i bejaše veoma iskusan i 
9
vičan u borbi. Neočekivano, po dopuštenju Božjem, đavo ga porazi gnojavim ranama od 
nogu do glave, kao nekada Jova, i istrule na njemu ne samo sva koža nego i telo i žile, te se 
viđahu  samo  nage  kosti.  Patnje  ovoga  čoveka  behu  toliko  strašne,  da  ih  je  nemoguće 
opisati. I njega ne mogahu izlečiti nikakvi lekovi ljudski, jedino Božanski, koje on i dobi od 
svetog  Markela.  Jer  kada  bolesnik  pribeže  k  njemu,  i  sa  suzama  ga  zamoli  za  isceljenje, 
blaženi  odmah  podiže  k  nebu  ruke,  i  po  običaju  satvori  usrdnu  molitvu  za  bolesnika. 
Zatim,  dodirujući  rukom  rane  njegove,  reče:  O,  dobri  čoveče!  ne  treba  da  te  ove  patnje 
nadvladaju,  i  ne  dolikuje  onome  koji  se  bori  sa  nevidljivim  neprijateljima  da  se  brine  o 
telu. Imaj nade, jer ako Svevišnjega izabereš sebi za pribežište, ove rane će pobeći od tela 
tvoga. 

Kada to svetitelj reče, bolest smesta ostavi toga čoveka. I meso na telu njegovom stade rasti 
vidljivo za sve ‐, slično onome što se opisuje u proroštvu proroka Jezekilja[14] ‐, kosti se 
pokrivahu, rane se mesom popunjavahu, žile se ispravljahu, zglobovi se učvršćivahu, koža 
se navlačaše preko celoga tela: i Kir, mimo svakog očekivanja, brzo postade zdrav. 

I davaše ugodnik Božji, blagodaću danom mu od Boga, čudesna isceljenja ne samo onima 
kojih  se  rukama  doticaše  nego  i  onima  koji  se  nalažahu  na  dalekom  rastojanju  od  njega. 
Tako,  supruzi  nekog  đakona  Evgenija  dođe  vreme  da  se  porodi.  Ali  se  ona  ne  mogaše 
poroditi;  pri  čemu  joj  nikakvu  pomoć  ne  behu  u  stanju  ukazati  ni  lekari  ni  babice.  Ona 
izgubi svest, i već beše na samrti; i sve obuze očaj, smatrajući da joj nema spasa. Tada muž 
njen  đakon  Evgenije  otrča  k  prepodobnome  Markelu,  pripade  k  nogama  njegovim,  sa 
suzama  ištući  pomoć  svetih  molitava  njegovih.  Prepodobni  se  pomoli  Gospodu,  i 
blagoslovivši hleb dade ga đakonu da ga što pre položi na grudima bolesnice. Čim to bi 
urađeno,  žena  odmah  rodi  dete,  i  oslobodi  se  bolova.  A  kada  se  rasvesti,  ona  stade 
raspitivati: Gde je monah što me oslobodi muka? Gde je onaj što me od smrti spase? ‐ A 
kad je upitaše, ko je taj monah i kakav izgleda, Ona opisa spoljašnji oblik i izgled javivšeg 
joj se monaha. Iz njenog opisa svi zaključiše da je to bio prepodobni Markel koji joj se javio 
i od smrti je izbavio. 

Svojim  ravnoangelnim  životom  blaženi  otac  Markel  postiže  takvo  savršenstvo,  da  zbog 
čistote  i  svetosti  duše  njegove  angeli  življahu  zajedno  s  njim.  Sergije,  iguman  jednoga 
manastira na reci Eufratu, pošto je mnogo slušao o prepodobnom, dođe da ga vidi. I vide 
Neuporedljivo  više  od  onoga  što  su  mu  pričali  o  blaženom  Markelu.  Jer  jednom  njih 
dvojica stajahu zajedno na molitvi; i kada prepodobni Markel činjaše metanije, Sergije vide 
gde dva svetla angela pridržavaju sa obe strane svetitelja i podižu ga sa zehmlje, a lice mu 
u vreme molitve sija kao munja. Videvši to, Sergije sav ceptijaše od straha, i duša mu od 
užasa umalo ne napusti telo. 

I drugim velikim ocima Bog takođe davaše otkrivenja o ugodniku Svom Markelu. Jelisej, 
iguman Deskoga manastira, željaše da vidi svetitelja i da sazna o njegovom životu; i kada 
se on moljaše o tome Bogu, Gospod mu u viđenju pokaza Markela onakva kakav je bio po 

10
spoljašnjem  izgledu,  i  otkri  mu  visinu  njegovih  vrlina.  To  Jelisej  kasnije  ispriča  učeniku 
svetoga Markela Petru, kada je ovaj bio kod njega. 

Gavdiolu, igumanu manastira u gradu Pompeji, kraj mora Evksinskog[15] bi otkriveno da 
je  Markelu  data  od  Boga  blagodat,  ravna  blagodati  zakonodavca  Mojsija.  Gavdiol 
posvedoči  to  Talasiju,  učeniku  prepodobnog  Markela.  Zaista,  prepodobni  imađaše 
proročku blagodat,  jer  što  on  kome  proreče, to  se  i  zbivaše. Jednom dođe k njemu  jedan 
episkop velika tvrdica. Blaženi zatraži od njega u zajam dva dukata, da ih razda ništima. 

No  episkop  ga  odbi  i  ne  dade  mu,  rekavši  mu  da  nema.  Tada  mu  prepodobni  proročki 
reče:  Uskoro  ni  svoga  tela  imati  nećeš,  jer  će  ga  grob  primiti,  a  zlato  tvoje  pripašće 
manastirskoj bratiji. ‐ Tako i bi. Ne prođe ni dva dana a episkop umre, i njegova imovina 
bi predata obitelji prepodobnoga, saglasno njegovom proročanstvu. 

Prepodobni proviđaše ono što se na daljini događalo, da se događa u blizini. Tako jednom 
učenici  njegovi  putovahu  lađom  po  Evksinskom  moru  radi  manastirskih  potreba.  Na 
moru  nastade  velika  bura,  i  život  im  beše  u  smrtnoj  opasnosti.  Utom  im  se  prepodobni 
javi, i spase ih privevši ih blagopolučno u pristanište. A kad oni behu u gradu Ankiri,[16] 
jedan se od njih, po imenu Pavle, teško razbole, i monasi što behu s njim pomišljahu da ga 
ostave tamo. A on, uzdahnuvši iz dna duše, sa suzama zavapi: ʺOče Markele, gde su tvoje 
molitve? Ti si me predao Bogu, a ja evo ginem; i što je najbolnije, ginem izvan tvoga stada i 
daleko od moje bratije!ʺ 

Tako sa suzama govoraše bolesnik u gradu Ankiri, i prepodobni u obitelji ču njegov plač i 
jadikovanje,  i  reče  svome  učeniku  Kesariju  da  se  jedan  od  poslate  manastirskim  poslom 
bratije  nalazi  u  tuzi  i  bolesti.  Ustavši,  on  se  pomoli  za  njega,  i  Pavle  tog  časa  ozdravi. 
Kesarije pak zabeleži taj dan i čas, pa kad se bratija vratiše, pokaza se da je Pavle ozdravio 
u Ankiri u onaj čas kada se sveti otac, provideći njegovu bolest, pomoli za njega Gospodu. 

Jednom  Bog  kazni  zemlju  velikom  glađu.  Starešina  manastirske  žitnice  Malh  dođe  k 
prepodobnome i obavesti ga da su sa žitom već pri kraju i da će hleba imati jedva za deset 
dana. Idi, odgovori mu svetitelj, i vrši svoje poslušanje, i nizašta ne brini. 

Držeći da se ava nada da će im odnekuda biti doneseno žito u izobilju, Malh produži po 
običaju davati iz žitnice žito ne samo za potrebu bratije nego i ubogama. A kad prođe pet 
dana, i u žitnici beše ostalo još vrlo malo žita, Malh opet dođe k avi i izvesti ga o tome. No 
ava  ga  i  ovoga  puta  odasla  da  vrši  svoje  poslušanje,  naređujući  mu  da  nizašta  ne  brine. 
Nakon dva dana u žitnici ne ostade ništa više, i Malh sav smućen dođe k avi. Prepodobni 
ustade, ode k žitnici, i naredi Malhu da je otvori. A Malh sa zakletvom uveravaše avu da 
ni jednoga zrna ostalo nije, i da nema zašta da otvara žitnicu. Ali je ipak otvori. I gle, Malh 
ugleda žignicu punu raznovrsnog žita, i prepade se; a prepodobni ga ukori za neverje. I od 
toga vremena žitnica ne osiromaši dok ne minu glad: jer koliko žitar trošaše za jedan dan, 
on sutradan opet nalažaše žitnicu punu kao da juče ni davao nije. Na taj način prepodobni 

11
prehrani za vreme gladi ne samo bratiju nego n veliko mnoštvo ništih i ubogih, stranaca i 
došljaka. Divna su sva ova dela Gospodnja, izvršena ugodnikom Njegovim Markelom, no 
evo još čudesnijih. 

Neki  Pavle,  ‐  ne  Onaj  o  kome  je  maločas  bilo  reči  ‐,  monah  u  drugoj  obitelji,  smrtno  se 
razbole,  i  posla  svetitelju  molbu  pozivajući  ga  da  dođe  k  njemu.  Kada  poslanik  dođe 
obitelji  Markelovoj,  on  zateče  prepodobnog  oca  Markela  gde  razgovara  o  crkvenim 
dogmatima  sa  episkopom  Halkidonskim.[17]  I  svetitelju  beše  nemoguće  da  pođe  k 
bolesniku pre no što završi svoj razgovor sa episkopom o crkvenim poslovima. No za to 
vreme  bolesnik  umre.  I  kada  prepodobni  stiže  tamo,  on  zateče  da  je  nad  pokojnikom 
izvršeno sve što je propisano, i već ga iznošahu radi sahrane. A sveti otac Markel, čovek 
velike  vere,  podiže  k  nebu  svoje  telesne  i  duševne  oči,  i  kao  što  imaše  običaj  usrdno  se 
pomoli Bogu u tajnoj klijeti srca svog, i metnu ruku svoju na mrtvaca. A neki od prisutnih 
podsmevahu se u mislima, govoreći: Što ovaj starac ne veruje da je brat koji leži mrtav, i 
proverava rukom? 

Dok oni tako pomišljahu, a svetitelj rukom dodirivaše pokojnika, mrtvac izneNada ožive, 
pa  se  podiže,  i  sedeći  na  odru  poče  govoriti.  Sve  prisutne  spopade  užas  i  trepet  od 
strašnog  čuda  ovog,  a  prepodobni  im  zapreti  da  nikome  ne  govore  o  tome.  No  veličina 
Božija i tako ogromni darovi Božiji u prepodobnome, ne mogahu se utajiti. 

A  šta  da  rečemo  o  sili  i  vlasti  velikoga  oca  koje  on  imađaše  nad  đavolima?  Molitvama 
svojim prepodobni izgonjaše đavole iz ljudi, kao što veliki vetar vitla i razvejava prašinu. 
Jednom  dovedoše  k  prepodobnome  četiri  đavoimana,  koji  ljuto  mučeni  od  đavola 
vapijahu  k  svetitelju:  Zapovedi  nam  da  izađemo,  jer  ti  imaš  vlast  nad  nama!  ‐  Međutim 
svetitelj  ćutaše,  pa čak i ne gledaše  na  njih, nego se samo  moljaše  u  sebi  Bogu, govoreći: 
ʺGospode,  pomiluj  stvorenje  Tvoje!ʺ  ‐  Jer  njemu  beše  poznata  vražija  prepredenost: 
ovakim lukavim rečima svojim đavoli su hteli da ga uvuku u visokoumlje. I dok svetitelj 
tako ćutaše đavoli iziđoše, pobeđeni njegovim smirenjem. 

Ali, ko će podrobno ispričati o čudesima prepodobnog opa našeg? Ko će izmeriti blagodat 
Božiju što je u njemu? Ko će rečju izraziti njegovu veliku i nepokolebljivu veru, kojom on 
mogaše  tvoriti  tako  velika  dela?  Nedostaće  vremena  da  se  to  ispriča.  Evo  nekoliko  od 
bezbrojnih čudesa njegovih, dovoljno na duhovnu korist nama i na proslavljenje divnog u 
svetima Svojim Boga. 

Jednom  se  u  Carigradu  dogodi  veliki  požar,  i  goraše  u  plamenu  sav  grad,  kažnjavan 
Bogom  za  grehe  žitelja  njegovih.  I  nikako  ne  beše  moguće  ugasiti  neugasivu  silu  ognja, 
koji  kao  strahovita  oluja  gutaše  sve  i  pretvaraše  sve  u  pepeo.  I  već  ne  beše  nade  da  se 
makar  jedna  kuća  sačuva  čitava  od  požara,  pošto  sav  grad  beše  obuzet  plamenom 
odasvud.  Saznavši  za  to,  prepodobni  Markel  stade  na  molitvu  podigavši  ruke  k  nebu,  i 
lijući suze iz očiju. I odmah oganj prestade da se širi dalje, i spase se polovina grada; jer se 

12
sva  ognjena  sila  iznenada  ugasi  suznim  kapljama  prepodobnoga,  kao  nekim  prevelikim 
kišama. 

Posle  toga  dogodi  se  ovo.  Neki  velmoža  Ardavurije,  sin  Asparov,  surov  po  naravi  i 
arijanac po veri, razgnjevi se na jednoga od svojih potčinjenih, po imenu Jovana, i htede da 
ga  ubije.  A  Jovan,  nemajući  gde  da  se  sakrije,  pobeže  u  obitelj  prepodobnoga  Markela. 
Ardavurije saznade za to i posla robove svoje Da ga uzmu, ali im ga prepodobni ne dade. 
Velmoža  ponovo  posla  robove  k  Markelu  sa  molbom,  a  ujedno  i  sa  pretnjom,  da  mu 
smesta  preda  Jovana,  ali  prepodobni  i  ove  odasla  prazne.  Tada  razgnjevljeni  Ardavurije 
posla naoružane vojnike, da Jovana silom izvuku iz manastira, a mačem pobiju sve koji im 
se budu protivili. I kada vojnici sa oružjem ʺna gotovsʺ opkoliše manastir sa namerom da 
zauzmu manastirske odbrambene zidove, bratija odoše k svetitelju i brižno ga moljahu da 
Jovana preda vojnicima, da zbog njega ne bi izginuli i oni Nevini. Međutim prepodobni ne 
posluša ni bratiju, jer beše veoma milosrdan i ne htede nevina čoveka predati ljudima na 
smrt.  A  sam  pribeže  duhovnom  oružju,  sili  časnoga  krsta;  ogradivši  sebe  njime,  on  sam 
iziđe  k  vojnicima.  I  odmah  sve  vojnike  spopade  silan  strah:  jer  oni  ugledaše  krst  koji  je 
sijao  kao  sunce,  i  oko  njega  veoma  veliki  oganj,  munje  i  gromovi.  Prestravljeni,  vojnici 
pobacaše oružje, pa u užasu pobegoše k onome koji ih je poslao. A kad Ardavurije ču to, 
prepade se i sam, pa ukroti svoj gnjev i oprosti Jovanu. 

Pošto su ovde spomenuti Ardavurije i njegov otac Aspar, neće biti naodmet da ispričamo i 
njihov  kraj, o  kome bi otkriveno  prepodobnome. Aspar, poreklom Got,  bejaše prvi  posle 
cara  po  značaju  i  moći,  i  imađaše  pod  sobom  svu  grčku  vojsku.  On  imađaše  dva  sina: 
starijeg Ardavurija i mlađeg Patrikija. U mnogim stvarima on beše protivan caru, i sa svim 
domom  svojim  potajno  neprijateljstvovaše  protiv  carskog  doma;  a  kao  arijanac,  Aspar 
činjaše  mnoga  zla  Crkvi  Hristovoj,  jer  mnogo  pomagaše  arijance  i  kinjaše  pravoslavce. 
Blagočestivi pak i hristoljubivi car Lav,[18] nazvan Veliki, bejaše krotak i bogobojažljiv, i 
trpljaše  Aspara  do  izvesnog  vremena,  delimično  iz  nezlobivosti  svoje,  a  delimično  stoga 
što  sva  vojna  sila  grčka,  u  kojoj  tada  beše  mnoštvo  arijanaca,  beše  odana  Asparovom 
domu, i slušaše ga. Tom zločestivom domu bi suđeno da ubrzo bude uništen i istrebljen. O 
tome prepodobni Markel imade u snu ovakvo viđenje: lav se boraše sa zmajem; ali zmaj, 
ogromne veličine, bijaše lava repom i nadvlađivaše; nadvlađivani lav tugovaše, i obilažaše 
oko zmaja, uzaman, pošto ne beše u stanju da mu pričini nikakvo zlo. Zatim obojica, i lav i 
zmaj,  zamoreni  borbom  legoše  da  se  odmore.  Posle  kratkog  odmora,  lav  prikupi  svu 
snagu,  i  iznenada,  kao  skočivši  iz  sna,  jurnu  na  zmaja  sa  velikom  jarošću,  i  pobedi  ga 
tresnuvši ga o zemlju. 

Na osnovu ovog viđenja ava Markel proreče da će Aspar poginuti od cara sa svim domom 
svojim: jer viđeni lav praslikovaše cara Lava, a veliki zmaj ‐ Aspara, koji zaista beše zmaj 
koji  zloverjem  arijanskim  ujeda  i  povređuje  pravoslavlje.  Ovo  viđenje  i  proročanstvo 
uskoro se zbiše. Blagočestivi car Lav, željaše po svojoj milostivosti i dobroti da pomiri sa 
sobom  Aspara  i  sinove  njegove,  i  da  ih  od  neprijatelja  načini  sebi  prijateljima;  i  usto  se 

13
staraše da ih privede pravoslavnoj veri. Zato on svoju kćer Ariadnu obruči mlađem sinu 
Asparovom Patrikiju, sa namerom da njega, svoga zeta, ostavi posle sebe kao cara, pošto 
nije imao sina. Ali u blagočestivom narodu nastade negodovanje: svi se uplašiše da Crkva 
Hristova  ne  bude  potpuno  unižena  klevetama  i  zloćom  arijanaca,  pošto  zet  carev  beše 
arijanac. I sa tog razloga svi pravoslavni, sabravši se sa episkopima i sveštenicima i uzevši 
sa sobom svetoga starca Markela, otidoše k caru na ipodrom[19] i rekoše mu: da ne uzvodi 
na carski presto jeretika, nego da se carev zet ili odreče arijanske jeresi, ili, ako to neće da 
učini, da mu se ne daje carsko dostojanstvo. 

Stišavajući narod, car Lav obećavaše da će na svaki način zeta privesti pravoslavlju. Iako 
se  zet,  premda  iz  lukavstva,  prisajedini  pravoslavlju,  ipak  negodovanje  u  narodu  ne 
prestajaše. U to vreme otkri se Asparova zloća i zavera, da se on ne samo domogao carske 
krune,  nego  je  zajedno  sa  svojim  sinovima  tražio  carevu  glavu  i  nameravao  ubiti  cara. 
Zbog  toga  sav  narod  ustade  protiv  Asparova  doma,  ne  trpeći  takvu  podlost  njegovu,  i 
iskaše da ga na svaki način pogubi. No Aspar, pobojavši se pobeže sa sinovima svojim u 
Halkidon,  i  zatvori  se  u  crkvi  svete  velikomučenice  Efimije,  pri  čemu  mnoštvo  vojnika 
stajahu oko crkve osiguravajući mu bezbednost. No posle pomirljivih reči carevih on iziđe 
otuda i vrati se u Carigrad. Uskoro zatim Aspar i njegov sin Ardavurije biše, po naređenju 
carevom, ubijeni od Zinona; a carev zet Patrikije bi poslat u zatočenje; obručnica mu pak 
careva ćerka Ariadna bi udata za Zinona, koji kasnije, po smrti cara Lava, stupi na carski 
presto.[20] Tako se istrebi bezbožni rod Asparov, pobeđen Lavom, saglasno proročanstvu 
svetog Markela. 

No,  vratimo  se  opet  prepodobnom  Markelu.  Kada  narod  sa  episkopima  i  prezviterima, 
kao  i  sa  prepodobnim  Markelom:  iđaše  k  caru  Lavu  na  ipodrom,  onda  se  mnogi  od 
verujućih udostojiše videti gde angeo Božji, u obliku prekrasnog mladića, obučenog u belu 
odeću i opasanog zlatnim pojasom, ide sa svetim Markelom i pridržava ga ispod ruke; a to 
oni gledahu za sve vreme dok on iđaše s narodom na ipodrom i kada se vraćaše natrag, 
sve do same manastirske kapije. Dovevši ga do kapije, angeo postade nevidljiv. 

Iz  ovoga  se  jasno  vidi  koliko  blaženi  otac  naš  Markel  beše  mio  Bogu,  te  mu  On  šiljaše 
angele Svoje da mu služe: da ga vode i čuvaju na putu. I zbivahu se na njemu reči Svetoga 
Pisma:  Angelima  svojim  zapoveda  za  tebe  da  te  čuvaju  na  svima  putevima  tvojim.  Na 
ruke će te uzeti da gde ne zapneš za kamen nogom svojom (Psal. 90, 11). 

Pošto provede šezdeset godina u monaškom podvigu, prepodobni otac naš Markel približi 
se blaženoj končini svojoj. Sve dane života svog on provede bogougodno. I izjednači se s 
prorocima  ‐  prozorljivošću,  s  patrijarsima  ‐  verom  i  nepokolebljivim  uzdanjem  u  Boga,  s 
mučenicima ‐ svakodnevnim umrtvljavanjem tela. On se upodobi Mojsiju bogoviđenjem i 
blagodaću;  on  beše  ravan  Davidu  ‐  po  krotosti,  Petru  apostolu  ‐  po  revnosti,  Jovanu 
Bogoslovu ‐ po devstvenosti i bogoslovlju, i svima apostolima ‐ po blagodati isceljenja. Jer 
on beše svima izvor isceljenja i reka čudesnih dobročinstava. Kada prepodobni ležaše na 

14
odru bolesti, mnoštvo monaha okružavahu ga i plakahu. Meću njima beše neki, po imenu 
Lukijan,  roda  velmožskoga,  koji  prezrevši  sve  svetovno  stupi  u  monaštvo,  i  uspe  u 
vrlinama  više  od  drugih;  plačući  potresnije  od  drugih,  on  moljaše  svetitelja  da  ga  on  ‐ 
krmanoš  ne  ostavlja  bez  sebe  na  moru  zemaljskoga  života  da  se  zlopati  usred  valova 
iskušenja,  nego  da  ga  uzme  sa  sobom.  Pogledavši  na  njega,  prepodobni  reče:  Ne  boj  se, 
čedo, jer ćeš uskoro po mom odlasku i ti poći za mnom. 

Iz okolnih manastira slegoše se igumani i bratija, a iz carskoga grada episkopi i velmože 
da posete bolesnika, i da se oproste s njim. Prepodobni svakome davaše potrebnu pouku, i 
mnogo razgovaraše s njima o stvarima korisnim po dušu i o večnom životu. Zatim on im 
naloži da ga za kratko vreme ostave sama, praveći se kao da hoće malo da odspava. Kada 
svi  iziđoše,  on  zaspa  blaženim  i  večno  mirnim  snom,  predavši  svetu  dušu  svoju  u  ruke 
Božije.[21]  I  bi  česno  sahranjen  u  crkvi  koju  sam  podiže.  A  blaženi  Lukijan  neodstupno 
plakaše na njegovom grobu; i  u peti  dan  njemu  se prepodobni  javi u  viđenju,  i reče  mu: 
ʺZašto tuguješ? Zar ne veruješ da sam umolio za tebe Boga, i da ćeš brzo biti sa mnom?ʺ 

U  treći  dan  posle  ovog  viđenja  Lukijan  se  upokoji  o  Gospodu,  nadživevši  svoga  oca  i 
učitelja  osam  dana.  Tako  prepodobni  Markel  i  po  prestavljenju  svom  ispuni  svoje 
proročanstvo,  uzevši  brzo  za  sobom,  kao  što  obeća,  ljubljenog  učenika  svog  Lukijana.  I 
blaženi  otac  naš  Markel,  sa  svetima  sa  kojima  se  izjednači  po  vrlinama,  predstade 
Svetijemu od svih svetih ‐ Gospodu svome u večnoj radosti i veselosti, kojih i mi neka se 
udostojimo  molitvama  njegovim,  a  blagodaću  Gospoda  našeg  Isusa  Hrista,  kome  slava 
vavek. Amin. 

  

  

ŽITIJE PREPODOBNIH OTACA NAŠIH 

MARKA PEŠTERNIKA i TEOFILA PLAČLjIVOG 

  

VREME kada se podvizavao ovaj blaženi Marko ističe se slavnim događajem: prenošenje 
česnih  moštiju  prepodobnog  oca  Našeg  Teodosija  iz  peštere  u  svetu  veliku  crkvu.[22] 
Primivši  sveti  angeleki  monaški  lik,  blaženi  Marko  se  nastani  u  pešteri  i  življaše  u  njoj. 
Kopajući u pešteri rukama svojim mnoga udubljenja ne samo radi vežbanja u molitvi,[23] 
nego i radi sahranjivanja preminule bratije, on iskopanu zemlju iznošaše na svojim leđima. 
Tako se truđaše on neprestano u ovom bogougodnom poslu, očekujući veliku nagradu na 
nebu, a ne želeći primati nikakvu nagradu na zemlji: jer kada bi ga ko primorao da ljubavi 
radi primi što  god  za svoj  trud, on je to  odmah davao ubogima. Osim toga  blaženi stavi 
sebi oko pasa lance koje nošaše u toku celog života svog, provodeći dan i noć u molitvi. Sa 
neprestanom  molitvom  blaženi  Marko  sjedinjavaše  i  strogi  post,  pošto  je  sam  Gospod 

15
sjedinio  post  sa  molitvom  (Mt.  17,  21).  Stoga  prepodobni  čak  i  vodu  pijaše  na  meru  iz 
bakarnog krsta, koji je iznutra bio šupalj. 

Na taj način prepodobni Marko konačno pobedi iskonskog neprijatelja roda ljudskog koji 
ʺželi  protiv  duhaʺ  (Gal.5,  17),  umrtvi  telo  svoje:  ne  samo  dobrovoljnim  zatvoreništvom, 
nego  i  trudom  i  okovima,  nespavanjem  i  glađu;  ne  samo  usamljeničkim  molitvenim 
tihovanjem u mračnoj pešteri, nego i kopanjem zemlje, i opasivanjem lancima, i bdenjem i 
postom. Prebivajući u angelskom liku, blaženi otac Marko pokaza se kao bestelesan, i nije 
se  bojao  smrti;  naprotiv,  smrt  se  bojaše  glasa  njegova  kao  trube  arhangelske.  Jer 
prepodobni  otac  naš  Marko  dobi  od  Boga  takvu  silu  čudotvorstva,  da  i  mrtvi  slušahu 
njegova naređenja, što je i posvedočeno mnogobrojnim čudesima. 

Jednom  kada  on  po  običaju  kopaše  grob,  iznemože  od  silnog  rada  i  ostavi  grob  tesan  i 
nedovoljno  dubok.  No  utom  umre  jedan  monah  koji  je  dotle  bolovao,  i  pošto  ne  beše 
drugog mesta za sahranu, bratija ga donesoše u pešteru i jedva smestiše u tesni grob što ga 
Marko  beše  iskopao.  Tada  bratija  stadoše  roptati  na  Marka  što  zbog  tesnoće  groba  ne 
mogoše  kako  valja  položiti  pokojnika  i  preliti  ga  jelejem.  A  pešternik  im  se  svima  sa 
smirenjem klanjaše, i govoraše: Oprostite mi, oci, usled iznemoglosti ne dovrših grob. ‐ No 
oni  produžiše  još  jače  sa  prebacivanjem  i  prekorima.  Tada  blaženi  reče  mrtvacu:  Brate, 
pošto  je  mesto  tesno,  pomakni  se  sam,  pa  uzmi  jelej  i  prelij  sebe.  ‐  Mrtvac  pruži  ruku,  i 
podigavši se malo uze jelej i preli sebi krstoliko lice i prsa, pa ponovo vrati sudić, a sam na 
očigled svih leže udobno i umre. ‐ Od ovog čuda sve obuze užas i trepet. 

Drugom prilikom dogodi se da jedan brat posle dugog bolovanja umre. Jedan od njegovih 
prijatelja  otre  ga  po  običaju  sunđerom,  pa  ode  u  pešteru  želeći  da  vidi  mesto  gde  će  biti 
položeno  telo dragog mu prijatelja, i upita  o tome blaženog pešternika Marka. A blaženi 
mu odgovori: Idi, reci bratu, da pričeka do sutra izjutra, dok iskopam za njega grob, i tada 
će on otići  u pokoj večnoga života. ‐ Oče, uzvrati na to brat pešterniku, ja već sunđerom 
otreh njegovo mrtvo telo; a kome bih ja rekao to što mi naređuješ? ‐ Prepodobni Marko mu 
ponovo  reče:  Ti  vidiš  da  grob  još  nije  gotov.  I  ja  tebi  govorim:  idi,  reci  umrlome  ovako: 
ʺPoručuje ti grešni Marko: brate, zadrži se ovde još ovaj dan, dok spremim za tebe grob, pa 
ću te izvestiti, i ti ćeš sutra otići k tvome žuđenom Hristu.ʺ 

Brat  posluša,  i  otišavši  u  manastir  zateče  svu  bratiju  gde  vrše  uobičajeno  opelo  nad 
pokojnikom. Tada on reče pokojniku: ʺBrate! Marko ti poručuje da grob još nije gotov za 
tebe; stoga pričekaj ovde do sutraʺ. ‐ Tek što on izgovori ove reči uz čuđenje svih, mrtvac 
otvori  oči,  i  duša  se  njegova  povrati  ne  govoreći,  samo  otvorenim  očima  gledajući.  A 
sutradan  izjutra,  onaj  isti  brat  ponovo  ode  u  pešteru  da  se  obavesti  da  li  je  grob  gotov. 
Sveti Marko mu reče: Idi, kaži oživelome: ʺPoručuje ti Marko: ostavi ovaj vremenski život i 
preći  u  večni;  predaj  duh  svoj  Bogu,  a  telo  tvoje  neka  bude  položeno  ovde  u  pešteri  sa 
svetim ocima; jer evo grob je gotov za tebeʺ. 

16
Brat, vrativši se, prenese poruku oživelome. Ovaj odmah sklopi oči svoje, predade duh u 
ruke Božije, i bi česno položen u pešteri u pripremljeni grob. I svi se zaprepašćeni divljahu 
ovom  preslavnom  čudu,  kako  rečju  blaženoga  ožive  mrtvac  i  ponovo  umre  po  reči 
njegovoj; i proslaviše Boga od sveg srca. 

Evo  drugog  čuda.  U  istom  Pečerskom  manastiru  behu  dva  brata,  Jovan  i  Teofil,  koji 
imađahu  veoma  srdačnu  ljubav  jedan  za  drugoga;  od  same  mladosti  svoje  oni  behu  u 
svemu  jednomisleni  i  s  podjednakom  revnošću  služahu  Bogu.  Oni  umoliše  blaženoga 
Marka da njima dvojici iskopa zajednički grob, i da ih u njemu sahrane kada im Gospod 
naredi  umreti.  Nakon  dugog  vremena  stariji  brat  Teofil  otputova  nekuda  manastirskim 
poslom. Utom mlađi Jovan, divno ugodivši Bogu, razbole se, i umre. I bi položen u pešteri 
u  pripremljeni  grob.  Kroz  nekoliko  pak  dana  Teofil  se  vrati  s  puta,  i  čuvši  za  smrt  brata 
Jovana, stade silno tugovati. I uzevši sa sobom nekolicinu od bratije, ode u pešteru, želeći 
da vidi na kom je mestu položen pokojnik. No ugledavši da je on položen u zajedničkom 
grobu na gornjem mestu, Teofil stade nagovarati i silno roptati na Marka, govoreći: Zašto 
si  ti  položio  njega  na  mome  mestu,  kada  sam  ja  stariji  od  njega?  ‐  A  smireni  pešternik 
klanjaše mu se govoreći: Oprosti mi, brate, sagreših. ‐ Zatim, obrativši se pokojniku, reče: 
Brate, ustani i ustupi to mesto tvom starijem bratu, a sam legni na donje mesto. 

I tog trenutka, na reč blaženoga mrtvac ustade i leže na donje mesto. Svi koji behu došli s 
Teofilom  videše  ovo  čudo,  i  spopade  ih  silan  strah  i  užas.  A  brat  koji  je  roptao  na 
blaženoga Marka, pade pred noge njegove, moleći za oproštaj i govoreći: Oče, ja sagreših 
pokrenuvši brata s mesta; molim te, naredi mu da ponovo legne na pređašnje mesto. ‐ No 
blaženi  mu  odgovori:  Sam  Gospod  uradi  tako  da  telo  ovoga  pokojnika  pokaza  koliku 
ljubav on ima prema tebi i posle smrti, potčinjavajući se tvome starešinstvu i prelazeći sa 
gornjeg  mesta  u  pripremljenom  vam  zajedničkom  grobu.  Gospod  uradi  tako,  da  bi 
prekratio neprijateljstvo koje je nastalo među nama zbog tvog roptanja, i da ti ne bi gajio 
zlobu prema meni. Vaskrsavati pak mrtve ‐ delo je Božije, a ja sam čovek grešan, i zato ne 
mogu  sam  od  sebe  bez  razloga  reći  ovome  pokojniku:  ustani  i  ponovo  legni  na  gornje 
mesto. Naredi mu ti, neće li poslušati tebe. A znaj i ovo: ne bi trebalo da ti više izađeš iz 
ove peštere, da bi odmah nasledio svoje starešinstvo, i ovoga časa bio pogreben ovde. Ali, 
pošto ti još nisi gotov za odlazak iz ovog sveta, idi, postaraj se oko spasenja svoje duše, i 
nakon malo dana bićeš donesen ovamo. 

Čuvši ovo, Teofil se veoma snuždi i uplaši, držeći da će se odmah srušiti i umreti, niti se 
nadaše da će živ stići do manastira. No s mukom došavši k sebi, on se vrati u svoju keliju, 
obuzet neutešnim plačem. Tada on razdade sve svoje stvari, a sebi ostavi samo košulju i 
mantiju.  I  svaki  dan  očekivaše  on  smrtni  čas,  i  niko  ne  mogaše  zaustaviti  njegov  gorki 
plač. A koji pokušavahu da ga uteše, oni ga samo na veće ridanje podsticahu. I ne mogahu 
ga tih dana nikako primorati da išti od hrane okusi; suze mu njegove behu hleb dan i noć. 
Jer  kada  je  nastupao  dan,  on  lice  svoje  suzama  umivaše,  i  govoraše:  Ne  znam  da  li  ću 
dočekati veče. ‐ A kada je nastupala noć, on opet suzama zamračivaše svetlost očiju svojih, 

17
i  govoraše:  Ko  zna  da  li  ću  dočekati  sutrašnji  dan!  Jer  mnogi,  ustavši  jutrom  od  sna,  ne 
dočekaše  veče,  niti  drugi  san  osim  smrti;  i  mnogi,  zaspavši  uveče,  ne  ustadoše  sa  svoje 
postelje.  A  kako  se  ja  mogu  nadati  da  ću  ostati  živ,  kada  sam  obavešten  da  za  kratko 
vreme imam umreti? 

I  neprestano  plačući  i  posteći  se,  on  se  stalno  moljaše  Gospodu  da  mu  Gospod  po 
neizmernom milosrđu svom podari vreme pokajanja. Radeći tako u toku mnogo godina, 
on toliko sasuši telo svoje, da su mu se kosti mogle izbrojati; i od mnogoga plača on izgubi 
očnji vid. 

Međutim,  prepodobni  otac  naš  Marko,  providevši  čas  odlaska  svog  ka  Gospodu,  pozva 
Teofila i reče mu: Oprosti mi, brate, što ti zadadoh tako tešku i dugotrajnu brigu i muku, i 
moli Boga za mene, jer evo ja već odlazim iz ovoga sveta. A ja, budem li stekao slobodu 
pred Gospodom, neću zaboraviti da molim za tebe Gospoda, da nas On obojicu udostoji 
gledati  presveto  lice  Njegovo,  i  tamo  ugledati  jedan  drugoga  i  boraviti  zajedno  sa 
prepodobnim  )cima  našim,  Antonijem  i  Teodosijem  Pečerskim.  ‐  Teofil  mu  kroz  plač 
odgovori:  Zašto me, oče, ostavljaš? Ili me uzmi sa sobom, ili mi ovde podaj progledanje. 
Znam ja  da  sam zbog  grehova  svojih imao u  pešteri  pasti mrtav pred tobom onoga  časa 
kada  ti  vaskrse  mrtvoga  brata.  Ali  radi  svetih  molitava  tvojih  Gospod  me  poštedi, 
očekujući moje pokajanje. I sada ti mi možeš podariti ono što od tebe molim: ili da s tobom 
otidem ka Gospodu, ili da progledam. 

Na  to  mu  prepodobni  Marko  odgovori:  Brate,  ne  tuguj  što  si  Gospoda  radi  oslepio 
telesnim očima, jer si duhovnim očima progledao na istiniti razum, i meni je milo što sam 
ja vinovnik takvog oslepljenja tvog. Ja ti predskazah smrt, sa željom da koristim duši tvojoj 
i da tvoje telesno visokoumlje privedem u smirenje: jer srce smireno i skrušeno (a ne ono 
koje se hvali starešinstvom) Bog neće odbaciti (Psal. 50, 19). Stoga nije ti potrebno da vidiš 
ovu  kratkotrajnu  svetlost,  nego  išti  od  Gospoda  da  ugledaš  slavu  Njegovu  u  večnoj 
svetlosti. I nemoj želeti smrt: jer ona će doći, makar ti i ne hteo. No evo ti znaka o tvome 
odlasku iz ovoga sveta ; na tri dana pred smrt progledaćeš, i tako ćeš otići ka Gospodu, i 
tamo ćeš ugledati svetlost neprolaznu i slavu neiskazanu. 

Ostavivši takvo proročanstvo o končini Teofila, prepodobni otac naš Marko i sam završi o 
Gospodu  svoj  vremeni  život  na  zemlji,  i  pređe  u  život  večni  na  nebu,  da  sa  samim 
Načalnikom vaskrsenja Isusom i sa svima svetim prorocima večito blaženstvuje, on koji je 
zapovedao  mrtvima  i  prorokovao.  Čudotvorne  pak  mošti  njegove  položene  su  u  pešteri, 
gde on sam sebi iskopa grob, i ne prestaju davati isceljenja svima koji s verom pribegavaju 
česnoj raki njegovoj. Tu leže i verige koje prepodobni nošaše na sebi, i krst bakarni iz kojeg 
on  pijaše  vodu  i  koji  on  toliko  osveti  svojim  ustima  da  i  on  postade  čudotvoran.  Jer  koji 
god  sa  verom  i  postom  pristupi  i  pije  svetu  vodu  iz  toga  časnog  krsta,  dobija  čudesno 
isceljenje, sigurnije nego od svukolikih lekovitih voda. 

18
Blaženi  pak  Teofil  udvostruči  svoje  ridanje,  gorko  plačući  i  zbog  rastanka  sa  ocem  i 
nastavnikom svojim, prepodobnim Markom, i zbog končine svoje koju on očekivaše svaki 
dan.  Spominjući  se  proročanstva  blaženog  pešternika  on  ronjaše  potoke  suza,  koje  se  u 
njega  samo  umnožavahu  od  toga.  Blaženi  Teofil  imađaše  ovakav  običaj:  kada  bivaše  na 
molitvi i nailažahu mu suze, on podmetaše sud, i plakaše nad njim, i kroz mnogo godina 
on  ga  do  vrha  napuni  suzama.  Zatim  mu  se  povrati  očnji  vid,  saglasno  obećanju 
prepodobnog  Marka.  Po  tome  on  poznade  da  mu  je  blizu  kraj.  Stoga  se  on  poče  usrdno 
moliti Bogu, da Mu suze njegove budu prijatne, i podigavši ruke k nebu, govoraše ovako: 
Vladatelju  čovekoljupče,  Gospode  Isuse  Hriste,  Bože  moj!  Ti  nećeš  smrti  grešnika  nego 
čekaš  njihovo  obraćenje.  Ti  znaš  nemoći  naše,  Care  presveti,  Utešitelju  blagi,  zdravlje 
bolesnih, spasenje grešnih, ukrepljenje onih koji malaksavaju, podizanje onih koji padaju, 
Tebi  se  molim  u  ovaj  čas:  pokaži  milost  Svoju  na  meni  nedostojnom,  primi  prolivanje 
gorkih  suza  mojih,  izlij  na  mene  neiscrpivo  more  milosrđa  Tvoga,  da  ne  nastradam  na 
vazdušnim  mitarstvima[24]  i  da  ne  padnem  pod  vlast  kneza  tame,  radi  molitava  velikih 
ugodnika  Tvojih,  prepodobnih  otaca  naših,  Antonija  i  Teodosija  Pečerskih,  i  svih  svetih 
koji su Ti otpamtiveka ugodili. 

Kada  blaženi  Teofil  izgovori  ovu  molitvu,  angeo  Gospodnji  stade  preda  nj  u  obliku 
divnoga  mladića  i  reče:  Dobro  se  moliš,  Teofile;  no  zašto  se  hvališ  količinom  sabranih 
tobom suza u sudu? ‐ I angeo mu pokaza svoj sud, daleko veći od njegovog, pun divnog 
miomira,  kao  od  mira  skupocenog,  i  reče:  Evo  tvojih  suza  koje  si  od  srca  ronio  u 
molitvama  svojim  Bogu,  i  otirao  ih  rukom  ili  maramicom  ili  haljinom,  ili  pak  koje  su  iz 
očiju tvojih pale na zemlju. Ja sam ih sabrao sve u ovaj sud i sačuvao po naređenju Vladike 
mog  i  Tvorca.  I  sada  sam  poslan  da  ti  javim  radost,  da  s  veselošću  otideš  k  Rekavšemu: 
Blaženi koji plaču, jer će se utešiti (Mt. 5, 4). ‐ Pošto to izgovori i ostavi sud, angeo postade 
nevidljiv. 

Blaženi  Teofil,  prizvavši  igumana,  ispriča  mu  o  javljenju  Angela  i  o  njegovim  rečima; 
zatim mu pokaza i oba suda, puna suza: jedan svoj, a drugi angelski koji je mirisao divnije 
od svih mirisa, i moli igumana da ih po njegovom prestavljenju izliju na njegovo telo. 

U  treći  dan  po  svome  progledanju  blaženi  Teofil  otide  ka  Gospodu  da  sozercava 
Trosunčano  Božanstvo.  A  česno  telo  njegovo  položiše  u  pešteri  pored  milog  mu  brata, 
blaženog Jovana, blizu prepodobnoga Marka. I pomazaše ga iz suda angelskog, od čega se 
sva peštera ispuni divnoga miomira. Posle toga izliše na njega i suze iz drugog suda, da bi 
onaj  koji  je  na  zemlji  sejao  suzama,  požnjeo  na  nebu  radošću.  Tu  radost  on  i  dobi 
molitvenim posredovanjem prepodobnog nastavnika evog Marka pešternika i čudotvorca, 
a blagodaću Boga svake utehe, kome, u Trojici slavljenome, priliči svaka slava, sada i uvek 
i kroza sve vekove. Amin. 

  

  
19
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

TADEJA 

  

PREPODOBNI  otac  naš  Tadej  beše  najpre  rob.  A  kad  bi  oslobođen  ropstva,  on  stupi  u 
Studitski manastir, i postade učenik svetog Teodora Studita Ispovednika. Zamonašen, on 
vođaše  vrlo  bogougodan  život:  njegovi  postovi  i  bdenja  behu  strogi  i  mnogi;  poslušnost 
neizmerna;  uzdržanje  preveliko;  ništa  nije  imao  osim  odeće  na  sebi.  Zato  beše  i  voljen  i 
uvažavan od sviju. 

Jednom prepodobni Tadej ode sa prepodobnim Teodorom Studitom, svojim igumanom i 
učiteljem, u palatu cara ikonoborca. Plamteći bogočežnjivom revnošću, prepodobni Tadej 
izobliči  ikonobornog  cara  pred  celim  Senatom.  Car  naloži  da  se  donese  sveta  ikona 
Spasiteljeva,  i  položi  na  zemlju.  I  naredi  car  blaženome  Tadeju  da  svetu  ikonu  nogama 
izgazi.  Ovaj  to  nipošto  ne  hte  uraditi.  Tada  car  zapovedi,  te  četiri  veoma  snažna  čoveka 
silom  dohvatiše  prepodobnog  Tadeja  i  postaviše  ga  na  svetu  ikonu,  iako  se  on  opirao 
svom  snagom.  Tada  mu  car  mučitelj  reče:  Eto,  ti  nogama  gaziš  ikonu  Hrista  tvoga,  i  što 
nam  se  više  protiviš?  Sad  već  treba  da  postaneš  naš  jednomišljenik.  ‐  Na  to  ispovednik 
Hristov odgovori caru: Prokleti bezbožni tiranine i gade! ja ovo ne učinih po svojoj volji, 
nego je ovo delo tvoje nasilničke zloće i nepravednog suda. A ja se svim bićem molitveno 
klanjam svetoj ikoni Hrista Boga mog, i celivam je, i svim srcem volim umreti za nju. 

Posramljen  ovim  rečima,  bezdušni  tiranin  naredi  da  neustrašivog  ispovednika  biju 
motkama dok ne umre. I biše prepodobnoga dugo i nečovečno; i kada svi pomisliše da je 
već umro, izneše ga iz palate, i kao mrtvog vukoše preko trga i po blatnjavim ulicama, pa 
baciše pod gradski bedem, u blizini jedne česme. Neko od pravoslavnih hrišćana nađe ga 
tamo gde još diše, i omi ga od blata. Posle toga blaženi Tadej požive još tri dana, pa otide 
ka Gospodu.[25] 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

VENIJAMINA 

  

PREPODOBNI otac naš Venijamin podvizavao se na Nitrijskoj gori u Egiitu. Upokojio se 
392. godine. 

  

20
  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

ATINODORA 

  

OVAJ Božji čovek bio učenik prepodobnog Pahomija Velikog.[26] Upokojio se u miru. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

GEORGIJA,  

episkopa Nikomidijskog 

  

SAVREMENIK  velikog  patrijarha  svetog  Fotija;[27]  delio  sa  njim  životne  nedaće.  Poznat 
kao pisac kanona i tropara. Upokojio se u devetom veku. 

  

  

SPOMEN 

SVIH HRIŠĆANA 

  

HRIŠĆANI  koji  skončaše  od  gladi,  od  žeđi,  od  mača,  od  mraza.  Sabor  njihov  vršio  se  u 
hramu Presvete Bogorodice u Halkopratijama, u Carigradu, gde je ležao kivot sa pojasom 
Prečiste Vladičice. 

  

  

SPOMEN OSVEĆENjA HRAMA 

SVETIH 40 MUČENIKA 

blizu Bronzanih vrata u Carigradu 

  
21
  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Spomen njihov praznuje se 3. februara. 

2. O tome vidi: 3 Mojs. 12, 1‐8. 

3. Jevtimije  Zigaben ‐ vizantijski  bogoslov  dvanaestoga  veka. Napisao:  istoriju  jeresi, 

tumačenje na Četvoroevanđelje, na psalme i na Pesmu nad pesmama. 

4. Sinedrion ‐ vrhovni sud jevrejski; upravljao i dužavnim poslovima; imao je 70 do 72 
člana; sastajao se pod starešinstvom poglavara svešteničkog. 

5. Irodu su bila poznata proroštva o rođenju Mesije iz kolena Davidova. Zato se on i 
starao  da  istrebi  svo  savremeno  mu  potomstvo  Davidovo,  ne  štedeći  čak  ni  svoje 
najbliže srodnike. 

6. Lk. 18, 16. 

7. To jest u Carigradu. Spomen ovog Sv. Aleksandra 3. jula. 

8. Vitinija ‐ oblast Male Azije, na obali Crnog i Mramornog mora, sa glavnim gradom 
Nikomidijom. 

9. Sosten ‐ gradić u okolini Carigrada. 

10. Mojs. 2, 10‐14. 

11. Talant je vredeo oko 2000 zlatnih dinara. 

12. Sravni: 2 Petr. 2, 22. 

13. Mt. 15, 8. 

14. Jezek. 37, 1‐10. 

15. Današnje Crno more. 

16. Ankira  ‐  drevni  grad  Maloazijske  oblasti  Galatije  (Danas:  Ankara  ‐  prestonica 
Turske). 

22
 17. Halkidon  ‐  grad  u  Maloj  Aziji,  na  obali  Mramornoga  mora;  čuven  kao  mesto  u 
kome je održan Četvrti Vaseljenski sabor. 

18. Lav Veliki carovao od 457. do 474. godine. 

19. Ipodrom  ‐  trkalište,  obavljane  konjske  trke;  to  mesto  služilo  za  rane  mnogoljudne 
skupove. 

20. Zinon carovao od 474. do 476. godine. 

21. Prepodobni Markel upokojio se oko 486. godine. 

22. To je bilo 1091. godine, kada svete mošti prepodobnog Teodosija biše prenesene iz 
peštere u crkvu Uspenija Bogorodice. 

23. Kod  monaha  Pečerskog  manastira  bio  je  običaj  povlačiti  se  u  peštere  radi 
usamljeničke molitve. U tom cilju kopana su u stenama peštera udubljenja, koja se i 
sada mogu videti tamo. 

24. Mitarstvo  znači  carinarnica,  gde  se  plaćaju  carine.  U  duhovnom  smislu,  pod 
mitarstvima  se  razumeju  vazdušne  carinarnice  između  zemlje  i  neba,  na  kojima 
duša, pre suda Božjeg nad njom, polaže račune zlim dusima za grehe počinjene u 
telu na zemlji. 

25. Prepodobni Tadej prestavio se oko 830. godine. 

26. Spomen njegov praznuje se 15. maja. 
Spomen njegov Crkva praznuje 6. februara

23