Osnovne postavke teorije afektivnog vezivanja

Rezime U radu se predstavljaju osnovne postavke i kljuni pojmovi teorije afektivnog vezivanja.

1. Potreba za vezivanjem je primarna potreba zato to a)

obezbeuje fiziku blizinu majke i samim time vee anse za preivljavanje, b) obezbeuje doivljaj sigurnosti c) zato to obezbeuje odnos u kojem se razvija self i jedinstveno ljudske spobnosti od znaaja za skladan socioemocionalni razvoj i budue interpersonalne odnose.

2. Poto

se

radi

primarnoj

potrebi,

afektivno

vezivanje

je

univerzalno. U svim kulturama se odojad vezuju za jednu ili vie osoba koje se o njima staraju, ukoliko postoji adekvatna nega. Jedino u uslovima izuzetne deprivacije detetovih psihofizikih i emotivnih potreba nastaju poremeaji vezivanja koji se tretiraju kao psihopatologija.

3. Kvalitet afektivnog vezivanja zavisi od stvarnog iskustva

odojeta, odnosno od kvaliteta stvarne materinske nege, njene senzitivnosti i responzivnosti.

4. Postoje individualne razlike u organizaciji odnosno obrascu

afektivnog vezivanja odojadi. Obrasci vezanosti se procenjuju u Stranoj situaciji, laboratorijskoj proceduri, na osnovu toga kako dete koristi majku kao bazu sigurnosti za igru i istraivanje. Postoji siguran i dva nesigurna obrasca: izbegavajui i ambivalentan. Ako dete manifestuje protivrene strategije govorimo o dezorganizovanoj vezanosti. Sigurna vezanost je norma, kako u statistikom, tako i fiziolokom smislu.

5. U osnovi individualnih razlika koje se manifestuju u ponaanju stoje

a) mentalne strukture U oba tj. unutranji radi radni se o modeli ili reprezentacije sebe, drugih i bliskih odnosa, b) kapacitet za mentalizaciju. sluaja unutranjim

strukturama/funkcijama koje su odgovorne za a) kontinuitet obrazaca vezanosti tokom ivota i b) za povezanost obrazaca vezanosti sa razliitim aspektima socioemocionalne i interpersonalne kompetentnosti i mentalnog zdravlja.

U ovom kratkom izlaganju probau da sumiram najvanije postavke teorije afektivnog vezivanja, da ukaem na njene kljune pojmove i bitne empirijske nalaze. Don Bolbi, osniva teorije afektivnog vezivanja, nije napravio revoluciju otkrivi neku posebnu vrstu vezanosti deteta za majku. On je kazao neke stvari o emocionalnoj vezi koja se uspostavlja izmeu odojeta i odrasle osobe koja ga neguje, koje su u to vreme, krajem pedesetih godina prolog veka, zvuale krajnje disonantno u odnosu na dve dominantne paradigme u psihologiji tog vremena: psihoanalizu i bihejviorizam. Valja odmah naglasiti: u odnosu na klasinu, Frojdovu psihoanalizu. Ono to je Bolbi kazao o prirodi detetove vezanosti za majku nije, dodue, bilo sasvim novo. Sline ideje mogle su se uti od strane psihoanalitiara koji su ve napravili iskorak u odnosu na neke temeljne postavke Frojdove teorije. Ono to je Bolbijev glas izdvojilo jeste pokuaj da se klinika zapaanja dobijena iz rada s decom i porodicama poveu sa nalazima etologa i terminologijom teorije kontrolnih sistema i uoblie u teoriju o motivaciji i razvoju linosti koja e imati snanu empirijsku pozadinu, precizne pojmove i koja e generisati proverljive hipoteze. Dakle, sve ono to predstavlja slabu taku psihoanalize. ta je to, dakle, rekao Bolbi o prirodi emocionalne vezanosti deteta za majku, to je tako zaparalo ui brojnim psihoanalitiarima? Rekao je neto to je etolozima koji su izuavali posledice rane socijalne deprivacije kod majmuna bilo nedvosmisleno jasno, a psiholozima, bihejvioristima koji su oveka izuavali prema modelu ivotinje, laboratorijskog pacova ili goluba, delovalo tako strano i neprihvatljivo. Prema Bolbiju, dete se emotivno vezuje za majku (ili osobu/osobe koje imaju materinsku ulogu) ne zbog toga to ona zadovoljava njegove

primarne potrebe (potrebu za hranom), ne zbog toga to ona omoguava rastereenje od bolne napetosti nagonskih impulsa, ve zbog toga to je vezivanje primarna detetova potreba. Ona nije steena, ona se ne naslanja na fiziku zavisnost od majke, ona je jednako toliko vana i bazina kao i fizioloke potrebe ije zadovoljavanje majka regulie. Umesto da govori o emocionalnoj zavisnosti odojeta od majke, 1959. godine, Bolbi predlae da se uvede nov pojam attachment (koji prevodimo kao afektivno vezivanje). Afektivno vezivanje je sistem koji obuhvata razliita ponaanja koja imaju isti predvidljiv efekat odnosno ishod uspostavljanje ili odravanje blizine s osobom koja se primarno brine o detetu. Primarnost afektivne vezanosti proizlazi iz toga to ono ima jasnu bioloku funkciju dobijanje zatite od strane odraslih. Tokom evolucije favorizovana su ponaanja afektivne vezanosti (pla, osmeh, privijanje uz majku, puzanje ka njoj i dr.) zato to su ona poveavala verovatnou fizike blizine deteta i majke, a samim time i verovatnou zatite. Deca koja su bila bolje zatiena imala su veu ansu da preive i dostignu reproduktivnu zrelost i dalje prenesu svoj genetski materijal. Shvatanje bioloke funkcije i cilja afektivnog vezivanja se dosta izmenilo poslednjih decenija. Neki autori smatraju da je cilj vezanosti doivljaj sigurnosti, a ne ostvarivanje fizikog kontakta s majkom. Veina savremenih istraivaa i teoretiara slae se da evoluciona vrednost odravanja blizine sa majkom ide iznad zatite. Nova shvatanja proizlaze i iz toga to se interesovanje za afektivno vezivanje pomerilo sa fokusa na ponaanje na odnos afektivnog vezivanja i na mentalne strukture koje lee u osnovi manifestnih stilova vezanosti. Taj specifian emocionalni odnos koji se uspostavlja izmeu nezrele, bespomone bebe i odrasle osobe (majke) vidi se kao neophodan uslov za sazrevanje specifinih nervnih struktura koje su zaduene za afektivnu kontrolu i za sloene interpersonalne i intrapsihike funkcije. Odnos afektivnog vezivanja se vidi i kao kolevka selfa i specifino ljudske sposobnosti da se pojme sopstvena i tua psihika stanja. I tako, malo po malo, istraujui prirodu, uslove i efekte afektivnog vezivanja, teorija se primakla savremenoj psihoanalizi, potkrepila se

nalazima

neuro-nauka

uvukla

praksu

klinikih

psihologa

psihoterapeuta.

Druga vana postavka teorije afektivnog vezivanja, potkrepljena nalazima brojnih istraivanja, jeste da je afektivno vezivanje univerzalna pojava. Afektivno vezivanje se javlja u najrazliitijim kontekstima u kojima dete raste, dokumentovano je u svim kulturama. Sva deca koja za to imaju priliku vezuju se za, retko, jednu, a obino vie osoba. Ove osobe nazivamo figura afektivnog vezivanja. Vezivanje se nee pojaviti samo u ekstremno abnormalnim okolnostima, kada ne postoje osobe koje se brinu o detetovim emotivnim potrebama. Odsustvo ponaanja afektivne vezanosti se tretira kao patologija. Savremene klasifikacije bolesti opisuju dve varijacije poremeaja afektivne vezanosti: odsustvo vezanosti s emocionalnom povlaenjem, koja se tipino javlja usled zlostavljanja, i odsustvo vezanosti s nediskriminatornom drutvenou, koja najee nastaje usled estih promena osoba koje se brinu o detetu. Postavlja se pitanje da li postoji senzitivan period za formiranje afektivne veze, i ukoliko postoji, koliko dugo traje. Bolbi je pretpostavljao da spremnost koja su za lako u formiranje sirotitima afektivne Istone vezanosti Evrope i ostaje zatim ouvana usvojena, najmanje do kraja prve godine (Bowlby, 1972). Rezultati studija na deci odrasla nagovetavaju da deca mogu da mogu da formiraju afektivnu vezanost po prvi put i dosta nakon prve godine, ali uz povean rizik od razvoja manje adaptivnih strategija vezanosti. Ukoliko odsustvo normalnog i evolutivno oekivanog ranog

interpersonalnog iskustva dovodi do patologije afektivnog vezivanja, postavlja se pitanje kakve efekte ima materinska nega na afektivnu vezanost, ali i ire na celokupan socioemocionalan razvoj deteta. Jedna od centralih tema klasine psihonalitike teorije, ali i teorije objektnih odnosa Melani Klajn odnosi se na vanost fantazmatskog ivota deteta i stalnog sukoba njegovih agresivnih i libidinalnih tenji za njegovo aktuelno ponaanje i razvoj. Bolbijeva klinika zapaanja u radu s decom i porodicama i iskustvo dvogodinjeg posmatranja ponaanja hospitalizovane odojadi, jednostavno nisu potvrivala teoriju u ijim se

okvirima edukovao. On je zakljuio da odoje i malo dete treba da imaju u svom iskustvu topao, intiman i trajan odnos s majkom ili njenom stalnom zamenom; odnos u kojem oboje nalaze zadovoljstvo i uivanje. O sutinskim kvalitetima odnosa majka-dete i njihove interakcije, koji su kljuni faktori zdravog razvoja selfa, govorili su i drugi psihoanalitiari Vinikot, Erikson, Bion. Tako Vinikot govori o odlikama dovoljno dobrog materinstva i izdvaja ogledajuu funkciju majke, tj. reflektovanje detetovih stanja na svome licu i kroz svoje ponaanje. Posmatrajui sebe u licu majke dete saznaje ko je, gradi svoj self. Erikson istie da kvalitet stvarnog odnosa s majkom odreuje doivljaj bazinog poverenja koji ini temelj linosti i na kojem se baziraju sva dalja postignua u socioemocionalnom razvoju. Bion pretpostavlja da je odojetu za zdrav razvoj neophodan drugi um, um odrasle osobe, koja kontejnira (sadri) tj. prima, absorbuje i transformie sva ona iskustva koja su za detetov nezreli psihiki sistem preterana i dovode ga u stanje dezorganizacije. Dete vremenom internalizuje funkciju transformacije iskustva i stie kapacitet da i samo regulie svoja emotivna stanja. Teoretiari i istraivai afektivnog vezivanja obino koriste dva pojma opisujui kvalitet materinstva koji vodi usvajanju adaptivnih strategija vezanosti. To su senzitivno (osetljivo) i responzivno materinstvo. Ove konstrukte uvela je u teoriju Meri Ejnsvort, o ijim e istraivanjima obrazaca vezanosti uskoro biti rei. Osetljivo materinstvo je prilino irok pojam pod kojim se podrazumeva a) osetljiv odgovor na signale i poruke deteta, ali i b) topao, angaovan odnos roditelja; c) umerena, odgovarajua, nenametljiva stimulacija deteta i d) sinhronizovanost u interakciji majka-odoje. Osetljive majke vie reaguju na pla deteta i ee ga uzimaju u ruke, pokazujui pri tom vie topline i nenosti, ee ostvaruju interakciju licem u lice s bebom, bolje se prilagoavaju potrebama podrazumeva i mogunostima ispravno deteta. signala Responzivno deteta, materinstvo i tumaenje pravovremeno

dosledno reagovanje na njih. Za dete je vano da kroz interakciju s majkom stekne doivljaj da je ona dostupna i da razvije pozitivna oekivanja: Kada ne mogu da izaem na kraj sa neprijatnim oseanjima, moja majka je uvek tu za mene i pomoi e mi da se oseam bolje, ona zna kako da me smiri i utei. Ona zna kako da iz haosa napravi red i

smisao, ona ume da otkloni patnju. Uz nju se oseam zatieno i bezbedno. Roenje deteta znai dolazak jednog novog bia na svet. Ipak, to bie jo dugo ostaje u tako tesnoj psihofizikoj interakciji s majkom, njegove su funkcije u toj meri zavisne od majinog ponaanja, da se moemo sloiti s Vinikotom u tome da odoje ne postoji van odnosa s majkom. Odoje je deo interpersonalne matrice koju ine beskrajna ponavljanja malih sekvenci interakcije u svim onim rutinskim poslovima koje ine materinsku negu: dojenje, menjanje pelena, presvlaenje, reagovanje na detetov pla, umirivanje, uspavljivanje... Majka biva uvuena u detetove oscilacije dnevnih ritmova spavanja i budnosti, postaje regulator njegovih stanja. Ona reaguje na dete kao kompletna osoba, sa celokupnim izgraenim repertoarom oseanja i ponaanja iza kojih stoje esto neosveena oekivanja, letimine, automatske misli, senke dalekih seanja, odjeci oseanja iz sopstvenog detinjstva. Odoje reaguje na majku svojim uroenim repertoarom ponaanja i veoma brzo postaje ne samo ravnopravan partner u interakciji, nego i njen inicijator. I beba brzo razvija svoja oekivanja od reakcija majke: Ako javim da mi je neprijatno, odmah e doi ono bie iji me glas, dodir, miris i toplina ine mirnim i zadovoljnim ili Ako javim da mi je neprijatno, doi e ono bie iji me glas i dodir nekada smiruju, a nekada ine jo vie uznemirenim ili Ako plaem dovoljno dugo i istrajno, neko e doi ili Ako plaem dovoljno dugo i istrajno, moda e neko doi. I tako se formiraju obrasci interakcije majka-dete. Ustaljeni obrasci se uoavaju ve u prvoj etvrtini prve godine, ali se tek nakon estog meseca, zahvaljujui kvalitativnim novinama u kognitivnom i motornom razvoju uoavaju jasno i individualne razlike u afektivnom vezivanju. Poetak izuavanja individualnih razlika u afektivnom vezivanju obeleilo je zapaanje Meri Ejnsvort da jaina vezanosti izraena kroz intenzitet i uestalost ponaanja koja ine sistem afektivnog vezivanja nije primerena za razumevanje odnosa afektivnog vezivanja u konkretnoj dijadi detemajka. Ona smatra da se individualne razlike najbolje iskazuju kroz mogunost da dete koristi majku kao bazu sigurnosti za igru i istraivanje, dakle kroz specifian odnos izmeu sistema afektivnog

vezivanja i sistema istraivakog ponaanja. Kada je aktiviran sistem afektivnog vezivanja, tj. kada se dete osea nesigurno i uplaeno, aktivnosti istraivanja i igre se prekidaju, a dete tei da ostvari kontakt sa osobom za koju je vezano, da se smiri, utei i uveri da nema opasnosti. Tek kada se sistem afektivnog vezivanja dezaktivira, mogua je aktivacija eksplorativnog sistema. Za procenu kvaliteta vezanosti M. Ejnsvort je osmislila laboratorijsku proceduru nazvanu Strana situacija. Dete s roditeljem ulazi u prostoriju s igrakama i izlae se sledu kratkih stresnih epizoda u kojima se susree sa stranom osobom u prisustvu i bez prisustva majke. Za klasifikaciju ponaanja kljuno je ponaanje deteta prema roditelju tokom dve epizode ponovnog zajednikog susreta, u kontekstu ponaanja u epizodama koje prethode i koje slede. Prema osnovnoj klasifikaciji, dete se na osnovu ponaanja u ovoj proceduri svrstava u grupu sigurnih (B), izbegavajuih (A) ili ambivalentnih (C). Kasnije je ovim kategorijama dodata i etvrta: dezorganizovana/dezorijentisana (D) koja se odnosi na decu koja nemaju konzistentnu strategiju ponaanja u situacijama u kojima se aktivira sistem afektivne vezanosti. Deca kategorisana kao sigurna koriste majku kao bazu sigurnosti za istraivanje kada su uznemirena, trae kontakt s roditeljem. Kada dobiju potrebnu utehu, vraaju se istraivanju. U epizodama separacije, sigurno vezano dete pokazuje da mu roditelj nedostaje. Pri ponovnom susretu se osmehuje, vokalizuje ili pokretom pozdravlja roditelja. Deca kategorisana kao izbegavajua odmah kreu u istraivanje, slabo ispoljavaju oseanja, ne trae kontakt s roditeljem radi obezbeivanja sigurnosti. Kada dete ostane samo, ne pokazuje vidljivo uznemirenje. Nepoznatu osobu lako prihvata kao partnera u igri. Po povratku roditelja, aktivno ga izbegava, ne gleda u njega, esto se fokusira na igrake. Ako ga roditelj uzme u ruke, dete moe da se ukoi ili izvije da bi izbeglo kontakt. Deca u grupi ambivalentnih pokazuju vidljivu uznemirenost ve pri ulasku u prostoriju i ne kreu u istraivanje. Kada ih roditelj ostavi,

snano protestvuju. Po povratku roditelja, esto se mogu smenjivati naizmenini zahtevi za kontaktom i znakovi ljutitog odbacivanja, pa i napadi besa. Ova deca ne uspevaju da nau utehu i sigurnost u kontaktu s roditeljem. Siguran obrazac vezanosti predstavlja normu, u statistikom i fiziolokom smislu, u svim kulturama zapadnog sveta u kojima je ispitivano afektivno vezivanje odojadi. Veina dece manifestuje siguran obrazac vezanosti, mada udeo nesigurno vezane dece u nekim istraivanjima ide i do 40%. Fizioloki parametri ispitivani u stranoj situaciji pokazuju da se sigurno vezana deca lake i bre smiruju, odnosno da se nivo hormona stresa bre vraa na normalan nivo, to je od velikog znaaja za zdrav razvoj nervnih struktura koje uestvuju u emocionalnoj regulaciji i u sistemu pamenja. Otkrie obrazaca afektivnog vezivanja ne bi bilo naroito

interesantno kada bi se radilo o pojavi koja je uzrasno specifina i bez korelata u kasnijem razvoju. Meutim, istraivanja su utvrdila a) da afektivno vezivanje postoji tokom celog ivota osobe, b) da ima znaajne korelate u domenu socioemocionalne i interpersonalne kompetentnosti i mentalnog zdravlja, c) da postoji kontinuitet obrazaca vezanosti od najranijeg uzrasta odojeta pa do odraslog doba, d) da se kontinuitet obrazaca vezanosti zasniva na odreenim mentalnim strukturama i funkcijama koje se formiraju u periodu ranog razvoja i e) da postoji povezanost izmeu mentalnih struktura i funkcija koje determiniu obrasce vezanosti kod roditelja sa manifestnim obrascima ponaanja vezanosti kod njihove dece, tj. da postoji transgeneracijski prenos obrazaca vezanosti. Rei u sada neto vie o ovim nalazima. Iz dosadanjeg izlaganja verujem da je jasno da dete iz odnosa afektivnog vezivanja pounutruje neke vane funkcije, izmeu ostalih i funkciju emocionalne regulacije. Ono to je u prvim mesecima ivota majka inila za njega, dete postepeno ui da ini samo za sebe. Mogli bismo pretpostaviti da vremenom figura afektivnog vezivanja ima sve manji znaaj za dete i da potreba za vezivanjem postepeno nestaje. Ali ve i nae svakodnevno iskustvo demantuje takvu ideju. Iako deci predkolskog uzrasta treba manje fizikog kontakta s roditeljima, to ne

znai da su ona manje vezana za svoje roditelje. Ono to se definitivno menja tokom razvoja jeste organizacija sistema afektivnog vezivanja, zahvaljujui sve veim intelektualnim i socioemocionalnim kompetencijama deteta. Predkolska deca mogu da se uvere u dostupnost svojih figura vezanosti kroz kontakt oima, neverbalnu ekspresiju i, to je posebno vano, mogu da se dogovore i planiraju s odraslima separaciju, ponovne susrete, zajednike aktivnosti i mogu da verbalno dele oseanja u vezi toga. Bolbi je pretpostavio da kod starije dece i odraslih cilj sistema afektivnog vezivanja nije vie fizika blizina figure vezanosti nego njena dostupnost. Dostupnost podrazumeva sledee: a) verovanje da postoje otvoreni kanali komunikacije s figurom vezanosti, b) da je osoba fiziki dostupna i c) da e osoba odgovoriti ukoliko je pozovemo u pomo. Kod adolescenata i odraslih sistem afektivnog vezivanja se aktivira naroito u situacijama stresa, bolesti ili nakon due razdvojenosti od osoba za koje smo vezani. Dete tokom razvoja postaje vlasnik onih funkcija koje je za nju imala figura afektivnog vezivanja i gradi unutranju bazu sigurnosti koja se najbolje moe izraziti kroz pojam samopotovanja. Samim tim moe da regulie ne samo svoja afektivna stanja, nego i da poslui kao baza sigurnosti drugima svojim prijateljima, kasnije u odraslo doba, svojoj deci, partnerima i konano svojim ostarelim roditeljima. Pa ipak, svakoj odrasloj osobi trebaju i stvarni ljudi u spoljanjem svetu sa kojima e imati stvaran odnos poverenja i bliskosti, ljudi koji e joj sluiti kao spoljanja baza sigurnosti u stresnim situacijama. Ko su figure vezanosti kod adolescenata i odraslih? Istraivanja pokazuju da i kod adolescenata, naroito onih koji su sigurno vezani, roditelji ostaju znaajan izvor podrke, sigurnosti i doivljaja zatienosti. Pored njih pojavljuju se nove figure koje slue kao oslonac. Najznaajnije figure vezanosti odraslih su intimni partneri sa kojima se formira sloen odnos. On ukljuuje razliite aspekte seksualnost, prijateljstvo, ali i afektivno vezivanje. Slino obrascima vezanosti koji se ispoljavaju u ponaanju odojadi u odnosu na majku, ustanovljeni su obrasci partnerske afektivne vezanosti. Budui da afektivno vezivanje opstaje tokom razvoja u svakom svom aspektu - kao vaan motivacioni sistem, kao sistem ponaanja, kao

emotivan odnos, moemo se zapitati ta se deava sa obrascima vezanosti koji se manifestuju kod odojadi? Kako se menjaju i koliko su stabilni tokom vremena? Ovo pitanje je neraskidivo povezano sa problemima procene, odnosno merenja afektivnog vezivanja. Jasno je da se manifestacije i organizacija vezanosti menjaju tokom individualnog razvoja i da se tehnike procene moraju prilagoditi tim razvojnim promenama. Primenom razliitih tehnika za procenu vezanosti na starijim uzrastima (kao to su crte, igra, projektivne tehnike, tehnike zasnovane na samoproceni, posmatranje ponaanja, intervju...) dolo se do prilino saglasnih rezultata u pogledu kontinuiteta obrazaca afektivnog vezivanja. Deca koja su u periodu odojatva klasifikovana kao sigurna, pokazuju veu stabilnost tokom vremena, tj. postoji tendencija da i na starijim uzrastima zadre siguran obrazac vezanosti. Kod dece koja su manifestovala nesigurne obrasce vezanosti na ranom uzrastu postoji vei stepen nestabilnosti, odnosno tendencija da na starijim uzrastima preu u kategoriju sigurno vezanih ili da manifestuju drugi obrazac nesigurnog vezivanja. Stabilnost klasifikacije je vea kod dece iz srednje klase. Pretpostavlja se da je to stoga to u toj populaciji postoji manja incidenca stresnih ivotnih dogaaja koji bi doveli do promene kvaliteta interakcije roditelja s detetom i posledino do reorganizacije sistema vezanosti. Neki od najimpresivnijih iz rezultata odnose sa se na poreenje u klasifikacija doba. ispitanika perioda odojeta klasifikacijama odraslo

Ustanovljeno je da, koristei grubu klasifikaciju na sigurne i nesigurno vezane, ak 70% odraslih ispitanika ostaje u istoj kategoriji koju su imali kao odojad. Ako u periodu od 20 godina ispitanici nisu pretrpeli velike traume, slaganje je jo i vee i iznosi 78%! Bolbi je bio ubeen u to da razlike u kvalitetu rane vezanosti imaju dugorone implikacije za kasnije intimne odnose, razumevanje sebe i za mentalno zdravlje odnosno patologiju. Njegove pretpostavke testirane su u brojnim istraivanjima i to u odnosu na irok raspon moguih efekata. Iako ne postoje ubedljivi dokazi za povezanost izmeu razliitih obrazaca vezanosti na ranom uzrastu sa konkretnim ponaanjima, osobinama linosti ili specifinim vidovima psihopatologije, niti se moe tvrditi da je odnos deteta i majke prototip svih kasnijih bliskih odnosa;

10

istraivai su doli do zakljuka da postoje efekti ranih emocionalnih iskustava i da se oni, pre svega, odraavaju na mentalne procese koji podupiru linost i psihopatologiju. Sigurno vezana deca sebe opisuju pozitivnije nego nesigurna deca i istovremeno su u stanju da priznaju svoje nedostatke i nesavrenosti. Sigurno vezana deca su kompetentnija u proceni emocija, pokazuju bolje razumevanje negativnih emocija i njihovih posledica, imaju vei kapacitet za empatiju i dobivaju bolje procene od strane odraslih osoba (nastavnici, savetnici) u pogledu samopotovanja, samopouzdanja, emocionalnog zdravlja i pozitivnih afekata. Utvreno je i da sigurno vezana deca pokazuju veu sofisticiranost u igri, naroito u simbolikoj igri u kojoj uestvuje i majka. Najveu povezanost sa psihopatologijom na starijim uzrastima manifestuje dezorganizovani obrazac vezanosti, ali je on ujedno i vremenski najmanje stabilan. Veza izmeu ambivalentnog nesigurnog obrasca sa razvojem internalizujue psihopatologije nesigurnog (depresivnosti, za anksioznosti) i veza izbegavajueg psihopatologije obrasca razvojem eksternalizujue

(problema u ponaanju agresivnosti, asocijalnog ponaanja i sl) nema nedvosmislenu empirijsku podrku. ta stoji u osnovi vremenske stabilnosti obrazaca vezanosti, odnosno u osnovi efekata kvaliteta rane interakcije deteta i majke? ta se to formira u mentalnom svetu deteta to opstaje tokom vremena i kasnije se ispoljava u socijalnim interakcijama, emocionalnom ivotu, kvalitetu mentalnog zdravlja ili pak, pojavi psihikih tekoa i interpersonalnih problema? Bolbi smatra da dete stvara unutranje radne modele ili reprezentacije sveta, meu kojima su posebno znaajni radni modeli sebe i znaajnih osoba. URM drugih definie ko su figure afektivne vezanosti, gde se mogu nai, i ta moemo oekivati, kako e se one ponaati. URM sebe definie uverenja osobe o tome koliko je ona prihvatljiva ili neprihvatljiva figuri za koju je vezana. Ukratko, unutranji radni modeli sainjeni su od uverenja i oekivanja o tome kako funkcioniu odnosi afektivne vezanosti i ta osoba od njih moe da dobije. Ako dete ima nepovoljno rano iskustvo u odnosima afektivnog vezivanja ono e verovatno formirati negativne reprezentacije znaajnih drugih (kao

11

nepouzdanih i neraspoloivih, ili ak neprijateljskih i povreujuih) i selfa (kao bezvrednog, nepoeljnog i nevoljenog). Da bi se zatitilo od neprijatnih oseanja, pre svega doivljaja nesigurnosti i bespomonosti, dete e izgraditi odbrambene procese koji e voditi falsifikovanju stvarnosti i odravanju neadaptivnih, zastarelih modela. Uz negativne unutranje radne modele vea je verovatnoa neadaptivnog ponaanja u partnerskim odnosima i roditeljskoj ulozi, i uopte, vea je podlonost psihopatologiji. Unutranji radni modeli poseduju relativnu stabilnost jer oni generiu ponaanja koja tee da potvrde URM i da ga dalje odre. Uvoenjem pojma unutranjih radnih modela u teoriju o afektivnom vezivanju kao sistemu ponaanja, Bolbi je otvorio perspektivu istraivanja afektivne vezanosti tokom itavog ivotnog doba, razumevanje razvojnih promena u izraavanju afektivne vezanosti i trajnog uticaja na ponaanje u odnosima sa drugim ljudima. tavie, moe se rei da je pojam mentalnih reprezentacija ili unutranjih radnih modela koji organizuju ponaanje i miljenje, centralni koncept teorije afektivnog vezivanja. Naravno, ideja o sadrajima mentalnog sveta koji imaju svoje poreklo u ranoj interakciji deteta i majke, nije nova i ne predstavlja Bolbijev originalan doprinos razvojnoj i klinikoj je psihologiji. od Upoznavanje zadataka reprezentacionog sveta pojedinca jedan glavnih

psihoanalize i stoga postoje brojne psihoanalitike formulacije o nastanku i dinamici unutranjih objekata i njihovih odnosa. Jedno od veoma uticajnih shvatanja o razvoju selfa i interpersonalnog sveta deteta ponudio je Daniel Stern. Njegova teorijska shvatanja rezultat su impresivne mikroanalize interakcije majke i deteta i odraavaju konvergenciju ideja teorija objektnih odnosa i teorije afektivnog vezivanja sa nalazima razvojne psihologije. Pojmovni aparat kojim se Stern slui je sloeniji od koncepta unutranjeg radnog modela. On smatra da unutranji objekti, kao osnovni sadraji mentalnog sveta, nisu reprezentacije osoba niti njihovih delova odnosno osobina. Ono to se reprezentuje su iskljuivo interaktivna iskustva. Ovako shvaene unutranje objekte Stern naziva nainibivanja-sa. Drugi uticajan model u savremenoj teoriji afektivnog vezivanja koji nudi takoe sloeniju sliku efekata rane emocionalne interakcije u odnosu odojeta i majke predloio je Piter Fonagi sa svojim

12

saradnicima. Umesto konstrukta unutranjeg radnog modela koji je prilino nediferenciran i statian, Fonagi predlae pojam kapaciteta za mentalizaciju kao najvanijeg dostignua ranog socioafektivnog razvoja. O ovom modelu bie vie rei sledee srede. Bez obzira na terminoloke razlike i stepen rafiniranosti konstrukata i njihovoj empirijskoj osnovi, moe se rei da su svi u istraivai i izuavanju emocionalnog savremene razvoja iz psihoanalize perspektive teorije afektivnog vezivanja dali vaan doprinos

reprezentacionog sveta, njegovog interpersonalnog porekla i njegovih efekata na nivou funkcionisanja celokupne linosti. Kako se ispituje reprezentacioni svet, odnosno unutranji radni modeli sebe i drugih u odnosima afektivne vezanosti kod odraslih? Kakva je povezanost obrazaca afektivnog vezivanja odraslih i obrazaca afektivnog vezivanja njihove dece? Kako se ostvaruje transgeneracijski prenos obrazaca vezanosti? ta se moe uiniti da se presee ponavljanje transgeneracijske traume i obnavljanje nesigurnih obrazaca vezanosti? To su teme o kojima u govoriti u sledeem izlaganju.

13

Transgeneracijski prenos obrazaca afektivnog vezivanja

Rezime: u radu se predstavljaju dve tradicije ispitivanja afektivnog vezivanja kod odraslih osoba: istraivanje partnerskih obrazaca vezanosti i istraivanje reprezentacionog sveta u odnosu na afektivno vezivanje. Naglasak je na predstavljanju ove druge tradicije. Opisuje se AAI Intervju za ispitivanje afektivne vezanosti odraslih, obrasci vezanosti ustanovljeni na taj nain i navode se najvaniji nalazi o transgeneracijskom prenosu vezanosti. drugi deo rada bavi se moguim mehanizmima transgeneracijskog prenosa. Ispituje se vrednost hipoteze o osetljivosti i responzivnosti roditelja i konstatuje se praznina u transgeneracijskom prenosu o kojoj govori van Ijzendoorn. Navode se drugi doprinosi objanjenju procesa koji se zbiva u interakciji majka-dete za koji su direktno odgovorna stanja uma u pogledu AV koja karakteriu majku. Kao najvaniji istie se doprinos psihoanalitike razvojne psihologije, odnosno Daniela Sterna i njegovog mikroanalitikog pristupa ispitivanju rane emocionalne interakcije. Uvodi se pojam mentalizacije kao jednog od najnovijih ponuenih reenja za objanjenje transgeneracijskog prenosa.

zakljuuje se s praktinim implikacijama ovih nalaza. Diskutuje se mogunost prekida transgeneracijskog prenosa nesigurnih obrazaca vezanosti. Jedna od mogunosti, pored ve pomenute psihoterapije dijade majka-odoje jeste i psihoterapijska intervencija tokom trudnoe (Phillis Klaus), druga su edukativni grupni programi za roditelje iz rizinih grupa (program STEEP ili Brischov program u Minhenu)

14

U prethodnom izlaganju predstavili smo nain za procenu obrazaca vezanosti na uzrastu odojeta, opisali smo te obrazce i naveli da postoji snana tendencija da se siguran odnosno nesiguran obrazac vezanosti zadri tokom ivota. Spomenuli smo i da se organizacija sistema afektivnog vezivanja menja tokom odrastanja i naveli smo u emu se ogledaju najvanije promene. Jasno je da se afektivno vezivanje odraslih ne moe ispitivati na isti nain kao kod jednogodinjeg deteta. ta se uopte podrazumeva pod afektivnim vezivanjem odraslih i kako se ono ispituje, meri? 80-tih godina pojavila su se paralelno dva pristupa afektivnom vezivanju odraslih. Ova dva pristupa, odnosno njihovi istraivai, dugo vremena su delovali nezavisno, bez znaajnije interakcije ili razmene iskustava. ak i danas nema intenzivnijeg preplitanja njihovih doprinosa. Jednu liniju ine istraivanja partnerske vezanosti iji su pokretai Hazan i ejver. Doslovan prevod s engleskog bio bi romantina vezanost, ali mislim da je prefiks romantian nepotreban i neprecizan. Intiman odnos dvoje ljudi ne mora da bude naroito romantian, pogotovo kada njihova veza ve dugo traje, ali njihov odnos svakako moe da bude snaan, blizak, topao, podravajui i da ukljuuje komponentu afektivnog vezivanja. Hazan i ejver poli su od pretpostavke da u partnerskim odnosima odraslih postoje obrasci odnosno stilovi vezanosti koji odgovaraju obrascima vezanosti odojeta za majku, koje je istraila i opisala Meri Ejnsvort. Oni su dizajnirali jednostavan upitnik za procenu tog stila, upitnik koji je i dan-danas esto u primeni. Radi se o kratkim opisima stilova vezanosti odraslih koje oni nazivaju sigurni, bojaljivi, ,odbacujui i preokupirani. Evo kako npr. izgleda opis preokupiranog stila vezanosti: elim da budem u potpunosti emotivno blizak sa drugima, ali mi se esto ini da drugi nisu spremni da budu bliski sa mnom onoliko koliko bih ja to hteo. Ne oseam se dobro bez bliskih odnosa, ali se brinem ponekad da me drugi ljudi ne cene onoliko koliko ja cenim njih. Zadatak ispitanika je da prepozna opis koji najbolje odgovara njegovom stilu interpersonalnih odnosa. Ovaj pristup je posluio kao inspiracija brojnim istraivaima koji su dizajnirali sloenije skale za procenu stilova vezanosti odnosno njihovih osnovnih dimenzija, a to bi bile anksioznost u bliskim odnosima i izbegavanje bliskih odnosa. Siguran stil vezanosti

15

odlikuje nizak stepen anksioznosti i izbegavanja, dok upravo suprotno vai za bojaljiv stil. Preokupirane osobe ne izbegavaju bliske odnose, naprotiv, ali su neprestano anksiozne i brinu se da li ih osoba za koju su vezani dovoljno voli i ceni, odnosno da li e biti iznevereni i naputeni. Odbacujue vezane osobe izbegavaju bliske odnose i umesto da se ulau u toj sferi, one se vie posveuju drugim sferama iz kojih pojedinac moe da crpe samopotovanje, kao to je npr. profesija. One, naravno, nisu ni anksiozne u pogledu bliskih veza. Pretpostavlja se da iza anksioznosti i izbegavanja stoje unutranji radni modeli sebe i drugih, tj. da osobe koje izbegavaju bliske odnose to ine zato to imaju negativne reprezentacije drugih, izgraene kroz rane odnose vezanosti, sa figurama koje nisu bile osetljive i responzivne. Osobe koje stalno strahuju da e biti naputene i stalno sumnjaju u dobre namere i pozitivna oseanja drugih, imaju, prema toj pretpostavci, negativne unutranje radne modele sebe. Naravno, ova slika je pojednostavljena. Sigurna sam da bi svaki kliniar odmah postavio pitanje koliko su uniformno pozitivne reprezentacije drugih kod preokupiranih osoba, a koliko je zapravo na delu stalna dinamika odbrambenih procesa idealizacije i omalovaavanja. Isto vai i za odbacujue osobe da li je zaista mogue da one imaju tako pozitivnu sliku o sebi ako su dobrovoljno izabrale izgnanstvo iz carstva bliskosti, intimnosti i zdravog oslanjanja na druge. Koliko je krhko njihovo samopotovanje izgraeno pre svega na postignuima i ambiciji koja ima kompenzatornu ulogu? Zbog ovih nedostataka okreemo se drugoj tradiciji istraivanja afektivne vezanosti odraslih. Ona je oznaila prekretnicu u daljem razvoju i primeni teorije afektivnog vezivanja, uinila je kliniki znaajnom i interesantnom psihoterapeutima, ukljuujui i psihoanalitiare. Ovu prekretnicu je izvela Meri Mejn sa svojim saradnicima s ciljem da pronae korelate obrazaca vezanosti kod odojadi. Ona je u startu bila zainteresovana za neto sasvim drugo nego Hazan i ejver umesto stilova koji predstavljaju samo opis nekih tendencija u interpersonalnim odnosima, Mejnova je imala pretenziju da ispita reprezentacioni svet odraslih, ono to se nalazi u njihovom umu, a ima veze s njihovim ranim iskustvima u bliskim odnosima. Osmislila je intervju kojim se prikupljaju podaci o ranim odnosima ispitanika s njegovim roditeljima i o njihovim aktuelnim

16

odnosima. Analizirala je odgovore ispitanika, roditelja, i tragala za neime to je dosledno povezano s obrascima vezanosti njihove dece. Na svoje iznenaenje, ustanovila je da sadraj koji odrasli iznose u vezi svojih ranih emocionalnih odnosa s roditeljima nije toliko bitan koliko nain na koji oni pripovedaju o svojim iskustvima. Kako je mogue da je nain pripovedanja toliko vaan? Naime, intervju ukljuuje dosta sloena pitanja, kao to je npr. Kada ste bili uznemireni, kao dete, ta ste radili i ta bi se dogodilo? Moete li mi navesti neke specifine dogaaje kada ste bili emotivno uznemireni? Fiziki povreeni? Bolesni? ili Zato mislite da su se vai roditelji ponaali na nain na koji su to inili u vreme vaeg detinjstva?. Dok odgovara na ova sloena pitanja, ispitanik treba da pristupi seanjima na davne dogaaje i da istovremeno organizuje svoj odgovor tako da on bude koherentan, skladan, dovoljno, ali ne previe detaljan i da bude u stanju da svoja opta zapaanja i seanja potkrepi primerima. To je veoma sloen zadatak i ovaj intervju ima kapacitet da iznenadi nesvesno. Koherentnost, doslednost i organizovanost odgovora direktno odraavaju koherentnost, doslednost i organizovanost unutranjeg iskustva osobe, njeno samorazumevanje i njene kapacitete za regulaciju emotivnih stanja, bez obzira da li su iskustva o kojima osoba izvetava bila preteno pozitivna ili negativna. Zato se ispostavilo da je upravo koherentnost diskursa, odnosno nain pripovedanja onaj inilac koji razlikuje obrasce vezanosti kod odraslih, odnosno njihova stanja uma u pogledu afektivnog vezivanja, kako to definie Mejnova. Osobe ije je stanje uma u pogledu afektivnog vezivanja procenjeno kao sigurno/autonomno, odlikuje dosledna i saradljiva naracija. One odgovaraju na pitanja s dovoljno razrade. Tada se vraaju intervjueru i preputaju mu inicijativu za dalje usmeravanje razgovora. Pridaju vanost vezivanju, deluju objektivno u opisu pojedinih dogaaja i odnosa. Autonomni odrasli po pravilu imaju decu koja su u Stranoj situaciji kategorisana kao sigurna. Osobe iji su intervjui procenjeni kao odbacujui nastoje da to manje diskutuju svoja rana iskustva vezanosti. Njihova naracija je tipino nedosledna, odgovori su esto turi, nedovoljni ili osoba insistira na tome

17

da ne moe da se seti dogaaja, situacija i sl. One opisuju roditelje i odnose s njima u povoljnom svetlu, ali ne uspevaju da to argumentuju opisom konkretnih iskustava, tako da esto upadaju u kontradiktorne izjave. Osobe koje imaju ovakav diskurs po pravilu imaju izbegavajue vezanu decu. Osobe koje su klasifikovane kao preokupirane imaju tekoa da odre fokus na datom pitanju, kao da seanja koja su pobuena privlae panju u toj meri da odvlae ispitanika od sutine postavljenog pitanja. One manifestuju preokupiranost prolim iskustvima i odnosima vezivanja, pri tom mogu biti besne, pasivne ili bojaljive. Njihove reenice su esto dugake, (onako, i gramatiki tako nepravilne, Deca pune nejasnih, neodreenih su po izraza pravilu to...). preokupiranih roditelja

klasifikovana kao ambivalentna. Mogue je, takoe, da ispitanici u celini imaju koherentan diskurs, ali da prilikom diskusije potencijalno traumatskih iskustava manifestuju dezorganizaciju. U tom sluaju se dodeljuje kategorija nerazreeni u pogledu potencijalne traume (znaajnih gubitaka, zlostavljanja i sl.) i ona se dodeljuje kao sekundarna, uz jednu od tri osnovne kategorije. Deca iji su roditelji klasifikovani kao nerazreeni u pogledu traume po pravilu pokazuju dezorganizovano ponaanje vezanosti u Stranoj situaciji. Primena intervjua za procenu vezanosti kod odraslih je ponovljena u ogromnom broju studija, a najznaajnije su one kod kojih su ispitivani odrasli (najee majke) PRE roenja deteta, tako da je obrazac vezanosti roditelja, naknadno poreen s organizacijom vezanosti njihovog deteta u Stranoj situaciji. Podudarnost obrasca vezanosti roditelja i deteta se u tim studijama kree od 60 do 77%, u zavisnosti od toga da li su ispitivani oevi ili majke i da li je koriena osnovna kategorizacija na sigurne vs. nesigurnih ili kompletna kategorizacija. Jedno od retkih trogeneracijskih istraivanja poredilo je status afektivne vezanosti na reprezentacionom nivou kod mladih ena, pre roenja njihovog deteta, sa statusom vezanosti njihovih majki i zatim, naknadno,

18

sa obrascem vezanosti njihove dece. Izmeu dve generacije ena naena je podudarnost od 75% (uz korienje tri kategorije vezanosti), a izmeu majki i njihove odojadi dobijena je podudarnost od 81% (takoe uz korienje tri kategorije vezanosti). Ovo su izuzetno impresivni rezultati i dokazuju da se prenos obrazaca moe pratiti iz generacije u generaciju. Dolazimo do najzanimljivijeg dela ove prie o transgeneracijskom prenosu obrazaca vezanosti, a to je pitanje mehanizama prenosa. ta je to to majka unosi u emocionalnu interakciju s odojetom to direktno proizlazi iz njenog stanja uma u pogledu vezanosti? Spomenuli smo proli put da je Meri Ejnsvort razlike u organizaciji vezivanja kod odojadi pripisala kvalitetu majinske nege i to njenoj osetljivosti i responzivnosti. Brojna istraivanja su proveravala njena zapaanja. Zakljuak metanalitike studije (koja poredi rezultate veeg broja istraivanja) van Ijzendoorna jeste da majinska osetljivost i responzivnost objanjavaju samo jedan manji deo efekta majinog statusa vezanosti na ponaanje deteta u stranoj situaciji. Drugim reima, u naem razumevanju procesa prenosa postoji jedna znaajna praznina. Ovaj nalaz se moe objasniti nedostatkom u odreenju i posledino merenju osetljivosti. Istraivai su se tako orijentisali na neke konkretnije, ue, specifinije aspekte materinske interakcije s odojetom, odnosno na njene naine reagovanja na detetove signale uznemirenosti. Utvreno je da su sigurne majke bile superiorne u prepoznavanju znaenja facijalne ekspresije odojeta, odnosno negovih emocija, da su pokazivale najvie interesovanja i spremnosti za reakciju na detetova emotivna stanja, kao i da su jedino one na odgovarajui nain svojim izrazom lica odraavale emotivna stanja deteta. Najproblematinije reakcije su ispoljile odbacujue majke. Posebno vredan doprinos istraivanju upliva roditeljskog reprezentacionog sveta na emocionalnu interakciju s detetom dao je Daniel Stern, istaknuti istraiva dijadne interakcije majka-dete u prirodnim uslovima. Stern nas je nauio da se vane stvari u emocionalnoj interakciji deavaju u sekundama, ak i u deliima sekunde. On smatra da su koncepti kao to su osetljivost, responzivnost, nametljivost, odbacivanje i drugi pojmovi

19

koje koriste teoretiari i kliniari, suvie iroki, opti i neodreeni. Stoga predlae da se za razumevanje prirode emocionalne interakcije, njenih efekata na detetov razvoj linosti i njenih determinanti, s majine i s detetove trajanje strane, izraza koriste sasvim sitne jedinice pokreta, opisa, male na nivou u elementarnog ponaanja, kao to su: usmeravanje i odvraanje pogleda, lica, brzina odreenih varijacije emocionalnoj pobuenosti. Tek tada moe da se otpakuje pojam osetljivosti i da se opie od ega se on, zapravo, sastoji. Pojedinana ponaanja su povezana i stvaraju obrasce, epizode, teme koje boje celokupnu interakciju, bez obzira na konkretnu aktivnost majke i deteta. Jedna ista tema bie prisutna i prilikom hranjenja bebe i njenog kupanja i igre s njom. Ti obrasci interakcije, ija je sutina esto teko uhvatljiva oku posmatraa, ine osnovu za izgradnju unutranjeg sveta deteta. Stern je razvio tzv. mikroanalitiki intervju putem kojeg se ispituju misli, oseanja, seanja, fantazije koje u majci pokreu svakodnevne situacije i scene prilikom negovanja deteta, posmatranja njegovog ponaanja, njegovog reagovanja na majine zahteve ili inicijativu za kontaktom. Kako je istakla i Selma Fraiberg u svom uticajnom delu koje se bavi subjektivnim svetom majke Duhovi u dejoj sobi, samo prisustvo deteta je snaan okida brojnih seanja i asocijacija, koje se drugaije, npr. u klinikoj situaciji ne mogu tako lako izazvati. Unutranji svet roditelja, nastao kroz nebrojena ponavljanja obrazaca interakcije u njihovom ranom razvoju, koji moemo opisati preko pojmova unutranji radni modeli, reprezentacije, sheme, poput rezonantne kutije stalno vibrira na stimuluse koje emituje dete. Gotovo da ne postoji niti jedan aspekt detetovog ponaanja koji u roditelju ne izaziva emotivan odgovor, a njegov kvalitet zavisi od stanja uma u pogledu afektivnog vezivanja. ta je to radio Stern? On je majke stavljao u situaciju da 15 minuta posmatraju svoje dete. Nakon toga one opisuju ta su videle i biraju jedan dogaaj, jednu scenu koja ih je naroito dirnula, ponela, koja im je posebno znaajna. Kroz dubinski intervju istrauje se ta se sve deavalo na mentalnom planu, ta je sve majka pomislila, osetila, ega se setila i ta je sve oekivala reagujui na tu scenu.

20

Ovakav pristup izuavanju aktivacije i efekata unutranjih radnih modela obeava da ispuni prazninu u naem razumevanju prenosa obrazaca vezanosti s jedne na drugu generaciju. Jo jedno vano otkrie u vezi mogueg mehanizma transgeneracijskog prenosa tie se kapaciteta da se pojme svoja i tua mentalna stanja, o emu e biti rei u narednom izlaganju. U emu se sastoje praktine implikacije ovih nalaza? Ako znamo da je u unutranjem svetu roditelja, jo i pre roenja, pa i zaea njihovog deteta, zapisano kako e najverovatnije reagovati na prisustvo svog deteta, njegove signale i potrebe, ako poznavajui njihov obrazac afektivnog vezivanja moemo da pretpostavimo na kakve tekoe mogu da naiu u svojoj roditeljskoj ulozi, postavlja se pitanje najboljeg momenta i naina intervencije da se prekine prenos nesigurnih obrazaca vezanosti i posledino, i da se stvore povoljniji socioemocionalni uslovi za razvoj deteta. Proli put je spomenuto da se razvijaju tehnike za psihoterapiju dijade majka-odoje, kroz koje majka moe da postane svesnija signala koje joj dete upuuje, naina na koje ona reaguje opaajui te signale i efekata koje njena reakcija ostavlja na dete. Time se pravi prostor za korekciju obrazaca interakcije koji inae tee da se ponavljaju, uvruju i zatim prenose na mentalni plan deteta. Jo ranija intervencija moe da se vri tokom trudnoe. Trudnoa je, kao i sve razvojne krize, period emocionalnog nemira i psihike reogranizacije. U tom periodu oivljavaju stari konflikti, jaaju stare i pojavljuju se nove anksioznosti, preispituju se postojee identifikacije, formiraju se i oblikuju reprezentacije bebe i sebe kao majke. Sva ta burna zbivanja i neuobiajena otvorenost za promenu ine trudnou idealnim periodom za kratke psihoterapijske intervencije. Ponekad, mada retko, trudnice su ophrvane simptomima ije znaenje ne razumeju, a vode svoje poreklo u ranoj traumi, gubitku ili nasilju. One same sebi mogu delovati toliko izmenjeno i strano, s oseanjima koja su preplavljujua i destruktivna da se same obraaju strunjaku. ei je sluaj da trudnice uspevaju da koriste svoje uobiajene strategije za izlaenje na kraj s neprijatnim subjektivnim doivljajima i nemirima i time sebi uskrauju priliku za

21

promenu. Budui da je primena Intervjua za procenu afektivnog vezivanja vremenski zahtevna i da u Srbiji trenutno postoji samo jedan strunjak edukovan za primenu ove tehnike, jasno je da ne moemo svaku trudnu enu intervjuisati i procenjivati na taj nain potrebu za ranom intervencijom. Meutim, postoje i jednostavniji instrumenti za brzu procenu razliitih aspekata transformacije u roditeljsku ulogu, kao to su npr. procena prenatalne emocionalne vezanosti majke za fetus ili njene anksioznosti u vezi budue majinske uloge. U mnogim sluajevima ve i ginekolog moe otkriti dovoljne razloge za upuivanje ene, odnosno oba partnera, na preliminarni razgovor i pruanje psiholoke podrke. Tu spadaju sluajevi prethodnih osnovana neuspenih sumnja u trudnoa, traumatian ploda. Na prethodni alost, takav poroaj, sistem malformaciju

psiholoke podrke enama i parovima koji mogu imati tekoa da svom potomstvu obezbede kvalitetan poetak u socioemocionalnom razvoju, kod nas ne postoji. Impresivno iskustvo u kratkoj psihoterapijskoj intervenciji sa trudnicama koje su preivele rano emocionalno i/ili seksualno zlostavljanje ima Phillis Klaus koja koristi kombinovane psihoterapijske tehnike u razreavanju i obradi traumatskog iskustva i stvaranju pozitivnijih slika sebe kao majke i slika budueg deteta. Drugi tip intervencija osmiljen je kao pomo roditeljima koji pripadaju rizinim grupama, tj. za koje postoji vea verovatnoa da e detetu preneti nesiguran obrazac vezanosti. U procenu rizika ulaze razliiti faktori: siromatvo, gubitak posla, ranija traumatska iskustva u detinjstvu roditelja (liavanje, nasilje ili separacije), tekoe prilikom zaea, nepovoljni nalazi prenatalne dijagnostike, nasilje u porodici, psihike smetnje kod roditelja, naroito depresija i zloupotreba psihoaktivnih supstanci. Razvijeni su programi edukacije roditelja koji poinju pre roenja deteta i nastavljaju se tokom prve i druge godine ivota deteta s ciljem da se poveaju anse za formiranje sigurne afektivne vezanosti. U takve programe spadaju, recimo, SAFE (Sigurno obrazovanje za roditelje) razvijen od strane K.H. Brischa u Minhenu ili STEEP (Koraci ka delotvornom, zadovoljnom roditeljstvu), koji su razvili Marta Farell Erickson i Bajron Egeland na osnovu rezultata dugogodinje longitudinalne

22

studije Minesota projekta Roditelj-dete u kojoj su praene porodice i deca iz visoko rizinog okruenja. Rezultati rada s porodicama pruaju mnogo optimizma u mogunost da se novim generacijama prui kvalitetniji start za ukupan razvoj linosti.

23