Леонардо да Винчи

Леонардо да Винчи
Леонардо ди сер Пиетро да Винчи
познат као Леонардо да Винчи (15.
април 1452— 2. мај 1519) је био
италијански ренесансни архитекта,
проналазач, инжењер, вајар и сликар.
Био је описан као идеал "ренесансног
човека" и као универзални геније.
Познат је по својим ремек-делима,
као што су "Тајна вечера" и “Мона
Лиза”, а његови изуми се данас
користе у модерној технологији, иако
нису примењивани у његово доба.
Помогао је развоју анатомије,
астрономије, и грађевинарства.
Живот
Леонардо да Винчи се родио у селу Анхиано близу града
Винчи у Италији и био је ванбрачно дете. Његов отац био је
млади правник Пиетро да Винчи а мајка Катарина која је била
вероватно сеоска девојчица јер нема доказа да је била роб са
Средњег истока коју је поседовао Пиетро. Леонардо је ишао у
школу у Винчију. У школи је учио да чита, пише и рачуна.
Такође је учио геометрију и латински. Касније је усавршавао
знање латинског, јер је сматрао да није довољно научио у
школи.
Са 14 година преселио се у Фиренцу, где је радио као
помоћник у једној радионици. Леонардо је растао са својим
оцем у Фиренци. Цео свој живот је био вегетаријанац. Око
1466. године је постао шегрт сликара Андреа дел Верокиа а
касније је постао независан сликар у Фиренци.
 Леонардо учи занат у уметничкој
радионици Верокиа 1466. Андреа
дел Верокио је био водећи
фирентински вајар, златар и сликар.
Верокио је одушевљен цртежима
младог Леонарда и прима га у своју
радионицу, где Да Винчи почиње да
ради са многим познатим
уметницима - Ботичелијем,
Перуђинијем, ди Кредијем. 1476.
Леонардо и Верокио по наруџбини
су насликали слику Христовог
крштења.

Бахус
Леонардо је насликао предњег анђела и пејзаж. Разлика
између ова два уметника види се у изради анђела. Око 1482.
године до 1499. године је радио за Лудовика Сфорца војводу у
Милану где је основао и властити атеље са ученицима.
У Фиренцу се вратио априла 1500. године. У Фиренци је ступио у
службу Цесара Борџоја сина папе Александра IV којега су звали
„Војвода Валентино“ као војни архитекта и градитељ. 1506.
године се вратио у Милано које ја тада било у рукама
Максимилиана Сфорца од како су истерани Французи. 1507.
године се сусрео са лепим 15 годишњим аристократом, грофом
Франческо Мелзимом који је постао његов ученик животни друг и
наследник.
Од 1513. – 1516. живео је у Риму где је у то време деловао
сликар Рафаело Санти и Микеланђело иако са њима није
одржавао контакте сматра се да је извршио одлучујући утицај на
пресељење скулптуре Давида – мајсторског дела Микеланђела.
1516. године је ступио у службу краља Франсоа I и
употребљавао је замак одмах поред краљеве резиденције,
добијао је велика примања и постао је краљев пријатељ. Умро
је у Француској у граду Амбоисе на замку Клос Луке и у
сагласности са његовом последњом жељом његов ковчег је
пратило 60 просијака и био је сахрањен у капели на замку на
Амбоису.

Тајна вечера(1498.)
Сликарство
Леонардо је јако познат захваљујући својим сликама и
мајсторском сликом као што је “Тајна вечера” која је насликана
1498. године и „Мона Лиза“ која се налази у музеју Лувр у
Паризу и насликана је 1503. – 1506. и ако се воде полемике
дали је ову слику направио сам или заједно са неким од
његових ученика. До данашњих дана је сачувано његових
седамдесет слика али ни једна његова скулптура.
Користио је нови композицијски приступ - централна фигура се
налази напред и све је подређено њој, док су остале фигуре и
предмети у позадини, груписани тако да још више истичу
централну фигуру. Његове стилске иновације су још уочљивије
у Тајној вечери, где је једну устаљену тему приказао на сасвим
другачији начин. Уместо да 12 апостола представи као
индивидуалне фигуре, он их групише у групе које окружују
Христа као централну фигуру.
Мона Лиза, Леонардово најпознатије
дело, једнако је познато по
иновацијама које користи у сликарској
техници, као и по мистериозном
осмеху субјекта који Леонардо
приказује. Ово дело је кохезија две
технике које је он установио -
сфумата и кјароскура.
Да Винчи је утицао скоро на све
касније уметнике високе ренесансе, а
пре свега на Рафаела. У потпуности је
изменио миланску школу, а утицао је
и на школе у Парми, Фиренци и
другим ренесансним центрима.
Иако је Леонардо створио релативно
мали број слика, он је ипак један од
најутицајнијих и најиновативнијих Мона Лиза (1503.–1506.)
уметника Ренесансе.
Научни рад
Леонардо је најславнији интелектуалац ренесансног периода
захваљујући мноштву његових интересовања: од војне
архитектуре, преко анатомије, геометрије, астрономије,
грађевинарства, хидраулике, физике до опште технике.
Уверљиве и упечатљиве су његове студије које су убележене у
дневнике који садрже 6.000 страница примедаба и цртежа у
којима се налазе прелази између науке и уметности.Био је
левак и целог живота је употребљавао огледалско писање јер
се овако лакше писало помоћу пера левом руком.
За време целога живота трудио се да састави велику
енциклопедију која би садржала све са детаљним цртежима.
Од времена како је напустио своје студије латинског и
математике Леонарда су тадашњи научници у већини
игнорисали као научника.
Леонардо је учествовао у
сецирању и то је омогућило
израду многих анатомских
цртежа и планирао је велике
радове људске и упоређивачке
анатомије. Дошао је на идеју
како сецирати око и тај се начин
употребљавао до 19. века.
1490. године је створио „Канон
пропорција“ по идеалним
пропорцијама мушког тела који је
пописао у свом раду римски
архитекта Маркус Витрувиус
Полио и ова студија названа је
„Homo Vitruvius“ („Витрувијански
човек“) је један од најпознатијих
његових радова.
Витрувијански човек
 Леонардо је био фасциниран
летењем и створио је неколико
машина од којих и нацрт за
хеликоптер који би био покретан
са 4 човека и који не би могао да
полети али и неке машине које би
вреоватно могле полетети.
Осим тога што је саставио нацрте
који имитирају птичија крила Летећа спирала
предлагао је и нацрте са крилима
слепог миша. У својим белешкама се осврће и на идеје о
падобрану који је разрађивао само теоретски. Као погон за своје
машине је употребљавао људску силу и ако је знао да то може
да се разматра и функционише само као теорија.
Пронашао је анемометар на одређивање смера ветра и био је
то јако значајан проналазак који је побољшавао безбедност
летова, радио је и на инструменту који мери брзину ветра као
инструменту који је требао да одређује водоравност летова.