Jedno drugom – „do kolena”

PUTOPIS - JEZERA TARE

Planinsko reverzibilno jezero Zaovine, sa prelivnim jezercima – draguljima elektroprivrede Srbije –

nastalim pre 23 godine, neodoljivi je mamac za ljubitelje prirode

Zlatibore pitaj Taru – pevusili smo pesmu staru, dok smo se peli ovom planinskom „nevestom”,
naslonjenom na stasiti masiv Zlatibora, obgrljenom brzom Drinom. Cilj nam je bio obilazak jezera
najsumovitije planine Evrope, kako su nam Taru predstavili u Zavodu za zastitu prirode Srbije.
Mozda to i nije preterano, ako se zna da je pod sumom vise od 75 odsto njene teritorije.
U traganju za jezerima pomogao nam je Dusan Milovanovic, direktor Nacionalnog parka Tara, koji
obuhvata najveci deo planine – 19.175 hektara. Krenuli smo od jezera Perucac, desetak
kilometara uzvodno od Bajine Baste, nastalog 1967. godine podizanjem najvece hidroelektrane na
Drini. Dzinovska betonska brana dugacka je 461 i visoka 89,8 metara, a jezero se proteglo na cela
52 kilometra. Vise od mocne hidroelektrane, u cijoj utrobi su cetiri agregata od po 100 megavata,
privukla nas je nestvarna lepota drinskog klanca u koji se jezero ugnezdilo. Zbog kolebanja nivoa
vode, na jezeru nema uredjenih plaza, pa je za kupanje kod brane postavljen ponton.

Kupanje – ne, hvala

Nazalost, poput mnogih koji su ovog leta boravili na jezeru, morali smo da odustanemo od plivanja
zbog ostrva plutajuceg otpada koji vodena struja „seta” s nase na bosansku stranu jezera.
Gospodin Milovanovic objasnio nam je da je proletos Nacionalni park Tara izdvojio milion dinara za
ciscenje jezera. U saradnji sa opstinom i komunalnom sluzbom, izvuceno je 500 kamiona otpada.
Na sve to, posredstvom Regionalnog centra za zastitu zivotne sredine za jugoistocnu Evropu,
Kraljevina Norveska poklonila nam je brod za sakupljanje plutajuceg otpada, vredan 50.000 evra.
Avaj! Nije upotrebljiv, posto sa plastikom do brane stize i granje koje se zaplete u mreze ovog
broda. Sve bi to bilo izbegnuto da su nadlezni zabranili deponiju smeca na Limu, da se kod
Visegrada ne propusta otpad. Lepa vest jeste da se uskoro ocekuje montiranje prese za baliranje
izvadjene plasticne ambalaze za koju ima kupaca koji se bave njenom reciklazom.
Pa ipak, jezero Perucac tokom cele godine privlaci brojne turiste zato sto nudi plovidbu turistickim
brodom „Balkan ekspres”, jedrenje na vodi, pecanje, kampovanja u Dzanicima...
Mozda ce se neko zapitati kakve veze ima jezero Perucac na Drini sa planinom Tarom, sem sto se
nalazi u njenom podnozju i zoni zastite Nacionalnog parka. I te kako ima. Voda Drine „grabi”
uzbrdo kroz osam kilometara dug tunel. Sa 250 penje se na preko 1.000 metara nadmorske visine
do mesta Zaovina. I bas tu, pomesana sa vodom Belog Rzava, cini veliko reverzibilno Zaovinsko
jezero.

Na Kozjim stenama
Do jezera na Tari put vodi serpentinama
koje vijugaju vrletnim liticama Kozjih stena
od Perucca – nebu pod oblake. Usput
zastajemo da iz pticije perspektive
osmotrimo Bajinu Bastu, u nadi da cemo
mozda videti i divokoze koje ovde zive cak
i na 250 metara nadmorske visine, dok se
na drugim planinama ne spustaju ispod
1.000 metara. Na strmim liticama jasno
uocavamo prelazak listopadnih u
cetinarske sume. Poput aviona u brisucem
letu, iznad glava nam prolece velika ptica.
Mozda je suri orao, mozda lesinar, mozda
cak i veliki tetreb. Svi se oni gnezde na
ovim liticama.
Planinski masiv Tare, sa prosecnom
nadmorskom visinom od 1.000 metara,
ubraja se u srednje visoke planine, mada
ne oskudeva ni visovima koji sezu i do
1.675 metara. Nismo isli do najviseg:
zadovoljili smo se i vidikovcem na Kozjim
stenama ne visim od 1.063 metra. Kakav
velicanstven pogled na kanjon Drine i
njene krivine! Dubok od 700 do 1.000
metara, on je treci u svetu, posle kanjona
reke Kolorado (1.800 metara) u Americi i
reke Tare (1.300 metara). Svakako ga
valja ovekoveciti kamerom ili fotoaparatom.
Nedaleko od vidikovca, nalazi se hraniliste
za mrke medvede kojih na Tari ima oko 30. Kako nam rekose, toliko ih ima jos samo na
Prokletijama i mozda Sar planini.

Cakle kao kristal

Putem pored jedinstvenog decjeg grada na
Mitrovcu, stizemo do mesta Zaovine.
Tacno pre 130 godina, odatle je Josif
Pancic ushiceno ugledao „svoju” omoriku
na brdu Kik, cetinar za kojim je tragao 20
godina. Nista manje ushiceno, i mi smo
ugledali „nasa” jezera, jedno drugom „do
kolena”. Skrivena u nedrima planine,
caklila su na suncu poput kristala.

Nazalost, brdo Kik vise ne postoji, jer je sa

njega uzet materijal za izgradnju brane na
reci Beli Rzav, podignute od kamena i
ilovace po projektu akademika Miladina
Pecinara. Srecom, na strmim padinama
susednog brda Vranjak jos ima omorike,
jedinstvenog, vitkog cetinara, visine oko 30
metara. Ta vrsta je bas ovde prezivela
ledeno doba, pa se stoga kaze da je i relikt
i endemit.
Sa Lukica brane, visoke 130 metara, pogled se spusta na Spajica jezerce, u klancu reke Beli
Rzav, jedno od pet manjih jezera. Iz njih se voda, sistemom spojenih sudova, preliva iz jednog u
drugo, a onda pumpama izbacuje u veliko reverzibilno Zaovinsko jezero, rezervu za jezero
Perucac. Na jednom od njih zaticemo petoclanu porodicu iz Sremske Mitrovice kojoj miris cetinara,
mir i cista rzavska voda prijaju vise od mora.
Ne mozemo a da se ne divimo moci coveka da savlada zakone prirode. I ne mozemo a da se ne
setimo kremanskog proroka Mitra Tarabica koji je, pre vise od 100 godina, predvideo: „Jednoga
dana Drina ce krenuti uzbrdo”.
– Ovo je nacin akumuliranja vode, a samim tim i struje – kaze nas domacin. – Reverzibilna
hidroelektrana na Zaovinama je u pogonu od 1982. godine. Od tada Drina „tece” uzbrdo. Kada je u
elektrosistemu visak struje, dakle u Peruccu vode, generatori rade kao pumpe – iz Drine
ispumpavaju vodu u jezero na Tari. A kada je manjak struje, voda se iz jezera na Tari vraca,
pumpe rade kao generatori, praveci elektricnu energiju.
U ovoj centrali sve je veliko. Njene turbine za sat „progutaju” pola miliona kubika vode. Cevi kojima
voda stize iz drinskog jezera na Taru promera su skoro sedam metara. Sami generatori i turbine su
kao soliteri, a na dugmicima u liftovima, umesto sprata, pise nadmorska visina.

U obliku zmaja
Delo nasih i japanskih strucnjaka, Zaovinsko jezero je svojevremeno bilo najvece na svetu.
Preteklo ga je samo jedno japansko. Gledano iz aviona, lici na zmaja cija se velicina ne da izmeriti,
buduci da se nivo vode menja. Zato se i desava da cetinari „rastu” iz vode, pa i da asfaltni put
zaroni u modre dubine.
U akumulaciji ima raznih riba: skobalja, klenova, plotica i potocnih pastrmki. Tu je i tipicno drinska
riba – mladica, retka i ugrozena vrsta koja ni ovde nije sigurna. Osim nje, u jezero su pusteni i
predatori poput grgeca, soma i stuke.
Izgradnjom jezera potopljeno je selo Vezanja. Kada se nivo vode spusti, mogu se videti temelji
nekadasnjih kuca, stepenista... Domacinstva su bila prisiljena da se presele na vise delove svojih
imanja. Otuda oko jezera zaseoci, nazvani po porodicama koje u njima zive: Jevtici, Lazici,
Mandici, Jezdici, Karaklici...

Oko jezera je asfaltni put dug 30 kilometara, tako da smo stigli i do jezerca Kruscica, pravi
rezervoar pijace vode. Kada je gradjeno, vise se mislilo na hotelske komplekse nego na nestasicu
vode, jer Tara obiluje malim, hladnim i bistrim planinskim potocima. Nabore njene „smaragdne
haljine” cine kanjoni Race, Dervente, Brusnicke reke...
Ukoliko ocekujete uredjene plaze, kampove i hotele, nemojte kretati na ovu stranu. Sem tri zdanja
pevaca Olivera Mandica koja zvrje nedovrsena i prazna, na obali jezera nema nicega. Malo
podalje je vikend naselje, na brani prodavnica, a osam kilometara dalje selo Nova Vezanja. U selu
crkva brvnara, Mesna zajednica, prodavnica, skola i ambulanta sa stanom za lekara koga nema.
Sa jezera Tare odlazimo ispraceni mirisom nekosenih trava, pesmom zrikavaca i pozivom: „Dodjite
nam opet, pozovite i prijatelje, sve koji vole da borave i uzivaju u prirodi ne narusavajuci je.
Taracikl
Cikloturizam, koji se uklapa u svetski trend
ocuvanja prirode, od ove godine ima svoje
odrediste i na planini Tari.
– U okviru projekta „Taracikl”, definisane su i
obelezene biciklisticke staze. Tako je preko 400
kilometara asfaltnog i makadamskog puta po
Tari koji omogucavaju voznju biciklom, u svako
doba godine postalo dostupno nasim i stranim
biciklistima. To su nam posebno dragi gosti, jer
najmanje remete prirodu, rekao nam je direktor
Milovanovic. I dodao da su ove godine bili
domacini i biciklistickog kupa Srbije, u
organizaciji kluba „Radnicki” iz Beograda, na
kome je ucestvovalo preko 70 biciklista.

Smestaj po zelji
Gosti na Tari mogu da biraju izmedju zakupa vikendica, koji je
ovog leta bio oko 1.000 dinara dnevno, i smestaja po ovdasnjim
domacinstvima sa, kako nam rekose Vasilici iz Nove Vezanje,
domacom hranom. A mogu da odaberu i neki od hotela na
Kaludjerskim barama, Mitrovcu, Predovom krstu. Ljubitelje lova i
ribolova cekaju lovacke kuce, a svima koji krenu u setnju
planinskim stazama, na usluzi su rendzeri parka, kao garancija
da nece zalutati.

Od ove godine ponovo radi i hotel „Jezero” na jezeru Perucac.

Napravljen je 1976. godine za graditelje elektrane.

izvor: „Politika“