Uvod u filozofiju i kriticko misljenje

Predavanje 1

Priroda filozofskih problema

Waismann o filozofiji: Pocetak filozofije je u cudjenju ne nad necim misterioznim i

tajanstvenim vec obicnim i svakodnevnim. Sta je vreme? Kako je moguce meriti vreme?
Sta znaci rec ‘konj’ ili ‘sto’? Weismannov odgovor kako da izadjemo iz takvih
nedoumica jeste da pogledamo kako upotrebljavamo reci koje koristimo kada dolazimo u
takve nedoumice. Zajedno sa Wittgensteinom i ostalim filozofima koji su doprineli
takozvanom lingvistickom preokretu u filozofiji Weismann veruje da filozofske probleme
ne mozemo da resimo ali mozemo u nekom smislu da ih razresimo tako sto cemo
pazljivo analizirati jezik i videti da nas nacin na koji upotrebljavamo reci vodi u
metafizicke nedoumice. Na primer, mi se pitamo da li je priroda mentalnih stanja ili
naseg uma materijalna ili nematerijalna (duhovna). Medjutim, mi o nasim mentalnim
stanjima govorimo kao o ‘stvarima’ ili ‘entitemima’ koji sacinjavaju inventar naseg uma.
Ali sta ako umesto toga pretpostavimo da nase reci kao sto su bol, sreca, verovanje,
namera itd ne oznacuju nikakve entitete ili stvari? Ako mentalna stanja nisu stvari onda
nema smisla pitati da li su duhovne ili materijalne? Rajl ce kasnije reci da kada govorimo
o mentalnim stanjima kao o stvarima koje nase unutrasnje oko posmatra mi pravimo
kategorijalnu gresku. Takvu gresku bi mogao napraviti novi student na univerzitetu koga
vodimo u obilazak i pokazujemo mu zgrade univerziteta pa kazemo ovo je filozofski
fakultet, ovo je fakultet prirodnih nauka itd. a on nas na kraju pita “Da shvatam, ali gde je
Univerzitet?” kao da je univerzitet samo jos jedna od zgrada koju smo mu pokazali.

Weismann takodje deli Wittgesteinovo stanoviste da filozofija nije i da se ne sme brkati

sa naukom. Filozofska pitanja su sasvim druge priorde od naucnih. Dok se naucna pitanja
bave prirodom sveta i mogu se empirijski proveriti filozofija se bavi pitanjima u koja smo
zapali zbog nejasne upotrebe jezika i koja shodno tome za cilj ima da nas iz tih zabluda
izvede. (Filozofija ima za cilj da izvede muvu iz boce u koju je upala). Dakle, filozofija
ne daje objasnjenja, niti daje odgovore, niti moze ista dokazati. Filozofija ne moze da
pruzi nikakve teorije (zato je Wittgenstein insistirao da on ne konstruise teoriju jezika cak
i kada su neke njegove tvrdnje licile upravo na teoriju jezika). Pitanja koja pazljivo
razmotrimo ce ili biti razvejana ili ce preci u nauku (sa sobom ne noseci metafizicke
pretpostavke koje su nas zbunjivale).

Cilj filozofije nije samo negativan vec je i pozitivan: sagledavanje problema iz novog
ugla, dobijanje nove perspektive.

Medjutim, metafizika (iako strogo govoreci besmislena: Tractatus, Becki krug) nije
besmislica. (To ni Wittgestein nije mislio) Vrednost metafizickih sistema ne lezi u
kvalitetu argumenata vec u vizijama koje stoje iza njih. Metafizicari su kao i umetnici
vizionari. Oni su smelo razmisljali o prirodi sveta, zivota, prirode itd. i anticipirali ono sto
ce kasnije doci sa naukom.
Popper o filozofiji: Ako su Weismann i Wittgesntein u pravu i ako zaista nema pravih
filozofskih problema (vec su oni samo pseudo-problemi koje treba razresiti i razvejati)
onda nema odbrane filozofije.

Filozofiji nije za cilj da resi jezicke zagonetke mada je neki put razjasnjavanje neophodan
prvi korak. U tom smislu filozofija nije intelektualna terapija za one koji su zbunjeni.

Filozofija ne bi trebalo da se bavi samo analiziranjem pojmova, reci i jezika. Reci su

samo alatke za formulisanje stavova, nagadjanja i teorija. Nas cilj kao filozofa ne treba da
bude analiziranje znacenja vec traganje za istinitim teorijama.

Filozofija nije niz umetnickih dela. Filozofi se nisu nikada bavili lepotom metafizickih
sistema koje su gradili vec su tragali za istinom kao i naucnici.

Za Poppera su svi ljudi filozofi barem u nekom smislu. Svi ljudi imaju izvestan pogled na
svet koji je u glavnom ne ispitan. (Npr. Nekada je vecina ljudi bila religiozna, verovala u
Boga kao kreatora svega, danas je dosta ateista ali mnogi od njih veruju neupitno i bez
sumnje u teoriju evolucie ili genetski determinizam itd. Bilo kako bilo svi ljudi imaju
izvestan pogled na to kako stvari stoje, kakva je priroda sveta, sta je moralno a sta nije,
sta je pravedno i lepo a sta nije itd).

Opravdanje i odbrana filozofije lezi u tome da se ove predrasude (teorije o svetu

prihvacene iz intelektualne sredine ili tradicije) kriticki preispitaju. Dakle, problemi
teorije saznanja cine srz filozofije. (To jest, pitanja kako saznajemo, sta saznajemo, sta
mozemo znati itd).

Na kraju, za Poppera filozofija nikada ne sme i ne moze da se odvoji od nauka. Filozofija

i nauka imaju isti koren: u presokratksom razmatranju univerzuma i naseg mesta u tom
univerzumu. A kriticko ispitivanje nauka i njiovih metoda ostaje karakteristika
filozofskog istrazivanja cak i kada su se nauke odvojile od filozofije.

Primer povezanosti nauke i filozofije (ukljucujuci metafiziku):

Pitanje: Kako ucimo jezik? Izgleda kao naucno pitanje.

Odgovor Comskog: Imamo urodjene jezicke strukture za ucenje jezika jer se drugacije ne
moze objasniti cinjenica da deca za tako kratko vreme nauce jezik.
Metafizicke pretpostavke kod Comskog: prepostavke o jeziku (jezik kao sistem) i
pretpostavke o umu (Kartezijansko vidjenje uma).
Ako odbacimo metafizicke pretpostavke iz kojih Comskijevi argumenti crpu snagu mi i
dalje imamo zadatak da objasnimo kako deca uce jezik. Dakle, opet cemo morati da
podjemo od nekih pretpostavki sta je jezik i sta je um (i mozda jos nekih dodatnih kao sto
je priroda komunikacije itd) da bi objasnili cinjenice. Filzofija bi u tom smislu bila nuzno
povezana sa naucnim istrazivanjem.
Pregled kursa

1. Neki ontoloski i epistemoloski problemi: Zasto pocinjemo sa Dekartom?

Zasto je rana moderna filozofija tako vazna? Sta cini 17. vek tako interesantnim?

Pre renesanse i 17. veka slika univerzuma, sveta, i ljudskog tela je bila potpuno drugacija.
Nijedna promena u nasem pogledu na svet nije bila tako dramaticna kao ta koja se
odigrala sa pocetkom modernog doba.

U 17. veku su konstruisane naprave koje su pripremile put naucnoj revoluciji:

Gutenbergova stamparija, teleskop, mikroskop.

Sva ova otkrica zajedno sa tenzijama u samoj sredjnovekovnoj filozofiji su duboko

dovele u sumnju sve istine koje su do tada uzimane zdravo za gotovo. Ispostavilo se da je
svet mnogo veci nego sto se mislilo, da zemlja nije u centru univerzuma, da postoje
nenaseljeni delovi planete na kojima rastu do tada nezabelezene biljke i zivotinje, da
ljudsko telo funkcionise na potpuno razlicite nacine od onoga koji je Galen opisao.

Sva ova otkrica ne samo sto su povecala interesovanje ucenih ljudi za prirodu vec su
takodje doprinela pojavi mehanicisticke koncepcije sveta koja i dan danas dominira.
Sustina ovakvog pogleda na svet je verovanje da se priroda moze razumeti kao sistem
tela u kretanju koji moze da bude iskazan matematickim putem.

Takodje, razvoj fizickih nauka je doveo do novih tenedecija u filozofiji. Ambicija

modernih filozofa je bila da ustanove kojim metodama filozofija moze da doprinese
otkrivanju novih istina o svetu. (Baconov Novum Organum, Deekartov metod). Drugim
recima, filozofi 17. veka su morali da sve ove promene u naukama i u nasem vidjenju
sveta ucine smislenim ali i da ponude pouzdan metod istrazivanja sveta (koji nas nece
odvesti u dogmatska shvatanja vec ce nam zaista omoguciti da otkrivamo istine o
prirodi).

Glavna pitanja kojom su se filozofi zaokupili:

Ako stari Aristotelov metod silogizama i Aristotelovi privi principi nisu dovoljno
pouzdani za otkrivanje istina o svetu, sta je onda pouzdani metod?

Racionalisti i empiristi su pruzili razlicite odgovore na ovo pitanje. Epiristi su insistirali

da pozljivim koriscenjem cula, iskustva i eksperimentalnog metoda mozemo doci do
istina. Racionalisti su poceli sa matematikom kao idealom jasnog i pouzdanog znanja.
Oni su zagovarali da svako znanje mora biti zasnovano na tako crvstim i pouzdanim
istinama. Ako koristimo razum ispravno mi cemo biti u stanju da otkrijemo principe
stvarnosti koji ce biti isto tako izvesni kao i matematicki principi. U 16. i 17. veku bilo je
uobicajeno verovanje da je sama priroda stvarnosti matematicka (t.j. da postoji izvesna
podudarnost izmedju prirode i matematickih istina: sva otkrica su ukazivala na to da svet
funkcionise na mehanicki nacin a da ti mehanicki zakoni mogu biti matematicki iskazani.
Ovo vodi do sledeceg pitanja:

Ako je svet u sutini mehanizam i ako moze biti iskazan matematicki kako se mi kao
ljudska bica (sa svojom slobodnom voljom) uklapamo u njega?
Na ovo pitanje cemo se vratiti malo kasnije kada budemo razmatrali problem
determinizma i slobodne volje (segment 2). Ovaj problem je jedan od boljih primera kako
odredjena ontoloska pozicija moze da ime vazne implikacije za npr. etiku i pitanja
mogucnosti moralnog delovanja.

Naravno, u svetlu novih otkrica se postavlja pitanje kako da razumemo Boga i njegovu
ulogu u svetu? Jedan moguci odgovor je dao Dekart i mi cemo videti njegovo resenje vec
na sledeca dva casa.

U ovom segmentu cemo takodje proci kroz osnovne distinkcije izmedju a priori, a
posteriori, analitickih i sintetickih sudova. Razlicite diskusije oko ovih podela su na neki
nacin produzetak sedamnaestovekovnih dilema oko izvesnog i pouzdanog znanja. Tako
ce Kant dati svoju cuvenu definiciju analitickih i sintetickih sudova a priori. Dok ce to
takodje biti glavni fokus Fregea i drugih filozofa tzv. lingvistickog preokreta u filozofiji.
Njihova resenja su drugacija kao i motivi ali potraga za osnovom istinitog i izvesnog
znanja ostaje ista.

Filozofija nauke (segment 3)

Dok smo se do sada bavili pitanjima pouzdane metode, izvesnog znanja, i uloge intuicije
u nasem saznanju sada je vreme da vidimo druge implikacije renesansnih i novovekovnih
otkrica. Nauke su se polako odvojile od filozofije. U ovom delu cemo se baviti pitanjem
kakav je odnos izmedju nauke i filozofije i sta znaci baviti se filozofijom neke posebne
nauke (filozofijom biologije ili filozofijom psihologije itd).

Osnovi filozofske analize i kritickog misljenja

U poslednjem delu kursa bavicemo se prirodom filozofske argumentacije, valjanim

argumentima i greskama u argumentaciji. Ovo je vrlo vazan deo jer ima za cilj da svima
da osnovu za citanje filozofskih tekstova kao i za pisanje istih. Sta god mi mislili o
prirodi argumenata u filozofiji oni su nezaobilazni ukoliko zelimo da se bavimo
filozofijom, a ne recimo nekim umetnickim formama. Dobra argumentacija je kljuc za
dobar filozofski tekst tako da je neophodno videti sta sacinjava dobru argumentaciju.