Одбрана дипломског рада

Православни богословски факултет

Универзитета у Београду
02.12.2010.

Уважени чланови комисије, Преосвећени Владико,

Као што сте већ упознати, тема дипломског рада који је пред вама јесте „Богочовек
као истински човек по Преподобном Јустину Поповићу“. Идеја при писању овога рада
била је да, колико нам то снаге дозвољавају, покушамо да дамо обрисе антропологије
Преподобног Јустина Поповића, антропологије у којој Богочовек Христос као савршени
Човек и савршени Бог, заузима централно место. Уосталом, оно што води овај рад јесу
речи самога Јустина Поповића записане у трећем тому његове Догматике да је (цитирам)
„Ради тога Богочовек и дошао међу нас људе: да нам у себи покаже савршеног човека, и да
нам у исто време да сва света средства и све божанске силе, помоћу којих свако од нас
може изградити себе у човека савршена“ (крај цитата). С тим у вези трудили смо се да
концепцијом овог рада, управо то и покажемо – да је Богочовек мерило, образац истинитог
човештва, али и да је могуће и свима нама да то савршенство и достигнемо, угледајући се
на Христа.
Рад је, дакле, подељен на три дела: 1) Човек и Богочовек, 2) Врховна свевредност –
Богочовек, и 3) Саздани за вечност.
У првом делу, следећи Преподобног Оца Јустина, као уосталом и друге Свете Оце,
бавимо се човеком као бићем створеним по обличју Божјем, по икони и подобију
Тројичног Бога, са потенцијалом да се као такав успне до савршенства. Човеково
првобитно стање безгрешности, по Преподобном Оцу Јустину, било је релативно – човек
је могао да не греши, односно није био безгрешан по природи, већ је безгрешност требало
да буде последица његове слободне воље. Дакле, будући самовластан, човек је могао да
изабере и другачији пут, што је напослетку и учинио – отпао је од Бога. У таквој
ситуацији, да се тако изразимо, неопходан је био долазак Спаситеља, а то није могао бити
нико други до сам Син Божји. О томе говоримо у последњем, трећем сегменту, овога дела
нашега рада.
Други део рада посветили смо начину (начинима) на које човек може себе да
изгради у истинску, савршену личност, савршеног човека, по угледу на Богочовека, који је,
како то Отац Јустин пише – „Врховна Свевредност“ – што смо и ставили као поднаслов
овог дела нашега рада. Кроз јеванђелске подвиге – веру, наду и љубав, али и остале
врлине: молитву, пост, смиреност, кротост... човек себе уздиже до божанских висина,
обожује се, то јест, обогочовечује се и тиме испуњава своје назначење. Светитељи, а међу
њима и Преподобни Отац Јустин, сведоче управу ову истину. Наравно све оно о чему
говоримо одвија се благодаћу Духа Светог унутар богочовечанске „радионице“, како
Цркву назива Отац Јустин. Кроз евхаристијско јединство са Христом и свима светима,
сваки човек експериментално и на делу доживљава Личност Богочовека као пуноћу
познања и истине, и као мерило свих и свега, како то наводи Свети Максим Исповедник.
Трећи део рада, пак, везан је за есхатон, односно оно што нас очекује на крају
историје – коначну потврду да је човек заиста створен да буде бесмртан, а не смртан, што
ће се, наравно, и показати у свеопштем васкрсењу мртвих, чији је залог, опет, Христово
Васкрсење. У васкрсењу је, да наново цитирамо Преподобног Оца Јустина: „постигнут
последњи, вечни смисао личности: сва душа и све тело постају за увек христообразни,
богообразни; вечно блаженство личности испуњује се вечним богообразним животом,
богообразним знањем, и вечним созерцавањем (=виђењем, сагледавањем)`неисказане
красоте Лица Христовог`“ (крај цитата).
После свега напред изреченог, сам по себи намеће се следећи закључак: иако су се
многи религијски, философски, на крају крајева – цивилизацијски правци бавили
„свепроблемом човека“, покушавали да разоткрију ту „светајну човека“ - једини који је, по
мишљењу Преподобног Оца Јустина, дао потпуни одговор на задату проблематику јесте
Оваплоћени Логос Божји, Богочовек Исус Христос, чега смо и ми покушали да се
дотакнемо у овоме раду.
Хвала.