Udruženje studenata informatike Fakulteta Organizacionih Nauka u Beogradu

- Kurs objektno orijentisanog programiranja u programskom jeziku JAVA –

www.fonis.rs

Klase i objekti

Klasa je osnovna jedinica programiranja u Javi. Klase obezbeđuju strukturu objekata, kao i
mehanizme za proizvodnju objekata, na osnovu datih definicija u klasi. Klase definišu
metode, skupove izvršivog koda, koje izračunavaju podatke i njima upravljaju unutar
objekta. One obezbeđuju ponašanje objekata klase.

OO programiranje razdvaja pojmove šta se radi i kako se radi.

definisano popisom javnih metoda, njihovom opisano određenom implementacijom

deklaracijom, popisom javno raspoloživih podataka metoda i privatnih podataka

Klasa sadrži:
ƒ polja (definišu stanje svakog objekta klase – struktura podataka, podaci)
ƒ metode (operacije, funkcije koje sadrže izvršni kod i definišu ponašanje objekta)
ƒ mehanizme za stvaranje objekata na osnovu definicije (konstruktori)

Ovakva kombinacija metoda, podataka i semantike pisanja koda se opisuje kao ugovor
između projektanata klase i programera koji je korsiti, pošto opisuje šta se dešava kada
određena pozvana metoda deluje na objekat. Ovaj ugovor definiše tip, tako da se
podrazumeva da će ga poštovati svi objekti koji predstavljaju primerke tog tipa.

Kada posmatramo objekat, pitanje kako je dedfinisano njegovom klasom, koja definiše
implementaciju metoda koje je objekat sposoban da izvrši. Svaki objekat je primerak klase.
Kada pozvana metoda deluje na objekat, ispituje se klasa, u potrazi za kodom metode koji
je potrebno da se izvrši.

Jednostavna klasa

Hajde da predstavimo našu prvu klasu u Javi. Kao primer izabraćemo neku manifestaciju u
kojoj učestvuju studenti sa mentorima. Naime, svaki student ima svog kolegu kao mentora
u određenom projektu, koji je takođe student. Studenti na manifestaciji nastupaju po redu,
koji je određen brojem indeksa. Nije obavezno da svaki student ima mentora. Pitanje je
kako predstaviti objekat tipa “Student”?

class Student {

int index;
String ime;
Student mentor;

static int brojStudenata = 0;

}

Dakle, podrazumeva se da svaki student ima ime, broj indeksa i mentora.

1/13
 Udruženje studenata informatike Fakulteta Organizacionih Nauka u Beogradu

- Kurs objektno orijentisanog programiranja u programskom jeziku JAVA –

www.fonis.rs

Kao što se može primetiti, klasa “Student” deklasrisana je ključnom rečju class, imenom
klase Student i navođenjem članova klase unutar vitičastih zagrada. Skup svih članova
klase unutar tih zagrada naziva se telo klase. Ovakva deklaracija klase stvara ime tipa,
tako da je sada moguće deklarisati reference na objekte tog tipa:

Student mentor; // klasa je tip objekta

Ova deklaracija govori da je mentor promenljiva koja sadrži referencu na objekat tipa
“Student”. Deklaracija NE pravi objekat, već samo deklariše referencu koja sme da se
odnosi na objekte tipa “Student”. Tokom svog postojanja, ova referenca se može odnositi
na bilo koji objekat tipa “Student”, ali ne i na druge tipove objekata. Svi ovi objekti moraju
se eksplicitno napraviti, radi korišćenja u programu.

Pored polja, metoda i konstruktora, klasa može sadržati i tzv. ugnježdene tipove, a to su
interne klase i interfejsi ove klase. Deklaraciji klase mogu prethoditi modifikatori klasa,
koji joj daju određena svojstva:

public Ovakva klasa je javno dostupna, tj. svako može da

deklariše reference na objekte ove klase ili da pristupa
njenim javnim članovima. Bez ovog modifikatora, klasa
je dostupna samo unutar svog paketa.
abstract Ova klasa se smatra nedovršenom i na osnovu nje se ne
može napraviti nijedan primerak. To je zato što ona
obično sadrži metode abstract, koje se moraju
implementirati pomoću potklase.
final Od final klasa se ne mogu praviti podklase. Klasa ne
može u isto vreme biti i final i abstract.
strictfp strict floating point, što znači da klasa sadrži svu
aritmetiku pokretnog zareza definisanu unutar klase, a
koja se vrednuje poštovanjem strogih pravila.

Deklaraciji klase može prethoditi više različitih modifikatora. Ne postoje pravila po pitanju
njihovog redosleda, mada se preporučuje dosledan redosled koji unapređuje čitljivost koda.

Polja

Klasne promenljive se zovu polja. Primeri polja, u prethodno datom primeru u klasi
“Student”, su: index, ime, i mentor. Deklaracija polja sastoji se iz imena tipa iza koga
dolazi ime polja i, po potrebi, inicijalizirajuća klauzula (klauzula = odredba, uslov koji
ograničava). Ova klauzula daje polju njegovu inicijalnu vrednost. Kada ona nije prisutna u
deklaraciji, polje dobija default (podrazumevanu) vrednost.

Pogledajmo ponovo primer klase “Student”. Svaki objekat ove klase ima svoje specifične
primerke polja klase (int vrednost koja označava broj indexa i time jedinstveno
identifikuje studenta, String vrednost koja označava ime studenta, kao i vrednost tipa
Student, koja referencira njegovog mentora itd.). Ovo znači da svaki objekat ima svoje
jedinstveno stanje.

2/13
 Udruženje studenata informatike Fakulteta Organizacionih Nauka u Beogradu

- Kurs objektno orijentisanog programiranja u programskom jeziku JAVA –

www.fonis.rs

Polja koja odražavaju stanje koje je jedinstveno nazivaju se promenljive primerka. Kada
bi vrednost polja u nekom objektu bilo promenjeno, to nece uticati ni na jedno drugo polje
ostalih objekata.

Deklaracijama polja takođe mogu prethoditi modifikatori, koji su zaduženi za kontrolu

svojstava tog polja – modifikatori pristupa, static, final, transient, synchronized,
volatile... Polje ne može u isto vreme biti deklarisano kao volatile i kao final.
Navedeni redosled bi trebalo koristiti ukoliko postoji potreba da se u deklaraciji navede više
modifikatora.

Objašnjenja nekih modifikatora: Kada je polje deklarisano kao volatile, to znači da mu više niti može
pristupati simultano. Za bolju koordinaciju među pristupima polju od strane konkurentnih niti potrebno je
koristiti modifikator synchronized. Naravno, učenje niti izlazi iz osnovnih domena ovog kursa, pa ovo
neće biti dalje razrađivano kao pojam. Modifikator transient ima veze sa tzv. serijalizacijom klasa
(objekata), gde se ovako deklarisana polja ne čuvaju niti čitaju, o čemu će biti reči kasnije tokom kursa.

Kada je deklarisano, polje se može inicijalizovati dodeljivanjem vrednosti odgovarajućeg

tipa. U gore navedenom primeru, polje brojStudenata inicijalizovano je celobrojnom
vrednošću 0. Inicijalizator ne mora biti konstanta, već može biti drugo polje, poziv metode
ili neki izraz koji sadrži ova dva elementa, dok god odgovaraju po tipovima.

Inicijalizatori pružaju veliku fleksibilnost u pogledu inicijalizacije polja. Međutim, oni su

pogodni samo za jednostavne oblike inicijalizacije. Kada se radi o složenijim oblicima,
potrebne su dodatne alatke.

Pomenuli smo da, u odsustvu inicijalizacije, polja dobijaju podrazumevane vrednosti. U

tabeli koja sledi date su podrazumevane vrednosti tipova podatka:

tip: default vrednost:

boolean false
char '\u0000'
bzte, short, int, long 0
float +0.0f
double +0.0
referenca objekta null

Ponekad je potreno da postoji samo jedan primerak polja koji dele svi objekti klase. Ova
polja se deklarišu kao static. Zovu se statička polja ili promenljive klase. Tada postoji
samo jedno polje, bez obzira na broj primeraka klase.

U primeru studenta, brojStudenata je statičko polje, koje sadrći broj studenata koji
učestvuje u manifestaciji. Polje je inicijalizovano nulom nakon učitavanja klase. Svaki
novonastali objekat tipa “Student” imaće ovaj identifikator, a njegovu vrednost
povećavaćemo svakim novim objektom. Logično je da će postojati samo jedan primerak
ovog polja i da će važiti za sve studente.

Unutar klase, statičkom polju se može pristupiti direktno. Međutim, kada mu se pristupa
van klase – eksterno, jedini način pristupa je korišćenjem imena klase. Na primer, kada
bismo želeli da na standardnom izlazu prikažemo vrednost polja brojStudenata:

3/13
 Udruženje studenata informatike Fakulteta Organizacionih Nauka u Beogradu

- Kurs objektno orijentisanog programiranja u programskom jeziku JAVA –

www.fonis.rs

System.out.println(Student. brojStudenata);

Statičkom polju klase se može pristupiti i preko reference nekog od objekata te klase, ali bi
to trebalo izbegavati, pošto se može steći utisak da je statičko polje član objekta. U
drugom sliučaju, moglo bi se desiti da referenca objekta referencira null vrednost. Tada bi
Java ispalila izuzetak.

Polja čija se vrednost nakon inicijalizacije ne može menjati deklarisana su kao final. To
su konstante, pa svaki pokušaj dodeljivanja vrednosti ovakvom polju, osim u inicijalizaciji,
dovodi do greške. Dakle, final definiše nepromenljivost svojstva klase (u smislu
statičnosti) ili objekta.

Ako polje koje je deklarisano kao final nema inicijalizator, zove se blank final. Ova se
polja moraju inicijalizovati kada i klasa, odnosno kada je objekat klase potpuno konstruisan
(u suprotnom slučaju kompajler će prijaviti grešku).

Kontrola pristupa

U počecima kursa bilo je reči o enkapsulaciji i sakrivanju podataka. Preko je potrebna

kontrola nad pristupom članovima klase ili interfejsa, pa čak i kontrola pristupa samoj klasi
ili interfejsu. Ovakva kontrola obezbeđuje se identifikatorima pristupa u deklaracijama
klasa, interfejsa i njihovih članova.

Identifikatori pristupa:

private Članovi su dostupni samo unutar tela klase čiji su

članovi.
package Članovi deklarisani bez modifikatora pristupa su
dostupni klasama u istom paketu, kao i samoj klasi.
protected Članovi su dostupni potklasama klase, klasama u istom
paketu i samoj klasi.
public Članovi su javno dostupni (svuda gde je i klasa).

Modifikatori private i protected ne odnose se na članove klasa i interfejsa, osim kada

su oni ugnježdeni. Veoma je bitno da se kontrola pristupa preduzima na nivou svake klase
ili interfejsa, a ne na nivou objekta. Dakle, članovima jedne klase se uvek može pristupiti iz
bilo kog dela koda te klase, bez obzira na koji se objekat, instancu klase, kod primenjuje.

Pravljenje novih objekata

U programskom kodu Jave, novi objekti se prave korišćenjem ključne reči new. Da bi se
pozvao mehanizam pravljenja objekata, potrebno je zadovoljiti neke uslove koji se tiču
deklaracije promenljivih koje će referncirati nove objekte. Postavlja se pitanje koji su to
uslovi i koji je mehanizam zadužen za pravljenje objekata?

4/13
 Udruženje studenata informatike Fakulteta Organizacionih Nauka u Beogradu

- Kurs objektno orijentisanog programiranja u programskom jeziku JAVA –

www.fonis.rs

Da bismo odgovorili na ova pitanja, analiziraćemo sledeći kod, koji odgovara pravljenju
novih objekata tipa “Student”:

Student student1 = new Student();

student1.index = 251;
student1.ime = "Ivan";
Student.brojStudenata++;

Student student2 = new Student();

student2.index = 66;
student2.ime = "Bojana";
Student.brojStudenata++;

student1.mentor = student2;
student2.mentor = null;

U ovom kodu napravljena su dva nova objekta tj, analogno realnoj situaciji, na
manifestaciju su prijavljena dva nova studenta. Zatim su im inicijalizovani podaci. Broj
studenata se povećava analogono prijavljivanju novih studenata na manifestaciju.
Primetićemo da ovo povećanje sada programer unosi ručno, a logično bi bilo da postoji
sautomatizovani mehanizam koji bi ovu proceduru izvršavao svaki put kada se napravi novi
objekat. Uskoro će i ovaj problem biti rešen, ali, za sada, hajde da objasnimo detaljnije
navedeni kod.

Prvo je deklarisana promenjliva student1, koja može da referencira objekte tipa

“Student”. Podsetimo se, ova deklaracija NE pravi objekat, već samo definiše promenljivu i
njen tip. Svi objekti koje bi ona referencirala moraju se eksplicitno napraviti. Objekat koji
predstavlja prvog studenta koji se upisuje za učešće na manifestaciji moramo napraviti
korišćenjem ključne reči new. Ovo je najčešći način pravljenja objekata.

Kada se objekat napravi ključnom rečju new, navodi se tip objekta koji se pravi i svi argumenti njegove
konstrucije. Java runtime system alocira dovoljno memorije za čuvanje objekta i zatim ga inicijalizuje i
vraća referencu na novonastali objekat. Ukoliko izvršni sistem ne može da pronađe dovoljno prostora u
memoriji da napravi novi objekat, pokrenuće garbage collector-a da bi pokušao da oslobodi prostor, a ako
to ne uspe da obezedi dovoljno prostora, Java će ispaliti OutOfMemmoryError. Objekte ne bi trebalo
nikada eksplicitno brisati, pošto postoji mehanizam sakupljača đubreta, tako da, ukoliko programer ne
treba neki objekat, potrebno je da prestane da ga referencira, a automatizovan sistem će sam osloboditi
memorijski prostor koji je on zauzeo.

Nakon dodeljivanja odgovarajućih vrednosti poljima studenata objekti su spremni za

korišćenje u daljem programu. Primetimo da je kao mentor prvom studentu (Ivanu)
dodeljen drugi student (Bojana), a da je polje mentor podešeno kao null. To je zato što
Bojana ne učestvuje kao takmičar, nego samo kao mentor, te ona nema svog mentora.

U ovom primeru, prvo smo napravili novi objekat, pa smo njegovim poljima dodavali
vrendnosti. Zatim smo ručno podešavali statičko polje klase, koje označava broj studenata
koji učestvuju na manifestaciji. Uslov da objekat bude napravljen i referenciran jeste da je
jasno i tačno deklarisan tip reference koja će ga primiti. Time je odgovoreno na prvo
pitanje ovog dela. Odgovor na drugo pitanje, koji je mehanizam zadužen za pravljenje
novih objekata je: konstruktor.

5/13
 Udruženje studenata informatike Fakulteta Organizacionih Nauka u Beogradu

- Kurs objektno orijentisanog programiranja u programskom jeziku JAVA –

www.fonis.rs

Konstruktori i inicijalizacija

Kada se u Javi stvori novi objekat, on ima neko svoje inicijalno stanje. Polja objekta mogu
se inicijalizovati prilikom njihovog deklarisanja, a mogu da prihvate i svoje podrazumevane
vrednosti. Ovo je ponekad dovoljno da obezbedi potrebno i ispravno inicijalno stanje. Neke
inicijalizacije se ne mogu izraziti običnim dodelama vrednosti.

Kada su u pitanju namene inicijalizacije koje ne podrazumevaju gore pomenute oblike

inicijalizacije, klase poseduju konstruktore. To su, prosto rečeno, blokovi naredbi koji se
mogu koristiti za inicijalizaciju objekta, njegovih polja, pre nego što referenca na
novonastali objekat bude vraćena preko ključne reči new. Konstruktori imaju isto ime kao i
klasa čije objekte inicijalizuju. Oni, poput metoda, mogu uzeti argumente, ali, za razliku od
metoda, oni nemaju povratnu vrednost (tip rezultata). Prilikom poziva konstruktora, što se
čini upravo ključnom rečju new, argumenti se pišu unutar zagrada koje slede za imenom
tipa, tj. imenom konstruktora, pošto su isti. Telo konstruktora izvršava se tek nakon što se
poljima dodele podrazumevane vrednosti i izvrše njihove eksplicitne inicijalizacije.

Pogledajmo kako bi izgledao konstruktor u klasi Student:

class Student {

int index;
String ime;
Student mentor;

static int brojStudenata = 0;

public Student() {
brojStudenata++;
}
}

Deklaracija konstruktora sastoji se od imena tipa (klase), iza koga u zagradi dolazi lista
argumenata, koja može biti prazna (to su parametri konstruisanja objekata) i telo naredbi
unutar vitičastih zagrada. Konstruktori nisu članovi klase i to bi trebalo imati u vidu, zbog
nasleđivanja.

Konstruktor klase Student ne uzima argumente konstrukcije, ali ima veoma važnu
funkciju, da po automatizmu povećava broj učesnika na manifestaciji, svaki put kada se
inicijalizuje novi objekat koji predstavlja učesnika. Eventualne greške prilikom povećavanja
broja su izbegnute prebacivanjem odgovornosti na klasu Student. Pošto je trenutno
konstruktor klase jedini koji menja vrednost polja brojStudenata, mogli bi smo mu
dodati modifikator private. Ovime bismo obezbedili da je pristup ovom polju moguć samo
unutar klase.

U ovakvoj implementaciji konstruktora klase Student, sada dobijamo mogućnost da

filtriramo učesnike. Na primer, ako odlučimo da nije svaki student učesnik, tj. ako odlučimo

6/13
 Udruženje studenata informatike Fakulteta Organizacionih Nauka u Beogradu

- Kurs objektno orijentisanog programiranja u programskom jeziku JAVA –

www.fonis.rs

da mentore ne gledamo kao učesnike, brojStudenata bismo povećavali samo kada

prijavljujemo “običnog” studenta. Mogućnosti se šire shvatanjem konstruktora.

Polja novih objekata možemo inicijalizovati nakon pozivanja konstruktora:

Student s1 = new Student(); // brojStudenata = 1

s1.ime = "Jovan";
Student s2 = new Student(); // brojStudenata = 2
s1.ime = "Ivana";
s2.index = 180;

Konstruktor klase Student poziva se ključnom rečju new, pa zatim inicijalizujemo

vrednosti njegovih polja. Hajde da sada obezbedimo drugi konstruktor, koji kao argumente
uzima ime studenta i broj indeksa:

public Student(String imeStudenta, int brojIndeksa) {

brojStudenata++;
ime = imeStudenta;
index = brojIndeksa;
}

Sada smo obezbedili da, kada new vrati referencu na objekat, njegova polja budu
inicijalizovana parametrima koje smo prosledili kao argumente konstruktoru. Pravljenje
objekta je olakšano:

Student student = new Student("Miloš", 25105);

Bitno je napomenuti da klasa može imati neograničen broj konstruktora, dok god im se
razlikuju argumenti konstrukcije. To znači da oba konstruktora klase Student koja smo
napravili mogu ostati u klasi. Programer će, u zavisnosti od situacije, koristiti odgovarajući
konstruktor.

Ponekada projektant programa zahteva da se u pravljenju objekata obezbedi određena

vrsta podatka. Na primer, kada bismo projektovali bazu studenata učesnika na
manifestaciji, bilo bi obavezno da svaki student ima ime. U Javi, ovo obezbeđujemo tako
što u svakom konstruktoru klase Student kao prvi argument stavljamo String
imeStudenta, time omogućavajući pravljenje objekata samo uz navođenje imena.

Konstruktori bez argumenata, kao prvi konstruktor klase Student koji smo implementirali,
zovu se no-arg konstruktori. Ukoliko se eksplicitno ne implementira konstruktor prilikom
pisanja klase, Java ima podrazumevani no-arg konstruktor, koji se automatski obezbeđuje,
a ne izvršava nikakve naredbe. Njegova dostupnost, u smislu prava pristupa, ista je kao
dostupnost klase. Drugi oblik konstruktora može biti copy konstruktor, koji kao argument
prima postojeći objekat klase i kopira vrednosti njegovih polja u polja novonastalog
objekta, što nije česta pojava u Javi, pošto je zastupljeniji način kopiranja objekata
pozivanje metode clone().

7/13
 Udruženje studenata informatike Fakulteta Organizacionih Nauka u Beogradu

- Kurs objektno orijentisanog programiranja u programskom jeziku JAVA –

www.fonis.rs

Postoji još jedan način za izvođenje složenije inicijalizacije objekata. To je blok za

inicijalizaciju, blok naredbi koje se pojavljuju u okviru deklaracije klase, izvan svih
članova i konstrukotra, a koji inicijalizuje polja objekta. Blok za inicijalizaciju izvršava se
kao da je postavljen na početku svakog konstruktora u klasi, a više blokova izvršava se
onim redosledom kojim se pojavljuju u klasi. Ovi blokovi su izuzetno korisni kada
programer želi da definiše svoje podrazumevane vrednosti, na primer:

class Student {

int index;
String ime;
Student mentor;

{
index = 0;
ime = "Nepoznat učesnik";
mentor = null;
}

static int brojStudenata = 0;

public Student() {
brojStudenata++;
}
}

Sada će se, pre izvršavanja konstruktora, izvršiti naredbe u inicijalizacionom bloku, koje će
postaviti polja na definisane podrazumevane vrednosti, kao što je "Nepoznat učesnik".

Redosled izvršavanja inicijalizacija u klasi:

1) inicijalizacija u deklaraciji polja

2) inicijalizacija u inicijalizacionom bloku
3) inicijalizacija u konstruktoru

Inicijalizatore mogu imati i statička polja klase. Njih obezbeđujemo u bloku za statičku
inicijalizaciju, koji je identičan prethodno definisanom bloku, samo je deklarisan kao
static, pa može referencirati isključivo statičke elemente klase:

static int brojStudenata = 0;

static {
brojStudenata = 15;
}

Primena statičkih bolkova za inicijalizaciju statičkih promenljivih je ograničena, pa je tako i

retko korišćena u praksi.

8/13
 Udruženje studenata informatike Fakulteta Organizacionih Nauka u Beogradu

- Kurs objektno orijentisanog programiranja u programskom jeziku JAVA –

www.fonis.rs

Referenca “this”

Podsetimo se, objekti međusobno komuniciraju transferom poruka, koji je implementiran u

ponašanju objekata, metodama. S vremena na vreme, objektu primaocu poruke je
potrebna referenca na njega samog. Ponekad je objektu potrebno da referencira samog
sebe. Ovo obezbeđuje ključna reč this. Ona je referenca na objekat i može biti prosleđena
metodama kao argument.

Implicitno, vlastita referenca this je na raspolaganju konstruktoru i metodama, kao i

inicijalizatorskim blokovima. Ona upućuje na tekući objekat. Evo jednog veoma
uobičajenog primera korišćenja ove reference:

public Student(String ime, int index) {

brojStudenata++;
this.ime = ime;
this.index = index;
}

Kada nekoj metodi ili konstruktoru prosledimo argument koji ima svoj naziv, poput
argumenta ime, njegov naziv je njegova referenca u lokalnom smislu (to važi isključivo
unutar tela metode, tj. konstruktora). Pošto je ime referenca na neki prosleđen niz
karaktera, polju ime objekta koji pravimo ne možemo pristupiti ovim nazivom. Zato
koristimo referencu na tekući objekat i pozivamo njegovo polje.

Hajde da sada pomenemo još jedno bitno svojstvo konstruktora. Naime, jedan konstruktor
može pozvati izvršenje drugi konstruktor, korišćenjem naredbe this(). Ovo mora biti prva
stavka u konstruktoru, a proces njegovog zvanja je eksplicitno pozivanje konstruktora.
Ovim načinom se može pozvati bilo koji drugi konstruktor u klasi, naravno sa
odgovarajućim argumentima.

Vratimo se na primer klase Student. Napravili smo dva konstruktora, od kojih oba kao
prvu naredbu imaju brojStudenata++. Korišćenjem eksplicitnog pozivanja konstruktora,
drugi konstruktor bi pozivao tu naredbu pozivanjem prvog konstruktora:

public Student() {
brojStudenata++;
}

public Student(String ime, int index) {

this();
this.ime = ime;
this.index = index;
}

Napomenućemo još jednom, eksplicitno pozivanje konstruktora mora biti prva naredba u
konstruktoru koji ga poziva.

9/13
 Udruženje studenata informatike Fakulteta Organizacionih Nauka u Beogradu

- Kurs objektno orijentisanog programiranja u programskom jeziku JAVA –

www.fonis.rs

Metode

Metode klase obično sadrže kod, koji razume stanja objekta i njima manipuliše. Metode,
oslanjajući se na trenutno stanje objekta i poznate ulaze, teže da objekat kao sistem
prevedu u novo stanje. Istina je da neke klase imaju javna ili zaštićena polja nad kojima
programeri mogu direktno raditi, međutim, praksa je pokazala da većina vrednosti zahteva
obradu pre prikazivanja. Ovu računarsku obradu obezbeđuje implementacija metoda.

Na primer, ukoliko bismo želeli da na standardnom izlazu prikažemo podatke o nekom

studentu koji učestvuje na manifestaciji, svakako bi želeli da izlaz bude formatiran u
određenom smislu:

Student student = new Student("Milos", 25105);

student.mentor = new Student("Viktor", 6606);
System.out.println("Ucesnik na manifestaciji: " + student.ime + " (" +
student.index + ")");
System.out.println("Mentor studenta: " + student.mentor.ime + " (" +
student.mentor.index + ")" );

Ovakav ispis omogućava nam da u željenom formatu ispišemo na standardni izlaz podatke
o studentu učesniku, koji uključuju njegovo ime, broj indeksa i ime i br. indeksa mentora:

Ucesnik na manifestaciji: Milos (25105)

Mentor studenta: Viktor (6606)

Ukoliko navedene operacije formatiranja ispisa na ekran objedinimo u telu metode,

dobićemo ustaljeno ponašanje objekata klase, tj. svaki objekat klase znaće na koji način da
ispiše podatke o sebi:

public void ispisiNaEkran() {

System.out.println("Ucesnik na manifestaciji: " + ime + " (" +
index + ")");
System.out.println("Mentor studenta: " + mentor.ime + "(" +
mentor.index + ")" );
}

Sada kada je ispisiNaEkran() metoda, tj. ustaljeno ponašanje objekata klase Student,
svaki objekat može izvršiti operacije u njoj navedene pozivanjem njenog imena:

student.ispisiNaEkran();

Obratimo pažnju sada na deklaraciju metode. Sastoji se iz dva dela: zaglavlja i tela.
Zaglavlje metode se opciono sastoji iz skupa modifikatora koji prehode tipu rezultata,
potpisu (imenu metode) i, opciono, klauzule throws, o kojoj će biti reči kasnije u toku
kursa.

10/13
 Udruženje studenata informatike Fakulteta Organizacionih Nauka u Beogradu

- Kurs objektno orijentisanog programiranja u programskom jeziku JAVA –

www.fonis.rs

Potpis metode sastoji se iz imena metode zagrada. Unutar zagrada navode se argumenti
koje metoda prima, ukoliko postoje. To je lista tipova podataka koje metoda prima na
obradu kao ulaz. Sve metode moraju sadržati tip povratne vrednosti (rezultata) i potpis. U
telu metode, unutar vitičastih zagrada, pišu se programske naredbe.

Modifikatori metoda:
- modifikatori pristupa (javne, privatne, zaštićene)
- abstract (telo metode nije definisano)
- static (vezano za klasu, ne za određene njene instance)
- final (može se zaobići u podklasi)
- synchronized (sinhronizacija niti)
- native (kod pripada nekom drugom programskom jeziku)
- strictftp (striktna pravila pokretnog zareza)

Ukoliko metoda ima više modifikatora, preporučuje se navedeni redosled. Bitno je

napomenuti da jedna apstraktna metoda ne može biti statička, finalna, sinhronizovana,
native ni striktna. Ovo nema smisla, s obzirom da je poenta apstraktne metode da svoju
implementaciju dobije u podklasi.

Statičke metode pozivaju se u ime cele klase, ne u ime neke određene instance, tj. objekta
klase. Ovakve metode mogu pristupiti jedino statičkim poljima klase i drugim statičkim
metodama. Ostalim članovima se mora pristupiti pomoću reference objekata, a u statičkim
metodama ne postoji referenca this. U primeru klase Student, postoji statičko polje
brojStudenata, koje je javno. Ukoliko bi ovo bilo privatno polje, morala bi postojati
metoda koja mu pristupa, kako bi se sadržaj polja mogao čitati van klase. Ovo bi
obezbedila implementacija jedne statičke metode.

Pogledamo sada kako smo pozvali metodu ispisiNaEkran() u prethodnom primeru. Prvo
smo ispisali referencu na objekat za koji želimo da realizujemo određeno ponašanje, pa
smo, znajući potpis metode, pozvali i samo ponašanje na realizaciju. Na primer,
pogledajmo metodu za ispis na standardnom izlazu:

System.out.println("Ispis na ekranu!");

Prvo je referenciran statički objekat out, koji pripada klasi System, a zatim je pozvana
metoda println(), kojoj je kao argument prosleđen jedan String objekat.

Metode se ne mogu deklarisati promenljivim beojm parametara, mada joj se kao argument
može proslediti niz objekata. Svaki parametar unutar zagrada metode mora biti deklarisan
u smislu tipa. Pre pozivanja metode, programer je svestan potpisa metode, kao i broja i
tipova argumenata koje ona prima kao ulaz. Takođe, svestan je i tipa rezultata koji želi da
metoda vrati nakon obavljana operacija navedenih u njenom telu. Dakle, on mora da
obezbedi tačno određen broj argumenata određenog tipa kada metodu poziva, a da njen
rezultat upisuje u promenljivu koja je tipa povratne vrednosti metode.

Tip rezultata metode može biti primitivni tip (vrednosni) ili referentni tip. Ukoliko metoda
ne daje nikakvu povratnu vrednost, deklarisana je kao void.

11/13
 Udruženje studenata informatike Fakulteta Organizacionih Nauka u Beogradu

- Kurs objektno orijentisanog programiranja u programskom jeziku JAVA –

www.fonis.rs

U implementaciji jednog kalkulatora, potrebno je projektovati i ralizovati metodu koja vraća

određene rezultate izračunavanja. Na primer, metoda koja računa i vraća kvadrat relnog
broja izgledala bi ovako:

public double kvadrat(double broj) {

return broj*broj;
}

Vrednost koju vraćamo kao rezultat naredbom return mora po tipu odgovarati
deklarisanom rezultatu (u ovom slučaju double).

Metoda uvek kao rezultat vraća isključivo jednu vrednost čiji je tip naveden u deklaraciji
metode. Rekli smo da ovo može biti ili vrednosni ili referentni tip podatka. Ukoliko je
potrebno vratiti više podataka, ovo može biti učinjeno deklaracijom da je rezultat metode
niz ili lista objekata, koji sadrže rezultate.

Vrednosni i referentni tipovi

Za sam početak, potrebno je razjasniti značenje ovih pojmova. Vrednosni tip podatka je
onaj, gde podatak pokazuje na određenu vrednost u memoriji, koja je određenog tipa
(prost tip podatka). U slučaju referentnog tipa, podatak referencira neki objekat u
memoriji, tj. pokazuje na njegovu adresu u memoriji, a ne na konkretnu vrednost.

Slika 1. Apstrakcija smeštanja tipova podataka u memoriji

Sa slike se može zaključiti da se vrednosni i referentni tipovi u memoriji ne pothranjuju na

isti način. Za početak, promitivni podaci smeštaju se u statičan deo memorije, koji se
naziva STEK (Stack), a objekti u dinamički deo memorije – HEAP. U stek se, kada se radi
o objektima, smešta samo njihova fizička adresa, koja pokazuje na neki deo HEAP-a, u
kojem je smešten sam objekat.

U slučaju kada metoda kao argument primi neki vrednosni tip, prenosi se njegova vrednost
metodom kopiranja, tako da, unutar tela metode, ne vrši se direktan uticaj na prosleđenu
promenljivu već na njenu kopiju. U slučaju referentnih tipova, ne prenosi se vrednost nego
referenca, tako da se promenljiva može direktno referencirati.

12/13
 Udruženje studenata informatike Fakulteta Organizacionih Nauka u Beogradu

- Kurs objektno orijentisanog programiranja u programskom jeziku JAVA –

www.fonis.rs

Kada bismo metodi koja računa kvadrat prosledili neku inicijalizovanu promenljivu, unutar
metode vršile bi se operacije nad njenom kopijom:

double broj = 10;

double rezultat = kvadrat(broj);

Jasno je da će promenljiva rezultat pokazivati na broj 100 u steku, a da će promenljiva

broj ostati nepromenjena, tj. i dalje će imati vrednost 10.

Ukoliko metodi prosledimo neku referencu, unutar tela metode možemo samu referencu
menjati, a da time ne utičemo na sam objekat na koji ona pokazuje (referencira). Međutim,
ukoliko upotrebimo referencu da promenimo atribut objekta, ova će promena biti trajna:

public void metoda(Object referenca) {

referenca.polje = 10; // trajna promena polja
referenca = new Student(); // promena reference unutar metode
}

Zadatak

Klase definisane u prošlom zadatku projektovati i zapisati u kodu programskog jezika Java.
Implementirati metode, inicijalizovati polja i napraviti test primere.

Zadatak napisati kao Word dokument ili PDF dokument na ne više od pet stranica A4
formata teksta ili slike (dijagrama) i poslati na mail sa attachment-om na adresu:
kursevi@fonis.rs sa subject-om JAVA-ZADATAK-2. U tekstu attachment -a navesti ime,
prezime i broj indeksa.

13/13