Mile Nenadić1 Pregledni naučni članak

Pedagoški fakultet u Somboru UDK: 159.922.73:316-053.2

Univerzitet u Novom Sadu Primljeno: 16. 03. 2010.
DOI:10.2298/SOC1003265N

DETINJSTVO U DISKURSU POLITIKE JEDNAKOG

PRIZNANJA

Childhood in the Discourse of the Politics of Equal Recognition

ABSTRACT The starting point of the analysis is the claim that the idea of childhood is not
derived from immaturity as a biological fact of life but from the facts of culture. Childhood is
a historical, social and cultural construct. It was „discovered“ retrospectively, after the
moderns began ascribing more significance to everyday life, taking care of the little things in
it – marriage, family, education. The idea of childhood, it is argued, is intimately connected
with bestowing importance to everyday life and mundanity. Arguing in favor of a radical
break with the „misrecognition“ of childhood – a representation based on an image that is
constraining, humiliating, and often contemptuous towards children – the author provides a
theoretical synthesis of the new paradigm in the sociology of childhood with Charles
Taylor’s politics of recognition. Coupling the idea of childhood with the politics of
recognition results in the awareness that the world is no longer just the world of adults, that
it has stopped being a reality inherent only to adult people.
KEY WORDS childhood, age, politics of recognition, everyday life, mundanity, complex
identity

APSTRAKT Autor ističe stav da se ideja detinjstva ne izvodi iz nezrelosti kao biološke
činjenice života, nego iz činjenice kulture. Detinjstvo je istorijski, socijalni i kulturni
konstrukt. Ono je „otkriveno“ naknadno, nakon što je moderni čovek počeo pridavati veći
značaj svakodnevnom životu, brinuti o malim stvarima u njemu, posebno braku, porodici i
obrazovanju. Ideju detinjstva autor dovodi u čvrstu vezu sa davanjem značaja svakodnevnici
i običnom životu. Ukazujući na potrebu radikalnog raskida s „naopakim priznanjem“
detinjstva – predstavom koja počiva na slici koja je ograničavajuća, ponižavajuća i često
prezriva prema deci – autor nudi originalni teorijski spoj nove paradigme sociologije
detinjstva sa politikom priznanja Čarlsa Tejlora. Spoj ideje detinjstva i politike priznanja
rezultira svešću da svet više nije samo svet odraslih, da je prestao biti realnost koja je
inherentna samo odraslima.
KLJUČNE REČI: detinjstvo, starosno doba, uzrast, politika priznanja, svakodnevnica,
običan život, složeni identitet
————
1
nenadicm@sbb.rs
266 SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N° 3

Ideja detinjstva

Detinjstvo je društveno i kulturno utemeljena, vrlo promenljiva i stoga

dinamična i nestabilna društvena kategorija, a ne prirodno zadata, statična i
univerzalna biološka kategorija. Kao što su rodna istraživanja usmerena na razlike
između pola kao biološke kategorije i roda kao društvene kategorije, tako su i
starosno dobna istraživanja usmerena na razlike između „uzrasta“ kao biološke
kategorije i „doba“ kao društvene kategorije. Između biološkog uzrasta i društvene
dobnosti ne mora nužno stajati znak jednakosti. Distinktivna obeležja doba i uzrasta
se odnose na starosnu dobnost kao socijalni i kulturni sklop i uzrastnost kao
biološko stanje. Uzrastnost je kategorija biološko-genetskog stanja, gotovost
određena položajem osobe u procesu njenog razvoja, koja nastaje biološkim
postajanjem i koja nije trajno određena, nego je društveno uslovljena, prilagodljiva i
promenljiva kategorija.
Dobnost je kulturno-društveni proces koji obuhvata uzrasno utemeljenu
kategoriju, ali ne kao rođenjem nametnutu stalnost nego kao vlastiti razvojni
materijal koji se može doraditi i oblikovati ponašanjem i različitim ulogama koje
društvo dodeljuje osobi. Uzrasna obeležja nastaju (doing) i kao takva se nasleđuju,
za razliku od dobnih koja postaju (being) i kao takva se stiču. U kontekstu dobnosti
detinjstvo je društvena kategorija koja se uvek iznova proizvodi i stiče. Nekadašnju
relativnu jednostavnost i postojanost dobnih kategorija, poput detinjstva i starosti,
nova sociološka paradigma zamenjuje relativnom složenošću i fluidnošću, a što je u
skladu sa Kirkovim „pomakom od funkcije ka značenju“, odnosno Zadehovom
„fuzzy logikom“. Savremene promene u kognitivno-semantičkim promišljanjima
fokusiraju se na „proučavanje društvenih kategorija umesto grupa“ (Crick, 1976),
odnosno na „kategorije čija se značenja ne mogu tačno i precizno odrediti“ (Zadeh,
1965). U svim dobnim diskursima o detinjstvu prepoznatljivo je nedeljivo
preplitanje uzrasnih bioloških i društvenih obeležja, koje od jedne primarno stečene,
zadate i naoko jednostavne a priori utemeljene kategorije prerasta u jednu
dinamičnu, promenljivu i a posteriori složenu kategoriju. Dobno obeleženom
osobom nastaje se društvenim postojanjem a ne godinama uzrasta. Detinjstvo je
dobni habitus dece kao uzrasno obeleženih osoba, a starost je dobni habitus seniora.
Klasična teorija na detinjstvo gleda kao na epifenomen društvenog i kulturnog
života, kao na nešto što je polje socijalizacije. Kako je veliku važnost pridavala
univerzalnim prolazno/prelaznim fiziološkim i psihološkim fazama i životnim
ciklusima individue u razvoju, ona je analitički krug dobnog habitusa dece zatvarala
upečatljivim elementima kao što su prolaznost, prirodnost, univerzalnost i nezrelost
(Jenks, 2005; Tomanović, 2004; Frønes, 1994; Milić, 2001). Ni jedan od tih
elemenata nije upućivao na činjenicu da je dete potpuno ljudsko biće, odnosno da je
detinjstvo društvena kategorija. Deca su etiketirana kao „bića u postajanju“ ili
Mile Nenadić: Detinjstvo u diskursu politike jednakog priznanja 267

„objekti nesavršene društvenosti“, i prihvaćena kao predmeti socijalnog staranja,

dakle kao zavisne i podložne osobe.
Tradicija društvene teorije stvar oko detinjstva nije dovela do kraja. Nije
računala na to da je nezrelost biološka činjenica života, a način na koji se ona shvata
i dobija na značaju činjenica kulture (La Fontaine). Detinjstvo se zasniva na
„činjenici kulture“, a ne na „biološkoj činjenici“ kao na spoljašnjem „uzrasnom
ritmu“. Ova distinkcija je bila presudan elemenent za teoriju generacije Karla
Manhajma: „Neosporno je da se generacija u krajnjoj liniji zasniva na biološkom
uzrasnom ritmu, ali ako se nešto zasniva na nekom faktoru, ne znači da se ono
obavezno može izvesti iz tog faktora ili da se podrazumeva u njemu. Ako se neka
pojava zasniva na drugoj, ne može postojati bez te druge pojave; međutim, ona
poseduje karakteristike specifične za nju samu, karakteristike koje ni u kom slučaju
nisu pozajmljene iz osnovne pojave“ (Manhajm, 2009:350; Kuljić, 2009).
Generacija i detinjstvo su veoma srodni pojmovi (Alanen, 2004). Istraživanja načina
na koji se uzrasne kategorije shvataju ili dobijaju na značaju kao činjenice kulture
sociologiju čine disciplinom koja generacije, rod i detinjstvo sagledavaju kao
društvene institucije.
Ideja detinjstva se generiše iznutra, iz socijalnog i kulturnog sklopa. Nezrelost
i detinjstvo su dve dimenzije koje se donekle preklapaju, ali se ne uslovljavaju
potpuno: ono što evoluira na prirodnoj sceni na društvenoj ne konstruiše. Ideja
detinjstva je apstrakcija do koje se realno i istorijski dolazi kroz proces socijalnog i
kulturnog razvoja. U diskursu ideje detinjstva na biološke i psihološke činjenice se
gleda drugim očima, on uključuje istorijski, socijalni i kulturni kontekst (James and
Prout, 1997; Bronfenbrener, 1997; Erikson, 2008).
Odnosi na intimnom planu (ljubav, razmišljanje, sećanje ili dijaloško
priznavanje) po svojoj su prirodi recipročni odnosi. Takvi su jer njihovi akteri imaju
zajedničku osnovu. Odrasli (roditelji, pre svega) i deca imaju nešto što im je
suštinski isto, a što se može definisati kao zajednički identitet. Bez tog
supstancijalno istog, zajedničkog identiteta, detinjstvo se ne može ni zamisliti.
Štaviše, „reč dete ne znači ništa ako ne stoji u odnosu sa rečju roditelj“ (Vederil,
2005:192). Njihova zajednička osnova je nastala, i nije oduvek postojala. Zajednički
identitet je istorijski i kulturni konstrukt.
Pored toga, ideja detinjstva stoji u dubokoj vezi sa onim unutrašnjim, običnim
socijabilnim događanjima poput sitnih i vulgarnih zadovoljstava. Ideja detinjstva je
nastala nakon što moderni čovek počinje pridavati veći značaj običnom životu kao
intrinsičnoj osobini novog ličnog identiteta, onom iznutra, unutrašnjoj prirodi
(refleksivnosti), novom osećanju života koji se od sada živi kao priča sastavljena od
niza povezanih i međusobno dopunjenih crtica (Tejlor, 2008:319-353, 437; Tokvil,
2002:379-452). Ideja detinjstva nastaje kao intrinsična potreba da se otkrije šta znači
biti ono što svako od nas jeste, da potvrdi potrebu za ličnim identitetom. Identitet je
268 SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N° 3

ono što jesmo, „odakle smo“, a kao takav, on je pozadina koja čini smislenim naš
habitus (navike), ukuse, želje, mišljenja, aspiracije. „Svoj identitet definišemo uvek
u dijalogu, ponekad u sukobu, sa onim što naši značajni drugi žele da vide u nama. I
kada vremenom izgubimo neke od ovih drugih, svoje roditelje, na primer, i oni
nestanu iz naših života, razgovor s njima se nastavlja kao interiorizovan dok god
živimo“. Nikada se ne možemo osloboditi u potpunosti onih čija nas je ljubav i briga
oblikovala od malih nogu jer se uticaj značajnih drugih nastavlja bezgranično
„unutrašnjom dijalogičnosti“. Ako su neke od stvari koje dete voli njemu
pristupačne samo unutar relacije sa značajnim drugim – majkom, na primer – tada
ona postaje deo njegovog identiteta (Tejlor, 2008: 39).

Politika priznanja

Veza između politike priznanja i identiteta je nesumnjiva. Potrebu za

priznanjem ne treba izjednačavati sa zahtevom za istosti (lat. idem, engl. selfhood),
identičnosti ili sličnosti različito uzrasno obeleženih grupa. Identitet je zapravo
dvoznačna kategorija: osim identiteta-idem (istost), postoji i identitet-ipse (sopstvo)
(Riker, 2004). Istost (idem) je relacioni pojam koji govori o dve okolnosti koje ne
čine dve različite stvari nego jednu istu stvar: na život dece i odraslih može se
gledati kao na jednu istu stvar. Filip Arijes i Norbert Elijas navode niz primera iz
kojih se vidi da premoderno doba ne poznaje dobne kategorije. Srednjovekovno
doba, koje je bilo slepo za životno dobne razlike, Elijas naziva „dobna uravnilovka“
(Arijes, 1989; Elijas, 2001: 227-231).
Nasuprot tome, identitet-ipse ne znači istost. Ipseitet ne implicira nikakvu
tvrdnju koja se odnosi na navodno jezgro ličnosti koje se ne menja. Ipseitet ukazuje
na potrebu, a ponekad i na zahtev za jednakim poštovanjem, koji polazi od
pretpostavke da su „izvorni identitet“, „identitet-generisan-iz-unutrašnjosti“,
„zajedničko sopstvo“ neutralna osnova na kojoj se deca i odrasli mogu sresti i
koegzistirati (Riker, 2004:9, 120-146; Tejlor, 2003). U identitetu-ipse majka postaje
deo detetovog identiteta. Detinjstvo je socijalni i kulturni konstrukt ili sklop u okviru
kojeg se konstruiše dečji dobni habitus. Kao takvo ono je društvena institucija koja
ne pripada pojedincu kao jedinki vrste, već osobi kao društvenoj kategoriji: odnosi
se na društvene aspekte ličnosti, na stanje ličnosti, na „biti ličnost“ (engl.
personhood, „ličnosnost“), a ne na individualne psihološko-razvojne aspekte
ličnosti. Detinjstvo ukazuje na ipseitet, kulturno i socijalno stanje ličnosnosti,
univerzalni identitet koji je jednako vredan i za decu i za odrasle kao značajne druge.
Na čemu počiva jednaka vrednost? U eseju o politici priznanja Čarls Tejlor
govori o uzajamnom priznanju razlika kao jednakoj vrednosti različitih identiteta.
„Sama razlika ne može biti osnov vrednosti. Ako su muškarac i žena (odnosno,
odrasli i deca ili generacije, M.N.) jednaki, to nije zato što su različiti, već zato što tu
Mile Nenadić: Detinjstvo u diskursu politike jednakog priznanja 269

različitost nadilaze nekim svojstvima koja su im zajednička ili komplementarna, a

koja poseduju vrednost. Ona su bića sposobna za razmišljanje, ljubav, sećanje ili
dijaloško priznavanje. Zajedničko dolaženje do uzajamnog priznanja razlike – to
jest, jednake vrednosti različitih identiteta – podrazumeva da delimo nešto više od
vere u ovo načelo; moramo deliti i neke standarde vrednosti na kojima se dati
identiteti očitavaju kao jednako vredni. Mora postojati neka temeljna saglasnost o
vrednosti, inače će formalno načelo jednakosti biti prazno i lažno. Možemo, forme
radi, hvaliti jednako priznanje za sve, ali ako ne delimo i nešto više od toga, nećemo
imati razumevanje jednakosti koje bi nam bilo zajedničko. Priznanje razlike i
samoizbor zahtevaju horizont značaja, i to horizont koji delimo kao nešto
zajedničko“ (Tejlor, 2002:52-53).
Sva ljudska bića kao nosioci univerzalne ljudske prirode – jezika, na primer,
„koji pokriva ne samo reči koje izgovaramo, nego i druge moduse izražavanja
posredstvom kojih definišemo sebe, uključujući tako ’jezike’ umetnosti, pokreta
(gest), ljubavi i tome slično“ (Tejlor, 2003:38; 2002:36) – kao osobe su jednake
vrednosti i svi ljudi kao osobe zaslužuju jednako poštovanje i jednake mogućnosti za
samoostvarenje. Svako dete ima pravo da zahteva jednako priznanje pre svega na
osnovu svog „univerzalnog ljudskog potencijala, sposobnosti koju svi ljudi dele“
(Tejlor, 2002:36, 45-46). „Naš univerzalni identitet kao ljudskih bića je naš primarni
identitet, bez obzira na to da li je u pitanju građanstvo, pol, rasa ili etničko poreklo“
(Rokefeler, 2003:78). A tako je i sa dobnim grupama: svaka dobna grupa je
jedinstvena i svaka poseduje intrinsičnu vrednost poput univerzalnog potencijala.
Univerzalni ljudski potencijal, sposobnost koju svi ljudi dele, mora biti jednako
poštovan u svakoj osobi, a naročito u detetu. Detinjstvu se mora jamčiti poštovanje
kao takvom bez obzira na njegove druge vrednosti. Ukoliko Tejlorovu pretpostavku
(presumpciju) o priznanju ljudskih kultura preusmerimo na priznanje dobnog
habitusa, onda bi njegova čuvena rečenica iz politike priznanja glasila ovako: „Svi
oblici detinjstva koji su inspirisali čitave zajednice tokom dužeg vremenskog
perioda imaju nešto važno da kažu svim ljudskim bićima“ (Tejlor, 2003:63; Volf,
2003:71).
Teorije razvoja su dobile široku primenu u svim društvenim naukama. Opšte
predstave o razvoju su zavodljiva pozadinska slika koja ideji detinjstva nameće
konotaciju prirodnosti, univerzalnosti, iracionalnosti, nezrelosti i prolaznosti.
Tradicija teorije razvoja se zabavila problemom socijalizacije nezrelog deteta kao
biološke činjenice života, a ne detinjstvom kao društvenom kategorijom. Klasična
teorija socijalizacije, kao jedna od teorija razvoja, pogrešno tumači društvenu
transformaciju deteta u odraslog čoveka, jer detinjstvo nije sagledala kao društvenu
kategoriju i činjenicu kulture. Samim tim ona nije mogla uočiti koliki metodološki
značaj ima kontrastivna analiza „deteta“ kao varijacije ljudske vrste (biološke
individue) i „dece“ kao osoba (društvene individue), odnosno „deteta“ kao biološke
činjenice života i „detinjstva“ kao društvene institucije. U nedostatku kontrastivne
270 SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N° 3

analize koja dublje ulazi u složenost materije, klasična teorija socijalizacije

pretpostavlja da su deca nedruštvena bića koja treba preobraziti u društvena. Radi se
o manjkavosti teorije, a ne o njenoj (ne)funkcionalnosti. Kao dokaz manjakosti može
poslužiti i slika u kojoj se susreti odraslih osoba i dece pretvaraju u susrete dve vrste.
Kao model koji robuje fundamentalnoj zabludi, klasična teorija socijalizacije se
zapravo zabavila problemom alterniteta (drugosti), umesto da se bavila pitanjem
identiteta.

Svakodnevni život

Tradicija društvene teorije se fokusirala prvenstveno na markirane društvene

skupine, istorijske događaje, značajne ličnosti, devijantnu praksu, egzotične
identitete ili atraktivne marginalne grupe. Detinjstvo kao sićušna stvar je
zanemarivano, a eventualno bavljenje njime svodilo se na diskurs o grupi odraslih u
dečjem životu. Sociologija porodice je primer takve teorijske redukcije (Brannen
and O’Brien, 1996). Na dete se gledalo kao na slučaj (jedinku) koji treba proučavati
kao „skladište poučavanja odraslih“. U binarnoj slici odrasli i deca, deca se smatraju
nezrelima, nerazumnima, nesposobnima, nedruštvenim, nekulturnim, dok su odrasli
zreli, razumni, sposobni, društveni i autonomni (MacKay). Dete tradicionalno
predstavlja dvoznačnu figuru: „čisto“, „nevino“ i „bezbojno“ preklapa se sa
„grešnim“, „kvarnim“ i „moralno pokvarenim“ koje treba dovesti u red. Doživljava
se čas kao žrtva koju treba zaštiti, a čas kao pretnja jer je impulsivno-
nesocijalizovano stvorenje koje su odrasli dužni korigovati i kontrolisati (Goldson,
2001: 34).
Rečju, deca su mizerabilna bića bez dostojanstva, „šegrti u školi života“ ili
„čekači u životnoj čekaonici“ (Prout and James, 2005:62; Tomanović, 2004:7-48).
Roditelji i nastavnici, kojima je i te kako stalo do uvažavanja, decu etiketiraju kao
fragilne osobe sa društvenim statusom koji oscilira između roba i super-ljubimca. S
druge strane, dušebriznici veličaju porodicu, školu i druge dečje ustanove kao dečju
životnu sredinu ili, kako bi to biolozi definisali, „ekološku nišu“ koja im omogućava
nesmetan „prelazak“ u životnu sredinu odraslih. Razni „literati“ o detinjstvu ispisuju
idilične crtice: ono je uređen vrt u kome se mala i nejaka deca igraju zaštićena od
surovog spoljašnjeg sveta, i u kome mogu ostati dok ne postanu jaka i dovoljno
pametna da taj svet savladaju. O „detetu“ se govori kao o zavisnom biću koje
sukcesivno prolazi kroz krizne faze, rizične životne cikluse, sve dok ne postane
odrasla osoba, a na „detinjstvo“ se gleda kao na opštu istoriju socijalizacije.
Socijalizacija se ne sagledava kao proces uzajamnosti i identifikacije odraslih i dece,
nego kao na proces u kome se jedna vrsta preobražava u drugu vrstu: „nedruštveno“
dete u „društvenog“ čoveka. Deca su tretirana kao sirovi materijal procesa
socijalizacije, a detinjstvo kao tranzitivno doba u službi reprodukovanja društvenog
Mile Nenadić: Detinjstvo u diskursu politike jednakog priznanja 271

poretka. Da je koncept detinjstva unutar teorije socijalizacije pogrešan nameće se

samo po sebi (Prout and James, 2005:63-64).
Nova paradigma za sociologiju detinjstva odbacuje svaku ideju o prirodnosti,
iracionalnosti i nekompetentnosti dece. Ona iznalazi svedočanstva o tome da su i
deca „kompetentni učesnici u društvenom životu“ (Prout and James, 1990:8;
Alanen, 2004:352). Detinjstvo nije dar civilizacijski nego civilizacijsko postignuće
koje treba neprestano podupiranje. Premoderna društva su konstituisana na
monolitnosti ljudskog života, nediferenciranim strukturama koje su dobno i
generacijski deprivirane. Ona su rascepljena i prikraćena ne samo za rodnu nego i za
dobnu dimenziju. Jedna od najvećih vrednosti postmodernog doba je njegova
potreba za rodnom i dobnom jednakošću, odnosno za „jedinstvom ljudskog života
duž celog njegovog trajanja“. Ideal je da se ne „rascepljuje“ i ne „skraćuje ličnost“,
već da se ljudski život „iskupljuje“ u celosti (Tejlor, 2008:88-89). Ljudski život je
jedinstven, i potvrđuje se i razvija kao celina. Nova paradigma za sociologiju
detinjstva polazi od pretpostavke da je detinjstvo kao starosno dobna kategorija novi
strukturni oblik koji je u neprestalnoj interakciji sa drugim strukturnim oblicima,
odnosno da ne može postojati samo za sebe (Quortrup, 1994).
Istakli smo da detinjstvo stoji u čvrstoj vezi sa promenom u i prema običnom,
svakodnevnom životu. Da obično iskustvo (mundane behavior) ili svakodnevni
život nisu postali nešto više od uobičajnog odvijanja života, više od iluzije i
trivijalnosti, odnosno da svakodnevica nije postala problematična (Spasić, 2004),
detinjstvo kao društvena kategorija ne bi ni postojala. Kao predmet propitivanja,
rasprava i, pre svega, narativizacije, svakodnevica se više ne živi na običan način: o
njoj se razmišlja kao o temelju sveg ljudskog znanja i delovanja. Običan život sve
više postaje pravi život, i toliko je dinamičan da „teče“ po novim, „dromološkim“
normama (Virilio, 2000). Sporo, linearno i sukcesivno vreme zamenjuje isprepletena
neponovljivost i uvrnuto uzbuđenje svakodnevne „tiranije trenutka“ (Eriksen, 2003).
Od kada je svakodnevnica postala problematična ništa više nije in statu quo ante.
Pod običnim životom Čarls Tejlor podrazumeva „aspekte ljudskog života koji
se tiču produkcije i reprodukcije, to jest rada, pravljenja stvari neophodnih za život, i
našeg života kao seksualnih bića, što uključuje brak i porodicu“ (Tejlor, 2008:319-
458). Obični život dobija na ceni nakon što je demokratska revolucija uspela i
postala neotklonjiva stvar, protiv koje ne bi bilo ni poželjno ni mudro boriti se
(Tokvil, 2002:375). Aristotel „običnom životu“ suprostavlja „pravi ljudski život“.
To je život u kom se donose odluke od opšteg značaja, dok „obični život“ ima niži
status. „Pravi ljudski život“ je iznad „običnog života“: obični život je „život“, a
pravi ljudski život je „dobar život“, stoji u njegovoj Politici. Po njemu, pravi ljudski
život je horizont žestoke borbe, kako u okviru teorijskih kontemplacija, tako i kroz
učešće građana u poslovima države. Čak je i rana modernost „pravi ljudski život“
smatrala „dobrim životom“. Stvari su se postepeno menjale: „Počev od imućnijih
272 SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N° 3

klasa u anglosaksonskim zemljama i Francuskoj u poznom 17. veku, možemo da

vidimo sve veću idealizaciju braka zasnovanog na ljubavi, istinskom partnerstvu
između muža i žene i posvećenoj brizi za decu. Mislim da ovo treba shvatiti kao
jedan aspekt nove dimenzije značaja običnog života – kao jednog od glavnih mesta
nove orijentacije“ (Tejlor, 2008:438). Na obeležja života pukog porodičnog čoveka
danas niko ne gleda kao na inferioran život. Ne veliča se samo život koji obuhvata
učešće u javnim poslovima. Stvari su se promenile: svakodnevni život je postao
suštinska osobina modernog identiteta. Do punog prevrednovanja života došlo je
nakon pobede demokratske revolucije. „Nakon nje se potpuni ljudski život počinje
definisati pomoću rada i proizvodnje, s jedne strane, i braka i porodičnog života, s
druge. Ono što je nekada bilo žigosano kao stvar nižeg ranga sada se uzdiže kao
standard, a ono što se ranije smatralo višim sada se osuđuje kao arogancija i taština“
(Tejlor, 2008:322-326). Svakodnevni život ne podvrgava žestokoj kritici samo ranije
„više“ aktivnosti, nego i svekolike kasnije svete i svetovne („ideološke“ i
„istorijske“) misije. I kao što smo konstatovali, bez potvrđivanja običnog života, bez
posvećivanja ljudi sitnim i vulgarnim zadovoljstvima ne bi bilo ideje detinjstva.
Kritička lingvistika je pokazala da se društveni poredak, pored ostalog,
reprodukuje i govorom, ili, kako bi rekla Lejkofova (R. T. Lakoff): „Jezik koristi nas
kao što i mi koristimo jezik“. Da smo „zatočenici jezičke (ne)mogućnosti" svedoči i
starosno dobna lingvistika. U latinskom jeziku izrazi „dete“ i „detinjstvo“ imaju
izrazito društveno-kulturno-psihološku pozadinu: „dete“ je in-fans, biće koje ne
govori, a „detinjstvo“ in-fantia, nerečitost. Reči kao da prijanjaju uz pojam: in-fans
je biće koje samo o sebi ne može ništa reći, ne može se identifikovati. Pragmatična
koherencija reči in-fans pokazuje da je „dete“ biće depriviranog ličnog identiteta, ili,
još preciznije: in-fans je biće bez duše, a to znači in-animus, biće koje ne živi. Kao
in-fans dete nema ipseitet, nema sopstvo. Ako je identitet sve ono što neko može
reći o sebi, ispričati ili pripovedati o tome ko je i šta je – onda je in-fans zakinuto za
narativni identitet. Biće koje je deprivirano za narativni identitet, koje je „nemo“
biće, deprivirano je i za svoj identitet.
Kako učimo govoriti tako učimo i postajati članom neke kulture. Reč
childhood (detinjstvo), u značenju u kome se danas koristi, Englezi nisu koristili pre
XII veka (vidi: Merriam-Webster). Njome se nisu koristili jer se još uvek nisu
prepoznali u njoj ili identifikovali sa njom. Kao uporediv slučaj može poslužiti
Tokvilova američka priča o izrazu peasant (seljak): „Amerikanci se uopšte ne služe
rečju seljak (peasant); ne upotrebljavaju tu reč jer nemaju pojam; neznanje
prvobitnog doba čovečanstva, priprost život poljodelaca, seljačka neotesanost ne
postoje više kod njih, i oni ne mogu ni da pojme ni vrline ni poroke, ni prostačke
navike ni bezazlenu ljupkost... (Amerikanac) nosi varoška odela, govori kao
varošanin; poznaje prošlost, radoznao je u pogledu budućnosti, raspravlja o
sadašnjosti; to je veoma civilizovan čovek...“ (Tokvil, 2002:261).
Mile Nenadić: Detinjstvo u diskursu politike jednakog priznanja 273

Dobna lingvistika otkriva još jednu dimenziju kojom govorna zajednica

ukazuje na potrebu za priznanjem dece, odnosno za prepoznavanjem detinjstva kao
originalnog načina da se bude ljudsko biće. Politika priznanja je nova ideja koja je
već duboko usađena u modernu svest.
Deca su, zajedno sa porodicom, brakom, seksualnošću i emocionalnim
vezama (ljubavlju), smeštena u polje privatnog i intimnog. Zapretena u minoran
prostor svakodnevice, deca su ostala skrivena, nepriznata kao punopravni članovi
društva (Mayall, 2002:24; Tomanović, 2004:7-48). Rađanjem ideje detinjstva stvar
se promenila iz korena. Ideja detinjstva se prvobitno pojavila kao oponent
premodernim stanjima, a danas oponira i samoj postmodernosti: suprotstavlja se
svakoj supremaciji, univerzalnoj istini ili nekoj drugoj izvesnosti u kojoj su deca
zaboravljena. Ova ideja je dokaz da u refleksivnoj modernosti deluju iste one
„podzemne društvene sile“, sive zone koje su odgovorne za omalovažavajuću sliku o
deci. Poput roda, i detinjstvo je društvena kategorija koja ukazuje na princip po
kome između prirodne i kulturne sfere postoji društvena pozicija na kojoj deluju
podzemne društvene sile kao simbolički mehanizmi moći (Burdije, 2001). Ideja
detinjstva je noćna mora postmodernosti, njena savest koja nastupa u ime politike
jednakog priznanja. Kao nova paradigma ona nastupa sa stavom da su „deca ljudi
koje treba proučavati po njihovom vlastitom pravu, a ne samo kao skladište
poučavanja odraslih“ (Hardman, 1973:87). Detinjstvo nije minorna i prolazna
generacijska niša u predgrađu društva, banka ljudskih resursa u koju su deca
pohranjena dok ne postanu odrasli građani.
„Istorija detinjstva je evolucijski proces uslovljen pre svega psihodinamikom
odnosa roditelja i dece, a ne ekonomskim faktorima“ (de Mause, 2005:326).
Psihodinamika odnosa odrasli-deca odvija se u intimnoj sferi, socijalnom i
kulturnom sklopu koji se nalazi u permanentnoj krizi. Izrasla na konceptima
autonomije domaćinstva i disciplinovanja dece, savremena porodica se pokazala
slabom uporišnom tačkom. Porodica postindustrijskog društva predstavlja „okoštalu
instituciju“, a to znači instituciju koja je neadekvatna onome što treba da predstavlja
(Gidens, 2005:44-45). Globalizacija primorava porodicu i brak – institucije koje su
inertne, a koje se veoma lako održavaju, tj. reprodukuju – da se rekonstruišu kako bi
mogle da se menjaju i prilagođavaju. Ona od njih traži da budu aktivnije, a brak i
porodica potvrđuju da su inertne i da spadaju u institucije koje ne menjaju svet. To
je razlog zašto se na porodicu i brak gleda s podozrenjem i dozom malevolentnosti.
Porodica se raspada, a brak je u krizi, tako da investicije u njih ne izgledaju kao
investicija u budućnost.
Detinjstvo je, poput porodice, takođe „okoštala institucija“. Njegova ga
diferencijalna društvena pozicija ne stavlja u ulogu istorijskog aktera, institucije koja
menja svet. Ono je jedna od malobrojnih društvenih institucija koje se ne mogu
priviknuti na vrtoglavu brzinu promena i „nezdravo brzi napredak“ (Lešek
274 SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N° 3

Kolakovski) industrijskog i postindustrijskog društva (Eriksen, 2003; Nenadić,

2006). Kao nosilac diferenciranih društvenih pozicija, detinjstvo je novi strukturni
oblik, specifična društvena struktura koja pre svega utiče na promenu unutar
svakodnevnog života. Detinjstvo ne čini društvenu zajednicu ili društvenu grupu
izvan svakodnevnog života jer deca nemaju konkretno znanje jedna o drugima, a niti
su blisko fizički povezana. Detinjstvo je društvena institucija nastala kao odgovor na
autentični društveni i kulturni splet istorijskih događanja, a ne kao njihov akter
(Alanen, 2004:345-360). Kultura je kvalitet koji detinjstvo čini društvenom
institucijom.

Rizično društvo i potreba za priznanjem

Najveća pretnja detinjstvu je institucionalizacija detinjstva: gde je

spasonosno, tu je i opasnost. Institucije koje brinu o deci i njihovoj zaštiti (škole,
klubovi i institucije za dečje slobodno vreme) i same trpe posledice nezdravo brzog
napretka. Stepen institucionalizacije detinjstva stoji u korelativnom odnosu sa
ekonomskim i kulturnim resursima porodice i spremnosti roditelja da troše i vreme i
novac na dečje aktivnosti (Frønes, 1994:148-49). Jedni već upozoravaju da
intenzivna institucionalna kolonizacija detinjstva može dovesti do njegovog
nestanka (Postman, 1994).
Novi mediji utiču na promenu načina na koji deca usvajaju realni svet. Deca
svet usvajaju neposredno kao svet fizičkih predmeta i posredno kao svet
subjektivnog iskustva, ali još uvek ne i kao svet stavova po sebi, odnosno
objektivnog znanja. Mediji, a pre svih internet, nude sliku sveta iz druge ruke, te
dovode do zbrke u načinu usvajanja sveta. Deca tek negde oko sedme godine stiču
sposobnost razlikovanja realnog od nerealnog. Prodor medija u privatnu sferu (kao
ilustracija neka posluži pojava TV dinner u Sjedinjenim Američkim Državama,
večere posebno pripremljene da se jede ispred ekrana) dovodi do toga da deca i svet
subjektivnog iskustva percipiraju putem iskustva iz druge ruke. Gubljenjem
esencijalnog iskustva, deci njihovu ekspresiju, misao i genuino objektivno saznanje
diktira tehnološki konstruisan habitus. Realni svet, s kojim je dete zapravo u
rutinskom dodiru, postepeno nestaje iz dečjeg subjektivnog iskustva. Rutinske
dodire sve više zamenjuju tehnološki konstruisanim habitusom i kulturno
depriviranim subjektivnim iskustvom (Gudjons, 1994:93-119). Kao produkt ljudske
misaone delatnosti, medijski svet je nesavršen i promenljiv, a samim tim lažan i
problematičan. On nema ništa od savršenosti i istinitosti realnog sveta. Insistiranje
na neauteničnom svetu kao realnom, na svetu koji je izrađen kao tehnološki
konstruisan habitus, može dovesti do ponovnog izjednačenja sveta subjektivnog
iskustva dece i sveta, a to znači do ponovnog „nestanka detinjstva“.
Mile Nenadić: Detinjstvo u diskursu politike jednakog priznanja 275

Videli smo da Entoni Gidens porodicu, koja je kontingentna institucija,

svrstava u „okoštale institucije“, a to znači da je „neadekvatna onome što treba da
predstavlja, da se i dalje isto zove ali da joj se priroda iznutra promenila“ (Gidens,
2005:44). Porodica je i pored toga savršeno mesto za decu. Ona je idealno mesto za
dete jer omogućava da mu značajni drugi, majka pre svega, postoje kao deo
njegovog identiteta. Institucije koje brinu o zaštiti ili obrazovanju to mu ne
omogućavaju. Deca svoj ipseitet mogu da stiču samo u porodici, a roditelji kao
značajni drugi su prvi modeli. Ipseitet dece nastaje u dijalogu, a ponekad i sukobu sa
značajnim drugim. Kako se proces njegovog usvajanja odvija u intimnoj, privatnoj
sferi, svaki roditelj ne mora uvek biti i duhovno odgovarajući partner. Dečji ipseitet
je identitet-generisan-iz-unutrašnjosti, a daje se ili se uskraćuje od strane značajnih
drugih. Osobenost je ranjivija u intimnoj nego u javnoj sferi, iako je povika na ovu
drugu.
Složeni identitet stoji nasuprot koncepciji koja nastoji da identitet veže za
jednu, najčešće etničku, versku i polnu dimenziju (Said, 2008; Maluf, 2003). I
klasična teorija detinjstva je dobni identitet vezivala za nezrelost. Kao jedan od
„drugih načina postojanja“ detinjstvo naprosto vapi za širim društvenim i kulturnim
priznanjem. Ko god se prepoznaje putem složenog identiteta sačinjenog od
koncentričnih krugova različitih pripadnosti koje čine jedinstvenu i celovitu
pozadinu koja daje smisao habitusu, ukusu, mišljenju i aspiraciji – ima potrebu i
iskazuje zahtev za priznanjem. Sa žaljenjem možemo konstatovati da su oni koji
zahtevaju složeni identitet, koji su bogati identitetom, u poziciji autsajdera i da su
uvek marginalizovani (Maluf, 2003). Društveno okruženje nije ono što određuje
uzrast, ali jeste ono koje određuje smisao dobnosti, a to znači i detinjstva kao
starosno dobne kategorije.
Potreba za priznanjem nije bezidejan i bezvredan politički zahtev. On dolazi
do izražaja na mnogo načina, a jedan od njih je i zahtev za priznanjem detinjstva.
Klasično industrijsko društvo je iznašlo formulu institucionalizacije detinjstva.
Refleksivna modernizacija dovodi u pitanje takav koncept: izgledalo je kao dobar
način, a ispostavilo se da predstavlja ujedno i svojevrsnu opasnost.
Institucionalizacija detinjstva je naterala decu da žive na socijalnim ostrvima: ostrvu
za stanovanje, školovanje, slobodno vreme i posete. Sve se nudi gotovo i
isplanirano. Onemogućeno im je da se susreću sa činjenicama koje sami moraju da
reše. Kao da se vratila stara predrasuda o tome da deci znanje treba nuditi u obliku u
kome se odrasli njime služe. Učitelji se moraju ponovo latiti zadatka za koji su
mislili da su ga rešili (Mead, 2003:302; Djui [s.a.]). Deci su mnoge slike i činjenice
neodređene, nesistematizovane i konfuzne. Da bi ih stavili na svoje mesto, uzajamno
povezali, učinili relevantnim i udahnuli im smisao, moraju se poslužiti imaginacijom
(maštom), jer za drugi metod (put) i ne znaju. Oni koji decu uče, roditelji i učitelji,
moraju savladati veštinu o prenošenju(?) znanja deci u obliku u kome se ona njima
služe. Moraju se osposobiti, tako da kažem, osigurati višim znanjem od znanja koje
276 SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N° 3

prenose, umeti da udju u iskustvo deteta, ali tako da ga ne omalovažavaju, ne

povređuju, ne lome i ne savijaju. Nasuprot tome, škole su institucije za treniranje
dece da probleme rešavaju bez imaginacije. Onesposobljavajući decu da „maštaju“
svoj svet, škola doprinosi tome da se deca kada odrastu opredeljuju protiv svega što
je novo i inovativno. Kao i slike i činjenice iz detinjstva, i one im izgledaju
neodređeno, nesistematično i konfuzno. Postmodernom detetu nedostaje mašta i od
nje zavisna njegova slika sveta. Ono ne pravi igračke za sebe, kupuju ih, ali i sam
čin kupovine služi nečem drugom: dresuri za potrošačko ponašanje. Vrtići i škole su
u funkciji niše, skloništa koje decu postepeno oslobađa od porodice. Time se postižu
dve stvari: da izgleda kao da su pred našim očima, takoreći u našem dvorištu, a u
stvari su sklonjena od očiju i van su našeg domašaja. Naziv „nuklearna porodica“ je
opasan kao i sama bomba. Savremena porodica gubi moć spajanja, nije zajednica,
značajno mesto ili „društvo“ za povezivanje pojedinca sa kolektivnim životom.
„Postoji potreba za većim brojem ljudi oko sebe: više njih da drži vašu bebu, više
njih da se nađe u hitnoj potrebi, veći broj da pomogne kada je dete bolesno, kada je
majka bolesna, više dece za drugu decu da se sa njima igraju, veći broj raznoraznih
odraslih osoba oko dece, kako bi ova mogla da se ugledaju oko njih, u slučaju da
roditelji ne mogu sami da se o njima brinu. Društvene zajednice imaju za cilj ovaj
zadatak“ (Mid, 1996:129).
U Bekovom konceptu rizičnog društva „dete postaje poslednji, preostali,
neotkaziv i nezamenljiv primarni odnos“ (Bek, 2001:2006). Modernu viziju
detinjstva, onu koja ga transformiše u jedan vid ljudskog kapitala koji je u moderni
bio posvećen „budućnosti“, zamenjuje postmoderna vizija, ona u kojoj se dete
predočava kao jedan vid „nostalgije“, žudnje za prošlim vremenima, a ne za
„budućnošću“. „Poverenje koje se nekad očekivalo u braku, partnerstvu,
prijateljstvu, klasnoj solidarnosti i tako dalje, danas se u većini slučajeva investira u
dete.“ Postmoderno dete je „supstitucija za partnera, supružnika, prijatelja, kolegu i,
na jednom drugom nivou, simbolička reprezentacija samog društva“ (Dženks,
2004:99,104,106).
Globalne promene se odvijaju u svim oblastima života – od rada do politike,
od države do porodice – a ne izostaju ni promene u običnom životu. U prirodi je
industrijskog društva da svojim razvojem samo sebe destabilizuje, ili, kako bi Karl
Marks rekao: „Svi novi odnosi zastare pre no što mogu da očvrsnu, a sve što je
čvrsto i ustaljeno pretvara se u dim“ (Marx, 1949:18). Spram industrijske
modernosti stvar se sa ulaskom u refleksivnu modernost povratno (refleksivno)
promenila: mora se promeniti osnova promene. Istim putem se ne može ići napred.
Promena puta ne znači novu revoluciju, ali znači odlučnost da budućnost moderne
ne može biti prosto produžavanje njene istorije. Parafrazirajući Beka, napuštamo mit
o apriornosti modernosti i okrećemo se iznalaženju mogućnosti promene društvene
forme u moderni, a to znači promeni osnova promene. Sve se ovo događa na način
sličan onome kada smo u doba reformacije iz svetovnih ruku crkve „pušteni“ u
Mile Nenadić: Detinjstvo u diskursu politike jednakog priznanja 277

društvo (Bek, 2001:21 i 25). „Buržoaski odnosi proizvodnje“ (Marks), prerasli u

„odbegli svet“ (Gidens), nestaju u „rizičnom društvu“ (Bek). Teorija refleksivne
modenizacije traga za načinima na koje je moguće upravljati svetom koji se oteo,
odbegao. Odbegli svet liči na „zmajeve kočije“ kojima niko ne upravlja, a kada bi
njima i upravljao eventualne greške bi bile nepopravljive (Gidens, 1998:145-48).
Ulazimo u doba svođenja računa, okončavanja ili kraja. U njemu se realnom
suprotstavljamo bez razmišljanja, hic et nunc. Teorija refleksivne modenizacije
otkriva da jedini način na koji bismo mogli sa novim živeti i raditi jeste da ga
shvatimo na nov način.
Teorija refleksivne modernizacije pokazuje da se ljudi oslobađaju
neminovnosti i načina življenja industrijske epohe moderne, da se oslobađaju načina
mišljenja moderne, odbacujući istrošenu sliku o njenoj apriornosti i istinitosti. Nova
paradigma sociologije detinjstva takođe pokazuje da je promenljiva društvena
analiza detinjstva neodvojiva i nerazdvojiva od drugih promenljivih komparativnih i
interkulturalnih analiza. Njen osnovni stav je da decu treba proučavati po njihovom
vlastitom pravu, nezavisno od perspektive i interesovanja odraslih; da su deca akteri
koje treba doživljavati kao takve – kao aktere u konstruisanju i određivanju njihovog
vlastitog društvenog života, života ljudi oko njih i društva u kome žive (Prout and
James, 1990:8).
Među demokratskim idejama koje nam omogućavaju da novo shvatimo na
nov način, politika priznanja je najaktualnija. Zahtev za priznanjem detinjstva je
poziv svima koji igraju ulogu značajnih drugih da se prepoznaju kao deo identiteta
„svoga“ deteta. Od porodice, predškolskih ustanova, škole i drugih ustanova se
očekuje da priznaju detinjstvo, razviju kulturu slušanja dece, a ne samo da budu
institucija koje služe zadovoljavanju potreba iz paketa protektivnih prava (socijalno
pravo, prvo na obrazovanje, pravo na zaštitu od zloupotrebe i zanemarivanja, pravo
na zdravstvenu zaštitu i slično) (Gatman, 2003:15-32; Lensdaun, 2004:185-198;
Janjić-Komar i Obretković 1996).

Nasilje nad decom

Van istorije školstva, zakonske regulative dečjeg rada, suzbijanja

maloletničke delinkvencije, kretanja nataliteta i kontrole začeća i rađanja sociologija
se nije posebno interesovala za problem detinjstva. Istorija detinjstva je istorija
demonizacije, diskriminacije, potčinjavanja, fizičkog i simboličkog nasilja nad
decom (De Mause, 1974), a takođe simboličkog nasilja, onog koje je „blago,
neosetno i nevidljivo, pa i za njegove žrtve, a svojstveno mu je da se vrši jedino
simboličkim putevima komunikacije i znanja, ili tačnije, neznanja, zahvalnosti, ili,
na kraju, ljubavi“ (Burdje, 2001:6, 49-61). U psihogenom pristupu istoriji detinjstva
Lojd Demoz ukazuje na mnogobrojne “psihičke mehanizme zloupotrebe dece“.
278 SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N° 3

„Istorija detinjstva je košmarni san iz koga smo tek nedavno počeli da se budimo.
Što dublje ideš u istoriju, sve je niži nivo brige o deci, sve češće decu ubijaju,
bacaju, terorišu, tuku i siluju“ (De Mause, 1974:3). Njegova metafora o detetu kao
„kutiji za otrov“ (eng. poison containers) zaslužuje posebnu pažnju: dete je kutija
(container) u koje odrasli odlažu one delove svoje psihe kojih se odriču, a to čine da
svoja osećanja mogu kontrolisati u telu drugog, i to bez opasnosti po sebe. Postajući
žrtve, deca plaćaju psihogene dugove odraslih, dugove koje oni neće ili ne smeju
ispraviti ni u sebi ni u svojoj okolini (De Mause, 1998).
Nasilje nad decom ima oblik parafernalnog nasilja: doživljava se kao lična
stvar. Lako je uočiti da intimni primeri nemaju samo intimno značenje: odrasli decu
koriste kao spremišta za detoksikaciju vlastitih strahova i gneva. Školski sistemi
bivših jugoslovenskih republika primer su parafernalnog nasilja nad decom. Njima
se sprovodi opšta detoksikacija etničkih strahova, mržnje i gneva. Viđenje rata je
narativno uobličeno po modelu masovnopsihološke detoksikacije društva. Školski
sistemi decu koriste kao spremište za odlaganje onih nacionalističkih fantazija kojih
se samo društvo želi odreći. Oni potvrđuju iznesenu tezu da se deca prosuđuju ne po
njihovom vlastitom pravu nego kao skladišta prosuđivanja odraslih. Narativno
uobličeni i emotivno obojeni sadržaji ideologizacije od učenika traže da se ponašaju
kao „pravo dete“, da budu „deca na svom mestu“ (eng. proper children), a pri tome
se zaboravlja da ne postoji način na koji se deca ponašaju, nego način ponašanja
dece. Zadatak sociologije detinjstva je da konačno pokaže da dete nije nevina figura,
i da detinjstvo nije vrednosno neutralan pojam. Kao što u Zidovima azila Gintis kaže
da nije stvar u tome da ludaka treba dovesti spoznaji istine društva, već da društvo
treba dovesti spoznaji istine ludila, tako isto nije stvar u tome da se procesom
socijalizacije deca izjednače sa odraslima, već je stvar u tome da društvo prizna
jednakost dece.
U engleskom jeziku reči racism (mržnja prema pripadnicima drugih rasa),
misogyny (mržnja prema ženama) te ageism (predrasude protiv starih osoba) često
su u upotrebi, ali uzalud ćemo tražiti izraz kojim bi se označile predrasude protiv
dece. Znači li to da one ne postoje? Predrasude o deci kao izvoru ograničenja i
uvreda postoje. Za tu pojavu bi izraz mizopedia bio prikladan. Njime se flagrantno
izražavaju omalovažavanja interesa dece. Nepriznavanje dobne jednakosti i
insistiranje na uzrasnoj inferiornosti proizvode posledice slične onima koje
proizvode rasne, rodne, verske ili jezičke nejednakosti.

Demokratija za decu

Sociologija detinjstva je veoma zainteresovana za političku praksu jednakog

priznanja. Puko uzimanje-na-znanje da je dečja egzistencija nedolična demokratiji
više nema smisla. Zahtevom za njegovim priznanjem odbacuju se stari standardi o
Mile Nenadić: Detinjstvo u diskursu politike jednakog priznanja 279

valjanosti i vrednosti dece, na isti način na koji se dovode u pitanje sudovi o infe-
riornosti žene. Radi se o kulturnom pročišćenju potcenjivačkog samopredstavljanja
značaja detinjstva, što predstavlja „pomak od funkcije ka značenju“. Na tom se putu
politika priznanja različito oblikovala, najviše zahtevom za jednakim statusom
kultura i polova. Sa politikom priznanja je tako da jedna grupa problema doprinosi
perspektivi druge grupe problema (Tejlor, 2003:33-68). Na red je moralo doći i
priznanje detinjstva. Multikulturalizam i feminizam su od izuzetne važnosti za
politiku jednakog priznanja dece. Priznanje dobne jednakosti omogućava da na svet
više ne gledamo kao na svet odraslih. To je isto kao što priznanje rodne jednakosti
pomaže da na svet više ne gledamo kao na „vladavinu muškaraca“ (Burdije, 2001).
Svet nije realnost koja je inherentna samo odraslima i samo muškarcima.
„Ako treba da se progone autokratija, eksploatacija i nejednakost u svetu,
treba prvo da se shvati da je prva nejednakost u životu nejednakost između deteta i
odraslog“ (Erikson, 2008:116). Demokratija, a pre nje religija, na moralno
zabrinjavajući način je izneverila decu. Njen polazni princip je da su deca jednako
priznata čim je uspostavljena institucionalna briga o njihovom obrazovanju,
zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti. Ona je učinila mnogo na njihovoj punoj
institucionalizaciji, ali nedovoljno na priznanju složenog identiteta dece. Prava dece
na obrazovanje i zaštitu garantuju slobodu i jednakost, ali ne pružaju poštovanje i
priznanje. One nastupaju kao neutralne i bezlične institucije koje ne poštuju njihovu
različitost (Dibe, 2002:92-98). Svoju „demokratsku“ praksu one pravdaju dokazima
da ona baš uvek ne mogu biti recognized. Mogu li sasvim mlade osobe, neko ko je
in-fans (nem, nejak), koga obeležava in-fantia (nerečitost, detinjstvo), ili sasvim
stare osobe, neko ko je senex (star, ostario), ko je već mitere senionem (bacio kocke
tako da sve pokazuju šestice), neko ko je duboko zagazio u „treće doba“, mogu li,
dakle, takve skupine biti recognized? Zar uzimanje dece ozbiljno i bezuslovno, zar
permisivnost, empatija i dečja prava neće uticati na dekulpabilizaciju roditelja,
odnosno zar neće ugroziti autoritet nastavnika (Lipovecki, 1987:174-179)?
Politika priznanja nas uvodi u novi doživljaj detinjstva, doživljaj odgovornosti
prema budućim pokolenjima, svima koji žive nizvodno od nas. Ali kako se moderni
čovek ne upravlja sentimentalnošću, uvažavanjem ili uljudnošću nego
racionalnošću, interesom i poverenjem, na politiku priznanja ne treba gledati kao na
još jedan permisivni ustupak deci, dodatak ustupcima koje čine porodica, obrazovni
sistem i pokret dečjih prava. Moramo napustiti zapadnocentrični antropološki
koncept po kome biti različit znači biti drugačiji, a to u tradicionalnom kulturno-
antropološkom smislu zapravo znači biti primitivan, divlji, necivilizovan (Said,
2008). Nije reč samo o tome da se slika o divljaku, preneta na decu, promeni na
način na koji „divljake u našem dvorištu i našem domu“ treba isterati iz naše kulture,
već da priznamo da deca jesu različita od odraslih, ali da nisu sasvim drugačija, da je
ipseitet, a ne istost, da je supstancijalna postojanost, a ne samostalnost ono što ih
280 SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N° 3

povezuje. Moderni čovek se lakše miri sa idejom o izjednačavanju razlika, nego sa

idejom da ne postoje potpuno drugačiji.
I najveći civilizacijski korak je mali korak za decu; ono što je od značaja za
odrasle ne mora uvek biti od značaja i za decu; društvene karte se još uvek ne dele u
korist dece. Moderni svet nije učinio odlučni korak: na decu i dalje gledamo kao na
potpuno drugačija bića. Ali, šta je to drugačije? Za očekivati je da je drugačije samo
ono što je udaljeno i nepoznato. „Spoljašnje drugačije“ je bliže od „unutrašnjeg
drugačijeg“, daleko i nepoznato je bliže od „drugačijeg u našem dvorištu ili u našem
domu“. „Neophodno je uočiti razliku između neposredno drugačijeg, odnosno
drugačijeg u našoj blizini, i drugačijeg koje je udaljeno od nas, tj. unutrašnjeg i
spoljašnjeg drugačijeg“ (Fabijeti, Maligati i Matera). Pol je unutrašnje drugačije,
„drugačije u našem domu“, u svakodnevici. I deca su unutrašnje drugačije, drugačije
koje počinje u našoj neposrednoj blizini, tu u našem dvorištu, kako bi to rekao Ože.
Unutrašnje drugačije je skrivenije i nepriznatije od spoljašnjeg drugačijeg. Odsustvo
priznanja detinjstva, a delimično i njegovo naopako priznanje (engl.
misrecognition), obeležilo je ovu razliku. Zahtev za priznanje uzvraća udarac
negativnoj slici o deci, onoj koja ima ograničavajuće, ponižavajuće, pogrdno ili
prezrivo društveno značenje. I deca su negativna bića, „bića sa negativnim
simboličkim koeficijentom“ (Burdje, 2001).
I na kraju, ukazaću na opasnost od deprivacije detinjstva i metastaze nasilja
nad decom. Složićemo se sa Arentovom da moralne stvari svoju visoku poziciju u
hijerarhiji vrednosti duguju svom religijskom poreklu: „Pravila su apsolutna zato što
su božanskog porekla, a sankcionisana su ’budućim nagradama i kaznama’. Više je
nego sumnjivo da li ta pravila ponašanja, čiji su koreni u religiji, mogu da opstanu i
kad se izgubi vera u njihovo poreklo i, naročito, kad nestanu transcendentne
sankcije. (Džon Adams je gotovo proročki predvideo da će usled tog gubitka,
’ubistvo postati beznačajno poput gađanja divljih patki, a istrebljenje čitavog jednog
naroda nevino kao kad sa zalogajem sira pojedemo i crvića’). Koliko mi se čini,
danas osećamo da nas obavezuju samo dve od Deset zapovesti, i to zapovesti ’Ne
ubij’ i ’Ne svedoči lažno’, a i te dve zapovesti su nedavno Hitler, a zatim i Staljin,
dosta uspešno doveli u pitanje“ (Arent, 1970:23).
Gubitak vere u prirodna pravila božjeg porekla i nestanak
transcendentne sankcije otvaraju prostor u kome je sve dozvoljeno. Nije reč o
nesigurnosti usled društvene anomije, nego o mešavini društvene izvesnosti i
neizvesnosti koja u dugoj sadašnjici refleksivne moderne – kraj prošlog i
početak ovog veka – vodi deprivaciji dece i metastazi nasilja. Socijalnu
istoriju epohe krize i tranzicije možemo zamisliti kao neravnopravnu borbu
između dece i odraslih, onu u kojoj David izvesno pobeđuje Golijata. Jedna
Davidova pobeda obezvređuje sve Golijatove dobijene bitke: „Ako želimo da
obezbedimo svetu demokratiju, moramo prvo da obezbedimo demokratiju za
Mile Nenadić: Detinjstvo u diskursu politike jednakog priznanja 281

decu“ (Erik H. Erikson). Da trebamo ići u tom pravcu dokaz je i ova

plodonosna i inspirativna veza između Tejlorove „politike priznanja“ kao
političke teorije i nove paradigme za sociologiju detinjstva.

Literatura

Alanen, L. (2004): „Istraživanja u generacijskoj analizi“ u Tomanović, S., Sociologija

detinjstva – sociološka hrestomatija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd
Arendt, H. (1970): On Violence, Brace and World, New York
Arijes, F. (1989): Vekovi detinjstva, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
Bek, U. (2001): Rizično društvo – u susret novoj moderni, „Filip Višnjić“, Beograd
Brannen, J. and O’Brien, M., eds. (1996): Children in Families – Research and Policy, The
Falmer Press, London
Bronfenbrener, J. (1997): Ekologija ljudskog razvoja, Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva, Beograd
Bourdieu, J. and Passeron, J. (1974): Reproduction in Education, Society and Culture,
SAGE, Lonodon
Burdje, P. (2001): Vladavina muškaraca, CID, Podgorica
Crick, M. (1976) Explorations in Language and Meaning London: Malaby Press.
DeMause, Ll. (1998): „The History of Child Abuse“, The Journal of Psychohistory 25 (3)
Winter, http://www.nospank.net/demause1.htm (sajt posećen 03.06. 2008)
DeMause, Ll. (1988): „On Writing Chaildhood History“, The Journal of Psychohistory,
16/19-88, br. 2. http://www.psychohistory.com/childhood/writech1.htm, (sajt posećen
03.06.2008.)
DeMause, Ll. (ed.) (2005): „The Evolution of Chilhood“ u Jenks, Ch. (ed.), Childhood –
Critical Concepts in Sociology, Routledge, New York, 326-331
Dibe, F. (2002): Srednjoškolci, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd
Djui, Dž. [s.a.]: Vaspitanje i demokratija. Uvod u filosofiju vaspitanja, Obod, Cetinje
Dženks, K. (2004): „Postmoderno dete“ u Tomanović, S. (ed.), Sociologija detinjstva –
sociološka hrestomatija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd
Elijas, N. (2001): Proces civilizacije – sociogenetička i psihogenetička istraživanja,
Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci/Novi Sad
Eriksen, T. H. (2003): Tiranija trenutka – brzo i sporo vreme u informacionom društvu,
Biblioteka XX vek, Beograd
Erikson, E. H. (2008): Identitet i životni ciklusi, Zavod za udžbenike, Beograd
Frønes, I. (1994): „Dimension of Childhood“ in Quortrup, J. et al. eds. Childhood Matters:
Social Theory, Practice and Politics, Aldershot, Avebury.
Gidens, E. (1998): Posledice modernosti, „Filip Višnjić“, Beograd
282 SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N° 3

Goldson, B. (2001): „The demonization of children: from the symbolic to the institutional“ in
Foley, P., Roche, J. And Tucker, S. (eds), Children in Society – Contemporary Theory,
Policy and Practice, Palgrave Macmillan Press
Gudjons, H. (1994): Pedagogija – temeljna znanja, Eduka, Zagreb
Hardman, Ch. (1973): „Can there be an Anthropology of Children“, Journal of the
Anthropology Society of Oxford, 4, 1, 85-99.
Hameršak, M. (2004): „Desetljeća Arièsove povijesti djetinjstva“, Časopis za suvremenu
povijest 3, Zagreb
Harden, Dž. (2004): “Kod kuće je najbolje: Distinkcija javno/privatno u dečjem teoretisanju
o riziku i bezbednosti“ u Tomanović, S. (ed.), Sociologija detinjstva – sociološka
hrestomatija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd
James, A. and Prout, A. (eds.)(1997): Constructing and Reconstructing Childhood:
Contemporary Issues in the Sociological Study of Childhood, Routledge, New York
Janjić-Komar, M. i Obretković, M. (1996): Prava deteta i prava čoveka, Dosije, Beograd
Jenks, Ch. (ed.) (2005): Childhood – Critical Concepts in Sociology, Taylor&Francis
Kuljić, T. (2009): Sociologija generacije, Čigoja štampa, Beograd
Lensdaun, G. (2004): „Dečja prava“ u Tomanović, S.: Sociologija detinjstva – sociološka
hrestomatija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd
Lipovecki, Ž., (1987): Doba praznine.Ogledi o savremenom individualizmu, Književna
zajednica Novog Sada, Novi Sad
Maluf, A. (2003): Ubilački identitet, Paideia, Beograd
Manhajm, K. (2009): Eseji o sociologiji znanja, Mediteran, Novi Sad
Marx, K. (1949): Izabrana dela, tom I, Kultura, Beograd
Mayall, B. (2002): Towards a Sociology for Childhood, Open University Press, Buckingham
Mead, G. H.(2003): Um, osoba i društvo, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb
Milić, A. (2001): Sociologija porodice, Čigoja, Beograd
Mid, Margret (1996): „Porodica budućnosti“, govor studentima Barnard univerziteta i
njihovim roditeljima 1970., u Đorđević, D. B., Sociologija forever, Učenička zadruga
Gimnazije „Svetozar Marković“, Niš
Nenadić, M. (2006): „Obrazovanje, tiranija trenutka i promene besnom brzinom“,
Pedagogija, Beograd
Pijaže, Ž. i Inhelder, B. (1996): Intelektualni razvoj deteta, Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva, Beograd
Postman, N. (1994): The Disappearance of Childhood, Random House, New York
Prout A. and James, A. (2005): „A New Paradigm for the Sociology of Childhood?
Provenance, Promise and Problems“ u Jenks, Ch. (ed.), Childhood – Critical Concepts in
Sociology, Taylor&Francis, New York
Mile Nenadić: Detinjstvo u diskursu politike jednakog priznanja 283

Qvortrup, J. et al., eds. (1994): Childhood Matters: Social Theory, Practice and Policics,
Aldertshot, Avebury
Riker, P. (2004): Sopstvo kao drugi, Jasen, Beograd
Rokefeler, S. (2003): „Komentar eseja Čarlsa Tejlora ’Politika priznanja’ u Gatman, E., ed.,
Multikulturalizam – ispitivanje politike priznanja, Centar za multikulturalnost, Novi Sad
Said, E. (2008): Orijentalizam, Biblioteka XX vek, Beograd
Spasić, I., (2004): Sociologije svakodnevnog života, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,
Beograd
Tejlor, Č. (2008): Izvori sopstva – stvaranje modernog identiteta, Akademska knjiga, Novi
Sad
Tejlor, Č. (2002): Bolest modernog doba, Beogradski krug & Čigoja štampa, Beograd
Tejlor, Č. (2000): Prizivanje građanskog društva, Beogradski krug, Beograd
Tejlor, Č. (2003): „Politika priznanja“ u Gatman, E., Multikulturalizam – Ispitivanje politike
priznanja, Centar za multikulturalnost, Novi Sad
Tokvil, A. de, (2002): Demokratija u Americi, Druga knjiga, Izdavačka knjižarnica Zorana
Stojanovića, Sremski Karlovci-Novi Sad
Tomanović, S. (ed.) (2004): Sociologija detinjstva – sociološka hrestomatija, Zavod za
udžbenike i nastavna sredstva, Beograd
Tomanović, S. (2004): „Sociologija o detinjstvu i sociologija detinjstva“ u Tomanović, S.
(ed.), Sociologija detinjstva – sociološka hrestomatija, Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva, Beograd
Volf, S., (2003): „Komentar eseja Čarlsa Tejlora ’Politika priznanja’ u Gatman, E., (ed.),
Multikulturalizam – ispitivanje politike priznanja, Centar za multikulturalnost, Novi Sad
Volzer, M., (2003): „Komentar eseja Čarlsa Tejlora ’Politika priznanja’ u Gatman, E., (ed.),
Multikulturalizam – ispitivanje politike priznanja, Centar za multikulturalnost, Novi Sad
Zadeh, A. L. (1965): „Fuzzy sets“, Information and Control (3): 228-353,
http://www.worldscibooks.com/etextbook/2895/2895_chap01.pdf