Sa Bogom ~oveku nije uvek lako.

Vekovima se stalno ponavqa isti podvig, pa ipak, malo ih je koji poznaju

proces prirodnog razvitka hri{}anskog podviga. Zbog toga se mnogi
gube na tom putu. Gospod je rekao: Jer su uska vrata i tesan put {to
vodi u `ivot, i malo ih je koji ga nalaze (Mt. 7,14).
Put Hri{}anina je u glavnim crtama slede}i: U po~etku ~ovek biva
privu~en Bogu darom blagodati. Posle tog privla~ewa nastaje dugi
period ispitivawa. Bog proverava ~evekovu slobodu i wegovo
poverewe prema Wemu, i to kadkad veoma "surovo". U po~etku
obra}ewa k Bogu, Bog obi~no brzo i na ~udesan na~in ispuwava sve
molbe, i male i velike, a da ih ~ovek maltene jo{ nije ni izrekao. Ali
kada nai|e period ispitivawa, sve se mewa i nebo kao da se zatvara i
postaje gluvo za sve molitve. Za revnosnog hri{}anina sve u `ivotu
postaje te{ko. Odnos qudi prema wemu se pogor{ava. Qudi se odnose
prema wemu nepoverqivo i prestaju da ga uva`avaju. Ono {to se
drugima pra{ta, wemu se ne pra{ta. Wegov trud se gotovo uvek pla}a
ispod norme. Telo mu postaje lako podlo`no bolestima, a priroda,
okolnosti i qudi - sve se okre}e protiv wega. I pored svih svojih
prirodnih darova, koji nisu mawi nego kod drugih, on ne nalazi
mogu}nosti da ih primeni. Uz sve to, wega mu~e jo{ i mnogi napadi
demonskih sila. I posledwe, najte`e i nepodno{qivo stradawe koje mu
se de{ava jeste - napu{tawe od strane Boga. Tada wegova stradawa
dosti`u vrhunac, jer potresaju celog ~oveka, na svim planovima
wegovog bi}a.
Bog ostavqa ~oveka? Zar je to mogu}e? Do`ivqeno ose}awe blizine
Bo`ije smewuje suprotno ose}awe - to jest, da je Bog beskrajno i
nedosti`no daleko, daqe od zvezdanih svetova, i sva prizivawa Boga
gube se nemo}no u beskrajnim prostorima. Du{a svom snagom
poja~ava svoj unutra{wi krik k Wemu, ali ne vidi niti pomo}, niti da se
obra}a pa`wa na wene vapaje. Tada sve postaje te{ko, iznad sila. Sve
se posti`e tek uz krajwe napore. @ivot postaje mu~an i ~oveku se ~ini
kao da se nad wim nadnosi Bo`ija kletva i gnev. Me|utim kada ova
ispitivawa pro|u, ~ovek saznaje da ga je ~udesni Bo`iji promisao
bri`qivo ~uvao na svim wegovim putevima.
Hiqadugodi{wi opit preno{en sa kolena na koleno i sa pokoqewa na
pokoqewe svedo~i o jednome: kada Bog vidi vernost podvi`nikove
du{e, kao {to je video kod Jova, On ~oveka vodi po takvim dubinama i
visinama koje drugi ne poznaju. Ukoliko je ve}a i dubqa ~ovekova
vernost i poverewe prema Bogu, utoliko }e stro`ije biti proveravawe i
savr{eniji opit, koji mo`e da dospe do krajwih qudskih mo}i.
Sve dok se ne oslobodi velike gordosti, ~ovek je podlo`an nastupima
izuzetno mu~nog adskog o~ajawa koje izopa~ava wegove predstave o
Bogu i o putevima Wegovog promisla. Mu~e}i se u adskom mraku,
gorda du{a smatra da je Bog vinovnik wenih patwi i predstavqa Ga
beskrajno surovim. Kako ne poznaje istinsko bi}e u Bogu, ona sve
posmatra kroz prizmu svog bolesnog, pa}eni~kog stawa, i po~iwe da
mrzi, kako vlastiti `ivot, tako i sve {to postoji. @ive}i van Bo`anske
svetlosti, du{a u svome o~ajawu ide tako daleko, da joj se i bi}e
samoga Boga ~ini kao beznade`na besmislica, usled ~ega se sve vi{e
udaquje od Boga, a wen prezir prema ~itavom bi}u postaje sve ve}i i
ve}i.
Oni koji veruju nisu podlo`ni ovakvom o~ajawu i mr`wi. Jer, ~ovek se
verom spasava - verom u Bo`iju qubav i milosr|e, verom u Wegovu re~,
verom u svedo~anstvo otaca Crkve. Ve}ina bogoboja`qivih hri{}ana
mo`da i nisu do`iveli u toku svoga `ivota vaskrsewe svoje du{e, ali
vera u wega ih je krepila. Starac je ~esto govorio o toj veri, pozivaju}i
se na re~i Gospoda: Bla`eni koji ne vide{e, a verova{e (Jn.20,29). Do}i
}e vreme kada }e ova vera izvesti ~oveka iz mraka i teskobe ropstva i
uzneti ga u oblast istinskog, netrule`nog `ivota, ~ija je uzvi{enost
posebna, sasvim razli~ita od uobi~ajene qudske ideje o uzvi{enosti i
lepoti.
Druk~ije postupa neprijateq - |avo sa onima koji ga primaju, a druk~ije
sa onima koja sa wim stupaju u borbu. Jedno je stradawe gordog
o~ajawa, a drugo je stradawe pobo`ne du{e kada Bog satani dozvoli
da stupi u borbu sa wom. Ovo posledwe isku{ewe je inzvanredno te{ko
i retko se dopu{ta.
Kad ~ovek po Bo`ijem promislu prvi put oseti bogoostavqenost i
pribli`avawe satane, ~itavo wegovo bi}e, i du{u i telo, pritisnu velika
stradawa i strah. Ovaj strah se ne mo`e uporediti sa strahom od
razbojnika i ubica, jer je u wemu mrak ve~ne pogibli. Du{a tada
saznaje {ta je |avo, saznaje snagu wegove surovosti, i u`asnuta
veli~inom zla koje stoji pred wom - sva pretrne. Od u`asa, o~ajawa i
velikog straha du{a tako malak{e, da vi{e ne nalazi u sebi snage za
molitvu. Ona vi{e ne ose}a sebe kraj Boga - Za{titnika, a vrag joj
govori: "Ti si u mojoj vlasti... U Boga se ne uzdaj i zaboravi Ga. On je
neumoqiv". U takvim trenucima du{a koja ne `eli da prihvati |avola ili }
utke zamire sa mi{qu o Bogu, ili pak, u boqem slu~aju, nalazi u sebi
dovoqno snage da priziva Bo`ije ime. Ona tek kasnije saznaje da je u
toj borbi Bog ni jedan trenutak nije ostavqao.
Iz star~evih bele`aka }e ~italac videti da je on dva puta do`iveo
ovakvu borbu sa satanom. Prvi put spaslo ga je izgovarawe Isusove
molitve. Wu jo{ nije bio ni zavr{io, a Gospod mu se javio. Drugi put,
pak imaju}i ve} vi{e snage i hrabrosti, uzmogao je da sedne i Bogu se
obrati molitvom. Tada je kao odgovor ~uo ove neobi~ne re~i: "Dr`i um
svoj u adu, i ne o~ajavaj".
Tako je on poznao kakvim se oru`jem, pobe|uje |avo. Naime, prilikom
svakog pribli`avawa |avola, du{a svu svoju mr`wu okre}e na sebe i
kao svog najve}eg neprijateqa samu sebe osu|uje na ve~nu muku,
dodaju}i: "Bog je svet, istinit i blagosloven vavek".
Naoru`ana ovakvim oru`jem, du{a se osloba|a od svakog straha i
vragu postaje nepristupa~na. Ovakvo "iskusna" du{a pri svakom
napadu satane sa velikim gnevom sebe baca u bezdan ve~ne tame,
smatraju}i da je i to zaslu`ila. Tada se |avo udaquje od we ne izdr`iv{i
snagu ogwa na koji je nai{ao, a du{a, slobodna od wega, mo`e ~istim
umom da se molitveno obrati Bogu.
"\avo je pao zbog gordosti". Gordost je izvor greha. Iz we proisti~u svi
vidovi zla: ta{tina, slavoqubqe, vlastoqubqe, hladno}a, surovost,
ravnodu{nost prema stradawima drugih, ma{tawe uma, prevelika
`ivost uobraziqe, demonski izraz o~iju, demonski karakter ~itavog lika,
sumornost, tuga, o~ajawe, mr`wa, zavist, poniznost, kod mnogih bura
telesne pohote, mu~no unutra{we nespokojstvo, neposlu{nost, strah
od smrti, ili pak `eqa da se okon~a `ivot, i najzad, {to nije redak
slu~aj, potpuno ludilo. To su znaci demonske duhovnosti. Ali, dok se
oni ne projave na vidan na~in, mnogi ih ne zapa`aju.
Nisu svi nabrojani znaci karakteristi~ni za onoga koji je "prele{}en"
demonskim pomislima, ili vi|ewima, ili "otkrivewima". Kod nekih
preovla|uje megalomanija, slavoqubqe i vlastoqubqe, kod drugih tuga,
o~ajawe, prikriveno nespokojstvo, kod nekih, pak, zavist, ili sumornost
i mr`wa, kod mnogih telesna pohota. Ali, kod svih se neizostavno
javqaju uobra`enost i gordost, koja mo`e da se skriva ~ak i pod vidom
najve}e poniznosti.
"Prele{}en" |avolom ~ovek ne razume {ta je satana i polazi za wim.
On ne zna te`inu direktne borbe sa satanom, kao ni to da strada zato
{to ga satana odvla~i od svetlosti pravog `ivota u mrak, u kojem sam
`ivi. Ta stradawa na sebi nose pe~at duhovne slepo}e. U nekim
slu~ajevima |avo pru`a ~oveku izvesnu nemirnu nasladu gordim
saznawem wegove umi{qene veli~ine, dok kod drugih izaziva silne
du{evne muke i podbada du{u da ustane protiv Boga. Ne shvataju}i
pravi uzrok svojih stradawa, du{a se s mr`wom odnosi prema Bogu.
Pobo`na, pak, du{a, koja je poznala Bo`iju qubav, strada zbog otvorene
borbe sa neprijateqem i zbog velike mo}i satanskog zla ustremqenog
na wu u toj borbi. ^ovek tu jasno vidi, da ova sila mo`e potpuno da ga
savlada.
U prvom slu~aju du{a se obi~no dugo bori, a da pri tome ne nalazi put
ka Bogu. U dugom, pak, Bog se javqa ~oveku u velikoj svetlosti, ali tek
po{to du{a pro|e kroz proveru, ~ije trajawe i intezitet Bog odmerava.
Kod nekih provera traje otprilike tri minuta, kod drutih sat ili vi{e, a kod
jednog podvi`nika je potrajala tri dana. Trajawe ovog zavisi, sa jedne
strane, od napregnutosti borbe, a sa druge, pak, od izdr`qivosti
~oveka, budu}i da du{evne mo}i nisu kod svih jednake.
Nema ve}eg isku{ewa nego {to je napred opisana borba du{e sa
satanom. To zlo je ve}e od svake druge bede koja mo`e da zadesi
~oveka na ovoj zemqi. Ali, postoji jedno stradawe mu~nije i od ovoga.
To je stradawe du{e koja je u dubini rawena qubavqu prema Bogu, ali
koja ne mo`e da dostigne Tra`enog.
Neshvatqiv je na~in Bo`ijeg postupawa sa du{om. On u woj izazove
`arku qubav, a zatim se na ~udesan na~in prikrije od we. Kad du{a
iznemogne, mu~ena ose}awem ostavqenosti, tada On ponovo tiho
prilazi sa Svojom neizrecivom utehom. U izvesnim trenucima muka
zbog bogoostavqenosti prevazilazi sva adska stradawa. Ali, ova muka
se odlikuje time {to sadr`i `ivotvornu Bo`iju silu koja ovaj bol pretvara
u sladosno bla`enstvo Bo`ije qubavi.
^ovek ne mo`e biti nepokolebqiv sve dok `ivi u ovom zemnom telu. U
retkim trenucima ~iste molitve podvi`nikova du{a doti~e istinsko
ve~no bi}e. To i jeste krajwi i jedini ciq. Me|utim, kad se takva molitva
zavr{i, opet se dospeva u stawe ili osredweg bogoose}awa, ili ~ak
~ulnog ose}awa sveta sa kojim se vra}a mrak tela i slabi mo}
unutra{weg ose}awa.
Kod mnogih qudi ~ulno ose}awe sveta je u tolikoj meri ~vrsto da i ne
znaju za druto. Tako oni postaju "plot" koja ne prima Bo`ji zakon. Me|
utim, podvi`nik ovo vra}awe iz ~iste molitve u grubost ~ulnog
ose}awa sveta, do`ivqava kao udaqavawe od Gospoda. Apostol Pavle
govori:... znamo da dok boravimo u telu, udaqeni smo od Gospoda... i
postajemo smeli i vi{e volimo oti}i iz tela i nastaniti se kod Gospoda
(2.Kor. 5,6;8). Samo neprekidnim podvigom podvi`nik mo`e da izbegne
spu{tawe, na {ta ga svojom te`inom neprestano vu~e wegovo telo. I
{to su ~e{}a i trajnija wegova duhovna stawa, toliko je bolniji silazak u
~ulno ose}awe sveta.
Mole}i se plamenim pla~em, budu}i podstaknut duhom Bo`ije qubavi,
podvi`nik dosti`e stawe iznad kojeg se vi{e ne mo`e uzdi}i. Tada on
do`ivqava spokojstvo duha zbog blizine Bo`ije. Ali, kada se molitva
zavr{i, ovo spokojsvto potraje jo{ neko vreme, nekad du`e, nekad
kra}e, a zatim du{a ponovo po~iwe da se mu~i. Smewivawe ovih
stawa mo`e da ima razli~ite posledice. Neki na svom duhovnom putu
dosti`u do molitve koja du{u privodi strahu i trepetu, da bi se zatim
postepeno spustili na ni`i stupaw, gde molitva po~iwe da slabi. Druge,
pak, hrabre du{e neumorno uzrastaju te`e}i za {to savr{enijom
punotom molitve, sve dok se u wihovoj du{i ne ukoreni `eqa, ~ak i
potreba, da se ni malo ne {tede, pri ~emu kao da "mrze i pogubquju"
svoju du{u. No, kako iz star~evih spisa vidimo, ni ovo nije najve}a
qubav koju Gospod mo`e da daruje Svojim slugama. Sa slado{}u te
qubavi ~ovek lako podnosi stradawa, pa i samu smrt.
Bla`eni starac je bio potpuno siguran da je qubav kojoj ga je u~io Sveti
Duh, po svojoj ontolo{koj su{tini nesumwiva Istina. Ovo je spoznao u
trenutku kada mu se javio Gospod. On je govorio da du{a ne mo`e a da
ne pozna svoga Tvorca i Boga kada joj se Sam Gospod javi. Dejstvom
Svetoga Duha on se udostojio sagledavawa savr{ene svetosti Boga i
svim svojim bi}em je stremio ka sticawu te svetosti.
Onaj koji ide ovim putem ne mo`e se povoditi za apstraktnim
razumskim mi{qewem, ~ak ni kada se radi o tajnama vere. Wegova
du{a odbacuje svako "misaono rasu|ivawe", budu}i da ono unosi
raspad celovitosti i jedinstva `ivota duha koji je molitveno ustremqen
ka Bogu. Neprestano prebivawe u molitvi slabi se}awe na sve
spoqa{we, i kada ne bi bilo navike iz ranijih godina, kojom je on
obavqao svakodnevne poslove, on ih ne bi mogao ni izvr{iti.
"Du{a koja je poznala Gospoda i sladost Svetoga Duha, izgleda kao
bezumna. Ona sedi, }uti i ne}e da govori. Kao bezumna ona posmatra
svet i ne}e ga, i ne vidi ga. A qudi ne znaju da ona sagledava
qubqenog Gospoda, i da je svet ostao iza we kao zaboravqen, i da
ne}e da misli vi{e na wega, jer u wemu nema sladosti".

Arhimandrit Sofronije:
Starac Siluan, str.181 -186.