ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА ЗА ОБРАЗОВАЊЕ ВАСПИТАЧА У

КИКИНДИ

УВОД У ПОЈАМ ИГРЕ СА ЛАБАНОТАЦИЈОМ

ДЕЧИЈЕ ИГРЕ

(којих смо се играли у детињству)

професор: студент
Гордана Рогановић Никола Павловић

Кикинда, 2010.

1
САДРЖАЈ:

Увод ..................................................................................................................страна 3

Бројалице ..........................................................................................................страна 3

Жмурке .............................................................................................................страна 4

Труле кобиле .................................................................................................... страна 5

Јањине, купуса и сланине .................................................................................страна 5

Зуце (Зуве) ........................................................................................................ страна 6

Ледене вије ........................................................................................................страна 6

Ћораве баке .......................................................................................................страна 7

Фудбал на мале голиће ......................................................................................страна 7

Закључак ............................................................................................................страна 8

2
 УВОД
Навешћу неке од игара којих сам се играо у детињству, са другарима и другарицама,
углавном у слободно време, дакле после школе, или на распусту, или на школским
одморима.

Неке од игара смо играли само ми дечаци, а у некима су учествовале и девојчице.

-Жмурке

-Труле кобиле

-Јањине, купуса и сланине

-Зуце (Зуве)

-Ледене вије

-Ћораве баке

-Фудбал на мале голиће

Бројалице

Навешћу и неке бројалице којима смо бирали играче као део тима за понеку игру ( Труле
кобиле, Фудбал), или смо њима бирали играче са улогама у игри ( Жмурке, Јањине, Зуце,
Ледене вије, Ћораве баке).

„Еци – пеци – пец, ти си мали зец, а ја мала препелица, еци пеци пец“ је бројалица у
којој учествују неколико играча. Игра се тако што се играчи поређају у круг а један од
играча „броји“ бројалицу, тако што почиње од једног, небитно ког, а на ком играчу
заврши бројање, тај „испада“, и бројање се наставља без њега. Наставља се све док не
остане само један, и тај играч добија улогу у игри.

„Зимикање“ је бројалица у којој учествује тројица играча, који се поређају у круг, и ставе
дланове десне руке у центар круга, један преко другог, али да надланице буду окренуте на
доле. Бројање у игри се изводи на „ Зими – зими – зом, ко испадне сом“, где на задњи слог,
играчи извлаче дланове, и у зависности од сопствене процене хоће ли „испасти“, или
остати у игри, окрећу длан, или задржавају длан у почетном положају. На тај начин може
да се деси да су сва три длана окренута, или у почетном положају, и бројање се наставља.
Ако један играч окрене длан, а остали задрже длан у почетном положају, тај који је
окренуо длан „испада“, и неко други заузима његово место у игри. Исто се дешава и ако

3
буде обрнут случај, то јест, ако два играча окрену дланове, а један задржи почетни
положај. На крају, остају два играча, који не могу да се „зимикају“ до краја, па се резултат
између њих установљава неком другом бројалицом, или игром „пар – непар“.

„Пар – непар“ је игра у којој учествују два играча, и циљ је да се погоди број. Најпре се
играчи договоре, да ли играју „пар“ или „непар“, то јест да ли ће се погађати парни, или
непарни бројеви. Број који се процењује као пар или непар добија се тако што играчи
стани један наспрам другог, и говоре истовремено бројалицу „цица, маца, рунда, бунда
пис“, и на задњи слог бројалице показују број прстију једне шаке. Збир та два броја је
паран или непаран, и победио је онај који је тражио добијени резултат.

Жмурке

Жмурке смо највише волели да играмо с почетка школске године, у рану јесен, у периоду
дана кад се смркава, или у парку Пољопривредне школе, због боље могућности
сакривања. Играли смо и ми дечаци, и девојчице, равноправно.

Жмурке су игра у којој један играч тражи остале који су се сакрили. Остали се сакривају у
времену које је одређено за „жмурење“, то јест, период који се установи да играч који
тражи сакривене другове, проводи жмурећи наслоњен на неки зид, или дрво. Тај играч се
назива „жмура“, а бира се бројалицом. Када се изабере „жмура“, установљава се време
које ће „жмура“ да проведе жмурећи, тако што један од играча боцне „жмуру“ у леђа
одређеним прстом, а „жмура“ треба да погоди којим је прстом боцнут. Ако погоди из
прве, броји до сто, низом од пет – десет – петнаест – двадесет, и тако до сто. Ако не
погоди из прве, него из друге, или треће, онда броји до двеста, триста или већ док не
погоди којим је прстом убоден у леђа.

Када заврши бројање, „жмура“ креће у потрагу за сакривеним другарима, али мора да
најави почетак трагања речима „ко се није сакрио ( скрио ), магарац био“.

У потрази мора да води рачуна о томе да није предалеко од места на ком је „жмурио“, да
када открије неког од скривених другара, стигне на време да „запљуне“ оног ког је открио,
на пример „пуј, Марко“. Тада се зна да је први запљунути следећа „жмура“, али ту се игра
не завршава, него се траже и остали сакривени. Остали чекају сакривени, и када процене
да ће брже доћи до места жмурења од оног који их тражи, трче до места жмурења, и
„запљуну се“ односно, спасу се од жмурења речима „ пуј за мене“.

Неретко играчи између себе размене гардеробу, или неки други део одеће, да их „жмура“
не препозна, па да их погрешно „запљуне“. Тада је он „полупао лончиће“,и жмури поново.

Игра траје док се сви играчи не „запљуну“, или не буду „запљунути“.

4
 Труле кобиле

Ову игру смо играли, углавном, само ми дечаци, јер је груба и тешка, и може да дође и до
лакших повреда, масница, огреботина и слично.

Играју два тима играча, бирана између двојице изабраних међу нама. Најчешће двојица
од нас бирају две екипе тако што одиграју прво „пар – непар“ између себе, како би
установили ко ће први да бира екипу. Кад се установе екипе, онда се опет на „пар – непар“
бира ко ће први да направи „трулу кобилу“, а ко ће да скаче на исту.

„Трула кобила“ се прави на тај начин, што се један од играча наслони на нешто, дрво или
зид, леђима. Остали играчи се савијају у струку, и слажу се јадан иза другог, тако да своју
глави стављају између ногу претходног играча, и придржавајући се за ноге од тог играча.
Први у низу савијених се наслања на тог наслоњеног играча, а наслоњени тог првог у низу
савијених придржава рукама за главу. На тај начин се ствара једна чврста веза рукама, и
циљ игре је да се таква и очува.

Друга екипа има за задатак да сруши „трулу кобилу“, тако што редом скачу на леђа оних
који су трулу кобилу направили. Када сви скоче, и ако сруше „трулу кобилу“, победили
су, и скачу поново. Уколико не сруше „трулу кобилу“, онда се они постављају у исту, и
игра се наставља.

Јањине, купуса и сланине

Ово је игра у којој могу да учествују и дечаци и девојчице. Игра се тако што сви играчи
прескачу једног.

Најпре се бројалицом изабере играч ког остали прескачу. Тај играч одлази на неколико
корака удаљености од осталих, и стаје у положај за прескакање. У положај за прескакање
се стаје тако што се направи раскорачни став, и савије у струку, глава се повије што је
могуће више напред ( стави се „глава у фиоку“), а рукама се упире о ноге, због
стабилности. Тада остали крећу да прескачу. Прескачу на начин на који се прескаче
козлић, али при том морају да узвикују одређене речи, које су и задатак игре,
истовремено. Прескакање се ради циклично, дакле кад сви прескоче, слажу се у колону, и
прескачу поново. Сваки пут кад се прескаче, прескаче се на одређен начин, и ко то не
изведе како треба, мења оног ког прескачу.

У пвом кругу прескакања, говори се „јањине“, а у другом „ купуса и сланине“, и нема неки
посебан задатак, довољно је прескочити. У трећем кругу се виче „мешање“ и тада је
потребно прескочити, али истовремено направити рукама гест мешања на леђа оног који
се прескаче, најчешће шакама стегнутим у песницу. У четвртом кругу задатак је „штруц“
што се и виче при прескакању, али је поента задатка да се при доскоку на другу страну

5
закачи мало задњицом онај који се прескаче, то јест, „штруцне“. У петом кругу се виче
„клинци“ и потребно је при прескоку, да се онај који се прескаче, куцне петом у задњицу.
У шестом кругу се онај ког прескаче окреће за деведесет степени у односу на полужај који
је имао до тада, и остали га прескачу уз повик „мала ћата“. Седми круг је и најтежи, онај
кога прескачу се усправља, а остали га тако прескачу, упирући се приликом прескока о
његова рамена, и вичући „велика ћата“.

Игра је брза, и чека се да неко погреши, како би заменио оног ког прескачу, сваки
неиспуњен задатак игре има за казну замену места, то јест, ко не испуни задатак мења
оног ког прескачу, и игра се испочетка.

Зуце (Зуве)

Ову игру смо играли, опет, углавном само ми дечаци. У овој игри сви играчи се сложе у
полукруг иза једног, и тог ударају лагано по руци, а циљ је да тај што га удрарају погоди
ко га је ударио.

Игра почиње тако што се бројалицом изабере онај ко ће да стоји унутар полукруга. Тај
онда стане у почетни положај за игру, зако што своји леву руку провуче испод десне
мишке, и окрене длан на горе, али тако да му надланица буде прислоњена на плеће. Затим
десну руку ставља на лице, тако да не види ништа са те десне стране, са које ће га остали
ударати. Онда га један од осталих играча удари овлаш по длану, својим дланом или
надланицом, а остали дижу два прста у ваздух, и при том опонашају звук муве „зззззззз“, а
циљ је, као што рекох, да се погоди онај који је ударио. Уколико се погоди, мењају се
места, па тај иде у центар, а ако не, исти играч поново заузима положај, и игра се
испочетка.

Ову игру смо играли и на школским одморима, јер је брза, а знали смо да је и наставимо
након часова у школи. Уколико би неко изразио жељу да нам се прикључи, био би „нови
гост“, па би заменио оног у центру, јер „нови гост – једе кост“.

Ледене вије

У овој игри један играч вија остале играче, и кад стигне неког, тај се „заледи“, то јест,
остане у месту док га неко не „одмрзне“, а може да га одмрзне онај који није „залеђен“,
тако што га, једноставно, пипне. Ову игру играју и дечаци, и девојчице.

Као и код осталих игара, прво се изабере онај који ће да вија остале. Затим се установи
простор на ком ће се вијати, најчешће школско двориште, или неки друго ограђен
простор, да би игра добила на занимљивости, а скратио простор за вијање.

6
Циљ је да играч „замрзне“ све играче, а остали се боре да исте играче „одмрзну“. Када сви
играчи буду једном замрзнути, тада први замрзнути играч постаје и сам „ледена вија“, па
се прикључује вијању осталих играча. Игра се док сви не постану „ледене вије“.

Ћораве баке

Ову игру играју и дечаци и девојчице, равноправно. У овој игри један играч тражи остале,
али су му очи завезане, шалом, марамом, или нечим сличним. Када ухвати неког потребно
је да погоди кога је уватио, и наглас каже име. Ако погоди, скида повез са очију, и предаје
га оном ког је ухватио. Уколико погреши име оног ког је ухватио, тада је „полупао
лончиће“, и поново постаје „ћорава бака“, и тражи поново.

Приликом тражења остали играчи му скрећу пажњу разним звуцима, или га зову по
имену. Често се деси да и играчи замене делове гардеробе, како би онемогућили „ћораву
баку“ да погоди кога је ухватио.

Фудбал на мале голиће

Ову игру смо играли, углавном, само ми дечаци. Понекад је и нека другарица пожелела да
игра са нама, па смо их и пуштали, уколико нисмо имали паран број играча за две екипе.

Правила у игри су иста као и у великом фудбалу, с тим да се око неких појединости
договарају играчи на почетку игре.

Тимове бирају два играча које остали изаберу, а њих двојица опет одлуче који ће први да
бира тим, тако што одиграју „пар – непар“.

Дужина терена је углавном одређена према месту где чћемо играти фудбал, да ли на
улици, или на ливади, па тако сами формирамо дужину терена, или размак између статива,
које су најчешће, биле четири цигле, или мало веће камење. Размак статива је морао бити
једнак, најчешће смо мерили дужином стопала, на пример „пет стопа“.

Време игре нисмо мерили на сат, него смо играли „до три“, или „до пет“, то јест која
екипа постогне прва три, или пет голова, та екипа је победник. Лопта није смела да се игра
руком, као и у великом фудбалу, а после три „корне“ ( корнера ) би се шутирао пенал, од
једног краја на други терена.

7
 Закључак

Све ове, а и неке друге игре које нисам навео, а из разлога што сам их позаборављао, јер је
од тог доба прошло, безмало, већ тридесет година, чиниле су наше детињство
испуњенијим и лакшим. Тешко је из ове перспективе свега се сетити, јер, и поред времена
које је протутњало, дешавале су се и друге ствари, завршавали смо школе, заљубљивали
се, одлазили у војску, студирали, радили, стварали породице...

Детињство је, по дефиницији, рани ниво у циклусу људског развоја, који карактерише
рапидан физички раст и напори да дете моделује улоге и одговорности, углавном кроз
игру и формалну едукацију. По психолозима, детињство траје после инфантилности, и до
пубертета ( од најмање 18 месеци старости, до највише 14 година) или до раног
одрастања. Неки деле детињство на рано, средње, и позно.

Ако питате моју, и верујем, остале мајке овог света, деца смо сви, док имамо живе
родитеље.

Како год, сви, ипак кажу, да је детињство најлепше, и најбезбрижније доба у човековом
животу. Управо, игре из детињства чине лепшпим тај део човековог одрастања.

8
9