Naučni zakon je iskustven, a ne normativan stav, koji izražava neku opću osobinu pojava ili

neki njihov odnos, koji nužno proizilaze iz njihove prirode i određenih uslova.

Do naučnog zakona se obično dolazi na taj način što se najprije apstrakcijom određeni odnos
izdvoji iz neuporedivo složenije stvarnosti, pa zatim svestrano dalje analitički proučava.

Svaki zakon je opći i apstraktni stav o nekom nužnom odnosu;

 opći jer se pretpostavlja da važi za sve pojedinačne slučajeve u kojima postoje uslovi
sadržani u njegovoj formulaciji
 apstraktan jer se ti uslovi izdvajaju iz konkretnije stvarnosti.

Epistemološki je opravdano priznati status naučnog zakona nekom općem iskustvenom stavu,
samo ako se pomoću raspoloživog teorijskog znanja mogu objasniti i otkriveni izuzeci.

Dok ono nije moguće, opći stav treba smatrati iskustvenim uopćavanjem, a ne zakonom.

Naučna teorija je samo jedan model. Ona je skup pravila koja povezuju kvantitet i kvantitet
objekata iz modela sa posmatranjima koja se vrše u realnom svetu, pa prema tome ako naš
model predvidi da će se nešto dogoditi, ona možemo biti prilično sigurni da će se to stvarno
dogoditi (naravno, ako je model tačan).

Ovakav model, odnosno teorija, tj. zakon, postoji samo u mislima naučnika i nigde drugo.
"Njutnovi zakoni" nisu zapisani u nekom univerzalnom priručniku, i ne postoji policija koja
bi "jurila" one koji ne bi poštovali ove zakone.

Svaka teorija je na svom početku neka mala ideja proistekla iz nekih zaključaka koje na izgled
odgovaraju pravom stanju stvari u prirodi, ali ona nije dovoljno proverena niti je o njoj
"razmišljao" dovoljan broj ljudi, ili jednostavno nije poznato kako ona može da se proveri u
stvarnom svetu.

Ako izvesno vreme teorija ne bude "oborena" eksperimentalnim dokazima, sve više i više
naučnika se upoznaje sa njom, ako veliki broj naučnika tu teoriju smatra istinitom, oni počinju
da je nazivaju zakonom.

Dobra teorija, ili zakon, moraju biti u mogućnosti da svet opišu onakav kakav zapravo jeste.
Dobra teorija takođe mora da predvidi mogućnosti kada se ona neće u potpunosti slagati sa
posmatranjima. Svaki put kada se rezultati nekog eksperimenta slažu sa predviđanjem teorije
ona ostaje. Ali ako se pojave rezultati nekog eksperimenta kakve teorija ne predviđa teorija se
ili prerađuje ili potpuno odbacuje.

Aristotelova teorija da je ceo svet sagrađen od četiri elementa: zemlje, vazduha, vatre i vode
bila je dovoljno jednostavna i lako prihvatljiva, ali ona nije davala nikakva predviđanja.
Njutnovi zakoni kretanja i zakon gravitacije nisu tako jednostavni, ali na osnovu tih zakona
mogu se predvideti neki događaji, ka na primer na osnovu njih je predviđeno postojanje
planete Neptun, koja je stvarno i otkrivena 1845. godine.

Treba napomenuti i to da za nijednu teoriju, ma koliko puta se ona pokazala tačnom, ne može
da se tvrdi da je ona nepogrešiva, da je sigurno tačna, nikada se sa sigurnošću ne može
dokazati da se neće pojaviti neki eksperiment koji neće biti u suprotnosti sa datom teorijom.
Hiljadu eksperimenata može potvrditi teoriju i ona ostaje da važi ali dovoljno je da se pojavi
samo jedan eksperiment čiji rezultati nisu saglasni sa teorijom, i teorija je pogrešna.
Ptolomejev model svemira bio je prihvaćen 1400 godina, ali iznenada je dokazano da on nije
tačan. Na sličan način Njutnov zakoni su bili prihvaćeni 200 godina, ali danas se zna da oni ne
važe baš uvek, poznati su uslovi pod kojima ovi zakoni ne važe!