POSEBNI NAUČNI METODI

Pojam, karakteristike i vrste

Posebni metodi saznanja su specifična vrsta naučnih metoda. Zapravo, oni
su produkt logičkih misaonih procesa. Od opštih naučnih metoda razlikuju se
po tome što imaju niži nivo opštosti. Pored toga, predstavljaju određene
opšte zakonitosti samog mišljenja.
Zajednička karakteristika posebnih metoda je da ni jedna od njih ne može
da obezbedi celovito saznanje o bilo kom predmetu ili pojavi. Njihova bitna
odlika je, upravo, u tome što se unutrašnja zakonitost saznajnog procesa
nekih od tih metoda potpuno poklapa sa unutrašnjom (fiziološkom)
zakonitošću samog procesa mišljenja. Svi metodi su u celini neodvojivo
povezani baš time što su utemeljeni na pravilima i principima logičkog
mišljenja. Zbog navedenih karakteristika oni se i nazivaju posebnim ili
logičkim metodima.
Grupu ovih metoda čine: analiza i sinteza, indukcija i dedukcija, apstrakcija
i konkretizacija, generalizacija i specijalizacija.
METOD ANALIZE-SINTEZE
Pojam i vrste analize
Analiza uopšte je proces rastavljanja jedne složene stvari, pojave, na njene
sastavne delove. To rastavljanje može imati objektivni ili subjektivni
karakter i smisao. Analiza kao objektivni proces doseže sve dotle dok se
složene stvari, pojave, mogu rastavljati na delove. Subjektivnom analizom,
naprotiv, može se rastavljati i ono što je objektivno nemoguće. Tako se
objektivno ne može odvojiti materija od kretanja, dok je to u subjektivnoj
analizi moguće. Dakle, kroz subjektivni misaoni proces može se
reprodukovati u predstavama i pojmovima objektivni analitički proces, i
rastavljati predstava o celini na predstave o delovima, iako se sadržina te
celine objektivno ne može rastavljati na delove.
Analiza je najopštiji posebni metod naučnog saznanja. Ona je u tolikoj meri
opšta (iako spada u posebne) da su svi ostali posebni metodi i metodski
postupci zasnovani na njoj ili proizilaze iz nje. Analiza je nezaobilazna pri
izučavanju složenih pojava i stvari. Proučavanje čovekovih aktivnosti nije
moguće bez svestrane analize. Ispunjavanje zahteva svestranosti analize ne
svodi se samo na kontinuiranu i intezivnu procenu stanja i odnosa glavnih
činilaca aktivnosti, već uključuje i interdisciplinarni naučni pristup analizi.
Pod pojmom svestranosti analize podrazumeva se i postojanje više vrsta
analize. Njihova upotreba pri izučavanju zavisi, pre svega, od prirode
predmeta istraživanja.
Sa opšteg filozofsko-metodološkog aspekta, odnosno pristupa, razlikuju
formalno-logička i dijalektička analiza. Ova podela analize je od velikog
značaja, jer subordinira svakoj drugoj podeli, bez obzira na kriterijum.
Formalno-logička analiza završava se rastavljanjem složene stvari ili pojave
na elementarne sastavne delove. Ona ne pretpostavlja međuzavisnost pri
rastavljanju, nego obrnuto; za nju su neke podele konačne, večne i
nepromenljive i jedino spoljnja sila može promeniti krajnji red stvari. Zbog
toga se i saznanja o tome smatraju konačnim istinama. Iz toga sledi da se na
taj način može dostići suma svih saznanja.
Dijalektička analiza počinje tamo gde završava formalno-logička. Kada se
složena pojava ili predmet rastave do elementarnih, na izgled dalje
nedeljivih delova, tek tada se traže unutrašnje suprotnosti, upravo u tim
delovima. Ukoliko se pri tom ne uoče postojeće suprotnosti, analiza se ne
smatra završenom, niti u tom slučaju može biti govora o sintezi.
Primer:
U slučaju otkrića atoma, kao najsitnije čestice, za pristalice formalno-
logičke analize bile su završene sve analize i dobijen konačan odgovor o
strukturi materije. Međutim, pristalice dijalektičke analize nisu smatrale da
je time proces analize završen, pa su tragale za najsitnijim delićima u
suprotnostima, što se pokazalo ispravnim, budući da su kasnije otkrivene
čestice sa pozitivnim (protoni) i negativnim (elektroni) nabojem u samom
atomu.
Ključno pitanje:
Da li je proces analize izvršen do kraja?
Podela analize po kriterijumu predmeta i cilja
Prema podeli u kojoj su kriterijumi predmeta i cilja primarni postoje sledeće
vrste analize: strukturalna, funkcionalna, uzročna ili kauzalna, komparativna
i genetička.
1)      Strukturalna analiza
Strukturalna analiza izvodi se dosledno sve do ustanovljavanja konačne
strukture predmeta istraživanja. Važnost i neophodnost strukturalne analize
srazmerne su složenosti predmeta istraživanja.
2)      Funkcionalna analiza
Međusobna zavisnost i odnosi između delova i činilaca složenih stvari i pojava
otkrivaju se, pre svega, funkcionalnom analizom, koja može biti:
kvantitativna, kvalitativna, dinamička ili statička. Njena plodotvornost zavisi
od toga koliko je adekvatan oblik ove analize predmetu istraživanja.
3)      Uzročna ili kauzalna analiza
Kauzalna analiza daje vrhunske rezultate pri saznanju, naročito u oblasti
prirodnih nauka. Njenom primenom otkrivaju se objektivni zakoni višeg reda
ili jednovremene međuzavisnosti i konstatuju funkcionalne veze, među
izdvojenim delovima.
4)      Komparativna analiza
Komparativna analiza predstavlja složen proces rastavljanja i upoređivanja
dobijenih delova. Tokom tog procesa najpre se utvrde struktura i
funkcionisanje veza delova, pa se nakon toga usmerava i koncetriše pažnja
na sličnost ili različitost stvari, procesa i pojava. Zbog toga je komparativna
analiza složena, ali i plodotvorna u saznajnom procesu.
5)      Genetička analiza
Kad je reč o složenim pojavama, procesima i stvarima nije dovoljno da budu
samo rastavljeni i da budu otkrivani njihovi uzajamni odnosi i međusobna
povezanost. Neophodno je, naime, da u procesu saznanja pojava bude
praćena od samog nastanka, preko razvoja, pa do nestanka, tj. negacije.
Odnos među delovima analizirane pojave nije isti u svim pomenutim
fazama. Genetička analiza ima za cilj otkriće promena prilikom nastanka,
tokom razvoja i u procesu nestajanja analiziranih pojava.
Podela analize prema kriterijumu tradicinalne filozofije
Postoje sledeće vrste analize:
-         deskriptivna
-         eksplikativna
-         reproduktivna i
-         produktivna analiza.
1)      Deskriptivna analiza
Deskriptivna analiza se sastoji u nabrajanju i konstataciji onoga što se
događalo kao posledica objektivnog procesa. Naime, konstatuju se i
nabrajaju relacije, sličnosti i razlike (kvalitativne i kvantitativne), koje se
jasno i lako uočavaju među rastavljenim delovima. Drugim rečima, analiza
ide do granice prepoznavanja kvalitativnih različitosti, koja omogućava opis
analiziranih stvari i pojava.
2)      Eksplikativna analiza
U eksplikativnoj analizi uočene relacije se razmatraju na višem stepenu.
Moraju se otkriti zavisnosti koje postoje među delovima analizirane celine.
U stvari, u eksplikativnoj analizi, celina se od samog početka smatra
posledicom koja je proizvedena na nekim delovima koje predstavljaju
razloge. Eksplikativna analiza se javlja u varijanti kauzalne eksplikativne
analize.
Suštinu kauzalne analize čini otkrivanje sukcesije delova celine koja se
analizira. Jasnije rečeno, to je uočavanje poretka delova u kojem prethodni
delovi uslovljavaju delove koji posle njih slede. Konstatacija tih sukcesivnih
ili kauzalnih veza jeste kauzalna analiza.
3)      Reproduktivna analiza
Pod reproduktivnom analizom podrazumevaju se jezička i logička
reprodukcija analize kao objektivnog procesa, u okviru složenih stvari,
pojava, svojstava. U reproduktivnoj analizi uloga subjekta je na nivou
kontemplacije, tj. pasivno posmatračka i čisto evidentičarska.
4)      Produktivna analiza
Za razliku od reproduktivne, produktivnom analizom se izoluju pojedini
delovi predmeta analize, koji se objektivnom analizom ne mogu odvajati.
Prema tome, produktivna analiza, u izvesnom pogledu, predstavlja nastavak
reproduktivne analize kojom se dostiže viši nivo saznanja.
Pojam i vrste sinteze
Proces misaonog spajanja delova u jednu određenu složenu celinu, ili
zamisao kojom se u predstavama vrši spajanje delova u celinu naziva
se sintezom.
Suštinske karakteristike dijalektičke sinteze mogle bi se ukratko izraziti kroz
sledeće stavove:
-         dijalektička sinteza ne shvata pojave i stvari kao prost mehanički skup
izolovanih elemenata, već ih tumači kao međusobno povezane i međuzavisne
činioce jedinstvene celine
-         po dijalektičkoj sintezi celina nije samo jedinstvo raznovrsnih nego i
međusobno suprotnih – protivrečnih delova, odnosno činilaca
-         kategorije u dijalektičkoj sintezi su polarizovane, ali se u
preovlađujućem polu jasno vidi začetak suprotnog pola
-         u dijalektičkoj sintezi moraju postojati međuzavisnost i sveopšta
povezanost ne samo činilaca nego i činjenica;
-         dijalektička sinteza, u jedinstvu s analizom, u stanju je da objasni
nastanak i razvoj sasvim novih pojava
Postoje sledeće vrste sinteza:
-         deskriptivna
-         eksplikativna
-         reproduktivna i
-         produktivna sinteza
Deskriptivna sinteza
Ukoliko se opisuje način sastavljanja celine od njenih delova, onda je reč
o deskriptivnoj sintezi. Dok se deskriptivna analiza sastoji u opisu pojedinih
delova predmeta analize, dotle se deskriptivna sinteza sastoji u tome što
opisuje kako predmet ili celina nastaje inkorporiranjem delova, elemenata
ili činilaca.
Eksplikativna sinteza
Pri obavljanju aktivnosti, eksplikativna sinteza je ako se, pored strukture i
veza među elementima aktivnosti, znaju i načini rada i kompleksnost cilja.
Reproduktivna sinteza
Reproduktivnom sintezom uspostavlja se celina koja je analizom
rastavljena. Postoji mogućnost da se celine kvantitativno drugačije
uspostavljaju, pod uslovom da su o tim celinama pre njihovog nastanka
postojale predstave o njima. Međutim, reproduktivnom sintezom samo se
jednostavno notiraju rezultati analize. Ona je snimak fakticiteta, jer se
grupisani pokazatelji izvedene analize prosto ponavljaju.
Produktivna sinteza
Upravo, preko produktivne sinteze došlo se do novih pojmova, definicija,
zakona i naučnih teorija. Ovom vrstom sinteze prevazilazi se prosto
povezivanje činilaca, odnosno elemenata analize. Pomoću nje se pouzdano
dolazi do novih saznanja. Produktivna sinteza počiva na analizi, čije
rezultate produbljuje.
Analitičko-sintetički metod
Analiza i sinteza predstavljaju nerazdvojan proces koji nije ništa drugo do
priroda samog mišljenja odnosno filozofija misaonog procesa. Oset je sinteza
bezbrojnih analiza nadražaja, kao što je i opažaj sinteza ogromnog broja
analiza oseta. Prema tome, odvajati analizu od sinteze, čak i čistoj misli
skoro da nije moguće.
Činjenica da analiza i sinteza čine dijalektičko jedinstvo suprotnosti, gde
neprekidno jedna drugu dopunjuju, dovoljno govori da je analitičko
sintetički metod s pravom nazvan višim stepenom u razvoju analize i
sinteze.
METOD INDUKCIJE-DEDUKCIJE
Pojam i vrste indukcije
Indukcija je zaključivanje od posebnog ka opštem (od poznatog ka
nepoznatom). Drugim rečima, ako se kod pojedinačnih članova jedne vrste
uoči neko zajedičko svojstvo, onda se izvodi zaključak da to svojstvo
poseduje ta vrsta kao celina. Induktivno uopštavanje može se odnositi kako
na jednu pojavu, predmet, proces tako i u istoj meri i na celu klasu
predmeta, pojava i procesa. Ako je indukcija zaključivanje od posebnog ka
opštem, od poznatog ka nepoznatom, a to ona jeste, znači da bazira na
iskustvu. Kako je iskustvo neprekidan proces promena, to se induktivni
zaključak ne može smatrati konačnim, jer svaka nova činjenica može
opovrgnuti doneti zaključak. Uzeta sama za sebe, dakle, indukcija ne može
biti potpuni i uspešni metod saznanja. Pomoću indukcije može se doći do
velikog broja činjenica i do njihove uspešne sistematizacije. Međutim, to
ipak nije dovoljno da se sve činjenice potpuno obuhvate, bez čega se ne
može doći do naučnog objašnjenja i do otkrića zakonitosti (odnosno zakona).
Pod induktivnim metodom, dakle, treba podrazumevati kontinuirano
sistematsko i dosledno izvođenje i primenu induktivnih zaključaka radi
otkrivanja i dokazivanja istine. Uz ovo saznanje stalno treba imati na umu da
opšti stav do koga se dolazi u induktivnom zaključku predstavlja unuverzalan
sud ili zaključak, ali ne i generalni.
Da bi induktivni zaključak bio upotrebljiv, a i induktivni metod plodotvoran,
koriste se pomoćni metodi uz indukciju radi prikupljanja činjenica. U te
metode spadaju metod posmatranja i metod eksperimenta. Pored toga, ne
sme se ni za trenutak izgubiti iz vida jedinstvo opšteg, posebnog i
pojedinačnog.
Indukcije se deli na: potpunu i nepotpunu.
Potpuna indukcija
Potpuna ili egzaktna indukcija je zaključivanje na osnovu potpunog
nabrajanja svih slučajeva. Retko se pruža prilika da se sve zasebne činjenice
mogu nabrojati, proveriti, pa i o celini zaključiti. Lako je zamisliti kud bi
odveli ispitivanje i nabrajanje baš svih pojedinačnih činjenica, da bi se
zaključivalo o celinama. Zaključivalo bi se, dakle, u onim slučajevima kada
se radi o malom broju elemenata predmeta saznanja.
Nepotpuna indukcija
Induktivni zaključak kod nepotpune indukcije se izvodi na osnovu saznanja
o najvažnijim delovima celine. Tako izveden zaključak nema sve elemente
koji bi garantovali njegovu istinitost. Ali, bez obzira na nepouzdanost
zaključka nepotpune indukcije, ona se uspešno i široko koristi u svim
naukama. Za nepotpunu indukciju se slobodno može tvrditi da je stvaralačka
i produktivna.
Vrste nepotpune indukcije su:
-         produktivna
-         analoška i
-         kauzalna
Produktivna indukcija
Produktivna indukcija je takva vrsta nepotpunog induktivnog zaključivanja
u kojoj se, na osnovu sličnosti između poznatih i manje poznatih delova
nekih predmeta i pojava, donose krajnji zaključci o nepoznatim delovima.
Primer:
Putnička vozila Mercedes, karavani, uvedeni u komercijalnu proizvodnju,
ispunila su naša očekivanja.
Karavani Mercedes su iz iste porodice putničkih vozila.
Karavani Mercedes, ako budu uvedeni u komercijalnu proizvodnju, ispuniće,
takođe, očekivanja.
Analoška indukcija
Kod analoške indukcije zaključak se izvodi na osnovu sličnosti članova u
okviru jedne grupe, i to od jednog slučaja na drugi pojedinačni slučaj. Opšti
zaključak se izvodi prostim nabrajanjem sličnih delova.
Primer:
Sve zemlje u razvoju najčešće imaju ekonomske probleme.
Naša zemlja je u razvoju.
Dakle, u našoj zemlji će doći do ekonomskih problema.
Kauzalna indukcija
Kod kauzalne indukcije izražena je relacija između članova, od kojih je
jedan uzrok, a drugi posledica. Kauzalna indukcija se, upravo, i razlikuje od
indukcije prostog nabrajanja po tome što jasno postavlja relaciju uzrok-
posledica.
Primer:
Ako je posle svake zime sa obilnim i dugotrajnim snežnim padavinama bila
rodna godina, onda se zaključuje da je tome uzrok natopljenost zemlje
potrebnim količinama vlage.
Međutim, pitanje je kako odrediti sa sigurnošću šta je uzrok, a šta posledica.
Nije dovoljno reći da je uzrok ona promena koja bezuslovno prethodi
posledici.
Primer:
Iz činjenice da noć uvek predhodi danu ne može se zaključiti da je noć uzrok
dana.
Iz ovoga sledi da se uzrok mora tačno odrediti, odnosno definisati. Jedna od
definicija uzroka glasi da je uzrok ona promena koja svoju energiju prenosi
na posledicu.
Pojam i vrste dedukcije
Dedukcija je zaključivanje od opšteg na posebno. Dakle, dedukcija je
izvođenje jednog ili više posebnih stavova iz jednog ili više opštih stavova.
Indukcija je uglavnom analitička, dok dedukcija može biti kako analitička
tako i sintetička. Analitička je ona dedukcija kada se iz jednog opšteg stava
izvode posebni stavovi, a sintetička dedukcija je ona kada se iz više opštih
stavova (koji se spajaju) izvodi jedan specijalan stav. Analitičkom
dedukcijom mogu se samo proširiti saznanja, dok se pomoću sintetičke
dedukcije dolazi do novih saznanja.
Induktivno-deduktivni metod
Posebni metodi u celini, a induktivno-deduktivni metod specijalno, mogu se
označiti kao proces čovekove misli kojim on dolazi do saznanja, odnosno do
naučnih istina. Ovaj misaoni proces je dvosmeran. Upravo, prema ovim
smerovima misli pri dolaženju do istine, uobličeni su i definisani metodi
indukcije i dedukcije. Prvi metod nije ništa drugo nego proces čovekovih
misli. Kad ide od subjekta ka stvarnosti, naziva se deduktivni metod. Drugi
metod jeste kad proces misli teče od objektivne stvarnosti ka subjektu i
naziva se induktivni metod.
Iako su suprotni misaoni procesi, dedukcija i indukcija se međusobno ne
isključuju, nego se dopunjavaju što je naročito izraženo pri rešavanju
izuzetno složenih problema kada je potrebno kombinovati indukciju i
dedukciju da bi se došlo do istine.
Prenaglašavanje indukcije ili dedukcije je potpuno neosnovano, a u
određenom pogledu i apsurdno, jer su to dva neodvojiva, mada suprotna,
smera mišljenja. Indukcija i dedukcija predmetno su neodvojive i
jedinstvene u dijalektičkom jedinstvu: opšteg – posebnog – pojedinačnog, jer
su baš u navedenim suprotnostima oba metoda do te mere povezana da se
govori o jedinstvenom induktivno-deduktivnom metodu.
METOD APSTRAKCIJE-KONKRETIZACIJE
Metod apstrakcije
Apstrakcija je misaoni proces ili postupak izdvajanja svega što je
zajedničko. To je proces koji ostavlja po strani zanemarujuće specifičnosti
pojedinačnih elemenata, a zadržava samo ono što im je zajedničko, uzdižući
to do najopštijih pojmova. Kada se zanemare osobine pojedinačnih ljudi, a
zatim i osobine grupa, nacija, naroda i, na kraju, rasa, a zadrži ono što je
zajedničko svim ljudima, dolazi se do opšteg pojma čovek.
Kao metodski postupak, apstrakcija predstavlja izvesnu analizu, izdvajanje
posebnog ili opšteg iz celine. Razlika između apstrakcije i analize ogleda se u
tome što se kod analize pojave i stvari razlažu na elemente, koji imaju
jedinstvena svojstva, dok se kod apstrakcije izdvajaju pojedina određena
opšta ili posebna svojstva. Apstrakcija je stoga osnovni metodski postupak
koji ima značajnu ulogu pri formiranju pojmova.
Metod konkretizacije
Konkretizacija je suprotan misaoni postupak od apstrakcije zbog toga što
predstavlja približavanje konkretnom jedinstvu stvari, pojava, procesa. Ruka
je samo po nazivu odvojena od tela. Konkretizacijom se dolazi do shvatanja
o uklapanju ruke i njene funkcije u jedinstvo organizma. Konkretizacija je,
kao što se iz primera može videti, sinteza. U stvari ona mora biti sinteza, jer
svaki konkretan predmet predstavlja kompleks elemenata, veza i procesa.
METOD GENERALIZACIJE-SPECIJALIZACIJE
Metod generalizacije
Generalizacija predstavlja uopštavanje i znači misaoni prelaz saznanja od
pojedinačnih i posebnih svojstava određene grupe predmeta ka njihovim
opštim odredbama. Kao logički metod koristi se neposredno prilikom
finalizacije saznanja radi shvatanja opšteg svojstva – vrednosti, na osnovu
posebnih i pojedinačnih. Njenom primenom na prihvatljiv način uopštena su
dosadašnja mnogobrojna, pre svega, iskustvena saznanja, od elementarnih
do najviših.
Primer:
Prvo se pojmovno shvata pojedinačni automobil: Mercedes 200, Mercedes
300 itd. Njihova pojedinačna svojstva označena su kubikažom, brzinom,
dimenzijama, izgledom itd.
Na osnovu takvih saznanja izvodi se novi, opštiji pojam kojim se odražavaju
zajedničke karakteristične osobine (svi automobili su opremljeni motorom).
Daljim postupkom generalizacije, sledeći induktivni metod zaključivanja,
uopštava se pojam motorna vozila, u kome su obuhvaćene njihove
zajedničke karakteristike.
Metod specijalizacije
Specijalizacija je postupak identifikacije posebnog i pojedinačnog u opštem;
u suštini, suprotna je generalizaciji. Zasniva se na analitičko-sintetičkom
metodu i metodima apstrakcije i konkretizacije. Postoje dva oblika
specijalizacije: klasifikacija i dedukcija.Klasifikacijom se specijalizira
poseban i pojedinačni pojam, a dedukcijom se specijalizira poseban i
pojedinačan stav.
Primer:
Postupak specijalizacije na primeru automobila je suprotan postupku njihove
generalizacije. Postupkom dedukcije i klasifikacije iz pojma motorna vozila
specijaliziraju se pojmovi putnička vozila i teretna vozila. Daljim i sličnim
postupkom se specijaliziraju pojmovi konkretnog automobila Mercedes 200
ili Mercedes 300.