Fakultet za evropske pravno političke studije

Sremska Kamenica

Seminarski rad iz predmeta

Privredno pravo sa privrednim pravom EU

Analiza slučaja uspešne privatizacije

u Srbiji

Profesor: Student:

Doc. dr Zoltan Vig Vukica Erdeljan Puškaš

Sremska Kamenica, maj 2010.

Tranzicija
Latinski [transitionem (nom. transitio) – prelaz] je i ovog puta izvor reči koja ušla ne
samo u rečnike i stručne radove, već uveliko utiče na svakodnevnicu.

Tranziciona ekonomija je pojam kojim se označavaju privrede zemalja koje su u

prelazu iz socijalističe (centralno upravljane) u tržišnu privredu, tj. iz socijalizma u
kapitalizam.

Prema MMF, glavne tačke tranzicionog procesa su:

- Liberalizacija – proces prepuštanja većini cena da se određuju na slobodnim

tržištima i spuštanje trgovinskih prepreka.

- Makroekonomska stabilizacija – dovođenje inflacije pod kontrolu i njeno spuštanje

tokom vremena posle početnog skoka koji sledi liberalizacijom.

- Restruktuiranje i privatizacija – uspostavljanje održivog finansijskog sektora i

reformisanje preduzeća u cilju proizvodnje dobara koja se mogu prodati na slobodnim
tržištima, te prenos vlasništva u privatne ruke.

- Zakonske i institucionalne reforme – redefinisanje uloge države, uspostavljanje

vladavine prava i uvođenje odgovarajuće politike takmičenja...

Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) je prepoznala skup pokazatelja za

merenje napretka u tranziciji.

- Privatizacija velikih firmi

- Privatizacija mali firmi

- Upravljanje i restruktuiranje preduzeća

- Liberalizacija cena

- Trgovina i razmena sa inostranstvom

- Politika konkurencije

- Bankarska reforma i liberalizacija kamata

- Tržišta hartija od vrednosti i nebankarskih finansijskih institucija

- Reforma infrastrukture

1
Privatizacija
Privatizacija predstavlja proces transfera imovine, odnosno kapitala iz javne (državne)
u privatnu svojinu. Ona je jedan od ključnih koraka tranzicije.

Iskustva sa državnom svojinom su, često, bila nepovoljna. Državna preduzeća su

obično funkcionisala ispod očekivanja, a na štetu i državne blagajne i potrošača. Loše vođena
i pod uticajem političkih ciljeva, sa viškom zaposlenih i lošom organizacijom, sa zastarelom
tehnologijom, nekonkurentna, uvek zavisna od državne pomoći i subvencija, sa previsokim
cenama, ta su preduzeća jasan dokaz inferiorne efikasnosti državne svojine.

U poslednjoj četvrtini XX veka započet je svetski proces privatizacije, a iniciran u

Velikoj Britaniji od strane vlade Maraget Tačer. Proces je postao globalan i zahvatio je ne
samo bivše socijalističke zemlje, već i razvijene i zemlje u razvoju.

Privatizacija u Srbiji
Prvi talas je pokrenula savezna vlada Ante Markovića 1989. godine, sa korekcijom
1990. godine. Metod privatizacije bila je dokapitalizacija, sa popustima na račun društvenog
kapitala, a uz uverenje da će i takva delimična privatizacija dovesti do povećanja efikasnosti
upravljanja. Privatizacija je bila neobavezna, ali je podsticaj dobila u odredbi da se rast
zarada zaposlenih može isplaćivati samo u akcijama. Tokom reformske 1990. godine
privatizacija je uzela maha (1.200 preduzeća je prešlo u status mešovitih).

Srbija je 1991. godine donela sopstveni zakon o svojinskoj transformaciji. Uprkos

doterivanju modela privatizacije, zakon je u znatnoj meri zakočio privatizaciju baš time što je
zaoštrio procedure i uklonio slabosti u propisima. Bitnom usporenju privatizacije svakako je
doprineo i rat na području bivše Jugoslavije. Po stabilizaciji cena početkom 1994. godine,
izvršene su izmene i dopune zakona iz 1991. godine, kojim su inflacioni dobici građana
poništeni, a privatizacija bitno vraćena nazad.

Koncept privatizacije iz 1997. godine predstavljao je nastavak starog modela

privatizacije, čije su osnovne osobine da je privatizacija i dalje autonomna
(decentralizovana), neobavezna i usmerena ka radničkom akcionarstvu. Neobaveznost
privatizacije bila je kombinovana sa podsticajnošću, odnosno sa popustima u ograničenom
vremenskom periodu, što je trebalo da navede zaposlene da privatizuju svoja preduzeća. U
Srbiji je do 2000. godine privatizovan mali deo društvenog i državnog kapitala.

Po političkim promenama od 5. oktobra 2000, u Srbiji je formirana je tzv. prelazna

vlada, pod kojom je započeta privatizacija oko 500 boljih preduzeća po zakonu iz 1997.
godine. Ipak, Skupština je 12. februara 2001. godine usvojila je izmene i dopune zakona o
svojinskoj transformaciji, kojima je privremeno obustavljena privatizacija novih preduzeća.

Vlada Srbije iz 2001. godine odabrala je donekle modifikovan model klasične

prodaje. Metod prodaje društvenog i državnog kapitala odabran je sa idejom da se pokušaju
naći pravi kupci, u smislu onih koji će iz preduzeća koja se privatizuju (ekonomskih resursa)

2
izvući najviše. Osnovni uzrok takvog izbora bili su dotadašnje tranziciono iskustvo i drugih
istočnoevroopskih zemalja i iskustvo same Srbije.

Drugi uzrok ovog izbora bili su prihodi koje budžetu donosi ovaj model, jer vlada
Srbije je pripremila jedan socijalno velikodušan koncept tranzicije, gde bi narod prihvatio
promene pošto bi socijalna davanja bila znatna, dok bi ti socijalni rashodi bili finansirani i iz
prihoda od privatizacije.

Vlada je s pravom pridala veliku važnost korporativnom upravljanju u

postprivatizacionom periodu, te se odlučila za prodaju većinskog paketa (70%)
društvenog/državnog kapitala jednom investitoru. Time je omogućeno preuzimanje pune
kontrole nad preduzećem od strane jednog većinskog vlasnika, a kako bi se olakšao i učinio
efikasnijim veoma složen proces restrukturiranja preduzeća u postprivatizacionom periodu.

Zakon o privatizaciji ipak predviđa i poklone, ovog puta i zaposlenima i svim ostalim
građanima. Zaposlenima se poklanja 30% akcija u preduzećima koja se prodaju aukcijom i
15% u preduzećima koja se prodaju na tenderima, dok se za građane rezerviše po 15% akcija
u ovim drugim preduzećima. Na taj način ovaj je zakon pravedniji od prethodnih, jer ne daje
samo zaposlenima već i svim ostalima.

Zakon je predvideo dva metoda prodaje, oba konkurentska: aukciju, odnosno licitaciju
za manja i slabija preduzeća i tender za veća i bolja, namenjena prvenstveno stranim
investitorima. Uvek se prodaje 70% neprivatizovanog kapitala (ostatak od 30% se, kako je
navedeno, poklanja zaposlenima i građanima). Među metodima prodaje ne nalazi se direktna
pogodba između države i kupca, pošto je ona previše rizična pošto omogućuje korupciju. Kod
tih loših preduzeća izvešće se ili uređeno restrukturiranje ili stečaj. Upotrebom isključivo
konkurentskih metoda prodaje trebalo je obezbediti maksimalnu transparentnost procesa, tj.
onemogućiti korupciju i druge mahinacije ishodom privatizacije.

Najvažnija novost tiče se prava Agencije da pokrene postupak prodaje društvenog

kapitala u svakom preduzeću, čime je ukinuta dobrovoljnost privatizacije u Srbiji i
obezbeđeno da privatizacija ipak ima kraja.

Zakonom o privatizaciji predviđeno je da se od svake prodaje 5% prihoda izdvoji za

buduće naknade za nacionalizovanu imovinu. Time je potraživanje bivših vlasnika implicitno
priznato, ali sam zakon o privatizaciji nije prejudicirao rešenja iz zakona o denacionalizaciji.

Uspešna privatizacija – „Merima“ Kruševac

U periodu 2001-2004. privatizovano je 1382 preduzeća, što je dva po jednom radnom
danu. Ovo je primerna brzina, ali nedovoljna za veliki broj preduzeća koja čekaju redu za
privatizaciju. Ukupan prihod od prodaje kapitala izneo je za ove tri godine 1,5 milijardi evra.

3
Pre privatizacije
Radionica za proizvodnju sapuna u Kruševcu je osnovana 1839. a Akcionarsko
društvo za proizvodnju sapunskih proizvoda, glicerina i ulja „Merima“ 1927. Posle II
svetskog rata nacionalizovana „Merima“ se razvija u „giganta“ socijalističke privrede
zapošljavajući hiljade radnika. Ukupna proizvodnja u 2002. godini pre privatizacije bila je
40.770 tona, a imala je 1.151 zaposlenih. Za razliku od mnogih drugih „Merima“ je i pre
privatizacije ostvarivala dobit.

Još sedamdesetih godina prošlog veka, tadašnja hemijska industrija „Merima“ iz

Kruševca je započela saradnju sa međunarnom kompanijom „Henkel“ sa sedištem u Beču.
Ova saradnja je verovatno bila dodatni razlog da „Henkel“ učestvuje privatizaciji i 2002.
godine za 70% akcija plati 14,4 miliona evra, uz obavezu da investira 43,6 i da izdvoji 12
miliona evra za socijalni program.

Posle privatizacije
Zatekavši predimenzionisanu firmu dodatno iscrpljenu stanjem u okruženju
prethodnih decenija, novi vlasnik je krenuo sa ispunjavanjem ugovorenih obaveza o
investiranju. Investiranje je, mada ugovoreno sa državom, prvenstveno bilo u interesu novog
vlasnika, jer nije „Henkel“ ušao u posao da bi se ponosio novostečenom imovinom, već da bi
na njoj zaradio. Ostvarujući svoj plan da iz Kruševca snabdevaju i susedna tržišta, tokom
narednih godina broj zaposlenih jeste smanjen, ali je produktivnost po zaposlenom veoma
porasla.

Prema podacima kompanije „Henkel", ukupna proizvodnja u 2002. godini pre

privatizacije bila je 40.770 tona, a krajem 2007. iznosila je 121.988 tona. Podaci za izvoz za
period pre privatizacije ne postoje, ali je u 2005. on iznosio 12,62 odsto, u 2006. 18, 12 odsto,
a naredne bio 34,46 odsto ukupne prodaje. Ona je u 2007. godini iznosila 106.488.921 evra, a
ukupan izvoz je bio 34.792.840 evra. Međutim, broj zaposlenih se smanjio i to skoro duplo.
U 2002. godini bilo ih je 1.151, dok je 2007. zajedno sa fabrikom „Henkel ceresit" u Inđiji u
toj kompaniji zaposleno 612 ljudi. Prosečna plata KV radnika u „Henkel Merimi" danas
iznosi oko 57.000 dinara.

Zamerkama sa mnogih strana da se od kompanije „Merima" iz Kruševca pravi

skladište umesto proizvodnog pogona, rukovodstvo „Henkela“ je suprotstavilo izjavu da „je
sve u Srbiji rađeno sa ciljem da se poveća investiranje u Kruševcu. Veće su investicije za
proizvodne linije za praškaste deterdžente, za tečne deterdžente, za adhezive, napravljena je
nova fabrika i usavršava se proizvodnja sapuna. Cilj je bio da se određena grupa proizvoda
proizvodi u što većoj količini i da se ti proizvodi plasiraju na susedna tržišta. Izgradili smo
Fabriku građevinskih lepkova 2004. godine u Kruševcu, a tri godine kasnije, izgradili smo
novu fabriku u Inđiji da bi snabdevali i okolna tržišta. Međutim, potrebe za građevinskim i
lepkovima za tehnologiju u našoj zemlji su ogromne, pa skoro cela proizvodnja ostaje na
domaćem tržištu.“ 1

1 Nenad Vučinić u intervjuu za biznisnovine.com 22.I 2008.

4
Zaključak
O svakoj društvenoj pojavi će se naći čitav spektar reakcija – od slepog odobravanja
do ostrašćenog suprotstavljanja, pogotovo u tranzicionim društvima gde se egzistencijalni
lomovi dešavaju svakodnevno, a promene utiču na veliki deo stanovništva. Uprkos oprečnim
mišljenjima, smatram da je „Merima“ primer uspešne privatizacije, jer je:

- Država, (pa i lokalna zajednica) zadržala stabilno preduzeće

o koje ne crpi društvene resurse

o čiji radnici ne štrajkuju ili blokiraju saobraćajnice

o čiji vlasnici su u međuvremenu proširenjem osnivali preduzeća i drugde

- Zaposleni imaju realna radna mesta i redovne plate

- Vlasnici imaju preduzeće koje im donosi i profit i svakako planove za dalji razvoj

Slika ove privatizacije, naravno, nije sasvim bela, jer je i u ovom slučaju propušteno
da se reši pitanje restitucije, a bivši zaposleni ostadoše izvan uspešne priče.

5
Literatura
http://en.wikipedia.org/wiki/Transition_economy pristupljeno 09.V 2010.

http://sr.wikipedia.org/sr-el/Приватизација pristupljeno 9.V 2010.

http://en.wikipedia.org/wiki/EBRD pristupljeno 9.V 2010.

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/13/Ekonomija/553271/%22Merima%22+primer+uspe
%C5%A1ne+privatizacije.html pristupljeno 9.V 2010.

http://www.biznisnovine.com/cms/item/stories/sr.html?view=story&id=1027&sectionId=10
pristupljeno 10.V 2010.

http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Merima-lider-u-Henkelu.lt.html
pristupljneno 10.V 2010.

http://www.henkel.com/about-henkel/henkel-locations-8354-9938.htm?continent=europe
pristupljeno 10.V 2010.

http://www.henkel.rs/index.htm pristupljeno 10.V 2010.

6
Sadržaj
Tranzicija....................................................................................................................................1
Privatizacija................................................................................................................................1
Privatizacija u Srbiji............................................................................................................... 2
Uspešna privatizacija – „Merima“ Kruševac............................................................................. 3
Pre privatizacije...................................................................................................................... 3
Posle privatizacije...................................................................................................................4
Zaključak................................................................................................................................ 4
Literatura.................................................................................................................................... 5