bojan savi ostoji

anonimno pismo (ovlaena kopija)

autor nastaje iz tabua drugog. tabu drugog nalae misli da se izoblii u stvaralatvo. tabu je tvorac metafore; njega ne zanima sama misao, niti ita to prethodi govoru. tabu zahteva da misao bude izraena, sroena, u skladu sa njegovim nazorima, itanjima. sutina tabua drugog je da misao izvitoperi tako to e je usmeriti, uputiti drugom (ne sebi, nego drugom): on nalae dnevniku da postane roman; pismu da postane deo correspondance; pisanju da postane delo, da se zatvori, da obustavi postajanje. kakav je to tabu? zato tabu drugog? ko je drugi? drugi je istovremeno i onaj koga volim i onaj koji mi je stran, onaj koji nije ja. a njegov tabu zabranjuje, ograniava kazivanje, moje obraanje drugom, cenzurie me, brie i drugog (sebe) i sebi-drugog (mene) iz mog obraanja, iz moje parole, ukida mi glas, ukida svoje uho, uutkuje me i tako tvori povest, narrative, rcit, priu-za-treeg. izbacuje me izvan enklave suprisustva sa drugim, ozvuuje me. ta je, prema tom tabuu drugog, nedopustivo? nedopustivo je da budem otvoren, direktan, da s drugim komuniciram, zabranjena mi je iskljuivost obraanja, ne da mi se da govorim samo-drugom. prisiljen sam da pri obraanju vie obraam panju na iskazivanje samo, na retoriku, na ono to koristim, nesvesno, da bih mu se saoptio nego na ono to imam da mu kaem. (tabu mi nalae da osvestim sredstva govora. a da onesvestim njegovu sadrinu) uskraena mi je apostrofa: zabranjeno mi je da kaem-drugom, da mu kaem ti, da ga spomenem, jo gore: da mu spominjem sebe. a prinuen sam da kaem (svima), da se saoptim. ne doputajui da mu-kaem, drugi od mene zahteva da piem pismo. pismo koje treba da piem drugom, u kom pri tom ne elim da saoptim nita, samo da ga uputim, ne moe se ispisati onako jednostavno, onako jednostrano kako sam to zamislio, poeleo rei. drugi mi ne doputa da se doslovno transkribujem: kae mi da se ne mogu, da se niko ne moe savreno prepisati. destinator pisma (ti), ali i potar, i svaki posrednik, podloga, olovka, svi oni oko mog ina pisanja (koji pridobija svu, neprimerenu panju, na utrb iskazivanja; pisanje,

gest koji postaje sam sebi cilj, nikom destiniran, samostalan, a ne gest-tebi), ve su u meni dok piem, u onome to piem: grupa autora, komisija koja ve ita jo nenapisano. piui, pod njihovom panjom, prinuen sam da pribegavam izrodima metafore: alegoriji, perifrazi, zaobilaznim figurama, piruetama, nabrajanjima stilu; prinuen da ve piui vulgarizujem ono to sam intimno namenio tebi. prva sramota koju drugi u meni eli stvoriti u tome je to je moje pismo Pismo. to je upueno, to ga otvaram apostrofom cher/chre iako mi je primalac zaista drag, presudie, ti, drugi, da je ta apostrofa konvencionalna. moram pribei lukavstvu, samoredukovanju: ne mogu, nije mi doputeno da ti kaem ta zaista mislim o tebi, ne da mi se da kaem sve, ne smem biti iskren. ti i drugi ete mi osporavati referentnost, vezu sa vama, sa tobom (ukinuete mi mogunost da kaem vi, ti; povreuje me, umnoavajui se, uranjajui svoj identitet u njih), vezu misli sa ivotom, sa svetom (koja je za mene neraskidiva). redukovaete me na tekst, samosvrhovit, besmislen, istai ete da su mu to najvee vrline; sveete me na njegov kvalitet. da bih bio shvaen, jer se samo to eli od mene, da budem shvatljiv, usvojiv, na razini iroj od tebe, koju ja sam ne mogu obuhvatiti, pojmiti: da bih bio shvaen, ali i shvatan, tumaen, moram izmestiti svoj govor, moram ga simulirati. moram se personifikovati, kao da nije dovoljno to to ga ja govorim. moram sebi iznedriti zastupnike. izmisliti novo pismo koje govori, pie o onome to mi je rei (a ne pie, direktno, neposredno, ono to imam rei) i svojski koriguje, dopisuje. moram promeniti adresu, preseliti se, prevrljati exp. na poleini koverte, pocepati kovertu, iskidati povez; popeti se za stupanj iznad, , zamisliti: misliti misao, kako bi to, ne ni to nego tako neto, neki drugi, na drugom mestu, u drugom vremenu, kazali, pisali umesto mene; i kome.

ne trai od mene istinu, iskrenost; podrugljivo relativizuje: ono to ja smatram istinom; trai od mene efekat. precrtavam se, ne prema sebi, ve prema elementima sopstva, gradim, pod tvojim ovlaenjem i nadzorom, varijaciju intimnog diskursa. ali precrtavam se geometrijski, ispisujem, izgovaram: u drugo, strano, ne-moje, sa mogunou da bude svaije. u gluvo, u prazno, gde ne ujem odjek, gde mi je zabranjeno da napisano proitam naglas, a pogotovo da proitam-samo-tebi. ni da ti se kaem ni da ti se proitam; ve da me proitaju: to eli. ne da mi da ti se uputim, ne da mi da poem put tebe, sam. ti eli da bude praen, da budem praen sobom. dupliram se (duplira me mojim posredstvom), nisam vie samo-ja, ali ti istie, ti me ui da je moj duplikat proizvod reprodukcije. da ga je, da me je reprodukcija stvorila, da je reprodukcija inauguralna. moje pismo tebi se komplikuje, rava. postaje anonimno, neadresirano, unapred izgubljeno izmeu neidentifikovanih dezidentifikovanih poiljaoca i primaoca. postaje neshvatljivo, ne mogu ga pratiti, ali, to je gore, ni ti. ostaje bez adrese, koverte, peata, zatite; dato na uvid svakome, da krui iz ruke u ruku. i to ne u originalu: ve u kopiji, neunitivo. da, to je najlue od svega, to to je pismo neunitivo, budui kopija. ne moe ga se unititi, samo umnoiti. kopija anonimnog pisma nikom raste u duinu, gubi se, ili po tvome, lepo reeno: grana se. to je izgubljenije, to je rasprostranjenije: optepriznatije. u radu na pismu precrtavanju (u oba smisla), brisanju, cepanju: pod tvojim budnim pogledom truje me eufemizmima, polisindetima (kako sam proitao iz jednog tueg pisma nekom ko mi je takoe tu) sredstvima kojima treba da opisujem koncentrine krugove oko misli, ali stalno je zaobilazei, nikad je do kraja ne obuhvativi, jasno, nedvosmisleno, sablasno i uzaludno bdijui da ne izgubim nit tog lavirinta koji sam prinuen oko sebe nadmetaforino da zidam,

metazidam; uzalud verujui da itav plan drim u svojim rukama; znajui da je on u rukama tebe, primaoca, koji ne postoji(). misao, moja ista misao upuena tebi, ona je tabu. ja elim da pismo dobije samo ti, da ga uje, moj glas, da budem samo tebi audibilan, u tvom opsegu, samo tebi razumljiv, razgovetan, zato se izgovaram na samo-naem jeziku a ti zahteva da ti ga napiem, i to ne da za njega izmislim poseban alfabet, oko ega bih se rado pomuio, nego da se ispiem na svima razumljivom pismu, zakonski usvojenom, slubenom; pismom koje slui zajednikoj stvari. zahteva da pismo bude otvoreno: hoe lepu reenicu, itkost rukopisa, uredne margine, paginaciju, heftalicu (i da ovako, nazor, metaforiem svoje pismo pod tvojim nadzorom). eli ali za razliku od mene, to to poeli sa mojom milju, ve je postignuto od mene eli vetinu, art, adresse (ali ne adresu, ve spretnost, agilnost: namerno se poigrava reima, znajui da sam osetljiv, da razmiljam o njihovom znaenju to tebe, pod teretom efekta, ne interesuje), eli da me goneta, zavedenog, ali da iza svake zagonetke stoji jedno jedino reenje (nagrada): jer trai jedino da bi se nakon potrage za tebe reklo: zna! (za tebe, za druge, znanje je pogaanje, otkrivanje, a ne pravljenje kljua, ne kljuanje kljua.) ali nije pravedno: ti zna unapred. pri tom protivrei sebi, logici koju zastupa (sledbenik mnogo lake oseti kontradikcije od uitelja). eli da pismo ne bude crno na belo upueno tebi, a opet da ti stigne; insistira tautoloki da ti u njemu ne saoptim nita direktno, da nijednom ne kaem ti, ve da ti govorim Vi, Sie, lei, da Vam (i vama) persiram, a istovremeno da tebe, u jednini, ne razluujem od mnotva krivotvoritelja mojih misli a opet eli da me provali. eli da me na silu kodira, pa da me takoe na silu deifruje. (unitivi mi misao, igra se sa sobom make i mia:

razonodi se mnome, provaljujui ifru koju sam od tebe i dobio). a ja nemam instancu koja bi razmotrila tvoju kontradiktornost, a kamoli je gonila. a ja hou da ti se ispiem, kad mi je ve samo to sredstvo ponueno, kad samo tako mogu da ti krenem u susret da ti se dam na uvid to pre, to otvorenije (ispovednim pismom, po tvojoj klasifikaciji), a ti mi itajui me, odgovori: lepo stilizuje, lep rukopis. i trai jo. jo. jo. i kobno: prosleuje moje pismo-tebi drugima (forvarduje, eruje moje cher/chre; uredno kopira, uredno pejstuje u cirkular, za svaki primerak mi trai posvetu, deponovani potpis; moe i kopija, ne mora svojeruno); prosleuje me, iskasapljenog, tabuiziranog, obesmiljenog SVIMA. jer bi u onome to sam samo tebi i to samo zato to je napismeno traeno od mene zapisao, a u stvari saoptio (a u stvari samo eleo da ti kriom kaem, da niko drugi ne uje), drugi mogli da se prepoznaju; to bi, kae, bio vrhunac moje umetnosti: priznanje; tue, ne-samo-tvoje, Vae prepoznavanje moje vrednosti; ta e mi svi, pitam te, a ti, znajui da mi je sledea replika treba mi samo ti, kae: ja sam isto to i oni; ti treba njima!) ali ja nisam umetnik, tvrdim ti odmah u sledeem pismu. nuno na tvoju radost umnoavam pisma, jer jedno nije dovoljno da ti saoptim, sad je na meni da ti objasnim zato sam hteo to da ti saoptim, i zato ba na taj nain, u ko zna kojem, prestao sam da ih brojim: jer ti zahteva finese, sitnice na kojima se ja, inae, ne zadravam. tako otpoinjem idue pismo, a ti me goni da pocepam koncept (da pobacim) i ispiem preciznu, iscrpnu parabolu oko te konfliktne misli, ja nisam umetnik. gubim nit u svom lavirintu, a ti me bodri uenim, naitanim analogijama o mukama pri postanju sveta (to je iz neke knjige; taj svet je, kae, postao iz neke knjige, ne obrnuto; ne govori mi iz koje, ostavlja praznu rubriku, intentionally left blank, hoe da pogaam, a ja ne hajem za pogaanje, doe mi samo da te pitam je li to bila sitna knjiga. ipak mi za svaki

sluaj ostavlja precizne fusnote, linkove koji mi se dok te iitavam sami kliku. hou da pobegnem u dnevnik, ako ve moram da piem, nek piem neto samo svoje, ali pre nego to to i pomislim, ti me i tamo eka, sa pismom, spremno mi nudei niz templejta intimnog diskursa, uzoraka uzora bez kojih dnevnik, pa bio on i navodno a-fikcionalan (neveran, neizjanjen u pogledu fikcije) ne bi niko smeo da pie; ne moe se ni u autobiografiju needukovan (nezaveden; neredukovan). hteo sam samo jednu stvar da ti kaem, da kaem ti, da ponovim to sto puta najvanije mi je bilo da ti se, posredstvom nasumino izabranog sadraja, obratim: ali ne: ti si drugi: kod tebe je to proitano bukvalno, pita me: ta si ono hteo da kae (izostavljajui mi, izuzimajui sebe kao primaoca) i to me pita, strateki, tek nakon povesti-diskursa. ta kae?! odgovaram, iscrpljen, svestan da dajem primer za figuru eksklamativno intonirane apostrofe; odgovaram iako sam uo tvoje pitanje koje sam hteo da ponovi, o ta se ogluuje: zaboravio sam, zaboravio sam ta sam hteo da ti kaem. (time ti, potujui tvoju tabu-kratiju, kazujem: moe da me tumai kako ti godi.) moram svom gestu obraanja tebi dati znaenje, moram ti preneti poruku, tako nalae, moj poziv, moj krik, mora ve, pre nego to ga ispustim, biti bremenit iznutra, ali moj krik trai, on nema sadraja. ali ti nastavlja sa nalozima: mora biti celovit, poeljan. i smem se u njemu oslikati, kae, ali tuim reima ali rei su, prekidam te, nevane: ja priam, ja ne govorim rei; vano je da priamo, ti i ja, da meu nama tee pria, zato to mora da bude sadrajno, o neemu; elim da ti govorim beznaajne stvari, neu da im pridajem znaenje, da ga izmiljam ne rei, pazi, nego stvari. stvari nemaju znaenje, stvari ne znae nita, stvari jednostavno jesu ili nisu. naposletku, i rei su sadraj, i one se

vezuju; onda, ja ni ne elim da priam s tobom, da ti priam; elim da te jebem, da, da te jebem, da jebem samo tebe, nevulgarno, ne iskazujui nita, ne objanjavajui se, ne delei se pred drugima, a posle jebanja, hou da, u zajednikom vremenu, utim s tobom, da utim, i oseam, ta smo to mi. tu causes, tu causes, cest tout ce que tu sais faire, prekida me, nametljivo citatno. ti si prokleto ostvarenje prepriljivosti, odvraam ti, neurazumljivi tabuista, tabuistkinja, ti pripada svima, svi polovi su tvoji. i podriva me dok ti se iz srca otvaram, izdaje me; publikuje, eta posramljenog u kolicima; ispod stola (ispovedaonice) vadi diktafon, iskljuuje ga bezobrazno me gledajui u oi; iz rupe u zidu, pre tua, pre oblaenja, izvlai skrivenu kameru, sa zabeleenim trenucima svravanja (ve izdeljenim po kadrovima); ucenjuje me uskraujui mi telo: kae: premosti distancu, dotakni telo pismom jedino me tako moe pojebati. moe i usmeno, ali samo ako mogu da stenografiem, hvatam beleke, ili da te snimim u audio-formatu, pa da mi posle program prekuca. ali, spali sve, kaem ti, kuko lezbejko pederu pizdo kurvo majmune snimaj sad mamu ti jebem, spali sve, sasluaj me dobro i spali sve. zapamti, za sebe, i onemogui, onesposobi reproduktibilnost tog sadraja pred drugima, pred iznuivanjem drugih, egzibicionisto, egzibicionistkinjo jebena. sad citira deridu, a to ni ne zna odgovara nadmeno, a u isto vreme sreno to sam naitan ak i kad se ispovedam, ak i nesvestan (imam dar!). doe mi da ti nemetaforino razbijem glavu, ali ti kae: razbij je, samo nemoj to govoriti! a nikako zapisivati! izuzmi razbijanje glave iz prepiske, iz apendiksa. nastavi, kae, zahteva, bravo, tape, jedan bezlini pokret aprobacije, tape, da se osetim nelagodno, da improvizujem, da me razbesni, pred drugima, treima, etvrtima, bez lika. ja ne glumim... ivot je san! shvati, hou da ti kaem samo jedno... arto! doi! razneim se, volim te, jer ipak ne mogu da smognem snage da ti razbijem glavu, moja ljubav prema tebi me sputava, otelotvoruje mi misao, i ograniava je, sili me da stvaram, da pravim delo, da

outim sve to mi je na dui, da iskaem sve to mi je na pameti kaem ti doi, a ti, drsko, s visine, blagonaklono autoritativno ostavljajui adresu na presavijenom papiru, izlazei kae: blano! (svri, kae, svri efektno; opii krug, variraj poetnu temu, repriziraj, uokviri, samo svri, i da se na mestu svretka vidi jasna, nezaobilazna, da bode oi, opasno nedvosmislena, neprenebregljiva mrlja taka. ako ne moe sam da svri, post scriptum, prekinuu te