Anarhizam

Poreklo i razvoj
Reč anarhija potiče od grčke reči i doslovno znači bezvlašće. Termin anarhizam je u upotrebi od Francuske
revolucije i u početku je upotrebljavan u kritičkom i negativnom smislu da označi slom civilizovanog poretka.
Tek kada je Prudon ponosno objavio „Ja sam anarhista“, reč je počela da se povezuje sa sistematskim skupom
političkih ideja. Anarhisti zagovaraju ukidanje zakona i vlasti, ali i veruju da će se razviti prirodniji i spontaniji
društveni poredak. Prvi i u izvesnom smislu klasičan izraz anarhističkih principa dao je Godvin, mada sebe
nikada nije opisivao kao anarhistu.
Tokom 19. veka anarhizam je postao značajna komponenta rastućeg socijalističkog pokreta. 1864. godine
Prudonovi sledbenici su se udružili sa Marksovim kako bi osnovali Medjunarodno radničko udruženje ili Prvu
Internacionalu. Internacionala je doživela krah 1871. godine zbog rastućeg antagonizma izmedju marksista i
anarhista, predvodjenih Mihailom Bakunjinom.
Sindikalizam je bio oblik revolucionarnog sindikalnog pokreta, popularnog u Francuskoj, Italiji i Španiji, koji je
početkom 20. veka anarhizam učinio istinski masovnim pokretom. Početkom 20. veka anarho-sindikalistički
pokreti takodje su nastali u Latinskoj Americi, naročito u Argentini i Urugvaju, a sindikalističke ideje su uticale
na Meksičku revoluciju. Pobeda generala Franka u Španskom gradjanskom ratu (1936-1939) dokrajčila je
anarhizam kao masovni pokret.
Anarhizam je neobičan po tome što nikada nije uspeo u osvajanju vlasti, bar na nacionalnom nivou. Otuda
iskušenje da se anarhizam posmatra kao ideologija koja ima manji značaj od, recimo, liberalizma ili socijalizma.
Najbliže osvajanju vlasti bili su tokom Španskog gradjanskog rata.
Široko je prihvaćeno da je cilj anarhizma, rušenje države i razaranje svih formi političkog autoriteta, nerealan, ako
ne i nemoguć. Anarhisti takodje odbacuju formiranje političkih partija, kandidovanje za izbore, traženje javnih
funkcija, itd.

Protiv države – centralne teme

Karakteristika pomoću koje se definiše anarhizam je njegovo suprotstavljanje državi i institucijama zakona koje
uz nju idu. Anarhisti teže državi u kojoj slobodni pojedinci upravljaju svojim poslovima putem dobrovoljnih
sporazuma, bez prisile i prinude.
Postoje dva faktora koji zamagljuju ideološki karakter anarhizma:
1. Anarhizam je jači u moralnim tvrdnjama nego u analizi i objašnjenjima.
2. Anarhizam je manje objedinjena i koherentna ideologija, a više ona u kojoj se preklapaju dve
rivalske – liberalizam i socijalizam. Tako anarhizam ima dvostruki karakter: on se može tumačiti
kao jedan oblik „ultraliberelizma“ koji liči na ekstemni liberalni individualizam, ili kao jedan oblik
„ultrasocijalizma“ koji liči na ekstremni socijalistički kolektivizam.
Najznačajniji principi anarhizma su: antietatizam, prirodni poredak, antiklerikalizam i ekonomska sloboda.

Antietatizam
Sebastijan For je definisao anarhizam kao „negaciju principa autoriteta“. Anarhisti su protiv autoriteta jer je
autoritet napad na princip slobode i jednakosti. Anarhistička kritika autoriteta obično je usredsredjena na politički
autoritet. Sve druge ideologije veruju da država ispunjava neku vrednu svrhu u društvu, anarhizam ne. Anarhisti
naglašavaju da je autoritet države apsolutan i neograničen, takodje i prinudan. Oni odbacuju liberalnu ideju
političke slobode koja proističe iz „društvenog ugovora“. Po njima je država eksploatorska, deluje u savezu sa
bogatim i privilegovanim, a simboli vlasti su „batina, pištolj, lisice i zatvor“ – Ema Goldman.
Temelj ove kritike države jeste u anarhističkom gledištu o ljudskoj prirodi. Mada anarhisti usvajaju visoko
optimistično, ako ne i utopijsko gledište o ljudskom potencijalu, oni su takodje duboko pesimistični u pogledu
političkog autoriteta i ekonomske nejednakosti. Ljudska bića mogu biti ili dobra ili zla, zavisno od političkih
okolnosti u kojima žive. Državno ugnjetavanje potiče od pojedinaca koji su iskvareni političkim i društvenim
okolnostima. Anarhistička teorija države je takodje podvrgnuta kritici jer ne može da objasni kako nastaje taj
politički autoritet koji kritikuje.

1
Prirodni poredak
Anarhisti smatraju ne samo da je država zlo, već i da nije nužna. Hobsovi i Lokovi argumenti društvenog ugovora
sugerišu da je društvo bez države u prirodnom stanju, jednako gradjanskom ratu svakog protiv svih. Nasuprot
tome, Godvin je sugerisao da su ljudska bića u suštini racionalna stvorenja koja obrazovanje i prosvećeni sudovi
čine sklonim životu u skladu sa istinom i univerzalni moralnim zakonima. Vlast nije rešenje problema potretka,
već uzrok tog problema.
Utopija je doslovno ideal savršenog društva. Utopizam je stil političkog teoretisanja koje, dajući savršenu
alternativu, kritikuje postojeći poredak. Dobri primeri za ovo su marksizam i anarhizam. U srcu anarhizma leži
neustrašivi utopizam, verovanje u prirodnu ili bar potencijalnu dobrotu ljudi. Po njima, društveni poredak nastaje
spontano i prirodno, on ne zahteva mašineriju reda i zakona. Anarhiste privlače i ideje nezapadnih religija, kao što
su budizam i taoizam, koji naglašavaju medjuzavisnost i jedinstvo. Najuticajnija moderna verzija takvih ideja
nalazi se u pojmu ekologije, posebno „socijalne ekologije“ mislilaca kao što je Bukčin.
Prudon, Bakunjin i Kropotkin su prihvatili da ljudska vrsta može biti kako sebična, tako i kooperativana. Oni
takodje smatraju da je ljudska priroda „plastična“, tj. da je oblikovana političkim, društvenim i ekonomskim
okolnostima.

Antiklerikalizam
Anarhisti su, tokom 19. veka, prema crkvi pokazivali istu ogorčenost kao prema državi. Anarhistička politička
filozofija morala je biti zasnovana na odbacivanju hrišćanstva jer se ljudi samo tada mogu smatrati slobodnim.
Pored toga, anarhisti veruju da politički i religijski autorutet idu zajedno. Bakunjin je proklamovao da „ukidanje
crkve i države moraju biti prvi i nužan uslov istinskog oslobodjenja društva“. Ipak, religiju ne odbacuju u
potpunosti. Rani anarhisti su bili pod uticajem milenarizma, verovanje u povratak Hrista i uspostavljanje Božjeg
carstva nakon hiljadu „godina“. Moderne anarhiste često privlače religije kao što su taoizam i zenbudizam.

Ekonomska sloboda
Anarhisti su obično radili u okviru radničkog pokreta i usvajali socijalističku filozofiju društva. Bakunjin je
dokazivao da se u svakom razvijenom društvu mogu identifikovati tri društvene grupe:
1. ogromna većina eksploatisanih
2. manjina koja je eksploatisana, ali takodje eksploatiše druge
3. „vrhovni vladajući stalež“ – mali broj onih koji su ništa drugo do eksploatatori.
Anarhisti 19. veka su se identifikovali sa siromašnima i ugnjetavanima i nastojali da u ime eksploatisanih masa
izvedu društvenu revoluciju u kojoj bi bili zbrisani kapitalizam, a i država. Mnogi anarhisti priznaju srodnost sa
socijalizmom, zasnovano na zajedničkom gnušanju prema svojini i nejednakosti, ali postoje i oni koji su branili
prava svojine, pa čak i obožavali konkurentski kapitalizam. Ovo osvetljava razliku izmedju dve glavne
anarhističke tradicije, od kojih je jedna kolektivistička, a druga individualistička. Kolektivistički anarhisti brane
ekonomiju zasnovanu na saradnji i kolektivnom vlasništvu, dok individualistički anarhisti podržavaju tržište i
privatnu svojinu.

Kolektivistički anarhizam
Koreni kolektivističkog anarhizma su pre u socijalizmu nego u liberalizmu. Kolektivizam je u suštini verovanje
da su ljudska bića društvene životinje kojima više odgovara zajednički rad za opšte dobro, nego trud oko
individualnog, ličnog interesa. Kolektivistički anarhizam, koji se nekad naziva i socijalanarhizmom, ističe
ljudsku sposobnost za društvenu solidarnost. Oni tvrde da, kada se zajednička ljudska priroda prepozna kao ono
što povezuje ljude, nema potrebe za intervencijom države.
Filozofsko i ideološko preklapanje anarhizma i socijalizma, posebno marksističkog socijalizma, očigledno je iz
činjenice da su anarhisti često radili u okviru šireg revolucionarnog socijalističkog pokreta. Izmedju
kolektivističkog anarhizma i marksizma može se povući izvestan broj jasnih teorijskih paralela:
- oba u osnovi odbacuju kapitalizam
- oba pokazuju naklonost ka kolektivnom vlasništvu
- oba usvajaju revoluciju kao poželjno sredstvo za političke promene

2
- oba veruju da bi potpuno komunističko društvo bilo anarhijsko
- oba se slažu da ljudi imaju iskonsku sposobnost da svoje poslove uredjuju bez potrebe za političkim autoritetom.
Ipak, u izvesnim pitanjima, anarhizam i socijalizam se razilaze. To je najupečatljivije u slučaju parlamentarnog
socijalizma. Parlamentarni socijalisti državu vide kao glavno sredstvo pomoću kojeg se kapitalizam reformiše.
Anarhizam odbacuje parlamentarni socijalizam.
Najveća razlika izmedju anarhista i marksista tiče se njihovog shvatanja o prelasku iz kapitalizma i komunizam.
Marksisti se zalažu za „diktaturu proleterijata“, ali, sa uklanjanjem klasnih antagonizama, ova proleterska država
bi „odumrla“. A anarhisti smatraju da je država po sebi zla i ugnjetačka, i zato oni ne prave nikakvu razliku
izmedju buržoaskih i proleterskih država. Državi se ne može dopustiti da „odumre“, ona mora biti ukinuta.

Mutualizam
Mutualizam je sistem pravične i pravedne razmene u kojem pojedinci i grupe jedni s drugima mogu da prave
ugovore, trgujući dobrima i uslugama bez profitiranja i eksploatacije. Društvena interakcija je dobrovoljna,
uzajamno korisna i harmonična, bez potrebe za bilo kakvim regulisanjem ili uplitanjem od strane vlade.
Prudonovi sledbenici su ove ideje pokušali da ostvare u praksi, osnivanjem mutualnih kreditnih banaka u
Francuskoj i Švajcarskoj.

Anarhosindikalizam
Ušavši u sindikalistički pokret, anarhisti su razvili ideje anarhosindikalizma.
Sindikalisti su odbacivali uobičajnu politiku, oni su verovali da moć radničke klase treba da se ogleda u
bojkotima, sabotažama, i najzad, generalnim štrajkom. Anarhisti su na sindikate gledali kao na model
decentalizovanog, nehijerarhijskog društva budućnosti.
Anarhosindikalizam je do Španskog gradjanskog rata uživao masovnu podršku, ali ipak nije uspeo da ostvari
svoje revolucionarne ciljeve. Anarhosindikalizam nije razvio jasnu političku strategiju nego se oslanjao na
spontani ustanak eksploatisanih i ugnjetavanih.

Anarhokomunizam
Anarhokomunizam je ukorenjen u visoko optimističnom verovanju u ljudsku sposobnost na saradnju čiji je
najslavniji izraz teorija „uzajamne pomoći“ Kropotkina. Kropotkin je pokušavao da društvenu solidarnost
postavi na biološki temelj, preispitivanjem Darvinove teorije evolucije. Kropotkin je zastupao tezu da su vrste
uspešne upravo zbog toga što, saradjujući, uspevaju da upregnu kolektivne energije, nasuprot Spenseru, koji je iz
darvinizma izvukao svoju teoriju o tome da je ljudska vrsta po prirodi takmičarska i agresivna. Ljudi moraju imati
jaku sklonost prema uzajamnoj pomoći. Tako su u Antičkoj Grčkoj polisi cvetali dok ih konkurentski kapitalizam
nije potkopao.
Mada je Prudon upozoravao da bi komunizam mogao da se ostvari samo putem autoritarne države, Kropotkin i
Malatesta su dokazivali da je to moguće ukidanjem države. Kropotkin je zamišljao da bi se anarhističko društvo
sastojalo od zbira uglavnom samodovoljnih komuna, od kojih bi svaka svoje bogatstvo posedovala zajednički.
Po njima, komunalna organizacija društvenog i političkog života ima tri prednosti:
1. Komune su zasnovane na principima zajedničkog i kolektivnog poduhvata, one jačaju spone
solidarnosti, i pomažu da gramzivost i sebičnost nestanu.
2. U okviru komuna odluke se donose tokom procesa participativne ili neposredne demokratije koja
garantuje visoki nivo narodne participacije i političke jednakosti. Jedini oblik vlasti, prihvatljiv za
anarhiste, je narodna samouprava.
3. Komune su male zajednice, a to ljudima omogućava da svojim poslovima upravljaju u medjusobnom
delovanju licem u lice.

Individualistički anarhizam
Filozofska ideja individualističkog anarhizma sadržana je u liberalnoj ideji suverenog pojedinca. Liberalizam je
verovanje u primat pojedinca i centralni značaj individualne slobode. Prema klasičnom liberalnom gledištu,
sloboda je negativna. Kada se individualizam dovede do krajnosti, on podrazumeva suverenost pojedinca, ideju

3
po kojoj apsolutni autoritet počiva unutar svakog ljudskog bića. Svako ograničenje pojedinca je zlo, ali kada ga
nameće država, ono važi kao apsolutno zlo. Na taj način su individualizam i država po prirodi nepomirljivi
principi.
Izmedju liberalizma i individualističkog anarhizma postoje značajne razlike:
1. Klasični liberali zastupaju tezu da je država „noćni čuvar“ neophodna u sprečavanju sebičnih
pojedinaca da medjusobno nanose zlo, tako da oni brane državnu intervenciju zbog toga što ona
uvećava pozitivnu slobodu. Nasuprot tome, anarhisti veruju da pojedinci mogu da se ponašaju
miroljubivo i složno, bez potrebe za vlašću koja bi ih disciplinovala. Anarhisti se od liberala
razlikuju po tome što veruju da slobodni pojedinci konstruktivno mogu da žive i rade zajedno.
Razum zapoveda da sukob bude rešen arbitražom ili debatom, a ne nasiljem.
2. Liberali veruju da se moć vlasti može obuzdati razvojem ustavnih i predstavničkih institucija.
Anarhisti odbacuju ideju ograničene, ustavne ili predstavničke vlasti. Konstitucionalizam i
demokratiju oni posmatraju kao fasadu iza koje stoji političko ugnjetavanje. Drugim rečima, sve
države su napad na individualnu slobodu.

Egoizam
Anarhistička ubedjenja izgradjena na ideji suverenog pojedinca, najoštrije su iskazana u delu Maksa Štirnera.
Njegove teorije predstavljaju ekstremnu formu individualizma. Termin egoizam ima dva značenja. Može
sugerisati da su pojedinci suštinski obuzeti svojim egom, ili da su sebični (pretpostavka koju bi prihvatili Hobs i
Lok). Obuzetost sopstvenim interesima može proizvesti sukob i opravdati egzistenciju države.
Prema Štirnerovom gledištu, egoizam je filozofija koja individualno sopstvo stavlja u centar moralnog
univerzuma. Pojedinac treba da deluje kako sam odluči, bez obzira na zakone, religijske i moralne principe.
Takva pozicija znači jednu vrstu nihilizma, doslovno neverovanje ni u šta. Takodje cilja u pravcu ateizma, pa
tako i do ekstremnog oblika individualističkog anarhizma. Štirnerove ideje su imale relativno malo uticaja na
nastajući anarhizam jer u njima nije bilo ideje kako bi se u društvu bez države održavao poredak. Ipak, njegove
ideje su uticale na Ničea i egzistencijalizam 21. veka.

Libertarijanizam
Individualistički argument su u SAD-u potpunije razvili mislioci kao što su Toro, Spuner, Taker i Voren.
Toro je hvalio Džefersonov liberalni moto „Vlast je najbolja kad najmanje vlada“, ali ga je prilagodio
sopstvenom anarhizmu: „Vlast je najbolja kada uopšte ne vlada“. Po Torou, pojedinac treba da bude veran samo
svojoj savesti i radi samo ono što misli da je ispravno. Toorov anarhizam individualnu savest stavlja iznad
zahteva političke obaveze.
To ga je navelo na neposlušnost vladi SAD-a, za koju je on mislio da vlada nemoralno.
Taker je dalje razvijao libertarijanizam razmišljajući kako pojedinci jedni s drugima da žive i rade, bez opasnosti
od sukoba. Po njemu, dva su moguća rešenja ovog problema:
1. naglasak je na ljudskoj racionalnosti, koja sugeriše da se u slučaju sukoba oni mogu razrešiti razložnom
diskusijom
2. pronalaženje neke vrste mehanizma pomoću kojeg se nezavisna delovanja slobodnih pojedinaca mogu
medjusobno dovesti u harmoniju.
Voren i Taker, kao ekstremni individualisti, verovali su da se taj mehanizam može pronaći u sistemu tržišne
razmene. Voren je mislio da pojedinci imaju suvereno pravo na svojinu koju sami proizvode, ali da su takodje
ekonomskom logikom prisiljeni da rade sa drugima, kako bi iskoristili prednosti podele rada. Taker je dokazivao
da je „istinski anarhizam dosledni mančesterizam“, ukazujući na principe slobodne trgovine i slobodnog tržišta
Kobdena i Brajta.
Krajem 19. veka, individualistički anarhisti u SAD počeli su da tvrde kako je „nevidljiva ruka“ tržišta sposobna
da uredi sve društvene interakcije, čime potpuno prestaje potreba za političkom organizacijom.

4
Anarhokapitalizam
Mislioci poput Ajn Rand, Marej Rotbard i Dejvida Fridmana u drugoj polovini 20. veka doveli su do ideje
slobodnog tržišta do krajnjih granica, i razvili jedan oblik anarhokapitalizma. Oni su dokazivali da vlada može da
se ukine i zameni neregulisanom tržišnom konkurencijom. Svojinu treba da poseduju suvereni pojedinci koji
mogu da odluče da sklapaju dobrovoljne ugovore sa drugima.
Anarhokapitalisti idu dalje od ideja liberalizma slobodnog tržišta. Liberali veruju da je tržište efikasan
mehanizam, ali govore i o njegovim granicama. Nasuprot tome, anarhokapitalisti veruje da tržište može da
zadovolji sve ljudske potrebe. Rotbard priznaje da će u anarhističkom društvu pojedinci nastojati da budu
zaštićeni jedni od drugih, ali je tvrdio da takva zaštita može da se postigne putem udruženja za zaštitu i
privatnih sudova, bez potrebe za policijom i državnim sudovima.
Udruženja za zaštitu bi nudila bolje usluge, zato što bi ih konkurencija prisiljavala da budu jeftini i efikasni.
Privatni sudovi bi bili prisiljeni da razvijaju reputaciju pravičnosti kako bi privukli klijente. I, najvažnije,
nasuprot autoritetu javnih tela, sklopljeni ugovori sa privatnim agencijama bili bi potpuno dobrovoljni, regulisani
jedino bezličnim tržišnim snagama.

Putevi ka anarhiji
Anarhisti su bili mnogo uspešniji u opisivanju svojih ideala, nego u njihovim sprovodjenjem u praksu. Problem sa
kojim se suočio anarhizam bio je sledeći: ako se država smatra zlom i ugnjetačkom, svaki pokušaj zadobijanja
moći vlasti, pa čak i uticaja, mora biti nezdrav i iskvaren.
Ideja anarhističke vlade i anarhističke političke partije je contradictio adiecto.

Revolucionarno nasilje
U 19. veku, anarhističke vodje su pokušavale da ugnjetene mase podignu na ustanak i pobunu. Bakunjin je vodio
tajno bratstvo „Alijansa za društvenu demokratiju“ i učestvovao u anarhističkim pobunama u Italiji i Francuskoj.
Anarhistički ustanci su na kraju propali delimično zbog toga što su bili zasnovani na verovanju u spontanu
pobunu, umesto u brižljivu revoluciju. Krajem 19. veka, mnogi anarhisti su skretali pažnju na revolucionarni
potencijal sindikalističkog pokreta, a tokom 20. veka, anarhizam je sve više gubio podršku u odnosu na bolje
organizovan i čvršće disciplinovan komunistički pokret. Anarhističko nasilje je bilo naročito izraženo u dva
perioda:
1. krajem 19. veka (dostižući vrhunac 90-ih godina)
2. 70-ih godina 20. veka (grupe kao što su bile italijanske Crvene brigade, japanska Crvena armija...
Anarhisti su koristili „tajno nasilje“ koje je često uključivalo podmetanje bombi i atentate. Medju njihovim
žrtvama su bili car Aleksandar II, kralj Umberto od Italije, carica Elizabeta od Austrije, kao i predsednici država.
Anarhističko nasilje je bilo osobeno zbog toga što su verovali da je ono pravedno i pravično po sebi. U praksi je
anarhističko nasilje bilo kontaproduktivno. Teroristički napadi 90-ih godina 19. veka, kao i oni 70-ih 20. veka,
samo su ohrabrivali državu da proširi i ojača svoju represivnu mašineriju, obično uz podršku javnog mnjenja.

Direktna akcija
Anarhisti su često koristili taktiku direktne akcije. To je politička akcija koja se preduzima izvan ustavnih i
zakonskih okvira, od pasivnog otpora do terorizma. S anarhističke tačke gledišta, direktna akcija ima dve
prednost:
1. ona nije zagadjena procesom vlasti pa se zato političko nezadovoljstvo može izraziti iskreno i otvoreno
2. ona je oblik narodnog političkog aktivizma koji se može organizovati na bazi decentalizacije i
participativnog donošenja odluka – ovo se ponekad uzima kao „nova politika“.
Uticaj anarhizma se može videti u tendenciji tzv. novih društvenih pokreta kao što su feministički, ekološki, gej
pokret, antiglobalizacijski pokret... Ali, direktna akcija ima i svoje nedostatke. Ona može ostati bez javne
podrške, zato što rizikuje da bude proglašena neodgovornom i ekstemističkom. Mada direktna akcija privlači
pažnju javnosti i medija, ona ipak može biti označena kao politički autsajder koji je nesposoban.

5
Nenasilje
Većina anarhista nasilje vidi kao taktički pogrešno, a mnogi ga se i gnušaju. Ovi druge su često privlačili principi
koje su razvijala Lav Tolstoj i Mahatma Gandi. Tolstoj je u svojim političkim spisima razvio sliku iskvarene i
lažne moderne civilizacije. On je sugerisao da se spasenje može postići životom u skladu s religijskim principima
i povratkom jednostavnom seoskom životu. Srž tog učenja je princip nenasilja. Gandi se borio protiv rasne
diskriminacije i vodio pokret za nezavisnost Indije od Velike Britanije koja je konačno dobijena 1947. godine.
Njegov politički metod se zasnivao na ideji nenasilnog otpora, na koji su uticala Tolstojeva učenja, ali i
hinduistički religijski principi. Mada nije bio anarhistički teoretičar, Gandi je verovao da je vlast nasilje u
koncentrisanoj formi. Princip nenasilja je za Gandijevu filozofiju bio ključan iz dva razloga:
1. nenasilje je izraz svetosti svakog ljudskog života, a društvo koje je regulisano putem ljubavi mora da se
zasniva na saosećanju i poštovanju
2. nenasilje je bila politička strategija, jer, uzdržati se od upotrebe sile, znači pokazati snagu i moralnu čistotu.

Anarhizam u 21. veku

Anarhizam je kao značajan politički pokret postojao samo početkom 20. veka, ali čak ni tad nije uspeo da stvori
osnovu za političku rekonstrukciju. Njegov veći doprinos je u tome što osporava i time oplodjuje druga politička
verovanja. Anarhizam u stvari ima sve veći uticaj na modernu političku misao. Nova levica je obuhvatala širok
niz pokreta koji su bili istaknuti 60-ih i početkom 70-ih godina 20. veka, uključujući studentski pokret,
antikolonijalizam, feminizam i ekologizam. Ono što je ujedinjavalo novu levicu bio je cilj „oslobadjanja“, pod
kojim se podrazumevalo lično ispunjenje. Nova desnica takodje ističe važnost individualne slobode, ali veruje da
nju može garantovati samo tržišna konkurencija.

INDIVIDUALISTIČKI ANARHIZAM vs KOLEKTIVISTIČKI ANARHIZAM

ultraliberalizam = ultrasocijalizam
ekstremni individualizam = zajednička ljudska priroda
gradjanska neposlušnost = društvena revolucija
atomizam = klasna politika
egoizam = saradnja/uzajamnost
ugovorna obaveza = društvena dužnost
tržišni mehanizam = komunalna organizacija
privatna svojina = zajedničko vlasništvo
anarhokapitalizam = anarhokomunizam