Krvava Meri

Школски центар „Никола Тесла“

Вршац, Стеријина 40-44

Матурски рад
из (назив предмета)
НАЗИВ МАТУРСКОГ РАДА

Ментор:Ученик:
дипл. ел. инж, Име Презиме Име Презиме, IV-2

Место, месец 2011. год.

1
 Krvava Meri

САДРЖАЈ
Страна
1. Увод 2
2. Наслов првог поглавља 2
2.1. Поднаслов првог поглавља...........................................................................................2
2.2. Други поднаслов првог поглавља................................................................................2
3. Наслов другог поглавља 2
3.1. Први поднаслов другог поглавља................................................................................2
3.2. Други поднаслов другог поглавља...............................................................................2
4 Треће поглавље 2
4.1. Поднаслов трећег поглавља..........................................................................................2
5. Закључак 2
Прилог 2
Прилог 1.................................................................................................................................2
Литература 2

Rođenje i mladost

2
 Krvava Meri

Meri je rođena u Grinidž palati 18.februara 1516.godine,kao kćerka kralja

Henrija VIII i njegove supruge,kraljice Katarine Aragonske.Bili su venčani
skoro sedam godina ali jedino od njihove dece - sin, rođen 1511. - ostao je
živ nešto više od mesec dana.Ali,Henri je živeo u nadi.I, kada je rođena
Meri, rekao je: „ Kraljica i ja smo još mladi.Ako je ovoga puta rođena
kćerka, sa milošću Božjom, za njom će doći sinovi.“
Katarina je bila ćerka Fernanda i Izabele od Španije. U Englesku je došla da
se uda za Henrijevog starijeg brata Artura koji je umro 1502,godinu dana
posle venčanja. Kada je rodila Meri,Katarina je napunila trideset godina. Na
portretima je prikazana kao oniža,bezbojnih očiju i crvene kose. Za razliku
od nje, Henri je bio visok i atletski građen, čistog tena i crveno’zlataste kose.
Bio je šest godina mlađi od Katarine,i izgleda da joj je bio odan. Henri je
takođe verovao njenom sudu ; kada je otplovio za Francusku u rat sa
Francuzima, Katarinu je imenovao za regenta u njegovom odsustvu.
Po krštenju, princeza Meri odvedena je u svoje domaćinstvo, da tamo živi.
Njeni potčinjeni bili su obučeni u specijalne, plavo – zelene livreje. Henri je
voleo bebe i tražio je da u specijalnim prilikama Meri uvek bude dovedena
na dvor. Uvek ju je nosao u naručju i hvalio se ponosno pred dvoranima
kako Meri nikad ne plače.
Kada je napunila dve godine, Meri je verena prvi put, za dofena 1 u
Francuskoj. Rivalstvo Engleske i Francuske nikada nije bilo tako izraženo
kao tada, i Henri je shvatio da ima šansu da svoju kćer iskoristi kao političku
igračku. Sporazum je sadržavao i dodatak prema kojem bi Meri, ukoliko
Henri umre bez naslednika, bila njegova naslednica. Nijedna žena nikada
nije bila krunisana u Engleskoj po naslednom pravu,
ali je još postojala nada da će Henri i Katarina dobiti sina.

Mladost

U detinjstvu Meri nije vaspitana kako da

1
Prestolonaslednik u Francuskoj.

3
 Krvava Meri

vlada Engleskom već kako da od kćerke postane žena i supruga,a njeno

obrazovanje je imalo za cilj da je opaše intelektualnim pojasom nevinosti.
Od svoje treće godine Meri je roditelje viđala samo za Uskrs i Božić, a sve
preostalo vreme nosana je u kolevci od palate do palate. Za malo dete bio je
to prazan, usamljeni život uglavnom ispunjen molitvama, sveštenicima i
učenjem.
U avgustu 1525. Meri je, pošto je upravo postala princeza od Velsa,
odvedena u zamak Ladlou. Sada je bila u samom centru svoje dvorske svite,
i to će je promeniti onako kako je sama želela. Okrenula se ka poslu, često
primorana da osavlja učenje da bi primila podaničku pažnju lokalnih
veleposednika, punih strahopoštovanja pred veličanstvom situacije.
Meri je u Ladlou stigla sa devet godina: napustila ga je kao zrela kraljevska
ličnost u jedanaestoj. Sebe je videla kao posebnu s obzirom na porodično
nasleđe, i od tada je očekivala da se prema njoj ophode kao prema priznatoj
naslednici engleskog prestola. Kada se, međutim, vratila na očev dvor 1527.
godine njen će se celi život potpuno preokrenuti – njen otac se zaljubio.
Ana Bolen bila je kćerka sera Tomasa Bolena i Elizabete Hauard, kćerka
Vojvode od Norfolka. Odrasla je na francuskom dvoru i, kao rezlutat, imala
je poseban šik kojim se izdvajala na engleskom dvoru. Tamnoputa,
iskričavih crnih očiju i dugog, labudovog vrata, bila je sušta suprotnost
Katarini. I bila je ambiciozna. Za razliku od svih drugih žena kojima se
Henri udvarao, ona je odbila da se potčini njegovim zahtevima. Ili će mu biti
žena, ili ništa među njima neće biti.
Henri je bio potpuno zaluđen, iako je sumnjao da će moći da se drugi put
oženi jer to je značilo da, pre nego što krene u ostvarivanje svog plana, mora
da traži posebnu dozvolu od pape. Sa Katarinom je bio u braku više od
osamnaest godina i, mada je ona ostajala najmanje sedam puta u drugom
stanju, jedino dete koje im je ostalo bila je to jedna kćerka. Prisećajući se
teksta iz knjige treće Levitske iz Starog zaveta, „Ko bi uzeo ženu brata
svojega, ružno je, otkrio je golotinju brata svojega, bez djece da budu.”2,
Henri je bio sve sigurniji da ga Bog kažnjava zbog greha što se oženio
udovicom svoga brata.
Najzad je odlučio da se razvede od Katarine iako je to značilo da će njegova
jedina zakonska kćerka biti kopile. Morao je da sredi račune sa Bogom –i da
otvori put venčanju sa Anom. Ali, narod je bio na Katarininoj strani: slavio
ju je, dok je zbog Ane negodovao. Henri je, i pored tuge koju je osećao jer
mu je tako uskraćeno da viđa Meri, Katarini zabranio da se pojavljuje u
javnosti.
U junu 1529. godine, Henri je naterao Katarinu da se pojavi pred
2
Treća knjiga Mojsijeva, koja se zove levitska, 20.,21. Stari zavet, prevod Đ. Daničić

4
 Krvava Meri

Poslaničkim sudom, uspostavljenim da ispita njihov brak. Katarina se

branila što je bolje mogla, ali sve je bilo beznadežno. Svima je bilo jasno šta
kralj želi. Henri se pretvarao da posećuje Katarinu,i primao ju je na dvor sve
do jula 1531. godine. A onda je, iznenada i bez upozorenja , prebacio dvor iz
Vindzora u Vudstok ostavljajući Katarinu i Meri. Bio je to poslednji put da
je kralj video svoju prvu ženu. Katarinu se saljakali iz kuće u kuću,uvek
dalje od Londona i od dvora. Meri je u januaru 1532. bilo dopušteno da
poseti majku u Enfildu ali seposle toga više nisu videle.
Ana Bolen je trijumfovala. Henri ju je doveo u kraljičine odaje obasuo
poklonima i ljubavlju. Ana mu je uzvratila tako što mu je dopustila da vodi
ljubav sa njom. Oko Božića 1532. godine, bila je sigurna da je ostala u
drugom stanju. Očajnički želeći muškog naslednika, Henri se oženio sa
Anom na intimnoj ceremoniji, u januaru 1533. godine. Te godine, 23.maja,
kenterberijski nadbiskup Tomas Krenmer zvanično je objavio da je Henrijev
brak sa Katarinom ništavan, i da se poništava.
Sedmog septembra 1533. godine, Ana je rodila kćerku, Elizabetu. Već u
prvim danima rođenja njene sestre, Henri je Meri oduzeo sve njene titule.
Od tada umesto „princeza od Velsa“, Meri su se drugi obraćali sa
jednostavno ledi Meri. Ali, Meri nije htela da to glatko prihvati – napisala je
kralju pismo od dakle god je poslušna kćerka i zakonita, te da poricanje toga
predstavlja uvredu Boga.
Meri je nasledila ponos i tvrdoglavost oba svoja roditelja. Henri je bio besan,
i Meri je poručeno da u roku od pola sata spakuje svoje stvari, preseli se u
Hetfild i pridruži princezi Elizabeti kao jedna od njenih počasnih služavki.
Meri je odbila da se pokloni pred Elizabetom. Umesto toga, priznala ju je za
„sestru“, baš kao što je priznala Henrija Ficroja kao svog „brata“. Ficroj je
bio nezakonit Henrijev sin sa Elizabetom Blant.
Meri je, na savet španskog ambasadora, nastavila da i u narednim mesecima
ističe svoj zahtev za zakonititos i titulu princeze, iako suočena sa surovim
proganjanjem. Ana Bolen je dala zadatak svojoj tetki, ledi Šelton, koja se
brinula o domaćinstvu, da učini sve što je u njenoj moći da slomije Meri. I
dok je Meri nastavljala da traži svoja prava, njen nakit, posluga, pa na kraju i
njena odeća su joj bili oduzeti. Kada su Henri ili drugi zvaničnici dolazili u
posetu Elizabeti, Meri bi bila zaključavana u njenu sobu na kojoj su prozori
bili zakucani. Kada je Henri jednom došao u posetu, Meri je uspela da
pobegne čuvarima, da stigne do terase na krovu zamka i – da ga gleda kako
odlazi, Henri je samo klimnuo glavom dotakavši rukom šešir u znak
pozdrava pre nego što će odjahati.
Mučne godine kraljevskog razvoda za Meri su bile godine šoka, razočaranja
i zebnje. Sve do jedanaeste godine, Meri je bila romantična devojčica,

5
 Krvava Meri

ohrabrivana da sanjari o braku sa princom ili carem. Flertovanje je shvatila

kao duboke niti ljubavi, i nije imala pojma o kompromisima i ravnodušnosti
koji su pratili državne brakove. Sada je svojoj netaknutoj veri u romantičnu
ljubav Meri dodavala još jednu, tamniju dimenziju svoje spoznaje odnosa
između muškarca i žene. Posmatrala je kako se njen voljeni otac okreće
protiv majke koju je obožavala, nanoseći joj bol i veliku patnju. Posmatrala
je majku koja, ne odustajući od emocija, kreće na stazu samouništenja. Meri
je sebe učila da sve vreme svojom spoljašnošću odiše vedrinom, a da u sebi
sakriva osećanja mržnje i želje za osvetom. Ponekad se činilo da je Merina
katolička vera jedino što je održava.
Henrijev dvor postao je osinjak neprijatelja,ljubomornih ljudi klevetnika u
čijem se centru našla Ana koju je Meri videla kao besramnu, bezobraznu
ženu spletkaroša, ambicioznu i opasnu. Meri, nekada obožavani dragulj,
sada je bila samo kćerka sa ulogom odbačene kraljice. Pred sobom je kao
primer imala Katarinu i,prilagođavajući sebe majčinom liku i njenim
osobinama, Meri će prihvatiti ponašanje jedne očanijčki nesrećne žene. I te
crte ostaće zauvek u Merinom životu.
Shvatajući da od pape nikada neće dobiti poništenje braka, Henri VIII je
1534.godine počeo da kuje planove da sebe proglasi poglavarem Engleske
crkve. Usledio je niz zakona kojima je papin autoritet u Engleskoj uništen,a
autonomija sveštenstva ukinuta. Henri je sebe predstavljao kao Mojsija koji
svoj narod oslobađa stegova, kao nesebičnog vladara koji sprovodi svetu
dužnost. Ono što je počelo kao rasprava sa papom oko njegovog razvoda sa
Katarinom završeno je u potpunoj šizmi engleske crkve od Rima.
Meri je kasne 1534. godine naređeno da mora da položi zakletvu vernosti
kralju, inače će da bude poslata u Tauer. Nekoliko dana posle toga, razbolela
se. Meri je i ranije poboljevala, ali ovo je bio najozbiljniji napad bolesti do
tada i trajao je šest meseci. Mnogi su posumnjali da je u pitanju bio pokušaj
ubistva jer je Ana često pretila Meri i Katarini, dok je kralj otvoreno govorio
o opasnosti koju obe žene predstavljaju za kraljevstvo.
Narednog proleća kao da je Meri pretila najveća opasnost. Četvorica
sveštenika bila su osuđena za izdaju. Kažnjeni su na smrt vešanjem, a dok su
još bili živi rasporene su im utrobe i potom odsečene glave. Brutalnost
presude bila je strašna, čak i za doba varvarskih egzekucija. Sveštenici, i
stotine njihovih pristalica bili su krivi zato što nisu hteli da polože Henrijevu
zakletvu vernosti kralju. Ova egzekucija samo je još pojačala Merinu
očajničku želju da pobegne. Pošto je bila zatvorenik pod kontrolom surovih i
opasnih neprijatelja, njeno je zdravlje polako propadalo od stalnog stresa. Da
stvari budu još gore, njeni rođeni otac ju je kratko pre toga označio kao svog
neprjatelja. Ali, bekstvo je bilo neostvariv san.

6
 Krvava Meri

Pred kraj 1535. godine, Katarina se ponovo razbolela. Umrla je 7. janurara

1536, ne dobivši dopuštanje da napiše poslednje pismo svojoj kćeri. Ledi
Šelton je vest o Katarininoj smrti Meri saopštila nakon četiri dana “bez
ikakvih ceremonijala, najjednostavnije i ne pripremivši je.” Merina prva
pomisao bila je da traši susret sa majčinim doktorom. Želela je da zna da li
je Katarinina smrt bila izazvana otrovom.Čini se da su njene sumnje bile
potvrđene. Henri se, s druge strane, radovao i slavio je. Kada je čuo vest,
zabeleženo je da je uzviknuo :” Hvaljen Bog na nebesima, sad smo
oslobođeni svake sumnje za rat!”

Ženstvenost

. U aprilu 1536, Ana Bolen je uhapšena i suđeno joj je za bračnu prevaru. U

Tauer Grinu odrubljena joj je glava 19. maja. Sada je Elizabeta proglašena
vanbračnom, ali za Meri su i dalje postojale opasnosti. Napisavši nekoliko
pisama za koje joj je koncepte napisao ser Tomas Kromvel, podnela je kralju
molbu za oprost, pristajući na vrlo ponižavajuće uslove. Ali, Henri nije bio
zadovoljan. Poslao je vojvodu od Norfolka, grofa od Saseksa i česterskog
biskupa da posete Meri. Trebalo je da je privole da se odrekne svog stava o
papskoj prevlasti, i legalnosti braka njene majke. Ali, Meri je bila rezolutna.
Ostala je odlučna, čak i kada su joj predočene najstražnije zakonske i fizičke
pretnje.
Henri je pobesneo. Verovao je da je Meri konspirativno radila protiv
njegovih planova za reorganizaciju nasleđivanja. Njegova nova kraljica,
Džejn Sejmur bila je trudna i Henri je želeo da njena beba nasledi
kraljevstvo. Uprkos Džejninim molbama da to ne učini, Henri je odlučio da
Meri bude suđeno za izdaju, ali kraljevski suci su oklevali odbijajući da je
osude pre nego što joj se pruži još jedna šansa.
Meri je bila potpuno svesna da je u smrtnoj opasnosti ukoliko ne potpiše
dokumenat, pozna kao “Pokornost ledi Meri”. Pristala je da se povinuje
jedino pred argumentima španskog ambasadora. On joj je predočio da će,
ako bude ubijena, nestati poslednja nada da će ona doći na presto a tako će i
restauracija katoličanstva umreti sa njom. Raspete savesti, Meri je najzad 15.
juna 1537. godine potpisala pokornost. Ubrzo posle toga, napisala je pismo
papi u kojem odriče da priznaje oca za poglavara Crkve, i izražava svoju

7
 Krvava Meri

lojalnost katoličkoj veri.

Henri je bio oduševljen što je Meri najzad pristala na njegove uslove.
Nekoliko nedelja posle toga, otac i kćerka su se sreli u jednoj seoskoj kući.
Susretu je prisustvovala i kraljica Džejn. Henri je Meri poklonio fond od
hiljadu kruna za “sitna zadovoljstva” i dozvolio joj da sagradi novu kuću u
Hadsonu. Mnoge sluge njene majke došle su u tu novu kuću da služe Meri.
Vraćen joj je i nakit, i počela je da dobija poklone od dvorana koji su uvek
bili u toku čija je zvezda na pomolu a čija počinje da se polako gasi.
U jesen 1536, Meri je pozvana na dvor. Godine u kojima je Ana bila
vladarka nisu umanjile Merinu popularsnot u narodu Engleske. Veliki broj
ljudi okupio se na dvor da bi je sačekao, i Henri je postao svestan koliko je
njegova kćerka postala moćni politički simbol.
Samo jedanaest dana posle egzekucije Ane Bolen, Henri se oženio svojom
trećom ženom, Džejn Sejmur. Džejn i Meri su se lepo slagale, i Džejn je
mnogo učinila da omogući Merin povratak na dvor, i Henrija omekša prema
kćerki. Kada je Džejn 12. oktobra 1537 rodila sina, Edvarda, koga je Henri
toliko silno želeo, Meri je postala kuma. Dvanaest dana kasnije, Meri je
najviše oplakivala Džejn na njenom pogrebu.
U vremenu između 1537. i 1540. godine, Meri je zgroženo posmatrala kako
Henri ubistvima i pretnjama brutalno guši njenu ljubljenu veru. Opatije,
muški i ženski samostani postali su tokom vekova veoma bogati i Henri je,
oduzimajući im posede i blaga, sve preneo natrag u vlasništvo krune. Zatim
je mnogo zemljišta dodelio vodećim plemićima3. Protestantska reformacija
je za Meri predstavljala sve što je bilo pogrešno u zemlji kojom je vladao
njen otac; bila je protivna svemu što je učila.
Henri je nastavio da koristi Meri kao novčić za potkusurivanje u širenju
svoje moći. Bila je nuđena kao mlada dofenu u Francuskoj, Dom Luisu od
Portugala, njenom rođaku caru Karlu V, vojvodi Čarlsu orleanskom, i
vojvodi od Klivza. Na nesreću, Meri, koja je čeznula za romantičnim
idealom braka i za decom, nije se udala za života svoga oca. Razlog je
delimično bio i taj što Henri nikada nije doneo odluku o njenom mirazu, ali i
zbog njegovog straha da bi svaki strani princ koji bi se oženio sa Meri
mogao da pokuša da silom zatraži presto. „Dokle god je moj otac živ,“
govorila je Meri, „ja ću biti jedino ledi Meri, najnesrećnija ledi u
hrišćanskom svetu.“

3
Koliko je poznato, Henri nije manastirske posede davao plemićima, već budućim ,,novim’’ plemićima,
odnosno bogatim pripadnicima srednje klase, koji će zbog toga biti izuzetno odani kruni.

8
 Krvava Meri

Stupanje na vlast

Henri je 1544. godine vratio Meri i Elizabeti njihovo

nasledno pravo. Za njegovu šestu ženu, Katarinu Par,
kojom se oženio u julu 1543, vladalo je ubeđenje da ne
može da ima decu. Merino dugogodišnje potčinjavanje očevim željama
vratilo joj je njegovu naklonst kao miljenice. Edvardu je bilo svega sedam
godina.
Oko Božića 1546. kralj se teško razboleo, i znao je da umire. Meri je bila uz
njega, i Henri joj se poverio da je nesrećan zato što nije uspeo da ugovori
njen brak onako kako je želeo. Henri VIII je umro 28. januara 1547. godine,
ostavljajući iza sebe devetogodišnjeg sina za kralja 4. Mladi Edvard VI
podržavao je protestantsku veru, i savetnici koji su se okupili oko njega
delili su njegova uverenja. Najveći deo njih je direktno profitiralo u
preraspodeli manastirskih poseda, i sopstveni interes im je bio glavni poriv.
Uskoro su bile sprovedene nove reforme u crkvama Engleske i Velsa.
Henrijeva Crkva bila je u suštini Katolička crkva bez pape. Edvardova crkve
brzo se kretala prema istinskom protestantzmu. Biblija 5 je postala mnogo
pristupačnija, i Krenmer je započeo rad na novoj crkvenoj službi,
zamišljenoj da zameni misu. U unutrašnjosti, na selu, ziloti su uništavali
slike svetaca, zamenjivali oltare sa stolovima za pričest i okrečili
unutrašnjost crkava kako bi uklonili freske koje su ih do tada ukrašavale. U
svemu tome, Meri je za vlast predstavljala ozbiljnu prepreku. Ona je bila
očigledni naslednik sve dok se Edvard ne oženi i dobije decu, a važila je za
zadrtog katolika. Uprkos ogromnom trudu da ne bude ničim umešana,
neizbežno je bila centar svake zavere protiv reformi.
Zakon o jedinstvenosti zabranio je u crkvama korišćenje bilo koje druge
knjige osim Molitvenika, Krenmerovog remekdela. Rezultat je bio niz
pobuna na jugu Engleske. Pobunjenici su tražili povratak mise, svetih
simbola i pričesti , kao restauraciju dve opatije u svakoj oblasti. Za pobunu
4
Prema Henrijevom testamentu, u ime maloletnog sina Edvarda Engleskom je vladao Regentski savet.
5
Novi molitvenik odštampan je 1549. godine.

9
 Krvava Meri

su postojali i finansijski razlozi: kanonsko odvajanje označilo je i da su

mnogi manji zemljoposednici izgubili zemlju, da je porasla zemljoradnička
renta i rezultat svega bila je oskudica u hrani – ali, njena suština bilo je
protivljenje verskim reformama. Pobuna je bila brutalno slomljena,a mnoge
vođe su bile obešene. Istovremeno, Meri je vodila privatnu bitku da zadrži
svoje kapelane i pravo na svoju misu. Meri je na kraju pobedila pošto je
Tajni savet 6ustuknuo, ali je bila i te kako svesna opasnosti koja je dolazila.

6
Tajni savet je osnovao Henri VIII 1540. godine, i u njemu su bili najviši vladini činovnici, odgovorni
direktno kralju, a ne Parlamentu

10
 Krvava Meri

Čini se da je upravo u tom nemirnom periodu Meri počela da sebe

identifikuje sa sudbinom katoličke vere u Engleskoj. Sve se više
predstavljala kao čuvar stare religije, odlazeći četiri puta dnevno na mise,
dok je ranije odlazila samo na jednu. Gde god da je putovala kroz
kraljevstvo, vodila je svoje kapelane i trudila se da bude viđena kako
praktikuje rimokatoličku veru. Ta Merina taktika bila je vrlo popularna, i
Savetu je dodatno komplikovala odnose sa njom.
U oktobru 1549. godine Edvard je dobio novog regenta, vlasti gladnog
Džona Dadlija, vojvodu od Nortamberlenda koji je odmah posle pobuna
skinuo sa vlasti vojvodu od Somerseta. Pokazao je da je dosledni reformator
kao i Somerset, i još korumpiraniji. Dadli je brzo stekao uticaj na Edvarda i
koristio ga je da napadne Meri i njeno versko opredeljenje. Dadli je
promovisao i Elizabet- srećnu da može da se prikloni novim reformama –
koju je redovno primao u dvoru i dodelio joj 100 konjanika kao kraljevsku
pratnju. U martu 1551. godine, Karlo V je zapretio da će da objavi rat
Engleskoj ukoliko se Meri uskrati pravo na misu. Na to je Savet privremeno
kapitulirao.
Ponovo je krenuo protiv Meri tek pred kraj godine, kada je uspeo da je
spreči da javno prisustvuje misi. Meri je, ipak, uspela da jedan od njenih
sveštenika preživi čistku Saveta. Edvradovo zdravlje je već počelo ozbiljno
da brine, i činilo se da dečak neće doživeti zrelost. Početkom 1553. godine
Edvarda je počeo da muči „gadan, jak i razdirući kašalj“, i izgledalo je da je
njegova bolest bila zapravo već poodmakla tuberkuloza. U maju je već
stalno imao temperaturu, izbijali su mu čirevi i iskašljavao je krv.
Dadlija je počela da hvata panika od pomisli da će Meri naslediti Edvarda.
Ubedio je kralja da lično napiše „Uputstvo za nasleđe prestola“ kojim je
oduzeo to pravo Meri i Elizabeti, a dao ga Džejn Grej, unuci mlađe sestre
Henrija VIII, Meri Džejn se 21. maja udala za Dadlijevog sina Gilforda, sve
u Dadlijevoj nadi da će tako sebi osigurati uticaj na kraljevstvo. Edvard je
umro u Grinidžu 6. jula 1553- bilo mu je samo petnaest goidna. I Meri i
Elizabeta su pozvane da budu uz njegovu samrtnu postelju, ali su obe bile
dovoljno mudre da ne dođu.
Posle Edvardove smrti, Meri se prvo povukla u Keninhol u Norfoku. Odatle
je poslala pismo Savetu sa zahtevom da je proglasi za kraljicu. U
međuvremenu, Dadli i ostatak Saveta u Londonu nisu objavljivali vest o
Edvardovoj smrti dok ne uzmu kontrolu nad Tauerom u Londonu, i ne
prikupe oružje i ljude. Desetog jula Džejn je dovedena u Tauer i zvanično
proglašena za kraljicu Engleske. Vest gotovo da nije izazvala nikakvu
radost.
Dvanaestog jula, Dadli je poveo vojsku od 3.000 ljudi iz Londona ka

11
 Krvava Meri

istočnoj Engleskoj. Merini sledbenici okupljali su se u Fremlingemu, u

Safoku. Među njima je bilo mnogo članova plemićkih porodica i njegovih
vojnika, a uz njih i „bezbroj grupa običnog naroda“. Dadlijeve pristalice
počele su da prelaze na Merinu stranu, a konačni udarac je došao kada se
deo flote koja je bila usidrena u Grejt Jarmutu pobunio i prešao na stranu
Meri. To je podstaklo ostatk Saveta da 19. jula posle podne proglasi Meri za
kraljicu Engleske.
Od konspiratora koji su pokušali da na presto dovedu Džejn ubijeno je u
početku samo nekoliko, uključujući i vojvodu od Nortamberlenda. Ledi
Džejn i njen muž Gilford bili su osuđeni za izdaju, ali je Meri odbila da
potpiše smrtnu kaznu za njih. Gilfordova braća,preostala trojica sinova
Džona Dadlija, bila su zatvornea u Tauer ali nisu ubijeni. Vojvoda od
Safoka, otac Džejn Grej, bio je oslobođen.
Meri je započela svoju vladavinu u duhu tolerancije. Kraljevskom
ambasadoru je rekla da „ne želi nikoga da prisiljava da ide na misu...ali da
smatra da oni koji to žele budu i slobodni da to učine.“ U tom duhu, održala
je i dva odvojena pomena za pokoj Edvardove duše : jedan, protestantski u
Vestminsterskoj opatiji, i rekvijem u Taueru. U avgustu je objavila da svako
može da nastavi sa upražnjavanjem svoje vere dok novi Parlament ne
ozakoni „sistematsku promenu“. Međutim, između militantnih pristalica i
jedne i druge strane izbijali su česti sukobi.

Vladavina
Španski brak

Meri je Privatni savet kočio jer je bio do

guše u raspravama i razmiricama. Članovi
Edvardovog Saveta koji su opstali, i koje
je predvodio Vilijam Pedžet, nisu se
nikako slagali sa novim članovima koje je,
pak, predvodio konzervativni biskup od
Vinčestera, Stiven Gardiner. Mnogima od

12
 Krvava Meri

njih nedostajalo je iskustvo u vladanju, a praktično svu si gledali spostvenu

materijalnu korist. Meri je sazvala svoju prvu skupštinu ubrzo posle
krunisanja i ona je, uz veliko slavlje, održana 1. oktobra 1553. Do tada je car
Karlo V Meri ponudio za muža svog sina, Filipa od Španije, i Meri se
složila da se venča sa njim.
Narodu se to nije dopalo jer je u principu bio protiv svih stranaca, a posebno
Španaca. Vladalo je mišljenje da su Španci bili isuviše ponosni, da su krali
kada god je to bilo moguće i da su ekstremno razvratni. Članovi Parlametna
upozorili su Meri na to ali je ona pobesnela na takve predrasude – to se
nikada ranije nije dogodilo, čak i kada su vladari bili maloletni. Bila je
odlučna da to učini, pri čemu nije beznačajna bila činjenica da se zaljubila u
Filipov portret.
Filip je stigao u Sautempton 17. jula 1554, i prvi je put sreo Meri posle
nekoliko dana. Njoj je bilo trideset osam godina, bila je mršava i izjedena
brigom – veoma različito od španskog shvatanja lepote. Ona je, sa svoje
strane, uvidela da je između njega živog i portreta vrlo mala razlika, i bila
oduševljena. Venčali su se u Vinčesterskoj katedrali 25. jula. Već u
septembru doktori su rekli Meri da je najverovatnije trudna. Na nesreću, to
nije bila istina, što je otkriveno tek posle datuma kada je trebalo da se
porodi, u aprilu. Meri se držala za tu nadu kao za slamku sve do avgusta, ali
je na kraju morala da prihvati istinu da bebe nema. Posle abdikacije Karla V,
Filip je trebalo da preuzme vlast nad Flandrijom. Ostavio je Meri u Grinidžu
29. avgusta 1555, i otplovio ka Flandriji nekoliko dana kasnije. Ponovo će se
sresti tek posle osamnaest meseci.
Filipu je bilo teško u Engleskoj. Nije znao ni reč engleskog jezika kada je
stigao, a Englezi su bili vrlo neprijateljski raspoloženi prema njegovoj sviti.
Iako je imao titulu kralja, i u zvaničnim dokumetnima uvek spominjan kao
prvi, Filip u Engleskoj nije imao pravu vlast. Meri se povinovala Filipovim
željama samo onda kada su se poklapale sa njenim sopstvenim. On, naravno,
nije voleo Meri, i nema sumnje da se osećao vrlo usamljeno i izolovano.
Leto 1555. godine bilo je posebno gadno,sa žetvom koja je propala, pa je u
zemlji, a posebno u Londonu bilo dosta nereda. Spaljivanje jeretika je
doprinosilo još jačem sukobu.

13
 Krvava Meri

Verska politika

Na odgovarajući prigušeni način, Parlament je svoju pažnju usmerio na

zvanično povlačenje protestantskih zakona. Prvi koji je poništen bio je akt
Henrija VIII kojim je njegov brat sa Katarinom Aragonskom proglašen
nevažećim. Zabranjen je i Molitvenik, ali Meri nije mogla da članove
Parlamenta primora da priznaju da je papa, a ne ona poglavar Engleske
crkve.
Elizabeta se nalazila u opasnom položaju, onakvom u kakvom je bila Meri u
vreme vladavine Edvarda VI. Engleski plemić Edvard Kortni, grof od
Devonšira, bio je potomak kraljice Elizabete od Jorka, žene kralja Henrija
VII i ,mada daleki rođak, bio je kandidat za presto. Predlagan je kao muž i
Meri, i Elizabeti, uprkos svojoj sujeti, impulsivnosti i nikakvom kraljevskom
izgledu. Svaka zavera protiv Meri u sebe je uključivala i brak izmedju
Elizabete i Kortnija. Kortni je u januaru 1554. bio uvučen u zaveru koja je
bila posledica mogućnosti španskog braka, ali je sve priznao kada su ga
ispitivali. Ipak, ustanak u Kentu na čijem se čelu nalazio ser Tomas Vajet, je
nastavljen.
Vajet je odlučio da krene na London. Ulogirao se u blizini Blekhita i

14
 Krvava Meri

Grinidža 30. januara 1554. Zahtevao je da Tauer pređe u njegove ruke,

zajedno sa kraljicom u njemu, da se njeni savetnici uklone a da njegovi dođu
na njihova mesta. Lojalnost grada kao da je počela da se narušava, i Meri je
lično rešila krizu. Umesto da pobegne, Meri se obratila javnosti govorom u
Gildholu u kojem je ljudim u Londonu rekla,,...čvrsto ustanite protiv
pobunjenika koji su istovremeno i moji i vaši neprijatelji,i ne plašite ih se,
jer, uveravam vas da se ja njih ne bojim nimalo!“ Londonci su na njen govor
odgovorili tako što su požurili da odbrane London bridž. Iako su Vajet i
njegovi vojnici uspeli da pređu Temzu i da u London uđu 7. februara, grad je
bio miran; predali su se kada su shvatili da su Merini vojnici blokirali sve
izlaze iz grada.
Meri je shvatila grešku koju je učinila kada je ranije bila meka prema
pobunjenicima iz Nortamberlenda, i zaklela se da je više nikad neće
ponoviti. Sve u svemu, blizu 100 pobunjenika je obešeno, iako je kraljica
oprostom pomilovala njih 400. Ledi Džejn Grej i njen muž bili su osuđeni
na smrt jer su se oko njih okupljali jeretici, i Merini neprijatelji. Elizabeta je
pozvana u London na ispitivanje i na kraju je ona zatvorena u Tauer.
Meri je oduvek nameravala da ponovo uspostavi papsko prvenstvo u
Engleskoj. Čim je postala kraljica, započela je pregovore sa papom koji je,
kao svog opunomoćenika, u Englesku poslao kardinala Redžinalda Pola,
engleskog plemića. Pol je stigao u Englesku 20. novembra 1554. Već 30.
novembra uručen mu je zahtev Parlametna da se Engleska ponovo ujedini sa
Rimom, i da joj se oproste gresi. Već do Božića Parlament je na Merin
zahetv ponovo stavio na snagu Zakon o jeresi(ma), i već sledećeg ,meseca
poćela su spaljivanja.
U to vreme , izgleda, zagriženi protestanti u Engleskoj i u Velsu bili su u
manjini. Većina ljudi bi prihvatila svaku religiju koju monarh i Parlament
odluče da treba poštovati. Međutim, od samog početka Merine vladavine
protestanti su aktivno vodili kampanju protiv povratka katoličanstva.
Koristili su svaku situaciju da bi se podsmevali obredima. Napadali su
sveštenike i prekidali procesije. Meri je dopustila najzagriženijim
protestantima da odu iz zemlje, na kontinent, ali onu su odande započeli
kampanju protiv sve što su Meri i njeni vladari radili.
Prva spaljivanja zbog jeresi održana su u februaru 1555. U toku te godine,
Nikolas Ridli, biskup Londona; Hju Latimer, biskup Vustera; Džon Filpot,
arhiđakon Vestminstera; Džon Huper, biskup od Glostera; i još sedamdeset
petoro drugih spaljeni su na lomači, na Merinu zapovest. Nestručnost
dželata njihovo je umiranje činilo mnogo okrutnijim nego što je bila namera.
Nekada barut koji je bio vezan oko jeretikovog struka nije hteo da
eksplodira; kod drugih, mlado drvo koje je trebalo da dimljenjem uguši

15
 Krvava Meri

jeretika nije se palilo kako treba pa je umiranje trajalo predugo. „Krvava

Meri“je počela da dobija svoju reputaciju.

Spoljna politika

Kada se Filip najzad vratio u martu 1557 sa sobom je u Englesku doneo rat.
Novi papa, Napolitanac, po imenu Pavle IV, mrzeo je Habzburge i bio je
saveznik Francuske. Filipova vojksa se spremala da opsedne Rim, ali su
Filipove novčane rezerve bile slabe i bila mu je potrebna hitna finansijska
podrška. Vratio se svojoj zanemarenoj ženi koja je primorala narod da joj
isporuči 150.000 dukata. U roku od samo nekoliko nedelja poslala mu je
novac, uz obećanje da će mu poslati mornaricu kao podršku. Kada se vratio
u Englesku, Meri je počela da ubeđuje Savet da pristane na objavu rata
Francuskoj. Rat je, tako, nevoljno objavljen 7.juna 1557. Već 6. jula Filip je
bio ponovo na putu za Francusku. Imao je 20.000 ljudi, plus poljske topove i
artiljeriju, i radovao se skorom ratovanju. Više nikada neće videti Meri.
Filipova vojska će odneti pobedu u glavnoj bitki kod Sent Kventina, i
zauzeće veliki broj drugih gradova u severnoj Francuskoj. U međuvremenu,
u Italiji, njegova će se vojska dogovoriti sa papom o uslovima mira. Za
izvesno vreme mir i jeste uspostavljen, ali Anri II iz Francuske je osetio
svoju šansu. Više od jednog veka Kale i njegova okolina – jedina engleska
teritorija u Francuskoj koja je ostala – bili su velika muka francuskih
kraljeva. Početkom januara 1558, Francuzi su iznenada napali grad čija je
odbrana, najverovatnije zbog nedostatka novca, bila oslabljena. Grad je pao
7.februara. Meri je zbog ovoga gubitka bila koliko nesrećna, toliko besna.
Englezi su, pak, krivicu za gubitak Kalea svaljivali na nju jer je i dalje slala
novac i ljude kao podršku Filipu.
U februaru 1558. došlo je do velike finansijske krize u Engleskoj. Loša

16
 Krvava Meri

žetva, epidemije i cene koje su divlje skalale samo su još produbile teškoće,
nastale zbog ogromnih troškova dvora i finansijske potpore Filipu i
njegovim ratovima. Porezi su bili vrlo visoki, a jedino što je Savet mogao da
učini bilo je da o tome raspravlja.

Trgovina i prihod

Tokom proleća i leta 1556, u Englesko je došlo do velikih suša, što je samo
povećalo tenziju u zemlji.
Meri nije imala gotovo nikakvu podršku od Filipa koji je bio u Flandriji.
Njegova pisma običnu su sadržavala i zahtev da Meri pripremi sve za
njegovo krunisanje. Meri, koja se borila sa tvrdoglavim Parlamentom koji je
gajio još veće nepoverenje prema strancima, najzad mu je otvoreno rekla da
su šanse da se to dogodi vrlo male. Načula je i da Filip obilato troši novac
koji je pozajmio, i da su njegove avanture sa ženama već bile na glasu.
Svejedno, Meri je nastavila da igru ulogu smerne supruge, iako se njegovom
ocu žalila kako je Filip zanemaruje.
Meri je napisala pismo i bivšem caru o svojoj borbi protiv jeretika. Postala je
svesna da gubi podršku i među katolicima i među protestantima, koji su
mislili da ljudi koji su bili spaljeni kao jeretici nisu zasužili tako strašnu
kaznu. Merina jedina želja bila je da ponovo uspostavi Katoličku crkvu u
Englesku ali je, čini se, metod koji je izabrala donosio više štete nego koristi.
S druge strane, ako ne progoni pogrešna uverenja, kako će narod uveriti u
jedinu pravu religiju? Bila je to dilema koju Meri nikada nije rešila.

17
 Krvava Meri

Smrt

Verovala je da je ponovo ostala u drugom stanju, ali Filipu to nije kazala sve
do decembra, za slučaj da se ponovo ne razočaraju. Odlučila je da se preseli
u Grinidž da bi se tamo pripremila za porođaj, ali još jednom, beba nije
došla.
U martu je Meri, na Filipovo nagovaranje, sastavila testament ali nije
imenovala Elizabetu kao svoju naslednicu. Gotovo cele godine je bolovala,
pateći od depresije i „povećane groznice“. U međuvremenu, Elizabeta se
pripremala za slučaj da mora da se bori za presto. Ambasadori i dvorani su
joj se diskretno približavali, budući da se Merin život polako gasio.
Članovi Saveta su 6.novembra posetili Meri u njenoj spavaćoj sobi, i počeli
da je ubeđuju da imenuje Elizabetu za naslednicu. Meri je pristala i poslala
dvojicu članova Saveta u Hetfild da saopšte vest Elizabeti. Poslala joj je
takođe i svoje „vredno i drago kamenje“ i zatražila od Elizabete da obeća da
će da učvrsti katoličku veru, da vodi računa o njenim slugama, i da isplati
njene dugove.
Već 14.novembra Meri je počela da se gubi, povremeno dolazeći k svesti.
Svojim sluškinjama sa kojima je bila najintimnija, poverila je da je tužna.
Ove su pomislile da je to zbog Filipovog odsustva, ali Meri je odgovorila:
„Ne samo zbog toga. Kada budem umrla, i kada me otvorite, videćete da na
mome srcu leži Kale.“ Pred zoru 17.novembra, Meri je naredila da u njenoj
spavaćoj sobi bude održana misa. Pred sam kraj mise dvorkinje su pomislile
da je Meri zaspala, ali ona je u stvari nečujno izdahnula.

18