Seminarski rad iz predmeta : Savremeno biomedicinsko

inženjerstvo

Primena nanotehnologije
u stomatologiji

Mentor: Student doktorskih studija:

Prof. dr Đuro Koruga Igor Hut D 20/08

i
Sadržaj:

1. Uvod………………………………………………………………….1

ii
 Uvod
U poslednjih 15-ak godina iznešena su mnoga teorijska nagađanja, obojena sa
više ili manje optimizma, utemeljena na različitim mogućnostima primene
nanotehnologije u stomatologiji [1, 2]. U svom, često citiranom, članku [1] iz 2000-te
god., Freitas je izneo niz predviđanja na ovu temu, podstaknut između ostalog čuvenim
naučno – popularnim predavanjem [3] pokojnog Richard P. Feynman-a kao i
spekulacijama [3] K.E. Drexler-a. Svedoci smo, međutim, činjenice da koncept
nanoasemblera, nanorobota i sličnih egzotičnih nano - naprava nije još uvek praktično
realizovan.

Danas aplikaciju nanotehnologije u stomatologiji treba prevashodno tražiti u

razvoju novih nanostruktuiranih materijala za primenu u restaurativnoj stomatologiji ,
upotrebi različitih nanostruktura za inkapsulaciju aktivnih supstanci i njihovo ciljano
dostavljanje, korišćenju nanočestica kao abraziva u pastama za poliranje i sl. Za ovakve
namene na tržištu se već može naći priličan broj komercijalnih proizvoda.

Prvi deo ovog rada biće posvećen razmatranjima o različitim opcijama korišćenja
nanotehnologija u stomatologiji, uzimajući u obzir i neke, za sada, čisto teorijske
mogućnosti. U drugom delu biće dat pregled postojećih proizvoda, baziranih na
nanotehnologijama, koji su dostupni na tržištu.

Sadašnji istraživački rad u okviru nanotehnologije usmeren je pre svega na

razvoj i proizvodnju velikog broja različitih nanostruktura. U fabrikaciji nanostruktura
moguća su dva pristupa “top – down” i “bottom – up”.

“Top – down” metode uglavnom podrazumevaju usavršavanje postojećih

tehnologija za proizvodnju struktura na mikro nivou, do preciznosti neophodne za
postizanje nano nivoa ( nano – litografija npr. ), ili pak različite metode usitnjavanja
materijala kao što je mlevenje.

Za nas su od interesa pre svega “bottom – up” tehnike proizvodnje kao npr.
sinteza nanočestica u koloidnim disperzijama [5]. Na ovaj način dobijaju se različite
nanostrukture [5,6]:

1. Nanopore 9. Nanosfere
2. Nanocevčice 10.Nanožice
3. Kvantne tačke 11.Nanopojasevi
4. Nanoljuske 12.Nanoprstenovi
5. Dendrimeri 13.Nanokapsule itd.
6. Lipozomi
7. Nanošipke
8. Fulereni
i
 Nanotehnologija u stomatologiji: mogućnosti
primene

Nanotehnogija bi trebalo da u budućnosti obezbedi održavanje gotovo savršenog

oralnog zdravlja kroz primenu nanomaterijala, biotehnološkog inženjeringa i
nanorobotike [1]. Budući trendovi razvoja oralnog zdravlja i bolesti usloviće i fokusiranje
istraživanja na specifične probleme.
Razmatranje različitih mogućnosti primene nanotehnologije u medicini, u
kontekstu interakcija nanomaterijala sa ljudskim tkivima na molekularnom nivou, u
poslednje vreme je izuzetno aktuelno[ 16, 17, 18, 19 ]. Zajednički imenitelj ove tekuće
diskusije jeste mogućnost delovanja na nivou dovoljno malih dimenzija, što bi omogućilo
direktnu interakciju sa intracelularnim struturama uključujući i DNK [20, 21, 22, 23].

Nanodijagnostika – podrazumeva primenu različitih nano-naprava za ranu

detekciju i identifikaciju oboljenja ili predispozicija za oboljevanje na ćelijskom i
molekularnom nivou. Kad je u pitanju in vitro dijagnostika, nanomedicina bi mogla da
obezbedi povećanu efikasnost i pouzdanost dijagnostičkih metoda na uzorcima telesnih
fluida ili tkiva, korišćenjem visoko - selektivnih nanostruktura u cilju višestrukih analiza
na subcelularnom nivou i sl.. In vivo dijagnostičke metode sa stanovišta nanomedicine
bi podrazumevale razvoj nano-naprava koje bi imale mogućnost delovanja u samom
telu u cilju rane detekcije i identifikacije bolesti, identifikacije i kvantifikacije prisustva
toksina na molekularnom nivou, prepoznavanja ćelija tumora itd.[1,7].

Lokalna anestezija – U eri razvijene nano-stomatologije suspenzije koje sadrže

milione aktivnih analgetskih dentalnih nano-robota biće ukapavane na gingivu pacijenta.
Nakon kontakta sa površinom sluzokože, autonomno pokretni roboti dolaze do zubne
pulpe kroz gingivalni sulkus, lamina propria-u i dentinske tubule (Haversovi kanalići).
Nakon što se instaliraju u zubnoj pulpi, ovim robotima se može komandovati da
desenzibilizuju bilo koji zub na kome je predviđeno da se izvrši zahvat. Nakon izvršenog
zahvata, stomatolog zadaje komandu robotima da povrate prvobitnu osetljivost zuba, tj.
da omoguće normalanu funkciju nervnih puteva te da napuste zub putanjama sličnim
onima kojima su u njega i dospeli.

Rešenje za hipersenzitivnost zuba – Dentinska hipersenzitivnost može biti

prouzrokovana promenama pritiska koje se hidrodinamičkim putem prenose kroz pulpu
(Brannstromova hidrodinamička teorija). Ovo se objašnjava činjenicom da
hipersenzitivni zubi imaju oko osam puta veću gustinu dentinskih tubula po zapremini,
pri čemu ove imaju i oko dva puta veći prečnik, nego što je to slučaj kod normalnog
ii
zuba. Dentalni nanoroboti bi mogli sa velikom preciznošću i selektivnošću da izvrše
okluziju odabranih tubula u roku od par minuta, koristeći pri tom nativne biološke
materijale, obezbeđujući time brzo i trajno izlečenje [1, 9,10]

Nanoroboti za održavanje oralne higijene – Ovakvi nanoroboti bi se aplicirali u

formi zubnih pasta ili vodica. Smeštali bi se u subokluzalnim prostorima i bili bi u
mogućnosti da patroliraju po svim supragingivalnim i subgingivalnim površinama, barem
jednom dnevno, pri čemu bi metabolisali zaostalu hranu i vršili skidanje zubnog
kamenca [1].

Povećanje izdržljivosti zuba i poboljšanje njihovog izgleda – Izdržljivost i

izgled zuba mogli bi se poboljšati zamenom gornjih slojeva gleđi kovalento vezanim
veštačkim materijalima kao što su safir ili dijamant, koji imaju tvrdoću i čvrstoću 20-100
puta veću od prirodne gleđi ili savremenih keramičkih obloga, kao i dobru
biokompatibilnost. Problem krtosti dijamanta ili safira mogao bi da se prevaziđe
stvaranjem nanostruktuiranog kompozita koji bi verovatno sadržao i ugljenične
nanocevčice [11].
Nanotehnologija je višestruko unapredila svostva različitih vlakana [12,13].
Polimerska nanovlakna, prečnika u nanometarskom opsegu, imaju veću površinu po
jedinici mase i omogućavaju lakšu funkcionalizaciju svojih površina u poređenju sa
polimerskim mikrovlaknima. Materijali od polimerskih nanovlakana se već uveliko
proučavaju u kontekstu sistema za ciljano dostavljanje lekova, kao matrice za
inženjering tkiva, materijal za izradu filtera itd. Ugljenična nanovlakna su pokazala
selektivno povećanje adhezije za osteoblaste, zahvaljujući povećanoj hrapavosti svoje
površine, što je uz njihovu dobru biokompatibilnost preduslov za njihovu uspešnu
primenu u materijalima za dentalne implantate [12, 13, 14,]. Nanofileri, integrisani u
vinil siloksane, daju jedinstvene materijale otiske. Ovi materijali imaju bolju tečljivost i
poboljšanja hidrofilna svojstva, što obezbeđuje manje šupljina pri ivicama te lakše
izlivanje modela, poboljšanju preciznost u izradi detalja itd. [13, 14].

Ortodoncija – Ortodontski nanoroboti bi mogli da manipulišu direktno sa

parodontalnim tkivom, omogućavajući brzu i bezbolnu repoziciju zuba u toku
vremenskog perioda od nekoliko minuta do nekoliko časova [1].

Fotosenzitivni nosioci aktivnih supstanci – Kvantne tačke bi mogle da budu

korišćene kao fotosenzitivni nosioci različitih aktivnih supstanci. Moglo bi se recimo
obezbediti da se vezuju za antitela na površini ciljanih ćelija i da nakon stimulacije UV
svetlom izazovu otpuštanje visoko reaktivnih oksidanata čime bi se te ćelije uništavale
[15].

iii
 Nanoinkapsulacija – Na SWRI ( Sout West Researsch Institute) razvijeni su
sistemi za ciljano dostavljenje i otpuštanje aktivnih materija koji se baziraju na
nanokapsulama. Ovi sistemi omogućavaju vakcinaciju, tretman antibioticima ili
dostavljenje nekih drugih aktivnih supstanci uz smanjenju pojavu neželjenih efekata.
Danas su već, između ostalog, razvijeni sistemi za ciljano dostavljanje lekova ili gena do
ćelija jetre ( Univerzitet u Osaki, Japan, 2003). Inženjeringom su proizvedene šuplje
nanočestice, formirane iz omotača virusa hepatitisa B, na kome se nalazi peptidni lanac
koji obezbeđuje prodor virusa specifično u ćelije ljudske jetre. U budućnosti bi mogle da
budu proizvedene nanočestice koje bi ciljale oralna tkiva, uključujući i ćelije
parodoncijuma [ Yamada et al. 2003].

Nanokompoziti – Sveukupne performanse kompozitnih restauracija su se tokom

poslednje dve decenije konstantno poboljšavale, kako su ove napredovale ka korišćenju
nanofilera[24]. Glavni pokretači ove konstantne evolucije kompozitnih restauracija jesu
brojni problemi za koje moderni materijali moraju da daju adekvatna rešenja: skupljanje
pri fotopolimerizaciji, odgovarajuća pouzdanost, mikrotvrdoća i otpornost na habanje
naročito kod restauracija u posteriornoj okluzalnoj regiji.
Danas su u upotrebi i izuzetno mali nanoklasteri, 2 – 20 nm, kao fileri za
kompozitne restauracije[25]. Praktična svrha ovog smanjivanja čestica filera do nano
razmera objašnjena je u radu dr Mitra i kolega[25] u kontekstu kritičnih dužina, odn.
graničnih dimenzija koje postoje za svaku fizičku veličinu. Stvaranjem čestica dimenzija
manjih od ovih kritičnih dužina različite osobine materijala (npr. optička svojstva koja
potencijalno utiču na estetske osobine materijala) mogu se modifikovati u željenom
smeru.
Nanotehnologija je redefinisala i način na koji se nove nanočestice filera
proizvode. Tradicionalno su se čestice filera dobijale usitnjavanjem većih komada
kvarca, stakla ili keramike mlevenjem, brušenjem i sl. Ovakvim postupcima ne mogu se
efikasno proizvoditi čestice prečnika manjih od 100 nm. Umesto toga koristi se “bottom-
up” pristup, odn. čestice se sintetišu u hemijskom procesu [25].
Dve skorašnje in vitro studije ( Tian et al. [32,33] ) pružile su inerasantan uvid u
mogućnosti primene nanovlakana i nanokristala. Nanofibrilarni kristali silikata mogu se
koristiti bilo samostalno, bilo u kombinaciji sa nanovlaknima, u cilju ojačanja bis-
GMA/TEGDMA baziranih nanokompozita [33]. Obe studije su pokazale da dodavanje
ovakvih nanostruktura, u malim količinama ( do praga delotvornosti ), dovodi do
poboljšanja mehaničkih svojstava eksperimentalnih kompozita.
Izuzetno aktivno polje istraživanja, u okviru primene nanostruktura u
stomatologiji, jeste optimalno oslobađanje molekula koji potpomažu remineralizaciju
zubnih struktura i/ili sprečavaju razvoj karijesa. Veliki deo ovih istraživanja se odnosi na
primenu naočestica u sponi sa kompozitnim restauracijama.

iv
 U nedavno objavljenoj studiji, Xu i kolege, su dali podatke dobijene in vitro
ispitivanjem, koji pokazuju da je savojna čvrstoća nanokompozita ( 110 ± 11 Mpa ), koji
sadrži nanočestice koje oslobađaju fluor (F), na nivou komercijalnih kompozita za
restauracije ( 108 ± 19 Mpa ), koji nemaju svojstvo oslobađanja fluora. Ovaj materijal
sadrži nove CaF2 nanočestice u organskoj smolastoj matrici ojačanoj kristalnim
filamentima i pokazano je da obezbeđuje oslobađanje fluora u količinama koje
premašuju one kod konvencionalnih i smolom modifikovanih stakloionomera. Upotreba
ovakvih kompozita bi omogućila, ranije neostvarivu, kombinaciju čvrstoće hibridnog
kompozita i sposobnosti oslobađanja fluora kao kod smolom modifikovanih
stakloionomera, koji nisu prikladni za opterećenije okluzalne restauracije [34]. Već
izvesno vreme je poznato da ojačavanje kompozita kristalnim filamentima smanjuje
njihovu krtost i povećava čvrstinu u odnosu na konvencionalne kompozite [35].
Uvođenje ovih kompozita u kombinaciji sa nanočesticama, kao u opisanoj studiji, dovelo
bi do smanjenja broja lomova restauracija kao i pojave sekundarnog karijesa.
U sličnom smeru, pomenuti Xu i kolege [36,37,38], izvršili su i nekoliko
istraživanja u kojima je proučavan uticaj dodavanja CaPO 4 nanočestica u kompozite za
restauraciju, što je rezultovalo poboljšanjem njihovih mehaničkih karakteristika uz
sposobnost oslobađanja jona koji deluju inhibitorski na razvoj karijesa [37]. U daljem
razvoju ovog modela korišćen je kalcijumhidrogen – fosfat (DCPA) združen sa
silicijumskim nanofibrilama. Pokazano je da ova kombinacija povećava čvrstoću
restauracijskog kompozita čak tri puta u odnosu na konvencionalne, pri čemu ovakav
kompozit ima i spospbnost otpuštanja CaPO 4. Otpuštanje CaPO4 se povećava sa
smanjivanjem dimenzija nanočesica CaPO4 [36]. Autori su izneli hipotezu da bi upotreba
ovakvih kompozita obezbedila poželjan spoj povećane čvrstoće restauracija i prevencije
karijesa.
Aktuelno je i izučavanje HA i fluorapatit biokeramičkih nanovlakana, pri čemu se
koristi otkriće da se rastvorljivost ovakvih nanostruktura može regulisati tako da se
dobije efektivno oslobađanje jona fluora iz fluorhidroksiapatita[39]. U kontekstu
kompozitnih restauracija, ova činjenica bi se mogla koristiti u prevenciji karijesa.

Biomimetički restaurativni biomaterijali – Verovatno najprimamljivije

spekulacije, kad je u pitanju budućnost restauracije zubnih struktura, jesu one koje se
tiču korišćenja nanotehnologije u cilju oponašanja prirodnih procesa (biomimetika). U
poslednjih nekoliko godina intezivno se vrše istraživanja koja za cilj upravo imaju
proučavanje i replikaciju procesa prirodnog formiranja zubne gleđi.
Centralni problem u ovim istraživanjima jeste iznalaženje načina da se oponaša
način na koji priroda već efikasno “koristi” nanotehnologiju za sintezu nanosfera
amelogenina, molekularnim samoudruživanjem, te njihovu kooperativnu interakciju u
cilju usmerenog orijentisanja kristala hidroksiapatita koji formiraju čvrstu mineralnu fazu
zubne gleđi [26, 27]. Proučavanje različitih tipova amelogenina i rad na rasvetljavanju

v
njihovih mnogostrukih uloga koje imaju u procesima formiranja gleđi na nano nivou,
traje od ranih 90-tih i radova Fincham-a , Moradian-Oldak-a i kolega [40,41,42,43], pa
do kasnijih radova Moradian-Oldak-a et al. [44,45].
Skorašnja in vitro studija Wang-a et al. dala je dalja razjašnjenja mehanizama
interakcije između amelogeninskih nanosfera, nanočestica i nanošipki u kritičnim
trenucima tokom procesa rasta HA kristala [46].
U jednom drugom pokušaju da se oponaša formiranje gleđi, Uskoković i kolege
su opisali sinergiju samoorganizacije proteina, proteolize i kristalizacije. U eksperimentu
je korišćen in vitro model sa humanim amelogeninom (rH 174) u zasićenom vodenom
rastvoru kalcijuma [47]. Tarasević et al. opisali su proces otpuštanja različitih manjih
substruktura od nanosfera na različite organske i neorganske supstrate, uključujući one
sa metil- i karboksil- funkcionalnim grupama kao i kristalne fluoroapatite. Autori su izneli
hipotezu da amelogenini mogu imati različitu funkcionalnu i površinski-interaktivnu
specifičnost [48,49].
Brookes et al. su, proučavajući in vivo formiranje gleđi kod pacova, došli do
zaključka da su nanosfere amelogenina osnovna jedinica građe u tom procesu.
Izlučivanje i samoorganizovanje monomernih subjedinica rezultuju formiranjem
nanosfera koje sadrže amelogenine u punoj dužini [50]. Verovatno da se
samoorganizovanje nanosfera odvija intracelularno, kao prekursora za sekreciju
gleđnog matriksa. Chen i kolege su uspešno izveli formiranje prizmatičnih struktura,
nalik onima kod gleđi, kroz samoorganizaciju sintetisanih i modfikovanih nanošipki [51].
Du i kolege su uočili pravilnost kod samoorganizacije nanosfera amelogenina u
mikrotrake, na osnovu čega su izneli hipotezu da amelogenini imaju ključnu ulogu u
usmeravanju i uređenju rasta kristala apatita [52].
Dakle čini se da je ključna uloga različitih nanostruktura inherentna prirodnom
procesu formiranja gleđi. Pomenuta istraživanja nagoveštavaju da načini
samoorganizacije nanostruktura u prirodnim procesima nalikuju onima opaženim u
laboratorijskim uslovima. Sledeći logičan korak u ovom istraživačkom procesu bio bi
razvoj restauracija, koje bi uspešno nadomestile oštećene zubne strukture, a
oponašanjem upotrebe nanotehnologije na način na koji to “priroda čini”.

vi
 Pregled postojećih proizvoda i tehnologija,
baziranih na nanotehnologijama, koji su dostupni na
tržištu.

Proizvod: Nanokompozit

Nanoproducts Corporation uspešno proizvodi neaglomerisane pojedinačne

nanočestice. Homogenom distribucijiom ovih čestica, kao punioca, u organskim
matricama dobijaju se nanokompoziti. U pitanju su nanočestice aluminosilikata,
prosečnog prečnika oko 80 nm, sa odnosom aluminijuma i silicijuma 1:4 M i sa
refraktivnim indeksom 1.508.

Prednosti:
 Superiorna tvrdoća i čvrstoća u odnosu na kompozite sa mikropuniocima;
 Superiorne optičke i estetske karakteristike;
 Visok sjaj i dugotrajno zadržavanje sjaja nakon poliranja [28];
 Upola smanjeno naknadno skupljanje materijala za ispune;
 Olakšano rukovanje i obrada;

Ove karakteristike čine nanokompozite boljim izborom od konvencionalnih

kompozita. Uz navedeno, nanokompoziti se i daleko bolje vezuju za zubno tkivo.

Trgovački naziv: Filtek™ Supreme XT Universal Restorative Pure Nano™ (Sl. 1).

Sl.1. Nanokompozitni materijal za ispune Filtek™ Supreme XT Universal

Restorative Pure Nano™.
vii
 Proizvod: Nanorastvori

Nanosolutions proizvode jedinstvene disperzibilne nanočestice, koje se mogu

dodavati različitim razređivačima, bojama i polimerima u kojima se homogeno
disperguju[29].
Adper™ Scotchbond 1 XT adheziv ( “bond” ) sadrži 10%, težinskog udela,
sferičnih silikonskih nanočestica, prosečnog prečnika 5 nm, dodatih u postupku kojim se
sprečava aglomeracija. Zahvaljujući svojoj maloj veličini ove čestice ostaju
dispergovane u koloidnoj suspenziji [29].

Prednosti:
 Povećana snaga veze sa dentinom i bolje performanse u odnosu
na konvencionalne adhezive.
 Nije neophodno protresti bočicu pre aplikacije, sa obzirom na to da
su nanočestice stabilne u koloidnoj suspenziji, tj. ne aglomerišu niti
se talože na dnu za razliku od čestica konvencionalnih filera.

Kad su u pitanju stomatološki adhezivi, popularno bondovi, primena nanotehnologije

osigurava homogenost suspenzije u svakom momentu, te stomatolog može uvek
računati na to da je adheziv perfektno izmešan.

Trgovački naziv: Adper™ Scotchbond 1 XT Adhesive (Sl.2).

Sl.2. Adheziv sa nanofilerom Adper™ Scotchbond 1 XT Adhesive.

viii
 Proizvod: Materijali za otiske

Danas su dostupni i materijali za otiske u kojima je primenjena nanotehnologija.

Nanofileri integrisani u vinil siloksane daju napredne verzije ovih materijala.

Prednosti:

 Bolja tečljivost;
 Poboljšana hidrofilna svojstva, čime se obezbeđuje smanjenje šupljina pri
rubovima i lakše izlivanje modela;
 Preciznija izrada detalja.

Trgovačko ime: Imprint II Penta H.

Proizvod: Biomaterijali za tretman defekata koštanog tkiva

Nanočestice hidroksiapatita imaju izuzetan potencijal za primenu u različitim

biomaterijalima. Hidroksiapatit obezbeđuje visoku biokompatibilnost, sa obzirom na to
da i same kosti predstavljaju praktično kompozit hidroksiapatita i kolagena. Materijali
kao što je HAPEXTM (kompozit hidroksiapatita u polietilenu visoke gustine) toliko verno
oponašaju kost, da prirodno okolno koštano tkivo bez problema urasta u implant [30].
Takođe je dokazano da nanokristali hidroksiapatita znatno ubrzavaju rast ćelija
osteoblasta [31].
Na tržištu se mogu naći i paste za zube, sa nanočesticama hidroksiapatita koje
potpomažu remineralizaciju oštećene gleđi ( Apagard linija zubnih pasti, Sanci Co, Ltd.,
Japan).

Proizvođači nanočestica hidroksiapatita i trgovački nazivi njihovih

proizvoda:
 Ostim®; Osartis GmbH, Germany, HA;
 VITOSS®; Orthovita, Inc., USA, HA+TCP;
 NanOss™; Angstrom Medica, USA, HA;
 nanoXIM•Hap; FLUIDINOVA, ENGENHARIA DE FLUIDOS, SA, HA
 Hydroxyapatite nanoparticles, dispersion, 10 wt. in H 2O, <200 nm (TEM);
Sigma-Aldrich®, USA, HA.

ix
Sl. 3. FLUIDINOVA nanoXIM•HAp100 Sl.4. nanoXIM•HAp100, TEM snimak
pasta sa vodenom bazom. visoke rezolucije.

Sl. 5. FLUIDINOVA nanoXIM•HAp200, Sl. 6. nanoXIM•HAp200, SEM snimak

nanočestice HA u formi praška. kristalnih agregata.

x
 Proizvod: Nanoxyd®

Nanoxyd®, patentirana tehnologija švajcarske kompanije Swissdent, nanočestice

kalcijum peroksida, pomenuta kompanija koristi kao aktivni sastojak u svojim pastama
za izbeljivanje zuba. Zahvaljujući izuzetno malim dimenzijama, ove nanočestice
kalcijum peroksida dospevaju i do najmanjih šupljina i otvora, obezbeđujući tako veću
efikasnost ovih pasti u odnosu na konvencionalne proizvode. Blagodareći
nanotehnologiji paste ovog proizvođača sadrže izuzetno male količine aktivne
supstance (0,1 %), čime je obezbeđeno njihovo blago, ali efektivno delovanje, pa ih je
moguće koristiti i kod osoba koje pate od preosetljivosti zuba.

Sl. 6. Swissdent Nanowhithening toothpaste, pasta za nežno

izbeljivanje zuba sa Nanoxyd®,, nanočesticama kalcijum
peroksida.

xi
 Zaključak

Nanotehnologija je prestala da bude oblast bliska naučnoj fantastici. Različiti

proizvodi sa prefiksom “nano” dostupni su nam u svim domenima, od elektronike do
kozmetike. Međutim iskorišćavanje punog potencijala ove tehnologije je još daleko.

Mnogi procesi u samoj prirodi se odigravaju na nano nivou, npr.

samoorganizacija makromolekula. Razumevanje načina na koji priroda “koristi”
nanotehnologiju dovešće do drastičnih pomaka u svim granama medicine, pa i
stomatologiji. Nije daleko dan kada će se umesto različitih implantata i veštačkih
restauracija koristiti strukture dobijene emulacijom prirodnih procesa odn.
biomimikrijom.

Bez ulaženja u dalje spekulacije šta će to sve nanotehnologija omogućiti u

budućnosti, recimo da su rezultati njene primene u stomatologiji već osetni, pre svega
kroz primenu novih nanostruktuiranih materijala.

xii
Lista referenci:
1. Freitas RA Jr. Nanodentistry. J Am Dent Assoc. 2000;131(11): 1559–1565.

2. Schleyer TL. Nanodentistry. Fact or fiction? J Am Dent Assoc. 2000; 131(11):1567–

1568.

3. Feynman RP. There’s Plenty of Room at the Bottom. An Invitation to Enter a New Field
of Physics. 1960 [cited 2009 August 2; Transcript of article appearing in February 1960
issue of Engineering and Science]. Available from:
http://www.zyvex.com/nanotech/feynman.html.

4. Drexler KE. Nanosystems: Molecular machinery, manufacturing, and computation. New

York: Wiley; 1992.

5. Guozhong C. Nanostructures & Nanomaterials. Imperial College Press, London, 2004.

6. Freitas RA Jr. Nanomedicine. Basic Capabilities, Georgetown, TX: Landes Bioscience,

1999, Vol. I. P. 345-347.

7. Lampton C. Nanotechnology promises to revolutionize the diagnosis and treatment of

diseases. Genet EngNews, 1995,Vol. 15, № 4, P. 23-25.

8. Estafan DJ. Invasive and non-invasive dentalanalgesia techniques. Gen Dent. 1998, Vol.
46, №6. P. 600-601.

9. Mjör I.A, Nordahl I. The density and branching of dentinal tubules in human teeth. Arch
Oral Biol. 1996, Vol. 41, № 5. P. 401 – 12.

10. Whitesides G.M., Love J.C. The Art of Building Small. Scientific American. 2001, Vol.
285, No3. P. 33-41.

11. Yunshin S., Park H.N., Kim K.H. Biologic evaluation of Chitosan Nanofiber Membrane
for guided bone regeneration. Journal Periodontology. 2005, Vol. 76. № 1778. P. 84-85.

12. Jayraman K., Kotaki M., Zhang Y. et al. Recentadvances in Polymer nanofibers. Journal
Nanoscienceand Nanotechnology. 2004, Vol. 4, № 52. P. 65-67.

13. Price R.L., Ellison K., Haberstroh K.M. et al. Nanometer surface roughness increases
select osteoblasts adhesion on carbon nanofiber compacts. Journal Biomedical
Materials. 2004, Vol. 70, № 129. P. 38-40.

14. Katti D.S., Robinson K.W., Laurenci C.T. Bioresorbable nanofiber based systems for
wound healing and drug delivery: Optimisation of fabrication parameters. Journal
Biomedical Materials. 2004, Vol. 70, № 282. P. 96-97.

xiii
15. Saravana KR, Vijayalakshmi R. Nanotechnology in dentistry. Ind J Dnt Res 2006,17,P.
62-65.

16. Borlongan CV, Masuda T, Walker TA, et al. Nanotechnology as an adjunct tool for
transplanting engineered cells and tissues. Curr Mol Med. 2007;7(7):609–618.

17. Catledge SA, Fries MD, Vohra YK, Lacefield WR, Lemons JE, Woodard S, et al.
Nanostructured ceramics for biomedical implants. J Nanosci Nanotechnol. 2002;2(3–
4):293–312.

18. Dalby MJ, Gadegaard N, Curtis AS, Oreffo RO. Nanotopographical control of human
osteoprogenitor differentiation. Curr Stem Cell Res Ther. 2007;2(2):129–138.

19. Pierstorff E, Ho D. Monitoring, diagnostic, and therapeutic technologies for nanoscale

medicine. J Nanosci Nanotechnol. 2007; 7(9); 2949-2968.

20. Maye MM, Nykypanchuk D, van der Lelie D, Gang O. A simple method for kinetic control
of DNA-induced nanoparticle assembly. J Am Chem Soc. 2006;128(43):14020–14021.

21. Reuter A, Dittmer WU, Simmel FC. Kinetics of protein-release by an aptamer-based

DNA nanodevice. Eur Phys J E Soft Matter. 2007; 22(1):33–40.

22. Saravana KR, Vijayalakshmi R. Nanotechnology in dentistry. Indian J Dent Res.

2006;17(2):62–65.

23. Stevenson KA, Muralidharan G, Maya L, Wells JC, Barhen J Thundat T. Covalent
attachment of gold nanoparticles to DNA templates. J Nanosci Nanotechnol. 2002;2(3–
4):397–404.

24. Puckett AD, Fitchie JG, Kirk PC, Gamblin J. Direct composite restorative materials.
Dent Clin North Am. 2007;51(3):659–675, vii.

25. Mitra SB, Wu D, Holmes BN. An application of nanotechnology in advanced dental

materials. J Am Dent Assoc. 2003;134(10):1382–1390.

26. Moradian-Oldak J, Goldberg M. Amelogenin supra-molecular assembly in vitro

compared with the architecture of the forming enamel matrix. Cells Tissues Organs.
2005;181(3–4):202–218.

27. Wang L, Guan X, Yin H, Moradian-Oldak J, Nancollas GH. Mimicking the self-organized
microstructure of tooth enamel. J Phys Chem C Nanomater Interfaces.
2008;112(15):5892–5899.

28. An application of Nanotechnology in Advanced Dental Materials. J Am Dental Assoc.

2003; 134:1382.

29. Jhaveri H, Balaji P. Nanotechnology: The future of dentistry,

http://www.jprosthodont.com.

xiv
30. http://www.azom.com/details.asp?ArticleID=1718

31. A.Y. P. Mateus, C. C. Barrias, C. Ribeiro, M. P. Ferraz, F. J. Monteiro. Comparative

study of nanohydroxyapatite microspheres for medical applications. Journal of
Biomedical Materials Research Part A. 2008; 86A, 2 , 483-493.

32. Tian M, Gao Y, Liu Y, Liao Y, Hedin NE, Fong H. Fabrication and evaluation of Bis-
GMA/TEGDMA dental resins/composites containing nano fibrillar silicate. Dent Mater.
2008;24(2):235–243.

33. Tian M, Gao Y, Liu Y, et al. Bis-GMA/TEGDMA dental composites reinforced with
electrospun nylon 6 nanocomposite nanofibers containing highly aligned fibrillar silicate
single crystals. Polymer (Guildf). 2007;48(9):2720–2728.

34. Xu HH, Moreau JL, Sun L, Chow LC. Strength and fluoride release characteristics of a
calcium fluoride based dental nanocomposite. Biomaterials. 2008;29(32):4261–4267.

35. Xu HH, Quinn JB, Smith DT, Antonucci JM, Schumacher GE, Eichmiller FC. Dental resin
composites containing silica-fused whiskers – effects of whisker-to-silica ratio on
fracture toughness and indentation properties. Biomaterials. 2002;23(3):735–742.

36. Xu HH, Weir MD, Sun L. Nanocomposites with Ca and PO4 release: effects of
reinforcement, dicalcium phosphate particle size and silanization. Dent Mater.
2007;23(12):1482–1491.

37. Xu HH, Sun L, Weir MD, Takagi S, Chow LC, Hockey B. Effects of incorporating
nanosized calcium phosphate particles on properties of whisker-reinforced dental
composites. J Biomed Mater Res B Appl Biomater. 2007;81(1):116–125.

38. Xu HH, Weir MD, Sun L, Takagi S, Chow LC. Effects of calcium phosphate
nanoparticles on Ca-PO4 composite. J Dent Res. 2007; 86(4):378–383.

39. Kim HW, Kim HE. Nanofiber generation of hydroxyapatite and fluorhydroxyapatite
bioceramics. J Biomed Mater Res B Appl Biomater. 2006;77(2):323–328.

40. Fincham AG, Moradian-Oldak J. Amelogenin post-translational modifications carboxy-

terminal processing and the phosphorylation of bovine and porcine “TRAP” and “LRAP”
amelogenins. Biochem Biophys Res Commun. 1993;197(1):248–255.

41. Fincham AG, Moradian-Oldak J. Recent advances in amelogenin biochemistry. Connect

Tissue Res. 1995;32(1–4):119–124.

42. Fincham AG, Moradian-Oldak J, Sarte PE. Mass-spectrographic analysis of a porcine

amelogenin identifies a single phosphorylated locus. Calcif Tissue Int. 1994;55(5):398–
400.

xv
43. Fincham AG, Moradian-Oldak J, Simmer JP, et al. Self-assembly of a recombinant
amelogenin protein generates supramolecular structures. J Struct Biol.
1994;112(2):103–109.

44. Moradian-Oldak J, Du C, Falini G. On the formation of amelogenin microribbons. Eur J

Oral Sci. 2006; 114 Suppl 1:289–296; discussion 327–289, 382.

45. Moradian-Oldak J, Goldberg M. Amelogenin supra-molecular assembly in vitro

compared with the architecture of the forming enamel matrix. Cells Tissues Organs.
2005;181(3–4):202–218.

46. Wang L, Guan X, Yin H, Moradian-Oldak J, Nancollas GH. Mimicking the self-organized
microstructure of tooth enamel. J Phys Chem C Nanomater Interfaces.
2008;112(15):5892–5899.

47. Uskokovic V, Kim MK, Li W, Habelitz S. Enzymatic processing of amelogenin during

continuous crystallization of apatite. J Mater Res. 2008;23(12):3184–3195.

48. Tarasevich BJ, Lea S, Bernt W, Engelhard M, Shaw WJ. Adsorption of amelogenin onto
self-assembled and fluoroapatite surfaces. J Phys Chem B. 2009;113(7):1833–1842.

49. Tarasevich BJ, Lea S, Bernt W, Engelhard MH, Shaw WJ. Changes in the quaternary
structure of amelogenin when adsorbed onto surfaces. Biopolymers. 2009;91(2):103–
107.

50. Brookes SJ, Lyngstadaas SP, Robinson C, Shore RC, Kirkham J. Intracellular
nanosphere subunit assembly as revealed by amelogenin molecular cross-linking
studies. Eur J Oral Sci. 2006;114 Suppl 1: 280–284; discussion 285–286, 382.

51. Chen H, Clarkson BH, Sun K, Mansfield JF. Self-assembly of synthetic hydroxyapatite
nanorods into an enamel prism-like structure. J Colloid Interface Sci. 2005;288(1):97–
103.

52. Du C, Falini G, Fermani S, Abbott C, Moradian-Oldak J. Supramolecular assembly of

amelogenin nanospheres into birefringent microribbons. Science. 2005;307(5714):1450–
1454.

xvi