Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)

jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

Objavljuje se uz odobrenje prevodioca - Ane Smiljanic

Biografija
Uvod

Prvi deo

Logor
Logor "specijalnog rezima"
Baraka
Bolesnici
Obicni "pop"
Prestanite!
Kod majora
Zivot tece dalje
"Gde su dvoje ili troje sabrani u ime moje..."
"Pravedni" nadzornik
Majko Bozja, ne ostavi ih!
Mihail
Na cijoj si strani, pope?
Sazikov
Ispovest
"Necu te ostaviti"
Tezak put
U ime Boga zapovedam ti: prestani!
Radost
Zivot tece dalje
Saslusanje
Stvari se menjaju
Rastanak
Odlazak

Drugi dio

Secanja
Uvod
Secam se
Beleske zene po imenu Tatjana
Ponovni susret

Pisma
Delovi secanja O.S.
Povratak iz proslosti
 Secam se
Irina
Novinar
Muzicar
Dva koraka u stranu
Smrzavam se!
Cizme

Treci deo

Duhovna deca oca Arsenija

Tebi, Vojvotkinji, poborniku nasem
Otac Matej
Otac Platon Skorino
Mati Marija
Majko Bozja, pomozi!
Na krovu
Jedno priznanje
Pismo
Pomen
Jedno iskusenje
Lena
Ljuda
Nekoliko setnih misli
Pavel Semjonovic

Nekoliko reci za kraj

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

IZVOR (STAMPANO
INTERNET IZDANjE

Objavljeno: 15. jul 2005.

IZDANjE) Izdaje: © Svetosavlje.org

Urednik: prot. Ljubo Milosevic
Prevod: Ana Smiljanic
Naslov: Father Arseny 1893-1973: Osnovni format: Vladimir Blagojevic
Priest, Prisoner, Spiritual Father Dizajn stranice: Ivan Tasic
Autor: Servant of God Alexander Korektura: Ivan Tasic
Prevod: Vera Boutenoff
Izdato: 2000.
Mesto: Crestwood, New York
Izdavac: "St. Vladimir's Seminary Press"

Otac Arsenije je rođen u Moskvi 1893. godine. Po završenoj gimnaziji 1911, upisao
je Istorijsko-filoloski fakultet na Kraljevskom Univerzitetu u Moskvi. Uslijed kraće bolesti
koja ga je zadesila 1916. godine, stekao je univerzitetsku diplomu tek 1917. Još kao
student napisao je i izdao svoje prve radove na temu stare ruske umjetnosti i
arhitekture. Zatim je, u potrazi za duhovnim životom otišao u manastir Optinu pustinju u
kome je dobio blagoslov da se zamonaši. Moguće je da je u Optini pustinji i primio
monaški postrig. Kada je 1919. godine rukopoložen za jeromonaha, dodjeljena mu je
parohija u jednoj od moskovskih crkava. S obzirom da monasima nije bilo dozvoljeno da
služe u parohijama, za ovu službu je dobio posebnu dozvolu od tadašnjeg patrijarha
moskovskog, gospodina Tihona.
Krajem 1921. godine, kada je dotadašnji starješina Hrama, otac Pavel, premješten
u drugi grad, a potom i uhapšen, otac Arsenije je stupio na njegovo mjesto starješine
hrama. Za osam godina službovanja u toj parohiji, okupio je oko sebe veliko bratstvo
Pravoslavnih kršćana i postao njihov voljeni pastir i ispovjednik.
Otac Arsenije je prvi put uhapšen 1927. godine. Tada je poslan u izgnanstvo na
sjever zemlje. Dvije godine kasnije, kada mu je dozvoljen povratak iz izgnanstva, imao je
zabranu kretanja i nije smeo da se priblizi Moskvi u krugu od 100 km. Tada je poceo da
sluzi u gradicu nedaleko od Moskve, no ubrzo posle toga, ponovo biva hapsen 1931.
Ovoga puta je izgnan u vologdsku oblast na pet godina. Po isteku ovog roka, ponovo je
uhapsen, osudjen na godinu dana zatvora i opet proteran i izgnanstvo.
Posto je odsluzio sest godina u logoru, dozvoljeno mu je da se nastani u
arhangelskoj, a zatim u vladimirskoj oblasti. Bilo mu je strogo zabranjeno da sluzi u bilo
kom hramu, tako da je bogosluzenja obavljao kod kuce. U ovom periodu je nekoliko puta
u tajnosti putovao u Moskvu, gde bi se sastajao sa episkopom Atanasijem (Saharovim).
Takodje bi prisustvovao rukopolozenju svoje duhovne dece u svestenicki cin. Otac
Arsenije se tajno dopisivao sa svom svojom duhovnom decom i na taj nacin odrzavao
vezu sa njima.
Godine 1939. ponovo je poslat u Sibir, a odatle u logor na Uralu. Krajem 1940.
obreo se u uralskom zatvorenickom logoru. U martu 1941. prebacen je na prinudni rad,
takodje u uralskoj oblasti. Tada je skoro sasvim prestala njegova prepiska sa duhovnom
decom, a kada je iste godine poslat u logor ''specijalnog rezima'', koji je ujedno bio i
najstrozija vrsta logora u tadasnjem Sovjetskom Savezu, onemogucena mu je bilo kakva
veza sa spoljnim svetom. Citavih petnaest godina se o njemu nista nije znalo, a njegovi
prijatelji i duhovna deca su bili uvereni da je otac Arsenije stradao negde na stratistima
logora. Dobro se znalo da iz logora ''specijalnog'' rezima skoro niko nije izlazio ziv.
Otac Arsenije je s Bozjom pomoci uspeo da prezivi logor, iz koga je oslobodjen tek
1958. godine, kada se nastanio u Rostovu, u domu svoje duhovne kceri Nadezde
Petrovne.
Otac Arsenije se upokojio 1975. godine. Sahranjen je na rostovskom groblju. Na
njegovoj nadgrobnoj ploci stoji jednostavan natpis:

Otac Arsenije
1894 - 1975
Kazivanja o svome duhovnom ocu sastavio sluga Bozji Aleksandar.

UVOD

U novije vreme stampana su mnoga svedocanstva o zivotu politickih zatvorenika u

Rusiji u Staljinovo doba. Pisali su ih naucnici, pripadnici vojske, pisci, bivsi boljsevici,
obrazovani ljudi svih zanimanja, ali i prosti ljudi, seljaci i radnici. Ipak, mislim da do
danas niko nije pisao o milionima Pravoslavnih koji su ostavili svoje zivote po stratistima
logora i kazamata, koji su bili podvrgavani najstrasnijim mucenjima i isledjivanjima. Oni
su stradali i ginuli za svoju veru, u ime Boga kojega se nikada nisu odrekli. Umiruci, oni
su Mu pojali hvalu i On ih nije napustio.
Zapecatiti usne i cutati o ovome znacilo bi prepustiti zaboravu sve patnje,
krstonosni put i smrt miliona mucenika koji su postradali Boga radi i radi nas koji smo
ostali da na zemlji zivimo.
Nasa je duznost pred Bogom i pred Njegovim ljudima da progovorimo o ovim
mucenicima.
U ova preteska vremena postradali su najbolji muzevi Ruske Pravoslavne Crkve:
svestenici, episkopi, starci, monasi i duboko verujuci narod u kome je goreo neugasivi
plamen vere. Po svojoj snazi, ova vera bese jednaka onoj koju su ispovedali prvi
mucenici za Hrista, mozda cak i jaca. U ovoj knjizi susrescemo se sa samo jednim od
ovih, jos uvek nekanonizovanih svetitelja. A koliko je mnogo bilo onih koji su nas radi
stradali!
Dvadeset je vekova covecanstvo uzrastalo u Bogopoznanju. Hriscanska vera je
ljudima darovala svetlost i zivot; pa ipak, u ovom, dvadesetom veku, bilo je i takvih ljudi
koji su svesno odbacili ovo bogato i sveto nasledje i koji su se opredelili za zlo.
Umnozavajuci to zlo u sebi i drugima, poslali su milione nevinih ljudi u mucenicko
stradanje i smrt.
Bog je blagoizvoleo da sa ocem Arsenijem provedem u logoru samo kratko vreme.
Ipak, i to malo vremena provedeno sa njim bilo mi je dovoljno da udjem u veru, da
postanem njegovo duhovno cedo, da krenem njegovim putem, da budem svedok
njegovoj dubokoj ljubavi prema Bogu i ljudima, da shvatim sta znaci biti pravi Hriscanin.
Proslost se ne sme zaboraviti - ona je temelj sadasnjosti i buducnosti. Zato osecam
da mi je duznost da sakupim sto vise materijala o zivotnom putu oca Arsenija. Da bih
sabrao sva ova dragocena kazivanja o njemu, razgovarao sam sa njegovom duhovnom
decom, citao pisma koja im je pisao i svedocenja ljudi koji su ga poznavali.
Duhovne dece oca Arsenija je bilo mnogo. Kud god ga je Bog slao, sticao je nova
duhovna cada. Bilo ih je u gradu u kome je ranije ziveo dok je bio istoricar umetnosti, a
kasnije rukopolozen za svestenika i u kome je osnovao zajednicu verujucih - Hriscansko
bratstvo, bilo ih je u selima u kojima je bio proteran, bilo ih je u gradicu izgubljenom u
sumovitom severu gde je proveo nekoliko godina, a bilo ih je i u zloglasnom logoru
"specijalnog rezima". Medju njegovom duhovnom decom bilo je fabrickih radnika,
seljaka, intelektualaca, kriminalaca, politickih zatvorenika, bivsih komunista, kao i
logorskih staresina raznih cinova. Dolazeci u dodir sa ocem Arsenijem, oni su postajali
njegova duhovna deca, prijatelji, vernici i sledbenici.
Da! Bese ih mnogo koji su, kada su ga upoznali, krenuli za njim. Oni koje sam licno
poznavao ispricali su mi ono sto su o njemu znali i cemu su bili svedoci.
Prilikom svakog susreta sa ocem Arsenijem, pokusavao sam da saznam vise o
pojedinostima iz njegovog zivota, no mada smo cesto razgovarali, retko je govorio o sebi.
Neke od tih razgovora uspeo sam da zabelezim dok je jos bio ziv. Tada sam mu davao
svoje beleske da ih pregleda i pitao ga: "Je li ovako bilo?" "Da", odgovarao bi uvek. A
onda bi uvek dodao: "Sve je nas Bog poveo razlicitim stazama i putevima, i svaki covek
ima, ako se samo potrudis da dubinski sagledas njegov zivot, nesto o cemu je vredno
pisati. Moj zivot je, poput mnogih, uvek bio isprepletan sa zivotima drugih ljudi i tekao
uporedo sa njihovim. Svacega je tu bilo. Ali sve je Bog tako uredio."
Cesto se desavalo da ponesto ispravi u mojim beleskama. Tada sam, naravno,
morao da menjam nazive mesta i imena skoro svih ljudi o kojima je bilo rec. Neki od njih
su i dalje medju zivima i - ko zna? Zla vremena se mogu povratiti.
Traganje za materijalom je bilo naporno, ali je urodilo plodom: mnoga kazivanja i
secanja izneta su u ovoj knjizi. Obrada knjige je daleko od savrsenstva, ali uspeva da
ozivi pred nama lik oca Arsenija.
Kada sam zapoceo posao, nisam imao predstavu o kolicini materijala koji ce mi biti
dostupan, niti sam znao koje ce prirode taj materijal biti. Sada, po obavljenom poslu,
misljenja sam da je najkorisnije da se knjiga podeli na tri dela: prvi deo nosi naziv Logor,
a drugi deo, sastavljen iz vec prikupljenih zapisa, nazvao bi se Put. Drugi deo bi
sadrzavao pisma, secanja i kazivanja ljudi koji su poznavali oca Arsenija. Sto se treceg
dela tice, materijala ima mnogo, a bice potrebno i mnogo rada da se sve to objedini.
Neka bi mi Bog pomogao u tome.
Sujeta bi bila reci: "Ja sam sakupljao", "ja sam pisao." Mnogo je ljudi prikupljalo,
zapisivalo i delilo sa mnom secanje na oca Arsenija. Za ovaj poduhvat zasluzno je na
desetine ljudi koji su poznavali i voleli oca Arsenija. Ja sam samo pokusao, kao i svi oni
koje je otac Arsenije podigao i usmerio na put vere, da mu se makar malo oduzim sto me
je izbavio od propasti i dao mi novi zivot.
Po citanju ove knjige, pomolite se za zdravlje i spasenje sluge Bozjeg Aleksandra.
To ce biti moja velika nagrada.
 Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

PRVI DEO

LOGOR

LOGOR "SPECIJALNOG REZIMA"

Mrak i surovi mraz su zaustavili sve. Sve, osim vetra. Vetar je vitlao oblake ledenog
snega koji bi se potom rasprsivali u kisu ledenih iglica. Svaki put kada bi nailazio na
prepreku, vetar bi razbacivao gomile snega, zatim bi sa zemlje podizao nove smetove, i
tako bez prestanka, dalje... nikuda.
Kadkad bi se na tren sve stisalo, a onda bi se odnekuda iz mraka najednom pojavio
ogroman krug svetlosti. U tom krugu nazirali bi se beskrajni nizovi baraka koje su se
sirile svuda unaokolo kao grad. U daljini su se ocrtavale strazarnice sa reflektorima i
vojnicima koji su cuvali logor. Kilometri i kilometri bodljikave zice cinili su nekoliko
zastitnih redova izmedju kojih je zloslutno bljestala svetlost reflektora. Policijski psi su
leno setali izmedju prvog i poslednjeg reda zice. Sa strazarnica su snopovi svetlosti klizili
po zemlji, sve dalje, polako, po snegu, a zatim se vracali natrag ka bodljikavoj zici.
Vojnici su sa strazarnice neprekidno motrili na prostor izmedju redova zice. Tisine
nije bilo ni u jednom trenutku. Vetar bi se ponovo podigao, zaklanjajuci snegom snopove
svetlosti, cime je jos vise dolazio do izrazaja mracni i sumorni izgled baraka.
Logor je spavao dubokim snom.
Najednom se zacu udaranje metala o metal, nalik na zvonjavu, prvo na kapijama
logora, a zatim, uz neprekidno odzvanjanje, i drugde. Reflektori ubrzase svoj klizeci hod,
kapije logora se otvorise i kamioni puni vojnika i logorskih nadzornika uvezose se unutra.
Vozila se brzo razmilese po celom logoru. Kod svake barake iz kamiona iskocise po
cetvorica, koji odmah stadose da proveravaju svaki delic gradjevine kako bi se uverili da
nije bilo pokusaja bekstva. Posto su utvrdili da nista nije pomereno niti poremeceno,
nadzornici otkljucase barake. Za vojnike na strazarnicama ovo je bio najosetljiviji deo
svakodnevne procedure. Svetla pocese da se pale svuda, a strazari poskidase puske sa
ramena. Policijski psi pocese nervozno da reze. U gulagu je zapocinjao novi radni dan.
Mrak se jedva malo podigao na pocetku ovog severnog zimskog jutra, a vetar je,
kao da ne haje sto svice dan, duvao i dalje nemilosrdno, iz sve snage. Blizu unutrasnjeg
kruga bezbednosne zone logora na nekoliko mesta se podizao plamen. Na tim mestima je
gorela vatra koja je bila neophodna radi lakseg otapanja snega i leda koji je prekrivao
zemlju, kako bi ljudi mogli da kopaju masovne grobnice. Bese to posao zatvorenika u
logoru.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

BARAKA

Kada su zatvorenici poceli da izlaze iz svojih baraka na prozivku, logor najednom

ozive. Ledeni vetar, mraz i mrak predstavljali su pravu agoniju za ljude koji se obrese
napolju. Stojeci u vrsti po barakama, zatvorenici dobise svoj dnevni obrok i podjose
pravo na rad.
Barake su sada bile prazne, no miris vlazne odece, ljudskog znoja, izmeta i
sredstava za dezinfekciju i dalje je ispunjavao prostoriju. Cinilo se kao da su vika
nadzornika, psovke koje razdiru dusu, ljudska patnja i okrutnost zlocinaca i dalje prisutni.
Ovaj osecaj sveopste potistenosti, medju golim klupama i redovima lezaja unekoliko je
razbijala toplota, jer je, odajuci utisak da tu ipak neko zivi, ublazavala prazninu.
Na -27 stepeni udari vetra su izazivali strah ne samo kod zatvorenika koji su posli
na rad, vec i kod onih koji su, ususkani u toplu odecu, motrili na njih.
Teskim korakom i sa sveprisutnim strahom zatvorenici su polazili na svoj
svakodnevni posao. Znali su da je taj posao namerno osmisljen tako da bi im bilo sto
teze, i da je gotovo nemoguce ispuniti normu koju je propisivala uprava logora. Sve je
ucinjeno kako bi se ovi ljudi polako, ali sigurno, poslali u smrt. U ovaj logor su slali
politicke zatvorenike, ali i obicne kriminalce koji su bili osudjeni na smrtnu kaznu. Retko
ko je odatle izlazio ziv.
Otac Arsenije, cije svetovno ime bese Pjotr Andrejevic Streljcov, vodio se kao "zek"
(zatvorenik) br. 18376. Dosao je u logor pre sest meseci i vec sada mu je bilo jasno da
nema nade da ce odatle ikada izaci.
Noc se postepeno pretvarala u mracnu zoru, a potom u kratak, sumoran dan.
Reflektori su i dalje osvetljavali logor. Otac Arsenije je neprekidno bio na duznosti: morao
je da cepa drva u blizini barake, a zatim da ih unosi unutra, da lozi peci i da odrzava
vatru u njima.
"Gospode Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me gresnog!" ponavljao je radeci. Drva
su bila vlazna i delimicno zamrznuta, pa ih je bilo tesko seci. Posto u logoru nije bila
dozvoljena upotreba sekire, cepao ih je tako sto bi u svako drvo, pomocu jedne teske
cepanice, ukucavao zasiljeni manji komad drveta. Naravno, napredovao je veoma sporo.
Od iscrpljenosti i gladi nije ni mogao da radi brze. Sve mu je bilo tesko i naporno. Pa
ipak, baraka je morala biti cista, uredna i pometena, a peci tople. Ako sve to ne bude na
vreme uradjeno, nadzornik ce ga poslati u celiju samicu, a zasigurno ce ga zatvorenici iz
njegove barake pretuci.
Politicki zatvorenici su cesto dobijali batine: nadzornici su ih na taj nacin kaznjavali,
dok su ih kriminalci tukli jer su u tom, za njih uobicajenom "poslu" uzivali, istresajuci iz
sebe sav svoj nakupljeni gnev i mrznju. Neko bi svakog dana bio pretucen. Za zlocince,
to je bila glavna zabava.
"Smiluj se na mene gresnog, pomozi mi. U Tebe polazem svu svoju nadu, Gospode,
i u Tebe, Majko Bozja. Ne ostavi me, podaj mi snage." Ovako se molio otac Arsenije,
posrcuci od umora, dok je prenosio naramke drva za ogrev.
Dodje vreme da se naloze peci koje se behu tokom noci ohladile, te iz njih vise nije
dopirao ni tracak toplote. Nije bilo lako loziti vatru sa vlaznim drvima, a ni grancice za
potpalu nisu bile suve. Prethodnog dana je otac Arsenije naisao na nekoliko suvih
grancica koje je sakrio u ugao sobe, blizu peci, misleci: "Sutra cu lakse moci da nalozim
vatru!" No sada, kada je posao po suvarke, vide da ih je neko polio vodom. Znao je, ako
zakasni da nalozi peci, da se barake nece zagrejati do povratka radnika. Otac Arsenije
pozuri napolje, ne bi li iza barake pronasao grancicu ili bilo sta suvo. Sve vreme se molio:
"Gospode Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me gresnog", a zatim bi dodao: "Neka bude
volja Tvoja!"
Gledao je svuda unaokolo, ali nista suvo nije mogao da pronadje. Kako sada da
nalozi vatru?
Dok je otac Arsenije trazio suvarke, prodje pored njega postariji osudjenik koji je
radio u susednoj baraci. Bese to kriminalac, neverovatno okrutan i mocan. Govorilo se da
se od njegovog imena strepelo jos u vreme pre revolucije. Pocinio je toliko krivicnih dela
da ih se ni sam nije mogao setiti. O pojedinostima njegovih zlocina nije se mnogo znalo,
no kada je predat sudu, sudiji je bilo poznato dovoljno podataka o njemu da ga je odmah
osudio na smrt streljanjem. Presuda mu je kasnije preinacena na izdrzavanje kazne u
logoru, sto je bilo jos gore od streljanja. U logoru je smrt dolazila sporo i bila veoma
bolna. Oni koji bi, kojim slucajem, preziveli logor, izlazili su iz njega ubogaljeni i
nesposobni. Znajuci za sve ovo, mnogi zlocinci su postajali veoma okrutni, a od te
njihove okrutnosti stradali su najvise politicki zatvorenici: kriminalci bi ih prebijali, cesto
na smrt.
Ovaj zlocinac bese "gazda" u svojoj baraci. Pribojavali su ga se cak i logorski
nadzornici. Na samo jedan njegov mig, dogodio bi se "nesrecni slucaj." Zvali su ga Sivi.
Bilo mu je sezdeset godina i bio je naizgled mirne spoljasnjosti. U pocetku bi se ljudima
obracao ljubazno, ponekad i saljivo. Zatim bi poceo uzasno da psuje i da udara
pesnicama.
Videvsi da otac Arsenije nesto trazi, Sivi povika: "Pope! Sta trazis?"
"Bio sam pripremio nesto suvih grancica za potpalu, a neko mi ih je ukvasio. Trazim
stogod suvo. Drva su vlazna - ne znam sta da radim."
"Tacno, pope, bez suvaraka si gotov", odgovori Sivi.
"Uskoro ce se vratiti, bice im hladno, tuci ce me..." rekao je, kao za sebe, otac
Arsenije.
"Dodji, pope, dacu ti suvaraka", rece Sivi i povede oca Arsenija do mesta gde se
nalazila citava gomila divnih, suvih grancica. Otac Arsenije najpre pomisli da Sivi zbija
salu sa njim; poznavao ga je suvise dobro i znao je da od njega ne moze ocekivati
nikakvu pomoc.
"Uzimaj, oce Arsenije, uzimaj sta ti treba", rece zlocinac.
Otac Arsenije brzo uze nekoliko grancica, sve vreme misleci: "Sada ce poceti da
vice za mnom da sam mu ukrao grancice." No tada najednom shvati da ga je Sivi oslovio
sa "oce Arsenije." On se pomoli i prekrsti u mislima i nastavi da skuplja grancice.
"Uzmi jos, oce Arsenije, uzmi jos!" rece Sivi. Potom se i on sagnu i stade da
pomaze ocu Arseniju, noseci grancice u baraku i slazuci ih kraj peci. Otac Arsenije mu se
pokloni i rece: "Bog te blagoslovio."
Sivi nista ne rece, vec izadje.
Otac Arsenije naslaga drva u pec i nalozi vatru. Drva pocese da pucketaju. Imao je
jos samo toliko vremena da naslaze jos drva na vatru, a onda je morao da pozuri da
pocisti baraku, obrise stolove, pomete podove i donese jos drva.
Vec se blizilo tri sata. Vatra se razgorela u pecima, baraka je bila zagrejana. Smrad
se sada jos vise osecao, ali zbog toplote, u baraci je vladala domaca i gotovo prisna
atmosfera. Dok je otac Arsenije radio, u baraku u nekoliko navrata udje nadzornik. Kao i
uvek, njegove reci su bile pune gneva i pretnje. Jednom prilikom, cak je udario oca
Arsenija komadom drveta po glavi.
Cepanje i nosenje drva, kao i sav ostali posao mnogo je iscrpeo oca Arsenija. Od
premora i slabosti imao je jaku glavobolju, otkucaji srca su mu bili neujednaceni, a
disanje otezano. Noge su jedva nosile umorno telo. "Ne ostavljaj me, Boze moj", jednako
je saputao, povijajuci se pod teretom drva.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

BOLESNICI

Toga jutra otac Arsenije nije bio sam u baraci: sa njim su ostala jos trojica
osudjenika. Dvojica behu ozbiljno bolesni, a treci, besposlicar po imenu Fedjka, bese sam
sebe namerno povredio lopatom. Lezao je na krevetu i dremao, a zatim bi se iznenada
prenuo iz dremeza, vicuci: "Nije dovoljno toplo! Ako ne budes radio svoj posao kako
treba, premlaticu te!" Zatim bi ponovo tonuo u san.
 Dvojica bolesnih nalazili su se u veoma teskom stanju. U logorsku bolnicu ih nisu
poslali jer je bila prepuna. Oko podneva u baraku navrati bolnicar. Posto je izdaleka
pogledao bolesnike, on dobaci ocu Arseniju: "Jos malo pa su i ovi otegli papke. Ovih dana
ih mnogo umire. Hladno je, pa zato!" Izgovorio je to bez imalo obzira sto su ga bolesnici
culi. A zasto bi i imao obzira? U ovakvom logoru nije ni predvidjeno da zatvorenici dugo
zive. Zatim se primace Fedjki, kome je bila povredjena ruka i koji u tom trenutku poce da
jeci, da pokaze kako se strahovito muci. "Sta se tu prenemazes!" povika bolnicar. "Sutra
ides na posao! Ako ne odes, ima da te posljemo u samicu, pa se tamo izlezavaj!"
Otac Arsenije bi s vremena na vreme prekidao svoj posao da bi obisao dvojicu
bolesnika, da bi im bar malo pomogao, rekao im pokoju rec i pomolio se za njih.
"Gospode Isuse Hriste! Pomozi, isceli ih, pokazi na njima divnu milost Tvoju! Daj im da
pozive dok ih ne oslobode odavde!" opet i opet bi saputao, namestajuci im tvrde lezaje i
pokrivajuci ih. Povremeno bi im davao vode ili lek koji je bolnicar pobacao po njihovim
krevetima. U logoru je jedini lek bio aspirin. Prepisivao se za svaku bolest.
Otac Arsenije dade slabijem od njih dvojice komad hleba, cetvrtinu sopstvenog
dnevnog obroka. Razmeksavsi hleb s vodom, davao je bolesnome da jede, no ovaj, cim
otvori oci i ugleda oca Arsenija, odgurnu mu ruku. Otac Arsenije tiho rece: "Jedi. Neka ti
Bog pomogne, jedi." Bolesnik proguta zalogaj i rece: "Sta hoces od mene s tim tvojim
Bogom? Cemu se nadas od mene? Nadas se da cu da umrem, pa da uzmes moje stvari,
je li? Nemam ja nista, ne moras da se trudis!" Otac Arsenije na to ne rece nista, samo ga
pazljivo pokri i pridje drugom bolesniku da mu pomogne da se okrene. Zatim nastavi da
cisti baraku.
Odluci da ovaj put ne sakrije suve grancice koje je prikupio zahvaljujuci Sivom, vec
ih nagomila pored peci. "Juce sam pokusao da ih sakrijem, i gle sta se dogodilo: neko ih
je pokvasio. A danas mi je Bog pomogao."
Peci su se vec bile uzarile i otac Arsenije se radovao sto ce radnici, po povratku s
posla, moci da se odmore u toploj prostoriji. Dok je tako razmisljao, udje nadzornik.
Imao je nesto vise od trideset godina i posto je uvek bio naizgled vedar i nasmejan,
osudjenici su ga prozvali Optimist, mada se prezivao Pupkov.
"Je li, pope, sta mislis ti? Zagrejao si ovu baraku kao da je sauna! Trosis ogrev na
narodne neprijatelje! Sad cu ti ja pokazati!" I on udari oca Arsenija posred lica i otide,
smeskajuci se i dalje. Brisuci krv sa lica Otac Arsenije nije prestajao da se moli: "Ne
ostavljaj me, ne okreci lice Svoje od mene gresnika. Smiluj se na mene."
Besposlicar Fedjka se uspravi na svojoj postelji i rece: "Svinja! Tresnuo te je iz sve
snage u sred gubice, bez razloga! Ni sam ne zna zasto!" Kroz sat vremena Optimist
ponovo udje i povika: "Ustaj! Inspekcija!" Fedjka skoci iz postelje, a otac Arsenije stade u
stavu mirno sa metlom u ruci.
"Koga jos ima ovde?" upita nadzornik, vicuci, iako je to isto pitanje postavio jos
jutros, te je vrlo dobro znao koga je bilo u sobi. "Dva bolesna, i jedan sto ce sutra na
posao!" nastavi, hodajuci izmedju redova kreveta. Ugleda onu dvojicu bolesnika i vide da
ne mogu da ustanu, no samo da bi pokazao svoju silu i moc, poce da urla na njih. Ipak,
nije im prilazio blizu. Ko zna, mozda su zarazni?
"Bolje bi ti bilo, pope, da pripazis, da vodis racuna da sve bude pod konac! Uskoro
ces na saslusanje - za sve ces odgovarati!" I otide, psujuci i huleci.
Dan se blizio kraju. Spustala se noc, uskoro ce se vratiti i ostali. Uvek su se vracali
smrznuti, zlovoljni, iscrpljeni i puni gneva; cim bi se dokopali svojih kreveta, popadali bi
po njima kao bez svesti. Sa ulaskom radnika u baraku useljavala se hladnoca, vlaga i
neka sveopsta uznemirenost.
Pola sata nakon dolaska, pustali su ih na veceru. Vreme obeda je za mnoge
zatvorenike predstavljalo pravo mucenje: zlocinci bi tada otimali hranu politickim
zatvorenicima, a oni koji bi pokusali da ih u tome sprece bili bi isprebijani. Slabiji i oni
koji nisu bili sposobni da se brane, cesto su ostajali bez vecere.
Politicki zatvorenici su bili brojniji od kriminalaca, no ubice i lopovi behu fizicki
nadmocniji. Svakoga dana je neko od zatvorenika ostajao bez svog ionako oskudnog
obroka. To je izazivalo strasne muke: umorni, izgladneli, drhteci od zime, oni su
razmisljali samo o hrani i sanjali punu trpezu.
Obroci koje su dobijali bili su zaista bedni. Porcije su bile male, cesto plesnive i iz
nekog razloga zaudarale su na kerozin. Sve je bilo smisljeno tako da ih polako, ali sigurno
ubija.
Otac Arsenije je cesto ostajao bez jela, no nikada se nije zalio. Kad bi mu neko oteo
obrok, odlazio bi u baraku, legao u krevet i molio bi se. U pocetku bi mu se vrtelo u glavi,
drhtao bi od hladnoce i umora, misao bi mu se mutila. Ipak, pocinjao bi da po secanju
cita jutarnje molitve, akatist Majci Bozjoj, svetom Nikolaju i svetom Arseniju, pominjao bi
imena svoje duhovne dece i svih upokojenih cija je imena znao napamet. Molio bi se tako
citavu noc, a ujutro bi osetio neku novu snagu, kao da je sit i naspavan.
Otac Arsenije je imao mnogo duhovne dece u logoru i van njega, i u dusi je plakao
za svakim od njih. Dok je bio u izgnanstvu i u obicnom logoru, mogao je da od njih prima
pisma, ali u ovom logoru smrti nikakve posiljke nisu bile dozvoljene. Njegova duhovna
deca su bila ubedjena da otac Arsenije nije vise medju zivima. Kada bi se raspitivali za
njega kod drzavnih organa, odgovor je uvek bio isti: "Ako je poslat u specijalni logor,
necete ga naci ni na jednom spisku."
Vec bese pao mrak. Kolone zatvorenika ulazile su u logorski prostor i slivale se u
barake. U baraku oca Arsenija ljudi su ulazili ljuti i umorni, ali cim su osetili toplotu, malo
su omeksali. Danas niko ne udari oca Arsenija, niti mu ote hleb.
Dvojica bolesnika dobise samo po pola porcije i otac Arsenije sakri malo ribe iz
svog tanjira ispod kosulje. Zagreja malo vode sa borovim iglicama u kojoj rastvori aspirin
i napoji ih. Ribu i hleb podeli na dva jednaka dela i dade im da jedu.
Kroz pet dana, dvojica bolesnika osecala su se malo bolje. Zivot im vise nije bio u
opasnosti, ali jos nisu mogli da stanu na noge. Nocu se otac Arsenije starao o njima, a
kada mu je vreme dopustalo, i danju. Nastavio je da odvaja deo svog obroka i da ih
njime hrani.
Otac Arsenije nije znao nista o ovoj dvojici bolesnih zatvorenika, osim da su
nedavno prebaceni u njihovu baraku iz drugog logora. Vec tada su bili veoma bolesni.
Negu oca Arsenija su prihvatali nerado, no ipak, da nije bilo njega, ne bi preziveli. O sebi
nisu nista govorili, a otac Arsenije ih nije nista pitao. Dolazio je u dodir sa mnogim
bolesnicima i svakoga je negovao. Kada su odlazili, retko bi o njima ista vise cuo.
Jedan od bolesnika mu rece svoje ime: Ivan Aleksandrovic Sazikov. Dok se bavio
oko njega, otac Arsenije se tiho molio. Sazikov to primeti i promrmlja. "Molis se, pope, je
li? Molis se da ti se oproste gresi, pa nam zato pomazes! Plasis se Boga! A zasto? Jesi li
Ga ikada video?"
Otac Arsenije sa blagim cudjenjem pogleda Sazikova: "Kako sam mogao da Ga ne
vidim? On je ovde medju nama, sa tobom i sa mnom."
"Sta pricas, pope? Bog u ovoj baraci?"
Otac Arsenije ga pogleda i tiho rece: "Da, vidim Njegovo prisustvo. Vidim i da ti je
dusa pocrnela od greha, ali u nju jos uvek moze da prodre svetlost. Svetlost ce ti doci,
Sazikove, svetlost i tvoj Svetitelj - zastitnik. Sveti Serafim Sarovski te nece napustiti."
Sazikovo lice se iskrivi, on zadrhta i, pun mrznje, zasista: "Ubicu te, pope! Ubicu
te! Nije mi jasno, kako znas tolike stvari? Mrzim te!"
Otac Arsenije se okrenu i ode od njega, ponavljajuci u sebi: "Smiluj se na mene,
gresnika!" Dok je obavljao svoje poslove ponavljao je u sebi akatist, svoje kelijsko
pravilo, molitve vecernje sluzbe, jutrenja, i sva ona molitvoslovlja koja svestenici
izgovaraju prilikom sluzbi.
Drugi od dvojice bolesnika se u logoru obreo iz veoma jednostavnog razloga:
morao je biti smenjen sa rukovodeceg polozaja, kako bi na njegovo mesto dosao drugi.
Njegova je prica bila slicna mnogim pricama iz logora: ucestvovao je u Oktobarskoj
revoluciji od 1917, licno je poznavao Lenjina, bio komandant brigade 1920, bio na
vaznom rukovodecem polozaju u tajnoj sluzbi, radio za NKVD, da bi na kraju bio poslat u
logor "specijalnog rezima" da umre.
 Neke su ubijali zbog par nesmotrenih reci, neke zbog ispovedanja vere, a bilo je i
takvih kao sto je bio ovaj bolesnik: komunista - idealista koji je nekome zasmetao i zato
je bio "sklonjen." Svima njima je bilo sudjeno da pre ili kasnije zavrse svoj zivot u logoru.
Jedan od takvih, smenjenih s vlasti, bio je i izvesni Aleksandar Pavlovic Avsenkov.
Otac Arsenije ga prepozna cim cu njegovo ime. To ime se cesto pojavljivalo u novinama
-bio je to sef tajne sluzbe koji je ocu Arseniju potpisao smrtnu presudu streljanjem zbog
krivicnog dela sprovodjenja antirevolucionarnih aktivnosti. Kasnije mu je kazna
preinacena u petnaest godina teskog fizickog rada u logoru. Otac Arsenije je dobro
zapamtio to ime.
Avsenkovu bese tada oko cetrdeset pet godina, ali na njegovom licu su se videli
duboki tragovi boravka u logoru. Glad, iscrpljujuci rad, fizicko zlostavljanje, sve je to
bledelo pred saznanjem da je pre samo nekoliko meseci on bio taj koji je druge slao na
ovo mesto, ubedjen da brani zemlju od "narodnih neprijatelja." Dolaskom u logor uvideo
je velicinu svoje zablude. Shvatio je da je u smrt poslao na desetine, na stotine hiljada
nevinih ljudi. Sa svog rukovodeceg mesta on bese izgubio svaki dodir sa istinom. Verovao
je izvestajima islednika i laskavim recima podredjenih; slusajuci bezumne naredbe ljudi
sa vlasti, izgubio je dodir sa zivotom i sa ljudima.
Mnogo je i stalno patio, ali da promeni ono sto je ucinio nije mogao. Razdiralo ga je
osecanje duhovne praznine i gubitka. Bio je tihe i blage naravi i sve sto je imao delio je
sa drugima. Nije se bojao ni logorskih vlasti, ni kriminalaca. Jedino se plasio sopstvenog
gneva, no nikada nije gubio glavu; pokusavao je da brani nevine i zbog toga je cesto
morao da provodi dane u celiji samici.
Avsenkov je bio privrzen ocu Arseniju: voleo ga je zbog njegove sirokogrudosti i
topline. Cesto bi mu govorio: "Ti imas dusu, bacuska. Imas dusu, vidim ja to, ali ja sam
komunista, a ti sluzis tvome Bogu, ti si svestenik. Razlicite su nam tacke gledista!
Teorijski gledano, trebao bih da sa tobom vodim ideolosku borbu."
Otac Arsenije bi se na to sam smejao i odgovarao: "E, moj prijatelju! Zasto bi se
borio? Vodio si ideolosku borbu citavog zivota, a kuda te je dovela tvoja ideologija?
Dovela te je u ovaj logor, koji samo sto te nije progutao! Sto se mene tice, ja sam imao
veru u Hrista i tamo, dok sam bio slobodan, a imam je i sada. Bog je svuda isti i svakome
pomaze. Verujem da ce pomoci i tebi!"
Jednom mu je otac Arsenije rekao: "Nas dvojica se poznajemo vec dugo. Bog nas
je jos davno spojio i uredio da se u ovom logoru ponovo susretnemo."
"Sta govoris? Zar se mi znamo od ranije?"
"O da, znamo se, Aleksandre Pavlovicu. Godine 1933, kada su komunisti pokusali
da iskorene veru u narodu, na stotine hiljada vernika je poslato u izgnanstvo, na stotine
crkava je zatvoreno. Tada sam prvi put, po tvom nalogu, poslat na robiju. A 1939. smo
se ponovo sreli. Ja sam tada upravo izdao neki naucni rad. Cim je izasao iz stampe,
uhapsen sam i doveden pred tebe. Osudio si me na streljanje. Ipak, hvala ti: ublazio si
mi kaznu i poslao me ponovo u logor. Od tada sam promenio nekoliko logora i sve vreme
sam ocekivao da te sretnem u jednom od njih. I evo, konacno te sretoh!
"Molim te, nemoj misliti da te osudjujem. Sve je ovo Bozja volja, a moj zivot je
samo kap vode u ogromnom okeanu. Naravno da ne mozes da me se setis. Medju
desetinama hiljada koji su prosli ispred tebe, kako da me se secas? Samo Bog zna sve.
Sudbina ljudska je u Njegovoj ruci.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

OBICNI "POP"
 Zivot i rad u logoru bio je neljudski, uzasan. Smrt se svakim danom primicala sve
blize. Svesni toga, mnogi zatvorenici su zeleli da izbegnu barem duhovnu smrt, pa su
vodili unutrasnju borbu za ocuvanje duha. Medju zatvorenicima se ponekad govorilo o
nauci, zivotu, religiji, ponekad su se odrzavala predavanja o umetnosti ili raznim naucnim
dostignucima, razgovaralo se o davno procitanim knjigama, recitovala se poezija, redjala
su se secanja o zivotu pre dolaska u logor.
Usred okrutnosti, nasilja, grubosti, gladi, umora i stalne svesti o neizbeznoj smrti,
uz stalno prisustvo najokorelijih kriminalaca, ovo je izgledalo uistinu neverovatno. Ljudi
su trazili jedni u drugima oslonac koji bi im zivot ucinio makar malo snosljivijim.
U zavisnosti od prirode najnovijeg talasa hapsenja, ljudi razlicitih profila su dolazili
u logor: inzenjeri, svestena lica, naucnici, umetnici, zemljoradnici, pisci, agronomi, lekari.
To je uslovljavalo spontano obrazovanje manjih grupa zatvorenika koji su imali slicna
interesovanja. Premda su svi bez razlike bili slomljeni i iscrpljeni, niko od njih nije zeleo
da zaboravi proslost, ni svoje predjasnje zanimanje. Medju grupama bi se ponekad
razvila zestoka i ostrascena prepirka, ljudi bi bili u stanju da vide samo svoje glediste i
raspravljali bi o tome, kao da im sam zivot od toga zavisi.
Otac Arsenije nije ucestvovao u ovim raspravama. Nije se priklanjao nijednoj grupi,
niti se trudio da zastupa bilo cije glediste. Kad god bi zapocela neka rasprava, on se
udaljavao i odlazio u krevet da se odmori i moli. Intelektualci su na oca Arsenija gledali s
visine. "Priglupi pop, prost, neobrazovan. Ima dobro srce, hoce svima da pomogne, ali
nema kulturu. Zato i veruje u Boga. Nema nista drugo sto bi ga ispunilo."
To bese misljenje vecine zatvorenika o ocu Arseniju.
****
Cesto bi se, posle prozivke i nakon sto bi se baraka nocu zakljucala, sastajala
grupica od desetak pisaca, istoricara umetnosti i slikara. Njihove rasprave su uvek bile
vatrene. Ovoga puta tema je bila drevna ruska umetnost i arhitektura. Jedan od ucesnika
diskusije, povisok covek koji je cak i u logoru zadrzao izvesnu prefinjenost pokreta i
gospodski stav, govorio je veoma ubedljivo na ovu temu. Ostali su ga slusali sa velikim
zanimanjem. Ovaj visoki i impozantni muskarac imao je iznenadjujuce znanje i bese
neverovatno samouveren: besedio je veoma ubedljivo. Otac Arsenije, iduci ka svojoj
postelji, prodje pored njega.
Govornik, koji je zapravo bio profesor istorije umetnosti, obrati se ocu Arseniju s
visine: "Recite nam, dragi oce: vi ste veoma pobozni i pripadate crkvenom kliru - mozda
biste bili ljubazni da nam kazete kako vi shvatate uticaj Pravoslavlja na rusku umetnost i
arhitekturu. Postoji li, uopste, takav uticaj, sta velite?" Dok je ovo govorio, na licu mu je
titrao samozadovoljni osmeh. Oko njega se razleze smeh. Nasmeja se cak i Avsenkov,
koji je sedeo u blizini.
Ocu Arseniju se ovo pitanje ucini besmislenim. Neki su ga gledali sazaljivo, dok su
drugi jedva cekali priliku da se nasmeju. Svi su smatrali da prost svestenik kao sto je
otac Arsenije nije u stanju da odgovori na ovakvo intelektualno pitanje. Buduci da je
izvesno da ne zna odgovor, pitanje je imalo za cilj da ga ponizi. Premda je bio samo u
prolazu, otac Arsenije zastade, saslusa pitanje, pogleda unaokolo u podsmesljiva lica i
rece: "Odgovoricu vam cim zavrsim posao", i ode.
"Nije on lud, gle kako je lukavo izbegao da se osramoti!" dobaci neko.
"Ruskom svesteniku je oduvek nedostajala kultura", rece drugi.
No, kroz deset minuta, otac Arsenije se vrati i, prekidajuci govornika, rece:
"Zavrsio sam sa poslom. Mozete li, molim vas, da ponovite pitanje?"
Profesor odmeri oca Arsenija pogledom kojim bi posmatrao studenta koji je pao na
ispitu i polako rece: "Pitanje, oce Arsenije, je veoma jednostavno, no ipak zanimljivo:
kako vi, kao pripadnik ruskog klira, vidite uticaj Pravoslavlja na staru rusku umetnost i
arhitekturu? Mozda ste culi za umetnicko blago Suzdalja, Rostova, Pereslavlja i manastira
Ferapontovo. Mozda ste imali prilike da vidite reprodukcije Vladimirske ikone Majke Bozje
i Rubljovljeve Svete Trojice. Molim vas, objasnite nam vezu koju vi ovde vidite."
 Svi prisutni su shvatili da je pitanje profesorsko i da nije trebalo da ga uputi
prostodusnom i dobrom bacuski. Videlo mu se po izrazu lica da on na to pitanje ne moze
da odgovori.
Otac Arsenije se ispravi, cak mu se i izgled donekle izmeni, pogleda profesora u oci
i rece: "Ima mnogo teorija o vezi Pravoslavlja i lepe umetnosti. O tome ste vi, profesore,
dosta pisali, kao sto su, uostalom i drugi. No, rekao bih da je vecina vasih teorija i iskaza
iskrivljena i netacna, srocena iskljucivo radi udovoljenja bilo citaocu, bilo cenzuri. Nacin
na koji ste upravo postavili ovo pitanje mnogo je blizi istini nego sto to prikazujete u
vasim knjigama u kojima obradjujete ovu temu.
"U vasim radovima vi tvrdite da je ruska umetnost izrasla iz cisto sekularne osnove
i skoro sasvim negirate uticaj Pravoslavlja. Pisete o tome da su samo ekonomski i
drustveni cinioci, a ne duhovna osnova ruskog naroda i blagotvorni uticaj Hriscanstva
delovali na razvoj ruske kulture od desetog do osamnaestog veka. U desetom veku, ruski
klir je otkrio i usvojio Vizantijsku kulturu, koju je potom preneo u Rusiju, te se moze reci
da je Vizantija imala uticaj na celu Rusiju onog vremena. Doneli su ruskom narodu
knjige, ikone, modele grckih crkava i zitija svetih. To je taj uticaj, ta osnova iz koje je
kasnije iznikla citava ruska kultura.
"Spomenuste Vladimirsku ikonu Majke Bozje. Nije li nam ova ikona, kao i mnoge
druge stare ikone, dosla iz Pravoslavne Vizantije? Nisu li te ikone kamen temeljac na
kojima pociva ruski ikonopis i slikarstvo?
"Svaka ruska ikona je neraskidivo povezana sa dusom ikonopisca, kao i sa dusom
vernika koji ikoni pristupa kao prema duhovnoj i simvolickoj predstavi Hrista, Njegove
Majke, ili Njegovih svetih. Za ruski narod, ikona nije idol, vec duhovni obraz onoga kome
se on dusom obraca u molitvi - radosnoj ili tuznoj. Kaze se da ruku ikonopisca vodi sam
angeo Bozji. To je razumljivo, jer ruski ikonopisac slika ikonu uz post i molitvu.
"Rus ikonopisac nikad ne potpisuje ikonu koju je oslikao, jer smatra da je nije
stvorila njegova ruka, vec dusa s blagoslovom Bozjim - a vi tu vidite samo socijalne i
ekonomske cinioce.
"Uporedite zapadnu "madonu" sa bilo kojoj starom ruskom ikonom Bogorodice. U
nasim ikonama se oseca duh vere, pecat Pravoslavlja; na zapadnim slikama vidi se samo
zena, svakako duhovna, ali puna obicne, zemaljske lepote. A pogledajte samo Bogorodicu
Vladimirsku: pogledajte joj oci i videcete nesravnjenu duhovnu snagu, veru u Bozju
milost i nadu u spasenje."
Otac Arsenije je govorio jasno i izrazajno. Dok je izgovarao ove reci, promenilo mu
se cak i drzanje. Govorio je o poznatim ikonama i objasnjavao svaki primer, otkrivajuci
pred svojim slusaocima duh starog ruskog ikonopisa. Zatim poce govoriti o ruskoj
arhitekturi i njenoj vezi sa Pravoslavljem, navodeci primere Suzdalja, Vladimira i
moskovskih crkava. Na kraju zavrsi ovim recima: "Gradeci crkve, Rusi su ucinili da i
kamen zapoje hvalu Bogu, da poucava ljude o Njemu, da Ga slavi."
Govorio je otac Arsenije skoro sat i po. Ljudi su ga slusali u potpunoj tisini. Sa lica
profesora nestade prikriveni podsmeh; sada vise nije delovao tako impozantno.
"Oprostite", rece. "Odakle vi sve ovo znate? Poznajete umetnost, arhitekturu, citali
ste cak i moje knjige! Gde ste studirali? Mislio sam da ste svestenik..."
"Covek je duzan da postuje i poznaje svoju otadzbinu", odgovorio je otac Arsenije.
"Jako je vazno da cak i "obicni popovi", kako ih vi nazivate, poznaju dusu ruske
umetnosti. Posto im je poverena briga o ljudskim dusama, duzni su da svojoj pastvi
prikazu istinu. Ovo je veoma potrebno narocito stoga sto ljudi poput vas, profesore,
lazima i teorijama iskrivljuju um ljudima i zatrpavaju ono sto je u coveku najsvetije i
najdragocenije. To iskrivljenje istine, naravno, potice iz razloga sopstvenog interesa, i
radi ulagivanja trenutnim politickim pravcima i nastojanjima."
Profesor se sada sasvim preobrazi i upita: "Ko ste vi? Kako se zovete?"
"U svetu sam se zvao Pjotr Andrejevic Streljcov, a sada sam jeromonah Arsenije,
zatvorenik, kao i vi, u "specijalnom" logoru.
Vidno zaprepascen, profesor zamuca: "Pjotre Andrejevicu, moje izvinjenje.
Oprostite mi. Nisam mogao da pretpostavim da razgovaram sa poznatim istoricarem
umetnosti, piscem tolikih knjiga i eseja, uciteljem mnogih, poznatim profesorom, a sada i
svestenikom, i da mu postavljam tako banalno pitanje... Vec nekoliko godina se ne zna
nista o vama. Niko ne zna gde ste, samo vase knjige i radovi i dalje govore umesto vas.
Kako je moguce da ste vi, cuveni strucnjak, odlucili da postanete svestenik?"
"Postao sam monah Arsenije zato sto vidim i osecam Bozje prisustvo u svakoj
stvari. Kada sam postao svestenik, shvatio sam da "obican pop" mora vrlo mnogo toga
da zna. I kad smo vec kod "popova", vi barem znate da su "obicni popovi" predstavljali
onu snagu koja je stvorila Rusiju cetrnaestog i petnaestog veka i koja je pomogla narodu
da se oslobodi Tatara. Nazalost, istina je i to da je u sesnaestom i sedamnaestom veku
moral ruskog svestenika pao i da je u tom periodu bilo tek nekoliko "svetionika" vere u
ruskoj crkvi. Do toga doba, medjutim, svestenstvo je bilo pokretacka snaga nase zemlje."
Rekavsi to, otac Arsenije se povuce. Oni koji su ga slusali, medju njima i Avsenkov,
i dalje su stajali, zadivljeni i zacudjeni. Neko rece: "Eto vam, prijatelji, eto naseg
"obicnog" popa. Razidjose se i odose na pocinak bez ijedne reci.
Avsenkov primeti da su od toga dana intelektualci u logoru drugacije gledali na oca
Arsenija. Ocigledno je bilo da je mnogima od njih postala jasnija veza izmedju Boga,
nauke i inteligencije. Avsenkov je bio ubedjeni komunista i skoro fanaticno je verovao u
marksisticku ideologiju. Prve godine u logoru drzao se po strani, a kasnije je poceo da
opsti i sa drugim zatvorenicima. Tada je uvideo da su njegovi stari poznanici - komunisti
vecinom prizeljkivali povratak starog nacina zivota, kada je sve bilo mnogo jednostavnije
i udobnije. Nisu imali vise nikakvu zelju da se bore protiv nepravednog Staljinovog
rezima. Avsenkovu se nisu dopadali ovakvi njihovi stavovi i on prestade da im se obraca.
Sada, kada je poceo da drugacije posmatra svoj zivot, shvatio je da je svoj idealizam
izgubio pre mnogo, mnogo godina, da je svoje ideje zamenio "formulama istine" koje je
poput papagaja ponavljao u svakoj prilici i izvrsavao data mu naredjenja. Izgubio je svaki
dodir sa covecanstvom - kontakte sa ljudima su mu zamenili kruzoci i novinski clanci.
Sada, kao jedan od osudjenika u logoru, Avsenkov prvi put posle mnogo godina
oseti pravi zivot umesto vestackog. Dopadao mu se otac Arsenije zbog svog neobicnog
ponasanja prema ljudima, zbog njegove spremnosti da svakome pomogne i istinske
dobrote. Umne sposobnosti oca Arsenija su ga sasvim razoruzale. U prvo vreme je
njegova bezgranicna vera u Boga i neprestana molitva odbijala Avsenkova, a u isti mah
ga i privlacila. Uz oca Arsenija se uvek osecao dobro. Sve teskoce, potistenost,
depresivna atmosfera u logoru, sve je to u prisustvu oca Arsenija postajalo snosljivo.
Zasto? Na to pitanje nije imao odgovor.
Ivan Aleksandrovic Sazikov, jedan od bolesnika koga je otac Arsenije negovao, bio
je, kako su kasnije saznali, poznati kriminalac. Imao je veliku vlast, bio je veoma
okrutan, dobro je poznavao drustvo zlocinaca u logoru i vrlo brzo ih je potcinio sebi. Svi
su mu se pokoravali. Njegova rec je bila zakon za sve, svi su ga se logorasi bojali, no on
nije voleo da se mesa u njihove unutrasnje stvari, vec se drzao po strani.
Citava tri meseca po ozdravljenju, Sazikov nije hteo da bude ni blizu oca Arsenija.
Pravio se, stavise, da ga i ne poznaje. Medjutim, dogodi se jednog dana te Sazikov
povredi nogu, sto ga je prikovalo za postelju nekoliko dana. Rana mu se zagnoji, posle
cega ubrzo nastupi gangrena. Postojala je bojazan da ce ostati bez noge. Zdravstveno
osoblje ga nije prisiljavalo da ide na rad, no njegovo se stanje nije popravljalo. I opet ga
je otac Arsenije hranio i negovao, te Sazikov ozdravi.
Posle ovoga je Sazikov hteo da se oduzi ocu Arseniju: pokusavao je da mu da
novac, no otac Arsenije mu sa osmehom rece: "Ne radim ja ovo zbog novca, vec zbog
tebe i radi tebe, zbog onoga sto jesi."
Sazikovu se tada otkravise osecanja prema ocu Arseniju i on mu jednom isprica
celu svoju zivotnu pricu. Tom prilikom mu rece i ovo: "Uopsteno govoreci, ja ne verujem
ljudima. Svestenicima - jos manje. Ali vama, Pjotre Andrejevicu, vama verujem. Znam da
me necete prevariti. Vi zivite u Bogu i za Boga, i sve sto cinite, ne cinite radi sebe nego
radi drugih. Takva je bila i moja majka."
Ovu pricu su ispricali Avsenkov i Sazikov. Tacnost price je potvrdio i jedan broj
bivsih zatvorenika koji su se zatekli u logoru u to vreme.
 Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

PRESTANITE!

Napolju je besnelo uzasno nevreme. Mnogi su vec poumirali od mraza i hladnoce, a

na njihovo mesto su stalno dovodili nove. To su bili teski dani, no najgore su prolazili
politicki zatvorenici. Dogodilo se da su kriminalci dva dana za redom otimali hranu od
politickih zatvorenika. Te noci, nakon prozivke, posto je baraka zakljucana, nastade
strasna tuca oko hrane izmedju te dve strane.
Na celo "politicara" stao je Avsenkov, a kriminalce je predvodio Ivan Smedji, okoreli
zlocinac, neradnik i visestruki ubica. Nekoliko puta je pocinio ubistvo i u logoru. Voleo je
igre kartama u kojima je gubitnik placao zivotom.
Te veceri je tuca, dakle, nastala oko sledovanja hrane koje su kriminalci otimali kao
od sale od drugih zatvorenika, dobacujuci usput da im je sluzenje tudjim stvarima preslo
u naviku. Uprava logora i nadzornici bili su, iz razloga sopstvene bezbednosti, uvek na
njihovoj strani.
U pocetku su radile pesnice, zatim su poceli da se tuku drvima za lozenje, dok
odjednom u rukama nekih od kriminalaca nisu sevnuli nozevi. Posedovanje bilo kakvih
bodeza je, naravno, bilo zabranjeno. Zatvorenici su redovno bili podvrgavani pretresu, no
straza i nadzornici kao da nisu primecivali te nozeve.
Prvo su ranili jednog mladog vojnika. Nekoliko "politicara" zavrsise sa razbijenim
glavama. Kriminalci su umeli da se drze zajedno, dok je ovim drugima bilo preostalo
jedino da vicu - od straha nisu smeli da priskoce u pomoc svojima. Kriminalci su bili
mnogo jaci i okrutniji. Po podu poce da se razliva krv.
Otac Arsenije pritrca Sazikovu i stade da ga preklinje: "Pomozite! Molim vas,
pomozite, Ivane Aleksandrovicu! Izbodose ljude nozevima! Krv lije na sve strane! Molim
vas, u ime Boga, recite im da prestanu! Vas ce poslusati..." Sazikov se na to samo gorko
nasmeja i rece: "Naravno, poslusace me, ali zasto vi i vas Bog ne ucinite nesto? Evo,
Smedji je vec ubio dvojicu, a Avsenkov je jedva ziv. Vas Bog kao da ni ne primecuje sta
se ovde desava!"
Otac Arsenije pogleda oko sebe. Vide ljude oblivene krvlju, zacu krike, psovke,
jauke i dusa mu se ispuni neizrecivim bolom.
On pridje i zakoraci tamo gde je tuca bila najzesca i snaznim, razgovetnim glasom
rece: "U ime Boga, naredjujem vam: prestanite!" Zatim ih sve oseni znakom Krsta i
prosaputa: "A sada, brzo pomozite ranjenima" i stade kraj svog kreveta. Stajao je tamo,
kao da je u nekom drugom svetu, kao da je obasjan nekom cudnom svetloscu, pogruzen
u molitvu. Nije cuo kada su mrtve odneli do vrata, niti kada su pokusavali da ukazu
pomoc ranjenicima. Sva njegova paznja bila je usredsredjena na molitvu.
U baraci je sada vladala potpuna tisina. Culo se samo kako ljudi polako odlaze na
pocinak, kao i jecanje jednog od ranjenih. Sazikov tada pridje ocu Arseniju i rece mu:
"Oprostite mi, oce Arsenije. Sumnjao sam u vaseg Boga. Sada vidim da On postoji.
Osecam strah... Velika je moc data onima koji veruju. Oprostite mi sto sam vam se
smejao."
Kroz dva dana, ocu Arseniju pridje i Avsenkov. "Hvala vam! Spasli ste mi zivot.
Posmatrajuci vas i ja pocinjem da shvatam da Bog postoji."
Zivot je nastavio svojim tokom. Zatvorenici su pristizali, tesko radili, umirali i na
kraju bili sahranjivani u promrzlu zemlju. Na njihovo mesto su dolazili drugi i tako se krug
ponavljao.
Od onog dana niko u baraci vise nije otimao hranu, to je postalo novo nepisano
pravilo u logoru. Ako bi neko od kriminalaca slucajno i zaboravio na ovo novo pravilo,
drugi kriminalci bi ga veoma brzo podsetili.
 Otac Arsenije je i dalje veoma tesko radio, ali nikada nije klonuo duhom. U baraku
u kojoj je on ziveo doveli su u to vreme mnostvo ljudi najrazlicitijeg porekla, sa ciljem da
svi sto pre poumiru. To je izazvalo ostre sukobe izmedju raznih grupa, a otac Arsenije bi
se uvek nasao da svakoga utesi, da svakome pomogne. Toplim i blagim recima umeo je
da ublazi bol i patnju. Medju novim zatvorenicima je bilo komunista, vernika, kriminalaca
i jos mnogih drugih vrsta ljudi, ali otac Arsenije bi za svakog pojedinacno pronalazio
prave reci. Njegove su reci prodirale duboko u dusu coveka i hrabrile ga da nastavi da
zivi, davale nadu za buducnost, a cesto mu pomagale da postane bolji.
Na neki cudan nacin, Avsenkov i Sazikov su postali prijatelji. Sta ima zajednicko
jedan komunista - idealista sa jednim kriminalcem? To da ga na nevidljiv nacin sa njim
spaja otac Arsenije.
Ovu pricu su ispricali Avsenkov, Sazikov i jos trojica bivsih zatvorenika.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

KOD MAJORA

Nadzornik poce cesto i bez najave da upada u baraku i da proziva oca Arsenija za
svaku sitnicu dok je ovaj obavljao svoje redovne poslove. Jednog dana, u nastupu
nesvakidasnjeg gneva, on udari oca Arsenija posred lica i mucki ga opsova. Te veceri je
otac Arsenije dobio poziv da se pojavi pred upravnikom logora.
U logoru je dobro poznato da nocni poziv ne sluti na dobro. Govorilo se da je neki
novi major dosao na mesto upravitelja logora. Poziv u takozvani "sektor za specijalna
pitanja" je obicno znacio ispitivanje i pokusaj islednika da po svaku cenu od optuzenog
iznudi nekakvo priznanje, ili ubedjivanje zatvorenika da postane "tajni saradnik uprave",
drugim recima, spijun. Ako bi zatvorenik odbio takvu vrstu saradnje, usledilo bi bezdusno
batinanje. Naravno, prebijanje zatvorenika je bilo uobicajeno i za vreme ispitivanja.
Batine se jedino nisu dobijale kada bi nekoga pozvali u upravu da mu saopste da mu je
produzena kazna. Svi su strahovali od "specijalnog sektora." Tamo je radilo oko 25 ljudi
koji su vecinom bili podlozni uticaju alkohola. Oni su bili zaduzeni za isledjivanje, a umeli
su i da tuku. Uzrecica im je svima bila: "Propevaces!"
Otac Arsenije je najpre usao u kancelariju nekog mladog narednika, koji je odmah
poceo sa uobicajenim pitanjima: ime, ocevo ime, prezime, razlog izdrzavanja kazne.
Zatim je usledila optuzba: "Priznaj da si sirio propagandu u logoru!"
Otac Arsenije odgovori na sva pitanja u vezi imena, a potom zacuta. Poce da se
moli u sebi. Narednik je psovao, udarao pesnicom o sto i pretio. Najzad ustade i rece:
"Kod majora ces propevati!" Izadje iz sobe i vrati se posle deset minuta. Povede oca
Arsenija majoru, upravniku logora. Otac Arsenije je znao da se to nece zavrsiti na dobro.
Kada su usli u kancelariju upravnika logora, major stade da prelistava dosije oca
Arsenija. "Ostavi nas nasamo", rece naredniku i ovaj izadje. Major ustade, proveri vrata,
zatim ponovo sede za svoj sto i poce da cita dosije. Otac Arsenije je za to vreme stajao i
molio se: "Gospode, smiluj se meni gresnome."
Kada je zavrsio citanje dosijea, major se obrati ocu Arseniju sasvim normalnim i
ljubaznim tonom: "Sedite, Pjotre Andrejevicu. Licno sam vas pozvao da dodjete ovamo."
Otac Arsenije sede i pomisli: "Pocinje..." Nije prestajao da se moli u sebi: "Gospode,
smiluj mi se. Svu nadu sada polazem u Tebe."
Major jos jednom proveri fotografiju u dosijeu, zatim otkopca dzep na kosulji, izvadi
parce papira i pruzajuci ga ocu Arseniju rece: "Ovo je za vas. Poslala vam je Vera
Danilovna. Ona je dobro, zdravlje je dobro sluzi. Procitajte pismo!"
Dragi oce Arsenije,
 Bezgranicna je Bozja milost. Bog vas je sacuvao u zivotu. I mnoge je od nas
sacuvao. Ne plasite se, samo verujte! Molite se i dalje za nas gresne. Vera
Otac Arsenije je bio zapanjen. Vera Danilovna je bila njegova duhovna kcerka, od
sve njegove duhovne dece njemu najbliza i najprivrzenija. Rukopis je, bez sumnje bio
njen. Niko drugi nije mogao da napise to pisamce: jos odavno su se dogovorili da, ako
ikada budu imali prilike da pisu jedan drugom, u znak raspoznavanja pogresno napisu rec
"molite se."
"Gospode, blagodarim Ti sto si dopustio da saznam nesto o svojoj deci, blagodarim
Ti na Tvojoj velikoj milosti!" molio se, dok je pokusavao da sabere misli.
Major uze papiric iz ruke oca Arsenija i baci ga u vatru. Obojica su cutali neko
vreme. Otac Arsenije je bio duboko dirnut. Nije mogao da razume sta se to dogadja.
Major je cutao jer je osetio zbunjenost i potresenost oca Arsenija. Posmatrao ga je: pred
njim je sedeo starac sa retkom bradom, obrijane glave, obucen u staru, na mnogim
mestima zakrpljenu platnenu kosulju i poderane pantalone.
Major je, iz procitanog dosijea, shvatio da je otac Arsenije svrstan u "ozbiljne"
slucajeve: jedan clan njegove porodice je bio poznati naucnik, a sam Pjotr Andrejevic
Streljcov je diplomirao na moskovskom univerzitetu i procuo se po zemlji i inostranstvu
kao sjajan istoricar umetnosti. Bio je pisac poznatih studija o staroj ruskoj umetnosti i
arhitekturi, a kasnije se zamonasio. Oko sebe je okupljao veliku grupu vernika koja se,
mimo ocekivanja vlasti, nije razisla cak ni nakon njegovog hapsenja. Isti starac koji je
sada sedeo pred njim umeo je, nekada kada je ziveo na slobodi, da sjedini duboku veru u
Boga i naucnicki um. Njegove knjige su govorile o lepotama zavicaja i ucile citaoca da voli
svoju zemlju. Medjutim, sada je, ocigledno, sve to u njemu umrlo: bio je pregazen,
slomljen. Smrt mu je bila blizu. Major je samo na molbu svoje zene, koju je bezuslovno
voleo i cije je savete slusao, kao i na molbu Vere Danilovne koja je nekada mnogo
pomogla njegovoj zeni i kcerki, pristao da se izlozi velikoj opasnosti i uruci pismo
zatvoreniku.
Vera Danilovna je bila lekar. Svojom strucnoscu i pozrtvovanjem spasla je zivot
nekolicini ljudi koji su bili bliski majoru. Ovo sto je major upravo uradio bilo je veoma
opasno u ovom "specijalnom" logoru u kome svi samo vrebaju priliku da nekoga prijave,
ne bi li na taj nacin dosli do unapredjenja. No, postojao je jos jedan razlog zbog koga je
major zeleo da se susretne sa ocem Arsenijem.
Otac Arsenije se molio sa tolikim usrdjem da je izgledao potpuno odvojen od sveta.
Ipak, on pogleda majora i rece mu: "Hvala vam sto ste mi doneli pismo. Blagodarim vam
u ime Gospoda."
Gledajuci oca Arsenija, major postade svestan da se sada pred njim vise ne nalazi
umorni starac, vec covek krepkog duha koga ni mnoge godine po logorima nisu uspele da
slomiju; naprotiv, samo su ucvrstile snagu njegovog duha. U tom trenutku, iz ociju oca
Arsenija isijavala je svetlost i snaga kakvu major do tada nikada nije video. Iz njegovih
ociju izlivala se bezgranicna blagost i duboko poznavanje ljudske duse.
Major oseti da je otac Arsenije mogao snagom duha da postigne sve sto je hteo.
Njegove oci su ponirale u najdublja i najskrivenija mesta ljudske duse i bile u stanju da
vide covekove misli. Major je znao da ga covek ovakvog duha nece upitati kako se usudio
on, koji je tek odnedavno na rukovodecem polozaju u logoru, da mu preda pismo.
Tada major primeti da otac Arsenije netremice gleda u nesto iza njega. Najednom,
otac Arsenije ustade, prekrsti se nekoliko puta i kao da se nekome pokloni. Sada je usao
i major, jer tog trenutka pred njim vise nije stajao starac sa zakrpljenom kosuljom i
poderanim pantalonama, vec svestenik u svestenim odezdama koji je vrsio sveto
bogosluzenje.
Major slegnu ramenima pred ovim nesvakidasnjim dogadjajem. Odjednom se seti
davno zaboravljene slike: seti se kako ga je majka, dok je bio mali, vodila o velikim
praznicima u drvenu seosku crkvicu. Najednom ga obuze osecanje topline i blagosti.
Otac Arsenije sede i major ponovo vide pred sobom umornog starca. Ipak, iz
njegovih ociju se izlivala svetlost.
 "Pjotre Andrejevicu! Nedavno sam postavljen za upravnika logora. Jos dok sam bio
u Moskvi, razgovarao sam sa Verom Danilovnom i uzeo na sebe da vam prenesem poruku
od nje. Htedoh jos da vas zamolim da pomognete coveku koji zivi u istoj baraci sa
vama..." Major zastade, trazeci reci.
"Razumem vas! Naravno, rado cu pomoci Aleksandru Pavlovicu Avsenkovu. Prenecu
mu sve sto mi budete rekli. Znam da vam nije lako na novom polozaju, Sergeje
Petrovicu, niste jos imali vremena ni da se naviknete. Tesko je, vrlo je tesko naviknuti se
na ovakav nacin zivota. Toliko uzasnih stvari se ovde desava! No, budite blagi koliko god
mozete i time cete mnogo pomoci zatvorenicima."
"Da, tesko je. Svuda je sada tesko, zato sam i dospeo ovde. Srce me boli kada
vidim sta se oko nas desava. Ljudi sumnjicavo motre jedni na druge, drug druga
prijavljuje bez razloga, izdaju se tajna naredjenja koja su u suprotnosti sa javnim...Cinim
sve sto mogu, ali to je premalo. Stid me je da priznam, ali bojim se za sebe.
"Nadzornik Pupkov mi stalno salje izvestaje o vama; ocigledno je da vas ne voli.
Uskoro ce na njegovo mesto biti postavljen neko drugi, neko malo popustljiviji. Znam
koliko vam je tesko, Pjotre Andrejevicu, i kao sto rekoh, ne mogu vam mnogo pomoci, ali
pokusacu koliko god mogu da vam bar malo olaksam zivot. Od sada cu vam urucivati
pozive preko Markova, narednika koji vas je primio i doveo meni. Markov je tezak covek,
sumnjicav. Zbog toga cu mu dati nalog da na vas obrati posebnu paznju, i nakon
ispitivanja da vas uvek dovede meni. Ne brinite, njegova zapazanja nece biti uneta u vas
dosije.
"Aleksandar Pavlovic me poznaje kao generala Abrosimova. Recite mu da mi je
oduzet cin generala i da sam sada samo major. Mnogi se secaju Aleksandra Pavlovica
Avsenkova, ali tesko da mu iko sada moze pomoci. Molbe za njegovo oslobodjenje su
stigle cak i do Staljina, no jedini je odgovor bio: "Neka odsedi jos neko vreme u logoru."
Za to vreme, covek koji se domogao Avsenkovog polozaja sada pokusava da ga se
zauvek otarasi kako bi osigurao svoje mesto. Aleksandar Pavlovic mnogo zna, pravi je
idealista, iskren je. Na takve ljude vlasti ne gledaju blagonaklono. Vlastima bi islo u racun
da se on strelja, samo sto Staljin jos nije naredio njegovu likvidaciju. Zato Staljinovi
podanici zele da ga "nezvanicno" likvidiraju, preko kriminalaca u logoru. Govori se da je
Ivanu Smedjem dojavljeno da ga nekako ukloni.
"Molim vas, predajte Aleksandru Pavlovicu ovo pisamce sa porukom od njegove
zene. To ce ga okuraziti, dati mu snage da istraje. Recite mu da se posebno cuva
Savuskina iz vase barake - taj smislja lazne optuzbe protiv njega.
"A sada, molim vas, potpisite izvestaj o nasem razgovoru. Izvestaj cu sastaviti
prilikom sledeceg susreta."
Otac Arsenije se potpisa na praznom listu hartije i rece: "Cinite ono sto morate."
Major ustade, pridje ocu Arseniju i rece: "Pomenite me, molim vas..."
Pun utisaka i osecanja, hvaleci Boga u sebi, otac Arsenije se vrati u svoju baraku i,
umoran od svega sto je doziveo, leze odmah u postelju.
Svi zatvorenici u njegovoj baraci odahnuse kada su ga videli. Nisu se nadali da ce
se otac Arsenije vratiti iz sektora za "specijalna pitanja." A on se na svojoj postelji molio
Bogu i u sebi pojao psalme, blagodareci Gospodu i govoreci: "Neka su hvaljena dela
Tvoja, Gospode! Blagodarim Ti sto si mi pokazao divnu milost Tvoju. Ne ostavi me, i dalje
mi budi milostiv, moj Boze."
U logoru postoji jedno nepisano pravilo: kada se neko vrati sa "informativnog
razgovora", niko mu ne prilazi i niko ga nista ne pita; ako je raspolozen, on ce sam reci
ono sto bude hteo o svom ispitivanju. Ako ga neki drugi zatvorenik nesto pita o
isledjivanju, to je moglo da se protumaci kao da se doticni plasi da nije i njegovo ime
mozda spomenuto prilikom ispitivanja. Te noci, otac Arsenije nije zaspao; sav je bio
obuzet radoscu zbog obilne milosti koju je Bog toga dana izlio na njega. Celu ga je noc
slavio. Molio se i presvetoj Bozjoj Majci. Sledeceg jutra je ustao i sa lakocom zapoceo
svoj svakodnevni posao.
Toga jutra, banu Pupkov u baraku, osvrnu se oko sebe i rece: "Sta je, pope, jos si
tu? Ne brini, dokrajcice te oni, i to uskoro!" I ode, smejuci se.
 Kada su se zatvorenici te veceri vratili sa rada, otac Arsenije pridje Avsenkovu i
rece mu: "Necu stici da na vreme isecem ove panjeve. Ne mogu sam. Hocete li da mi
pomognete?"
Do prozivke je ostalo jos sat vremena. Reflektori su vec poceli da klize po logoru.
Poce vec da se smrkava. Otac Arsenije rece Avsenkovu: "Zajedno sa sledecim panjem
dodacu vam jednu cedulju. Procitajte je, a zatim je progutajte. Sve cu vam objasniti
kasnije."
Avsenkov se zaprepasti: "Kakvu cedulju?"
Otac Arsenije mu krisom, zajedno sa panjem, dodade cedulju koju mu je dao
major. Avsenkov je zgrabi i stade da udara po panju velikim komadom drveta. Zatim se
sagnu, kao da hoce da pogleda panj izbliza i pri slaboj svetlosti zimskog sumraka poce da
cita pisamce. Procitao ga je dva puta. Iz ociju mu grunuse suze. Otac Arsenije tiho rece:
"A sada, brzo progutajte ceduljicu i pokusajte da se savladate."
Nastavili su da rade, i otac Arsenije uspe da mu prenese ceo razgovor sa majorom
Abrosimovim, o tome kako njemu, Avsenkovu, prijatelji zele da pomognu, ali da je to
gotovo nemoguce i o opasnosti koja mu preti od kriminalaca.
"Pjotre Andrejevicu, oce Arsenije!" rece Avsenkov uzbudjeno. "Do sada nisam
verovao u Boga, ali sada pocinjem da verujem. Dobio sam pismo od moje Kace! Pise mi o
jednom veoma dragom prijatelju koji ima polozaj na vlasti. Hoce da mi pomogne, mada
je svestan, ako neko sazna za to, da je propao. Cak i u logoru ima dobrih i blagocestivih
ljudi - nisu svi zaglibljeni u blato. Kaca kaze da se moli Bogu za mene. Mora biti da Bog
slusa njene molitve, jer evo, pomaze mi preko vas! Vi ste tu, grejete mi srce, ne
ostavljate me samog sa mojim sumornim i strasnim mislima. Pomazete i drugima: gle,
sta ste napravili od okrutnog zlocinca kakav je bio Sazikov, koji nam je svima uterivao
strah u kosti: sada je pitom, kao jagnje! Slusa vas i veruje vam. Vi to mozda i ne
primecujete, ali ja vidim. I sada zaista verujem: to Bog cini preko vas. Ne znam da li ce
ikada od mene postati pravi Hriscanin, ali sada znam: Bog postoji."
Cim su uneli drva u baraku, pritrca Sazikov da im pomogne. Otac Arsenije i njemu
isprica o svom susretu sa majorom i o tome kako u Moskvi postoji plan da se Avsenkov
likvidira preko logorskih kriminalaca.
Otac Arsenije je Sazikova zvao krstenim imenom Serafim. Nije ni malo strepeo da
bi Sazikov mogao prijaviti njihov razgovor. Sazikov se zaista mnogo, mnogo promenio.
"Kako je sve to neobicno", rece Sazikov. "Dobro, pomoci cemo. Zastiticemo
Aleksandra Pavlovica. Dobar je to covek, vredan. Ne brinite se, zastiticemo ga. Imamo mi
nacina za to izmedju sebe."
Ovu pricu su ispricali Avsenkov, Sazikov i Abrosimov, a deo je preuzet iz zapisa
samog oca Arsenija.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

ZIVOT TECE DALjE

Zime prodje, nastupi prolece. U tom periodu su mnogi zatvorenici oboleli, a mnogo
ih je umrlo. Logorska bolnica je bila prepuna, te su bolesni morali da ostanu u barakama.
Otac Arsenije se osecao veoma slabo, premda je i dalje obavljao svoje duznosti. Posle
mraza i studeni nastupila je nesnosna vlaga. U barakama je moralo da se lozi kao i zimi,
kako se na zidovima i odeci ne bi pojavila memla.
Mada je bio potpuno iscrpljen i jedva sposoban da se drzi na nogama, otac Arsenije
je i dalje pomagao kome god je mogao. To je uvek cinio sa neocekivanom toplinom koja
je svakoga duboko dirnula. Nikada nije cekao da ga neko zamoli za pomoc, vec bi sam
prilazio coveku, kao da je znao kome je pomoc najpotrebnija. Potom bi se tiho udaljavao,
ne ocekujuci zahvalnost.
Kao sto je obecao, major je smenio Pupkova i na njegovo mesto postavio novog
nadzornika. Novi nadzornik nije mnogo govorio. Bio je strog, ali pravican, zbog cega ga
zatvorenici ubrzo prozvase "Pravedni." Strogo je zahtevao da se postuju pravila, narocito
higijenska, no nikoga nije udario i sasvim je retko psovao.
Prodje i kratko, sparno leto sa nesnosnim najezdama komaraca koji su po logoru
sirili zarazu. Mada u tom periodu nije bilo potrebno loziti peci, oca Arsenija, zbog starosti,
nisu poslali napolje da kopa grobove. Umesto toga, cistio je baraku, okolne staze i
nuznike.
Dva puta je pozivan u "sektor za specijalna pitanja." Prvi put ga je ispitivao samo
narednik Markov i tada se nije video sa majorom. Sa njim se susreo kada su ga drugi put
pozvali u sektor. Major je delovao zabrinuto. Rekao je ocu Arseniju: "Teska su vremena.
Pravila su sve strozija, svako sumnja na svakoga. Moj polozaj je veoma uticajan, svi
strahuju od mene, ali ne mogu mnogo da pomognem. Nemam poverenja u ljude koji
rade sa mnom. Ne znam kada cu moci ponovo da vas vidim. Aleksandar Pavlovic i vi ste
mi stalno na pameti. Dajte mu ovu cedulju, recite mu da ga se u Moskvi secaju... A sada,
potpisite, molim vas, izvestaj o nasem razgovoru. Sastavio sam ga pre nego sto ste
dosli."
Otac Arsenije je predao poruku Avsenkovu, sto ga je veoma oraspolozilo.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

"GDE SU DVOJE ILI TROJE SABRANI U IME MOJE..."

Jedne zime u baraku oca Arsenija dodje jedan mladic, student, po imenu Aleksej.
Imao je 23 godine i bio osudjen na dvadeset godina teske robije u logoru "specijalnog"
rezima. Logorski zivot mu nije bio sasvim nepoznat, jer je u ovaj logor dosao iz
zloglasnog moskovskog zatvora "Butirok." No, buduci veoma mlad, nije znao sta ga ceka.
Cim je dosao u logor, susreo se sa kriminalcima.
S obzirom da je u zatvoru u Moskvi proveo samo nekoliko meseci, odeca ovog
mladica je bila jos uvek dosta pristojna i naravno, odmah je privukla paznju kriminalaca,
koji smesta odlucise da se dokopaju njegovog odela. Ivan Smedji predlozi partiju karata
u kojoj gubitnik skida sve sa sebe. Svi su odmah znali da ce Aleksej uskoro ostati bez
odece, ali niko nije mogao nista da ucini da to spreci; cak se ni Sazikov nije usudio da se
mesa. Spreciti ovakvo kockanje ili osujetiti ovakvu nameru kriminalaca znacilo je sigurnu
smrt, sto se u logoru veoma dobro znalo.
Ivan Smedji, naravno, dobi partiju i sa njome, svu Aleksejevu odecu. "Skidaj sve sa
sebe, prijatelju," rece.
Tada stvari krenuse naopako. Aleksej, koji je sve to bio shvatio kao salu, odbi da
skine sa sebe odecu. Smedji tada zapoce predstavu: najpre mu se obrati toboz ljubazno,
a zatim nasrnu na njega pesnicama. Aleksej zamahnu u samoodbrani, sto samo jos vise
razjari Smedjega. Svima je bilo jasno da Alekseju nema spasa, da ce ga Smedji ubiti. Svi
su skamenjeno stajali i posmatrali kako Smedji na smrt prebija mladica. Aleksej je bio
sav obliven krvlju, krv mu je potekla i iz usta. Vec je posrtao. Neki kriminalci su ga
izazivali, toboz navijajuci za njega i bodreci ga.
Otac Arsenije nije video pocetak borbe, jer je na suprotnom kraju barake slagao
drva. Najednom vide da Smedji tuce Alekseja koji vise nije imao snage da se brani, vec
je samo pokrio lice rukama, jer ga je Smedji bez milosti udarao pesnicama. Otac Arsenije
mirno odlozi drva, brzo im pridje i, na opste zaprepascenje, zgrabi Smedjega za misicu.
Lice Smedjega se izoblici od besa: pop se umesao u tucu - mora umreti. Smedji je
odavno bio ispunjen mrznjom prema ocu Arseniju, no ranije nije smeo da mu pridje, jer
se bojao ostalih kriminalaca. Sada je, medjutim, imao valjan razlog da ga ubije.
On ostavi na trenutak Alekseja i zasista: "U redu pope. Ovo je kraj - i za tebe, i za
njega. Prvo mali, pa onda ti." U ruci mu sevnu noz i on se baci na Alekseja.
Niko nije mogao da objasni sta se tada dogodilo. Slabasni i krotki otac Arsenije
najednom zamahnu i udari Smedjega po ramenu takvom silom da mu izbi noz iz ruke.
Zatim ga odgurnu dalje od Alekseja. Smedji posrnu, pade i udari licem u ivicu kreveta.
Otac Arsenije se okrenu Alekseju i rece mu: "Idi, Aljosa, umij se. Nece te niko vise tuci."
Zatim, kao da se nista nije dogodilo, nastavi sa svojim poslom.
U prostoriji je vladao muk. Ivan se polako podize sa poda. Niko od zlocinaca ne
izusti ni rec. Smedji je pred svima izgubio obraz. Neko poce polako da brise tragove krvi
nogom. Aleksejevo lice je bilo potpuno smrskano, jedno uvo mu je visilo, a jedno oko bilo
sasvim zatvoreno, dok mu je drugo bilo svo obliveno krvlju. Svi su cutali. Znali su da ce
kriminalci sada zasigurno ubiti i Alekseja, i oca Arsenija.
Sve je, medjutim, ispalo sasvim drugacije. Za kriminalce je postupak oca Arsenija
bio izuzetno hrabar i odvazan. Premda su se svi bojali Ivana Smedjeg, otac Arsenije nije
oklevao kada je Smedji nasrnuo nozem na Alekseja, a kriminalci su veoma postovali
coveka koji nije pokazivao strah. Ranije je otac Arsenije bio poznat samo po svojoj
dobroti i nastranosti, a sada su ga postovali zbog hrabrosti. Smedji ode u krevet i poce
da se dosaptava sa svojim prijateljima, no ubrzo uvide da je kod njih izgubio ugled.
Prodje noc. Ujutro svi otidose na posao. Otac Arsenije je, kao i obicno, poslovao
oko peci, cistio ih i skidao naslage prljavstine sa poda. Uvece, samo sto su se zatvorenici
vratili s posla, u baraku udje nadzornik sa nekoliko vojnika.
"Mirno!" dreknu. Svi zatvorenici poskakase sa svojih kreveta i stadose kraj njih u
stavu mirno. Nadzornik krenu izmedju redova lezaja i stade da gleda levo i desno. Kada
je dosao do oca Arsenija, okomi se na njega i poce da ga udara. Vojnici zgrabise Alekseja
i stadose da ga vuku prema izlazu.
"Zatvorenici P18376 i P281 u kaznenu celiju br. 1 na cetrdeset osam sati, bez hrane
i vode, zbog krsenja logorskih pravila i tuce!" zaurla nadzornik.
Smedji ih je, dakle, prijavio. Medju kriminalcima, prijavljivanje vlastima je vazilo za
najnizi i najpodliji nacin razracunavanja.
Kaznena celija br. 1 bese kucica koja se nalazila na samom ulazu u logorski
kompleks. U kucici je bilo nekoliko celija samica, i jedna celija u koju su mogla da stanu
dva coveka. Na sredini te prostorije nalazila se, umesto lezaja, uzana daska, sirine jedva
oko cetrdeset santimetara. Zidovi i pod celije su bili zastrti limom. Sirina prostorije nije
bila veca od tri cetvrtine metra, a duzina joj je bila dva metra. Napolju je bilo -30o, mraz,
duvao je jak severni vetar. Bilo je dovoljno da covek samo na kratko izadje napolje, pa da
sav utrne od hladnoce. Svi stanovnici barake su znali da boravak u kaznenoj celiji pri
ovakvim vremenskim neprilikama znaci sigurnu smrt. Pri ovakvoj hladnoci, smrt nastupa
za dva casa. Nikada pre ovoga nisu nikoga slali u kaznenu celiju na ovakvoj hladnoci.
Ponekad bi slali tamo zatvorenike na dvadeset cetiri sata, pri temperaturi od nekoliko
stepeni ispod nule. Ovakvu kaznu su mogli da prezive samo oni koji su bili ustanju da sve
to vreme skacu gore - dole i da na taj nacin zagrevaju krvotok. Ko prestane da skace,
smrzava se i umire. A toga dana je temperatura bila -30o. Otac Arsenije je bio star i
iznemogao, Aleksej sav isprebijan. Obojica su bili sasvim iscrpljeni.
Strazari ih obojicu odvukose ka izlazu. Avsenkov i Sazikov se usudise da istupe iz
vrste i pokusaju da odvrate nadzornika: "Druze nadzornice, nece preziveti mraz. Nemojte
ih slati u samicu!" Nadzornik raspali pesnicom prvo jednog, pa drugog, tolikom zestinom
da obojica poletese, osamuceni, ka zidu.
Ivan Smedji obori pogled. Obuze ga strah. Znao je da su njegovi bivsi prijatelji u
stanju da ga ubiju zbog ovakve izdaje.
Oca Arsenija i Avsenkova odvukose u kaznenu celiju i gurnuse ih unutra. Obojica
padose na pod. Unutra je bio potpuni mrak. Otac Arsenije se prvi uspravi i rece: "Eto nas,
dakle, nas dvojica skupa. Bog nas je sastavio. Hladno je, Aljosa, svuda oko nas je lim."
 Culi su zatvaranje vrata i okretanje kljuca u bravi, a zatim i korake strazara kako se
udaljavaju. Od mraza su im se oduzele i ruke i noge, a dah u plucima se ledio. Gvozdene
resetke na malenom prozoru propustale su blede snopove mesecine.
"Smrzavamo se, oce Arsenije", zajeca Aleksej. "Ja sam kriv za ovo. Umrecemo
obojica. Ne bismo smeli da lezimo, moramo da skacemo gore - dole, ali ne mozemo tako
dva dana... Ja se vec osecam tako slabo, sav sam izubijan. Noge su mi vec promrzle.
Umrecemo, oce Arsenije! Neljudi ... bolje da su nas odmah streljali." Otac Arsenije ne
rece nista. Aleksej pokusa da skace, no to mu nista nije pomagalo. Bilo je sasvim
bespredmetno odupirati se tolikom mrazu.
"Kazite mi nesto, oce. Zasto cutite?"
Kao iz daljine, do njega dopre glas oca Arsenija: "Molim se, Aljosa."
"Cemu se molite, kad se smrzavamo?" jedva cujno prosaputa Aleksej.
"Sami smo, Aljosa. Niko nam nece uci naredna dva dana. Molicemo se. Ovo je prvi
put u ovom logoru da je Bog dopustio da se molimo naglas, punim ustima. Molicemo se,
a ostalo neka bude Bozja volja." Studen je postepeno savladjivala Alekseja koji pomisli
da otac Arsenije gubi razum. Otac Arsenije se oseni znakom Krsta i poce nesto da govori
tihim glasom, obasjan mesecevom svetloscu. Aleksejeve noge i ruke su sada bile sasvim
obamrle od mraza, u njima vise nije bilo ni trunke snage. Smrzavao se, vise ga nije bilo
briga ni za sta.
Otac Arsenije za trenutak zacuta, a onda Aleksej sasvim jasno i razgovetno cu
njegove reci i najednom shvati da su to reci molitve. Aleksej je do tada samo jednom, iz
radoznalosti, bio u crkvi. Premda ga je baba krstila dok je bio jos mali, u njegovoj
porodici nije bilo poboznosti. Vera ih uopste nije interesovala, niti su znali sta je to.
Aleksej je bio student, komsomolac. Kakve je veze to imalo sa verom?
Uprkos obamrlosti tela i bola od zadobijenih udaraca, Aleksej je jasno cuo reci oca
Arsenija: "Boze, smiluj se na nas gresne! Svemilostivi Boze! Gospode Isuse Hriste, koji si
iz Svoje prevelike ljubavi prema nama postao covek da bi nas spasao, spasi nas sada
Svojom prevelikom miloscu, smiluj se na nas i izbavi nas od strasne smrti, jer u Tebe,
Boga i Tvorca naseg verujemo!" tako su se izlivale reci molitve i u svakoj se reci osecala
najdublja ljubav i vera u Bozju milost, bezuslovno poverenje u Boga.
Aleksej poce pazljivo da prati reci molitve. U pocetku su ga zbunjivale, no
postepeno poce da ih shvata. Molitva mu je unosila mir u dusu, uklanjala strah od smrti i
sjedinjavala ga sa covekom koji je stajao pored njega.
"Gospode Boze nas, Isuse Hriste! Ti si sam Svojim precistim ustima rekao da ako
se dvoje ili troje mole za jednu stvar, onda ce Otac Tvoj nebeski uslisiti njihovu molitvu,
jer "gde su dvoje ili troje sabrani u ime moje, tamo sam i ja sa njima." Aleksej stade da
ponavlja reci oca Arsenija.
Hladnoca mu je sasvim obuzela telo i on bese sav obamro. Vise nije znao da li sedi,
lezi ili stoji. Celija u kojoj su se nalazili odjednom isceze, zajedno sa hladnocom, bolom i
strahom. Ostao je samo glas oca Arsenija. Gde su se oni to nalazili? Aleksej okrete glavu
da pogleda oca Arsenija i vide da sve oko njega odjednom sve preobrazilo. Pade mu na
um strasna pomisao: "Gubim pamet, ovo je kraj. Umirem."
Celija je postala sira i prostranija. Mesecine vise nije bilo. Sav obasjan nekom
cudnom svetloscu, otac Arsenije se glasno molio sa uzdignutim rukama, odeven u
blistavo bele svestene odezde. Takve odezde je Aleksej samo jednom video, davno, kada
je iz radoznalosti bio u crkvi.
Sada su reci oca Arsenija bile lake za razumevanje, postale su mu poznate,
ponirale su mu pravo u dusu. Vise nije osecao nikakvu teskobu, ni bol, ni strah, samo
zelju da se poistoveti sa ovim recima, da ih razume, da se sjedini sa njima. Celije vise
nije bilo: nalazili su se u crkvi. Kako su dospeli tamo? Aleksej sa divljenjem primeti da
nisu sami. Ocu Arseniju su prisluzivala dva mladica. Obojica su bili odeveni u iste blistavo
bele odezde i obojicu je obasjavala ista neobjasnjiva bela svetlost. Nije mogao da im vidi
lica, ali je osecao njihovu lepotu.
Molitva ispuni citavo Aleksejevo bice. On ustade i poce da se moli zajedno sa ocem
Arsenijem. Bilo mu je toplo, disao je lako, dusu mu je ispunjavala neizreciva radost.
Govorio je molitve za ocem Arsenijem, no to nije bilo mehanicko ponavljanje, vec se
zaista molio zajedno sa njim. Cinio mu se kao da se otac Arsenije sav utopio u reci
molitve, no znao je da ga bacuska nije zaboravio i da mu sve vreme pomaze da se moli.
Aleksej je shvatao sada da Bog zaista postoji, da je sa njima, video Ga je ocima duse.
Povremeno bi mu na um dolazila pomisao da su obojica vec umrli, no razgovetan glas i
prisustvo oca Arsenija brzo bi ga vracali u stvarnost.
Nije znao koliko je vremena proslo dok su se tako zajedno molili, kada se otac
Arsenije okrete ka njemu i rece mu: "Lezi, Aljosa, umoran si. Ja cu nastaviti da se molim,
a ti ces me cuti." Aleksej leze na pod zastrt limom, zatvori oci i nastavi da se moli
slusajuci oca Arsenija. Reci molitve su ispunjavale citavo njegovo bice: "...sabrani u ime
moje, Otac moj nebeski dace im..." Srce mu je na hiljadu nacina usvajalo te reci. "Nismo
sami", pomislio je Aleksej.
Sve bese mirno i toplo. Najednom se odnekuda pojavi njegova majka. Gle, pokriva
ga toplim pokrivacem. Rukama mu grli glavu, privija ga uz sebe. Htede da joj kaze:
"Mama! Cujes li? Mozes li da cujes oca Arsenija kako se moli? Saznao sam da Bog
postoji, mama, poverovao sam u Njega!"
Kao da je cula njegove reci, majka mu odgovori: "Aljosenjka! Kad su te onomad
odveli, i ja sam pronasla Boga. To mi je dalo snage da zivim."
Sav uzas prethodnog dana je nestao, majka i otac Arsenije su bili uz njega. Reci
molitve, do tada nepoznate, grejale su mu dusu i vracale ga u zivot. Hteo je da nikad ne
zaboravi te reci, da ih pamti do kraja zivota. "Ne zelim nikada da odem od oca Arsenija,
zelim da sam stalno uz njega", mislio je Aleksej.
Lezeci u polusnu kraj nogu oca Arsenija, Aleksej je cuo prekrasne reci. Otac se
molio, a dvojica mladica u svetlim odezdama molila su se s njim i prisluzivala mu. Bili su
zadivljeni njegovom molitvom. Otac Arsenije sada nije nista vise iskao od Boga u molitvi,
samo Mu je uznosio slavoslov i blagodarenje. Koliko je sve to dugo trajalo, nije mogao da
oceni.
Sve sto je ostalo u Aleksejevom pamcenju bile su reci molitve, topla i radosna
svetlost, slika oca Arsenija, dva mladica u svetlosnim odezdama i sveobujmljujuci,
neuporedivi osecaj topline koja mu je davala novi zivot.
Neko udari u vrata, zaskripa smrznuta brava i zacuse se neki glasovi spolja. Aleksej
otvori oci. Otac Arsenije je i dalje stajao u molitvi. Mladici u svetlim odezdama ih
blagoslovise i lagano se udaljise. Svetlost poce da bledi i celija ponovo postade mracna,
hladna i sumorna.
"Ustani, Aljosa", rece otac Arsenije. "Dosli su po nas."
Aleksej ustade. Upravnik logora, lekar, nacelnik specijalnog sektora i jedan strazar
stajali su na vratima. Neko iza njih rece: "Za ovo nema opravdanja - neko bi mogao da
nas prijavi Moskvi. Ko zna kako ce oni na ovo gledati. Smrznuti lesevi - to nije savremeni
nacin..."
U kaznenoj celiji stajao je starac u iskrpljenoj kosulji, a pored njega mladic u
iscepanoj i krvavoj odeci, sav u modricama i podlivima. Na licima im se ogledao mir, a po
odeci i citavom telu im se uhvatio debeo sloj leda.
"Zivi su?!" zaprepasceno izusti major. "Kako je to moguce?"
"Zivi smo, druze majore", odgovori otac Arsenije.
Svi se zgledase u neverici.
"Pretresite ih!"
"Napolje!" povika jedan od nadzornika. Otac Arsenije i Aleksej izadjose napolje.
Strazari skidose rukavice i stadose da ih pretresaju. I lekar skide jednu rukavicu, gurnu
je ispod odece oca Arsenija, a zatim i ispod Aleksejeve i rece, sam za sebe:
"Neverovatno! Kako su uspeli? Tela su im topla." Lekar udje u celiju, pogleda okolo i
upita: "Cime ste se grejali?"
"Verom u Boga i molitvom", odgovori otac Arsenije.
"Obicna halucinacija. Smesta ih vratite u baraku!" naredi jedan od nadzornika,
vidno uznemiren. Dok su ih odvodili, Aleksej cu lekara kako govori nadzorniku:
"Zapanjujuce! Pri temperaturi od -30o smrt nastupa najkasnije za cetiri do pet sati. Vi,
nadzornici, ste danas zaista imali srece. Ovo je moglo da se zavrsi nepovoljno za sve
nas."
U baraci su ih docekali kao da su vaskrsli iz mrtvih. "Kako ste se spasli?" svi su hteli
da znaju.
Njih dvojica su samo odgovarali: "Bog nas je spasao."
Kroz nekoliko dana Ivan, zvani Smedji, bi premesten u drugu baraku. Nedelju dana
posle toga dogodio se nesrecan slucaj: dok je radio napolju, jedna stena se odvalila i
zgnjecila ga. Izdahnuo je u strasnim mukama. Proneo se glas po logoru da su stenu
odvalili njegovi bivsi prijatelji.
Aleksej je postao drugi covek, kao preporodjen. Kad god je mogao, pratio je oca
Alekseja u stopu i molio ga da mu prica o Bogu i Pravoslavnom bogosluzenju.
Ovu pricu je ispricao Aleksej, a nekoliko svedoka iz barake oca Arsenija je potvrdilo
istinitost ovog kazivanja.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

"PRAVEDNI" NADZORNIK

Stari nadzornik je smenjen i na njegovo mesto je doveden novi, koji zbog strogih
zahteva o sprovodjenju propisa u logoru, kao i zbog pravednog pristupa zatvorenicima,
dobi nadimak "Pravedni." Novi nadzornik nije ispoljavao nikakva osecanja prema ocu
Arseniju; ako mu nesto ne bi bilo po volji, imao bi obicaj da podrugljivo kaze: "Oce, vrlo
je bitno da se sluzba odvija prema tipiku." Tada bi odlazio i vracao bi se kroz sat vremena
da bi proverio da li je otac Arsenije obavio posao na zadovoljavajuci nacin.
Tog leta, nesto se veoma neobicno dogodilo "Pravednome." Jednog dana, dok je
nadzornik obavljao redovni pregled baraka sa okolinom, otac Arsenije je cistio staze
izmedju baraka. On odjednom vide nadzornika kako, posto je zavrsio pregled, vadi iz
dzepa novcanik. Izvadio je nesto iz novcanika, vratio ga u dzep i izgubio se iz vida.
Cisteci tako staze, otac Arsenije dodje do mesta gde je "Pravedni" zastao i na
zemlji ugleda crvenu knjizicu. Podize je i vide da je to nadzornikova partijska knjizica.
Otac Arsenije stavi knjizicu u dzep i, posto zavrsi sa ciscenjem staze, ode da pospremi
baraku. Dok je cistio, gledao je svako malo kroz prozor, ne bi li ugledao nadzornika. Kroz
dva sata vide "Pravednoga" kako juri prema njemu u panici. Otac Arsenije izadje iz
barake i podje mu u susret.
U to vreme je gubitak partijske knjizice, posebno u logorima, znacio smrt, i
"Pravedni" je to dobro znao. Jurio je po stazama izmedju baraka, a na licu mu je bio
ispisan uzas. Uplaseno je bacao pogled levo i desno i video da je nekoliko ljudi tuda vec
proslo. Otac Arsenije mu pridje i rece mu: "Druze nadzornice, dozvolite mi da vam nesto
kazem." Nadzornikovo lice se smraci od gneva. "Sklanjaj mi se s puta, pope!" povika i
htede da ga udari. Otac Arsenije mu cuteci pruzi partijsku knjizicu, okrete se i podje
prema baraci.
Nadzornik zgrabi knjizicu i povika: "Stani!" Prilazeci mu blize, upita: "Ko te je
video?"
"Niko me nije video, druze nadzornice. Pronasao sam knjizicu pre otprilike dva sata
ovde, na stazi."
"Pravedni" se okrete i ode. Nista se nije mnogo promenilo, ali sada njegovi zahtevi
prema ocu Arseniju postadose sve stroziji. Mnogi su pomislili da je namislio da se resi oca
Arsenija kao opasnog svedoka. To je bio cest postupak u logoru; nadzornik bi usmrtio
zatvorenika, uz opravdanje da ga je ovaj napao. Cesto bi se za tako nesto dobijalo i
unapredjenje.
Postojalo je mnogo nacina da se logoras likvidira, a da niko iz logorske uprave za to
ne odgovara.
Vreme je prolazilo.
Ispricao Andrej Ivanovic, nekadasnji nadzornik logora u kome je otac Arsenije
proveo mnogo godina. Korisceni su i opisi koje je zabelezio sam otac Arsenije.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

MAJKO BOZJA, NE OSTAVI IH!

Ovu pricu je ispricao sam otac Arsenije najblizim svojim duhovnim cadima, medju
kojima sam bio i ja.
Svedocanstva koja su mi ostavili Avsenkov, Sazikov i student Aleksej (koji je tada
vec pusten iz logora), pomogla su mi da sastavim slecu crticu iz zivota oca Arsenija. Svi
su oni bili prisutni u baraci kada je otac Arsenije telesno umro i, prema njihovom
svedocenju, vratio se ponovo u zivot.
Kada sam zavrsio beleske o ovom dogadjaju, osetio sam da treba da pokazem
rukopis ocu Arseniju. On ga je procitao i dugo zatim cutao, a kada ga upitah: "Zar nije
stvarno tako bilo?" odgovorio mi je:
"Veliku milost su mi podarili Gospod i Majka Bozja, pokazali su mi najsvetije i
najcudesnije blago - blago ljudske duse ispunjene verom, ljubavlju i dobrotom. Gospod i
Njegova Mati su mi pokazali da vere na zemlji nikada nece nestati. Mnogi je ljudi nose u
sebi: neki sa zarom, drugi sa strahopostovanjem, a neki, opet, u sebi kriju samo malenu
iskricu vere. Takvima je neophodno da imaju dobrog svestenika koji ce im kao dobri
pastir pomoci da se ta iskra u njima razgori u neugasivi plamen vere. Gospod mi je
pokazao da ljudi koji u sebi imaju vere, a narocito pastiri ljudskih dusa, moraju da se
bore za svakog coveka do poslednje kapi snage, do zadnjeg svoga daha. Osnova borbe
za dusu jeste ljubav, blagost i pomoc bliznjemu, pomoc koju dajemo ne radi sebe, vec
radi brata svoga. Ljudi sude o veri, sude cak i o samome Hristu, na osnovu ponasanja
svojih bliznjih. Takodje je pisano: "Jer ces zbog svojih reci biti opravdan i zbog svojih reci
biti osudjen" (Mat. 12:37) i "Nosite bremena jedan drugoga i tako ispunite zakon Hristov"
(Gal. 6:2).
"Ono sto mi se tom prilikom dogodilo, za mene je predstavljalo pre svega veliki
nauk i opomenu. Taj dogadjaj me je postavio na moje mesto. Posto sam mnogo vremena
proveo po logorima, i posto me je toliko puta milost Bozja izbavljala od nevolja, poceo
sam da umisljam kako sam postao jak u veri. No kada sam okusio telesnu smrt, Gospod i
Majka Bozja su mi pokazali da nisam dostojan ni da se dotaknem odece mnogih suzanja
u logoru i da od takvih mogu mnogo da naucim.
"Gospod me je ponizio, postavio me na moje mesto, tamo gde sam trebao sve
vreme da budem. Otkrio mi je moju veliku nedostojnost i podario mi je jos vremena da
se popravim, da ispravim svoje greske i zablude. A da li sam ja to ucinio? Gospode,
pomiluj!"
Rekavsi ovo, otac Arsenije uze rukopis od mene i vrati mi ga kroz nekoliko dana.
Dok sam ga iznova citao, primetih da je neke reci promenio, i da je ponesto jos dodao.
Pred vama je rukopis koji mi je on vratio.
Kad mi je vracao rukopis, otac Arsenije mi je rekao: "Molim te, dok sam ziv, nemoj
ovo pokazivati nikome. A kad umrem, neka ljudi citaju."
****
 Posle iscrpljujuceg i vrelog leta sa najezdama komaraca nastupila je vlazna,
kisovita i hladna jesen. Tlo se ponekad zamrzavalo, a ponekad bi se pretvaralo u potoke
otopljenog mulja. I u barakama je bilo hladno i vlazno, sto je cinilo zivot jos tezim. Odeca
zatvorenika nikad nije mogla da bude sasvim suva, dok su im noge bile uvek mokre i
izranjavljene. Nastupi tada epidemija gripa. Svakoga dana umiralo je u proseku po
cetvoro ljudi. Dodje red i na oca Arsenija. Jednog dana nije mogao da se digne sa
postelje. Imao je visoku temperaturu, preko 42o, podilazila ga je jeza, kasljao je, voda
mu je prodrla u pluca, srce je otkazivalo.
U "specijalnom" logoru, kada bi nastupile epidemije gripa, bolesnike nisu ni slali u
ambulantu. Tamo si mogao da ides samo ako ti je naprsla lobanja, ili sa odsecenom ili
polomljenom rukom ili nogom. Pravilo u logoru je glasilo: ako mozes da se drzis na
nogama, ides na rad; ako ne mozes, onda dokazi da se ne pravis da si bolestan. Ako
uspes to da dokazes, i ako logorske vlasti odobre, dobices bolnicku negu.
U logoru je postojao plan po kome se odredjivala kolicina posla koju je svaki
osudjenik bio duzan da obavi. Ako bi logorske vlasti uspele nekoga da nateraju da
prebaci propisanu normu, tada je neko iz vlasti primao za to novcanu nagradu. Suznji za
ovo, naravno, nisu znali, ali njihov rad je nekome donosio zaradu. Logorskim vlastima je,
dakle, islo u racun da se pridrzavaju norme i zato nije bilo mesta bolecivosti prema
zatvorenicima.
U slucaju bolesti, osudjenik je prvo morao da trazi dozvolu da ide u ambulantu.
Tamo bi mu merili temperaturu. Ako mu je temperatura bila ispod 40o, vracali bi ga na
posao, a ako bi se bunio, slali bi ga u kaznenu celiju, a pored toga bi dobio jos i nekoliko
samara od nadzornika kako bi se podsetio gde mu je mesto. Ako mu je temperatura
prelazila 40o, tada je smeo da ostane u baraci da lezi, ali je morao svakog dana da se
javlja u ambulantu. Ako nije imao snage da dodje do ambulante, ili ako bi izgubio svest,
dolazio bi bolnicar da mu izmeri temperaturu i dobaci mu neki lek, najcesce aspirin. U
tom slucaju je bolesnik mogao da ostane u krevetu, ali tesko njemu ako bi nastavio da
lezi ako mu se temperatura spusti ispod 39,5 stepeni.
To je, dakle, bilo opste pravilo: ako mozes da hodas, idi na posao, ne pozivaj
lekare. Oni su obicno bili zaposleni u drzavnoj sluzbi i dobro znali svoj posao. Nije im
trebalo mnogo da viknu: "Sta se tu prenemazes, odmah na posao, ili u samicu!" Medju
logorskim zatvorenicima je bilo i lekara, ali takvima nije bilo dozvoljeno da lece ljude u
logoru. Morali su da obavljaju fizicke poslove kao i svi drugi zatvorenici, i to posebno
teske poslove.
Treceg dana posto se otac Arsenije razboleo, pregledao ga je jedan od zatvorenika
u baraci koji je bio lekar po struci. Ovaj pozva kolegu, specijalistu za plucne bolesti da se
sa njim posavetuje o slucaju oca Arsenija. Nakon toga obojica pozvase Avsenkova i
saopstise mu: "Bolesnik ima upalu pluca, pati od sveopste iscrpljenosti, ozbiljne
hipovitaminoze, a i srce mu otkazuje. Stanje je vrlo lose. Najverovatnije ce ziveti jos
najvise dva dana. Potrebni su mu lekovi, kiseonik, dobra nega. No, pod ovakvim
uslovima, ne mozemo nista da ucinimo."
Otac Arsenije je izgledao kao starac. Vec je dugo bio u logoru i za to vreme je
mnogo ljudi umrlo, a na njihovo mesto su dosli drugi. Bilo je jedva dvanaestak "veterana"
poput njega. Svi su im se cudili - kako to da su ovi starosedeoci jos medju zivima?
Neko pozva bolnicara. Bolnicar odmeri oca Arsenija sa dva metra udaljenosti, baci
mu par aspirina na krevet i dade Avsenkovu termometar da mu izmeri temperaturu. Kad
vide da mu je temperatura presla 42o, rece: "Ima grip", i ode.
Ocu Arseniju je bilo sve losije. Njegovim prijateljima postade jasno da mu se kraj
priblizio, da mu je kucnuo cas. Jedan od njih ode do ambulante da pokusa da dozove
pomoc. Zlocinci koji su ga voleli pokusase da omeksaju srca nadzornika; uspese da
nabave nesto praha od slacice za obloge i malo dzema od maline. To je bilo sve sto su
mogli da nadju. Zatvorenik koji je nekako uspeo da se provuce do ambulante, uz pomoc
prijatelja, objasnio je lekaru sta se dogadja sa ocem Arsenijem i molio ga da mu
pomogne i da posalje lekove.
Lekar ga saslusa i upita: "Koliko je star bolesnik i koliko je dugo u logoru?" Suzanj
odgovori da otac Arsenije ima 49 godina i da mu je to treca godina u logoru.
 Lekar odgovori: "Zar ti mislis da je ovo sanatorijum, i da svi treba da se trudimo da
osudjenici dozive stotu? Tvoj prijatelj je ziveo duze od proseka u ovom logoru i vreme mu
je da ide. Dosta je ziveo. Nema lekova za njega, lekovi su potrebni vojsci. "
Temperatura je jos rasla i otac Arsenije je poceo da gubi svest. Avsenkov pokusa
da mu da aspirin pomesan sa dzemom od maline. Sazikov mu je stavljao obloge od
slacice na grudi i ledja. Lekari su mu pruzili onoliko nege koliko su mogli, cim bi dosli sa
rada, no stanje oca Arsenija se samo pogorsavalo. Ponekad se cinilo kao da u njemu vise
nema zivota. Umirao je.
Smrt je u logoru bila cesta pojava i svi su na nju bili navikli. No ovu smrt je svako
osetio na poseban nacin. (Sa jednog kraja barake na drugi proculo se: "Otac Arsenije
umire! Pjotr Andrejevic je na samrti!" Otac Arsenije je svakome cinio dobro, prema
svakome pokazivao samilost. Umirao je jedan izuzetan covek - to su i zlocinci i politicki
zatvorenici podjednako shvatali). Poslednju recenicu, u zagradi, dodao sam beleskama
posle koncine oca Arsenija. Nju su prilozili Sazikov i student Aleksej.
Otac Arsenije se molio. Premda je bio na izmaku svojih snaga, osecao je brigu
kojom su ga okruzivali prijatelji. Zatim je polako zacutao.
"Odlazi", neko rece. I sam otac Arsenije je osetio da umire. Nista vise nije mogao
da vidi: prostorija, Sazikov, Avsenkov, Aleksej, doktor Boris Petrovic - vise nikoga nije
video, sve je nestalo, izbledelo...
Posle izvesnog vremena otac Arsenije oseti kako ga obuzima neobicna lakoca.
Postade svestan potpune tisine oko sebe. Oseti spokojstvo. Otezano disanje, sluz koja
mu se natalozila u grlu, vrucica koja mu je sazizala telo, slabost i bespomocnost - sve je
nestalo. Oseti se zdrav i pun snage.
Otac Arsenije je stajao pokraj svoje postelje i na njoj video mrsavog, iscrpljenog,
neobrijanog i skoro potpuno sedog starca ispucalih usana i poluotvorenih ociju. Pored
starca video je Avsenkova, Sazikova, Alekseja i jos nekoliko prijatelja koje je poznavao i
mnogo voleo. Otac Arsenije se zagleda u coveka koji je lezao na postelji i odjednom, sa
zaprepascenjem, prepozna sebe.
Prijatelji koji su se okupili oko njegove postelje, ogromna baraka sa brojnim
ziteljima, citavo prostranstvo logora - sve je to otac Arsenije sada video sasvim jasno.
Mogao je da vidi ne samo njihova tela vec i dusu.
Kroz tisinu koja ga je ispunjavala video je pokrete zatvorenika i, mada nije mogao
da ih cuje, na neki nacin je mogao sasvim jasno da vidi i oseti o cemu govore i sta misle.
Sa cudjenjem shvati da moze da vidi stanje duse svakoga od njih, no spozna i to da vise
nije sa njima na ovome svetu.
Nevidljiva linija ga je odvajala od ovoga sveta i on vise nije mogao da je predje.
Gle, Avsenkov mu prinosi casu usnama i pokusava da mu da nesto da popije, ali
uzalud. Voda mu se razliva po licu. Avsenkov i Aleksej nesto govore sa ostalima. Otac
Arsenije je stajao kraj svoje postelje posmatrajuci sebe i te ljude kao da je stranac.
Ubrzo shvati da je njegova dusa napustila telo i da je jeromonah Arsenije umro.
Otac Arsenije se osvrnu oko sebe u cudu. Baraka je nestajala u mraku, no negde u
daljini se videla bljestava svetlost.
Pribravsi se, otac Arsenije stade da se moli i odmah oseti mir. Bi mu jasno da treba
nekuda da ide. On krenu prema jarkoj svetlosti, no posle nekoliko koraka, okrete se i
ponovo se vrati u baraku, kod svoje postelje. Gledajuci Alekseja, Aleksandra Pavlovica,
Ivanova, Sazikova, Avsenkova i mnoge sa kojima je delio trnovitu stazu bola i patnje,
shvati da ne moze da ih ostavi. Zaista nije mogao da ih ostavi.
Kleknu i poce da se moli, preklinjuci Gospoda da ne ostavi Alekseja, Avsenkova,
Aleksandra, Fjodora, Sazikova i ostale sa kojima je ziveo u logoru.
"O Gospode, moj Gospode! Nemoj ih ostaviti. Pomozi i spasi ih!" molio se. Posebno
se molio za zastupnistvo Majke Bozje.
Dok se molio, plakao je, preklinjuci Boga, Bogorodicu i sve svete da se smiluju na
citav svet. Njegova molitva bese bez reci. Sada su mu se baraka i ceo logor prikazivali u
sasvim drugacijem svetlu. Video je, iznutra, citav logor sa svim zatvorenicima i cuvarima.
Otac Arsenije je sada jasno video dusu svakog coveka. Neke od tih dusa gorele su verom,
i plamen je prelazio na ljude oko njih, duse drugih, poput Avsenkova i Sazikova, gorele
su manjim plamenom koji se, medjutim sve vise sirio. Neke duse su u sebi nosile tek
iskricu vere i bese im potreban samo pastir koji bi mogao da razgori ovu iskru u pravi
plamen. A bilo je i ljudi cije su duse bile mracne i sumorne, bez i najmanje iskrice
Svetlosti. Gledajuci duse ljudi koje mu je Bog dopustio da vidi, otac Arsenije je bio veoma
ganut. "Gospode! Ziveo sam medju ovim ljudima, a nisam ih cak ni primecivao. Koliko
lepote oni nose u sebi! Koliko pravih podviznika vere ima medju njima! Mada su okruzeni
duhovnim mrakom i neizdrzivom ljudskom patnjom, oni ne samo da se spasavaju, vec
daju svoje zivote i ljubav onima koji su pored njih, pomazuci tako bliznjima recju i delom!
"A gde sam bio ja, Gospode? Bio sam zaslepljen gordoscu i umisljao da su moja
nistavna dela velika."
Otac Arsenije uvide da Svetlost vere gori ne samo u dusama suzanja, vec i u
dusama nekih cuvara i logorskih staresina koji su, u granicama svojih mogucnosti, cinili
dobro, sto je za njih bilo veoma tesko i vrlo opasno.
"Zbog cega se sve ovo desava?" prolete mu iznenadna misao kroz glavu. "Zbog
cega?"
Stajao je i posmatrao duhovni svet istih onih ljudi sa kojima je nekada ziveo,
razgovarao, ili koje je samo vidjao. Kako je zacudjujuce raznovrstan i krasan izgledao taj
svet! Ljude za koje je otac Arsenije mislio, ne izdvajajuci ih iz gomile, da su duhovno
prazni i bezlicni, sada je video drugacijim ocima. Spoznao je da oni u sebi nose toliko
vere, toliko neiscrpne ljubavi za bliznje, da cine toliko dobra i da nose svoj krst bez
roptanja. A on, jeromonah Arsenije, koji je ziveo pored njih, nije ih ni primecivao, nije se
zblizio sa njima.
"Gospode, gde sam ja to bio? Oprosti mi i smiluj se na mene. Gledao sam samo
sebe. Pao sam u prelest i nisam imao dovoljno vere u tvoja stvorenja."
Dugo se molio otac Arsenije pripadajuci k zemlji. Kada se digao sa kolena, primetio
je da se i dalje nalazi u logoru, ali ga vise nije video u predjasnjem svetlu. Nestali su
kreveti i baraka. Stajao je kraj ulaza u logor. Ostra svetlost reflektora klizila je po terenu.
Pored kapije stajao je strazar. Bila je noc. Logor je spavao.
Otac Arsenije se okrete prema logoru, blagoslovi ga i pomoli se za sve koji su u
njemu ziveli.
"Gospode! Kako da ih ostavim? Kako cu bez njih? Ne ostavljaj ih, ne uskrati im
Tvoju milost! Pomozi, Gospode!" I ponovo kleknu na sneg da se moli.
Bilo je hladno, vetar je raznosio sneg, no otac Arsenije nista od toga nije osetio.
Posto se dugo molio, ustade i napusti logor. Prodje pored strazarnice i izadje na put.
Negde u daljini vide jarku svetlost koja kao da ga je pozivala i on krenu prema njoj.
Hodao je lako i mirno. Prosao je sumu i selo i odjednom se nadje u svom gradu, u kome
je stajala njegova crkva, njegov hram u kome je, kao mlad svestenik prvi put sluzio
svetu liturgiju, stari hram koji je, radeci i trudeci se zajedno sa svojom mnogobrojnom
duhovnom decom, uspeo da obnovi i da mu povrati predjasnju lepotu. "Gospode, Boze
moj, kako je ovo moguce? Zasto sam ovde?" prosaputa i udje u hram.
Prvo sto je ugledao bese dobro mu poznata stara i cudotvorna ikona Majke Bozje,
cije su tuzne oci sa paznjom i dubinom gledale svakoga ko joj je prilazio. Sve je u crkvi
bilo onako kako je ostavio, no sada je hram bio prepun ljudi. Na licima ljudi koji su se
molili ogledala se radost dok su gledali u ikonu Majke Bozje.
Dok je otac Arsenije koracao prema oltaru, ljudi su se tiskali levo i desno da bi mu
oslobodili prolaz. Isao je prema oltaru lakim i radosnim korakom. Kada je usao u oltar,
htede da obuce svestene odezde i poce da skida sa sebe zatvorenicku odecu, ali mu neko
ko se nalazio u blizini rece: "Nemoj to skidati! I to su svestene odezde."
Otac Arsenije pogleda svoju zatvorsku kosulju od fatiranog pamuka. Bljestala je
zaslepljujucom belinom. On stavi na sebe epitrahilj da bi poceo da sluzi i odjednom se
zapanji. Oltar preplavi cudesna svetlost od koje je sijala citava crkva, a ikone na zidovima
izgledase posve neobicno, kao da su likovi na njima zivi. Mnostvo ljudi bese pogruzeno u
duboku molitvu, a njihova molitva bese radosna.
 Sada je Otac Arsenije sluzio liturgiju. Vide da sa njim sasluzuju jeromonah German,
svestenik Amvrozije, djakon Petar i jos neki svestenici. On, otac Arsenije, poznavao je
svakog od njih. Po strani stajahu episkopi Jona, Antonije i Boris, kao i njegov duhovnik i
prijatelj, vladika Teofil. Svi su ga radosno gledali.
"Gospode", pomisli otac Arsenije. "Svi su oni davno umrli, a sada su ovde. Dobro je
biti ovde sa njima!"
Otac Arsenije je sluzio i njegova dusa se radovala; molitva ga je celog ispunila i
uzdigla.
Blagosiljajuci okupljene u hramu video je da i mnoge od njih poznaje. Medju njima
je bilo njegove duhovne dece, njegovih parohijana, ali i drugih koje je upoznao po
logorima i na raznim drugim mestima; svi ti ljudi su delili njegov zivot. I svi su se oni
molili za nekoga, nesto su trazili u molitvi. Posmatrajuci ih pazljivo shvatio je da su i ovi
ljudi, bas kao i svestenici koji sluze sa njim u oltaru, umrli: neki davno, a neki skoro.
"Majko Bozja, kako to moze biti?" pitao se otac Arsenije. Nije cekao odgovor, vec je
nastavio da se sabrano moli i da sluzi. Dok je sluzio liturgiju osetio je da gori radoscu i
unutrasnjom toplinom. Pricestio se, zavrsio liturgiju, a zatim kleknuo pred ikonu Presvete
Bogorodice Vladimirske, moleci se za oprostaj grehova.
"Majko Bozja, Otac Nebeski me je pozvao na sud, jer sam se Dok se molio tako za
oprostaj sopstvenih grehova, preklinjao je upokojio. Ne ostavljaj me, vec me zastupaj
pred Tvojim Sinom. Ne ostavi me. Sve uzdanje moje polazem u Tebe, ja, nedostojni
gresnik. Bogorodicu da ne napusti one koji su jos medju zivima. Molio se za svoje stado,
za suznje sa kojima je ziveo i koji su jos u logoru. Molio se za studenta Alekseja, za
Avsenkova, Sazikova, Abrosimova, Alcevskog i za mnoge druge. Izgubio je pojam o
vremenu i molio se sa tolikim usrdjem da je osecao da se svi prisutni u hramu mole
zajedno sa njim, ponavljajuci: "Ti koja si Boga rodila, ne zaboravi ih, ne okreci lice svoje
od tuge njihove!" Plakao je i ridao, suze su mu se slivale niz lice.
Srce ga je bolelo i stezalo mu se u grudima - kako da prezive oni koji su ostali u
logoru? Opet i opet je molio Majku Bozju da ih sacuva, njih dugotrpeljive koji podnose
muke kakve obican covek ne moze podneti... Najednom, jasno cu glas, blag, no odlucan,
kako mu govori: "Jos nije vreme za tebe da umres, Arsenije. Potrebno je da jos neko
vreme sluzis narodu. Gle, Bog te salje nazad medju ljude Njegove. Idi i sluzi! Ja te necu
ostaviti."
Otac Arsenije podize glavu i pogleda ikonu. Ucini mu se kao da je Majka Bozja sisla
i Sama stala ispred njega umesto ikone. On kleknu kraj Njenih nogu. Bio je u stanju
samo da ponavlja: "Majko Bozja, ne ostavljaj ih! Smiluj se na mene gresnog!" I opet cu
Njen glas: "Podigni lice svoje, Arsenije, pogledaj me i reci mi sta istes, reci mi tvoje
misli."
Otac Arsenije podize glavu, pogleda u Majku Bozju i, dirnut Njenom dobrotom i
velicinom koja ne bese od ovoga sveta, duboko se pokloni i rece: "Majko Bozja, neka
bude volja Tvoja, Tvoja i Gospoda naseg. Ja sam star i bolestan. Hocu li biti u stanju da
sluzim ljudima onako kako Ti, Vladicice, to zelis?
"Nisi sam, Arsenije, ima mnogo ljudi koji meni sluze. I ti ces sa njima sluziti i
zajedno sa njima, pomoci ces mnogima. Bog ti je upravo pokazao da mnogo ljudi cini
dobra dela u Ime Njegovo. Otkrio ti je duse ljudi koji zive u logorima. Vera je u mnogima
ziva, vera i ljubav. Nisi sam u dobroti koju poklanjas ljudima. Idi, i sluzi mi. Ja cu ti
pomoci!" I otac Arsenije oseti dodir Bogorodicine ruke na svojoj glavi.
Otac Arsenije ustade, skide epitrahilj, pokloni se svima prisutnima, narodu i
svestenstvu i opet vide da su mu svi oni dobro znani, da je mnoge od njih on sam
ispratio do vecnog prebivalista; njegov zivot je na neki nacin bio spojen sa njihovim.
Stade pred Carske Dveri, nacini zemni poklon, zamoli prisutne za njihove molitve i krenu
prema vratima hrama. Narod ga je blagosiljao dok je prolazio. Izasao je iz crkve, a dusa
mu je bila prepuna radosti. Hodao je laganim korakom. Koracao je prema logoru, prema
svojoj baraci. Suma, drum, kucerci, sve je to prolazilo pored njega velikom brzinom.
Prodje strazu, udje u svoju baraku, otide do svog lezaja i vide sebe kako lezi na njemu,
dok je mnostvo zatvorenika i dalje stajalo okupljeno oko tela. On leze na postelju i cu
kako neko govori: "Gotovo je. Vec se ohladio. Umro je nas otac Arsenije. Skoro je pet
sati, uskoro ce budjenje. Moramo da javimo nadzorniku."
"Ostadosmo siroti", neko dodade. "On je mnogima pomagao. Eto, ja sam se celog
zivota protiv Boga borio, a otac Arsenije mi Ga je pokazao. Otkrio mi Ga je svojim
delima."
Otac Arsenije duboko uzdahnu, na sta se svi zaprepastise, a mnogi i preplasise, i
tiho rece: "Bio sam u mojoj crkvi, a sada, vidite, Majka Bozja me je poslala natrag k
vama." Ove reci nisu nikoga zacudile, mada su svi i dalje bili zapanjeni. Kroz otprilike dve
nedelje, otac Arsenije je smogao snage da ustane. Sve mu je bilo neobicno: zivot i ljudi,
sve je sada izgledalo drugacije. Svako je zeleo da mu pomogne, svako bi mu donosio deo
svog dnevnog sledovanja. Cak mu je i "Pravedni" poslao po Sazikovu malo maslaca.
Digao se sa postelje otac Arsenije, vratio se u zivot. Strasna bolest ga je napustila.
Gospod i Majka Bozja su ga vratili u zivot da sluzi ljudima, poslali su ga natrag u svet.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

MIHAIL

Posle vecernje prozivke, posto je ustanovljeno da su svi zatvorenici na broju,

zakljucavali bi ih u barake. Pre spavanja mogli su malo da porazgovaraju, da podele
utiske o zivotu u logoru, da igraju domine ili da samo leze na posteljama i da se secaju
proslosti. Cak i dva sata nakon sto bi baraka bila zakljucana, mogao se cuti razgovor;
zatim bi glasovi polako zamirali i barakom bi zavladala tisina.
Posto su vrata barake zakljucana, otac Arsenije je dugo stajao u molitvi pored svog
lezaja, zatim je legao i nastavio da se moli. Napokon je zaspao. San mu nikada nije bio
previse dubok. Negde oko jedan po ponoci oseti kako ga neko drma. Skoci iz sna i vide
nepoznatog coveka kako mu sapuce:
"Dodjite! Moj sused je na samrti i zove vas!"
Na sasvim drugom kraju barake jedan covek je zaista umirao. Lezao je na ledjima i
tesko, isprekidano disao. Oci su mu bile neprirodno razrogacene. "Oprostite mi, molim
vas!" rece ocu Arseniju. "Potrebni ste mi. Ja umirem..." Zatim naglo, skoro zapovednicki,
rece: "Sedite!"
Otac Arsenije sede pored njega na lezaj. Sijalica koja je svetlela izmedju redova
lezaja bacala je slabu svetlost na lice umiruceg koje bese svo prekriveno krupnim
graskama znoja. Kosa mu je bila sva mokra, a usne cvrsto stisnute. Bio je iscrpljen,
umirao je, no njegove oci, poput dve uzarene baklje, gledale su zivo u oca Arsenija. U
tim je ocima ziveo, plamteo i kao recna bujica proticao citav zivot ovog coveka. Napustao
je ovaj svet, mnogo je propatio, bio je premoren, no zeleo je da pred Gospoda iznese
svoj zivot.
"Molim vas, cujte sada moju ispovest. Oprostite mi gresnom. Ja sam monah, tajni
monah." Zatvorenici koji lezahu u neposrednoj blizini ustadose i potrazise drugo mesto za
spavanje. Bilo im je jasno da covek umire. Ljudi su, cak i u logoru, uvidjali da prema
umirucima valja biti bar malo snishodljiv i popustljiv. Otac Arsenije se prikloni k monahu,
popravi poderano cebe kojim ovaj bese pokriven i polozi ruku na njegovu glavu, sapatom
izgovarajuci molitvu pre ispovesti. Sabravsi svoje duhovne snage, pripremi se da saslusa
ispovest monaha.
"Srce mi otkazuje", rece covek, cije monasko ime bese Mihail i poce da se
ispoveda.
Sagnuvsi se, skoro licem uz lice sa umirucim covekom, otac Arsenije je slusao
skoro necujno saputanje i gledao Mihaila u oci. Katkad bi sapat utihnuo i culo se samo
sistanje, jer bi se Mihail tada naprezao da udahne. Katkad bi sasvim zacutao, cinilo bi se
da ga je dusa napustila, no ocima je i dalje zivo gledao oca Arsenija, koji je u njima video
sve sto se bolesnik mucio da kaze.
Mnoge je ispovesti otac Arsenije slusao od ljudi na samrtnoj postelji, i uvek bi ga
svaka ispovest duboko potresla, no sada, slusajuci Mihailovu ispovest, jasno je video da
je pred njim covek neobicno velikog duhovnog zivota. Pred njim je umirao molitvenik,
podviznik koji je sav svoj zivot posvetio Bogu i bliznjima. Umirao je pravednik i otac
Arsenije spozna da je on, jeromonah Arsenije nedostojan da celiva krajicak odece
monaha Mihaila, da je nistavan u poredjenju sa njim.
Mihailov sapat postade sve vise isprekidan, ali oci monaha su gorele, zracile
svetloscu, bile su zive. I opet je otac Arsenije mogao da vidi u tim ocima sve sto je
monah pokusavao da kaze.
Mihail je prilikom ispovesti bio strog prema sebi, nije stedeo sebe. S vremena na
vreme bi se cinilo kao da se njegova dusa vec rastavila od tela na postelji, da govori o
sebi van tela. Otac Arsenije uvide da je ovosvetski zivot monaha Mihaila, poput ladje
natovarene svim njegovim bolima, brigama i patnjama proslim i sadasnjim, vec otplovio
daleko od njega u daleki svet zaborava i da je sa njime ostalo samo ono najbitnije, koje
je sada prinosio Bogu na sud. Posto je odbacio sve nebitno, imao je sada da preda u ruke
svestenomonaha Arsenija sve ono sto je od znacaja, a ovaj, vlascu kojom ga je odenuo
Gospod, imao je da ga razresi i sve mu oprosti.
U tih nekoliko minuta sto mu behu preostali od zivota, monah Mihail je morao sve
da prinese Gospodu, da prizna sva svoja sagresenja i da umije svoju savest pre nego sto
stane pred Bozji sud.
Covek je umirao na nacin na koji su mnogi ispustali duse na rukama oca Arsenija.
No pred ovom smrcu otac Arsenije je drhtao, uvidevsi da mu je Gospod podario veliku
milost dopustivsi mu da saslusa ispovest ovog pravednika.
Gospod mu je otkrio najvece Svoje blago koje je On sam, sa ljubavlju, odnegovao.
Otkrio mu je do kakvog savrsenstva covek moze da se uzdigne, covek koji ljubi Boga,
koji je poneo "jaram i breme" Hriscanskog zivota i nosio ga do kraja. Sve je to otac
Arsenije video i slagao u svoje srce.
Mihailova ispovest na samrti je pomogla ocu Arseniju da uvidi kako je, cak i pod
neverovatno zamrsenim okolnostima savremenog zivota, u sred velikih politickih
promena, slozenih medjuljudskih odnosa, ozvanicenog bezboznistva, gazenja sopstvene
vere, pada moralnih vrednosti, stalne sumnjicavosti i nedostatka duhovnog rukovodjenja,
coveku moguce da pobedi sve prepreke koje stoje izmedju njega i Boga.
Monah Mihail nije dosao do Boga putem zivota u nekom manastiru ili skitu, vec
ziveci u surovim uslovima, u najokrutnijem vremenu u istoriji, teskom borbom protiv sila
zla i protiv nasilnog ateizma. Na tom svom putu skoro da ga niko nije vodio niti
pomagao; upoznao je, mozda, dva ili tri svestenika i proveo je jednu radosnu godinu
poznanstva sa vladikom Fjodorom, od koga je i primio monaski postrig; nakon toga je
Mihail od njega dobio dva ili tri kratka pisma. Najvise od svega, ka Bogopoznanju ga je
vodila njegova neunistiva, plamena zelja da se priblizi Bogu.
"Da li sam posao pravim putem, da li sam isao kako valja? Ili sam gdegod skrenuo
s puta - ne znam..." govorio je Mihail.
No otac Arsenije je znao da Mihail ne samo sto nije skrenuo sa puta koji mu je
pokazao vladika Fjodor, vec je tim putem stigao daleko, veoma daleko, dalje no sto su
otisli i sami njegovi duhovni ucitelji. Zivot Mihailov je bio borba za duhovno i moralno
savrsenstvo, sve to u sred svakodnevnog zivota ovog vremena i veka. Otac Arsenije je
video da je Mihail dobio ovu bitku, bitku prsa u prsa sa zlom koje ga je sa svih strana
okruzivalo. Medju ljudima je u ime Bozje cinio dobro, noseci u dusi reci apostolove koje
su gorele u njemu kao buktinja: "Nosite bremena jedan drugoga i tako ispunite zakon
Hristov" (Gal. 6,2).
Otac Arsenije je shvatao savrsenstvo i velicinu Mihailovu i uvidjao sopstvenu
nistavnost. Molio se usrdno da mu Bog podari snage da olaksa umirucem coveku
poslednje trenutke zivota. Osecao je nemoc, ali u isto vreme i radost sto je tako blizu
Mihaila, i sto mu je Mihailova ispovest otkrila cudesne puteve Bozje, poucavajuci ga i
usmeravajuci na stazu najdublje vere.
A onda, nastupi trenutak kada Mihail predade sve sto je nosio na dusi ocu Arseniju,
a preko ovoga, Gospodu. On pogleda upitno u oca Arsenija. Uzevsi breme Mihailovih
grehova na svoju svestenicku dusu, otac Arsenije zadrhta. I opet zadrhta, videvsi
sopstvenu ljudsku nistavnost i nemoc. Posto je izgovorio razresnu molitvu nad Mihailom,
najpre se zaplaka u sebi, a potom, ne mogavsi da se uzdrzi, zajeca pred covekom koji je
umirao.
Mihail podize oci k njemu, pogled mu bese dubok. "Hvala vam!" rece. Budite opet
spokojni. Cas Bozje volje je nastupio. Molite se za mene dok ste u ovom zivotu. Vas
zivotni put je jos uvek dug. Molim vas, uzmite moju kapu: u postavi je zasivena cedulja
sa porukom za dve osobe. To su ljudi jake vere, veoma jake. Tu su i njihove adrese. Kad
izadjete iz logora, kad budete na slobodi, dajte im poruku. Potrebni ste im, a i oni vama.
Prisijte svoj broj na moju kapu. Molite se Bogu za monaha Mihaila."
Ocu Arseniju se cinilo kao da su za vreme ispovesti bili sami u baraci. Sama
baraka, atmosfera i ljudi u njoj, sve je to bilo negde daleko, iscezlo u nebice. Stanje u
kome su osecali blizinu Bozju, molitveno sozercavanje i tihu unutrasnju povezanost
obuzelo ih je i uznelo k Bogu. Svaki bol, nemir i sve ljudsko napustilo ih je; ostao je samo
Gospod Bog, kome je jedan od njih dvojice odlazio, dok je drugome bilo dopusteno da
vidi veliku tajnu: smrt, odlazak iz ovozemaljskog zivota.
Mihail stegnu ruku ocu Arseniju i stade da se moli. Molio se sa tolikim usrdjem, da
je ostavio za sobom sve ovosvetsko, a otac Arsenije, cija dusa bese u molitvenom
saglasju sa Mihailovom, takodje ostavi sve brige i sa strahopostovanjem, stade poslusno
da prati Mihailovu molitvu.
Dodje i trenutak smrti. U ocima umiruceg Mihaila zasija tiha, radosna svetlost i on
prosaputa: "Ne ostavi me, Gospode moj!" Zatim se uspravi, ispruzi ruke, skoro kao da ce
naciniti korak napred i glasno ponovi dva puta: "Gospode! Gospode!"
Zatim, pade natrag na krevet. Ruka koja je stiskala ruku oca Arsenija sada se
opusti; na licu mu se ocrtavao spokoj, no oci mu behu i dalje blistave, gledajuci radosno
nekuda gore... Ocu Arseniju se cinilo kao da sopstvenim ocima vidi Mihailovu dusu kako
napusta telo.
Ganut, otac Arsenije pripade ka zemlji i poce da se moli, ali ne za spas duse
upokojenog, vec uznoseci blagodarnost Bogu, koji ga u Svojoj milosti udostoji da svojim
ocima vidi Nevidivo, Nesaznativo, Tajnu nad Tajnama: smrt pravednika.
Otac Arsenije ustade i sagnu se nad telom. Mihailove oci i dalje behu sirom
otvorene i blistave, no svetlost se polako gasila. Oci mu prekri jedva vidljiva magla i one
se polako sklopise; zatim mu preko lica predje senka, koja dade citavom licu
velicanstven, radostan i spokojan izraz.
Otac Arsenije se i dalje molio nad telom pokojnog Mihaila i, mada je samo pre
nekoliko minuta video njegovu smrt, nije osecao zbog toga tugu, vec mir i unutrasnju
radost. Upoznao je pravednika preko koga ga je kosnula Bozja milost i slava.
Zatim otac Arsenije sa ljubavlju namesti Mihailovu odecu i nacini zemni poklon pred
njegovim telom. Opet i opet mu je, poput munje, kroz um proletela misao da je sam Bog
Gospod bio ovde i da je On Sam primio Mihailovu dusu.
Pocelo je da svice; uskoro ce svi biti budni. Otac Arsenije uze Mihailovu kapu,
zameni svoj zatvorenicki broj sa njegovim i otide zatvoreniku cija je duznost bila da
prijavljuje mrtve. Redar, najstariji medju kriminalcima, zatrazi broj umrlog i pri tom rece
koliko mu je zao sto je Mihail umro. Uskoro se vrata barake otvorise i zatocenici izidjose
napolje na prozivku. Ispred barake je stajalo nekoliko nadzornika. Redar im pridje i rece:
"Imamo mrtvaca. Zatvorenik br. 382."
Jedan od nadzornika udje u baraku, pogleda mrtvaca, prevrnu ga nogom i ode.
Kroz dva sata, po telo dodjose saonice. Jedan od bolnicara nemarno pogleda les, podize
mu ocni kapak rukavicom i rece s gadjenjem: ""Nosite ga napolje. Brzo!"
Nekoliko leseva je vec bilo natovareno na saonice. Iznese Mihaila i bacise ga preko
ostalih telesa. Kocijas se namesti i osloni noge na smrznuta telesa. Bilo je veoma tiho.
Mraz je stipao. Sneg je lagano padao i prekrivao lica mrtvaca, zatim se polako topio, pa
je izgledalo kao da mrtvi placu. Ispred barake stajali su nadzornici, bolnicar i otac
Arsenije, koji se u sebi molio, sa rukama skrstenim na grudima.
Saonice krenuse, i otac Arsenije se pokloni i oseni mrtve znakom Krsta. Zatim udje
u baraku.
Kocijas, grdno psujuci, povuce uzde, osinu konje i saonice se polako izgubise iz
vida.
Ova povest je zapisana prema kazivanjima samog oca Arsenija 1960. Godine 1966.
rasute beleske je sakupio i sredio jeromonah Andrej.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

NA CIJOJ SI TI STRANI, POPE?

Novi osudjenici u logoru u pocetku broje dane, zatim nedelje, a posle godinu dana
zarobljenistva obicno prestaju da broje i samo ocekuju smrt. Iscrpljujuci rad, neprestana
glad, tuce, batinanja, hladnoca, udaljenost od doma, sve to coveka otupljuje i cini ga
sposobnim da misli samo o svojoj predstojecoj smrti. Otuda je moralni sunovrat cesta
pojava kod logorskih osudjenika.
Za mnoge od nas politickih zatvorenika, a pogotovu za kriminalce, vazilo je pravilo
da nam raspolozenje raste ili opada u zavisnosti od okolnosti kao sto su: poseta
nadzornika, ukradeni komad hleba, tuca, narocito tezak posao zadat celoj brigadi, celija
samica, promrzli prsti ili smrt druga iz barake. U takvim okolnostima covek je bio u
stanju samo da razmislja o ovim stvarima, misli bi mu postajale zivotinjske, primitivne.
Jedina zelja vecine zatvorenika bila je da se dobro najede, da spava dva dana za redom,
ili da pronadje litar votke, da se opije i da se posle toga ponovo najede. Naravno, sve su
ovo bili samo pusti snovi...
Medju politickim zatvorenicima bese nekoliko koji su se trudili da ostanu ljudi.
Drzali su se po strani, pomagali jedni drugima i nisu zeleli da se spustaju na nivo
kriminalaca. Pokusavali su, koliko su im to dopustale prilike u logoru, da zive
dostojanstveno. Ovi ljudi bi se sastajali u uglu barake i tamo drzali predavanja, recitovali
poeziju ili citali memoare, ponekad bi uspeli nesto i da zapisu na parcicima papira do
kojih su nekad uspeli da dodju. Cesto bi se o odredjenoj temi razvila zucna rasprava;
ipak, najvatrenije diskusije vodile su se na politicke teme. U ovakve rasprave su se
ponekad ukljucivali i kriminalci, a pridruzivali bi im se pokatkad i oni politicki zatvorenici
za koje se mislilo da ih vise nista ne interesuje. U ovakvim strasnim prepirkama izbijala
je mrznja prema protivnicima. Otac Arsenije nikada nije ucestvovao u ovim raspravama,
ali jednom je, i protiv svoje volje, bio uvucen.
Zatvorenici su, po pravilu, izbegavali da izraze svoje misljenje, ali bi u jeku jedne
ovakve rasprave zaboravljali na strah i na moguce posledice. Neki bi cak govorili: "Pa sta,
ionako cu uskoro da umrem, ali barem cu reci sta mislim."
Te veceri, posle prozivke, baraka je, kao i obicno, zakljucana. Napolju je besneo
vetar, duvajuci na sve strane. Sneg je zatrpao prozore, unutra je bilo zagusljivo i vlazno,
ali ipak toplo. Sijalice su veoma slabo osvetljavale prostoriju. Sve je ovo doprinosilo
sumornoj i depresivnoj atmosferi. Ljudima je bilo dosta samovanja.
Suznji stadose da se sakupljaju u grupice i otpocese razgovor uz prepirku, uz
secanja. Zlocinci su igrali domine ili se kartali za novac ili hranu. Blizu lezaja na kome se
odmarao otac Arsenije okupilo se nekoliko ljudi ciji je razgovor ubrzo prerastao u strasnu
prepirku na temu njihovog misljenja o vlastima. U sledecih cetvrt sata u raspravu se
ukljucise jos dvadesetorica i prepirka postade vatrena. Ljudi su upadali jedni drugima u
rec i postajali veoma agresivni. Medju njima je bilo bivsih clanova Kompartije, skolovanih
ljudi raznih struka, nekoliko Vlasovaca[1]* i drugih. Zaculi su se povici: "Zasto smo ovde?
Ni za sta! Gde je tu pravda? Trebalo bi ih sve postreljati!" Na licima ljudi ogledala se
gorcina i gnev. Nekih petoro ili sestoro bivsih clanova Kompartije pokusavalo je da izrazi
svoje neslaganje sa ovim i da objasne kako je po sredi velika i tragicna greska koja ce se
jednog dana ispraviti. Po njima, sve je to bilo rezultat podrivanja od strane neprijatelja u
redovima Partije, za koje cak ni Staljin nije znao, pa je na taj nacin bio prevaren.
"On prevaren, a pola Rusije u logorima! Ovo je smisljeno unistavanje vladinih
sluzbenika!" povika neko.
"Zna Staljin, zna. On je sam ovo naredio", slozi se drugi.
Jedan zatvorenik, koga su uhapsili zbog nepodobnog ponasanja i kovanja zavere
protiv Staljina, bio je narocito ljut. Lice mu se iskrivilo, a glas podrhtavao. Vlasovci su
urlali, optuzujuci sve i svakoga.
"Te komuniste bi sve trebalo pobiti, povesati!"
Jedan starac, tvrdokorni Boljsevik jos od 1917, razjareno je vikao na drugoga, koji
je neko vreme ratovao na strani Nemaca.
"Izdajnice!" vikao je. "Trebalo te je ubiti, a ti ovde sedis, jos si ziv! Znas li koliko
sam takvih kao sto si ti sopstvenim rukama postreljao i povesao? Mnogo! Samo mi je zao
sto nisam na tebe jos onda naisao! Ja ovde ispastam svoje greske, a svoje kosti treba da
ostavim zajedno sa tvojima, izdajnice!"
"Ja izdajnik? Ja izdajnik? Ja sam se borio za sovjetsku vlast!"
"Mozes ti da vices "ja", "ja" koliko hoces, ali tebe su strpali u logor kao izdajnika.
Eto dokle te je dovela ta tvoja "vlast"!
Zatvorenici koji su stajali po strani pocese da se smeju, no svadja nije prestajala.
Onda neko rece: "Unistili su nam crkve, pogazili veru." Neko primeti oca Arsenija koji je
sedeo u blizini i pozva ga. "Je li, Pjotre Andrejevicu, a kakav je stav Crkve prema
vlastima?"
Otac Arsenije ne htede da odgovori, no nekoliko ucesnika rasprave dodjose po
njega i posadise ga medju one koji su se svadjali. Prijatelji oca Arsenija behu zabrinuti,
jer su znali sta ce im otac Arsenije odgovoriti.
Vlasovci su se drzali po strani od ostalih. Nicega se nisu bojali; znali su razlog zbog
kojeg su osudjeni i bili su svesni da im je kraj veoma blizu. Jedan od njih rece: "Ajde,
pope! Pricaj!"
Otac Arsenije zastade za trenutak, a onda poce da govori: "Vi ovde veoma vatreno
raspravljate. Vasa polemika je postala zucna, cak i agresivna. Stvarno je tesko ziveti u
logoru; svi mi znamo sta nas ovde ceka. Zato je ovaj razgovor i postao toliko zucan. To je
razumljivo. Samo, nikoga ne bi trebalo ubijati niti unistavati. Svi vi za ovo okrivljujete
nekoga: vlasti, sud, ove ili one ljude; cak ste i mene uvukli u raspravu da bih jednima
drzao stranu, a samim tim provocirao druge.
"Kazete da su komunisti pohapsili verni narod, da su zatvorili crkve, pogazili veru.
Da, na prvi pogled to zaista tako izgleda, ali hajde da se zagledamo malo dublje u ovaj
problem, hajde da se podsetimo malo na proslost. Mnogi su Rusi izgubili veru i prestali da
postuju nasu proslost. Izgubili smo mnogo toga dobrog i vrednog. A ko je za to kriv?
Vlasti? Ne, mi smo sami krivi, mi sada samo zanjemo ono sto smo sami posejali.
"Setimo se losih primera koje su nam davali clanovi inteligencije, plemstva, trgovci,
drzavni cinovnici. Mi svestenici smo bili najgori od svih.
"Deca svestenika su postajala ateisti, revolucionari, iz prostog razloga sto su u
svojim porodicama gledala laz i nedostatak prave vere. Svestenici su, jos mnogo pre
revolucije, izgubili pravo da se nazivaju pastirima ljudi, vidarima ljudske savesti.
Svestenicki cin je postao profesija. Bilo je mnogo svestenika ateista i alkoholicara.
"Od svih manastira u zemlji, samo pet ili sest su ostali svetionici Pravoslavlja:
Manastir Valaam, Optina Pustinja sa njenim velikim starcima, zenski manastir Divejevo i
Sarovski manastir. Drugi manastiri su postali obicne zajednice sa vrlo malo vere.
"Sta su mogli ljudi da nauce u takvim manastirima? Kakav primer su ti manastiri
davali?
 "Nismo narod obrazovali kako treba, nismo mu pruzili osnovu za jaku veru.
Upamtite to! Zato su ti ljudi tako brzo zaboravili na nas, svoje svestenike, na svoju veru,
zato su ucestvovali u rusenju crkava, a ponekad cak i predvodili njihovo unistavanje.
"Kad sve ovo znam, kako mogu da upirem prstom u vlast? Seme bezverja je palo
na tle koje smo mi sami pripremili. Sve ostalo nice sa tog tla: logor, nase muke,
stradanje nevinih. No, kazem vam sasvim otvoreno: sta god se dogadjalo u mojoj zemlji,
ja sam njen gradjanin. Kao svestenik, uvek sam ucio svoju duhovnu decu da je nasa
duznost da branimo i pomazemo Otadzbinu. Ovome sto se sada dogadja mora jednom
doci kraj: ono je jedna velika greska koja ce se pre ili kasnije ispraviti."
"Znaci nas pop je komunista. Trebalo bi te zgnjeciti kao buvu kad tako propovedas.
Pravis se tu da si svetac, a u stvari si dupli igrac, siris propagandu. Sigurno radis za
vlast." Rece jedan i grubo izbaci oca Arsenija iz kruga onih koji su polemisali.
Preprika se nastavi istom zestinom, no neki ucesnici pocese da odlaze.
Posle ovog dogadjaja, pojedini zatvorenici pocese da napadaju oca Arsenija.
Nekoliko puta je pretucen nocu, jednom mu je neko prosuo mokracu po krevetu, krali su
mu sledovanje hrane. Mi koji smo mu bili prijatelji pokusavali smo da ga zastitimo od te
grupe napadaca, znajuci da su to ljudi izgubljeni i stoga sposobni za sve.
Jedne veceri pripadnik te grupe, neki Zora Grigorenko iz Kijeva, dodje po oca
Arsenija i povede ga k Zitlovskom, koji bese glavni medju Vlasovcima. Zitlovski je
neobavezno razgovarao sa svojim drugarima, zavaljen na krevet.
"Dobro, pope, hoces li da budes sa nama ili sa komunjarama? Radis za upravu
logora - to znamo. Ispovedas ljude, pa ih posle prijavljujes. Ima da te ucmekamo vrlo
brzo, ali za sada cemo samo da te prebijemo, za primer ostalima. Hajde, Zora. No prvo,
cujmo sta pop ima da nam kaze."
Zoru Grigorenka niko nije voleo. Bio je zdepaste gradje i sirokih ramena. Izgledao
je kao da nema vrat. Imao je veliki oziljak koji mu je izoblicavao lice, te je izgledalo kao
da se stalno smeje. Zbog svega toga, svima je bio gadan. Govorilo se da je u nemackoj
armiji radio kao dzelat, premda je u logor poslat iskljucivo kao pripadnik Vlasovskog
pokreta.
Otac Arsenije je mirno gledao Zitlovskog. "Samo Bog odlucuje o zivotima ljudi. Vi
ne odlucujete. Ja ne pripadam nijednoj grupi", rece, zatim sede na lezaj naspram
Zitlovskog i nastavi: "Ne pokusavajte da me zaplasite. Vikanje, batine, pretnje smrcu,
sve mi je to jako dobro poznato. Bog je taj u Koga ja bezuslovno verujem, Koji je
svakome od nas odredio meru stradanja i koliko cemo poziveti na zemlji. Ako se moj
zivot ovde i sada prekine, znaci da je to volja Bozja. To ne mozemo ni vi, ni ja da
promenimo. A obojica cemo na kraju morati da stanemo pred sud Bozji i da podnesemo
racun za sva nasa dela.
"Verujem u Boga i verovacu do poslednjeg svog daha. A vi? Gde je vas Bog? Gde
vam je vera? Stalno i mnogo pricate o tome kako treba zastititi nevine, ali do sada ste
samo proganjali, ubijali i ponizavali ljude. Pogledajte svoje ruke - krvave su vam do
lakata!"
Zitlovski podize ruke i zagleda se u njih mutnim pogledom. Zatim odmeri oca
Arsenija. Spustivsi ruke na krilo zaurla: "Ne pokusavaj da me ubedjujes ni u sta!" i
prostreli ga strasnim pogledom.
Sa gornjeg lezaja oglasi se Grigorenko: "Arkadij Semjonovicu! Pop je, izgleda,
dobio napad recitosti. Hocemo li da zavrsimo s njim jednom za svagda?"
"Umukni, Grigorenko! Neka kaze sta ima, pa cemo ga srediti. U opisu radnog mesta
mu je pricanje, bas kao i komunjarama."
Otac Arsenije nastavi da govori: "Jednom mi je neko rekao da ste vernik. U sta
verujete? Secam se, jednom ste govorili o Dostojevskom - rekoste da vam je to omiljeni
pisac, dusa ruskog naroda. Sada cu da vam citiram reci starca Zosime iz "Brace
Karamazova." Evo sta je starac okupljenima porucio sa samrtnog odra: "Nemojte mrzeti
ateiste, ucitelje zla, materijaliste, cak ni zle ljude, jer ih ima veoma dobrih, pogotovu u
nasem vremenu. Ljubite Bozji narod. Verujte i drzite visoko obraz vere. Cinite svima
ljudima dobro i pomazite im da podnose svoja stradanja." A vi, vi svoj zivot provodite u
mrznji i gnevu. No, svakom coveku je dato vreme da porazmisli o svom zivotu, pa i
vama."
Rekavsi ovo, otac Arsenije ustade i krenu prema svojoj postelji, no Grigorenko
skoci sa svog lezaja, zgrabi oca Arsenija i stade da ga gusi. U to se kroz okupljenu gomilu
probi visok i snazan muskarac, koji u baraci bese stekao nadimak "Mornar." On je zaista i
bio mornar iz Odese. Osudjen je na petnaest godina robije zbog "politike." Bio je
neustrasiv, uvek raspolozen, dobar drug i nekim cudom, nikada nije izgubio zdrav izgled,
mada je vodio isti zivot kao i svi.
Odgurnuvsi one koji su mu stajali na putu, Mornar scepa Grigorenka, podize ga kao
vrecu i baci ga u sred gomile ljudi koji su stajali oko Zitlovskog.
"Ej, ti! Zaboravio si da nisi vise sa Nemcima - sad si ovde, u nasem logoru." Zatim
se okrenu ka Zitlovskom, zgrabi ga za ruku i zapreti mu na dijalektu kakvim govore u
Odesi: "A sada, dragi moj, smiri ove tvoje drugare. Ako ih ne smiris, prerezacemo vas
gde ste najtanji, sve vas!"
Zitlovski i njegova druzina bili su vidno zaplaseni. Odnekuda se pojavi poveca
grupa zatvorenika spremnih da brane oca Arsenija i Mornara.
Mornar se zatim obrati Grigorenku: "Da se nisi usudio da pipnes Pjotra Andrejevica.
Desi li mu se nesto, ja cu te licno ubiti, a prethodno cu od tebe napraviti pire.
"Hajdemo, Pjotre Andrejevicu, da ih vise ne bismo izazivali. Moje postovanje svima
vama - vidimo se u neka bolja vremena."
Kroz otprilike tri nedelje Zora Grigorenko je prebacen u drugu baraku. Nakon toga,
Zitlovski se smirio i cak postao ljubazniji. Rasprave su se i dalje vodile, no oca Arsenija
vise niko nije primoravao da u njima ucestvuje. Ipak, njegove reci o odgovornosti svih
nas za ono sto se desilo u Rusiji dugo su ostale u pamcenju stanovnika barake.

NAPOMENE:

1. Vlasovci: Rusi koji su se pod generalom Vlasovim pridruzili nemackoj vojsci da bi se borili protiv komunizma
spolja. Docnije su ih saveznici vratili u Rusiju, gde je vecina osudjena na smrt vesanjem, a ostali izgnani u
logore smrti.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

SAZIKOV

Vreme je prolazilo, a Sazikov se sve vise vezivao za oca Arsenija, starao se o

njemu i pricao mu o sebi, o svom detinjstvu. Njegova porodica, rodom iz Rostova, bese
obrazovana, a on sam je zavrsio rostovski industrijski institut i postao inzenjer. Zatim je,
sasvim slucajno, poceo da se druzi sa nekim "prijateljima", koji su ga povukli za sobom u
svet podzemlja, posle cega mu je ceo zivot krenuo nizbrdo, te je skoro dvanaest godina
ziveo u medju najgorim kriminalcima. Ponekad bi se osvrtao na svoj zivot i pitao kako se
sve to dogodilo, ali nije uspeo da smogne snage da izadje iz tog kruga.
Jednu varijantu svoje zivotne price ispricao je logorskim vlastima i svojim
prijateljima, no ocu Arseniju je ispricao istinu o svom zivotu, ne tajeci nista.
Na krstenju su mu dali ime Serafim, po Sv. Serafimu Sarovskom. Majka mu je bila
pobozna zena, vodila ga je sa sobom u crkvu i ucila ga veri, sve do njegove cetrnaeste
godine. Umrla je kad mu je bilo dvadeset dve. Otac ih bese davno napustio. Kada mu je
majka umrla, Serafima kao da je ponela bujica: kao sto to obicno biva, poceo je sa sitnim
kradjama, koje su kasnije prerasle u oruzane pljacke, pijanke, zestoke tuce i na kraju
ubistva. Zlocinima nije bilo kraja. Kad se jednom krene ovim putem, vise nema
zaustavljanja. Ako neko i pokusa da izadje iz ovog kola, "prijatelji" ce se vrlo brzo
pobrinuti da se vrati natrag.
Zaboravio je sta ga je mati ucila; stvarni zivot se mnogo razlikovao od njenih
pouka. O Bogu nikada nije mislio. Da li je uopste moguce pronaci Boga u svetu zlocina?
Osim toga, bilo je toliko mnogo drugih stvari o kojima je morao da brine.
Povremeno je imao sukobe sa Sivim. Sivi je bio cudan covek: neverovatno okrutan,
no ponekad bi iz njega sinuo bljesak njegove istinske duse - zaista je imao komplikovanu
narav.
Sazikov je ranije radio na poslovima gde se krao veliki novac. Zaposljavao bi se u
velikim firmama, robnim kucama ili na drugim mestima gde je svakodnevni promet novca
bio veliki. Dok je radio svoj posao, pomno bi pratio nacin rada doticne firme. Zene su mu
bile od narocite pomoci, jer je bio visok i naocit, lepo obucen i recit. Svoje poslove je
obavljao besprekorno, pa su ga pretpostavljeni uvek hvalili. Svi njegovi papiri i radne
dozvole uvek su bili u savrsenom redu. Imao je i veliko znanje - skolovao se za inzenjera.
Dobro je poznavao i ekonomiju, te je postao veoma cenjen u robnim kucama i smatran
za velikog strucnjaka. Uvek bi dobro proucio odlike svog radnog mesta, dobro bi upoznao
nacin poslovanja firme, i na kraju bi mu polazilo za rukom da prisvoji ogromne kolicine
novca iz kase.
U vecini slucajeva kradje su prolazile glatko, mada je nekoliko puta odlezao kaznu
po zatvorima i logorima. Obicno su ga hvatali u sitnijim kradjama, dok se za pronevere u
kojima se radilo o basnoslovnim kolicinama nije ni znalo. Ipak, jedan "prijatelj" je pod
pretnjom islednika odao vlastima da je Sazikov ucestvovao u velikim kradjama novca.
Tada je osudjen na smrt streljanjem, no umesto toga ga poslase da umre u "specijalnom"
logoru.
"Kad sam vas upoznao, oce Arsenije, zapanjili ste me", rece Sazikov jednog dana.
"Sve sto cinite, radi drugih cinite. U pocetku sam mislio da sigurno imate neke koristi od
toga, ili da niste pri zdravoj pameti. No, posmatrajuci vas, shvatio sam da me podsecate
na majku. Mnoge stvari koje me je ucila kad sam bio decak pocele su da mi se vracaju.
Zaprepastio sam se kad ste me nazvali krstenim imenom - Serafim. Mislio sam, da nisam
mozda buncao u snu, ili dok sam bio bolestan, no posle sam uvideo da se slicne stvari
dogadjaju i drugima, kada ste vi u pitanju.
"Pazljivo sam vas posmatrao, sve dok nisam sasvim jasno shvatio da vi ne zivite
sebi, nego drugima, a sve u ime vaseg Boga. Tada sam i ja poceo da se osvrcem na svoj
zivot i uvideo da sam uvek ziveo samo za sadasnji trenutak, bez imalo brige za
buducnost. I, mislio se - kuda me je to odvelo? Nemam pravih prijatelja - samo
"drugare." Nikome nisam potreban, a ako mi neko i pomogne, to cini samo iz straha.
"Dirnuli ste me u srce. Potpuno ste razoruzali svojim primerom. Odlucio sam da
raskrstim sa prosloscu. Ipak, to je veoma tesko - kad se okrenes od ovakvih "prijatelja",
oni ti zariju noz u ledja. Inace, samo da znate da vas i Sivi posmatra. Kriminalci su u
logorima duse izgubljene, narocito u specijalnim logorima. Ne boje se nicega, posto znaju
da ce ionako umreti. Mi smo, u nasoj baraci, uspostavili nekakav red, ali sa ovakvim
ljudima to nije lako. Znam da cu skoncati svoj zivot u ovom logoru, ali hteo bih da
podjem vasim putem, hteo bih da verujem."

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

ISPOVEST
 Jednog dana Sazikov pridje ocu Arseniju i, kao da se snebiva, poce govoriti o nekim
nevaznim stvarima. Onda iznenada rece: "Oce Arsenije, ako dozvolite, zeleo bih da se
ispovedim. Osecam da mi je kraj blizu i da necu izaci odavde, a nosim tesko breme
grehova, veoma tesko."
U logoru je tesko provesti nasamo sa nekim sat ili dva. Covek je uvek pod
prismotrom, sto je jedan od razloga sto se ovakvi logori zovu "specijalnima." Ipak,
Sazikov nekako uspe da dodje ocu Arseniju na ispovest. Bili su sami, ostalo je dva sata
do prozivke. Da su ih uhvatili da razgovaraju nasamo, obojicu bi poslali u samicu na
najmanje pet dana. I jedan i drugi su to znali.
Serafim pade na kolena: bio je izgubljen. Otac Arsenije polozi svoju ruku na
njegovu glavu i otpoce, kao i uvek s paznjom, da cita molitvu. Proslo je nekoliko minuta.
Serafim poce da govori, ispocetka isprekidano i nevezano. Bio je veoma napet. Otac
Arsenije nista nije rekao, nije ga vodio kroz ispovest, niti mu pomagao, vec ga je samo
slusao i molio se Bogu, jer je znao da covek mora sam da pronadje sebe, bez icije
pomoci. Za vreme izdrzavanja logorske kazne Otac Arsenije je mnoge ispovedio, no
ispovest okorelog kriminalca, "beznadeznog" slucaja, cak je i za njega je bila zaista velika
retkost.
Vecina zlocinaca koji su mu dolazili na ispovest bili su ljudi koji su sve izgubili, cije
su duse ostale prazne i puste. Savest, ljubav, istina, vera u bilo sta, sve je to odavno
iscezlo iz njihovih dusa. Behu to ljudi slomljeni, okrvavljeni, okamenjeni u svojoj
surovosti i raspusnom zivotu. Iz proslosti nisu crpeli nikakvu radost, vec samo strah. Nisu
bili u stanju da se istrgnu iz drustva sebi slicnih, te su stoga provodili te poslednje dane
svoga zivota u gnevu i okrutnosti, bez nade u bilo sta. Pred su stajale samo dve
mogucnosti: smrt ili uspesno bekstvo iz logora.
Njihove ispovesti, kad bi do njih dolazilo, bile su sve slicne. Razlikovalo se samo
detinjstvo, sve ostalo je bilo slicno: pljacke, ubistva, pijancenje, nedolicno ponasanje, a
iznad svega, strah. No, ipak, razlikovala se dubina pada svakog od njih. Nekima je bilo
jasno da cine veliko zlo, no nisu mogli tome da se odupru, vec su tonuli sve dublje i
dublje; drugi su se ponosili svojim zlodelima i nastavljali da zive nasilnickim zivotom,
smatrajuci sebe ispravnima, cak i herojima, uzivajuci u tudjem stradanju.Treci su, sa
godinama, pocinjali da razmisljaju o svom zivotu, ali nisu znali kako dalje ziveti. Serafim
je uvideo dubinu svoga pada i pokusao da ga zaustavi, ali nije znao da nadje put kojim bi
izasao iz sveta zlocinaca.
Otac Arsenije je sve ovo shvatao.
Sazikov je govorio, no ispovest nikako da potece. Dok se spremao za ispovest,
razmisljao je o tome sta ce i kako govoriti, ali sada je sve to zaboravio. Bio je veoma
zbunjen. Zeleo je da bude sasvim iskren, ali nije bio u stanju da progovori iz duse. Tako
je njegova ispovest izgubila vezu sa dusom i prerasla u obicnu pricu. I ovo je otac
Arsenije shvatio, no zeleo je da Serafim sam, svojim snagama, dobije tu bitku sa svojom
prosloscu, sto bi mu otvorilo put ka istinskom pokajanju.
Vidno potresen i nervozan, Serafim je, kroz plac, nastavio da govori, no ispovest
jos uvek nije potekla iz duse. Borba izmedju njegove proslosti i sadasnjosti bese toliko
velika, da otac Arsenije oseti da je Serafimu potrebna pomoc, da mu je potrebna
slamcica spasa koja, mada krhka i tanka, ipak moze da spase davljenika koji se za nju
hvata. I otac Arsenije pruzi Serafimu tu "slamku", rekavsi mu: "Secas li se kako te je ona
zena molila za milost, a ti joj se nisi smilovao, pa si se posle stideo od samog sebe?"
Serafim u trenutku shvati da otac Arsenije vidi i zna sve o njemu. Uvide da ne mora
da bira reci kojima bi opisao samoga sebe. Trebalo je samo da bez straha otvori svoju
dusu ocu Arseniju, i ovaj bi tada sve mogao da vidi, da razume i da odmeri, i da mu kaze
ima li oprostaja njegovim grehovima ili ne.
Serafim okonca svoju ispovest, predavsi u ruke oca Arsenija citavu svoju dusu. I
dalje je bio na kolenima, a lice mu bese vlazno od suza. Bese to prvi put u njegovom
zivotu da se sasvim otvorio, da je otkrio citav svoj zivot; sada je cekao da cuje presudu
za svoju krivicu.
 Priklonivsi glavu nad Serafimom, otac Arsenije se molio. Nije mogao da nadje reci
kojima bi mogao da podari Serafimu ociscenje i prosvetljenje, reci kojima bi mogao da ga
usmeri u njegovom novom zivotu.
Ova ispovest je bila toliko iskrena, a svest o sopstvenoj ogrehovljenosti toliko
snazna, no Serafim ipak bese pocinio toliko uzasnih zlodela, toliko je ljudi ojadio i zadao
mnogo bola i stradanja; sve je to bilo izmesano, a otac Arsenije je sada morao da sve to
izvaga i izmeri, da odvoji jedno od drugoga i da proceni tezinu grehova.
Svestenomonah Arsenije kome bese data moc da razresi i oprosti grehe ovom
gresniku u ime Bozje, sada se nalazio u otvorenom sukobu sa covekom Arsenijem, koji
kao ljudsko bice nije bio u stanju da prihvati i oprosti sva Serafimova zlodela. "Gospode,
Boze moj! Podaj mi snage da saznam Tvoju volju. Pomozi mi da Serafimu pokazem put,
da mu pomognem da nadje sebe. Majko Bozja, pomozi nam obojici, gresnima! Pomozi,
Boze..."
I dok se molio, dodje mu na um saznanje da ne treba nista da kaze, nista da
odmerava, niti da odlucuje. Ispovest ovog coveka, Serafima, koji bese pogubio sve veze
sa Gospodom, bila je toliko duboka i iskrena, toliko je otkrila njegovu dusu i pokazala da
taj covek, ne samo da se okrenuo ka Bogu, vec Ga je i nasao, te da ce od sada pa
nadalje hoditi samo ka Njemu. Serafim ce za svoje grehe dati odgovor na Sudu pred
Bogom i pred svojom savescu.
Otac Arsenije ustade i prigrlivsi Serafimovu glavu uz svoje grudi izgovori razresnu
molitvu: "Ja, nedostojni jeromonah Arsenije, silom koja mi je data, oprastam ti i
razresavam te od svih tvojih grehova, cedo Serafime. Idi i cini ljudima dobro i Bog ce ti
pokazati put."
Po okoncanju ispovesti i zagrlivsi Serafima jos jedanput, otac Arsenije, kao da vidi
buducnost, rece: "Necu te ostaviti dokle god budes ziv, Serafime. Bog ce nam pomoci."
Nakon ovog dogadjaja, neke nevidljive vrpce zauvek su povezale oca Arsenija i
Serafima Sazikova.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

"NECU TE OSTAVITI"

Jednom, za vreme jednog od mnogobrojnih razgovora sa ocem Arsenijem, Sazikov

rece: "Oce Arsenije, vidim da izgovaras molitve napamet, posto nemas crkvenih knjiga. A
mi smo culi da mozemo da ti nabavimo neke knjige. Sivi je nesto napomenuo svojim
ljudima, a oni mu rekose da je to izvodljivo."
"Za ima Boga, molim vas da ne uzimate nicije knjige - greh bi bio na moju dusu."
"Naravno da necemo, oce Arsenije, zar mislis da bismo mi to ucinili? Sve cemo
urediti tako da niko ne strada. Postoji mesto gde logorski sluzbenici drze sve stvari koje
se oduzimaju cim neko novi stigne u logor. Culi smo, iz pouzdanih izvora, da tamo ima i
knjiga, koje tamo leze vec dugo. Momci su odlucili da "dignu" ceo sanduk sa knjigama, a
ja sam im rekao da uzmu i verske knjige, cak sam im rekao i koje."
Ovo je veoma zabrinulo oca Arsenija. Kako to da prihvati? Tu noc je probdeo u
molitvi, a pred jutro ga uhvati lagan san. On vide tada kako u baraku ulazi neki stari
monah koji ga blagoslovi i rece mu: "Ne boj se, Arsenije! Uzmi sta ti treba, i moli se
Svetom Mitropolitu Alekseju Moskovskom!" Osenivsi ga ponovo znakom krsta, monah
izadje, lagano i dostojanstveno.
 Drugog dana u baraki nasta velika guzva. Poce opsti pretres, a neki zatvorenici su
odmah poslani u specijalni sektor na ispitivanje. Vlasti su otkrile da su kriminalci ukrali
sanduk sa konfiskovanim stvarima.
Posle deset dana, Sazikov dade ocu Arseniju dve knjizice: Sveto Jevandjelje i
Trebnik. Otac Arsenije ih primi sa strahom Bozjim, ode do svoje postelje, otvori knjigu
Jevandjelja i zadrhta pred neshvativom miloscu Bozjom: sa unutrasnje strane poveza
nalazio se mali komad svile, povrsine ne vece od 5 kvadratnih santimetara; materijal
bese star i vec pozuteo. Ispod komada svile stajao je natpis: "Antimins[1]*, mosti Sv.
Alekseja, Mitropolita Moskovskog, 1883." Pored ovoga, u povez bese urezana srebrna
ikonica, velicine novcica od dvadeset kopejki. Otac Arsenije nacini zemni poklon pred
ovom svetinjom i zablagodari Bogu: "Gospode, Tvojom miloscu sam jos ziv, velika su dela
Tvoja", i zaplaka od radosti.
"Oce Arsenije, svaki put kad zavrsis molitvu uz pomoc ovih knjiga, daj ih meni ili
Sivome. Kod nas ih niko nece naci, ali ako bude pretresa, kod tebe ce ih odmah otkriti, i
oduzece ti ih. Ne brini, necemo nista oskrnaviti, samo cemo ih cuvati na bezbednom."
Posle ovoga, nastade vreme velike radosti za oca Arsenija. Obavljao je svoje
poslove, a uvece bi uz drhtavu svetlost svece citao Jevandjelje i sluzio redovne sluzbe.
Kada je bilo vreme za ustajanje, vracao bi knjige Sazikovu.
Proslo je dva meseca, pretresi su se proredili. Otac Arsenije bi ponekad zadrzavao
Jevandjelje kod sebe i preko dana, no tada bi ga uvek skrivao iza jedne daske na zidu,
kako mu je savetovao Sazikov. Cinilo mu se da je to mesto bezbedno, cak i prilikom
nocnih i dnevnih pretresa. Jednom, kada je zavrsio svoj posao u baraki, dok se drugi
zatvorenici jos nisu vratili, on izvadi jevandjelje iz skrovista i poce da cita. Odjednom se
uz tresak otvorise vrata i u baraku banuse narednik, tri vojnika i nadzornik zvani
"Pravedni." Otac Arsenije u prvom trenutku nije mogao da se snadje, no onda sakri
Jevandjelje u unutrasnji dzep fatirane pamucne kosulje koju je nosio na sebi i poce da se
moli Bogu u sebi.
Vojnici ispreturase celu baraku. Sa poda povadise sve rasklimane daske. Poskidase
i daske sa zidova, a zatim naredise zaverenicima da svako istrese sadrzaj svoje torbe na
pod. Dodjose i do oca Arsenija. Narednik iz specijalnog odelenja naredi Pravednom:
"Pretrazi popa, nadzornice!" i nastavi dalje sa vojnicima da vrsi pretres.
Pravedni stade da pretresa oca Arsenija i, naravno, odmah napipa Jevandjelje.
Ruka mu se malo zadrza na njemu, zatim ga izvuce i neprimetno stavi u svoj dzep, a
onda nastavi sa pretresom. Kad je zavrsio, rece naredniku:
"Nema nista."
"Prebrzo si ga pretresao! Skidaj se, pope! Sad ces da vidis sta je pretres!"
Otac Arsenije svuce sve sa sebe i vojnici stadose da pregledaju njegovu odecu, da
proveravaju savove. Najzad pobacase na pod sve sto se nalazilo po dzepovima. Naravno,
nista nisu nasli. Narednik je bio veoma ljut. Opsova oca Arsenija i ode.
Otac Arsenije se obuce. Sve vreme se molio u sebi i plakao radi ove neocekivane
milosti koju mu je Bog pokazao. Pokupi svoje stvari sa poda i zakrpi savove koje su
vojnici pocepali, a zatim se dade na posao ciscenja barake nakon pretresa.
Kroz otprilike sat i po, Pravedni udje u baraku i upita oca Arsenija: "Ima li koga
ovde?"
"Svi su na poslu", odgovori otac Arsenije.
Pravedni pogleda unaokolo, zaviri ispod kreveta, a zatim brzo vrati knjigu ocu
Arseniju i rece: "Ovo je jedna od ukradenih knjiga, zar ne?"
Otac Arsenije je cutao.
"Odgovori mi. Odakle ti knjiga?"
"To je jedna od knjiga koje su nestale", rece otac Arsenije.
"Jesi li lud? Razmisli malo! Ako drzis kod sebe Jevandjelje, moras ga sakriti! Da ga
je narednik pronasao, ubio bi te od batina." Zatim nastavi, sapatom: "Oprostite mi, oce!
Tesko je ovde, u logoru. Nije tesko samo vama zatvorenicima, nego i nama, nama kojima
je preostala jos poneka mrvica savesti. Znam, oce Arsenije, sve znam. Znam koliko je
zivot ovde tezak za sve vas. Ali molim vas da se setite da smo i mi primorani da radimo
ovde, u ovom krugu pakla, i to ne zato sto smo kukavice ili slabici. Pomoci cu vam,
pokusacu cak i da vas posaljem nekuda gde ce vam zivot biti malo podnosljiviji, ali za sve
to treba vremena. Sve sto budem radio, moracu da radim u najvecoj tajnosti, a pred
drugima cu morati da budem narocito grub. Moracete da me izvinete... Oprostite!"
Rekavsi ovo, Pravedni ode, ne osvrcuci se za sobom.
Otac Arsenije je gledao za nadzornikom i osetio stid zbog svog nepoverenja u Bozju
milost, u Njegove nesaznative puteve. Ponovo uvide kako je ljudska dusa bogata i puna,
kako je u svakoj dusi moguce pronaci iskricu Bozje ljubavi. Stade da se moli: "Pomiluj
me, Boze, po neizrecivoj ljubavi Tvojoj i po velikoj milosti Tvojoj. Gospode, Boze moj,
veliki si i preproslavljen u delima Tvojim. Evo pomagaca o kojima mi je govorila Presveta
Tvoja Mati. Zar sam ikada mogao da pomislim da je ovaj nadzornik od Tebe poslat radi
pomoci meni bednome? Zar sam mogao...?"
Otac Arsenije se seti da je nadzornikovo ime Andrej i stade da se moli za njega, i
dok se molio, citav Andrejev zivot se otvorio pred njim i on uvide da je to dobar i
velikodusan covek.

NAPOMENE:

1. Antimins: ikona naslikana na komadu svile u koju su utkane mosti svetitelja. Da bi svestenik mogao da sluzi
svetu liturgiju, on mora da ima antimins.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

TEZAK PUT

Prozorljivost oca Arsenija je zaprepascivala mnoge koji su k njemu dolazili, a neke

je cak i plasila, no on sam nije mogao to da razume, niti je smatrao da mu je Bog podario
neko posebno poznavanje ljudske duse. Ja sam vazda provodio vreme kraj oca Arsenija i
uvideo da on iskreno veruje da je razumevanje ljudske duse svojstveno svakom
svesteniku. Bio je ubedjen da ne poseduje nikakvu narocitu sposobnost citanja misli, vec
da samo dobro razume ljude koji sami hoce da svoje misli podele s njim i da mu ih
prenesu. Imao je ogroman i neverovatan uticaj na ljude koji bi mu dolazili. Oni koji su
mu cesto dolazili i znali kako on zivi bili su zadivljeni dubinom i snagom njegove Bogom
dane prozorljivosti. Avsenkov mi je ispricao dva dogadjaja koja ga behu duboko potresla,
kojima je bio svedok kada je, pod uticajem oca Arsenija, poceo da veruje u Boga.
Jedne veceri, nesto pre poslednje prozivke, doveli su vecu grupu novih zatvorenika
u logor. Administracija logora stade da ih razvrstava po barakama, prema broju praznih
lezajeva.
"U nasu baraku su tada poslali oko dvadeset petoro", secao se Avsenkov. "Videlo se
da su dugo pesacili. Ugurali su ih u baraku. Licili su vise na seni nego na ljude. Jedva su
stajali na nogama, a zivot im se polako gasio. Napolju je bilo ledeno, hrane im nisu davali
dva dana. Tri noci nisu spavali.
"Medju njima je bilo najvise intelektualaca, "narodnih neprijatelja", inzenjera,
agronoma i lekara, ali i nekoliko kriminalaca.
 "Doveli su ih pre prozivke, posto su nam vec bili podelili vecernji obrok sastavljen
od hleba i retke supe. Sluzbenici koji su radili u logorskoj administraciji su vec bili otisli ili
su zavrsavali posao.
"Strazari su najpre pomislili da bi novima trebalo dati nesto da pojedu, da bi potom
zakljucili da je tako nesto suvise komplikovano. "Morali bismo ponovi da lozimo vatru",
gundjali su. "Da grejemo supu, otkljucamo skladiste, narezemo hleba, pa onda jos i da
pisemo izvestaj koliko je cega potroseno..."
"To je zaista bio komplikovan posao. Dogovoreno je da novi zatvorenici mogu da
pricekaju do sutra - ima vremena. Komandant logora cak izjavi: "Na kraju krajeva, nisu
oni gosti pa da ih dvorimo, nego neprijatelji naroda. Nista im nece biti." Tako su, dakle
odlucili. Naravno, znali su da ce mnogi od njih umreti jos te noci, a da ce u izvestajima
morati da slazu kako su ti ljudi umirali u rasponu od nekoliko dana, da ne bi bili okrivljeni
za smrt velikog boja zatvorenika odmah po dolasku. U tom slucaju, odgovornost za
njihovu smrt snosio bi logor.
"I tako, novi osudjenici dodjose u nasu baraku. Kao sto je poznato, novajlije nisu
nigde dobrodosle. To pocinje vec u skoli, zadirkivanjem novih ucenika u razredu, zatim na
poslu, gde se radnici podsmevaju pripravnicima i prave im neprijatnosti, a u logorima je
to narocito izrazeno. Tako da smo ih i mi samo pogledali - novodosli zatvorenici nisu ni
licili na ljude, nego na nekakve ostatke ljudskih bica; nisu bili u stanju ni da stoje. Nije
nam bilo jasno kako su uopste mogli da dodju do logora. Stajali su naslonjeni na zidove,
ili su se pridrzavali za krevete.
"Zatvorenik zaduzen za red u nasoj baraci im rece: "Idite, lezite na prazne
krevete." Svi smo znali da su jedini slobodni lezajevi oni koji se nalaze najdalje od peci.
Tamo je bilo veoma hladno i nije bilo nacina da se novopridosli tamo zagreju.
"Stariji stanovnici barake su se vec spremali za pocinak. Neki su vec bili legli, dok
su drugi i dalje igrali karte. Kriminalci su odmah odmerili novodosle, a kad su videli da od
njih nema sta da se uzme, zaboravili su na njih.
"Otac Arsenije je lezao i molio se. Kada su novi zatvorenici usli, on ustade i uputi se
ka glavnim kriminalcima. Njihova rec je bila zakon za sve kriminalce, kao i za politicke
zatvorenike; ako bi se neko oglusio o njihove zapovesti, svasta je moglo da se dogodi.
"Otac Arsenije se obrati tim vodjama kriminalaca, "teskim slucajevima", kako smo
ih nazivali: "Mora se pomoci novima. Promrzli su, gladni i iznemogli. Ako im ne
pomognemo sada, mnogi od njih ce zasigurno umreti nocas."
" "Teski slucajevi" su poznavali oca Arsenija dobro i postovali ga. Posto su sa njime
proveli nekoliko godina, voleli su ga na svoj nacin; no ovaj put jedan od kriminalaca
pljunu na pod i rece: "Ma nek" crknu. I mi cemo uskoro. Necu da delim svoju hranu ni sa
kim. Razumes li, pope?"
"Ostali su cutali. Covek se tesko rastaje od onoga sto je njegovo, pogotovu na
ovakvom mestu gde je uobicajeno da se pomaze samo prijateljima. Svi smo gledali u oca
Arsenija. Kako ce se ovo zavrsiti? Novodosli su i dalje stajali zbijeni u grupicama i nemo
nas posmatrali.
"Otac Arsenije je i dalje mirno gledao kriminalace u oci, zatim se prekrsti i rece:
"Dogovoreno je: ustupamo lezajeve blizu peci novima, a mi cemo spavati tamo gde je
hladnije. Sta god ko ima od hrane, neka donese ovamo na sto. Zagrejacemo vode - peci
su i dalje tople. Hajde, brzo."
" "Teski slucajevi" ustadose bez reci i pocese da prave novi raspored spavanja u
baraci. Vadili su ostatke hrane i stavljali na sto. I ostali ucinise isto. Neki od zlocinaca su
pokusali da sakriju hleb, ali ostali su to primetili i zapretili im.
"Mrvu po mrvu, sakupilo se dovoljno hrane da se dvadeset pet novajlija nahrani.
Zagrejali smo vodu u limenkama na peci. Otac Arsenije razdeli sakupljenu hranu novim
zatvorenicima i oni polegase u svoje postelje. Svi su preziveli, sto nije moglo da se kaze
za nesrecnike koji su razmesteni po drugim barakama. Za otprilike cetiri dana, novodosli
su se dovoljno povratili, pa su i njih poslali na rad.
 "Zaprepastila me je mirnoca i usredsredjenost oca Arsenija kada je izgovorio te
reci: "Hajde brzo!" On se tada obracao ljudima koji nisu imali sta da izgube. On im je
sasvim mino rekao sta da urade, a oni su ga poslusali - kao da se radilo o naredjenju.
"Cesto sam razmisljao o tome", secao se Aleksandar Pavlovic Avsenkov. "Otkuda
ocu Arseniju snage da tako nesto uradi? Da li je uspevao da dirne u savest ljudi, ili im je
naprosto nalagao da, u ime Boga, izvrse ono sto im je ionako bila duznost?" Avsenkov
zakljuci da se snaga oca Arsenija sastojala iz toga sto je sve trazio u ime Boga.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

U IME BOGA ZAPOVEDAM TI: PRESTANI!

Evo jos jednog dogadjaja koji je Avsenkov ispricao, koji je ostavio na njega mozda
jos dublji utisak.
"Zakljucavanju barake uvek je prethodila prozivka. Sve bi nas isterali napolje.
Morali bismo da se postrojimo u vrstu i da cekamo prozivku. Temperatura je mogla biti
dvadeset pet stepeni ispod nule, mogla je da pljusti kisa, komarci su mogli da nas
ujedaju bez milosti, ali pravilo se nikada nije menjalo: svi su bezuslovno morali da izadju
napolje na prebrojavanje.
"Te veceri smo svi, kao i uvek, pozurili u vrstu ispred barake. Bilo je veoma hladno,
ali morali su da nas prebroje dva puta: jedan zatvorenik je nedostajao. Smrzavali smo
se, a nadzornike je obuzeo gnev. Poceli su da nas prebrojavaju po treci put, kad iz barake
odjednom istrca mladic od svojih 25 godina i pokusa da na brzinu pronadje svoje mesto u
vrsti. Nije imao vremena da stane u red, jer su se nadzornici istom bacili na njega i stali
da ga sutiraju. Mladic pokusa da objasni zasto je zakasnio, no nadzornici su ga
nemilosrdno udarali. U svima nama je kljucao gnev, ali niko se nije usudio da izusti rec.
"Stajao sam u vrsti pored oca Arsenija i najednom ga video kako izlazi iz vrste,
osenjuje se znakom Krsta, zatim kako krstoobrazno blagosilja nadzornika koji je tukao
mladica. Cuh jasno njegov glas: "U ime Boga, zapovedam ti: prestani! Prestani sa tim!"
Zatim nas sve blagoslovi sirokim znakom Krsta i vrati se u vrstu. Nadzornik smesta
prestade da tuce mladica i ponovo poce da prebrojava zatvorenike; mladic se nesigurno
uspravi i stade na svoje mesto.
"Kasnije upitah coveka koji je stajao pored mene: "Jesi li video sta je Pjotr
Andrejevic ucinio kad su tukli onog mladica?"
"Ucinio? Sta je ucinio? Stajao je kao kip!"
"Sve je ovo ostavilo na mene ogroman utisak; bio sam svedok moci kojom je Bog
obdario oca Arsenija. Da nije mozda u pitanju hipnoza, pomislio sam, no tada mi sinu
odgovor: "Naravno da nije. Otac Arsenije ovakve i slicne stvari ne cini radi sebe, vec radi
drugih.""
U logoru je bilo mnogo razlicitih ljudi. Neki su bili fanatici, skrenuli s uma. Bili su
posve uvereni u svoje stavove i kao posledica toga, gledali na ostale kao na izgubljene
ovce. Ovakvi fanatici bi cesto pomagali ljudima, no sticao se utisak da su pomagali radi
sebe i svoje koristi, a ne za dobro drugih.
Otac Arsenije je bio voljen. Neki su pokusavali da ga ubede da pogresno veruje, na
sta bi otac uvek odgovarao: "Pokusavam li ja da te ubedim da ti krivo verujes? Slusaj
svoju dusu sta ti govori i otkrices istinu. Secaj se reci svetog apostola Pavla: "nosite
bremena jedni drugih i tako ispunjavajte zakon Hristov." Zlo mozes pobediti samo
dobrim.
I ja sam uvek osecao: upravo to sto je nosio bremena drugih, omogucavalo mu je
da trpi sopstveno stradanje. To je ljude privlacilo k njemu, a njemu samome davalo
snagu duha kojom je primoravao druge da izvrsavaju ono sto bi im nalagao da urade u
ime Boga. Primer za to su ova dva slucaja koja sam ovde izneo.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

RADOST

Strogi rezim je i dalje vladao u logoru. Ljudi su umirali, na njihovo mesto su dolazili
drugi, da bi i oni potom umirali. Svako je cekao svoj red. Skoro niko nije doziveo da iz
"specijalnog" logora bude pusten na slobodu. Bilo je samo nekoliko slucajeva kada su
oslobadjani izuzetno cuveni naucnici ili mocnici Kompartije koji su ranije radili u saveznim
organima. Pricalo se da su za tri godine pustena svega desetorica, od kojih je jedan dobio
srcani napad i umro kada je cuo vest o svom pomilovanju.
Oca Arsenija su 1952. pozvali u "specijalni" sektor na ispitivanje. Primio ga je prvo
narednik, a zatim major. Major ga je radosno pozdravio: "Dobro jutro, Pjotre Andrejevicu,
oce Arsenije! Imam za vas dobre vesti: Aleksandar Pavlovic Avsenkov ce biti oslobodjen.
Njegovi prijatelji su to uspeli da izdejstvuju s teskom mukom. Sutra cu ga pozvati da mu
to saopstim, ali bojim se da ce ga ta vest mnogo potresti. On ima slabo srce; molim vas,
pripremite ga pazljivo da primi vest. Ja cu mu to saopstiti pred dezurnim oficirom, pa cu
morati da budem grub. Recite mu da ne treba da brine. Ne samo sto ce ga osloboditi,
nego ce ga i vratiti na njegov polozaj u Partiji - tako je naredio sam Staljin.
"Medjutim, sto se vas tice, vesti nisu dobre. Vi ste povezani sa crkvom. U vasem
dosijeu nalazi se poseban pecat sa naznakom: dozivotna kazna. Voleo bih da mogu da
vam pomognem, ali to nije u mojoj moci. Iz ovog logora ljudi kao sto ste vi izlaze samo
po nalogu Berije[1]* , ili njemu ravnih. Po pitanju vaseg predmeta ne mogu nista da
ucinim. Ako vas oslobodim bez njihovog odobrenja, znajte da ce me smesta prijaviti i
strpati u isti ovaj logor. No, ukoliko se bilo sta promeni, ucinicu sve da izdejstvujem
slobodu za vas, a pomoci ce i Aleksandar Pavlovic.
"Dobio sam premestaj za Moskvu. "Oprostili" su mi, ako mogu tako da se izrazim, i
vratili mi cin generala. Ponovo mi je dodeljen polozaj u Tajnoj sluzbi bezbednosti.
"Voleo sam svoju zemlju i branio je citavog zivota. Za vreme poslednjeg rata radio
sam u izvidjackoj jedinici i uspeo da spasem hiljade zivota, a onda sam nekome
zasmetao pa su me prijavili Staljinu. Osudjen sam na kaznu streljanjem zbog navodne
saradnje sa Nemcima...
"Staljin je naredio da se moj predmet ponovo razmotri, a zatim nalozio da me
posalju u ovaj logor. Kad sam dosao ovde, bio sam prestrasen. Nisam mogao da budem
ni od kakve pomoci, jer su od samog pocetka budno pratili svaki moj korak. U zivotu
nisam pomisljao da postoje stvari koje sam ovde video: kako ljudi unistavaju druge ljude.
Nemam vlast da bilo sta promenim. Jednom sam sprecio likvidaciju nevinog coveka.
Smesta je u Moskvu poslat izvestaj o tome kako "ometam izvrsenje pravde." Uzasno!
Zbog cega se sve to desava? Nikad necemo znati. Pjotre Andrejevicu, molim vas, recite
mi kome bih mogao da pomognem pre nego sto odem. Recite mi, i ja cu se postarati.
Samo mi je zao sto nisam u mogucnosti da vama pomognem."
Otac Arsenije je zamisljeno posmatrao majora. "Hvala vam", rece. "Hvala vam.
Znam da mi vi ne mozete pomoci; kada za to dodje vreme, pomoci ce mi Bog. U
medjuvremenu, pomozite Avsenkovu da izadje iz logora, pomozite studentu Alekseju
Nikonovu, lekaru Denisovu i bivsem zlocincu Trifonovu. Postarajte se da ih premeste u
obican logor - tamo ce im zivot biti laksi, a i lakse ce moci da im pomognu spolja.
Otac Arsenije ne spomenu Sivog. "Sergeje Petrovicu!" rece, gledajuci ga u oci.
"Kada stignete u Moskvu, ucinite sve sto mozete da vise ne radite za "sluzbu
bezbednosti." Trazite premestaj, ili cete doziveti slom. Posto ste videli i shvatili sta se
ovde dogadja, postali ste drugi covek. Spasite dusu!"
Abrosimov je posmatrao starca. Ni njemu samom nije bilo jasno kakva ce izgledati
njegova buducnost, no cinilo mu se da otac Arsenije zna vise o njemu od njega samog.
Ponovo ga preplavise secanja iz detinjstva. Da, otac Arsenije je pravi Hriscanin. Nekada
davno je citao o takvim ljudima...
Sergeja Petrovica obuze osecanje duboke tuge. On ustade, priblizi se ocu Arseniju
i, veoma ganut, rece mu: "Ne znam da li cu vas ikada vise videti, no vi ste na meni
ostavili neizbrisiv pecat. Ja sada drugacije posmatram zivot. Verujem vam, verujem Veri
Danilovnoj i svojoj supruzi. Sve razumem. Znam da se neprestano molite. Ne zaboravite
me, Pjotre Andrejevicu, ne zaboravite me!"
Otac Arsenije ustade sa stolice, pridje Abrosimovu, zagrli ga i rece: "Neka vas Bog
cuva, Sergeje Petrovicu! Ne zaboravljajte na druge, pomazite im, cinite dobro, ma gde se
nalazili. Pomazite ljudima. A vi i ja cemo se sresti ponovo jednog dana."
Zatim se pokloni duboko i izadje. Dok je izlazio, Abrosimov je imao utisak da nije
on bio taj koji je pozvao oca Arsenija na razgovor, vec da je otac Arsenije pozvao njega.
Abrosimov nikada nije zaboravio svoje susrete sa ocem Arsenijem. Kada ga je prvi
put sreo, video je pred sobom starca u iskrpljenoj pamucnoj jakni, umornog, iznemoglog,
koji je delovao slomljeno i prazno. No kada ga je pogledao u oci, shvatio je da je otac
Arsenije pun zivota, vere i preobilne ljubavi prema svakome. Nije bio ni slomljen, ni
prazan. Goreo je nekom unutrasnjom snagom koju je stedro delio sa drugima,
olaksavajuci time njihova stradanja i odgoneci od njih osecanja straha i ocajanja.
Prenosio je svoju veru na druge.
Abrosimovu bi jasno da je snaga duha oca Arsenija, hranjena i ukrepljivana verom,
toliko velika da bi, ukoliko bi samo hteo, mogao da ucini da bude pusten na slobodu, ili
da izdejstvuje bilo sta drugo sto bi smatrao da je korisno za njega ili druge.
Ovde, u ovom logoru smrti, mada je i sam ziveo teskim zivotom osudjenika, otac
Arsenije je izvrsavao svoj hriscanski podvig.
Posao koji je obavljao Abrosimov bio je veoma tezak; citav njegov zivot bio je
teskoban, a kao posledica toga, izgubila se njegova veza sa Bogom. Susret sa ocem
Arsenijem potresao mu je dusu, naterao ga da ponovo razmisli o sebi i svom zivotu i da
svoju proslost drugacije vrednuje. Pred njim se i dalje nalazio dug put do Boga, no
zahvaljujuci ocu Arseniju, ucinio je prvi korak na tom putu. Mnogo godina kasnije,
Abrosimov je izneo svoja secanja: "Moj povratak u Moskvu je bio veoma mukotrpan. Sve
mi je vraceno: cin, posao... Ipak, nesto se isprecilo izmedju mog starog zivota i novog.
Na kraju sam duboko razmislio o svom zivotu i ostavio posao. Bicu iskren sa vama:
pocinio sam mnoga zlodela, toliko mnogo uzasnih stvari, a sve vreme dok sam ih cinio,
smatrao sam da cinim dobro.
"Aleksandar Pavlovic Avsenkov mi je pomogao. Pre svega, pomogao mi je da
odmrsim stvari u svojoj glavi. Kada sam shvatio sta sam sve ucinio, bio sam ubedjen da
za moje grehe nema oprostaja. Medjutim, tada mi Aleksandar Pavlovic predade poruku
od oca Arsenija koji je tada vec bio oslobodjen. Poruka je glasila: "Pamti i nemoj
sumnjati! Bog koji nas kara radi nasih grehova takodje nas i razresava od njih,
bezgranicnom Svojom miloscu. Nema tako teskog greha niti kletve koja ne moze biti
iskupljena dobrim delima i molitvom."
"Otac Arsenije mi je mnogo pomogao da shvatim veru. Naravno, nisam dostigao
nivo druge njegove duhovne dece, no ipak sam se trudio da hodim ka Bogu.
"Otac Arsenije, kome sam poverio sve svoje sumnje i nedoumice u pogledu nase
vere i verskih obreda, uvek bi mi govorio: "Ako se osvrnes na svoju proslost, na svoje
dugo potucanje kroz zivot u kome nisi imao nijednu unutrasnju tacku oslonca, sasvim je
razumljivo sto te muce sumnje i nedoumice. No zar je to vazno? Ti razumes i osecas da
Bog zaista postoji, znas put k Njemu. Samo veruj, i sve sto je nevazno ce jednostavno
nestati." Izuzetan covek je bio otac Arsenije. Istinski Hriscanin."
 Otac Arsenije se vrati u svoju baraku. Bio je pun radosti zbog Aleksandra Pavlovica,
Sazikova, Alekseja, Denisova i Trifonova, sto ce napokon biti pusteni iz logora i sto ce biti
slobodni, no neka tuga mu nacas pomraci dusu: odlazili su mu prijatelji...
Imace manje bliskih ljudi oko sebe. Verovao je da ga Bog nece napustiti i da ce na
mesto onih koji odlaze doci novi. Iste veceri je saopstio Avsenkovu vest o oslobadjanju.
Razgovarali su celu noc, a ujutro se oprostili. Boravak u logoru i poznanstvo sa ocem
Arsenijem, sve je to sasvim promenilo Avsenkov pogled na svet i na druge ljude. Kada je
prvo dospeo u logor, hteo je da izvrsi samoubistvo; bespomocni ocaj je ovladao njime,
izgubio je volju. Sada, odlazeci iz logora, osecao se duhovno bogatim, jakog duha, tvrde i
postojane vere u Boga, sa novim razumevanjem i postovanjem prema stradanjima
drugih.
Te noci su probdeli zajedno na molitvi. Zagrlivsi oca Arsenija, Avsenkov je
ponavljao: "Ne zaboravi me, oce Arsenije, potrazicu tvoje prijatelje, jer to su sada i moji
prijatelji. Moli se za nas!" Ujutro se Avsenkov oprostio sa Sazikovim i Aleksejem, jer je
znao da mu nece biti dopusteno da se vrati u baraku kada mu saopste da je oslobodjen.
Kroz otprilike cetiri nedelje, i Sazikov, Aleksej, Trifonov i Denisov pozvani su u
glavni sektor. Vise se nisu vratili u baraku. Ostali su pokusavali da odgonetnu sta se sa
njima dogodilo. Major, sada general Abrosimov, odrzao je svoju rec.

NAPOMENE:

1. Berija - sef Staljinove tajne sluzbe, poznat po svojoj okrutnosti.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

ZIVOT TECE DALjE

Logorski zivot je prolazio. Neprestano su i sistematski dovozeni novi zatvorenici na

mesto onih koji su odvozeni u masovne grobnice. Smrt je bila svakodnevni posetilac i
svaki dan odnosila nove zrtve. Sutrasnjica je bila bez iznenadjenja: donosila je glad,
umor, teskobu, lavinu podrugljivih reci, i trajala je dugo, predugo. Otupelost,
nezainteresovanost i ceznja za smrcu predstavljali su veci deo svakodnevice za vecinu
suzanja. Otac Arsenije je nastavio da zivi svojim podviznickim zivotom molitvenika.
Nedostajali su mu student Aleksej, Sazikov i Avsenkov. Bese ih zavoleo, navikao se
na njihovo prisustvo i podrsku. Pojavljivali bi se novi ljudi sa kojima bi se zblizio, ali koji
bi potom bili premestani u druge barake, ili umirali, ili poslani u rudnike pri nekom od
drugih logora.
Kao i uvek, otac Arsenije je pomagao svima u svojoj blizini, pruzajuci im i fizicku
pomoc, ali i duhovnu utehu. Mnogima je postao nezamenljiv. Na neki cudesan nacin je
postajao deo zivota mnogih ljudi, nosio njihova bremena, ublazavao stradanja i
sopstvenim primerom ucio ih da je moguce preziveti i u logoru sa verom da Bog uvek
stoji pored nas i da ga uvek mozemo prizvati u pomoc.
Tih dana se kriminalac koga su zvali "Sivi" ozbiljno razboleo. Imao je uzasne bolove
u crevima. Kada su bolovi postali neizdrzivi, poslali su ga logorskim lekarima. Tamo su
mu dali aspirin i raven (poznat kao sredstvo za ciscenje). Nista nije pomoglo. Niko ga nije
ni pregledao kako treba, a kada su to konacno ucinili, ustanovili su da vec dugo boluje od
raka jetre koji je u metastazi. Umirao je bolnom smrcu. Nisu ga odveli u bolnicu. Imalo je
uzasne bolove, no svejedno je morao da ustaje na prozivku i u nuznik. Otac Arsenije ga
je strpljivo negovao i pokusavao da mu pomogne, onako kako je samo on umeo. Isao je
cak i lekarima da trazi od njih sredstvo za umirenje bolova, ali nikada mu nista nisu
davali.
Sivi je bio pun gneva prema svakome i svemu, ali je s krotoscu prihvatao paznju
oca Arsenija. Voleo je njegove posete, molio ga da posedi na njegovoj postelji. Kada je
otac Arsenije bio s njim, Sivi bi mu pricao o svom zivotu i tako ponekad uspevao da
zaboravi na bolove.
Na dva dana pre nego sto ce umreti, on pozva oca Arsenija i rece mu: "Umirem i
mucim se ovoliko zato sto sam to zasluzio. Mnogima sam naneo bol, ubijao sam...
Skrenuo sam na pogresnu stazu jos u detinjstvu. Ne mogu ni da se kajem, jer sam toliko
zlih dela pocinio, da ih je nemoguce sve i pobrojati. Znam da mi nema oprostaja, a i
cemu to, kad jedva i verujem u Boga. Imam neko svoje sujeverje, ali znam i osecam da
Boga ima, jer ti, Oce Arsenije, verujes u Njega i zivis Njime.
"Iz svestenicke sam porodice. Otac mi je bio djakon. Ni on nije verovao u Boga,
sluzio je samo radi plate, jer drugi posao nije mogao da nadje. Radio je kao
profesionalac.
"Odrastajuci, vidjao sam oko sebe samo laz i prevaru. Pili su votku, jurili zene,
rugali se na racun Boga i crkvenih obreda, a u isto vreme sakrivali se iza tog istog Boga.
Moj otac je jedno govorio, a drugo cinio. Ponekad bi posle sluzbe dolazio kuci i brojio
novac, pa bi poslao nekoga po votku. Ismevao bi svetinju i grdno bi psovao. Svima bi
pricao kako je ukrao novac sa tasa i kako je prevario neku prostu babusku.
"Ni ja nisam verovao u Boga, mada sam ucio bogosloviju. Kad sam zavrsio, poceo
sam da kradem. Nekoliko puta sam bio u zatvoru. Onda je dosla Revolucija, sa
problemima i neredima. Poceo sam da pijem, da pljackam, da trosim oteto. Pljackaj, ubi,
Boga nema, sam si svoj gazda. Naslo se i "odgovarajuce" drustvo i, eto, tako je to
pocelo. Pocelo je prvo sa sitnim prestupima, da bi dosli sve veci zlocini, dok najzad nisam
prolio krv. A onda me vise nista nije moglo zaustaviti. Tako je to bilo, oce!
"Mnogo sam krvi prolio. Vazda sam smisljao kradje, ili kako cu da se provedem sa
zenama, ili se dovijao da izbegnem zatvor. Nisam imao vremena ni da se upitam: "Ima li
Boga?" Iskren da budem, nisam ni hteo da razmisljam o Njemu. Upoznao sam tebe u
logoru; mislio sam da si budala koja pokusava nesto da ucari svojim ponasanjem. Onda
sam video kako si preobratio duse Avsenkova i mog drugara Sazikova, i tada sam
shvatio, da ti zaista verujes u Boga. I jos nesto, shvatio sam da Boga ima. Kako Ga ne bi
bilo, kad je cak i crkva u kojoj je sluzio moj otac bila uvek puna naroda? Secam se toga,
jer sam kao mali prisluzivao u oltaru kao ctec.
"Znam da Bog postoji, ali za mene nema puta k Njemu. Za moja zlodela nema
oprosataja.
"Ja umirem, no ne bojim se smrti. Ipak, jedna stvar me plasi: ni sam ne znam sta
je to. Neko vreme sam pomisljao da tebe, oce, zamolim da me ispovedis. Ali, poznavajuci
te, znam da mi ne bi oprostio grehe. Zapravo, ni ne kajem se. Sta se desilo, desilo se.
"Medjutim, ima dve stvari koje mi ne daju da spavam; ponekad mi i u snu dolaze
da me progone. Negde tridesetih godina, trebalo je da ubijem jednog decaka, dete od
sedamnaest godina. Za mene je to bila sitnica. Molio me je na kolenima, preklinjao me,
plakao, a ja sam se bio nalio votkom i hteo sam da se pokazem pred prijateljima, pa sam
ga ismevao. Sada, cim zatvorim oci, vidim njega, to dete, kako me moli da mu postedim
zivot, a lice mu obliveno suzama.
"Pa onda, ima jedna zena koja me ne ostavlja na miru. Dolazi mi dva - tri puta
nedeljno, a u poslednje vreme svaki dan. Ovako je to bilo: krenuli smo da opljackamo
jedan stan, za koji smo mislili da je prazan, trebalo je da svi budu na poslu. Upali smo
unutra, a neko je bio u stanu: zena - krasna, stasita, skladno gradjena, sto bi se reklo,
prava lepotica.
"Cim smo upali unutra, kao da je sva shvatila u trenu. Potrcala je k prozoru.
Gurnuli smo je u jednu sobu i zakljucali. U stanu je bilo svacega, cak i zlata. Poceli smo
da skupljamo plen. Kad smo zavrsili, valjalo nam je pobeci, ali... ona nas je videla. Morali
smo je ubiti. Nije bilo druge - mogla je kasnije da nas sve prepozna na sudu. Moji drugari
nisu hteli da to ucine; nikada ranije nisu nikoga ubili.
"Usao sam u sobu u koju smo je zakljucali. Kako sam otvorio vrata, pogledala me
je i odmah shvatila svoju sudbinu. Oci su joj bile razrogacene od straha. Zgrabio sam je,
odmerio i resio da je imam. Doviknuh svojim prijateljima da me pricekaju u drugoj sobi.
Osamarila me, a zatim, odjednom nekako dostojanstvena, mirno mi rekla: "Nisi ti covek -
ti si zivotinja. Radi sta hoces. Samo brzo!" U ocima joj je sevala mrznja, sto ju je cinilo
jos lepsom. Silovao sam je. Zatim se masih za noz. Stajala je naslonjena o zid i cekala
udarac. Okrenula se prema uglu sobe u kojoj je stajala ikona, nekoliko puta se prekrstila,
zatim izustila: "Ubij me. Bog je sa mnom. Majko Bozja, ne ostavljaj me!"
"Osecao sam sazaljenje prema njoj, ali sta sam drugo mogao da ucinim? Mnogo
smo toga pokrali iz stana. Zario sam joj noz ispod grudi. Ona polako skliznu niz zid i
prekrsti se jos jednom, sapucuci: "Gospode, pomiluj!" Takvu je vidjam svaki dan.
Dok je slusao reci Sivoga otac Arsenije nije prestajao da se moli. Ipak, zmarci su
ga podilazili od uzasnih pojedinosti ove strasne ispovesti. Toliko okrutnosti, gneva,
cinizma i potpuno odsustvo svakog osecanja retko se vidja cak i u logoru. Dok je umirao,
lice Sivoga bese izobliceno od bolova, a mozda i od unutrasnjeg gneva. Kada je najzad
ispustio dusu, na licu mu je ostao izraz nesvakidasnjeg gneva.
Povest o Sivom zabelezena je 1965, na osnovu kazivanja samog oca Arsenija. Pricu
je zabelezio A.R. koji je u to vreme ziveo u istoj baraci sa ocem Arsenijem, Sivim i
ostalim kriminalcima.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

SASLUSANjE

Po odlasku majora Abrosimova, na njegovom mestu smenila su se jos dva

nacelnika koji su se na tom polozaju zadrzali samo kratko vreme. Naposletku, mesto
nacelnika je zauzeo veoma strog, sredovecan covek, koji je u specijalnom logoru zaposlio
i nekolicinu svojih prijatelja. Logorska pravila postadose jos strozija, a zivot zatvorenika
prosto neizdrziv.
Mnogi su pozivani u specijalno odeljenje na saslusanje. Pretnje, batinanja, kao i
celija samica postali su deo svakodnevice. Apsurdno je bilo pomisliti da se od tih
nesrecnika, takoreci osudjenika na smrt, moglo bilo sta izvuci, ali islednici su se i dalje
trudili da budu nagradjeni od Moskve za "razotkrivanje" novih i novih "zlocina."
Zloglasno "specijalno odeljenje" je radilo prekovremeno: izmisljavane su nove
optuzbe, otkrivane "zavere", dosijei ponovo otvarani, donesene nove odluke, a mnogi
zatvorenici poslati na streljanje. U martu je i otac Arsenije pozvan na saslusanje.
Ispitivao ga je major po imenu Odincov. Bese to covek srednjeg rasta, celav, bezbojnih
ociju, cije su nateceno lice presecale tanke usne. Odelo mu je uvek bilo uredno i
ispeglano. Svako saslusanje bi uvek zapocinjao uctivim tonom, no zatim bi svojom
okrutnoscu uterivao strah u one koje bi ispitivao. Zatvorenici su mu dali nadimak
"Ljubazni" i "Pocnimo, dakle."
Otac Arsenije udje u njegovu kancelariju i stade kraj vrata. Islednik je bio zauzet
listanjem nekakvih papira i isprva dugo nije obracao paznju na oca Arsenija; najzad se
okrete na stolici i obrati mu se: "Drago mi je da vas vidim, Pjotre Andrejevicu! Bas mi je
drago! Verovatno ste culi za mene - Odincov."
"Da, cuo sam za vas, druze islednice" odgovori otac Arsenije.
"No, dobro, bacuska! Pocnimo, dakle. Sve da mi kazete i priznate, u protivnom,
kupacete se u sopstvenoj krvi. Moje su metode vrlo poznate. Pocnimo, dakle: priznajte
sve!"
 "O cemu da govorim?"
"Da govoris, pope, o tajnoj organizaciji koja deluje unutar ovog logora, koja
sprema zaveru o ubistvu druga Staljina. Znamo mi sve - nasi dousnici su nam sve rekli.
Ako si cuo sta se prica o meni, neces mi, valjda, traciti vreme."
Otac Arsenije oseti kao da mu se zivci vezase u cvor. On sabra svu svoju umnu
snagu u molitvu. Molio se Majci Bozjoj da ga ne ostavi, da mu poda snage da izdrzi ovo
saslusanje. "Gospode, Boze nas! Ne ostavi mene, gresnoga! Ukrepi, Vladicice Nebeska,
nemocni duh moj!
"Ja ne znam nista o bilo kakvim zaverama niti organizacijama i nemam sta da
priznam."
"Znas sta, pope? Necu da igram s tobom nikakve igre; posto si ionako vec polu-
mrtav i svejedno ti je da li ces sada da umres ili sutra, a za mene i moju buducnost je
vrlo bitno da otkrijem zaveru. Prema tome, ima da sednes i pises sta ti budem diktirao."
"Druze islednice, dozvolite mi jedno pitanje."
"Meni se ne postavljaju pitanja; meni se odgovara kad ja pitam. Ali, pitaj, posto si
vec ionako polu-mrtav."
"Druze islednice, ja vas molim da pregledate moj dosije. Videcete da nikada, ni na
jednom saslusanju, nisam nikoga izdao, uprkos batinanju, teskom batinanju."
Odincov ustade, obidje sto i stavi pred oca Arsenija list hartije i pero. "Ko te je to
saslusavao - ne zanima me. Ali kad ja isledjujem, blago meni, pisaces ono sto ti
diktiram."
"Ne. Necu nista napisati. U ovom logoru ne postoji nikakva zavera. Vas jedini cilj je
da otvorite novi "predmet" i da postreljate nevine ljude, ljude koji ce ionako uskoro i sami
umreti."
Odincov stade sasvim blizu oca Arsenija; iskrivljene usne su mu podrhtavale, a
njegove bezbojne oci bljesnuse i on gotovo promuca: "Dragi moj, ne znas ti sta tebe
sada ceka."
"Gospode, pomozi!" Otac Arsenije je jedva imao vremena da u mislima izgovori
molitvu, kada ga snazan udarac u lice obori sa stolice na kojoj je sedeo. Pre no sto mu se
svest pomraci od uzasnog bola, znao je da je s njim gotovo, da ce ga Odincov ubiti.
Osecao je udarce kada bi na kratko dolazio sebi. Odincov ga je cizmama sutirao u glavu,
udarao po glavi metalnom kopcom na kaisu. Povremeno mu se vracala svest i tada bi se
molio Bozjoj Majci, no zatim bi ponovo gubio svest, dok najzad nije ostao sasvim
nepomican.
Kada je, na nekoliko trenutaka, dosao sebi, osetio je kako ga vuku nazad u baraku.
Zatim se opet nakratko osvesti i oseti da lezi na svojoj postelji i da mu neko brise lice
vlaznom krpom. Cuo je glas koji je govorio: "Pretukli ga na smrt, njega - starca! Nece
preziveti do sutra." Neko je s mrznjom spominjao ime "ljubaznog" Odincova.
Otac Arsenije po treci put dodje sebi. Mislio je, u tom stanju polusvesti, da je
saslusanje nastavljeno, jer mu se ucinilo kao da mu neko sece glavu. Hteo je da prizove
Ime Bozje, no kad god bi se uhvatio za pocetak molitve, ona bi nestajala iz svesti.
Neizdrziv bol ga je razdirao. Ocekivao je nove udarce i povike. Cekao je smrt.
Budio se iz nesvesti sve u svemu oko deset puta. Kad god bi bio pri svesti,
pokusavao bi da se moli, ali nije mogao da pocne: jaki bolovi su mu mutili svest.
U jednom od tih perioda svesnog stanja, otac Arsenije se pobojao da ce umreti bez
molitve, bez pokajanja. No, ubrzo oseti kako mu neko okrece glavu, oseti kako nesto
pece, zatim ubod. On cu necije reci: "Brzo, dajte mu dve injekcije kamfora, pazljivo s
jodom, da mu ne udje u oci. Usicemo posekotine. Izbrijte mu glavu, samo pazljivo!"
Otac Arsenije oseti kako mu neko polako okrece glavu i kako nag lezi na necemu
tvrdom.
Zatim se ponovo onesvesti. Kasnije su mu pricali da je lezao bez svesti tri dana u
logorskoj bolnici. Kada se konacno probudio, pokusao je da shvati gde se nalazi, da li kod
islednika, ili u svojoj baraci. Konacno uvide da je u bolnici. Pokusa opet da se moli, no
ponovo utonu u mrak. Proveo je nekoliko dana u boreci se za molitvu i gubeci svest.
 Svakim danom uspevao je da ugrabi, doslovno da ugrabi, koju rec molitve vise, dok
mu najzad molitva nije preovladala u svesti.
Oci su mu bile povezane zavojima, ali je stalno osecao blagi dodir necijih ruku. Cuo
je neciji glas koji je s njime razgovarao s ljubavlju. Neko mu je davao da jede.
Glas je govorio sa blagim jevrejskim naglaskom: "Sve je u redu. Zivi ste. Mislio
sam da necete preziveti. Sutra cu vam skinuti zavoje sa ociju. I sam sam preziveo
nekoliko slicnih ispitivanja. Poznati su mi ti njihovi "razgovori." Ali, lepo smo vas zasili.
Bicete kao novi."
Uskoro su mu skinuli zavoje sa ociju i lica. Lekar, po imenu Lev Mihailovic, usrdno
se brinuo oko oca Arsenija, savetovao ga i umirivao. "Samo polako, da vidimo. Dragi moj,
skoro da necete imati ni oziljke! Ovo izgleda dobro, bas me raduje."
Dva kratkovida oka, na krotkom i blagom licu, posmatrala su oca Arsenija iza
debelih naocara. "Postaracu se da ostanete ovde sto duze", rece Lev Mihailovic.
"Pokusacu da vas drzim u bolnici, da ne biste opet naisli na onu zver. Molite se svome
Bogu, inace ce vas onaj ubiti."
Otac Arsenije je ostao u bolnici vise od cetrdeset dana. Kada je najzad morao da je
napusti, obojica su plakali. Lev Mihailovic bese dobar covek i odlican lekar. Zagrlivsi oca
Arsenija, rece mu sa cvrstim uverenjem: "Ovo se ne moze nastaviti. Doci ce kraj ovome,
i vi i ja cemo se izbaviti ovog pakla. Srescemo se jednog dana ponovo." I zaista, 1963. su
se ponovo videli.
Kada se otac Arsenije vratio u svoju baraku, skoro svi koje je poznavao bili su
premesteni na drugo mesto. Saznao je da je premesten i major Odincov.
Tri meseca nakon izlaska iz bolnice, oca Arsenija su ponovo pozvali u specijalno
odeljenje. Tamo ga je docekao novi nacelnik, krupan covek strogog izgleda koji ga je
podrobno odmerio od glave do pete. "Preziveo si - cak ni Odincov nije uspeo da te
likvidira. Dobro je to. Imam novi nalog iz Moskve: da te pustim da zivis. Ne znam zasto,
verovatno nesto proveravaju. Kad je tako, onda, eto ti - pa zivi. Dacu nalog da te ne salju
na tezak rad. "
Od trenutka ovog razgovora sa nacelnikom do Staljinove smrti otac Arsenije vise
nijedanput nije pozvan u "specijalni sektor." Oziljci po telu i glavi su mu ostali za
uspomenu na saslusanje.
Ovu povest je otac Arsenije preneo licno svojim prijateljima i duhovnoj deci.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

STVARI SE MENjAJU

Vest o Staljinovoj smrti doprla je do zatvorenika tek tri dana nakon sto se dogodila,
i to sasvim slucajno, preko strazara. Uprava logora iz nepoznatih razloga nije htela da se
ova vest obelodani.
Bio je mart mesec, ledena zima, snezne oluje su besnele logorom i ponekad
onemogucavale bilo kakvu vezu sa spoljnim svetom. Zajedno sa vesti o Staljinovoj smrti
u logor se potkralo i opste osecanje nelagodnosti, brige, strepnje, a najvise neizvesnosti.
Svako se pitao: "Sta ce se sada desiti? Hoce li sve biti kao pre, ili ce se stvari promeniti,
mozda nagore? Hoce li nas sve poslati na streljanje?" Svi su u tisini cekali da se nesto
dogodi.
Prva dva meseca posle pristizanja vesti zivot u logoru se odvijao kao i pre, a posle
toga je nesto pocelo da se jedva primetno desava: kao da je neko poceo da gura klipove
u tockove mehanizma koji je do tada dobro funkcionisao. Svi su i dalje tesko radili,
ishrana je i dalje bila losa, zatvorenici su i dalje umirali, ali vise nisu dovodili nove
osudjenike u logor. U ponasanju clanova logorske uprave nazirala se izvesna doza
nesigunosti, a strazari su cak poceli da sa zatvorenicima razmenjuju sale.
Otprilike godinu dana posle Staljinove smrti, promene su postale vidljivije. Hrana je
postala bolja, nije vise bilo psovanja ni batinanja zatvorenika. Nadzornici su postali
uljudniji. Inspektori su sada dolazili iz Moskve. Sa kapa i rukava skinuti su brojevi i
zatvorenici su prozivani po imenu. Pojedini slucajevi su ponovo razmatrani, saslusavani
su novi svedoci, a neki zatvorenici su cak slati u mesto gde im je izrecena presuda na
ponovno sudjenje. Primanje pisama, pa cak i paketa, bilo je sada dozvoljeno. Zatvorenici
su poceli da dobijaju platu za rad, kao i kvalitetniju odecu i hranu.
Prvi put do tada u logor je dosla komisija, ispitala nekoliko stotina zatvorenika, a
zatim otisla. Kroz dva meseca, pojavila se nova komisija, koja se u logoru smestila na
duze vreme, a zatim pojedinacno ispitala slucaj svakog zatvorenika ponaosob. Najpre su
oslobodjena vojna lica, zatim clanovi Kompartije, a za njima naucnici i vidjeniji
zemljoposednici.
Proslo je jos neko vreme, a onda su oslobodjeni kriminalci: objavljena je opsta
amnestija svih zlocinaca. Logor vise nije nosio naznaku "specijalni" - sada se vodio kao
obican logor. U njemu su ostali samo bivsi pripadnici policije, vlasovci, kriminalci sa
teskim prestupima koji nisu pomilovani opstom amnestijom, kao i oni politicki zatvorenici
cije bi oslobadjanje ugrozilo neciji zivot.
U roku od godine i po dana, u logoru je ostala samo desetina predjasnjih
stanovnika. Mnoge barake su ostale sasvim prazne, broj strazara i nadzornika je
prepolovljen. Odluceno je da se smanji povrsina logora. Osmatracnice sa reflektorima su
izmestene, bodljikava zica je sada okruzivala mnogo manju povrsinu. Barake koje su
ostale izvan zasticenog prostora zjapile su prazne; na kraju su spaljene. Za sve to vreme,
otac Arsenije je premestan iz jedne barake u drugu. Svi njegovi prijatelji su otisli. On je i
dalje neprestano prebivao u molitvi, i dalje je pomagao svima. Sada je mogao da pise
svojoj duhovnoj deci, nestrpljivo ocekujuci njihov odgovor. Zatvorenici koji su sa njim
ostali u logoru behu ogorceni i vazda puni gneva. Tesko je bilo sprijateljiti se sa bilo kime.
Ona dva - tri svestenika i nekoliko verujucih koje je otac poznavao osecali su se
izgubljenim i ugnjetenim, bez nade da ce biti oslobodjeni. Pisali su zalbe vlastima i iz
nekog razloga drzali se po strani od ostalih. Nisu govorili ni sa kim.
Ovo je za oca Arsenija bilo mozda najteze vreme. Oko njega je bila sve sama
pustos. Ostala mu je samo molitva, i njome je ziveo, no bese mu veoma tesko. Posebno
mu je tesko padalo sto je goreo zeljom da pomogne, da cini dobro, ali nije imao kome.
Sredinom 1956. status oca Arsenija je promenjen: dobio je dozvolu da povremeno
izlazi iz logora radi odlaska u obliznje selo. Oslobodjen je teskog rada i prebacen u
invalidsku komandu.
U martu 1957, logor bese skoro sasvim pust. Nekoliko puta je smanjivana povrsina
logora, mnoge barake spaljene, a iza bodljikave zice mogli su se videti dimnjaci
nagaravljeni od vatre. Navoji zardjale bodljikave zice nalazili su se svuda, razbijena
prozorska stakla su se presijavala na suncu, a cigle su bile razbacane svuda po zemlji.
Otac Arsenije je primao mnogo pisama, sto mu je pricinjavalo veliku radost. Pisma
su u pocetku stizala od Vere Danilovne, zatim od Alekseja, Irine, Serafima Sazikova i
Aleksandra Avsenkova. Kasnije, veoma neuobicajenim putevima dobio je poruku od
Abrosimova, koji je sada nosio cin general-lajtnanta. "Sve pamtim!" pisao je Abrosimov.
"Nista nisam zaboravio. Trudim se, ali mnogo toga mi stoji na putu. Secam se svega,
secam se vas! Uzdam se da cemo se uskoro sresti pod drugacijim okolnostima. Ne gubite
nadu!"
Otac Arsenije je odgovarao na sva pisma. Duboko je prezivljavao ono sto se
desavalo u zivotima njegove duhovne dece. Cesto bi iz pisama ljudi koje nije video
mnogo godina saznavao toliko mnogo, da mu se cinilo kao da se oni nalaze tu, pored
njega.
Nadzornik koga su nazvali "Pravedni" otisao je iz njihovog logora. Ovaj prostodusni
covek mnogo je nedostajao ocu Arseniju.
 U logor su, zbog novih prestupa, ponovo dovedeni neki od amnestiranih
kriminalaca. Ovi su bili posebno zestoki i bahati i nisu ni malo strahovali od logorskih
strazara. Nacelnik logora je iznenada smenjen i sve se iznova promenilo. Uslovi rada su
postali stroziji, ali je kvalitet hrane poboljsan. Kazne za neposlusnost bile su veoma
rigorozne, ali nasilja, okrutnosti i ponizenja vise nije bilo.
Zivot je tekao dalje. Otac Arsenije se pomirio sa Bozjom voljom.
Bila je to poslednja baraka u koju je smesten pre oslobadjanja. U njoj nije bilo ni
jednog od njegovih prijatelja. Svi su bili ili oslobodjeni, ili premesteni drugde. Mnogi su
pomrli.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

RASTANAK

Godina je bila 1957. Vise nisam bio pod strogim nadzorom i bilo mi je dozvoljeno
da na kratko izlazim iz zasticene zone. Po zavrsetku rada, izlazio bih iz logora i polako
odlazio u obliznju sumicu ili pored blatnjavog potocica. Seo bih na neki suvi panj i
pocinjao molitvu. Glas bi mi se razlegao kroz retko rastinje, kroz brezovo i vrbovo granje
koje se povijalo prema vodi, kroz cetinare i po travi. Tu, u sumi, bilo je tako mirno i tako
lako moliti se: grubost logorskog zivota je iscezavala, nadomestavana mogucnoscu
sjedinjavanja sa Bogom kroz molitvu. U takvim trenucima, osecao bih kao da su moja
duhovna deca i moji prijatelji, koji tada vec behu na slobodi, okupljeni tamo oko mene.
Secao sam se i umrlih, onih koje sam voleo i onih koje sam slucajno sretao po logorima i
u izgnanstvu i koje sam ispratio u vecno obitaliste.
Vreme bese toplo, komarci su jednolicno zujali, sacinjavajuci sivi oblak koji je
pokusavao da se uvuce ispod mreze. Iznenadni nalet vetra bi ih rasterao, no kroz
nekoliko trenutaka, kada bi se vetar stisao, taj oblak komaraca bi se ponovo svio oko
mene. Odmah bih zaboravljao na logor, barake, kriminalce i neprestani nadzor. Postojalo
bi samo bezgranicno plavo nebo, suma, trava koja se lelujala na vetru, poj ptica, i
molitva koja je sve to sjedinjavala sa Bogom i celokupnom Njegovom tvorevinom.
Nije mi uvek bilo dozvoljeno da napustim logor. Dan o kome cu vam pripovedati
bese jedan od tih dana kada mi je odobren izlazak. Ostavio sam iza sebe zasticenu zonu i
krenuo prema retkoj sumici koja se prostirala iza logora. U doba kada je u logoru camilo
na hiljade zatvorenika, tamo je na nekoliko mesta neprestano gorela vatra, kako bi se
sprecilo zamrzavanje tla, radi kopanja plitkih jama u koje bi bacali umrle logorase.
Stratiste bese ogromno. Cela njegova povrsina, koja je nekada bila zasticena
bodljikavom zicom sada bese otvorena. Na nekim su mestima stubovi sruseni, a tu i
tamo su komadi zice i dalje zalosno visili. Sa neravnomerno rasporedjenim i zapustenim
humkama, ova masovna grobnica je vise licila na ogromni, napusteni povrtnjak. Na njima
su nekada bili pobodeni koci sa malenim limenim tablicama na kojima su bili ispisani
brojevi. Te tablice su sada vecinom bile razbacane po zemlji, brojevi zatvorenika na njima
izbledeli, i samo na nekolicini tablica su se nazirali delovi brojeva ili slova.
Koracao sam dalje. Na pojedinim mestima, zemlja je bila toliko vlazna da su mi
stopala tonula u blato slepljeno sa uvelom travom i liscem. Bilo je naporno hodati. Morao
sam da preskacem oborene koce, da prelazim humke i da zaobilazim uzdignuca ili udoline
gde su se nalazile zajednicke grobnice. Prolazio sam grobljem, pridrzavajuci se za vitka
stabla drveca.
Toplo prolecno sunce se blizilo zalasku. Stao sam, pogledao oko sebe i krstoobrazno
blagoslovio sve one koji su tu pocivali. Poceo sam da se molim. Dusa mi je bila prepuna
bola i tuge. Vetar bese stao i retko zbunje, mlade breze i cvornovate jele nisu se micale.
Cinilo se kao da se vetar pritajio negde blizu zemlje i da ceka da se nesto dogodi.
 Isao sam tim poljem polako, zaboravljajuci na sve oko sebe, usredsredjen jedino
na molitvu za one koji tu pocivaju. Oni pocese da se pojavljuju tu predamnom, i mene
odjednom preplavise secanja, mucna, bolna secanja.
Toliko mnogo ljudi koje sam poznavao, sa kojima sam provodio poslednje trenutke
dok su lezali na samrti, koji su mi poveravali svoje zivote prilikom ispovesti, ljudi sa
kojima sam prijateljevao, svi su oni sada pocivali pod zemljom ovog polja smrti.
Secao sam se njihovih likova: izmucenih, izgubljenih, bolnih, onih koji su se molili i
onih cije su oci gorele mrznjom. Svaki od njih je imao svoj zivot, a ja sam te zivote
dotakao i, buduci svestenik, uzimao na sebe njihove grehe kada sam ih ispovedao.
Nizala su se secanja. Molio sam se naglas i divne reci nasih zaupokojnih molitvi
letele su preko groblja, razdiruci mi dusu.
Na hiljade, na desetine hiljada ljudi koji ovde pocivaju, stradali su zbog surovih
uslova zivota u logoru; njihovi zivoti su se polako gasili, poslani u smrt od drugih ljudi.
Mladici, starci, vernici, borci za otadzbinu koju su orosili svojom krvlju, obican svet koji je
u poslat u logor bez nekog posebnog razloga, zato sto ih je neko prijavio - svi su oni
pocivali ovde, na ovom mocvarnom zemljistu.
Ista zemlja je pokrivala i izdajnike, ubice, dzelate, pripadnike tajne policije i
zestoke kriminalce.
Negde u daljini cuo se zvuk buldozera koji je poravnavao humke i jarkove, kako bi
se zatro svaki tragovoj masovnoj grobnici i kako bi se ugasilo svako secanje na nju.
Negde na ovom mestu su nemarno bacena tela vladike Petra, arhimandrita Jone,
pravednog monaha Mihaila, monaha Teofila iz manastira Optine pustinje, tela mnogih i
mnogih pravednika i molitvenika. Tu je negde pocivalo i telo doktora Levasova koji je
mnogima pomogao, profesora Gluhova, drvodelje Stjepina koji je do poslednjeg daha
cinio dobro svima i tela mnogih koje sam poznavao.
Molio sam se i spominjao imena usopsih; no u jednom trenutku, reci molitve kao
da odjednom presahnuse u meni i ja se nadjoh nasred ovog ogromnog polja izgubljen,
sam, pritisnut secanjima, sumnjom i prazninom bez dna. Sta je ostalo od onih koji su
otisli? Zardjala tablica sa brojem, kost koja je virila iz zemlje, iscepan komad odece.
Zakopavanje tela umrlih je ovde obavljano uvek u zurbi, tlo je cesto bilo
zamrznuto, pa su i rake bile veoma plitke; cesto je i po nekoliko telesa bacano u jednu
raku.
Zimi su telesa umrlih zatrpavana snegom pomesanim sa zemljom; a u leto,
posebne radne brigade imale su zadatak da natrpaju zemlju preko kostiju ruku i nogu
koje su virile iz zemlje. Jos i sada se u vazduhu oseco zadah truljenja.
Bilo je zagusljivo, vlazno i tiho. Sunce bese zagrejalo zemlju, a iznad polja se vila
lagana i skoro prozirna izmaglica. Vazduh je podrhtavao; cinilo se kao da nesto lagano i
prostrano lebdi nad grobljem.
"O, Gospode, Gospode!" cuo sam svoj glas. "Viju li se ovo duse umrlih nad mestom
njihovog stradanja?" Srce i dusu mi stisnu izuzetno ostar bol. U grlu mi zastade vapaj,
suze me zaslepese, a srce u meni bese stesnjeno kao da ce svakog trenutka prestati da
kuca. Osecanje potpune beznadeznosti, bola srca i dubokog ocaja me obuze svog,
zagospodari celim mojim bicem, ocajanje me je oprhvalo do te mere da sam se osetio
izgubljenim, kao da se nesto u meni slomilo. Neizdrziv bol koji mi je cepao dusu ote mi se
uz snazan vapaj: "Moj Gospode, zasto si ovo dopustio?"
Odjednom, poljem se razleze plac, glasan i otegnut lelek. Poceo je kao tihi, drhtavi
jecaj, nalik na ljudsko plakanje, koje se cas stisavalo, cas postajalo jace. Tuzan je bio taj
lelek, dugacak i treperav. Prekrio je celo ono beskonacno polje, a moju dusu ispunio
bolom kakvim nikada do tada nisam osetio. Vapaj prestade, no posle samo nekoliko
trenutaka opet se, istom snagom, razleze poljem.
Osecao sam se stesnjeno, zivci mi behu sasvim istanjeni, u meni je postojao samo
bol, strasni bol.
"Gospode, moj Gospode, pokazi mi Tvoju milost!" zavapio sam, krsteci se.
 Kao da se u tom trenutku najednom oslobodio vetar koji se dotle krio negde u sumi
i u travi: dunu mi u lice, a trava i drvece ponovo ozivese i stadose da se lelujaju. Sve se u
trenu izmeni, probudi, ozive.
Tuzni lelek prestade. Cuo sam samo ptice, vazduh vise nije bio zagusljiv, vec
ponovo lak i prozracan.
Ono osecanje zbunjenosti, bol srca koji je tistao i ocajanje, sve me je to u trenu
napustilo. Ispravih se, stresoh sa sebe strah i u dascima vetra osetih strujanje zivota.
Vetar mi donese svezinu, miris trave i drveca, secanja na rano detinjstvo i tihu radost.
Ispostavilo se da je ono jecanje koje sam cuo u polju zapravo bilo vibriranje kruzne
testere koju su bas tada bili pustili u pogon u logorskoj pilani. Vetar je postajao sve jaci,
vazduh je bio prijatan i cist. Odnekud izlete seva i polete u visinu, a njen cvrkut na nebu
cuo se cas glasno, cas tiho i ja spoznah da zivot tece dalje i da ce uvek teci, kao sto je
tekao i pre nego sto su skoncali svi ovi ljudi.
Zivot se nastavlja i uvek ce tako biti. To je zakon Bozji, i priroda, koju je On
stvorio, vlada se prema Njegovom Bozanskom nacrtu. Ono ocajanje i osecanje
beskrajnog bola bilo je posledica jedino moje slabe vere.
Bilo mi je tada sasvim jasno da je svestenomonah Arsenije popustio pred
iskusenjem uninija i tuge. Kleknuh tada kraj humke koja bese neciji grob, oslonih se na
mladu brezu da bih mogao da saberem svu svoju umnu i telesnu snagu i stadoh da se
molim Bogu, Bozjoj Majci i Svetom Nikolaju Cudotvorcu.
Postepeno, na mene poce silaziti istinski mir, no isprva je molitva tesko potekla.
Kao i pre toga, predamnom se prostiralo polje smrti, humke odronjene kisama, ogromne
bare pune ustajale vode, limene i drvene tablice sa izbledelim imenima mrtvih, komadici
ljudskih kostiju, slomljeni deo lopate kojom su kopali rake. Zemlja je i dalje pokrivala na
desetine hiljada pobijenih i umrlih logorasa, od kojih su mnogi bili zauvek nasli mesto u
mom srcu. I dalje mi je dusu ispunjavao ljudski bol za umrlima, ali ono nadiruce osecanje
ocajanja i malodusja koje bese u jednom trenutku zagospodarilo mnome, iscezlo je sa
povratkom molitve.
Duga molitva mi je ocistila dusu i svest, dato mi je da shvatim da Tvorceva volja
nije da se mi, Njegova stvorenja, predajemo duhu camotinje i ocajanja, vec da se molimo
za duse umrlih, da cinimo dobra dela u Njegovo Ime, u ime Njegove Majke i u ime svih
ljudi na zemlji.
Zavrsio sam molitvu i polako krenuo sa groblja. Zimsko sunce je polako zalazilo iza
sume. Suma se prostirala uz obronke okolnih brda, a zatim se spustala niz obronke toliko
strmo da su krosnje cetinara licile na ogromnu testeru koja preseca nebo. Vetar se
ponovo bio pritajio, nad grobljem je vladala potpuna tisina. Izdaleka bi se, samo na
kratko, cuo zvuk traktora, a kruzna testera bese zamukla.
Sa ivice sume dopirala je tuzna pesma kukavice. Cim je prestala, izdaleka se
oglasila druga kukavica. Cije li je godine odbrojavala?[1]* Da nije mozda pevala onima
koji leze pokopani na ovom polju smrti, onima koji vise ne broje godine, niti racunaju
vreme? Ili je pevala meni, koji sam ostao da tavorim u logoru? Samo je Bogu poznat kraj
moga zivota...
Vratio sam se u logor preplavljen secanjima. S vremena na vreme tok misli bi mi
prekinuo zov kukavice, sto me je vracalo u detinjstvo. Setam sa majkom po sumi, a ona
mi prica o drvecu, cvecu, raznim travama i o pticama. I tada je pevala kukavica. Setio
sam se svoje prve ispovesti, prijatelja kojih odavno vise nema, crkve u kojoj sam sluzio
mnogo godina. Da li sam u to vreme mogao i da pomislim kako cu jednoga dana slusati
pesmu kukavice na stratistu logora gde je lezalo toliko mnogo ljudi, vecinom nevinih,
cijoj smrti sam bio svedok? Da li sam mogao da pretpostavim da cu postati deo svega sto
se u logoru desavalo, i da cu, bas kao i oni koji sada leze mrtvi, i ja poci strmenom
stazom stradanja i unizenja?
Zbog cega je ovo sve, Gospode? Radi cega su postradali ovi silni ljudi - vernici,
bezboznici, nevini i zlocinci cije prestupe ljudski um nije kadar da shvati? Zasto?
Dobih odgovor: ovo je jedna od Tvojih tajni, Gospode, koja nama, porobljenima
grehom, nije data da je razumemo. To je Tvoja tajna. Nesaznativi su putevi Tvoji. Tebi
Jedinome je poznat zivotni put svakog od nas; nase je samo da u Tvoje ime cinimo
dobro, da hodimo u zapovestima jevandjelskim i da se Tebi molimo. Tako se jedino mogu
pobediti sile zla. Jer gde je dvoje ili troje sabrano u ime Tvoje, tamo si i Ti sa njima.
Smiluj se na mene, Gospode, po velikoj milosti Svojoj i oprosti mi greh uninija, slabost
duha i kolebljivost u veri.
Tada sam na sve cetiri strane krstoobrazno blagoslovio sve koji su na tom polju
pocivali i, uz duboki poklon, oprostio se od njih. Upokoj, Gospode, duse usnulih slugu
Tvojih.
Pamticu, dokle god sam ziv, one koji pocivaju na ovoj zemlji.
Secao sam se imena svih onih koje sam poznavao, molio se za pokoj njihovih dusa,
i dok sam tako cinio, predamnom su se jasno pojavljivali njihovi likovi.
Bese godina 1957. Svakim danom logor je postajao sve prazniji. Negde u blizini
izgradilo se selo, u koje pocese da dolaze ljudi iz svih krajeva Rusije, da rade umesto
zatvorenika kojih vise nije bilo. Pojavise se i ulice, redovi kuca i trgovi. Ljudi koji su
naseljavali to selo nisu znali da je tu donedavno postojao zloglasni "specijalni" logor, niti
su znali za blatnjavo i mocvarno stratiste gde su pocivale kosti mnogih...
Proslost je iscezavala u pamcenju ljudi.
Neka im je vecna pamet!

NAPOMENE:

1. Prema ruskom narodnom predanju, kukavica kuka onoliko puta koliko je onome koji je slusa preostalo godina
zivota.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

ODLAZAK

Blizio se kraj 1957. Ocu Arseniju bese preostalo jos sest godina do isteka
zatvorskog "roka", jer mu je 1952. godine kazna produzena na jos deset godina. Nekoliko
puta je pozivan u upravu logora. Tamo su ga ispitivali, vodili zapise, popunjavali
formulare, cekali uputstva i konacno, u prolece 1958. godine, saopstili mu da je pusten
na slobodu, zbog opste amnestije. To mu je receno, iako je, nekoliko godina ranije,
vecina ostalih zatvorenika oslobodjena istom takvom amnestijom.
Vest o oslobadjanju saopstili su mu veoma nemarno, kao da mu porucuju da je za
njega stigao paket, niko ni ne spomenu da je otac Arsenije u tom logoru proveo mnogo,
mnogo godina bez ikakve krivice. Samo jedan od njih, clan nadlezne komisije, rekao je
sa izvesnim divljenjem: "Vidi ovo! Stari je jos ziv - red je da ga pustimo!"
I tako, otac Arsenije dobi preobuku, putnu ispravu, novac koji je zaradio poslednjih
godina, kao i uverenje pomocu koga ce mu biti izdata licna dokumenta kad bude stigao u
svoje mesto boravka. Mesto boravka? Gde je to? Kada su mu izdavali putnu ispravu pitali
su ga kuda ide. Otac Arsenije rece ime stare varosi u blizini Jaroslava, koju je cesto
posecivao i gde je jedno vreme ziveo dok je bio student. Bio je potpuno nenaviknut na
slobodu, zivot izvan logora nije mogao ni da zamisli i u tom trenutku skoro da mu je bilo
svejedno kuda ide.
 Pritiskao ga je neizreciv umor i iscrpljenost. "Sve je u Bozjim rukama", rekao je.
"Bog ce se o svemu postarati."
Trebalo mu je odmora da bi mogao da prikupi snagu; potrebno mu je bilo da neko
vreme provede sam, da pronadje mir i da se sabere u molitvi. Tek tada ce moci da se
ponovo vidi sa svojoj duhovnom decom. Trenutno nije imao ni malo snage, odrzavala ga
je samo molitva.
Severno prolece je naglo pocelo, topao vetar topio je sneg sa brda i po putevima.
Bilo je suvo, najezde komaraca jos nisu pocele, ptice selice su se vratile, vazduh je
strujao nadom i energijom. Sa torbom u kojoj je nosio ono malo svojih stvari, u novim
cipelama, crnim pantalonama i novoj vatiranoj pamucnoj jakni, sa kapom "usanjkom" na
glavi, izasao je otac Arsenije kroz logorsku kapiju. Topao, radostan povetarac mrsio mu
je kosu, ispunjavajuci jutro prijatnom svezinom i poigravajuci se sa prasinom na putu.
Kada je prosao kontrolni punkt, okrenuo se prema logoru i uz duboki poklon
blagoslovio ga znakom krsta. Strazari su ga posmatrali u cudu: odlazio je starac koji je u
logoru preziveo mnoge godine.
Krenuo je, zatim, putem koji je vodio uzbrdo, ponovo se okrenuo i posmatrao logor.
Prizor je bio jadan. Nekoliko kula sa bodljikavom zicom - to je sve sto bese ostalo od
logora. Iza bodljikave zice mogle su se videti gomile cigli, polu-spaljene barake, poruseni
stubovi i ostaci strazarnica. Otac Arsenije je pamtio ovaj logor u njegovoj prvobitnoj
velicini, kada on bese prepun ljudi koji su u njemu ziveli strasnim, teskim zivotom.
Otac Arsenije se skloni sa puta i poce da se moli, secajuci se mnogih koji su na tom
mestu ostavili svoje zivote, kao i onih kojima je Bog podario slobodu. Mnoge i premnoge
teskobom ispunjene godine su prosle od dana kada je otac Arsenije prvi put stupio u
logor, no Bog ga nikada nije napustao, vec ga je spasao i dao mu da, u tom moru tuge i
bola, spozna lepotu i velicinu ljudske duse. Upoznao je ovde mnoge ljude koji su mu
pokazali cemu Hriscanska dusa treba da stremi i sta da trazi.
Ovde je, okruzen ljudskim stradanjem i bolom, naucio da se u tisini moli medju
ljudima. Ovde je, poucen primerima pravednika i obicnih ljudi, naucio da i on mora da
uzme na sebe stradanja drugih i da ih nosi, da je to Hristov zakon. Otac Arsenije u
molitvi zablagodari Bogu i Majci Bozjoj, kao i svima onima koji su ovde ziveli, koji su mu
pomogli i od kojih je ucio.
Neki kamiondzija poveze oca Arsenija do obliznjeg sela u kome je sada ziveo i
radio, kao obican sluzbenik, bivsi logorski nadzornik koga su zvali "Pravedni." Lako je
pronasao njegovu kucu.
Tesko je bilo naviknuti se na atmosferu slobodnog sela. Nije bilo vike, ni
kriminalaca, ni dnevnog rasporeda, ni psovki.
"Pravedni", cije ime bese Andrej Ivanovic, zajedno sa svojom zenom isprati oca
Arsenija do zeleznicke stanice. Za dva dana, koliko bese proveo kod Andreja Ivanovica,
otac Arsenije je jedva uspeo da shvati da se zaista nalazi na slobodi. Andrej Ivanovic
doplati voznu kartu oca Arsnija, kako bi mu put bio ugodniji. Otac Arsenije dobi donji
lezaj u vagonu za spavanje. On stavi svoju torbu pod glavu i zatvori oci.
Voz je poskakivao na sinama, tockovi su kloparali u ujednacenom ritmu. Napolju je
prolazila tajga, smenjivale se sibirske reke i jezera. Pred njegovim zatvorenim ocima
redjali su se likovi ljudi, od kojih vecina behu pokojni, mada su neki jos bili medju zivima.
Imace prilike da ih vidi. Novi zivot mu je izgledao vrlo neizvestan, sve mu je bilo
nepoznato. No, Bog je uvek bio tu, i uz Njegovu pomoc ce uspeti nekako da zapocne novi
zivot. Ove rasejane misli prestadose da ga tiste i on poce da se moli.
Najednom zacu neciji sapat: "Moramo da pripazimo. Ovaj je logoras. Mogao bi da
nas opljacka!" Drugi glas odgovori, takodje sapatom: "Nikako ne razumem zasto ih
pustaju. Trebalo bi ih sve postreljati." Otac Arsenije otvori oci i vide preko puta sebe
mladi par...
Voz se kretao. Iza njih su ostajale stanice, reke, gradovi. Ljudi su na peronima
slobodno hodali, i razgovarali, vodili svoj zivot.
Otac Arsenije se pomoli za pocetak novog zivota i za one koji su zauvek ostali u
logoru.
 Znaci proleca postajali su sve ocigledniji sto su se vise kretali prema jugu. Kada su
poceli da se priblizavaju Moskvi, sve je vec bilo u cvetu. Strasna proslost vezana za
"specijalni" logor nestade, da se vise nikad ne povrati. Dosao je kraj periodu uzasnih
stradanja koje je Rusija pretrpela.
Gledajuci kroz prozor i ne videci nista, otac Arsenije se molio i blagodario Bogu,
Presvetoj Bogorodici i svima svetima za milost i pomoc koja mu je darovana. Molio je za
pomoc svima onima koje je znao i koje je voleo.
Voz se priblizavao mestu u kome ce otac Arsenije poceti novi zivot i u kome ce
nastaviti da sluzi Bogu i svojim bliznjima.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

DRUGI DEO

UVOD

U ovom delu sakupljena su i objavljena secanja na oca Arsenija i svedocanstva o

njemu, kao i o ljudima koji su na ovaj ili onaj nacin bili u dodiru sa njim i cije zivote je
dotakao. Neki od njih su znacajni i vidjeniji ljudi, a drugi obican narod. U ovom delu ce
citalac moci da prepozna neke od licnosti o kojima je pisano u prvom delu, no susresce
se i sa novim likovima. Neki od njih su duhovna deca Oca Arsenija, a neki su, posto su ga
upoznali, otisli u svet sa cvrstom verom u Boga, sa svescu o tome sta znaci biti verujuci
covek koji u zivote drugih unosi radost, dobrotu i pomaze im u svim zivotnim
poteskocama.
Otac Arsenije je umeo da uzme na sebe tegobe i grehe drugih, umeo je i da ih
nauci molitvi da bi na taj nacin sami mogli da nadju put k Bogu. Umeo je da probudi veru
u ljudima i da im pokaze kolika je radost pomagati drugome u nevolji. Nikada necemo
znati tacan broj ljudi kojima je on pomogao i koje je podrzao u najtezim trenucima
zivota, kao sto necemo znati ni koliko ljudi je priveo k Bogu i usmerio na pravi put koji
vodi k Njemu. Znamo jedino da je taj broj ogroman. Citajuci secanja koja su ovde
sakupljena, videcete i razumeti kakav je bio zivot oca Arsenija, a upoznacete se i sa
zivotima drugih ljudi koji nam mogu posluziti kao primer. Veliku blagodarnost dugujemo
duhovnoj deci oca Arsenija, njegovim prijateljima i poznanicima koji su pristali da napisu
svoja secanja i da opisu svoje poznanstvo sa njim.
Dok prebira po secanjima na oca Arsenija, citaocu ne moze da promakne izuzetna i
sveta ljubav koju je on imao prema Majci Bozjoj, kojoj se vazda molio za nas gresne.
Presveta Bogorodice, moli Boga za nas!

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

SECAM SE

Voz je pristao i otac Arsenije sidje na peron. Bese prolece 1958. godine,
razdragano, veselo, radosno prolece. Jutro bese svetlo, a boje jasne. Tu i tamo se na
zemlji jos uvek zadrzalo po malo neotopljenog snega, a u plavetnim i sjajnim baricama
ogledalo se prolecno nebo.
 Otac Arsenije podje peronom i ubrzo se nadje na trgu preko puta stanice. Osvrnu
se oko sebe. Kroz cist i prozracan vazduh mogao je da vidi daleke zvonike crkava na cijim
kupolama krstovi behu iskrivljeni ili slomljeni.
Odeven u pamucnu jaknu, sa retkom sedom bradom, sa kapom "usanjkom" na
glavi i torbom na ledjima, otac Arsenije je na prvi pogled licio na kolhoznika koji je dosao
u grad po hranu; no pazljivijem posmatracu ne bi promakli detalji na odeci, pri hodu i
govoru, koji su jasno ukazivali na upravo oslobodjenog logorasa.
Varos je bila ista kao i pre dvadeset pet godina, samo oronula, prljava i nekako
tuzna. Cak ni prolecno sunce nije moglo da je ozivi, naprotiv: samo je neumoljivo upiralo
svoje zrake na neokrecene sirotinjske kuce koje su bile u vrlo losem stanju, rupe na
kaldrmi, smece po ulicama, bedni izgled ducana i kioska, kao i sveopste odsustvo boja.
Otac Arsenije izvuce iz dzepa cedulju sa adresom izvesne Nadezde Petrovne i podje
da je trazi. Sve mu je izgledalo nepoznato: ljudi, njihov nacin govora, teme razgovora,
ponasanje, pa i sama varos koju je nekada tako dobro poznavao, cesto posecivao i cak
poziveo u njoj neko vreme.
Ulice koje su nekada nosile nazive Manastirska, Zarecna, Vrtlarska, sada su se
zvale: Engelsova, Maratova, Sovjetska, Lenjinova...
Otac Arsenije prepesaci celu varos, raspitujuci se nekoliko puta za pravac i
konacno, na vrhu jedne uzbrdice, naidje na ulicu koju je trazio. Pronasao je broj kuce,
dosao do kapije, zazvonio i cekao.
Pozvonio je nekoliko puta, no iako se zvonjava cula iznutra, niko mu ne izadje u
susret. Otac Arsenije se bespomocno osvrnu oko sebe, ne znajuci sta da radi. Zahladnelo
je, a on je vec bio umoran od puta, od dozivljaja, od neizvesnosti. Osecao se izgubljeno,
sve je ovo bilo previse za njega, naviknutog na strogi rezim specijalnog logora: nasao se
odjednom suocen sa slobodom. Sve mu je to odgonilo mir i sabranost misli. Stajao je
tako pred zatvorenom kapijom i osecao se izgubljeno. Kuda da podje? Sta da radi? U
ovom gradu nije poznavao nikoga. Imao je negde kod sebe jos jednu adresu, ali nije
uspeo da je nadje, mada je pretrazio sve dzepove. Valjalo mu je sada pronaci nekoga ko
ce mu pomoci da pronadje sobu za izdavanje. Bio mu je potreban odmor i da bude neko
vreme sam, kako bi mogao da se navikne na ovaj novi zivot koji mu je, posle toliko
godina, postao sasvim stran. Tek tada ce moci da se javi svojoj duhovnoj deci i
prijateljima. No, sta mu je sada ciniti? Mozda Nadezda Petrovna vise ne stanuje ovde?
Pored kucne ograde ugleda klupu koju obrisa vunenom rukavicom i, sav iscrpljen, sede
na nju.
"Poceo sam da razmisljam", pricao je kasnije otac Arsenije, "i shvatih tada da sam
pao u gordost. Eto, mislio sam da mogu sam da se staram o sebi, bez pomoci moje
duhovne dece i prijatelja. Cinilo mi se da cu se brzo navici na ovakav zivot. No, Bog mi je
pokazao da nije tako, ukazao mi je na moju gresku. Oko mene je sve izgledalo
zastrasujuce, nepoznato, strano. Jedino sam se u Boga nadao."
U uzanoj ulicici jedva da je bilo prolaznika. Na klupi, ledjima okrenut ogradi, sedeo
je pogrbljeni starac u bednoj pamucnoj jakni, sa torbom o ramenu i izgledao kao da
drema. Varos i ulica iscezose, i on se sav predade molitvi Bogu i Svetoj Bogomajci. Otac
Arsenije se molio da mu se oprosti greh gordosti i nepouzdanja u pomoc bliznjih.
Vreme je prolazilo. Posle otprilike tri sata neka zena izadje iz susedne kuce i upita:
"Koga cekate, druze?" Otac Arsenije je zgranuto pogleda i odjednom shvati da se nalazi
na klupi, u nepoznatoj ulici pred nepoznatom zenom. Brzo se prenuvsi, izvadi cedulju iz
dzepa i odgovori: "Cekam Nadezdu Petrovnu." No pitanja se nastavise: "Ko ste vi?
Odakle ste? Zasto? Koliko ste vec dugo u ovom gradu?"
Otac Arsenije je izbegavao odgovore na ova pitanja. "Ja sam njen prijatelj. Dosao
sam u posetu, posto se nismo dugo videli." Vec mu se cinilo mu se da ne moze da
zaustavi bujicu znatizeljnih pitanja, no u taj mah pridje druga zena i otac Arsenije pomisli
da bi to morala biti Nadezda Petrovna.
Tako je otac Arsenije dosao u ovu varos i tako je prvi put sreo istu onu Nadezdu
Petrovnu u cijem ce domu provesti poslednjih petnaest godina svog zivota.
 Prica Nadezde Petrovne je veoma neobicna. Odrasla je u uciteljskoj porodici i sa
sesnaest godina se uclanila u Partiju. Ucestvovala je u Revoluciji, aktivirala se u partijskoj
organizaciji, zavrsila Institut Crvenih Profesora i zapocela rad na takozvanom "ideoloskom
polju." Clanci, brosure i knjige koje je napisala postali su veoma poznati. Radila je rame
uz rame sa najznamenitijim clanovima Partije i nekoliko puta bila birana za delegata na
raznim kongresima, no 1937. iznenada bi uhapsena, poslata u logor, iz kojeg je pustena
tek 1955., kada joj je bilo 55 godina. Od njeno troje dece, samo je kcerka Marija bila jos
u zivotu. Kada su Nadezdu Petrovnu oslobodili iz logora, Marija je vec dugo bila u braku
sa vojnim lekarom. Posto je proveo nekoliko godina u sirotistu, Nadezdin sin Jurij je
mobilisan i sa 19 godina poginuo u ratu. Najmladji sin, Sergej, umro je u gradskom
sirotistu jedne male varosi. Nadezda Petrovna nije htela da nastavi zivot u Moskvi, vec je
odlucila da se nastani u varosi u kojoj je sahranjen mali Sergej. Njena ubedjenja, ljubav,
zivotna interesovanja, proslost - sve joj je to oduzeto, izbrisano brojnim saslusavanjima,
ponizenjima, boravkom u logoru. Samo je beskrajni bol ispunjavao njenu dusu. Kucicu u
kojoj je stanovala, zajedno sa malim vrtom, kupili su joj kcerka i zet.
Otac Arsenije je 1952. u logoru upoznao muza Nadezde Petrovne. Ime mu je bilo
Pavel. Bio je tesko bolestan, ali je do kraja radio, i to u veoma teskim uslovima.
Sprijateljio se sa ocem Arsenijem i zamolio ga da, ako se ikad nadje na slobodi, pronadje
njegovu suprugu i da joj isprica sve o njemu. Molio je oca Arsenija da pomogne Nadezdi
Petrovnoj na bilo koji nacin.
Krajem 1956., dok je jos bio u logoru, otac Arsenije je pisao prijateljima i molio ih
da pronadju Nadezdu Petrovnu. Nasli su je, posle mnogo poteskoca; tada je vec zivela u
kucici u kojoj ju je otac Arsenije kasnije pronasao. Napisao joj je dugacko i detaljno
pismo u kome joj je preneo sve sto je znao o Pavelu, o njegovom zivotu u logoru i
danima pred smrt. Nadezda Petrovna mu je odgovorila i pozvala ga da stanuje kod nje
kada bude oslobodjen iz logora.
Nadezda Petrovna je lepo primila oca Arsenija, koji joj je podrobno govorio o
muzevljevom zivotu, stoickom trpljenju, o njegovim mislima izrecenim pred smrt. Mnogo
toga joj je otac Arsenije ispricao. Slusala ga je, kadkad u suzama, kadkad u gnevu,
stalno ponavljajuci: "Kakav covek je bio moj Pavel! Ljudina! Unistili su ga. Sistematski ga
unistili. Djubrad!"
Otac Arsenije ostade kod nje nekoliko dana, ali mu se ucini da nece moci tu da
ostane duze, zbog toga sto mu je sve u njenoj kuci bilo veoma strano. Ustrucavao se u
vreme molitve i osecao se kao gost, mada je imao svoju sobu.
U medjuvremenu je pronasao ceduljicu sa drugom adresom. Posle nekoliko dana,
zahvalio se Nadezdi Petrovnoj i uputio se kod Marije Sergejevne, njegove poznanice i
duhovne kcerke jos iz doba kada je ziveo u Moskvi.
"Posle deset dana, otisla sam da posetim oca Arsenija", pricala je Nadezda
Petrovna. "Imala sam sta vidim - stara kuca, skoro u stanju raspadanja, a otac Arsenije
spava u sobi velicine plakara na polomljenom lezaju na rasklapanje, pod istanjenim
cebetom. Marija Sergejevna je vec bila stara, i njoj je trebala pomoc i nega... Drugim
recima, videh da slepac vodi slepca. Stadoh da ga molim da se vrati kod mene.
"On me pogleda krotko i rece: "Mislite li da je to moguce? Vi znate da sam ja
svestenik, mnogo vremena provodim u molitvi i sluzim u svojoj sobi crkvene obrede. A vi
ne verujete u Boga, ateista ste. Osim toga, dolazice mi u posetu prijatelji, i to ne mali
broj. Imacu ceste posete. Ne bih bio dobar podstanar u vasoj kuci."
"Videla sam da je i Marija Sergejevna protiv toga da e on preseli kod mene. No, ni
sama ne znam zbog cega, osecala sam strahovito sazaljenje prema njemu, pa sam se
iduceg dana vratila i odvela ga svojoj kuci. Dala sam mu vecu sobu, ciji su prozori gledali
na bastu. Tamo je mirno i tiho, pocela sam da ga negujem. Vidite, ja zivim sama. Kcerka
i zet me obilaze najvise jedanput mesecno, a unuka moze da me posecuje samo za
vreme zimskog raspusta. Imam slobodnog vremena na pretek. Mnogo citam. Ovo je bila
prilika da se bavim necim drugim. Shvatila sam i to da je otac Arsenije veoma
interesantan covek, nekako poseban. U pocetku nisam mogla da shvatim sta je to sto ga
je cinilo posebnim. Molio se po citav dan, citavo vece, citavu noc, a zatim ujutru ponovo.
Od Marije Sergejevne je dobio ikonicu koju je stavio u ugao sobe i pred njom zapalio
kandilo koje je stalno gorelo. Meni je sve to bilo vrlo cudno: nisam nista razumela. Mislila
sam da je neobrazovan, mozda cak i fanatik ciji je um ostecen dugim zivljenjem u logoru.
Medjutim, posle razgovora sa njim, videla sam da je ne samo vrlo inteligentan, vec i
visoko obrazovan. Posmatrala sam ga. Cesto bismo vodili duge razgovore i tada bih
videla pred sobom coveka velikog znanja i kulture. Povrh svega, jos nesto sam primetila
kod njega: bio je veoma duhovan i imao je srce kakvo do tada nisam videla. Trebalo mi
je oko mesec i po dana da dodjem do ovih zakljucaka.
"Posmatrajuci oca Arsenija, videla sam da je jos nenaviknut na slobodu i da ga
zivot u logoru, sa svim svojim stravicnim pojedinostima, proganja i dalje. Mada mi je
rekao da ce primati posete, niko tada nije dolazio da ga vidi. Cak nije dobijao ni pisma,
niti ih je pisao. Kasnije sam saznala da je zamolio Mariju Sergejevnu da nikome ne govori
gde je smesten.
"Prve tri nedelje nije provirio iz kuce, a kasnije je poceo da izlazi i da sedi na klupici
blizu kapije.
"Mogla sam da pretpostavim u kakvom se stanju nalazio. I ja sam, kao i mnogi
moji prijatelji koji su proveli nekoliko godina po logorima, prolazila kroz slicna iskustva.
Neki moji prijatelji su se zatvarali u sebe, drugi su stalno izmisljali sebi poslove i obaveze,
da bi kasnije pali u tesku depresiju.
"Pocela sam da razgovaram sa ocem Arsenijem", secala se kasnije Nadezda
Petrovna. "Molila sam ga da mi prica o sebi, da mi dozvoli da budem u sobi dok se moli ili
sluzi i tada bih videla pred sobom sasvim drugog coveka. Nikada do tada nisam upoznala
slicnu osobu.
"Secam se, jedne veceri sam zamalo imala slom zivaca. Osecala sam se
depresivno, teska me je tuga savladala. Sergej i Jurij, moja deca, pojavljivali su mi se
neprestano pred ocima. Razmisljala sam o muzu i nesto mracno mi se neprimetno uvuklo
u dusu. Htela sam da se bacim na pod i da udaram glavom o njega, da placem, da ridam
zbog svega sto sam zauvek izgubila. Zivot mi se cinio bespredmetnim, besciljnim. Radi
cega da zivim? Radi cega? Tumarala sam tamo - amo po sobi, bacila se na krevet, grizla
jastuk, zatim ustala i dugo plakala. Suze su mi tekle niz lice. Ko ce da mi pomogne? Ko
ce odgovarati za ono sto sam prezivela? Ko?
"Osecala sam se toliko bedno da sam htela da umrem. Setila sam se koliko deca
pate i kroz sta sve prolaze po sirotistima, setila sam se uzasa kad su me uhapsili i kada
sam morala da se oprostim od svoje dece, videla sam njihove oci koje su bile pune straha
dok su me molili da ih ne ostavljam, i jecali, gledajuci kako me NKVD odvodi. Potom se
setih i smrti moga muza, bezbrojnih saslusavanja, sopstvenog zivota u logoru, sve mi je
to sa neumoljivom tacnoscu i nemilosrdnom verodostojnoscu prolazilo kroz glavu.
Pozelela sam da mogu tog trenutka nekuda da odjurim i da trazim odgovor na pitanje:
zasto se sve ovo dogodilo?
"Bila sam sama u kuci. Pjotr Andrejevic je i sam bio umoran od zivota i zasigurno
ne bi mogao da mi pomogne, ali nikog drugog u blizini nije bilo, te sam u suzama otisla u
njegovu sobu. Osecanje praznine i gneva sasvim me je zaposelo i ja udjoh u njegovu
sobu bez kucanja. Pjotr Andrejevic je stajao u uglu pred ikonom Majke Bozje; kandilo je
svetlucalo, a on se molio naglas. Nije se cak ni osvrnuo, mada sam upala u sobu vrlo
grubo, bez kucanja. Stala sam pored vrata i jasno cula reci molitve koju je on tako
razgovetno izgovarao:
"Preblaga Carice moja, nado moja, Majko Bozja, zastitnice sirotih i pomocnice
bolnih, spasiteljko onih koji ginu i placucim uteho, ti vidis moj bol, tugu moju i
usamljenost vidis. Pomozi meni nemocnome, ukrepi mene koji stradam. Ti znas moj bol,
moje stradanje znas, pruzi mi ruku, jer druge nade nemam do Tebe, zastito moja i pred
Gospodom predstateljnice! Mada bezmerno sagresih i pred Tobom i pred svima ljudima,
budi mi majka, budi mi utesiteljka i pomocnica. Zastiti me i spasi, odagnaj od mene bol,
tugu i uninije. Pomozi mi, Majko Gospoda moga!"
"Kada je zavrsio molitvu, otac Arsenije je prekrstio, napravio nekoliko pojasnih
poklona, zatim izgovorio drugu molitvu cije reci nisam upamtila, i na kraju se podigao sa
kolena. Ja sam dotle stajala, drzeci se za kvaku i ridala na sav glas, dok su mi se suze
slivale niz lice u potocima. U glavi su mi odjekivale reci njegove molitve Majci Bozjoj. Tog
trenutka sam upamtila reci molitve za ceo zivot. Kada je zavrsio, uspela sam grcajuci, da
zavapim: "Osecam se uzasno! Pomozite mi!"
"Otac Arsenije me nije nista pitao, samo me je sklonio sa vrata i posadio na stolicu.
Pocela sam, kroz plac, da govorim najpre gnevno, zatim razdrazljivo, i najzad sam se
smirila. Ceo moj zivot se, do najsitnijih pojedinosti, nalazio pred mojim ocima i ja sam
njime prosto zapljusnula oca Arsenija. Govorila sam mu o sebi, o svom muzu i o deci, o
svom bolu i stradanju, a potom i o citavom svom zivotu, greskama, ambicijama, poslu.
Moja obnazena proslost je stajala predamnom u sasvim novom svetlu. Dok sam govorila
o sebi, videla sam ljude koji su zbog mene stradali, koje sam omalovazavala i ciju sam
mozda cak i smrt izazvala. Sve sam to videla pred sopstvenim ocima. Reci molitve koju
upravo bejah cula bile su nevidljivo prisutne sve vreme dok sam govorila ocu Arseniju i
osvetljavale su moj bol.
Provela sam tada nekoliko sati sa ocem Arsenijem. On me je slusao, sedeci
nepomicno sa rukama sklopljenim na stolu, nije me prekidao niti ispravljao. Kada sam
napokon zavrsila, i mene je samu iznenadilo sto sam uspela da kazem to sto sam rekla.
Tada otac Arsenije ustade, pridje ikoni i namesti kandilo, zatim se nekoliko puta prekrsti i
poce da govori. Nije dugo govorio. Ali ono sto mi je tada rekao pomoglo mi je da svu
svoju patnju sagledam u drugacijem svetlu, na nacin na koji je do tada nisam
posmatrala. Shvatila sam i to da su moja dela uzrok stradanju koje sam podnela, da su i
drugi ljudi mnogo propatili zbog mene, ali da do tada nisam o tome razmisljala.
Zaboravila sam na njih i na njihov bol. Zasto bi, onda, meni bilo bolje nego njima?
"Otac Arsenije mi rece: "Dobro je sto ste mi ispricali ceo svoj zivot, jer je
otvorenost i puna iskrenost pocetak ociscenja savesti u coveka. Vi cete naci sebe,
Nadezda Petrovna." Zatim me je tri puta blagoslovio. Vera se nije tada jos uvek nije
rodila u meni, no postalo mi je jasno da postoje stvari koje sam vazda gurala od sebe i
odbijala. Bog i otac Arsenije su mi pomogli da dodjem do tog saznanja.
"Valjalo mi je najpre da se naviknem na njega. Kasnije mi je postao drag; videla
sam u njemu izuzetnog coveka duboke duhovnosti, vere i ljubavi prema ljudima. Nisam
mogla ni da pomislim da ce onaj izmuceni starac, koji me je onog dana cekao pred
vratima u logorskoj jakni imati toliki uticaj na mene i da cu i ja jednog dana postati
vernik - ja koja sam odbijala Boga i gonila vernike.
"Razgovor koji smo toga dana vodili nas je zblizio. Otac Arsenije se nije vise
ustrucavao predamnom, otkravio se, zainteresovao za okolinu. Dva meseca nakon sto je
dosao kod mene napisao je prvih nekoliko pisama, a par dana posle toga nekoliko ljudi
mu je doslo u posetu. Moram da priznam da su mi ti ljudi delovali cudno, ali samo u
pocetku. Kasnije sam ih bolje upoznala i verovatno postala nalik na njih. Sa mnogim sam
se sprijateljila i jednostavno ih zavolela.
"Za pet ili sest meseci i ja sam postala duhovno cedo oca Arsenija. Ispovedala sam
se kod njega. Medjutim, izdvojila bih jedan dogadjaj koji se dogodio ranije i koji je na
mene imao veliki uticaj.
"Moj suprug i ja imali smo veoma bliskog prijatelja po imenu Nikolaj. On je
uhapsen u isto vreme kad i moj suprug i izrecena mu je ista kazna. Pusten je iz logora
1955. i rehabilitovan, a zatim mu je vracen nekadasnji status.
"Jednom je Nikolaj putovao za Harkov preko Moskve, te je odlucio da me poseti.
Nisam ga videla od kad je oslobodjen, samo smo se dopisivali. I dosao je! Pitala sam ga o
svemu, pricala mu o sebi, o tome zbog cega sada zivim u ovom gradu, o deci. On je
govorio o svom hapsenju, o logoru i o saslusanjima. Secao se ko ga je prijavio sa
izmisljenom optuznicom. Raspitivao se za moju kcerku, a onda me uz osmeh, upitao:
"Nadezda, da se nisi mozda ponovo udala? Kada sam ostavljao kaput, video sam musko
odelo i kapu. Ciji su?"
"Krenula sam da mu odbrusim, ali se ipak uzdrzah. Rekoh mu da imam podstanara,
coveka koji je poznavao mog Pavela u logoru. "Ko je on?" upita me Nikolaj. "Svestenik",
rekoh ja. "Pjotr Andrejevic Streljcov, ne znas ga, jer ste Pavel i ti proveli poslednje cetiri
godine u razlicitim logorima."
"Nikolaj skoci sa stolice i uzviknu: "Sta? Otac Arsenije! Ovde? Gde je?"
 "On odjuri u sobu oca Arsenija. Malo zatim cuh povike: "Oce Arsenije! Oce
Arsenije!"
"Posla sam za Nikolajem kod oca Arsenija i videla njih dvojicu kako se grle. Na
moje zaprepascenje, Nikolaj je plakao. Jos su me vise zaprepastile njegove reci:
"Gospode! Kakva radost da vas ponovo sretnem! Raspitivao sam o vama, pokusavao da
vas nadjem preko prijatelja, ali niko nije znao gde ste. Blagoslovite, oce, Boga radi.
"Njih dvojica sedose i pocese da razgovaraju. Na mene su potpuno zaboravili.
Izasla sam iz sobe i krenula da spremim caj. Dok sam stajala kraj stednjaka, razmisljala
sam: "Sta li se to dogodilo sa Nikolajem i mojim Pavelom? Zbog cega li su obojica
naprosto poludeli oko oca Arsenija?" Posluzila sam ih cajem. Nisu ga ni okusili. Tek uvece
je Nikolaj dosao do mene. Sve vreme dok je bio sa ocem Arsenijem, ja sam se pitala:
"Dobro, znam da je otac Arsenije dobar covek, ali zasto Nikolaj trazi od njega blagoslov?
To me nogu da razumem..."
"Ne znam o cemu su toliko pricali tog dana. Mnogo kasnije, posto je proslo nekoliko
godina, Nikolaj mi je rekao da ga je otac Arsenije tada ispovedio.
"Kada je Nikolaj ponovo dosao da razgovara sa mnom, lice mu je bilo svetlo. Prvih
nekoliko minuta nije nista govorio, a zatim je poceo da prica o ocu Arseniju i nastavio
tako Citavu noc. Ovo mi je u pocetku smetalo. Dosao je mene da vidi, tolike godine se
nismo sreli, a onda me ostavio samu nekoliko sati. Otac Arsenije je svakako dobar covek,
ali nije trebao da me ostavi, mene, koja sam toliko mnogo propatila... Zaista to nije bilo
nimalo uvidjajno s njegove strane. Mogao je da saceka i da posle razgovara sa ocem
Arsenijem. Rekoh mu hladno: "Slusaj, Nikolaj. Vidim i sama da je otac Arsenije veoma
dobar covek, ali cemu toliko postovanje s tvoje strane, zasto trazis od njega blagoslov,
zasto me ostavljas samu da bi razgovarao sa njim? Zaboga, tolike godine se nismo
videli!"
"Nikolaj me pogleda pomalo zacudjeno i stade da mi govori o ocu Arseniju. Dugo je
govorio i ja sam pocela da posmatram Pjotra Andrejevica u sasvim drugom svetlu.
"Secam se nekih njegovih reci. "Nadja, boravak u logoru me je naucio drugacijem
poimanju zivota. Poceo sam sasvim drugacije da posmatram ljude, njihove misli, stavove,
dogadjaje, pa cak i sopstvenu proslost. I ti si bila u logoru, stoga znas neko moze da ti
bude dobar prijatelj i imas poverenja u njega, dok je na slobodi. Kada se isti taj covek
nadje u logoru, ispostavi se da je sebican, da je u stanju da bilo koga prijavi, da je
izdajnik - jednom recju, djubre. Takav ne bi imao milosti ni prema rodjenoj majci. U
logoru smo vidjali takve ljude, i upravo zahvaljujuci takvima smo i proveli toliko godina
po logorima i izgubili svoje najdraze u njima.
"Ovaj covek, Nadja, otac Arsenije, izbavio je mnoge od propasti. Kako? Tesio ih
blagom reci, pomagao, negovao. I tebi je poznato, isto kao i meni, koliko znaci moralna
podrska kada si u logoru. Ona je potrebnija i od hrane.
"U logoru smo svi pokusavali da se drzimo onih koji su nam bili po necemu slicni:
clanovi Partije sa clanovima Partije, skolovani sa skolovanima, seljaci sa seljacima, lopovi
sa lopovima, ubice sa ubicama. Ako smo slucajno i hteli da nekome pomognemo,
pomagali bismo samo onima koji su bili iz nase "grupe." No budimo iskreni: nismo se bas
pretrgli da pomognemo svakome. A otac Arsenije je pomagao svima. Za njega nije bilo
dobrih i losih ljudi, vec samo onih kojima je potrebna pomoc. Tako je dosao do mene i
tvoga Pavela. Bili smo ocajni, hteli smo da pobegnemo, a ti znas sta bi to znacilo za nas.
Nikome nismo o tome govorili. Jedan dan pre nego sto smo bili planirali bekstvo, prisao
nam je i poceo da razgovara sa nama.
"Nas dvojica smo bili zapanjeni. Kako je mogao da sazna za nas plan? Bili smo
zbunjeni i uplaseni. Ubedio nas je da ne pokusavamo nemoguce, ali to je ucinio tako
blago i sa toliko ljubavi, da smo se smirili i prihvatili njegov savet.
"Kada sam u baraci cuo za njega da je svestenik, poceo sam da ga prezirem.
Spoljni izgled mu nije odavao bas neki utisak. No, posle godinu dana provedenih sa njim
u istoj baraci, on je Pavelu i meni postao kao zvezda vodilja. Pogledaj ga dobro, Nadja,
upoznaj ga, pa ces i ti traziti od njega blagoslov!"
 "Nikolajeva prica me je veoma dirnula. U to vreme sam se vec bila dosta vezala za
oca Arsenija samo sam bila povredjena i ljubomorna sto me je Nikolaj ostavio samu."

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

BELESKE ZENE PO IMENU TATJANA

Soba koju je Nadezda Petrovna dala ocu Arseniju bila je veoma prostrana. Prozori
su se otvarali prema dvoristu, gde su rasle jabuke i tresnje. Susedni vrt se nije video s
prozora, samo se mali njegov deo nazirao kroz ogolele delove zbunova.
Rano ujutru tamno-crveni petao bi uzleteo na ogradu i poceo odvazno da kukurice.
Otac Arsenije bi tada ustajao na jutarnju molitvu. Zatim bi ponovo legao u krevet, do
sedam sati kada bi pocinjao da sluzi. Sluzba je trajala do devet. Ako bi se neko od
njegove duhovne dece zatekao u kuci i oni bi se u to vreme molili sa njim. Ponekad bi im
se pridruzivala i Nadezda Petrovna. Posle sluzbe, razgovarao bi sa onima koji su mu dosli
u posetu, ili bi pisao pisma, a ponekad bi ih diktirao, kad se ne bi dobro osecao. Mnogo je
citao, narocito o umetnosti i pisao je clanke.
Mnogo ljudi ga je posecivalo.
Vera Danilovna je bila jedan od redovnih posetilaca. Visoka, bele kose i ozbiljna,
delovala je nedostizno, no ustvari je bila veoma blaga. Ona je bila mozda najblizi prijatelj
ocu Arseniju i jedna od prvih njegovih duhovnih cada. Po zanimanju je bila lekar i skoro
svi smo bili njeni pacijenti. Ocu Arseniju su dolazile jos dve lekarke, Ljudmila i Julija, koje
su bile priblizno istih godina.
Ocu Arseniju je dolazila i jedna veoma lepa zena po imenu Irina, takodje lekarka.
Imala je oko 45 - 50 godina. Dolazila je s muzem i decom. I ona se starala o zdravlju oca
Arsenija i ponekad bi uspela da ga nagovori da provede nekoliko dana na klinici u Moskvi.
Otac Arsenije bi se uvek protivio odlasku u bolnicu, ali pritisak na njega je bio veliki i
morao je da popusti. U tim prilikama Nadezda Petrovna bi mu spakovala stvari i zajedno
sa lekarkom "izgurala" oca Arsenija iz kuce. Otac Arsenije bi uvek govorio: "Ja sam
potpuno zdrav, vi samo umisljate..."
Irina je bila izuzetna osoba: blaga i neobicno dobra. Niko za nju ne bi rekao da je
cuvena doktorka, profesor na univerzitetskoj katedri. Nije mi poznata njena prica,
medjutim, bilo je jasno da je otac Arsenije veoma ceni.
Secam se i poseta inzenjera Sazikova, zgodnog i lepo odevenog, koji je naprosto
obozavao oca Arsenija. Voleo je da seta po vrtu sa njim i da razgovara. Sazikov bese
duhovit, pametan i naizgled vedar; ipak, u njegovim smedjim ocima krila se tuga. Cesto
je dolazio. Za vreme jedne posete razgovarao je sa mnom. Ispricao mi je tada da je
proveo nekoliko godina u logoru sa ocem Arsenijem kao kriminalac, okoreli kradljivac.
To me je veoma iznenadilo i ja rekoh: "Vi se verovatno salite", no Sazikov mi
sasvim ozbiljno odgovori: "Ne salim se. Ja sam bivsi kriminalac. Otac Arsenije me je
izveo iz sveta kriminala." Sazikov je izgledao potpuno vezan za svoju veru i svoj posao. O
njemu nista drugo nisam znala. Otac Arsenije nas je naucio da nikada nikoga ne
ispitujemo. Cetiri godine posle prvog susreta, slucajno sam srela Sazikova u Moskvi i od
tada je on rado vidjen gost u nasoj porodici i u nasem domu. Prilikom prvog susreta je
meni i mom suprugu ispricao svoju zivotnu pricu.
Secam se jos jednog posetioca, coveka sede kose i snaznog lica. Imao je vojnicki
stav i pronicljiv pogled. Otisao je pravo k ocu Arseniju, a sve nas koji smo bili okupljeni
kod Nadezde Petrovne bez reci pozdravio.
Otac Arsenije je primao svakoga srdacno i sa radoscu, no ovog coveka je pozdravio
sa posebnom toplinom i usrdnoscu. Nismo znali ko je on, i naravno - nismo ni pitali.
 Jednog dana otac Arsenije me pozva sebi i rece: "Ovo je Ivan Aleksandrovic
Abrosimov. Upoznajte se. Kada umrem, nemojte ga ostaviti samog."
Poceh odmah da se protivim ovim recima, no otac Arsenije jos jednom jasno i
razgovetno ponovi: "Nemojte ga ostaviti! Ivane Aleksandrovicu, budite prijatelj sa
Tatjanom, budite joj dobar prijatelj. Kada ja odem, nadjite drugog svestenika."
Tako smo se upoznali sa Ivanom Aleksandrovicem.
Kod oca Arsenija je cesto dolazio Aljosa, student iz logora. Ne moram o njemu
posebno da pricam. Mi ga sada znamo kao oca Alekseja koji sluzi i radi u parohiji u kojoj
je nekada sluzio otac Arsenije.
Ipak, ne mogu da odolim, a da ne napisem nesto i o njemu, nasem ocu Alekseju.
Dok je otac Arsenije jos bio ziv, veseli, prijatni, plavooki Aljosa bio je njegov
oslonac i nada. Aljosa je bio blag i dobrog srca, uvek osetljiv na stradanja drugih. Bio je
sa svima ljubazan; dobro je poznavao sluzbe i uvek se veoma usrdno molio. Ko bi mogao
da pomisli da ce jednog dana Aleksej postati duhovni otac mnogima od nas?
Secam se kako su se Sazikov i Abrosimov sreli kod oca Arsenija; secam se i kako
su se njih dvojica sreli sa Aleksejem. Pozdravili su se na onaj poseban nacin koji je
moguc samo kada medju ljudima postoje duboke veze, mnogo dublje od obicnog
prijateljstva; nisam sigurna da tako izgleda susret cak i medju rodjenom bracom koja
ljube jedan drugog. Sazikov i Abrosimov su mnogo voleli Aleksejevog sincica, Pecu, koga
su zasipali igrackama i drugim poklonima.
Kod oca Arsenija su dolazili zemljoradnici, pisci, pesnici, masinbravari. Dolazile su
stare, obrazovane zene, a jednom i neki stari naucnik sa zenom iz Lenjingrada. Dolazio bi
ponekad i stari, bolesni vladika Jona, koji je bio u penziji, no vrlo bistrog uma i pamcenja.
Odlicno je poznavao sluzbe, a njegova specijalnost je bila Istorija crkve.
Dolazilo je mnogo ljudi i nemoguce je pisati o svakom ponaosob, ali ne smem da
zaboravim Nadezdu Petrovnu koja je mnogima od nas pomogla, izbavljala nas iz raznih
neprilika i vodila racuna o nama u vreme kada je otac Arsenije bio u logoru.
Karakter Nadezde Petrovne bio je plah i vatren i ona je uvek bila u poslu. Jednom
sam je posmatrala dok je razgovarala sa jednom od duhovnih kceri oca Arsenija. Ne
secam se o cemu su razgovarale, ali dobro pamtim ruke Nadezde Petrovne. Cas bi savila
svoju koscatu ruku u pesnicu, cas bi lupkala prstima po naslonu od fotelje; zatim bi
iscrtavala izmisljene krugove po stolu, igrala se sa ivicom stolnjaka - bilo je ocigledno da
su nervi i misici na njenoj ruci u direktnoj vezi sa njenim mislima. Kao da je pokusavala
pokretima ruke da slusaocu objasni sta hoce da kaze i da ga ubedi u nesto vazno. Kada
je razgovor dostigao vrhunac, njene ruke su prenosile snagu njenih misli, vatrenost duse.
Nisam cula njene reci, ali sam razumela o cemu se razgovor vodi i koliko je to za nju
vazno. Ponekad bi podigla ruke k nebu: ovo je obicno znacilo da je njen sagovornik ne
razume, zatim bi joj se ruke postepeno smirivale, da bi na kraju pocinule na naslonu
fotelje, sto je, opet, znacilo da je Nadezda Petrovna uspela da ubedi svog sabesednika.
Ljudi su dolazili i odlazili, pisali pisma i dobijali odgovore. Po odlasku, sa sobom bi
poneli mir, veru, nadu u nesto bolje i delic duse samog oca Arsenija. Cesto sam
primecivala da je i otac Arsenije dobijao ponesto od svakog posetioca i da je s
nestrpljenjem svakoga ocekivao da ponovo dodje.
"Svaki covek na koga naidjes obogacuje te, donosi ti malo svetlosti i radosti. Cak i
ako ti donese samo svoj bol, otkrices u svemu volju Bozju. Kada vidis da se taj covek
pomirio sa svojim bolom, i ti se radujes zajedno s njim. Ipak, neka od mojih duhovnih
cada mi obnavljaju snagu svaki put kada dodju. Oni su moja svetlost i moja radost!"
Cesto sam se molila zajedno sa ocem Arsenijem. Stajali bismo u polumracnoj sobi.
Pred ikonama na zidu bi treperela kandila. Otac Arsenije bi sluzio. Citao je molitve veoma
razgovetno, tako da je svaka rec bila razumljiva. Bio je potpuno pogruzen u molitvu, a ja,
tek sisla s voza, jos uvek osecajuci u sebi vrevu spoljnjeg sveta, polako sam mu se
prikljucivala, zaboravljajuci na sve oko sebe. Videla sam samo ikone na zidovima i cula
reci molitve. Negde duboko u meni zasijala bi svetlost zajednickog ucesca u velikoj tajni
sluzenja Bogu.
 Otac Arsenije bi kolenopreklono citao svestenicke molitve. Mir i tisina uselili bi se u
dusu onoga koji se molio zajedno sa njim i koji bi i sam poceo da moli Gospoda da mu se
smiluje, da mu daruje oprostaj grehova i da uslisi njegove prozbe. Za onoga koji se molio
sa ocem Arsenijem soba bi prestala da postoji, nasao bi se u sred crkve, medju kandilima
i svetim likovima Kazanjske i Vladimirske Majke Bozje koje blagim pogledima miluju
vernika - pokajnika, dok ga otac Arsenije vodi u toploj i svetlonosnoj molitvi. Za sve nas
je zajednicka molitva sa ocem Arsenijem predstavljala veliku radost.
Ova secanja su zabelezena rukom T.P. koja je upoznala oca Arsenija 1959. godine i
koja kaze da nema dovoljno reci kojima bi iskazala sve sto bi htela o ocu Arseniju.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

PONOVNI SUSRET

Pjotr i ja smo bili otprilike istih godina. On je bio godinu dana stariji, isli smo u istu
skolu, samo u razlicita odeljenja. Tada smo se samo povrsno poznavali, pravo
prijateljstvo medju nama se rodilo tek u visim razredima gimnazije, nakon cega je svako
od nas posao svojim putem. On je upisao istoriju umetnosti na moskovskom univerzitetu,
a ja sam otisao na visu tehnicku skolu. Pjotr je uvek bio dobar i ozbiljan mladic. Mnogo je
citao, voleo umetnost, pozoriste, slikarstvo i muziku, no nikada kod njega nisam primetio
zanimanje za veru. Nekoliko godina nisam bio u vezi sa njim, i tek sam po zavrsetku
studija saznao da je Pjotr diplomirao i izdao knjigu, proizvod dugogodisnjeg naucnog
rada. Bio sam veoma iznenadjen kada sam, nekoliko godina kasnije, cuo da se
zamonasio i postao svestenik.
Posto sam bio ludo zaljubljen, ozenio sam se, no posle samo godinu dana zena me
ostavi i udade se za jednog mog prijatelja. Ovo je za mene bio toliko iznenadan,
neocekivan udarac, da sam poceo da gubim prisebnost. Nisam mogao da se pomirim sa
time, razmisljao sam i o samoubistvu. Trazio sam pomoc. Ponekad sam se i opijao.
Setio sam se Crkve; otisao sam kod svestenika, ali to me nije zadovoljilo. Onda mi
pade na pamet Pjotr i ja odlucih da ga potrazim. Saznao sam u kom hramu sluzi, pa sam
otisao tamo da ga nadjem. Ta crkva nije bila mnogo velika, a bila je stara. Secam se:
usao sam tada prvi put i stao sa strane. Pjotr je sluzio liturgiju, a mnostvo ljudi je s
paznjom stajalo na molitvi. Vecina od njih su izgledali kao intelektualci.
Liturgija se zavrsi i svi pridjose da celivaju Krst i da uzmu blagoslov. Videh da svako
celiva Pjotra u ruku, a da se on svakome obraca s ljubavlju. Sve mi je ovo delovalo
veoma cudno, nisam bio naviknut na ovakve odnose, a bilo mi je tesko i da sve to
povezem sa onim Pjotrom Andrejevicem koga sam nekada poznavao.
Posto je svakome dao blagoslov, vratio se u oltar. Kroz nekoliko trenutaka ponovo
je izasao, ovaj put samo u mantiji, posto odlozio svestene odezde. Uputio se pravo prema
meni, kao da je sve vreme znao da sam ja tamo.
U crkvi je i dalje bilo mnogo ljudi. Toga jutra sam bio dosta popio, sto mi se
verovatno i osecalo u zadahu, jer su me svi zaoblilazili, no nije me bilo briga za to.
"Sta se desilo?" upita me Pjotr.
To pitanje (kao i cinjenica da je bio uveren da sam u njegovu crkvu dosao zato sto
mi se nesto strasno dogodilo) prilicno me je naljutilo.
"Nista, sasvim sam slucajno ovde", odgovorih. Sam sam sebi izgledao nezgrapan i
glup.
Pjotr je i dalje stajao sa mnom. Zamolio je nekoga da mu pozovu Oca Jovana,
drugog svestenika u toj crkvi, i rekao mu: "Oce Jovane, hocete li, molim vas, vi da
odsluzite moleban, ja ne mogu." Zatim se okrenu meni i rece: "Hajdemo kod mene kuci."
 Ziveo je nedaleko odatle. Isli smo ulicom u tisini. Kada smo dosli u njegov stan, sve
sam mu ispricao; nije morao cak ni da mi postavlja pitanja - moj bol i patnja sami su
izlazili iz mene. Govorio sam i plakao, delimicno i zbog toga sto nisam bio sasvim trezan.
Otac Arsenije (shvatio sam tada da se vise ne zove Pjotr) me je pazljivo slusao.
Nije me prekidao, niti je pokusavao da me utesi. Dok smo razgovarali, ljudi su ulazili i
pokusavali da mu nesto kazu, no on im je odgovarao da je zauzet.
Kad sam konacno dosao do kraja svoje duge i komplikovane price, otac Arsenije mi
spontano i jednostavno rece: "Sam si kriv za to. Sam si odgurnuo svoju zenu, nisi vodio
racuna o njenoj dusi, njenim stremljenjima i zeljama." Govorio mi je svega nekoliko
minuta i ja najednom osetih stid od njegovih reci: kao da mi je sa ociju spala zavesa,
odjednom sam spoznao neke stvari kojih ranije nisam bio svestan, koje cak nisam ni hteo
da vidim. Skoro da sam osetio olaksanje. Ostao sam kod njega tri dana i otisao u miru.
Pronasao sam Boga, veru i Crkvu.
Od tog doba, moj dugogodisnji prijatelj je postao moj duhovnik i savetnik.
Godine su prolazile i moj zivot se promenio; ozenio sam se ponovo, voleo sam
svoju novu zenu, dobio sam pocasnu titulu i imao uspeha u svom poslu, vise nego sto
sam to stvarno zasluzio; no svaki put kada bih isao kod oca Arsenija, osecao bih se kao
mlad, neiskusan student pred cuvenim, sedim profesorom. U isto vreme, on mi je bio i
najbolji prijatelj.
Duge godine izgnanstva i boravka u logoru odvojili su ga od nas od nas, no on je
uvek bio u nasim srcima. Kada smo saznali da se posle mnogih godina u logoru nastanio
u varosi R., cesto sam odlazio da ga posetim. Zeleo bih da ovde iznesem nesto o tim
susretima.
Danas idem da posetim oca Arsenija. Kao i uvek, uzbudjen sam i ne mogu da se
skrasim. Sa velikom radoscu ocekujem susret s njim.
Voz polako ulazi u stanicu i ja se pripremam, kako bih prvi izasao iz voza. Mala
zeleznicka stanica je puna zivota i bucna. Svuda oko mene ljudi zure noseci tezak prtljag:
kofere, torbe, pakete i korpe pune namirnica iz Moskve. Ja sam, valjda, jedini koji nosi
samo torbicu sa par knjiga i cokoladom koju me je Nadezda Petrovna zamolila da
donesem.
Mala varos deluje cisto, prisno i veselo. Kupole na crkvama se i dalje ne
popravljaju, vec su i dalje namerno zapustene, sto daje neku posebnu draz ovom gradicu
koji ima izgled kao iz bajke.
Izasao sam iz stanice i pozurio ocu Arseniju. Jutarnji vazduh je bio svez, vetar je
donosio miris sume i polja, sto me je ispunjavalo radoscu i snagom. Znao sam da ce me
ovaj susret obogatiti necim novim i da ce me naterati da se vise trudim.
Evo njegove ulice. Kucica u kojoj zivi otac Arsenije je moj krajnji cilj, izvor sa koga
cu poneti sa sobom "vodu zivu", vodu bez koje nema ni vere, ni nade, ni ljubavi.
Evo, prozorska okna se presijavaju kroz krosnje drveca. Prozracne, bele zavese
daju kucici tajanstven i privlacan izgled, kao da mame putnika da zastane i udje unutra.
U isto vreme, ponekad me je i strah da prodjem kroz ta vrata, jer u meni vazda tinja
sumnja u ispravnost mojih dela i misli.
Evo kapije sa velikim gvozdenim prstenom u ustima lava, delo ruku vestih ruskih
kovaca. Otvaram kapiju, osluskujem poznato skripanje i prolazim stazicom posutom
recnim peskom. Zvonim na vrata i udisem miris opalog lisca, uvele trave i tople zemlje.
Oskoruse koje rastu uz ogradu teske su od grozdova bogatih crvenim bobicama i meni se
cini kao da se vise ne nalazim u malenom gradicu u koji sam pre dvadesetak minuta
stigao brzim vozom, vec da sam zalutao u prelepo i nesvakidasnje carstvo dugo
ocekivane radosti.
Penjem se uz stepenice, zaustavljam se ispred vrata i cekam da mi Nadezda
Petrovna otvori. Cujem njene korake i njen glas kako razgovara sa mackom koja joj se
vazda mota oko nogu, zbog cega stalno pazi da mu ne stane na rep. Vrata se otvaraju:
lice Nadezde Petrovne je strogo, no kada me vidi na pragu, ono se ozari i ona me toplo
docekuje. Ulazim, skidam kaput, u stanju sam radosnog ushicenja zbog skorog susreta
sa ocem Arsenijem. Stalno mislim: sada cu da vidim coveka koji mi je najblizi od svih
ljudi na svetu, kroz nekoliko trenutaka povericu mu sve svoje sumnje, grehe, misli i
snove. Niko mi nije tako blizak kao otac Arsenije, no uprkos tome, i dalje sam nekako
napregnut.
Obicno, ako je neko vec u sobi kod oca Arsenija, cekam u hodniku, ponekad dosta
dugo. Ako je sam, Nadezda Petrovna lagano kucne na vrata njegove sobe i javlja mu da
sam stigao. Tada se, za nekoliko trenutaka vrata sirom otvaraju i on, moj otac Arsenije,
ide meni u susret, radostan i svetlog lica. Uzimam blagoslov od njega, a zatim se grlimo i
nekoliko puta ljubimo. Zatim sedamo i zapocinjemo razgovor. On se raspituje o Moskvi, o
nasim zajednickim prijateljima i poznanicima, novim izdanjima knjiga, o novostima -
uglavnom onim koji su vezani za Crkvu. Redom postavlja pitanja, a ja odgovaram.
Ponekad, kad cuje nesto smesno, nasmeje se slatko; smeh mu je zarazan.
Razgovaramo. Posmatram sobu koja mi je vec dobro poznata, kauc i radni sto sa
foteljom, ikone Maje Bozje u uglu sobe pred kojima gore kandila. Na zidovima su poznati
portreti, a svuda po sobi su knjige: na policama, na stolu i po podu. Sve je uvek isto, a u
isto vreme je sve novo, dragoceno, uprokos cinjenici sto sam sve to video mnogo puta.
Delim sa njim sve svoje novosti, a onda pocinjem da cutim. Imam ja jos toga da
mu pricam, ali bojim se da ne zamaram oca Arsenija, da mu ne oduzmem previse
vremena. I on cuti, gleda u mene i u nesto sto se nalazi iznad mene. Njegov pogled cini
da se osecam nelagodno. Kroz glavu ubrzano pocinju da mi prolaze nedavni dogadjaji, a
najvise moji grehovi.
Tada bi me otac Arsenije pitao: "Zasto? Zasto si povredio tog coveka? Ti i ja smo
Hriscani, ne smemo tako da se ponasamo."
Ocekivao sam da cujem ove reci od njega, i zato sam bio onako usplahiren dok sam
dolazio. Stideo sam se svojih dela: ucinio sam nesto sto me je on ucio da ne smem
nikada ciniti. Poceo sam da mu objasnjavam sta se zapravo dogodilo, pokusavajuci da
pronadjem izgovor za ono sto sam ucinio, da navedem razloge zbog kojih sam tako
postupio, ali dok sam slusao sopstvene reci, bilo mi je sasvim jasno da je krivica samo
moja.
Kada je doslo vreme za ispovest, osetih stid. Otac Arsenije se skoro i naljuti, oci mu
potamnese. Pozeleo sam da se zemlja otvori i da me proguta, jer sam shvatio dubinu
svog greha. Dugo smo se molili zajedno. Molitva oca Arsenija je uvek tekla lako. Kad god
sam se molio sa njim, ta molitva je bila lekovita, cistila me je iznutra i podizala. On me je
ucio, ukazivao na pravi put vere, i nikad nije prestajao da mi bude najblizi prijatelj kome
sam mogao da poverim ono najvaznije: svoju veru i zivotni put.
Pricao mi je dosta toga i o sopstvenom zivotu, o sebi, o ljudima koje je sretao i koji
su ga na neki nacin obogatili, koji su ga naucili da voli sve ljude i da se moli Bogu. Otac
Arsenije je bezuslovno voleo svakoga, videci u svakom coveku obraz Bozji.
Posle ispovesti bismo ponovo seli i razgovarali. Iz tih razgovora sam crpeo znanje o
veri, kao i duhovnu snagu i putokaz.
Odlazio sam od njega kao nov. Ziveo sam od susreta do susreta i pridrzavao se
saveta koje mi je davao. Cinilo mi se da je on samo sa mnom tako pazljiv i pun ljubavi;
naravno, ovo je bila veoma naivna i pogresna pomisao s moje strane.
Mnoga njegova duhovna deca i prijatelji su dolazili kod njega. Sa svakim je bio
podjednako pazljiv i pun ljubavi, kao sto je bio sa mnom. Svako je osecao da je otac
Arsenije bas njegov prijatelj. O ocu Arseniju se vec tada mnogo govorilo. Ljudi su
prepricavali cuda koja su mu se dogadjala. Secam se da sam ga prilikom jednog od nasih
razgovora upitao da mi kaze nesto o tim cudima.
On se najednom oneraspolozi, zamisli i potom rece: "Cuda? Ne, nikada mi se nije
dogodilo nesto sto bi se moglo nazvati cudom. Svakom svesteniku koji ispoveda,
pricescuje, ispraca one koji su na samrti, koji poznaje svoju duhovnu decu, dogadjaju se
cudesa, sa duhovne tacke gledista. Isto tako, mnogo toga neobicnog se dogadja i svakom
verujucem coveku, no mi vrlo cesto nismo sposobni da uvidimo velicinu dogadjaja niti da
raspoznamo u njemu Bozju volju, ruku Njegovu, promisao, rukovodjenje. Naravno, to sto
se meni dogadjalo ili sto se desavalo oko mene, cesto bi me potresalo i uterivalo u mene
strah. Tada sam jasno poceo da uvidjam Volju Gospodnju. Nisam nikada razmisljao niti
sam se pitao: je li ovo cudo Gospodnje ili sticaj neobicnih okolnosti u zivotu. Cvrsto sam
verovao, i jos uvek verujem da je Bog taj koji nas vodi kroz sve nase zivotne puteve i da
stoga moramo verovati da je sve Volja Bozja, bez obzira koji put mi izabrali.
"Covek je u stanju da spozna Bozju volju tek kada na ovaj nacin posmatra stvari.
Bilo je mnogo dogadjaja kojima sam bio svedok ili u kojima sam imao udela, a koji su me
zadivili i ja sam cesto govorio sebi: "Ovo je cudo." No kada sam uvideo sopstvenu
nistavnost, shvatio sam da meni nije dato da vidim cudesa.
"Sve je u zivotu cudo: najvece cudo od svih jeste to sto covek, Bozjom voljom, zivi
na zemlji. Veruj u to!"
Shvatio sam da je moje pitanje uznemirilo oca Arsenija. Drugom prilikom sam ga
upitao: "Oce Arsenije! Mi, vasa duhovna deca, ponekad razgovaramo o tome kako
duhovnici cesto imaju dar prozorljivosti i, oprostite mi, cini nam se da i vi imate taj dar
i..."
Otac Arsenije me naglo prekide. "Ne govorite dalje! Vi ne znate sta je to prava
prozorljivost. Svestenik koji stalno radi sa ljudima, koji ucestvuje u njihovim mukama i
radostima svakako dobro poznaje i ljudsku dusu. Ako je iskren u svojoj ljubavi prema
svojoj deci, ako pamti ono sto o njima zna, on i nehotice pocinje da primecuje svaki
pokret njihove duse, jer ih poznaje i u stalnom je dodiru sa njima.
"Uzmite, na primer, majku malog deteta: ona posmatra sve sto dete radi i moze da
predvidi sta ce ono pomisliti ili uciniti, jer to je njeno dete i ona ga voli. Na isti nacin i
svestenik zapaza posebnosti svakog svog duhovnog deteta i zna sta je taj covek hoce da
kaze prilikom ispovesti. No, sve ovo nije prozorljivost, vec duhovno posmatranje coveka,
svojstveno mnogim svestenicima. Istinska prozorljivost je dar koji Bog daje samo
izabranima, kao sto je otac Jovan Kronstatski, a nikako nama gresnima. Prekinimo sada.
Ovaj razgovor ne vodi nicemu", zavrsi otac Arsenije.
Od oca Arsenija sam uvek odlazio s mirom i radostan, ali uvek mi je bilo tesko da
se oprostim od njega. Za vreme tih nekoliko dana koje bih provodio s njim, kuca, ulica i
varos postajali bi moji, a soba oca Arsenija bila bi kao manastir. No, morao sam ici. Na
rastanku bih ga zagrlio i on bi me blagoslovio. Uvek bih bio svestan toga da nesto gubim,
ali vazda bih ziveo u ocekivanju novog susreta.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

PISMA

Delovi secanja O.S.

Cesto sam dolazila i provodila duze vremena kod oca Arsenija, te sam tako izbliza i
upoznala njegov nacin zivota.
Otac Arsenije je primao mnogo pisama. Ljudi su mu u svojim pismima pisali o
svojim radostima, stradanjima, ceznjama, patnjama, molili ga za pomoc, trazili utehu za
bol, molili ga da odagna njihove sumnje i da usadi u njih duboku veru. Iza svakog pisma
stajao je ziv covek, svako pismo je bilo ogledalo necije duse. Neki bi u pismima ocu
Arseniju sasvim otvarali dusu, drugi su radije iznalazili opravdanja za sebe, a neki su
pokusavali da mu otvore dusu u nedovrsenim recenicama i frazama. Neki su, pak, samo
podsecali oca Arsenija na svoj slucaj, sigurni da on vec zna sta ih muci i kako bi trebalo
da postupe.
Pisma skoro nikada nisu stizala postom. Vecina je slata prijateljima u Moskvi, koji
bi zatim davali pisma Nadezdi Petrovnoj kada bi dolazili u posetu ocu Arseniju. Pisma su
dolazila iz raznih krajeva, jer su mnogi prijatelji oca Arsenija izdrzavali kazne po logorima
i po oslobadjanju bili rasejani po citavoj Rusiji, od Vladivostoka do Kalinjingrada. On je
svako pismo citao sa velikom paznjom, a svaki posiljalac je znao da ce zasigurno dobiti
odgovor koji mu je bio preko potreban da mu ukaze na pravac njegovog zivota.
Posmatrajuci oca Arsenija dok cita pisma, cesto bih primecivala da on svojim
unutrasnjim vidom obuhvata sve sto zna o zivotu osobe koja mu pise. Kao da je ta
osoba, sa svojom prosloscu i sadasnjoscu, bila prisutna u ocevoj sobi, kao da je stajala
kraj njega i govorila mu o stvarima o kojima u pismu nije bilo pomena. Posto bi procitao
pismo, otac Arsenije bi se duboko zamislio. Sedeci za stolom, cesto bi gledao kroz prozor
u krosnje drveca koje su se povijale na vetru. Cinilo se kao da slusa ispovest coveka cije
je pismo upravo procitao.
Odsecajuci svoj um od svega sto ga je okruzivalo, otac Arsenije bi poceo da pise
odgovor; ponekad bi se prekrstio i pomolio za pisacim stolom i tek tada bi zapoceo da
odgovara na pismo.
Za oca Arsenija nije bilo "obicnih" pisama - svako je bilo vazno. On je, iza svakog
pisma, video tuznog ili brigama obremenjenog coveka.
Ponekad bi otac Arsenije nekoliko puta pokusavao da zapocne odgovor na neko
pismo, pa bi ga na neko vreme odlagao, a zatim bi iznova pocinjao. Tada bi se na
njegovom licu videlo da je zabrinut ili nesiguran. Ponekad bi dugo sedeo razmisljajuci i
moleci se. U sobi su treperala kandila koja su gorela pred ikonama, a stona lampa je,
otrgavsi od mracne sobe krug svetlosti, osvetljavala nedovrseno pismo. U tim trenucima
je lice oca Arsenija izgledalo tuzno i neraspolozeno, oci su mu pocivale na plamicku
kandila. On tada nije bio svestan ni svoje sobe, ni pisaceg stola na kome je lezalo
nedovrseno pismo, ni mene koja sam u tom trenutku usla u sobu. Video je samo coveka
koji mu je putem pisma poverio svoju nesrecu. Svom dusom je bio uz njega, i molio se,
razmisljao o tome kako da izmoli od Boga pomoc tom zabludelom stradalniku. Osecao bi
istinski bol za tog coveka, molio se i plakao. Nije prestajao da se moli tu osobu koja je
stradala od duhovne ili telesne bede i kojoj je bila potrebna pomoc. U tim trenucima,
pogruzen u molitvu, zabravljajuci na okolinu, kao da je stajao pored tog stradalca, dusom
osecajuci njegovu patnju, zelje i zablude. A onda, lice bi mu se najednom ozarilo, te bi
ustajao, stao pred ikone, nacinio nekoliko dubokih poklona, osenjujuci se znakom krsta, a
zatim bi spokojno seo i dovrsio pismo.
Svojom ljubavlju prema nama, svojoj duhovnoj deci, otac Arsenije bi uvek isprosio
za nas od Boga i Njegove Majke pomoc. Ko bi mogao da izbroji sate i besane noci koje je
provodio moleci se za nas sve. Bio je prebogat ljubavlju, u njemu je bilo dovoljno ljubavi
za sve one koji su mu dolazili. No, do ove ljubavi on nije dosao nimalo lako. Godine i
godine iscrpljujuceg rada, duge molitve, teska iskusenja u logoru, podrazavanje Svetim
Ocima, kao i saveti i iskustva verujucih, sve je to doprinelo da otac Arsenije primi od
Boga sveobujmljujuci dar ljubavi prema bliznjem. Milost Bozja je bila s njim.
Jednom prilikom usla sam u sobu dok je otac Arsenije pisao pisma. Pisanje
ocigledno nije islo kako valja. Dao mi je blagoslov, a zatim rekao: "Oprostite, ali ne mogu
sada da razgovaram sa vama. Rastrojen sam. Gospod me kara: ne mogu da sastavim
pismo, a tako je potrebno da sto pre odgovorim. Pricekajte malo, molim vas." Poceo je da
se moli, a ja sam sela u fotelju. Dugo se molio, a zatim ponovo seo za sto i poceo da
pise. Napisao je jednu stranu, zatim odlozio pero.
Ja sam za to vreme zadremala. Probudile su me njegove reci: "Unutar mene se
ponekad pojavljuje rascep. Covek i svestenik u meni se katkad razilaze, a to ne moze
biti. U ovom trenutku svestenik u meni govori jedno, a moja ljudska osecanja drugo.
Covecji put je tezak i mnogostradalan. Razumeti sebe, proceniti svoju snagu - to je
slozen poduhvat i ne moze ga svako sa uspehom izvrsiti. Moja je duznost da, kao
duhovnik, odmerim sta je i koliko doticna osoba sposobna da uzme na sebe i da joj u
datom trenutku ukazem na ono sto treba da ucini. Pogresi li duhovnik - covek je
izgubljen, izgubljena je njegova dusa. Za duhovnika je nedopustivo da se oslanja na
sopstvenu moc rasudjivanja i na sopstvene snage. Njegov jedini oslonac je Bozja volja
koju moze pronaci u molitvi i samo u molitvi.
"Primera radi, danas sam dobio pismo od jednog dobrog coveka koji je vodio tezak
i za svetske pojmove lep zivot, koji je mnoge i teske bitke u sebi vodio i dobio i koji me
sada moli da mu dam blagoslov da se rukopolozi za svestenika. A zivot svestenika,
pravog svestenika uvek je bio tezak. To posebno vazi za danasnje vreme. Neki misle da
biti svestenik podrazumeva samo sluzenje u hramu, ali to nije tacno. To je jedan tezak i
sveobuhvatajuci nacin zivota. Covek mora sasvim da zaboravi na sebe i da se preda
drugima; da uzme na sebe stotine dusa i da ih vodi. Nije svakome dato da zivi takvim
zivotom. Mnogi misle da je svestenicka sluzba lak posao. Lak je, naravno, ako ne dajes
sebe drugima, u suprotnom je tezak. Tesko mi je da savetujem ovog coveka da ne
postane svestenik. On cezne za tim, no to nije za njega. Mnogo ce vise ljudi imati koristi
od njega ako ne postane svestenik. Ljudi u njegovoj okolini, znajuci koliko je on dobar,
nagovaraju ga na svestenstvo." Otac Arsenije se okrete od mene i, gledajuci u ikone,
rece: "Znam, Gospode, i verujem da ces pomoci ovome coveku." Zatim stade da se moli.
Secam se, neka pisma su mu pricinjavala radost i on bi blagodareci slavio Boga.
Ponekad bi njegova radost bila nalik na detinju i tada bi iz sveg srca uznosio blagodarne
molitve Bogu i njegovoj majci.
I sama sam cesto pisala ocu Arseniju, deleci s njim mnoge beznacajne pojedinosti
iz svog zivota i tek kada sam svojim ocima videla sa koliko ozbiljnosti se otac postavljao
prema svemu sto bismo mu pisali, shvatila sam svoju neuvidjajnost sto ga opterecujem
svojim sitnicama.
Odgovarajuci na pisma otac Arsnije je izlivao dusu, otkidao je delic svoje duse i
davao je drugome. Desavalo se ponekad da od njega dobijete pismo i da najednom
saznate nesto o sebi sto ranije niste znali. Obuzimao bi vas strah i uzdrmalo bi vas to
saznanje o necemu cega niste cak bili ni svesni. Nikome o tome niste pricali, i samo ste
povrsno o tome razmisljali, pokusavajuci, ponekad da to sakrijete i od sebe. Odjednom bi
vam postalo jasno da je njegov savet jedino resenje, jedini put za vas.
Otac Arsenije nikada nije primoravao svoju duhovnu decu da primaju njegove
savete. On bi predlozio resenje, a zatim bi cekao da covek sam odluci. Imao je odlicno
pamcenje. Secao se svega sto su mu pojedini ljudi rekli u bilo kom trenutku u proslosti,
znao je svaciju adresu. Ako mu se neko dugo ne bi javljao, brinuo bi i sam bi toj osobi
napisao pismo.
Svedok sam tome da je ponekad na liturgiji, koju je sluzio u svojoj sobi, spominjao
neka meni nepoznata imena, na primer usnulog slugu Bozjeg Sergeja, ili bolesnu
sluskinju Bozju Antoninu. Kroz nekoliko dana, dobio bi pismo u kome su mu javljali da se
predstavio izvesni Sergej Georgijevic, ili bi ga posetila izvesna Antonina i ispricala mu
kako je bila tesko bolesna. O cemu se ovde radilo? Da li je to bila njegova intuicija, ili
znanje? Nismo se usudjivali da ga pitamo o tome, ali takve stvari su se zaista desavale.
Kada biste dolazili njemu na ispovest i poceli da mu govorite o sebi, desavalo bi se
ponekad da vas prekine i da dovrsi vasu misao, ili bi odgovorio na pitanje koje jos niste
stigli da mu postavite, ili bi vam rekao sta misli o vasim postupcima. Jednom sam usla
kod njega u sobu, a on me je docekao sa ovim recima: "Nisam ocekivao da cete se
posvadjati sa bratom zbog majke, zaista nisam to ocekivao! Ta vi ste prisniji sa mamom,
morali biste da imate vise razumevanja." Ja sam tada samo stajala pred njim, zeleci da
se zemlja otvori i proguta me - toliko me je bilo stid.
Mnogi su primetili da je otac Arsenije bio posebno vezan za ljude koje je upoznao u
logoru. Kad sam mu to jedanput spomenula, odgovorio mi je: "U pravu ste. Veoma sam
vezan za njih. U logoru sam naucio da ljude posmatram u drugacijem svetlu, video sam
milost Bozju u njima i pojedinosti za koje nikada, dok sam bio na slobodi, nisam znao.
"U logoru je sve ogoljeno, sve se prezivljava izuzetno burno, ljudsko stradanje je
dovedeno do krajnjih granica. Tamo je svako osudjen na smrt. Za sve to vreme dugog i
bolnog umiranja coveku je izuzetno tesko da smogne snage da u sebi probudi veru, ili
zelju da nekome pomogne. No, takvi ljudi ipak postoje, upoznao sam mnoge od njih i
nikada necu prestati da im se divim. Oni su mi pomogli da pronadjem Boga u uzasnim
okolnostima, pokazali mi sta je jaka vera u Boga i ljubav prema Njegovim ljudima. Ti
ljudi su me izbavili od duhovne smrti, od sumnje i ocajanja, pomogli mi da ostanem
duhovno ziv u logoru, naucili me da se molim u sred vike, tuce, psovki. Veoma sam
blagodaran svojim prijateljima iz logora, kao sto sam blagodaran i Bogu i Njegovoj Majci
sto su me uputili na te ljude. Uvek kad ih sretnem, setim se onoga sto su mi dali i sto su
za mene i za mnoge druge ucinili. A sve sto su cinili, cinili su u Ime Bozje i zarad bliznjih
svojih; zbog toga osecam veliku prisnost prema njima."
Rekavsi ovo, udubio se u misli. Ja sam, za to vreme, razmisljala o boravku oca
Arsenija u logoru i o onim silnim ljudima kojima je on sam pomogao i priveo veri.
Poslednje godine zivota, kada otac Arsenije vise nije imao snage da sam pise
pisma, citala sam mu pisma koja su mu i dalje stizala i zapisivala odgovore na njih koje
je on govorio naglas. Nisam mogla da se nadivim njegovoj mudrosti. Ponekad bi mi se
ucinilo da se njegovi odgovori ne slazu sa pitanjima iz pisama. To sam mu nekoliko puta
cak i rekla. On bi tada zastao i ne bi mogao da nastavi sa odgovorom, pa bismo morali da
odlozimo pismo. Posle sam shvatila da nisam bila u pravu: u pismima koja su kasnije
stizala, ljudi bi mu se zahvaljivali za dragoceni savet koji im je uputio, iako to nije bio
savet koji su konkretno trazili. Shvatila sam tada njegovu mudrost i prozorljivost,
njegovo duboko poznavanje ljudske prirode.
U ophodjenju prema ljudima uvek je bio veoma blag, dok je prema sebi, na putu
koji je izabrao, bio strog. Osnova njegovog duhovnog podviga bila je molitva i zivot radi
drugih.

NAPOMENE:

1. Minej; knjiga koja sadrzi sluzbe svim svetiteljima koji se slave svakog dana u toku jednog meseca. Postoji
dvanaest knjiga Mineja, jedna za svaki mesec u godini.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

POVRATAK IZ PROSLOSTI

Ocu Arseniju su se snaga i zdravlje vracali veoma postepeno. Cak i nakon tri godine
zivota na slobodi, on se nije mnogo promenio. Posto je bio dosta visok i mrsav, i buduci
da se uvek drzao uspravno, odavao je utisak zdravog coveka. Paznja i srdacnost sa
kojom je svima pristupao cinile su da ljudi ponekad zaborave da je otac Arsenije bolestan
i da je veoma umoran.
U njegovim ocima se samo ponekad nazirala tuga i tada se cinilo kao da u sebi i
dalje nosi patnje i stradanja mnogih dusa. Bilo je opste poznato da otac Arsenije nikad ne
zaboravlja coveka koga je jednom upoznao. Dok je boravio u "specijalnom" logoru nikada
se nije obazirao na sopstvenu bolest, mada je bolovao teze i vise od mnogih. No sada su,
na slobodi, njegove bolesti bile ociglednije: artritis u zglobovima i iznenadni napadi
tahikardije su ponekad vezivali oca Arsenija za postelju nekoliko dana. No, to nije
menjalo njegov nacin zivota: on bi, cak i u krevetu, primao posete. Skrivao je svoju
bolest od prisutnih i samo je budno oko doktorke Irine moglo da primeti pogorsanje
njegovih bolesti. Premda je otac Arsenije uvek negodovao, doktorka Irina ga je cesto
primoravala da ostane u krevetu. Posetioci su dolazili svakodnevno, a o praznicima ih je
bilo jos vise, pa otac Arsenije nije imao vremena za molitvu. Buduci da bez molitve nije
mogao da zivi, molio se nocu, smanjujuci vreme namenjeno za spavanje.
Prijatelji su ga mnogo voleli, no kad god bi mu dolazili u posetu ili mu pisali svoja
dugacka, predugacka pisma, svaki od njih je bio uveren da samo on pise ocu Arseniju ili
ga posecuje. Ovo je predstavljalo ogroman teret na plecima oca Arsenija. Iako smo ga
mnogo svi voleli, moguce je da smo ga i nehotice unistavali.
 Ponekad je otac Arsenije morao da putuje u drugi grad da bi se video sa nekim od
svojih duhovnih cada.
Krajem 1960 odlucio je da podje u Lenjingrad da pronadje dvoje ljudi cije adrese
mu na samrti bese dao monah Mihail. Posla sam s njim na put. Stigli smo u Lenjingrad u
rano jutro i posto otac Arsenije nije zeleo da svratimo kod prijatelja da se malo
odmorimo, krenuli smo da pravo sa stanice trazimo adresu koju mu je monah Mihail dao.
Molila sam ga da to ne cini: nismo znali ni da li ti ljudi i dalje stanuju tamo ili ne. Ponudila
sam da prvo sama odem i proverim tacnost adrese, no on mi rece: "To ne bi imalo
nikakvog smisla. Hajdemo. Nacicemo ih."
Sisli smo s voza i kao i uvek u nepoznatom gradu, sve nam se cinilo komplikovano.
Otac Arsenije odbi moj predlog da uzmemo taksi, raspita se za autobusku stanicu i prosto
me odvuce za sobom. Vozili smo se autobusom u tisini. Otac Arsenije je pazljivo
posmatrao ulice, ljude i kuce. Izasli smo iz autobusa na Nevskom Prospektu i skrenuli u
jednu od bocnih ulica. Zgrada pred kojom smo se zaustavili bila je velika, sa oko sest
spratova i imala je dva impozantna ulaza. Jedan od njih krasila je bronzana ploca na
kojoj su bila ispisana imena: to je bio znak da su u zgradi nekada stanovali znameniti
ljudi - naucnici i profesori. Popeli smo se liftom do cetvrtog sprata. Na vratima je stajala
plocica sa imenom osobe koju smo trazili. Pozvonili smo.
Vrata nam je otvorila zena od svojih 45 godina. "Koga trazite?" upita nas. Otac
Arsenije joj rece ime, ocevo ime i prezime vlasnika stana.
Zena obrisa ruke o kecelju i rece ljubazno: "Udjite, molim vas. Samo trenutak."
Zatim ode do jednih vrata koja su bila malo otskrinuta i pozva: "Sergeje Sergejevicu!
Neko je dosao da vas vidi." Skoro istog trenutka iz sobe izidje visok covek lepog,
prefinjenog lica i crne brade. Imao je krupne crne oci koje su nas posmatrale sa
izuzetnom zivoscu i paznjom.
"Kako mogu da vam pomognem?" upita nas.
"Imam poruku za vas", rece otac Arsenije.
On odgovori: "Tako mi je drago. Molim vas, skinite kapute."
Ostavismo kapute u ormar koji je vec bio pun i usli u veliku sobu iz koje Sergej
Sergejevic upravo bese izasao.
Ogroman radni sto kraj prozora zauzimao je skoro cetvrtinu sobe. Po sobi je bio
razmesten anticki namestaj. Zidove su krasile umetnicke slike i stare ikone. Police su bile
pune knjiga. Knjige su se nalazile svuda - cak i po foteljama. Na sredini sobe nalazio se
sto pokriven belim stolnjakom. Izgled te sobe mi se urezao u pamcenje, jer je mnogo
govorio o vlasniku stana.
"Dakle, sta mogu da ucinim za vas?" upita Sergej Sergejevic i ponudi nas da
sednemo. Zena koja nam je otvorila vrata takodje udje u sobu i stade kraj radnog stola.
Otac Arsenije poce da govori: "Godine 1952. imao sam priliku da sretnem coveka
po imenu Mihail Terpugov. Upoznali smo se u "specijalnom" logoru iz koga sam
oslobodjen tek 1958. Prilikom ispovesti Mihail mi je dao vase ime i adresu i zamolio me
da vas posetim. Rekao je da ce to biti od velike vaznosti i za mene i za vas. Rekao mi je
da vas zamolim da ga pomenete u vasim molitvama. Takodje je zeleo da vam ispricam o
njegovim poslednjim trenucima na zemlji."
Sergej Sergejevic samo sto ne skoci sa stolice. U trenutku je izmenio izgled:
delovao je odjednom veoma napeto, a njegove ionako tamne oci kao da jos vise
potamnese. Ocigledno je bio veoma uzrujan. Ledenim glasom rece ocu Arseniju: "Zao mi
je. Dosli ste na pogresnu adresu. Ja nisam taj koga trazite, vi zacelo trazite nekog
drugog."
Zena, koja je sve vreme stajala kraj stola, nacini jedan korak prema njemu i skoro
zaplaka: "Serjoza!"
"Neka, Liza. Dosli su na pogresnu adresu. Zao mi je! Ne mogu vam ponuditi da
ostanete. U pitanju je greska..." Bio je veoma smeten. Nas dvoje ustadosmo i brzo
krenusmo prema vratima. U sobi je vladao muk. Dodala sam ocu Arseniju kaput i uzela
svoj. Zena bese ostala u sobi, no i ona brzo izadje i uhvati oca Arsenija za ruku. "Molim
vas, recite mi, ko ste vi? Kako se zovete?"
 "Pjotr Andrejevic Streljcov - jeromonah Arsenije." Otac Arsnije predstavi i mene.
"Dosli smo iz R. da bi smo vas videli."
"Cekajte, nemojte ici! Vratite se, molim vas, sedite! Sacekajte dvadeset minuta!
Serjoza, nemoj se ljutiti." Zena zurno izidje iz sobe i podje na telefon.
Stajali smo u hodniku, ne znajuci sta da radimo. Iz sobe se cuo glas zene koja je
govorila telefonom sa nekim: "Ja sam, Liza. Molim te, ostavi sve i odmah dodji. Hitno je.
Sve ce ti biti jasno kad dodjes. Trebas nam!"
Sergej Sergejevic je seo za sto i odsutno gledao na drugu stranu. Zena otrca u
kuhinju i za pet minuta se vrati sa posluzavnikom na kome su bile solje caja i kolaci.
Neko vreme je vladala tisina, sto je atmosferu u sobi cinilo neprijatnom i teskobnom.
Pokusala sam da razbijem tisinu i zapocela razgovor o umetnickim slikama na zidu.
Sergej Sergejevic, uz vidan napor, nabroja imena nekoliko slikara cija su dela visila na
zidu. Za to vreme otac Arsenije ustade i stade ispred jedne ikone Bogorodice. Dugo je
posmatrao ikonu. "Divna ikona. Umetnost i duhovnost: na takav savrseni sklad ljudskog i
bozanskog na licu Majke Bozje zaista se retko nailazi."
"I Serjozi se dopada ta ikona, no ne moze da utvrdi kada je naslikana. Znate li
stogod o ikonama?" rece zena.
"Nesto malo", odgovori otac Arsenije. Pridje jos blize ikoni i stade da je pazljivo
posmatra. "Smem li da je skinem sa zida? Voleo bih da je podrzim u rukama", upita
Sergeja Sergejevica koji nije izgledao nimalo odusevljen tim pitanjem. On sam skide
ikonu sa zida i pokaza je ocu Arseniju. Ocigledno nije mogao da dopusti da nepoznat
covek dodiruje njegovo blago. No, potom se predomisli i veoma pazljivo mu pruzi ikonu.
Pogledala sam oca Arsenija u cudu: njegove ruke, pognuta glava i citav njegov stav
bili su toliko molitveni, kao da mu je neko u ruke stavio putir sa samim Telom i Krvlju
Hristovom. Naravno, to je primetio i Sergej Ivanovic.
Sa ikonom u ruci, otac Arsenije pridje prozoru i stade da je pazljivo zagleda. Pogled
mu je bio veoma ozbiljan i molitven, dugo se zadrzavajuci na izobrazenom liku. Gledao je
lik pri dnevnoj svetlosti, a zatim pazljivo okrenuo ikonu i zagledao poledjinu, da bi video
na koji nacin je preparirana drvena daska. Nije vratio ikonu u ruke Sergeja Sergejevica,
vec ju je pazljivo polozio na sto.
Dnevna svetlost je padala na beli stolnjak i na ikonu. Meni se zamalo ote usklik
divljenja, jer je lik Majke Bozje izgledao predivno pri suncevoj svetlosti, sto se nije
primecivalo sa mesta na zidu gde je ikona visila. Sin je sedeo u narucju Svoje Majke koja
ga je nezno privila uz sebe i gledala svoje Dete pogledom blagim i punim ljubavi. U isto
vreme se u Njenim ocima nazirala duboka tuga, jer je znala sudbinu svoga Sina, znala je
radi cega Ga je rodila i zbog cega Ga podize. Znala je za Njegovu predstojecu smrt na
Krstu. Izgledalo je kao da se u Njoj sjedinjuju materinska ljubav i Bozanska mudrost sa
zivotom Njenog Sina i Njegovim Krsnim stradanjem. Lik joj je bio ozaren radoscu
materinstva, a u isto vreme, preplavljen tugom.
Otac Arsenije nije nista govorio dok je Sergej Sergejevic gledao u ikonu pun
ushicenja. Nikad je ranije nije video na taj nacin.
Tanusna zlatna nit kojom je bila protkana odezda Majke i Bogomladenca isticala je i
uvelicavala Njenu lepotu i nezemaljsku slavu. U slatkom poluosmehu Bogoroditeljke
ocitavala se milost. "Dodjite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja cu vas odmoriti"
(Mat. 11:28).
Jedva uspeh da odvojim pogled od ikone. Pogledah u Sergeja Sergejevica. On je,
pun divljenja, posmatrao ikonu, videci na njoj nesto sto do tada nije video. Malo kasnije
on se zagleda u oca Arsenija. Ocigledno je sada verovao da je otac Arsenije zaista covek
koji je poznavao Mihaila.
Otac Arsenije se ispravi i, ponovo upravivsi pogled prema ikoni, rece:
"Zar je zaista toliko vazno kada je ova ikona napisana i cijom rukom? Takve stvari
interesuju samo istoricare umetnosti. Samo pogledajte likove Majke Bozje i Bogodeteta i
bice vam jasno, ako ste vernik, da covek nikada ne bi mogao da napise ovakvu ikonu bez
Bozje pomoci. Samo pogledajte!
 "A kad je ikonopisana? Na pocetku sedamnaestog veka. Ko je ikonopisac? Bog sam
zna, Bog koji je umetniku darovao nadahnuce. Daska je veoma stara i preko nje je
naslikano nekoliko slojeva ikona. Ova poslednja ikona je restaurirana veoma davno. No,
sve je to nevazno, jer ova ikona zivi Duhom Bozjim. Pogledajte! Kakvim samo mirom
zrace likovi Bogomajke i Njenog Sina! Ikonopisac je bio ispunjen ljubavlju i verom u
Hrista, pa je povereni mu talanat umnozio verom i ljubavlju. Zbog toga je lice svete
Bogomatere tako duhovno i toliko stvarno, da ono tesi sve one koji su pritisnuti tugom i
svakom bedom, koji su gladni, goli, siroti, u tamnicama, koji su izgubili veru u ljudsku
pravdu, koji su nemocni. Takve ljude Njen lik vraca u zivot, vraca im nadu, podseca ih na
postojanje jednog drugog zivota, u kome nema uzasa ni straha, ni krvi, ni svog zla ovog
sveta. Lik Majke Bozje nas zove i pruza nam nadu u spasenje."
U to se zacu zvono u hodniku. Jelisaveta Andrejevna (kako nam je kasnije
predstavi Sergej Sergejevic) pozuri da otvori. Zacusmo neko saputanje. Dve zene su
razgovarale u hodniku, a jedna je skidala kaput. Sergej Sergejevic je bio vidno napet,
bilo je ocigledno da ga je ponovo napala sumnja da otac Arsenije nije covek za koga se
predstavlja.
Otvorise se vrata i Jelisaveta Andrejevna udje ponovo u sobu, a za njom druga
zena, koja odmah pritrca ocu Arseniju uzvikujuci: "Oce Arsenije! Oce Arsenije! Divno je
sto ste dosli! Boze moj! Zasto niste javili da cete doci? Liza kaze da je Sergej Sergejevic
mislio da ste agent. Pricala sam joj o vama i hvala Bogu sto se setila da me pozove! Vec
dugo nameravam da ih oboje dovedem kod vas! Ovo je neverovatno! Molim vas, dajte mi
blagoslov!"
Sve se u trenu izmeni. Otac Arsenije je ostao u kuci Sergeja Sergejevica cetiri
dana. Ja sam uspela da pronadjem drugog Mihailovog prijatelja, pa je i on dosao da se
upozna sa ocem Arsenijem.
Kada smo putovali kuci, otac Arsenije mi rece: "Cudni su putevi Gospodnji! Koliko
lepote mi je darovano prilikom ovog susreta. Toliko mi je ovo sve bilo potrebno!" Posle
ovog dogadjaja, Sergej Sergejevic, Jelisaveta Andrejevna i Mihailov prijatelj su cesto
posecivali oca Arsenija.

NAPOMENE:

1. Minej; knjiga koja sadrzi sluzbe svim svetiteljima koji se slave svakog dana u toku jednog meseca. Postoji
dvanaest knjiga Mineja, jedna za svaki mesec u godini.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

SECAM SE

Secam se... Nikada necu zaboraviti "specijalni" logor. Cak i sada, kada je proslo
toliko godina, zivo se secam logora i svake, pa i najmanje pojedinosti zivota u njemu.
Nocu mi se te slike vracaju i progone me u snovima.
Hapsenje, brojna saslusavanja, mucenje, zatvorska celija... Dugo i iscrpljujuce
pesacenje u koloni prema logoru na ledenoj jesenjoj kisi, uz strazu naoruzanu
masinkama i sa policijskim psima za petama... Povici: "Dva koraka u stranu i pucamo bez
upozorenja!" Sve to je bilo uzasno i preuzasno, no postojala je nada da ce, kada konacno
stignemo do logora, zivot biti malo laksi. Kada smo najzad dospeli u zloglasni logor bilo
mi je jasno da je sve sto sam do tada preziveo bila decja igra prema onome sto me je
tamo cekalo. Osam meseci u logoru "posebnog rezima" su za mene bili tesko iskusenje.
 Noc je, baraka je zakljucana. Duz redova lezaja jedva tinjaju sijalice. Kroz snegom
natrpane prozore se ponekad nazire kruzno kretanje reflektora po logoru. Napolju je
ledeni mraz, 30 stepeni ispod nule, a prozori se tresu pod udarima vetra koji cas cvili, cas
zavija, cas urlice. Iako u baraci ima mnogo ljudi, ti si tamo sam, potpuno sam. Oko tebe
su stranci, i ti si stranac svakome od njih. Svuda je noc, beskrajna noc. Svi zvuci se
stapaju u jedan i nestaju, mrtva tisina je oko tebe i beznadezni uzas koji te ne napusta
citavu noc. Neki od zatvorenika u snu ispustaju krike, neki bolno jece, drugi psuju, no sve
to cini tisinu jos strasnijom - kao da si otrgnut od zivota. Ponekad ti se cini da bi rukama
mogao da dodirnes tu stravicnu i lepljivu tisinu koja ti zarobljava misli okivajuci ih u strah
i ocaj. Predjasnji dan nosi samo uzasna secanja: stalno prisustvo smrti, batinanja,
ponizenja, glad i unistavanje ljudske duse.
"Gnjido jedna, sad ces u samicu! Na streljanje!" urlali su logorski strazari, lica
iskrivljenih od besa. "Ubicu te! Zadavicu te!" urlali su kriminalci. Svi smo znali da to nisu
puka zastrasivanja, vec da se to sve svakodnevno dogadjalo u logoru, pred nasim ocima.
Nocu nikada nisi mogao da se odmoris, jer te je noc iscrpljivala tom teskobnom tisinom;
nocu se prolazilo kroz jos gore muke nego po danu. O izlasku iz logora se nije smelo ni
razmisljati. Cim bi se rok na koji si osudjen priblizio kraju, dodali bi ti jos nekoliko godina,
bez ikakvog objasnjenja.
Jednog dana prebacili su me u drugu baraku. Cetvrtog dana po preseljenju, dok
sam se vracao iz nuznika, primetio sam coveka koji je bez prestanka stajao kraj svoje
postelje. Zbog cega li stoji tamo po citavu noc? Rekose mi da se taj covek moli. Drugi
zatvorenici bi mu u prolazu cesto dobacivali zajedljive reci.
Svi cemo ionako da poumiremo u ovom logoru. Za sta li se ovaj moli? Zbog cega?
Dok sam jos bio na slobodi cuo sam da neki ljudi veruju u Boga i da ih zbog toga salju na
rad po logorima. U mojoj porodici su religija i praznoverje izjednacavani i smatrani
nedostatkom kulture i inteligencije. Kakve koristi covek ima od vere? U sta covek da
veruje ovde, na ovom mestu gde su svi osudjeni na smrt? Na kraju me je savladao ocaj i
ja odlucih da oduzmem sebi zivot. U mojoj porodici su ionako vec svi mislili da sam
negde poginuo: kad su se raspitivali za mene u Moskvi, sigurno su dobijali odgovor:
"Nema ga na spisku." Moja odluka je bila konacna. Necu da umrem kad strazari ili
zlocinci odluce da me ubiju, niti zelim da skapam od gladi ili zime. Hocu da umrem sada.
Dosta sam stradao - vreme je da ucinim kraj svemu tome. Da li je to kukavicluk? Ne, vec
nuznost. Kad postoji nada, postoj i mogucnost da se covek bori za zivot. Za logorasa ne
postoji nada, postoji samo sigurna, mucenicka smrt. Jedne noci otisao sam u nuznik i
tamo ugledao gredu koju su mnogi pre mene upotrebili u istu svrhu. Odnekuda sam
ukrao komad uzeta koje sam nosio do sebe. Zavrsicu sa sobom, necu vise da zivim.
Odlucio sam.
Dok prolazim izmedju redova kreveta, vidim starca koji, kao i obicno, stoji kraj
svog kreveta i moli se. Ostali spavaju. Starac je toliko udubljen u molitvu da me ni ne
primecuje. Jos samo da ga zaobidjem ... Dok idem prema nuzniku starac se odjedanput
okrece i polazi za mnom. Hvata me za ruku i sapuce: "Sedi! Nisi sam ovde. Ima nas
mnogo koji se osecamo kao i ti, ali s nama je Bog!"
Poslusao sam ga i seo na njegov krevet. Sedim tako i slusam ga. Na svoje
iznenadjenje, odgovaram na njegova pitanja. Osecam prema njemu mrznju, jer mi je
omeo plan. Moj zivot je moja briga, a ne njegova. Starac pocinje da mi prica o mom
zivotu iznoseci sve pojedinosti i mene pocinje da spopada strah. Otkud on to sve zna?
Smiruje me, pun je razumevanja, zna da mi je tesko. Umoran sam, bolestan,
ponizen, gladan. No, sve se to moze pobediti, i mora se pobediti - ako se opredelim za taj
put, pobeda ce biti moja.
Sada sam veoma ljut na njega, imam zelju da ga povredim. Uz par neprilicnih reci
ustajem, ali on me i dalje drzi za ruku i nastavlja da govori. Prekidam ga, no on ne
prestaje da mi prica. Objasnjava mi da covek nema prava da uzme sam sebi zivot, da je
duzan da se bori da ga sacuva. Pocinjem da ga slusam i da shvatam da starac zaista zeli
da mi pomogne. Nista se nije promenilo u mom zivotu, ali ja vise nisam sam.
Ne pokusava da mi o Bogu govori na silu, samo Ga spominje. Pomaze mi,
jednostavno receno. Osecam da on poseduje neku unutrasnju snagu koju ja nemam.
Takodje osecam da ovaj starac uzima na sebe sav moj ocajnicki bol i svu tezinu logorskog
zivota koja me svom silinom pritiska. Sve on to nosi zajedno sa mnom. Na kraju se
nisam obesio o gredu kao sto sam nameravao, vec sam ostao pored starca. Kasnije sam
saznao da on uopste i nije star, vec da samo izgleda kao starac posto je u logoru proveo
nekoliko godina. Neki su ga zvali "Pjotr Andrejevic", a drugi "Otac Arsenije." Nikada necu
zaboraviti te dane, niti njegov lik koji mi se tada urezao u secanju.
Otac Arsenije mi je otkrio novi zivot, priveo me je k Bogu i preporodio moje
unutrasnje bice. Zbog toga bih zeleo da iznesem svoja najosnovnija zapazanja o njemu.
O njemu bi covek mogao da prica bez prestanka, jer su bezbrojna njegova dobra dela, a
ta njegova dela se svode na dve stvari: na Boga i na ljubav - ljubav kojom je ljubio sve
ljude u ime Boga. Secam se ovih njegovih reci: "Svaki covek, pre nego sto umre, mora
nesto da ostavi iza sebe, nekakav trag. To moze biti kuca koju je sagradio sopstvenim
rukama, drvo koje je zasadio, knjiga koju je napisao... no sta god da je ostavio za
sobom, to mora biti nesto sto je uradio, ne radi sebe, vec radi drugih ljudi. Sve sto su
tvoje ruke stvorile, bice pecat koji ce ostati posle tvoje smrti. Ljudi ce posmatrati delo
tvojih ruku i ti ces i dalje ziveti u radosti koju si im pricinio. Oni ce te se secati i
blagosiljati te. Nije vazno sta ces stvoriti, vazan je tvoj trud i ljubav. Tvoje delo ce u sebi
nositi delic tebe, ukoliko si ga napravio zarad Boga i ljubavi prema ljudima. Najvaznije je
pomagati drugima, olaksavati im bremena i moliti se za njih."
Tako je ziveo otac Arsenije i tako je ucio sve one koji dolazili k njemu. Davao je od
sebe ono najdragocenije: toplinu duse, veru, iskustvo Hriscanskog zivota.Ucio nas je
kako da se molimo i razgoreo u svakom od nas onaj zizak vere koji je Bog usadio u
svakome od nas. Da li iko ko ga je poznavao moze da zaboravi sve sto je ucinio? Mnogi
su k njemu dolazili i odnosili sa sobom sve te dragocene darove. Mnogo mira i radosti
nam je stedro darovao nas otac Arsenije.
Sve ovo o cemu pisem, osetio sam na sebi. I na drugima sam video kako ih
poznanstvo sa ocem Arsenijem menja, obnavlja i daje im snagu. Odlazili su iz logora kao
vernici i odnosili sa sobom tracak one topline kojom ih je darovao. S obzirom na moj
slucaj, mogao sam i sam da prenosim na druge ono sto sam dobio od oca Arsenije: veru,
ljubav, dobrotu.
Oni koji su ziveli u njegovoj blizini nisu odlazili sa ovog sveta gnevni, bez nade, vec
prosvetljeni verom u Boga, a stravican logorski zivot nije za njih predstavljao nepravedno
stradanje, vec nezaobilazno iskusenje na putu ka Bogu.
Cesto se dogadjalo da ti isti ljudi, pre odlaska iz ovog zivota, prenesu svetlost
drugima. Ukoliko bi do prvog susreta sa ocem Arsenijem doslo kada je covek bio na
samrti, on je olaksavao tom coveku bolove i muke, i covek bi mirno presao u drugi zivot.
Otac Arsenije je ovaj talanat od Boga umnozavao cineci mnoga dobra dela i delio ga
velikodusno sa drugima. Nikad zbog toga nije osiromasio, naprotiv, to ga je bogatilo, a da
sam nije bio svestan toga. Kada bi otac Arsenije govorio o tvom zivotu, bilo bi ti jasno da
on o tebi zna vise nego sto ti sam znas o sebi. Znao je cak i sta te ceka. Oci su mu bile
blage i pazljive. Gledajuci u njega, u tebe se postepeno useljavao mir, dobijao si snagu.
Kada bi govorio, glas mu je bio tako uverljiv da si morao imati poverenja u njega, znao si
da je u pravu.
U svemu je bio hrabar i jak, nicega se nije bojao. Bog i samo Bog je bio njegova
snaga, njegovo utociste i nadanje. U Bogu je bio jak, i u Bogu je stajao cvrsto u sred one
sve bede i stradanja.
Po primanju monaskog postriga dobio je ime Arsenije. "Arsenije" znaci - hrabar.
Ime mu je savrseno odgovaralo.
Mene su iz logora pustili nekoliko godina pre njega. Redovno sam mu pisao. Kada
sam cuo da je oslobodjen, trazio sam ga svuda i na kraju ga nasao u maloj varosici u
kojoj se bio nastanio.
Uvek ce mi u pamcenju ostati ona kucica i soba u kojoj je ziveo. Naravno, oni
radosni dani i sati koje sam sa njim provodio ostace zauvek utisnuti u mom secanju. Cim
se udje u sobu oca Arsenija, vide se najpre ikone Vladimirske i Kazanske Majke Bozje,
Nerukotvoreni Obraz Gospoda Isusa Hrista i likovi sv. Jovana Bogoslova i Sv. Nikolaja
Cudotvorca; stare ikone, vrhunske izrade. Pred njima uvek gore dva kandila: crveno i
zeleno. Na stocicu ispred ikona je staklena vaza u kojoj se uvek nalazi sveze cvece. Na
istom stocicu, prekriveni belom salvetom, nalaze se i Sveto Pismo, Psaltir, jos neke
bogosluzbene knjige, kao i odgovarajuci Minej[1]*. Na njegovom radnom stolu pored
prozora nalazi se mnostvo knjiga: o teologiji, istoriji umetnosti, drevnoj arhitekturi,
savremenoj i klasicnoj poeziji, cak i ateisticke knjige.
Duz celog jednog zida prostire se polica krcata knjigama, a uz drugi zid je kauc ma
kome se otac Arsenije danju odmara, a nocu spava.
Namestaj u sobi dopunjuju tri udobne stare fotelje. Na zidu su platna poznatih
savremenih slikara, darovi samih umetnika ocu Arseniju. Na skoro svima je predstavljena
priroda. Na jednoj slici je naslikana zena ispred logorske barake. Zenino lice je lepo i
privlacno: mada je vidno iscrpljena, u ocima joj sija zivot, snaga i nesalomiva volja.
U pozadini slike je jos jedna baraka. Zena je odevena u maslinasto-sivo odelo, na
glavi ima pohabanu kapu i na prvi pogled se stice utisak krajnje bede, no ako se ponovo
zagledas u njene oci, osecas da je ziva, uprkos svim stradanjima kroz koja prolazi,
uprkos smrti koja je prati na svakom koraku. Jasno ti je, kad je gledas, da se ona ne
predaje, da se nikad nece odreci Onoga u Koga veruje. Premda skrhana zivotnim
iskusenjima, u njoj i dalje zivi Duh Bozji i ona ce uvek biti ziva: njene oci su vatreno
svedocile ovu istinu. Portret je naslikao cuveni ruski umetnik, prijatelj oca Arsenija.
Ne znam ime te zene, znam samo da je bila duhovna kcerka vladike Makarija, koja
je umrla u logoru.
Kada se otac Arsenije vratio iz logora, nije vise sluzio u crkvi. Prvih nekoliko meseci
ziveo je veoma povuceno i usamljeno, no kasnije se oko njega obrela velika duhovna
porodica, ciji su clanovi bili rasprostranjeni sirom Rusije.
Ljudi su dolazili, pisali mu pisma (naravno, nisu mu pisali na kucnu adresu, jer bi to
predstavljalo opasnost i za njih i za njega, vec su mu pisma donosili prijatelji koji bi mu
dolazili u posetu - na ovaj nacin je dnevno primao oko dvadesetak pisama). Svakog dana
dolazilo bi mu po dvoje ili troje ljudi, a subotom i nedeljom cak i do desetoro! Kada je
imao neuobicajeno veliki broj posetilaca, Nadezda Petrovna se veoma brinula za njegovo
zdravlje.
Duhovna deca oca Arsenija bila su vrlo mnogobrojna. Svako od njih ga je posecivao
bar dva puta godisnje. Nadezda Petrovna je u jednoj sobi namestila dva kreveta za
posetioce. Ukoliko je vise ljudi ostajalo da noci, morali su da spavaju na podu.
Otac Arsenije nije gubio interesovanje za umetnost. Koristio je svoje slobodno
vreme da prati najnovija izdanja, medjutim, slobodnog vremena je imao veoma malo.
Ipak, uspeo je da napise nekoliko clanaka, mada nijedan izdavac nije prihvatio da stampa
njegove radove, jer je autor bio svesteno lice. Ipak, jedan od njegovih prijatelja je
pokusao da preko svojih poznanika u izdavastvu obezbedi stampanje nekih njegovih
radova, kako se ne bi zaboravilo ime Pjotra Andrejevica Streljcova.
Otac Arsenije je ustajao svako jutro u sest sati, a odlazio na spavanje u ponoc.
Neprestano se molio, sluzio svakodnevne liturgije, ispovedao ljude i razgovarao sa
posetiocima.
Kandila su gorela dok se tiho molio u svojoj sobi. Za mene je molitva sa njim uvek
predstavljala veliku duhovnu radost; u tim trenucima sam osecao kako se Bozja blagodat
izliva i na mene. Njegova molitva je bila veoma duhovna, veoma duboka, narocito kad se
molio Presvetoj Bogorodici.
Kad je on citao akatist Bogorodici Vladimirskoj, zaboravljao sam ko sam i gde se
nalazim. Sa zavrsnim recima akatista: "Raduj se, Presveta Vladicice Bogorodice, ti koja
nam projavljujes blagodat i milost ikonom svojom", otac Arsenije je slavio bezmerno
savrsenstvo Bogomajke i pred njom spominjao imena sve svoje duhovne dece, moleci se
za njih.
Jednom nedeljno sluzio bi parastos. Tom prilikom bi se molio za hiljade usnulih u
Gospodu i te sluzbe su uvek bile veoma potresne za sve prisutne. Dok se molio za mrtve
bilo je ocigledno da on svakog od njih pojedinacno cuva u secanju i da oseca njihovo
prisustvo. Ponekad bi plakao i mi koji smo se sa njim molili osecali bismo koliko ih je
voleo i koliko su oni za njega bili zivi.
 Ljudi koji bi dolazili k njemu odlazili su sa obnovljenom snagom i verom, sa zeljom
da postanu bolji i da pomazu drugima.
Za vreme onih dugih godina koje je otac Arsenije proveo u kampu, njegova
duhovna porodica se smanjila. Mnogi su umrli, mnogi su bili bolesni, a neki su ga
napustili iz straha od vlasti. Ipak, vecina njih je ostala verna ocu Arseniju. Pojavljivala su
se nova "deca": bili su to ljudi koje je upoznao u logoru, a neke su dovodili prijatelji, kao
sto je bio slucaj samnom. Poznavao sam mnoge od njih i svakog se secam, no
spomenucu samo one koje sam upoznao prilikom poseta ocu Arseniju, ili one koje znam
jos iz logora i koje sam zavoleo.
O nekima od njih je vec bilo reci: o doktorki Irini, ocu Alekseju (nekadasnjem
studentu iz logora), Abrosimovu, Sazikovu, Avsenkovu i Nadezdi Petrovnoj - sve su to bili
divni, izuzetni ljudi.
Secam se posete vladike N. koja se zbila 1962. Vladika je bio poznati teolog, filozof
i, po recima mnogih, veoma dobar ispovednik. Dolazio je kod oca Arsenija na ispovest.
Mnoga duhovna deca oca Arsenija isla su u crkvu u kojoj je on sluzio.
Ostao je dva dana u poseti kod oca Arsenija. Za to vreme su ispovedili jedan
drugog. Posle su razgovarali o sudbini i buducnosti Crkve u Sovjetskom Savezu i o tome
sta je bitno za vernike u danasnje vreme. "Verujucem coveku trebaju samo Sveto Pismo i
dela Svetih Otaca", rekao je vladika N., gledajuci biblioteku oca Arsenija. "Nista drugo
nije vredno njegove paznje."
Otac Arsenije je cutao nekoliko trenutaka, a zatim odgovorio: "U pravu ste,
Preosveceni. Ono najvaznije za vernike nalazi se u tim knjigama, no moramo imati na
umu da covek danasnjice ima mnogo drugaciji razvojni put nego sto su to imali ljudi u
cetvrtom veku. Horizont znanja je danas neuporedivo siri, a nauka nam objasnjava stvari
koje tada nije bila u stanju da objasni. Danas svestenik mora mnogo da zna kako bi
mogao da pomogne verniku da se izbori sa suprotnostima sa kojima se susrece na
svakom koraku. Svestenik mora da razume teoriju relativiteta, naucni ateizam, da prati
najnovija otkrica u biologiji, medicini, kao i savremenu filosofsku misao. Posto komunicira
sa medicinarima, hemicarima i fizicarima, jednako kao i sa fabrickim radnicima, on mora
svakome od njih da odgovori na postavljena pitanja, a da pri tom to ne bude
anahronizam ili nekakav poluodgovor.
Otac Arsenije je prebivao u stalnoj molitvi. Kad je razmisljao o necemu, setao ili
isao nekuda, usne bi mu se jedva primetno micale, izgovarajuci Isusovu molitvu:
"Gospode Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me gresnog."
Ziveo je da bi pomagao drugima. Cak i u logoru, kada je i sam bio gladan i
iscrpljen, pomagao je drugima, radio umesto njih, negovao bolesne, delio sa njima svoj
mrsavi obrok.
Kada je oslobodjen, putovao je kuda god bi ga pozvali; njegova jedina zelja je bila
da pomaze, da daje sebe drugima. Cesto smo pokusavali da ga ubedimo da ne rasipa
snagu, da se ne iscrpljuje do krajnjih granica. Materijalnu pomoc je odbijao, smatrajuci
da je njegova duznost da se sam stara o sebi. Ipak, pokusavali smo da mu pomognemo
preko Nadezde Petrovne, sto je on verovatno znao. Ne mogu se izbrojati oni kojima je
pomogao, ispunjavajuci do kraja jevandjeljsku zapovest: "Nosite bremena jedni drugih i
tako ispunjavajte Hristov zakon" (Gal. 6:2).
Izneo sam ono sto znam o ocu Arseniju. Drugi ce napisati vise o tome kako im je
pomogao. Sto se mene tice, znam da mi je otac Arsenije dao ono najdragocenije:
udahnuo je u mene veru i ljubav.
Znam da je svojim molitvama i svetim zivotom osvetljavao i jos uvek osvetljava put
mnogim i mnogim dusama.
Prema secanjima A. R. S., 1967 - 1969
 NAPOMENE:

1. Minej; knjiga koja sadrzi sluzbe svim svetiteljima koji se slave svakog dana u toku jednog meseca. Postoji
dvanaest knjiga Mineja, jedna za svaki mesec u godini.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

IRINA

Decembar 1956. godine je bio izuzetno hladan i vetrovit. Logor je bio skoro sasvim
prazan, uskoro ce i otac Arsenije biti pusten. Primanje pisama je sada bilo dozvoljeno, sto
je za njega znacilo veliku utehu. Dobijao je mnogo pisama.
Jednog dana on dobi pismo od Irine: lepo pismo, neposredno i puno radosti - kao
da je Irina samu sebe poslala u njemu.
Pjotre Andrejevicu!
Od babuske Ljube saznadoh da ste zivi! Bog vas je izbavio. Osecala sam, na neki
nacin, da cete imati dovoljno snage da izdrzite sve muke. Mnogima ste veoma potrebni, a
meni najvise. Proslost, strasna proslost, polako bledi i ja se uzdam da ce buducnost biti
bolja.
Deca su sada velika. Tanja je velika devojka, Aleksej uci peti razred. Njega niste ni
videli.
Petnaest godina nisam imala nikakve vesti od vas i za to vreme mnoge promene su
se desile u mom zivotu. Kao sto ste mi predlagali, postala sam lekar. Muz mi je i dalje
najbolji prijatelj. U njemu postoje iskrice vere, a ja cu se postarati da se iskre razgore u
plamen. On zna sve o vama i cesto mi kaze: "Secaj se oca Arsenija i ne zaboravljaj sta je
dobro. Prema ljudima se ophodi kao on sto se ophodio."
Dodjite brzo, mada znam da to ne zavisi od vas. Doci cu po vas i prosto cu vas
uhapsiti i dovesti da zivite sa nama. Majka Bozja nas cuva. Spasila mi je Tatjanu, a meni
vazda pomaze. Vasa babuska Ljuba mi je toliko mnogo pruzila! Zamenila mi je majku.
Gospode, kako sam srecna sto sam vas upoznala!
Ana

Ovo pisamce ispuni srce oca Arsenija secanjima i dade mu priliku da se ocima duse
zagleda u proslost i da se, po ko zna koji put, zadivi putevima Gospodnjim.
Otac Arsnije poce da se priseca:
Godina bese 1939. Nekoliko godina pre toga izdrzao je kaznu u logoru, da bi po
isteku tog roka iznenada bio poslan u izgnanstvo. Selio se iz kostromske u arhangelsku
oblast, iz arhangelske u permsku i najzad dospeo u vologodsku oblast. To su bili veoma
udaljeni krajevi i jedino je te, 1939. godine ziveo blizu zeleznice. Selo u koje je bio poslan
bilo je malo, no ispostavilo se da je starica kod koje je otac Arsenije ziveo bila verujuca
zena, dobra i samilostiva. Ubrzo je postala duhovna kcerka oca Arsenija.
Cetrnaestog avgusta, na dan praznika Iznosenja Casnog Krsta, otac Arsenije
krisom napusti svoje prebivaliste i uputi se u jedan mali grad kod jedne svoje duhovne
kceri, Natalije Petrovne Astahove.
Za njegov dolazak znalo je samo njih sedmoro najblizih prijatelja. Stan Astahovih
se nalazio na trecem spratu velike stambene zgrade. Dogovoreno je da otac Arsenije
nece izlaziti na ulicu. Natalija Petrovna i njen suprug odlazili su svakog jutra na posao, a
otac Arsenije je ostajao sam u stanu. Dogovor je bio da nikom ne otvara vrata, a ukoliko
bi dosao neko od njih sedmoro, pozvonili bi na dogovoren nacin, i otac Arsenije bi tada
bez pitanja otvorio vrata.
Njegov dolazak u to mesto je bio tajna. Otac Arsenije je zvanicno bio u izgnanstvu
u jednom mestu na severu zemlje. Ovde je dosao da bi se sastao sa dva episkopa i
nekoliko jereja i da bi sa njima porazgovarao o buducnosti Crkve u ovim smutnim
vremenima. Sastanak je trebalo da se odrzi u selu Abramcovu, u kuci jednog poznatog
slikara.
Toga dana je bio praznik Preobrazenja Gospodnjeg. Za sve vreme svog boravka kod
Astahovih, otac Arsenije je pisao pisma prijateljima i duhovnoj deci. Pisma bi davao
jednom od sedmoro prijatelja koji su znali za njegov dolazak, a oni bi ih predavali
drugima, koji bi se postarali da ih licno uruce primaocima. Oni kojima su pisma bila
namenjena nisu ni sumnjali da ih je otac Arsenije pisao iz izgnanstva i da su odande,
preko prijatelja, nasla put do njih.
Prvih sest dana njegovog boravka bila su mirna. Otac Arsenije je odsluzio
predpraznicno bdenije, ispovedio svoje prijatelje, a sledeceg jutra odsluzio praznicnu
liturgiju na kojoj su se svi pricestili Svetim Tajnama. Posle toga njegovi su prijatelji otisli
na posao i otac Arsenije ostade sam. Nakon praznicne sluzbe osecao je mir i radost u
dusi. Nije bilo razloga za brigu. Od Marte Andrejevne nije stigao telegram, sto je znacilo
da niko nije primetio njegov odlazak (bilo je dogovoreno da mu Marta Andrejevna ovim
putem javi ukoliko neko bude primetio njegovo odsustvo). Ni ovde, u stanu, nije imao
razloga za brigu.
Otac Arsenije pade na kolena i stade da uznosi blagodarne molitve Bogu za milost
kojom ga je darovao, dopustajuci mu da sluzi svetu liturgiju na veliki praznik uz ucesce
njegovih najblizih. U stanu bese mirno i tiho. Posle molitve otac Arsenije sede za sto da
pise pisma. Pisao je na uzanim listicima papira, jer su oni mogli lakse da se sakriju.
Njegov sitan i uredan rukopis ispunjavao je tanke listice koji su njegovoj duhovnoj deci
donosili pouke od zivotne vaznosti. U njima je on poucavao, ubedjivao, upozoravao,
smirivao, objasnjavao. Svaki primalac je sa velikim nestrpljenjem cekao da dobije uzani
listic hartije od oca Arsenija, jer mu je taj papiric donosio mudre oceve reci i savete.
Povremeno bi se otac Arsenije dizao od stola, odlazio do prozora i kroz zavesu posmatrao
drugu stranu ulice. U jednom trenutku mu se ucini da je zenu koja je setala ispred izloga
prodavnice vidjao i ranijih dana. Zena je zastala i pazljivo gledala u pravcu prozora za
kojim je on stajao.
"Da li me to neko posmatra, ili mi se samo cini?" pitao se otac Arsenije. Iz kuce nije
izlazio, nije primetio da ga prate kada je doputovao i samo sedmoro njegovih poverljivih
prijatelja su znali da je on ovde. "Postajem paranoican", rece potom sam sebi i sede opet
za sto da pise. Vec je bilo skoro jedanaest casova. Otac Arsenije doli jos ulja u kandilo ciji
je plamicak poigravao i u nekoliko navrata se zamalo ugasio. Zatim stade da cita
blagodarni akatist Majci Bozjoj.
Molitvu mu najednom prekide bucna zvonjava na vratima. Neznani posetilac je
zvonio prema ugovorenom znaku: jednom dugacko, tri puta kratko, jednom dugacko,
jednom kratko. "Ko li to moze biti? Nikoga ne ocekujem danas. Sta li se dogodilo?" zapita
se otac Arsenije.
Zvono se opet oglasi, ovaj put nestrpljivo.
Zabrinut, otac Arsenije podje prema vratima; znao je da samo njegovi prijatelji
znaju za ugovoreni znak zvona, no ipak je bio zbunjen.
"Sigurno telegram od Marte Andrejevne", pomisli otac Arsenije.
U hodniku se prekrsti jos jedanput, prizove u pomoc Majku Bozju i otvori vrata.
Nepoznata mlada zena od svojih dvadesetak godina gurnu vrata nogom, odgurnu oca
Arsenija u stranu i grubo upade u kucu. Otide pravo u dnevnu sobu.
"Ja sam iz sovjetske administracije. Evo moje legitimacije. Vi ste Streljcov, Pjotr
Andrejevic i zivite ovde vec sest dana. Poslali su me ovde da motrim na vas preko dana.
Nocu me zamenjuje neko drugi."
 Otac Arsenije se najednom oseti izgubljenim. Znao je da se na stolu nalaze pisma
njegovim prijateljima, znao je da nema dozvolu za boravak u ovom gradu. Strepeo je za
bezbednost svojih prijatelja koji bi mogli zbog ovoga silno da nastradaju.
"Boze moj, Majko Bozja, pomozi mi!" molio se u sebi. Jedna stvar mu je bila na
pameti: mnogo ljudi ce zbog njega biti uhapseno...
Zena je bila mlada, lepa i ocigledno inteligentna. Bila je odevena sasvim obicno,
verovatno da ne bi privlacila paznju.
"Razumete li me? Ja sam iz administracije. Moj zadatak je da motrim na vas sa
ulice. Ali meni se licno nesto strasno desilo: kcerka mi se ozbiljno razbolela. Telefonirala
sam kuci i rekli su mi da ima vrucicu preko 42o, da su joj krajnici toliko otekli da je sva
poplavela i jedva dise. Sve se to desilo sasvim iznenada. Jutros, kad sam odlazila od
kuce, bilo joj je dobro, a sada mi majka kaze da moja Tanja umire. Zvala sam centralu da
ih pitam da me puste kuci, medjutim odbili su me. Zabranili su mi da napustim svoje
mesto. No, sta da radim? Kcerka mi umire, moram joj nekako pomoci, moram po
doktora, moja majka ne zna sta treba da radi. Zamena ce doci u pet sati popodne. Imam
za vas veliku molbu: nemojte nikuda da idete. Dajte mi rec da necete nikuda otici! Ne
napustajte stan, molim vas, inace cete me unistiti. I jos nesto: ako vam neko dodje u
posetu, moram znati ko je to bio, da bih mogla da javim u centralu. Vasi ljudi, koji rade
za nas, kazu da ste dobri i da pomazete ljudima. Molim vas, nemojte nikuda da idete.
Recite da necete... Moja Tatjana je bolesna i moram biti sa svojim detetom, a oni mi ne
daju..."
Otac Arsenije sve shvati u trenu. Nije morala nista vise da mu govori. U ocima joj
je video mnogo vise nego sto je mogla sama o sebi da kaze.
"Idite vasoj kcerki. Necu napustati stan. Ako neko bude dolazio, javicu vam. Idite."
"Hvala vam, druze Streljcov! Hvala! Vraticu se do tri, bicu opet na svom mestu!"
uzviknu zena i jos dodade: "Zovem se Ana!"
Vrata se zalupise. Otac Arsenije ostade sam. Kandila su i dalje gorela, njegov
molitvenik je bio otvoren, a svuda po stolu nalazila su se pisma.
Znaci, NKVD zna sve: znaju da je ovde, drze ga pod prismotrom, a motre i na
druge. Cilj im je da saznaju ko sve kod njega dolazi, kako bi mogli da ih pohapse. Ana,
koja je upala u kucu i koja je znala za ugovoreni znak, koja je, uprkos naredjenjima,
morala kod svoje bolesne kcerke, njene uzasne reci: "vasi ljudi koji rade za nas",
planirani sastanak sa episkopima, iznenadna bolest Anine kcerke, sve je to otac Arsenije
protumacio kao niz dogadjaja koje je Bog uredio Svojim premudrim promislom.
Tezina ovog dogadjaja se svom zestinom obrusila na ramena oca Arsenija i zamalo
ga nije smrvila silinom osecanja i misli. Bojao se; osecao je veliku odgovornost za
sudbinu drugih, za ono sto ih mozda ceka. Shvatio je da je njegov dolazak ovde bio
velika greska.
Otac Arsenije izvadi svoj molitvenik, pripade kolenima i stade da cita akatist
Vladimirskoj Majci Bozjoj, nastavljajuci da cita tamo gde ga je prekinulo zvono.
Medjutim, recenice su nekako cudno zvucale, i on kao da nije uspevao da shvati znacenje
reci koje je toliko dobro znao i voleo. Malo po malo uspeo je da se savlada, da zaboravi
na svoje zemaljske brige i da se sasvim pogruzi u molitvu. Proveo je tako u molitvi oko
cetiri casa.Citao je Akatist i druge molitve, zatim je odsluzio blagodarstveni moleban.
Taj dogadjaj nije bio nista drugo do potvrda Bozje milosti i staranja prema ocu
Arseniju i njegovim prijateljima, njegovoj duhovnoj deci. Svi strahovi i sve brige
odstupise od njega.
U tri sata ponovo se zacu zvono i otac Arsenije otvori vrata. Ana zurno udje u stan i
promuca:
"Hvala Bogu, jos ste tu."
"Tu sam, nisam nikuda isao, niti je iko dolazio da me poseti. Vratite se na svoje
mesto, Irina."
Zena je izgledala vrlo izmuceno i umorno, no kada je otac Arsenije nazva imenom
Irina, ona se trgnu i rece uznemireno: "Zasto ste me nazvali Irina?"
 "Idite, Irina, idite!" umesto odgovora ponovi otac Arsenije.
U ocima joj zasijase suze i ona prosaputa: "Hvala vam."
"Gospode! Ti si mi rekao da je njeno pravo ime Irina! Ti si jedini Sveznajuci, o
Svemoguci Boze!"
Preko puta ulice, mogao je da vidi Irinu kako nastavlja da seta ispred izloga
prodavnice. U pet sati na njeno mesto dodje neki covek.
Otac Arsenije odluci da nista ne kaze Nataliji Petrovnoj ni njenom muzu, kao ni
ostalim prijateljima. To ionako ne bi promenilo situaciju, samo bi im natovario brigu na
vrat. Neki unutrasnji glas mu je govorio da saceka do sutra i da je sve u Bozjim rukama.
Otac Arsenije poce da se priprema za ono najgore: spalio je sva pisma koja je
prethodno bio napisao i primio, a takodje je zamolio Nataliju Petrovnu da spali bilo sta sto
bi moglo da ih ugrozi.
Sledeceg jutra odsluzio je ranu liturgiju i, posto su Natalija Petrovna njen suprug
otisli na posao, poceo je da se moli, ali molitva mu nije tekla lako. Nije imao mir, bio je
zabrinut.
U jedanaest sati oglasilo se zvono. Otvorio je vrata i opet ugledao Irinu. Pustio ju je
u sobu, seo za sto i cekao.
"Dosla sam da vas vidim. Uspela sam, uz velike probleme, da smestim Tanju u
bolnicu. Mnogo se brinem za nju. Hvala vam za ono juce. Telefonirala sam u centralu i
javila im da juce niko nije dolazio kod vas."
"Sedite, Irina! Veoma sam iznenadjen sto ste se usudili da dodjete da me vidite,
mene koji sam pod prismotrom. Verovatno me smatrate neprijateljem?"
"Nemojte me se plasiti. Verujte mi, dosla sam zato sto sam sama htela, bolest
moje kcerke nije nekakva izmisljotina. Recite mi ko ste, ko su vasi prijatelji i zasto se
toliko borite protiv vlasti? Oni vasi prijatelji koji su u kontaktu sa nama kazu da stalno
pomazete ljudima i da ste veoma dobri. Puno lepih stvari kazu za vas, medjutim, od njih
smo culi i da ste fanatik, neprijatelj naroda, da okupljate oko sebe crkvene ljude.. Kazu
da je vasa dobrota opasna za nasu sovjetsku vlast.
"Imam tri sata slobodnog vremena. Do dva sata popodne niko nece dolaziti da me
proverava. Recite mi, dakle, nesto o sebi. S vremena na vreme cu pogledati na ulicu i,
ako vidim nesto sumnjivo, odmah cu otici."
Gledajuci je u oci, otac Arsenije poce da govori Irini o veri i o verujucim ljudima.
Pokusao je da joj objasni zbog cega se komunizam bori protiv vere, kao i da je uveri da
se Hriscani ne bore protiv rezima.
Dok je razgovarao sa njom, otac Arsenije nije osecao strah. Cega da se plasi? Bilo
mu je sasvim jasno da Irina zna mnogo vise o njemu i njegovim prijateljima nego sto bi
on mogao da joj kaze. Otac Arsenije se toliko udubio u svoje reci da je zaboravio ko to
sedi pred njim. Razgovarao je sa Irinom kao sa bilo kojim drugim ljudskim bicem i,
znajuci da je u pravu, branio je svoju veru.
Mada joj je bilo tesko da ga razume, Irina ga je pazljivo slusala. Slusala je mnogo o
opasnosti hriscanskih bratstava po sovjetsku vlast, znala je da su vernici neprijatelji
naroda, a sad joj, evo ovaj covek, govori suprotno. Gde je istina?
NKVD je posedovao mnoge informacije o njima, i samo se cekalo da se sazna
identitet svih clanova ove zajednice, pa da se izda nalog za hapsenje svakog od njih, te
da se posalju u logore ili izgnanstvo. Svi oni su morali biti uhapseni zbog svojih anti-
komunistickih aktivnosti. No, Irini se sada cinilo da tu zapravo nema nikakve "aktivnosti",
vec da ove ljude spaja iskljucivo vera.
"U centrali organizuju kurseve za nas na kojima ucimo da ste nam vi neprijatelji. A
kad vas slusam i gledam sve je drugacije: izgledate mi kao ljudi iz nekog drugog
vremena. Na kursevima nam govore o vasoj organizaciji, pokazuju nam vasa pisma, iz
kojih se vidi jedino vasa briga za druge i u kojima pisete o Bogu. To je sigurno neka sifra.
"Neki od "vasih" rade za nas i prosledjuju nam informacije. Reci cu vam njihova
imena."
 "Ne, nemojte mi govoriti njihova imena, ne zelim da ih znam!" prekide je otac
Arsenije.
"Ali ja hocu da vam kazem ko su oni! Ne volim izdajnike, isti ti ljudi bi sutra mogli
da izdaju i mene! Jedanput sam prisustvovala saslusanju. Zgadilo mi se: oci su im klizile
levo i desno, uvijali su se kao crvi, drhtali od straha, no sve su zapisali sto se od njih
trazilo. Ja sam sve to posmatrala sa strane i to sto su govorili zvucalo mi je kao neka
polu-istina. Izdajnici su: Kravcova, djakon Kamuskin, Guskova i Poljuskina."
Otac Arsenije zadrhta i jedva se uzdrza da ne povice: "To nije istina! Ti ljudi nas
nikada ne bi izdali!" No, u Irininim ocima se videlo da govori istinu. Zaplakao se. Dugo je
i gorko plakao.
"No, sta je s vama, druze Streljcov? Istinu vam govorim. Licno sam, 16. avgusta,
posla sa drugaricom Kravcovom u centralu. Sve je istina sto sam vam rekla. Smirite se -
ti ljudi nisu vredni vase paznje.
"Mozda nije trebalo da vam sve ovo kazem, ali bilo mi vas je zao. Nemojte se
uznemiravati. Ja sada idem. Doci cu ponovo sutra. Necete biti uhapseni zbog ovoga.
Njima je samo vazno da saznaju imena svih onih koji rade sa vama. Sada idem da
telefoniram iz govornice da vidim kako mi je kcerka. Zao mi je sto sam vas ovoliko
uznemirila."
Otac Arsenije ostade sam, uzdrman i slomljen.
Nije mogao da zaustavi suze, a mracne misli navalise na njega.
Kaca! Kaca Kravcova, osoba prema kojoj je osecao toliku bliskost! Kaca, koja mu je
toliko pomagala, koja je imala zlatno srce, koja se stalno molila, koja je znala sve sluzbe
napamet! Kaca je znala sve o njihovoj maloj zajednici verujucih. Sta je to moglo da je
natera da postane dousnik NKVD-a, da se pretvori u izdajnika? Kaca, lepa i pametna
Kaca, koju su zvali Bela, da bi je razlikovali od ostalih koje su nosile isto ime. Sta ju je
nagnalo da to ucini? Strah? Razocaranje? Iznenadna slabost duha? Pretnje?
Pa onda... djakon Kamuskin, njegov duhovni sin i sasluzitelj, a zatim Lidija Guskova
i Zina Poljuskina, njegove verne duhovne kceri. Sta li im se to dogodilo, te su toliko pale?
Zar samo zbog straha? "Mozda sam ja, kao njihov duhovni otac, nesto propustio, mozda
sam mogao da sprecim ovoliki njihov pad? Mozda je sve ovo moja krivica? Gospode,
smiluj se na mene gresnog, ispravi put moj! Ja sam kriv, smiluj se na moju duhovnu
decu i sve ih spasi!"
Secajuci se njihovih ispovesti i razgovora koje je vodio sa njima, otac Arsenije
pokusa da se priseti pojedinosti koje su ih, eventualno, mogle dovesti do ovako strasnog
pada.
Da! On, jeromonah Arsenije, nije primetio sta se u njihovim dusama dogadja, a
trebalo je da pokusa da smiri njihovu kolebljivost i da im ukaze na greske. Otac Arsenije
se stade kolenopreklono moliti Bogu i Njegovoj Presvetoj Majci za pomoc. "Gospode!"
vapio je. "Gospode, ne ostavi me, ispruzi ruku Svoju i milostiv budi, spasi moju decu od
propasti!"
Irina je ponovo dosla sledeceg dana. Stanje njene kcerke se mnogo pogorsalo.
Pored gnojnog abcesa u grlu, dobila je jos i upalu pluca, te je jedva disala. Lekari su rekli
da joj nema spasa. Irinini nalogodavci joj nisu dozvoljavali da se udalji sa svog mesta
osmatranja. Preko dana, sa devojcicom je bila, a Irina je bdela kraj nje nocu. Cim je usla
u sobu, Irina briznu u plac.
"Smirite se, smirite se! Bog je milostiv i vasa Tanja ce ozdraviti", tesio je Irinu otac
Arsenije. Video je pred sobom sasvim izgubljenu zenu, tuznu, ocajnu, praznu, bez nade.
"Nema nade! Tatjana umire. Ima dve teske bolesti, doktori kazu da ce umreti, a ja
ne mogu da budem sa njom!" jecala je.
Otac Arsenije stade pred ikone, upali jos jedno kandilo i rece: "Molicu se Bogu za
vasu Tanju, prosicu od Njega zdravlje vasem detetu."
"Hocu i ja da se molim tom vasem Bogu, na sve sam spremna. Zelim samo zdravlje
svom detetu, ali ne znam kako da se molim. Ne znam nista o Bogu."
 Svetlost kandila je titrala pred ikonama, obasjavajuci narocito lik Bogorodice
Vladimirske. "Irina, molicemo se zajedno, molicemo se Majci Bozjoj, nasoj zastitnici.
Molicemo je da vasa Tanja ozdravi." I on otpoce molitvu, glasno i razgovetno. Dok se
molio, otac Arsenije nije primecivao Irinu. Zaboravio je na nju, osecao je samo njen
ogromni ljudski bol. Otac Arsenije se molio za dete Tatjanu svom svojom dusom i sa
svom vlascu koja mu je kao svesteniku data.
(Kada mi je, skoro 25 godina kasnije otac Arsenije pricao o ovom dogadjaju, rekao
mi je: "Ti znas da ja retko placem, ali tada sam plakao i molio Boga i Njegovu Majku za
pomoc. Molio sam se "so derznovenijem" i, ne samo da sam se molio, vec sam - bojim se
i da izgovorim ove reci - zahtevao. Da, zahtevao sam da Bog ispuni moju prozbu, jer je
Irinin bol bio strasan. U njoj nije bilo ni nade, ni vere, no ja sam u njenim ocima video
dobrotu i ljubav. Molio sam se da Bog cuje moju molitvu, molio sam se za iscelenje
deteta i da Irina primi svetlost vere i nade u Hrista. Kasnije sam ispovedio ovo svoje
"derznovenije" episkopu Joni.)
Posle dvocasovne molitve, otac Arsenije se osvrnu oko sebe i vide Irinu na
kolenima, kako i dalje place, gleda ikonu Majke Bozje i mice usnama. Srce mu se ispuni
samiloscu.
Pridje joj, polozi joj ruku na glavu i rece joj: "Idite sada, Irina! Bog ce pomoci.
Molili smo se zajedno, vi i ja. Majka Bozja, nasa predstateljnica, nece se okrenuti od nas.
Pomoci ce nam."
Irina ustade, uze oca Arsenija za ruku i rece: "Pjotre Andrejevicu! Ja od sada
verujem, i verovacu. Verujem vama, verujem Njoj. I Ona je majka, i ako je sve tako kako
vi kazete, Ona ce pomoci. Majko Bozja, spasi moju Tatjanu. Sve cu uciniti, samo je
spasi!"
Otac Arsenije nastavi da se moli sve dok se Natalija Petrovna i njen muz nisu vratili
s posla. Uvece, dok su sedeli sa jos dvoje prijatelja, telefon je zazvonio. Otac Arsenije
podize slusalicu i rece: "Slusam vas, Ana." Sa druge strane zice cuo je Irinin glas:
"Zovem vas iz govornice. Hvala! Hvala! Dobro je! Pomogla mi je! Ja od sada verujem.
Hvala vam!"
Otac Arsenije se prekrsti i rece: "Veliku milost su ukazali Bog i Njegova Majka, ne
samo meni, vec jednom novorodjenom coveku. Niko nece znati s kim sam razgovarao, na
svetu ima mnogo Ana." I on otide pred ikone i zablagodari Bogu.
(Ovde vredi napomenuti da su oca Arsenija, prilikom kasnijih saslusavanja, uporno
ispitivali ko je Ana).
Otac Arsenije je bio primoran da promeni svoje planove zbog ovih nepredvidjenih
dogadjaja. Nakon mnogo razmisljanja i molitava, on odluci da otkaze svoj sastanak sa
episkopima i da se 25. avgusta vrati u mesto izgnanstva. Dotle nece izlaziti iz stana.
Morao je da zastiti one koji su mu i dalje bili verni, i da na neki nacin izoluje dousnike.
Irina je, sve do njegovog odlaska, redovno dolazila k ocu Arseniju u jedanaest sati
svakog jutra i ostajala do dva. Postavljala bi mu razna pitanja, pricala bi mu o sebi, ali
najvise je volela da sedi i da ga slusa. Prvi put u zivotu se ispovedila i pricestila. Postala
je duhovna kcerka oca Arsenija. Dogovorili su se da mu Irina pise i da se potpisuje kao
Ana. Ona mu je dala adresu svoje rodjake, koju je otac Arsenije zapamtio, na koju ce
moci da joj odgovara na pisma. Jos joj je otac Arsenije dao adresu izvesne babuske
Ljube, da bi Irina mogla od nje da uci o veri i o Crkvi. Poslao je poruku babuski Ljubi,
koja nije bila clan njihovog bratstva, ali koja je bila tvrdo verujuca zena: "Pomozite ovoj
mladoj zeni, vodite je, nemojte je ostavljati. Molite se zajedno sa njom." Pre nego sto su
ga poslali u logor "specijalnog" rezima, odakle nije mogao nikome da pise, otac Arsenije
je napisao Irini nekoliko pisama.
Posle susreta sa ocem Arsenijem, Irina je prestala da radi za Kompartiju i upisala
medicinu. Po diplomiranju, zaposlila se u jednoj od velikih moskovskih bolnica.
Otac Arsenije je saznao za ovo tek posto je pusten iz logora. Tog decembra 1956.,
nekoliko meseci pred oslobadjanje, prisecao se onih dana avgusta 1939. Jos mu je u
pamcenju bio svez onaj bol sa kojim je razmisljao o djakonu Kamuskinu i o sestrama
Lidiji i Zini. Bilo mu je jasno da nicim nije mogao da spreci njihov pad, jer ni jednog
trenutka u toku ispovesti ili razgovora sa njima nije bio svestan njihovih namera.
Secao se i ispovesti Kace Kravcove, 23. avgusta te godine. Pri kraju ispovesti, otac
Arsenije je cekao, jer je zeleo da ona sama kaze sta je ucinila, no ona ne rece nista. Otac
Arsenije se molio. Kaca je ocekivala da cuje razresnu molitvu i nije mogla da razume
zasto otac Arsenije okleva. "Oce, zavrsila sam!" rekla mu je i tek tada joj otac Arsenije
procita razresnu molitvu.
Ispovest se zavrsila, ali ne i razgovor.
"Kaca, sta te je to nateralo da prijavis vlastima nase bratstvo? Zasto si im govorila
o nasem radu? Zasto? Time si unistila mnoge zivote. A bila si mi uzdanica i jedna od
mojih najvoljenijih duhovnih kceri."
Kacino lice obuze strah, stid, uzas. Njene krupne oci napunise se suzama i ona
stade da se ujeda za usne.
"Kako ste saznali? Ko vam je rekao? Oce Arsenije, oni su sve vec znali i pre nego
sto sam im rekla. Znali su da ste dosli ovamo. Ja sam im samo rekla pola istine, ja... "
Ona se najednom uozbilji. "Htela sam samo da spasem nase bratstvo, da ga zastitim...
Lagala sam na informativnim razgovorima, ali oni mnogo toga znaju. A sada sam se do
guse upetljala u ovo..."
Razgovor je trajao dugo i zavrsio se dogovorom da Kaca mora napustiti bratstvo,
sto je ona i ucinila. Nekoliko godina kasnije, Kaca se udala i prestala da se vidja sa
svojim starim prijateljima. Oca Arsenija je ponovo videla tek 1958.
Za vreme rigoroznih saslusavanja 1942. godine, otac Arsenije je imao prilike da se
jos jedanput uveri u to da je Irina govorila istinu kada mu je otkrila identitet potkazivaca.
Bivsi djakon Kamuskin je do sezdesetih godina uzivao visok polozaj u Moskovskoj
Patrijarsiji.
Pre odlaska, otac Arsenije je dugo razgovarao sa Verom Danilovnom i Natalijom
Petrovnom. Rekao im je razlog zbog koga je dosao, ali im nije spominjao Irinu niti im je
objasnjavao kako je saznao za izdaju. Rekao im je za djakona, Zinu i Lidiju, ali Kacu,
Belu Kacu, nije spominjao. Verovao je da nije izdajica, mada je tesko sagresila.
Bilo mu je jasno da ce veoma brzo biti uhapsen, no bilo je veoma vazno, zarad
drugih, da se to hapsenje ne dogodi na tom mestu, vec tamo gde mu je zvanicno mesto
prebivanja - u seocetu u koje je bio izgnan. Neka ga saslusavaju, neka ga strpaju u
samicu, neka ga tuku u pokazuju mu potpisane izjave svedoka - on nece priznati da je
ikada napustio svoje zvanicno prebivaliste. Irina mu je kupila kartu za 25. avgust. Vece
pre polaska otac Arsenije je proveo pisuci pisma, od kojih je jedno bilo namenjeno Kaci
Kravcovoj. Kaca je 1966. godine dala to pismo Veri Danilovnoj i tom prilikom joj ispricala
kako je doslo do toga da je postala agent Kompartije.
Evo odlomka iz tog pisma:
Molim se Bogu za tebe. Ucvrscuj se u molitvi i nemoj prestajati da molis Majku
Bozju za pomoc. Pala si, sada moras naci snage da se ponovo dignes. Razumem tvoju
gresku i ne krivim te. Ti si jaka, odlucna, cvrsta. Kada su te pozvali, verovala si da si
dovoljno jaka i da ces moci da im se odupres. Tvoja greska sastoji se u tome sto si
verovala u sebe, a ne u Boga. Da si vise verovala Bogu, samo tada bi ti tvoja snaga i
odlucnost pomogle da se odupres zlu. Ovako je tvoje junacenje zavrsilo prvo kao greska,
a onda kao veliko zlo.
Prestani da se bavis time. Odupiri se zlu i pobedices. Znam da je to tesko. Bori se
protiv zla.
Utehu nadji u molitvi. Majka Bozja je nasa zastitila i predstateljnica pred Bogom.
Neka te Bog cuva.
Tvoj duhovni otac
Jeromonah Arsenije
Doci ce dan kada cemo se ponovo sresti. Uvek se molim za tebe. Bog te
blagoslovio.
 U jedanaest casova 25. avgusta, dok je Irina cuvala strazu preko puta ulice, otac
Arsenije je otisao na stanicu i ostao tamo do polaska vecernjeg voza. Irinina majka je
dosla da ga isprati. Donela mu je hrane. Bila je veoma prijatna i pazljiva.
Ovaj odlazak je za oca Arsenija bio veoma bolan. Izgubio je tri duhovna ceda. No, u
Kacu je imao poverenja. Verovao da ce se povratiti.
Irina se pozdravila sa njim ujutru i zamolila ga da se moli za nju i njenu porodicu.
Za oca Arsenija je predstavljalo veliku radost sto je jedan novi covek prisao veri, izvoru
nade i zivota.
Secam se, neko je jedanput upitao oca Arsenija: "Kako ste mogli odmah da imate
poverenja u Irinu?" Odgovorio je: "Jer su putevi Gospodnji cudesni, a milost Njegova
neizmerljiva."
Zapisano prema kazivanjima oca Arsenija, Irine, Vere Danilovne i Natalije Petrovne.
Sastavila osoba koja je ucestvovala u ovim dogadjajima.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

NOVINAR

Taj je sve je belezio. Od nekuda je nabavio komad grube, sive hartije, presavio je
do velicine notesa, prerezao stranice nozem i zasio ih. Po povratku s posla na brzinu bi
pojeo porciju bljutave hrane koju bi dobijao sa komadom starog, zamrznutog hleba. I
dalje polugladan, iscrpljen od umora, seo bi na ivicu kreveta i pocinjao bi da pise
patrljkom koji je preostao od olovke. Olovka bi klizila po papiru i ispisivala uredne redove
urednih reci sastavljene od urednih slova.
Nekome bi mozda izgledalo kao da je poslat u logor po zadatku, da izvestava o
zivotu zatvorenika, kao da je trebalo da pronikne u psihu logorasa i logorskih
administratora i da kasnije objedini svoje clanke u izvestaj sa naslovom: "Profil
zatvorenika u logoru specijalnog rezima." No to je samo tako izgledalo. On je bio obican
zatvorenik, "zek[1]*" broj K-391, koji je, prema 58. clanu Zakona, bio osudjen na
dvadeset godina robije u ovom logoru. Za godinu dana koliko je proveo u logoru, nasao
je vremena da ispuni nekoliko ovakvih beleznica i da u njima, verodostojno i posteno,
opise stvarnost u logoru. Kad god bi sreo nekog novog logorasa, zgrabio bi ga i zasuo
pitanjima: "Ko si? Odakle si? Zbog cega si ovde? Ko ti je sastavio dosije?" Premda je bilo
logicno da sledece pitanje bude: "Kakvi su vasi utisci o ovom logoru?" on takvo pitanje
nije nikad postavljao. Odgovor je bio suvise ocigledan. Uz pomoc kriminalaca uspevao je
da sakrije svoje beleznice. Morao je da im placa tako sto im je davao deo svog
sledovanja.
Povremeno bi strazari nalazili ove njegove beleznice i oduzimali bi mu ih. Slali bi ga
u samicu, ali to ga nije sprecilo da i dalje pise.
Posmatrao je svet ocima novinara. Da je bio osudjen na streljanje, taj bi do
poslednjeg trenutka zivota belezio na papiru svoja osecanja i reakcije. Takav je bio.
Posmatrajuci logor, pokusavao je da osmisli to sto vidi oko sebe. Predmet njegove analize
bila je baraka i raznovrsnost njenog stanovnistva. Bio je jedan mali broj ljudi koje nije
"intervjuisao", medju kojima je bio i otac Arsenije.
Prozvali su ga "novinar" i on se ponosio svojim nadimkom. Zaista je, dok je ziveo
na slobodi, i bio novinar; radio je za velike novinske kuce kao sto su Izvestija, Pravda i
Trud.
Njegovi zustri maniri, nervoza, nezadrziva zelja da se o svemu raspituje, izazivali
su sumnju kod mnogih, ali s obzirom da je bio dobre naravi i lako zapodevao razgovore,
ljudi su ga na kraju prihvatili, kako politicki zatvorenici, tako i kriminalci. Policajci i
vlasovci, medjutim, bili su protiv njega.
 Posle nekog vremena provedenog u logoru, znao je vise i redje je intervjuisao
ljude. Dok je pisao, videlo se kako razmislja i vrednuje stvari oko sebe.
Sa ocem Arsenijem upoznao se u baraci. Cuo je za njega da je svestenik i istoricar
umetnosti sa univerzitetskim obrazovanjem. Video je da oca Arsenija mnogi zatvorenici
postuju i da on ima uticaja kod mnogih. No, cinjenica da je otac Arsenije svesteno lice,
bila je dovoljna da ga Novinar prezire i zali.
Novinar je bio cvrsto uveren da je otac Arsnije sasvim zakonito u logoru, jer je
znao da vernici agituju protiv vlasti. Mislio je da su policajci, saradnici Nemaca i vernici
deo jedne iste grupe, pa se nije ni trudio da ga intervjuise.
Bio je uveren da su njega samog uhapsili zbog lazne izdaje i vredjalo ga je to sto
se nalazi medju "njima." On, koji je uvek bio na strani istine, sada je bio primoran da zivi
u istom kosu sa svestenicima i domacim izdajnicima, jednom recju, neprijateljima.
No, do intervjua sa ocem Arsenijem je ipak, jednog dana, doslo. Desilo se da se
Novinar jednom razboleo, pa je morao da ostane u baraci i da pomaze ocu Arseniju.
Zajedno su cistili baraku i lozili peci. Radili su u tisini. Novinar nije progovarao; nosio je
drva, vadio pepeo iz peci i prikupljao suvarke. Bio je mlad i snazan, pa je radio mnogo
brze od oca Arsenija. Otac Arsenije je i dalje donosio drva, a on je vec bi spreman da
zalozi vatru. Kresao je sibicu za sibicom, ali nije uspeo da potpali vatru. Otisao je do
druge peci, ali ni tu nije imao uspeha. Potrosio je celu kutiju sibica, ali vatru nije uspeo
da nalozi. Poceo je da ga obuzima stah, jer je znao da baraka mora biti topla kada se
ostali vrate sa rada.
Otac Arsenije unese i poslednji naramak drva, poredja ih u peci i dodade kresivo.
Bila mu je potrebna samo jedna sibica da potpali vatru. On primeti da Novinar nije
zapalio ni jednu.
"Mogu li da vam pomognem?" upita on Novinara. Odgovor je bio ljutit i razdrazljiv:
"Molim vas, ne mesajte mi se u posao. Ne treba mi nikakva pomoc." Otac Arsenije se
skloni u stranu, no ostade da ga posmatra.
Novinar je postajao sve nervozniji. Poceo je da gubi zivce. Znao je veoma dobro da
ce od ostalih zatvorenika, kad se vrate sa rada, dobiti batine i on i otac Arsenije. Kada je
proslo dvadesetak minuta, otac Arsenije, koji se do tada molio, cutke pridje Novinaru,
obidje ga, izvadi kresivo i drva iz peci, zatim sve to pravilno poslaga u pec, kresnu sibicu i
vatra se odmah razgori. Zatim pridje drugoj peci i isto to ucini. Novinar je isao za njim
bez reci i pazljivo gledao sta otac Arsenije radi. Trecu pec je uspeo sam da nalozi. Po
zavrsetku posla, lice mu je bilo cadjavo, no ipak zadovoljno. "Hvala sto ste me naucili.
Mislio sam da je jednostavno loziti pec, a sada vidim da je to umetnost."
"Ja sam nalozio stotine ovih peci od kad sam ovde. Savladao sam tu umetnost."
Sada su peci lepo gorele i trebalo je samo dodavati drva. Poceli su razgovor.
Novinar je hteo da intervjuise oca Arsenija, no na kraju ispade da je on ocu Arseniju
pricao o svom zivotu. Iznenadio se tome veoma. Ispricao je ocu Arseniju, coveku koga
nije poznavao, citav svoj zivot do najsitnijih detalja, i zacudo, to mu je veoma prijalo.
Osecao je mir u dusi.
Ostali pocese da se vracaju sa rada i uskoro se baraka ispuni zagorom. Nekoliko
puta su morali da izlaze na prozivku, potom je baraka zakljucana. Novinar je lezao na
svom krevetu sirom otvorenih ociju i razmisljao: "Kako je do svega ovoga doslo? Zasto
sam ovom coveku ispricao svoj zivot?" Od tog vremena otac Arsenije mu je postao
veoma drag i prisan.
Jedan razgovor je vodio ka drugom i polako, neprimetno, Novinar poveri svoju dusu
u ruke oca Arsenija. U pocetku je govorio: "Otac Arsenije je toliko jak! Ima dusu koja je
velika kao citav svet, u njoj ima mesta za sve!" Kasnije je govorio: "Otac Arsenije je
covek sa velikom dusom, u njemu ima toliko mnogo dobrote. Konacno sam svojim ocima
video pravog, verujuceg Hriscanina." Medju njima se tada izrodilo dozivotno prijateljstvo.
Novinar je mnogo voleo poeziju. Mnoge je pesme znao napamet i uvece bi ih
recitovao sam sebi ili drugima. Imao je dobru dikciju i lep glas kojim je umeo da otkrije
dusu pesnika. Voleo je Bloka, Brusova, Pasternjaka, Simonova, Gumiljeva, Ljermontova i
Jesenjina. Dok je recitovao, glas mu je bio jasan i izrazajan, glasom je davao poseban
znacaj svakoj reci i recenici. Cak su i svima dobro poznati stihovi zvucali drugacije kada
bi ih on govorio. Secam se, jedne veceri nam je recitovao Blokovu "Neznanku."
O davnim, proslim vremenima
Pripoveda teska svila na njenim ramenima,
I sesir njen, s nojevim perjem,
I tanka joj ruka s prstenjem.
Lagano kroci ona medj" pijanima,
Vecno bez druga i sama.
A oko nje oblak se mirisa slegao
Dok se smesta kraj prozora u ugao.
Slusali smo ga, i oko nas je sve nestalo: baraka, glad, zima, zatvor, bili smo sami
sa Blokovom "Neznankom."
Kada bi nam govorio Jesenjinove pesme, umeo bi da nam prenese nesrecnu, bolnu
dusu pesnika, njegovu duboku, no posve iscrpljenu osecajnost, duhovnost njegove
poezije, tugovanje i jadikovanje nad zivotom prozivljenim bez smisla i cilja.
Novinar nam je mnogo stihova recitovao, no jedna Simonovljeva pesma mi je
ostala urezana u pamcenju: "Cekaj me i ja cu doci." Te veceri, sedeo je i razgovarao sa
manjom grupom ljudi. Neko mu predlozi da recituje. On se zamisli, kao da se necega
prisecao i rece: "Evo jedne Simonovljeve pesme. Secam se, on mi je sam recitovao tu
pesmu 1942. na frontu. To je ratna pesma:
Cekaj me i ja cu doci,
Samo me cekaj.
Cekaj me i onda kada zute kise
Budu donosile tugu.
Cekaj me i kada snegovi dodju,
Cekaj me i kada sunce zari.
Cekaj me i onda kada druge
Vise ne budu cekali,
Kada ih zaborave.
Cekaj me i onda kada iz dalekih mesta
Pisma ne budu stizala.
Cekaj me, ti sama, i kada se oni koji su me nekada cekali
Umore od cekanja.
U pocetku smo ga slusali neobavezno i ravnodusno, no potom nas potrese toplota
njegovog glasa i dubinski smisao pesme. Logorski zivot, beznadje i jad oko nas, ocaj, sve
nas je to podsecalo na nase bliznje, probudilo u nama odjeke daleke proslosti.
Cekaj me. Uprkos svemu,
Ja cu se vratiti.
Neka kazu oni koji me ne budu cekali
Da je u pitanju sreca.
Zvonki glas Novinarev je ispunio skoro celu baraku, te su se krugu slusalaca
pridruzili i drugi zatvorenici. Zadubljeni u svoja secanja, nisu se usudjivali ni da disu, da
ne bi propustili koju rec. Razmisljali su o svojim porodicama, domovima, o onima koji
zive na slobodi: "Cekaju li me? Secaju li me se? Za vlasti sam zvanicno mrtav. Izbrisan
sam sa svih spiskova."
Novinarev glas je nastavio:
Oni koji nisu cekali nikad nece razumeti
Kako si me u sred ognja spasla
Svojim cekanjem.
Samo tebi i meni bice znano
Kako sam uspeo da prezivim:
 Ti si, prosto, umela da cekas
Kao ni jedna druga.
Novinar zavrsi pesmu, pognu glavu i utonu u svoje misli. Oko njega ljudi polako
pocese da se razilaze i vracaju u svoje krevete.
Jedan povisok covek od svojih cetrdesetak godina najednom rece: "Preziveo sam
rat, lezao po bolnicama, ponovo se borio za Rusiju. Pisao sam zeni: "Vraticu se, cekaj
me!" I evo me ovde, zena me jos ceka. Cemu sve to? Ostadosmo zakopani u ovom
logoru zauvek." Zatim neocekivano dodade: "Ko zna? Mozda cemo zaista jednog dana
izaci odavde?"
Novinar je docekao da vidi Staljinovu smrt. Niko nije znao kako, ali po oslobodjenju
je uspeo da zadrzi sve svoje beleske. Danas je njegovo ime veoma poznato i njegovi
clanci se stampaju u debelim casopisima i vodecim listovima. Procitao sam nekoliko
njegovih knjiga u kojima sam prepoznao dogadjaje u kojima sam i sam ucestvovao, price
o stradanjima i o njegovim razgovorima sa ocem Arsenijem sa kojim je ostao u cvrstom
prijateljstvu do kraja zivota. Danas se cesto sastajem sa Novinarem. Zajedno se secamo
zivota u logoru, oca Arsenija i svih onih koji su, uprkos svemu, izasli iz logora i nastavili
da zive. No, najvaznije od svega je da obojica verujemo u Boga i da nam je otac Arsenije
promenio zivot.
U ovoj knjizi koriscene su mnoge Novinareve zabeleske iz logora.

NAPOMENE:

1. Zek: zatvorenik

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

MUZICAR

Pojavio se jednog dana u nasoj baraci: mrsav, u iskrpljenom odelu kakvo smo svi
nosili, izgledao je izmuceno. Lice mu je bilo uvelo, koza na licu mu bese kao raspeta
preko jagodicnih kostiju, jedino je jos u njegovim krupnim crnim ocima punim tuge bilo
zivota. One su vazda bile zagledane nekuda u daljinu, odsutne za sva desavanja oko
njega. Posto nije uspevao da dostigne normu u radu, nije dobijao pun obrok, tako da je iz
dana u dan sve vise slabio. Vratio bi se s posla, polako jeo ono malo hrane sto je dobijao,
zatim bi seo na krevet i dugo posmatrao bedu logora kroz prljavo okno prozora. Ni sa kim
nije razgovarao. Samo ponekad bi mu lice zivnulo, i tada bi, kao po nekoj zamisljenoj
klavijaturi, prstima preletao po kolenima.
O sebi je govorio malo, takoreci nista, no jedne veceri, sasvim slucajno,
saznadosmo nesto o njemu. Ovo se dogodilo posto je vec pola godine proveo sa nama u
baraci, i posto smo se svi navikli na njegovu odsutnost i cutljivost.
Te veceri se medju jednom manjom grupom zatvorenika zapodenuo razgovor. U
razgovoru je ucestvovao i otac Arsenije. Ispocetka se razgovaralo o logoru, no posle
izvesnog vremena tema razgovora se promenila i oni pocese da pricaju o proslosti. Secali
su se pozorisnih predstava, a zatim se razgovor nastavio o muzici. U razgovor se tada
ukljucise i oni zatvorenici koji nikada nisu progovarali ni o cemu.
Razgovor o muzici postade ozbiljan. Ljudi su raspravljali o uticaju muzike na dusu
coveka, neki su zastupali misljenje da se odredjena vrsta muzike koristi za propagandu.
Otac Arsenije obicno nije ucestvovao u ovakvim raspravama, no ovaj put on izrazi svoje
misljenje: da muzika, ona koja poseduje duboko unutrasnje znacenje, moze da izvrsi
pozitivan uticaj na covekovu dusu, da takva muzika ima moc da oplemeni coveka unoseci
mu u dusu elemente religijskog osecanja.
Onaj cutljivi i povuceni covek kao da najednom ozive: oci mu zasijase, glas mu
postade jaci, i on stade govoriti sa vidnim autoritetom. Govorio je uverljivo i prisno,
nadogradjivao se na misao oca Arsenija o uticaju muzike na covekovu dusu.
Jedan od zatvorenika koji je stajao u grupi zagleda se pazljivo u njega i odjednom
uzviknu: "Cekajte, pa ja vas znam! Vi ste klavirista..." i on rece ime i prezime poznatog
koncertnog pijaniste.
Muzicar zadrhta i rece, pomalo stidljivo: "Kada biste samo znali koliko mi nedostaje
muzika! Eh, kad bi ste znali... Uz muziku bih mogao i ovo da prezivim."
Neko postavi uobicajeno pitanje: "Zbog cega ste ovde?"
"Jedan prijatelj je posvedocio lazno protiv mene. Ustvari, ovde sam iz istog razloga
kao i svi vi", odgovori on i udalji se.
Nakon ovog razgovora, kao da je postao jos potisteniji i odsutniji. Pogled mu
postade prazan, odazivao se samo ako bi ga nekoliko puta pozvali. Videlo se da je ovaj
covek izgubio svako interesovanje za zivot, sto je bilo isto kao da je sam sebi potpisao
smrtnu presudu.
Prodje mesec dana. Muzicar, kako smo ga zvali od tog doba, poce da slabi, bilo mu
je veoma tesko da obavlja poslove koje je nalagala administracija logora i zbog toga je
dobijao sve manje i manje porcije hrane.
Otac Arsenije je u nekoliko navrata pokusavao da sa njim razgovara, da mu
pomogne, no njegov trud bese uzaludan. Muzicar bi mu odgovorio bilo sta, tek da mu
odgovori, i odmah bi se udaljavao. "Taj covek ne moze da zivi bez muzike", rekao je
jednom otac Arsenije. "Kako da mu pomognemo?"
Neki kriminalac koji je voleo oca Arsenija rece: "U crvenom kutku sam video
polomljenu gitaru. Probacu da je ukradem."
U nasem logoru, kao i u svim sovjetskim institucijama, postojao je "crveni kutak",
gde se uprkos njegovoj nameni, nikad nisu organizovali obrazovni skupovi, niti bilo sta
vezano za rekreaciju. Tamo se nalazilo nekoliko knjiga koje zatvorenici nisu smeli ni da
dotaknu, a na polici za knjige je stajala polomljena gitara. "Crveni kutak" je uvek bio
zakljucan, ali je zasigurno u logorskim izvestajima bio naveden kao "kljucni nacin
politickog prevaspitavanja osudjenika." Jednog dana, na samo njima poznat nacin,
kriminalci su uspese da ukradu gitaru iz "crvenog kutka" i da je donesu u baraku. Gitara
je bila napukla, imala je samo pet zica, lak i boja na njoj su skoro sasvim izbledeli,
jednom recju, izgledala je jadno. Svi smo znali da gitara nece dugo ostati u baraci, da ce
je nadzornici prilikom vec prilikom prve inspekcije pronaci i oduzeti. Ipak, za sve nas
donosenje gitare u baraku predstavljalo je dogadjaj.
Neko od vestijih zatvorenika zalepi rezonatorsku kutiju tutkalom i ocisti gitaru. Dok
se lepak susio, drzali su je na skrovitom mestu dva dana. Treceg dana, posle poslednje
prozivke i inspekcije, polozili su gitaru na Muzicarev krevet dok je ovaj bio zauzet necim
drugim na drugom kraju barake.
Kada je napokon dosao do svog kreveta, Muzicar nista ne primeti dok mu ruka ne
okrznu zice. On skoci na noge, zgrabi gitaru i stade da gleda okolo, sav zbunjen, ne
znajuci sta da misli. Zatim poce da podesava strune koje u pocetku nisu mogle da
proizvedu zvuk, kao da su bile mrtve, no cim ih je valjano zategao i podesio, one ozivese.
Za to vreme kriminalci su igrali karte (spilove su pravili sami), neki su igrali
domine, dok su drugi bacali kocku. Svi su psovali i hulili. Baraka se najednom ispuni
muzikom. Psovaci umukose, odlozivsi karte. Nesto veliko, drago i poznato, pomalo tuzno,
no ipak svakom srcu blisko rasirilo se barakom.
Svako je u tim zvucima prepoznao poznata i draga mesta, travnata polja, lica
supruga i majki, dece i prijatelja zanavek izgubljenih.
Muzika je dotakla i ozivela sve ono dobro i svetlo sto je preostalo u dusama ovih
ljudi. Odjednom smo mogli da cujemo zveckanje ledenih iglica na borovima, vodu kako
cas tiho tece u planinskom potoku, cas huci preko stenja i kamenja. Muzika nam je
prodrla u srca i donela svetlost, usred mraka koji nas je okruzivao; donela nam je zivot i
radost.
Zvuci su se razlegali barakom i spajali nespojivo. Pomno smo ih slusali, mada su
snovi koji su u nama tog trenutka oziveli bili beskrajno daleko. Strune odjednom tuzno
zajecase, kao da placu, kao da jecaju. Surova stvarnost se sve vise udaljavala od nas.
Zacuse se teski koraci izmedju redova lezaja. Odnekuda se pojavi visok,
crnomanjast covek, lica iskrivljenog i vlaznog od suza. Bio je to jedan od najokorelijih i
najokrutnijih zlocinaca u logoru. "Prestani da sviras! Ne kidaj mi dusu! Prestani, ili cu te
ubiti!" Kriminalac podje sa uzdignutom pesnicom prema Muzicaru, no u tom trenutku ga
neki drugi kriminalac, koji je tu stajao, zgrabi za ramena i izbaci na hodnik. Kasnije smo
ga culi kako place i rida na sav glas negde u uglu barake.
Muzika nam je pevala o stradanju, o nepodnosivom bolu, ocajanju. Svima su nam
se srca stezala u grudima, no tuga nas je postepeno napustala i mesto nje se useljavao
mir i spokoj. Muzicar je pronasao sebe - bar tako je izgledalo. Izlivao je svoj zivot u tim
zvucima, no svaki koji ga je slusao cuo je odjek sopstvenog zivota u njima. On odjednom
prestade da svira i ostade da sedi nepomicno. "Pevaj nam!" predlozi neko.
Muzicar podize glavu i poce da peva pomalo promuklim, no veoma izrazajnim
glasom. Pevao je staru rusku narodnu pesmu:
Nasto ste pognuli glave, drugovi moji?
Ona me ne voli vise - pa sta?
Njenom srcu ja drag nisam vise,
No vas, drugovi, necu ostaviti ja.
Svi najednom zivnuse i nasmejase se. Muzicarev glas nije bio glas pevaca, no
posedovao je veliku izrazajnost kojom je plenio svoju neobicnu publiku. Posle ove pesme
odsvirao je, u laganom tempu, dobro poznati valcer. Poznata melodija ih je na neki nacin
sve ujedinila i medju njima stvorila prisnost.
Nakon toga svi odose na spavanje u tisini. Samo je Muzicar i dalje sedeo na
krevetu, uspravno i mirno. Lice mu je sijalo i on je grlio gitaru nezno i s ljubavlju.
Njegove krupne crne oci gledale su u mrak. Bio je veoma zahvalan sto su mu pronasli
gitaru.
Otac Arsenije je seo pored mene na krevet. Bio je zamisljen i ozbiljan. "Znas li da
je ovaj Muzicar duboko verujuci covek. Otvorio nam je svoju dusu svirkom."
Gitara je ostala u baraki dva dana. Za to vreme se muzicar potpuno preobrazio.
Postao je vedar i komunikativan. Kriminalci mu nadenuse nadimak "Umetnik" i stavise ga
pod svoju zastitu.
Gitaru su mu oduzeli prilikom redovnog jutarnjeg pregleda barake. Neko ga je,
ocigledno, prijavio. Poslat je na tri dana u samicu. Muzicar je jos neko vreme zracio
mirom, pa cak i radoscu, no posle toga poce ponovo da se gasi.
Jedne noci, otprilike tri nedelje posle ovih dogadjaja, otac Arsenije se probudi iz
sna. Neko ga je vukao za rukav. "Molim vas, oprostite mi sto vas budim! Znam da je
kasno, ali moram da govorim s vama. Znam da ste svestenik, hteo sam i ranije da vam
pridjem, ali nisam smeo. Hvala vam za gitaru. Znam da je to bila vasa ideja. Slusajte me
- bicu kratak."
On sagnu glavu i otac Arsenije je mogao da oseti njegov dah, topao i ubrzan.
Govorio je brzo, kao da je hteo da odjednom izlije svoje misli. "Boze, o Boze, kakav sam
ja gresnik!" ponavljao je tokom ispovesti. Bilo je ocigledno da se dugo pripremao za ovo i
da mu je bilo tesko.
Suzama je kvasio ruku oca Arsenija. "Boze, znam da sam gresan, ali muzika...
zasto su mi uzeli muziku?"
Otac Arsenije se dugo molio sa njim.
Nakon tri nedelje, prilikom rada, Muzicar je slomio ruku. Saka mu je bila sasvim
smrskana. Smestili su ga u bolnicu, odakle je uspeo da ocu Arseniju posalje poruku preko
prijatelja. U poruci je pisalo: "Ne zaboravite me kad se budete molili Bogu. Smrt je pred
vratima. Molite se Bogu za mene!"
Ovo kazivanje je zabelezeno na osnovu secanja pojedinih zatvorenika i samog oca
Arsenija, 1959.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

DVA KORAKA U STRANU

Oca Arsenija sam poznavao dugo: u logoru je godina smatrana dugim periodom
vremena. Znali smo jedan za drugog, retko se vidjali, medjutim, o njemu se cesto
govorilo.
Nase staze su se ukrstile 1953. godine.
Tog leta su nas privremeno poslali u neko zabito nenaseljeno mesto da gradimo
barake i rudarsko okno. Mesto je bilo udaljeno oko cetrdeset kilometara hoda. Do tamo
nam je trebalo tri dana i dve noci pesacenja, a bili smo i prilicno natovareni. Sunce je
peklo, komarci su nas napadali kroz otvore na odeci. Bili smo obuceni od glave do pete, a
vreme je bilo sparno i tesko. Svrab po rukama i licu od ujeda komaraca i znoja bio je
nesnosan.
Ovakvi marsevi su cesto bili naporniji leti, nego zimi, kada se temperatura spustala
duboko ispod nule. Koraci su nam bili teski kao olovo, dok nas je teret koji smo nosili na
ledjima pritiskao sve vecom i vecom tezinom i ranjavao nam kozu. Odeca nam se lepila
za telo, jos vise nam otezavajuci kretanje. Svi smo imali samo jednu zelju: da se
prostremo po zemlji i da vise nikada ne ustanemo, bez obzira na posledice. No uprkos toj
zelji, kao da nas je neka nevidljiva sila nagonila da nastavimo da se krecemo kao
automati, da vucemo noge, boreci se za svaku stopu.
Svi smo bili premoreni: i mi zatvorenici, i strazari, i policijski psi. Cinilo nam se da
je put beskonacan, mada su ga neki od nas prepesacili vec nekoliko puta. Sa svakim smo
korakom gubili snagu. Kolona se otegla, poredak se pokvario. Svako malo culi su se
povici strazara: "Ne rastezi kolonu, zgusni redove!" No i taj glas koji je izvikivao
naredjenja zvucao je premoreno, dolazio je od coveka umornog od tezine oruzja koje je
nosio. Dosadilo mu je da motri na kolonu ljudi koja se sporo krece po letnjoj sparini.
Stopala su nam uranjala u naslage crvenkastog lisca koje je prekrivalo zemlju. Sa okolnih
breza, jasika i bagrema otkidalo se lisce koje je lagano padalo svuda oko nas po putu
kojim smo koracali.
Otac Arsenije je isao pored mene. Nekoliko puta sam se spotakao, a on mi je
brizljivo pomagao da ponovo ustanem. Gledao sam u njega i mislio: "Zar je moguce da
on i dalje ide?" Otac Arsenije je hodao uspravno, usredsredjen na nesto, cinilo se da nista
ne vidi. Usne su mu se micale i po tome sam znao da se moli.
Put je krivudao kroz brda. Obronci tih brda su sa obe strane bili prekriveni palim
liscem koje je razneo vetar. Tu i tamo rastao je poneki zbun. Ispred nas koracao je neki
Tatarin izmucenog lika. Bio je prljav, sav u ritama i nosio je praznu torbu. Znalo se da je
poreklom iz Kazana. Veoma je tesko podnosio logor i vec mu se video kraj.
U baraci je njegov krevet bio u blizini moga. Videci njegovo beznadje, mnogi od nas
su pokusali da mu pomognu, ali uzalud. Za njega je vec bilo kasno. Sada je isao ispred
nas i neprestano je posrtao. Ruke su mu se trzale, teturao se kao da ce svakog trenutka
da padne.
Hoce li uskoro predah? pitao sam se. Ponekad bi se neko od zatvorenika srusio na
zemlju, ostali bi ga zaobilazili, a strazari bi ga naterali da ustane udarcima nogu i
kundaka.
 Psi, koje su vodili za uzicu, izgledali su kao da nista ne vide. Njuskali su put pred
sobom i poslusno isli za strazarima. Koracali smo u tisini, nije bilo razgovora, povika ni
pretnji, cuo se samo neujednaceni bat nasih koraka. Bolele su nas noge, ruke, ramena,
sve nas je bolelo, od glave do pete. Ja sam samo mislio na odmor. Od umora nisam
mogao da vidim ispred sebe. Obrisi ljudi su nestajali u prasini i ponovo se, na kratko,
pojavljivali.
Ovo je kraj! Ne mogu vise - pascu. Samo sto sam to pomislio, zacuh kako neko
vice: "Pobegao sam! Ja bezim!" Pribravsi se, ugledah Tatarina koji je dotle isao ispred nas
kako pokusava da trci uz brdo, polako i nezgrapno, jer je bio na izmaku snage.
Citava kolona se prenu, kao probudjena iz teskog dremeza. Strazari uperise
automate i pocese da pucaju u Tatarina. Meci se razletese svuda oko njega i podigose
oblake prasine, no Tatarin je i dalje bezao.
Ovakva vrsta bekstva imala je poseban naziv: bekstvo u smrt. Desavalo se da
covek vise jednostavno ne moze da izdrzi, pocinje da bezi, da bi ga strazari ubili, samo
da ne bi vise ziveo. Strazari su znali za ovu vrstu bekstva, ali su retko udovoljavali zelji
begunca, vec bi ga uhvatili uz pomoc pasa, pretukli i silom naterali natrag u kolonu.
Begunac bi samo u retkim slucajevima bio streljan, sto je zavisilo od komandanta.
Tatarin se s teskom mukom vukao uzbrdo. Komandant straze, videvsi da begunac
jedva ide, naredi da puste pse na njega. Psi ce ga uhvatiti, dobice svoju porciju udaraca,
dodace mu jos nekoliko godina u logoru - i nastavice da zivi.
Zavlada muk. Razumeli smo da komandant ne zeli da ga ubije. No tada se
odjednom razleze paljba iz automata. Bio je to pun pogodak: vojnik koji je pucao,
usmrtio je Tatarina prvim hicem. Dok je padao, nesrecnik je izgledao kao da pokusava da
se uhvati za nebo: jednu je ruku ispruzio prema suncu i skotrljao se niz padinu. Vojnik je
nastavio da puca u njegovo mrtvo telo.
Sada je telo Tatarina je lezalo nepomicno u prasini. Svi smo ga dobro videli. Lice
mu je bilo razneto, odelo natopljeno krvlju, a onaj vojnik je i dalje pucao.
Kolona se odjednom razbi i zatvorenici, napeti i pod strahovitim emotivnim
nabojem, krenuse prema strazarima. Vojnici im zapucase iznad glava i komandant
povika: "Lezi! Svi na zemlju!"
Ljudi popadase po liscem prekrivenom putu. Kisa kursuma jos jednom zatresta i
promukli glas komandanta jos jednom zagrme: "Lezi!" i grdno opsova. U tisini koja je
usledila cuo se glas vojnika koji je pucao: "Druze komandante, skinuo sam ga iz prve,
kao snajperista!" Glas je govorio tatarskim naglaskom.
U tom trenutku nekome iz kolone se ote uzvik: "Pseto! Ubio si jednog od svojih!
Trebalo bi i tebe ubiti!" Vojnik se okrete i nanisani automat u pravcu odakle je cuo glas,
no komandant viknu: "Ibrahimov! Mirno!"
Svi smo lezali nicice. Odjednom zacuh neciji plac. Okrenuh se i videh oca Arsenija
kako kleci dok mi svi lezimo. Suze su mu se kotrljale niz lice i nesto je veoma tiho
saputao. Udario sam ga nadlanicom kako bih ga naterao da legne. "Lezite, inace ce
pucati!" rekoh mu. Nije me cuo. Klecao je i dalje i gledao u daljinu, saputao i krstio se.
Gurnuh ga i drugi put, no nije se obazirao. Nisam mogao nista, samo da se nadam da nas
nece pogoditi. Deset ili petnaest minuta je trajala uzbuna, vojnici su jurili tamo - amo i
na kraju nekuda odvukli telo. Zatim je usledila komanda: "Dizi se! U kolonu po dvojica,
brzo! Dva koraka u stranu i pucam!
Poustajali smo i nastavili put. Telo Tatarina je sklonjeno negde u stranu, mada su
tragovi krvi po liscu jos bili vidljivi. Strazari su bili besni: znali smo da ce na svaki
nepredvidjeni korak odgovoriti rafalnom paljbom. Pogledah ponovo u oca Arsenija. Oci su
mu i dalje bile vlazne, bio je ozbiljan i veoma tuzan, no i dalje se molio.
Upitah ga: "Dakle, Streljcov, zar stvarno do sada niste imali prilike da vidite ovako
nesto?"
"Jesam. Nije mi ovo prvi put. Uvek je strasno i potresno kada ubiju coveka bez
krivice. Tesko mi je kad tako nesto vidim, a ne mogu da pomognem."
 Odgovorih mu, pomalo ironicno: "Zasto niste prizvali u pomoc tog vaseg Boga? A
mogli ste i da prokunete ubicu. Mozda to ne bi bilo od neke koristi, ali barem biste se
osvetili na neki nacin."
"O cemu vi to govorite? Kako je moguce prokleti nekoga? Bog je mnoge od nas
spasao, evo, cak i danas. Ubicu ce stici kazna: andjeo smrti je vec blizu njega. Gospode!
Smiluj se meni gresnome!" To je bio njegov odgovor. Bio je veoma tuzan do kraja naseg
puta.
Dogadjaj oko ubistva Tatarina nas je unekoliko razdrmao i mi smo brze koracali, no
niko ne prozbori ni rec.
Za jedan dan stigli smo na nase privremeno odrediste. Trebalo je da tamo
ostanemo mesec dana i da radimo od petnaest do osamnaest sati dnevno. Porcije hrane
koje smo tamo dobijali bile su jos manje nego u logoru. Komarci su nas prozdirali.
Svakog dana je poneko umirao, a mi smo morali da kopamo rake. Stanje je bilo takvo da
su ljudi umirali na nogama, drzeci lopate i sekire.
Kada bi neko pao, strazari bi mu jednostavno prisli, naredili najblizem zatvoreniku
da prihvati njegovu lopatu ili sekiru i nogama bi udarali onog sto je pao. Ponekad bi
nesrecnik uspeo da se digne, no u vecini slucajeva, stavljali bi ga na kolica i odvozili u
stanicu gde bi ga lekar pregledao i konstatovao smrt. Tako je izgledao kraj mnogih
zatvorenika.
Posmatrao sam Streljcova. Zadivio me je za vreme tog puta. Bilo mi je jasno da se
radi o izuzetnom coveku koji je izdrzao tolike godine ropskog rada u istom logoru kao i
svi mi, koji je bio star i iscrpljen, ali koji je uprkos tome i dalje bio ziv. On je verovao u
nesto i ta cvrsta vera je bila jedini razlog sto je jos uvek bio medju zivima. Ono sto me je
najvise zaprepascivalo kod njega bila je cinjenica da, iako je radio isto koliko i mi ostali,
uvek je bio blagonaklon prema svima i svakome hteo da pomogne. Prema svakome se
odnosio s paznjom. Cak su ga i strazari na svoj nacin postovali i izbegavali da ga
povrede.
Radili smo mesec dana. Nas sest stotina je doslo u ovaj privremeni kazamat, a
svega dve stotine se vratilo!
Povratak u logor je trajao cetiri dana. Hodali smo veoma sporo, no cak su i strazari
uvideli da je od nas ostala jos samo dusa. Po povratku u logor, dobili smo bolje i vece
porcije i odobren nam je trodnevni odmor. Na svakom mestu se moze naci po koje
ljudsko bice, pa i u logoru.
Za vreme tih preteskih mesec dana postao sam veoma prisan sa ocem Arsenijem.
Kod njega je sve za mene predstavljalo otkrovenje. Imao je veliko srce. Svakome je
pomagao, pogotovu kad bi video da je covek na izmaku snage. Umeo je da nadje pravi
trenutak kada da pridje coveku. Cinilo bi ti se da ne mozes vise, hvatao bi te ocaj, a on bi
se najednom stvorio kraj tebe, stavio bi ti ruku na rame i rekao par prostih reci koje bi ti
najednom unele svetlost i toplinu u zivot i koje bi ti dale odgovor na pitanje zasto ti se
sve ovo desava i to bas u ovom trenutku.
Mnogima je na ovaj nacin pomogao, ne samo meni. Ljudi su umirali, novi su
dolazili. Bio je to zacarani krug.
Mozda se pitate zbog cega sam ispricao ovu pricu o ocu Arseniju i tom uzasnom
putu, kao i o ubistvu onog Tatarina. Ispricao sam je zbog toga sto je za mene drzanje oca
Arsenija za sve to vreme bilo nesto veoma neobicno. Za vreme tih strasnih mesec dana,
njegova ljubav i samilost zapanjili su cak i strazare. Secam se da su ga i neki od njih zvali
"oce", jer je uvek nekome pomagao.
Sto se tice tatarskog vojnika Ibrahimova, njega su ubili istog dana kada smo se
vratili u "nas" logor. Ubili su ga njegovi sunarodnici, izvan logora i to na veoma svirep
nacin, kako to umeju Tatari. O tome smo culi kasnije. Kada sam saopstio tu vest ocu
Arseniju, oneraspolozio se i rekao: "Gospode! Kako je sve to strasno. Jos jedna smrt -
svirepa i uzasna. Poginuo je pre nego sto je imao vremena da se pokaje i da pronadje
mir u sebi." To je rekao i nekuda otisao. A ja, ja sam samo mogao da pomislim: "Za
pseto - pseca smrt!"
 Pusten sam iz logora tri godine pre oca Arsenija, no moj zivot se zauvek promenio
zahvaljujuci njemu. Zahvalan sam Bogu sto mi je dao mogucnost da se upoznam sa njim.
Video sam ga ponovo 1958., kada je oslobodjen.
Ovo secanje zabelezio je 1966-67. godine covek koga je otac Arsenije voleo i
duhovno podizao.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

SMRZAVAM SE!

Pjotr Andrejevic? Naravno da ga se secam - pamticu ga dokle god sam ziv. Sreli
smo se, ako mogu tako da kazem, u prolazu. Toga dana smo napustili logor rano ujutru.
Napolju je bilo 30o S ispod nule sa vetrom, a mi smo na sebi imali samo postavljene
pamucne jakne. Trebalo je da prepesacimo svega desetak kilometara za nekih cetiri do
pet sati, buduci da smo morali da nosimo i torbe sa namirnicama i opremom. Nije proslo
mnogo vremena, a mraz mi se uvukao u kosti. Kroz dva sata bio sam vec promrzao.
Pogledao sam oko sebe i video da svi mrznu, cak i strazari, mada su bili obuceni u tople
kapute. Policijski psi koji su nas pratili bili su prekriveni injem. Pokusali smo da hodamo
brze ne bismo li se zagrejali, medjutim osetio sam da su mi prsti na nogama i rukama
potpuno promrzli, odrveneli. Kada bismo posustali, strazari bi odmah poceli da vicu na
nas: "Brze! Brze ili cete se smrznuti!" Poceo sam da posrcem, jer me noge vise nisu
slusale. Odjednom sam osetio da me neko pridrzava za misicu. Pogledam, kad ono pored
mene neki starac, sto me je veoma iznenadilo. Zasto li se on brine oko mene? Zamalo sto
nisam pao. Starac me drzi za ruku tako cvrsto da ne mogu da padnem i govori mi: "Ne
ocajavaj. Samo brze hodaj, tako ce ti biti toplije. Tako cemo brze stici tamo kuda idemo,
s Bozjom pomoci." Nastavio sam da hodam, no posle pola kilometra osetih da gubim
svest. Nisam video put pred sobom, okliznuo sam se i pao. Pokusao sam da ustanem, ali
ruke i noge kao da vise nisu bile moje. Osvestio sam se od pada i shvatio da mi je dosao
kraj. Smrznucu se od zime i umreti. Video sam noge ostalih zatvorenika kako me obilaze.
Starac je stao pored mene. Znam sta je sledece: kada me mimoidje i poslednji
zarobljenik u koloni, prici ce mi strazari i udarati me nogama. Ako ne budem mogao da
ustanem, pucace u mene, a u izvestaju koji ce podneti logorskim vlastima napisace da su
bili prinudjeni da me ubiju jer sam pokusao bekstvo.
Ne znam zbog cega, ali starac i dalje stoji pored mene. Prilazi strazar i sutira me u
stomak. "Diz" se!" dere se. Svestan sam svega, ali ne mogu ni da se pomerim. Cujem
starca kako govori strazaru: "Pomozite mu, druze. Smrznuce se."
Prilazi drugi strazar i pita svog komandanta: "Druze komandante! Mozda da mu
dam malo alkohola? Imam kod sebe pljosku..."
Komandant naredjuje da se ide napred i ostaje pored mene. Starac ih opet zamoli
da mi pomognu. Cemu, kad sam vec u polusmrznutom stanju, bilo bi im mnogo lakse da
me jednostavno streljaju. Jedan logoras manje ili vise, koga je briga za mene? Nije mi
jasno kako, ali starac nije nimalo uplasen. Ja sam pao, ali on je istupio iz kolone. Nece ni
on izbeci streljanje. Komandant nesto govori strazaru koji skida automatsku pusku s
ramena. Gotovo je. Sad ce da nas ubiju. Strazar nam prilazi, dodaje pusku komandantu i
obraca se starcu. "Hajde deda, hajde da ga podignemo." Podizu me. Strazar vadi iz dzepa
pljosku i prinosi mi je ustima. Alkohol mi se sliva niz grlo. Vrlo brzo osetih kako mi
unutrasnjost tela gori. Popio sam nekoliko gutljaja. Strazar i starac pocese da me
dobacuju jedan drugom da bi mi proradio krvotok. To me je grejalo spolja, a alkohol me
je grejao iznutra. Namerno su me bacili na zemlju i terali me da ustanem. Ruke su pocele
da me peku, osecao sam kao da mi prsti na nogama gore, sto je bilo veoma bolno.
Zivnuo sam. "Hvala", rekoh strazaru.
 "Nemoj meni da se zahvaljujes, nego ovom ovde dedi, sto se usudio da ostane
pored tebe." Zatim se obrati starcu: "Kako si smeo da istupis iz kolone, kad znas za
pravilo: dva koraka u stranu - smrt na licu mesta?"
Starac se pokloni i rece: "A zasto bih se bojao? Svaki covek ima dusu. Znao sam da
cete pomoci. Bog nikada ne ostavlja coveka koji strada!"
Stigli smo kolonu. Ljudi su bili zapanjeni sto smo jos zivi. Nikad im nisam ispricao
kako sam preziveo.
Taj starac je bio otac Arsenije. Tako smo se upoznali. U pocetku sam ga znao samo
kao Pjotra Andrejevica, tek kasnije sam saznao da je svestenik. Otac Arsenije je usao u
moj zivot unoseci nesto veliko: veliku radost, svetlost, dobrotu i to do te mere, da sam se
od tog doba sasvim promenio. Secajuci se ovog dogadjaja, i sada cesto pomislim: "Otac
Arsenije je bio u pravu - mnogi ljudi imaju seme dobrote u sebi, samo sto je ono ponekad
skriveno. Nase je da pronalazimo dobro u ljudima, kao sto je otac Arsenije osetio dobrotu
kod strazara i komandanta."
Kad sam boravio u Kaluskoj oblasti 1963., slucajno naidjoh na komandira koji mi je
onomad spasao zivot. Postao je civil i radio u fabrici kao mehanicar. Prisao sam mu i
rekao: "Dobro jutro, druze komandante." Nije me prepoznao, no kada sam ga podsetio
na onaj dogadjaj, obradovao se. Porazgovarali smo o proslim vremenima i on rece: "Da,
bila su to mucna vremena. Tesko mi je i danas kad se setim..."
Upitah ga: Kako to da nas tada niste ubili? I da mi je onaj strazar dao alkohola da
se zagrejem?"
"I mi smo ljudi", odgovorio je. "I jos nesto: zbunio nas je onaj starac. Znao je da
se zbog takvog prestupa gubi glava, ali se nije bojao da vam pomogne. Reci cu vam
istinu: mi strazari smo cesto spominjali tog starca. Bio je nekako poseban, srdacan,
topao... Kazu da je bio svestenik. Gde li je sada?"
Rekoh mu da je otac Arsenije jos ziv. Razgovarali smo dugo, bivsi komandant i ja.
Svratili smo u kafanu i popili po votku, nastavljajuci pricu o proslosti. Sa ocem Arsenijem
sam bio u vezi sve dok se nije upokojio. Sacuvao sam sva njegova pisma. Prosto moram
jos jednom da ponovim: bio je to izuzetan covek.
Napisao agronom, predsednik jednog kolhoza u kaluskoj oblasti.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

CIZME

Pitate li me da li se secam? Naravno - secam se svega.

Sve je to vec dobro poznata prica: saslusavanja, sudjenje, logor, glad, batinanja,
zlocinci, svagdaprisutna smrt i neprestana ceznja za voljenim licima.
Secate li se one pesme:
Ti si sada daleko, daleko,
Dele nas planine snezne
I samo ima cetiri koraka
Do smrti neizbezne.
Tako je stvarno i bilo. Smrt je bila toliko blizu da si mogao skoro da je dotaknes
rukom. Zla smrt je vrebala odasvud: ponekad bi uzela oblicje produzene robije, ponekad
bi kriminalac ubio slabijeg zbog komada hleba, katkad se prerusavala u glad. Imala je
hiljadu lica.
Delio sam sudbinu sa stotinama nesrecnika slicnih meni. Nije od neke koristi da se
svega sada secam. Nisam jedini koji je prosao kroz sve to, ne smatram to nekim
posebnim podvigom. S druge strane, baviti se svojim pozivom dok si na robiji - to je
retko ko mogao. Otac Arsenije je uspeo da pronadje svoje mesto u logoru, medjutim, to
nije bio jedini njegov podvig.
Tesko je objasniti nekome ko nikada nije robijao u logoru sta zapravo podrazumeva
"podvig" u takvim okolnostima i uporedjivati ga sa, recimo, herojstvom u ratu. U ratu se
cesto desava da covek u nekom magnovenju, ili bez razmisljanja, stavi svoj zivot na
kocku da bi spasao drugoga. Medjutim, u logoru je smrt prisutna svakog trenutka u toku
dana i noci. Pomagati ljudima u takvim uslovima je mnogo teze i predstavlja istinski
podvig.
Sa ocem Arsenijem sam se prvi put susreo jedne zime, a povod za susret bile su
cojane cizme. Pre toga nisam imao prilike da se upoznam sa njim. Zimi je, inace, bilo
najvaznije da noge budu suve. No u logoru su nam cizme uvek bile vlazne iznutra, prsti
na nogama promrzli, bolni i izranjavljeni. Nocu nismo smeli da ih ostavljamo pored peci
da se osuse, jer bi ih neko svakako ukrao. Uvece nismo mogli da ih susimo, jer je to
vreme bilo rezervisano za kriminalce koji su tada ostavljali cizme pored peci. Kako je
zima odmicala, to su mi prsti na nogama bili sve vise promrzli, dok jednog dana nisam
mogao da ustanem i da idem na rad.
Prethodne veceri, kada sam se vratio sa rada u baraku, peta mi se bila slepila za
cizmu po kojoj se iznutra uhvatio led, jer sam toga dana zagazio u neku baru. Kad sam
se napokon domogao barake, nisam vise mogao da skinem cizme. Pao sam na krevet i
pomislio: evo i mog kraja. Vec sutra me nece biti. I tako, lezim na krevetu, nemam snage
prst da pomerim, kad odjedanput osecam kako mi neko skida cizme. Prva pomisao mi je
bila da su kriminalci procenili da sam ionako gotov, pa mi kradu cizme, no vise me nije
bilo briga. Taj neko mi je skinuo cizme jednu za drugom, a zatim polako poceo da skida
krpe kojima sam bio povezao noge. Na moje zaprepascenje, poceo je da mi masira noge.
Nisam bio u stanju da reagujem, ali sam bio svestan svega. Povratila mi se cirkulacija u
nogama. Nepoznati me je tada pokrio i otisao. Pomislih da mi je sigurno uzeo cizme i
obojke. No, zasto bi me onda masirao i necim mi namazao noge? Stopala su me i dalje
bolela, ali sada znatno manje, tako da sam utonuo u san.
Ujutru me redar probudi udarcem u lice. "Sto ne ustajes?"
Uspavao sam se. Brzo ustadoh iz kreveta. Bio sam bos. Osvrnuh se oko sebe i u
tom trenutku videh starca kako mi donosi cizme i obojke. Sve je bilo suvo. Bio sam
veoma zbunjen, no brzo sam se obukao i otisao na rad. Uvece, starac ponovo dodje i
odnese moje cizme i krpe da se suse. To se ponovilo nekoliko puta. Spasao mi je zivot. U
pocetku sam ga samo posmatrao, a zatim zapodenuo razgovor s njim. Ubrzo sam se
navikao na njega. Znate li kako mi je susio cizme? Stavio ih je na pec, a onda je probdeo
celu noc pored njih i cuvao ih da ih neko ne uzme. Za mene je to istinski podvig.
Mucila me je mracna pomisao da cu umreti u logoru i da vise nikad necu videti
porodicu. Znam da su i drugi imali slicne misli. Starac, za koga sam saznao da se zove
Pjotr Andrejevic ili otac Arsenije, jednog dana mi pridje i rece mi prosto: "Sve ce biti u
redu sa vama i vasom porodicom. Uskoro cete izaci odavde i videcete se sa vasima." Ne
znam zasto, ali potpuno sam mu verovao.
Zaista sam i oslobodjen nekih godinu dana posle toga. Uhapsili su me 1952., poslali
u obican logor gde sam proveo dve godine, a zatim su mi ponovo pregledali dosije i
poslali me u "specijalni" logor. Neocekivano za mene, oslobodjen sam 1955., nakon cega
su mi vracena sva prava i moj stari posao. Porodica mi je bila zdravo i dobro, bas kako mi
je rekao otac Arsenije.
Sada posecujem oca Arsenija svakih sest meseci. Dolazim mu prazne duse,
umoran. Razgovaramo, on me ispoveda i vadi prljavstinu koja mi se nakupila u dusi.
Vraca mi zivot i ja s nestrpljenjem ocekujem novi susret s njim. Vracam se u Novosibirsk
noseci sa sobom zavezljaj ljubavi i topline sa kojim me otac Arsenije svaki put ispraca i ja
stedljivo trosim te darove. Clan sam Partije, ali u isto vreme sam tajni Hriscanin. Niko za
to ne zna. Posao mi je odgovoran, ali se uvek trudim da ne ulazim u bilo sta sto ima veze
sa ateizmom ili antiverskom propagandom. Pokusavam da zaobidjem takve stvari.
Takav je bio moj susret sa ocem Arsenijem. Svet pociva na ljudima kao sto je on.
Posmatrao sam ga u logoru: mnogima je pomagao, a mi smo, ugledajuci se na njega,
pomagali drugima. Sigurno hocete da me pitate kako sam posao vernik. Posmatrao sam
njega kako zivi i kako se ponasa i, eto - poverovao sam i ja. Kasnije su mi i drugi pomogli
u tome, govorili mi o veri, objasnjavali i razjasnjavali mi nedoumice. Tako sam saznao
sve sto mi je bilo potrebno da znam.
No, da se vratim na pitanje podviga. Svi danas rado koriste tu rec. Svi kazu,
podvig, podvig! No sta je, stvarno, podvig? Preziveo sam rat, ucestvovao u mnogim
borbama. Bio sam dobrovoljac, poceo kao obican vojnik, iz rata izasao sa cinom majora.
Odlikovan sam ordenom casti, otadzbinskim ratnim ordenom i ordenom crvene zastave.
Imam cak dva Lenjinova ordena, ne mogu ni da pobrojim koja sam jos priznanja sve
dobio. Bio sam komandant partizanske cete, bio ubacen medju Nemce kao obavestajac,
cetiri puta sam ranjavan. Sve to nije bilo nista. Znao sam zbog cega sve to radim, znao
sam da ce moji prijatelji biti uvek uz mene. Ako umrem, znao sam da umirem za
otadzbinu. A onda sam se obreo u logoru i saznao sta je pravo stradanje. Shvatio sam
tada da nije najteza stvar na svetu dati zivot za odredjenu stvar, ideju. U logoru si sam,
potpuno i savrseno sam, okruzen ocajnickom smrcu. Oko tebe su ljudi kojima je takodje
smrt za petama, ljudi prazni, ocajni, gnevni. Njihovom stradanju nema kraja i oni, kao i
ti, umiru potpuno bezrazloznom smrcu.
Sad, cak i ako bi uspeo da pobegnes odatle - kuda bi posao? Prijatelja vise nemas,
svi se plase poznanstva sa tobom. Sam si. Verujte mi, podvig nad podvizima je kad neko
u takvim uslovima nalazi snage da pomaze drugima, a sam umire od gladi, zime i
iscrpljenosti. Podvig je kad neko daje drugome deo svog sledovanja, kad onako
polumrtav obavlja posao umesto drugoga. Morate mi verovati. Vodio sam cetu vojnika u
juris, vadio sam ljude iz pozara, i mene su spasavali, ali sve je to bilo lako, jer sam znao
zbog cega to cinim. U ime cega bi neko pomagao ljudima u "specijalnom" logoru, kad su
svi tamo ionako osudjeni na smrt?
Otac Arsenije je mnogima spasao zivot. Cinio je to u ime Bozje i zarad Bozjih ljudi.
Nikada nije zalio sebe. Njegov podvig je bio podvig ljubavi prema ljudima. Nikad za to
nije ocekivao nagradu, niti bilo sta za uzvrat. O Boze! Kada bi svi ljudi bili kao otac
Arsenije!
Zabelezio 1966-67 covek kome je otac Arsenije bio duhovni roditelj.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

TRECI DEO

DUHOVNA DECA OCA ARSENIJA

TEBI, VOJVOTKINjI, POBORNIKU NASEM... [1]

To vece sam se zadrzala duze nego obicno kod prijateljice. Dok smo jos
razgovarale, pogledah na sat i videh da je vec 11 casova. Na brzinu se oprostih od nje i
potrcah na stanicu. Stanica nije bila daleko. Morala sam prvo da prodjem kroz selo, a
zatim je do stanice put vodio kroz sumarak, no sve zajedno, put nije bio duzi od sedam
minuta. Mlad mesec je bio visoko na nebu i bilo je mracno, ali ja odbih da me isprate i
odjurih na stanicu sama. Bila sam mlada i nicega me nije bilo strah. Dok sam zurila na
stanicu, pomislila sam: "Majka ce se ljutiti sto kasnim. Sutra moram rano na liturgiju, a
posle toga moram da radim."
Najpre sam isla zurnim korakom ulicama, a kad stigoh do sumice, potrcah. Bilo je
veoma mracno i pomalo sam ipak osecala strah, no put mi je bio dobro poznat. Mnogo
sam puta tuda prolazila. Prestadoh da trcim, posto nikog nije bilo u blizini. Kada sam
opet htela da potrcim, iznenada me neko zgrabi za ruke i prebaci mi nesto preko glave.
Borila sam se da se oslobodim, pokusala sam da viknem, ali napadac mi je drzao nesto
preko usta. Borila sam se, otimala se rukama i nogama koliko sam mogla, medjutim
dobih udarac u glavu, sto me je osamutilo. Odvukli su me u stranu s puta i skinuli kaput
koji su mi bili prebacili preko glave, no usta su mi i dalje bila zacepljena nekakvom
krpom. "Zucnes li, iseci cemo te na komade!" pretio mi je muski glas. Pred ocima mi
sevnu noz. "Lezi, budalo! Radi sta ti se kaze, pa ces ostati ziva." Videh pred sobom dva
muskarca. Jedan je bio visok, drugi malo nizi. Obojica su zaudarala na alkohol.
Oslobodise mi usta i prikovase me za zemlju. "Imajte milosti, pustite me",
prosaputah i pokusah da gurnem jednog od njih. Onaj visoki mi prisloni vrh noza na grudi
i ubode me. Tada shvatih da mi nema spasa. "Ti idi trideset koraka uz stazu i cekaj. Kad
zavrsim s njom, zvacu te", cuh kako govori svom drugu. Onaj manji se izgubi u mraku.
Lezala sam tako na zemlji i znala da mi spasa nema. Sta da radim, kako da se
odbranim? Pomislih: "Gospode, pomozi!" Nisam mogla da se setim reci nijedne molitve,
no iznenada mi u glavi sinu molitva Majci Bozjoj: "Tebi, Vojvotkinji, poborniku nasem..."
Visoki mladic me baci na zemlju i stade da kida odecu sa mene. Zderao mi je
haljinu i nadvio se nadamnom s nozem u ruci. Videla sam ga sasvim jasno, ali nisam
prestala da se molim, ponavljajuci molitvu Bogorodici. Verovatno sam se molila naglas,
jer me je upitao: "Sta to mrmljas?"
Ja sam se molila, naglas. On me opet zapita: "O cemu ti to pricas?"
No odjednom, on ustade i pogleda nekud preko moje glave. Pogledavsi pazljivo
svuda okolo, ljutito me udari nogom u rebra, podize me sa zemlje i rece: "Hajdemo dalje
odavde." Noseci i dalje noz i moju odecu u jednoj ruci, gurao me je ispred sebe drugom
rukom, dok nismo stigli do udaljenog dela sume. Ponovo me je bacio na zemlju i nagnuo
se nadamnom. Ja sam se i dalje molila.
Medjutim, on ponovo ustade i stade da osluskuje i gleda nekuda preko moje glave.
Dok sam prizivala u pomoc Majku Bozju odjednom me je napustio strah. Nisam se vise
bojala. Mladic je gledao prema sumi i mrmljao: "Sta li se ova mota ovde?"
On baci noz i podize me. Isli smo kroz sumu u tisini, a mene nista vise nije
iznenadjivalo niti sam se icega bojala. Znala sam da je Majka Bozja uz mene i da me
stiti. Znam, to je bila veoma smela pomisao, no ja sam zaista tako osecala.
Ubrzo se ukazase svetla zeleznice. Dugajlija mi dobaci haljinu i rece: "Obuci se.
Necu gledati." On se okrenu u stranu, ja se obukoh. Onda nastavismo da hodamo prema
stanici. Kupio mi je kartu za Moskvu, nakvasio maramicu na cesmi i sprao mi krv sa lica.
Seli smo na voz. U vagonu nije bilo putnika osim nas dvoje. Sedeli smo u tisini.
Nisam prestajala da ponavljam: Tebi, Vojvotkinji, poborniku nasem ..."
Kada je voz usao u stanicu, on me zapita: "Gde stanujes?"
Rekoh mu ime svoje ulice. Uhvatili smo tramvaj do Smolenskog Trga, a odatle otisli
pesice do moje kuce. Molila sam se u tisini, s vremena na vreme gledajuci u svog
saputnika. Dosli smo do moje zgrade i popeli se stepenicama do stana. Strah me je
obuzeo tek kada sam izvadila kljuc. Sta ce on ovde sa mnom? Nisam htela da otvorim
vrata, vec sam samo stajala, a on me samo jednom pogleda i ode niz stepenice. Tada
sam otkljucala vrata od stana i odmah otrcala u svoju sobu. Bacila sam se na kolena pred
ikonu Majke Bozje. Blagodarila sam joj i plakala toliko da sam probudila sestru koja me
sanjivo upita: "Sta ti je?"
Nisam mogla da joj odgovorim, Molila sam se dugo pred ikonom. Dva sata kasnije
sam ustala, umila se i okupala, a onda sam se molila do jutra, blagodareci Majci Bozjoj
sto me je izbavila od napasti. Otisla sam potom na liturgiju i posle sluzbe sve ispricala
ocu Aleksandru. Saslusao me je i rekao mi: "Veliku milost ti je ukazao Hristos Gospod i
Njegova Presveta Majka. Moramo im zablagodariti. Pocinitelje ce stici kazna."
Prosla je godina. Jednog vrelog i sparnog dana, dok sam ucila pored otvorenog
prozora oglasilo se zvonce na vratima. Majka i ja smo bile same u stanu. Cula sam je
kako nekome govori: "Da, kod kuce je. Udjite." Zatim me viknu: "Marija! Neko te trazi!"
"Zar bas sada?" pomislih i viknuh: "Slobodno!"
Mislila sam da je to sigurno neko od mojih prijatelja - studenata. Vrata se otvorise,
a ja se sledih. Bio je to onaj covek iz sume. Da me je neko pitao minut pre toga da
opisem kako izgleda, ne bih umela. No, videvsi ga pred sobom, odmah sam ga
prepoznala.
Stajala sam nasred sobe, nisam mogla da se pomerim. On udje u moju sobu, i ne
osvrcuci se na mene pridje zidu na kome je visila litografija Vladimirske Bogorodice
ukrasena cvecem. Sve ikone smo drzali zakljucane u ormaru, jedino smo ovu okacili na
zid pod izgovorom da je umetnicka slika.
"To je ona!" rece moj posetilac. Stajao je i gledao u ikonu, a zatim mi pridje i rece:
"Ne bojte se, dosao sam da vas molim za oprostaj. Oprostite, kriv sam pred vama, kriv
sam, oprostite."
I dalje sam stajala nepomicno, skamenjena na mestu, nesposobna da mislim. On
mi pridje jos blize i rece: "Oprostite."
Zatim se okrete i ode iz sobe. Ovaj susret me je silno uzdrmao. Sta hoce taj bandit
od mene? Pade mi napamet da bih mozda trebalo da pozovem policiju, da ga uhapse, no
umesto toga otkljucah orman na cijim su unutrasnjim vratima stajale ikone, i stadoh da
se molim Bogu.
Jedna misao mi, medjutim, nikako nije davala mira: zasto je rekao: "To je ona!"
kada je ugledao ikonu Bogorodice Vladimirske?
"Zasto ga nisam pazljivije pogledala? Zasto me je molio za oprostaj? Mozda hoce
nesto od mene? Uopste nije ni toliko visok, a nije me gledao kao razbojnik, vec nekako
upitno."

****
Rat je vec uveliko besneo. Te godine smo bili stalno gladni. Radila sam kao
medicinska sestra u bolnici dok sam pokusavala da dajem ispite na medicinskom
fakultetu. Sestra mi je bila bolesna, ali je i dalje ucila na Institutu. Majka je bila toliko
slaba da je jedva mogla da hoda. Zivot je bio vrlo tezak, no ja sam i dalje nekako nalazila
snage da odem u crkvu. Bitke su se vodile oko Moskve, na Kavkazu i oko Staljingrada.
Bilo je prolece 1943. Toga dana sam u bolnici imala duplo dezurstvo, a kada sam dosla
kuci, nije bilo niceg da se jede. Majka i sestra lezale su bolesne.
Skinula sam kaput i posla da nalozim vatru u peci, no nisam mogla. Ruke su mi se
tresle i bolele su me. Pokusala sam da se molim, da citam Akatist Majci Bozjoj, kad
odjednom zacuh kucanje. Na vratima je stajao mlad porucnik sa ogromnom torbom.
Naslanjao se na stap. "Dosao sam da vas vidim", rekao je.
"Ko ste vi?" upitah. On ne odgovori odmah, vec unese torbu u stan. "Ja sam onaj...
Andrej." Poznadoh napadaca iz sume.
Majka nas je gledala sa jastuka. Andrej otvori torbu i sede na stolicu, premda ga
nisam ponudila. Poce da vadi stvari iz torbe. Ubrzo su se na stolu nasle stvari koje
mesecima nismo videli: konzerve sa sunkom, kondenzovano mleko, mast, secer i druge
namirnice. Kad je sve izvadio iz torbe, on je ponovo zatvori i rece: "Bio sam tesko ranjen,
proveo sam tri meseca u bolnici. Mislio sam da necu preziveti. Nogu mi i dalje previjaju.
Dok sam lezao, stalno ste mi bili u mislima vi i Majka Bozja. Molio sam se, kao sto ste se
vi onog dana molili. Cuo sam kako lekari govore medju sobom da mi nema spasa, da cu
umreti. No, ipak, ziv sam. Preziveo sam. Ovu hranu mi je doneo brat u bolnicu, bio je
srecan sto je uspeo da me nadje. On radi blizu Moskve u kolhozu. Zamenio je neke stvari
iz kuce za hranu i doneo mi."
Ostavila sam otvorena vrata od ormara gde su bile ikone. On pridje ikonama i
prekrsti se. Zatim se okrete meni i rece: "Oprostite mi, u ime Boga. Molim vas. Onaj
dogadjaj me stalno proganja. Osecam se uzasno!"
Pogledah u njega, pa u hranu i povikah: "Nosite sve ovo odavde i smesta izlazite!"
Poceh da placem.
Stajala sam tako i plakala. Majka nas je gledala sa svoje postelje, a sestra se
takodje pridigla i gledala sta se desava. Andrej me samo pogleda i rece: "Necu nista da
nosim."
 On pridje peci, naslaze drva u nju, stavi malo suvih grancica i potpali vatru. Stajao
je pored peci dok se vatra nije razgorela, zatim se pokloni i ode. Za to vreme nisam
mogla da se savladam, plakala sam i jecala na sav glas.
Majka me upita: "Sta ti je? Ko je taj covek?"
Sve sam joj ispricala. Slusala me je pazljivo i kad sam zavrsila, rece mi: "Ne znam
sta te je tog dana spaslo, no sta god da je bilo, ja vidim da je taj Andrej dobar covek,
veoma dobar. Moli se za njega."
Te 1943. godine, Andrej nas je sve izbavio od gladi. Nismo ga videle dve sedmice,
no posle toga je nastavio da nam dolazi redovno u posetu. Sedeo bi sa mojom majkom i
razgovarao sa njom satima. Uvek nam je donosio mnogo hrane. Jedne veceri je dosao
kada sam bila kod kuce. Prisao mi je i upitao me: "Hocete li mi oprostiti?"
Zapoceli smo razgovor. Ispricao mi je nesto o sebi. Prisecao se one noci kada su me
njegov drugar i on videli u sumi i kako su me napali. Ispricao mi je kako se nagnuo preko
mene i cuo da nesto sapucem. To ga je iznenadilo i zbunilo, no odjednom je video pored
mene neku zenu. Zena ga je zaustavila zapovednickim pokretom ruke. Kada me je po
drugi put bacio na zemlju, ista zena me je ponovo zastitila Svojom rukom. Tada je osetio
strah. Odlucio je da me pusti da idem i odveo me na stanicu. Video je da sam u soku, pa
me je otpratio kuci.
"Savest mi nije davala mira! Bio sam u stalnom kosmaru. Shvatio sam da postoji
razlog zasto se sve to desilo. Nisam prestajao da mislim na tu zenu. Ko je ona? Zbog
cega me je zaustavila? Odlucio sam da dodjem kod vas kuci i da zatrazim oprostaj. Bilo
me je stid, bojao sam se, no ipak sam dosao. Kada sam usao u vasu sobu, video sam
ikonu Majke Bozje i prepoznao zenu koju sam tada video u sumi. Kada sam otisao od
vas, raspitivao sam se gde god sam mogao o Majci Bozjoj. Poverovao sam u Boga. Bilo
mi je jasno da sam imao vidjenje, ali i da je moj greh veoma velik. Sve mi je teze i teze
padalo to osecanje krivice koje sam osecao pred vama. Znam da nema nacina da vam to
nadoknadim."
Andrej mi je jos mnogo toga ispricao o sebi. Moja majka je, inace, bila verujuca
zena velikog srca. Neposredno pre ove Andrejeve posete rekla mi je: "Slusaj, Marija.
Bogomajka je ovog coveka udostojila da svojim ocima vidi veliko cudo. Udostojila je
njega, a ne tebe. Ti si tada pretrpela veliki strah i nije ti ni samoj jasno zbog cega te je
Bog spasao. Ti mislis da te je spasla molitva. Ali znaj, sama Majka Bozja je zaustavila
Andreja. Veruj mi, Ona se ne pokazuje nedostojnima. Mati Bozja nece ostaviti Andreja,
stoga mu i ti moras oprostiti." Ocigledno joj je Andrej sve ispricao.
Moja sestra Katarina se strasno zaljubila u Andreja. Sto se mene tice, ja sam i dalje
prema njemu osecala odvratnost, pa i mrznju. Cak sam se i trudila da ne jedem hranu
koju nam je donosio. No, posle ovog poslednjeg razgovora, neke stvari sam konacno
uspela da shvatim i da prihvatim. Po prvi put sam ga tada videla u drugacijem svetlu i to
me je smirilo. Prisla sam mu i rekla: "Promenili ste se, Andrej. Postali ste drugi covek.
Oprostite mi sto toliko dugo nisam mogla da prestanem da vas mrzim." Pruzila sam mu
ruku.
Oprostili smo se. Poslali su ga nazad na liniju fronta posle nekoliko meseci
oporavka. Kada je odlazio, majka je skinula sa lancica oko vrata ikonicu Majke Bozje na
cijoj je poledjini pisalo: "Spasi i sacuvaj." Prekrstila ga je ikonicom i poljubila se sa njim,
po ruski, tri puta. Usila mu je ikonicu u rever od sinjela. Kaca ga je stidljivo poljubila u
obraz. Meni se samo duboko poklonio, kao sto je uvek cinio, i ponovio: "Oprostite mi,
Boga radi i Njegove Majke. Molite se za mene."
Prisao je ikoni Vladimirske Majke Bozje i napravio nekoliko metanija pred njom,
celivao je, jos jednom nam se poklonio i otisao iz naseg stana.
Vrata se zalupise za njim. Majka i Kaca su plakale, a ja, posto ugasih svetlo,
zadigoh zavesu kojom smo u to ratno vreme zamracivali stan. Gledala sam Andreja kako
odlazi u noc. Prethodno se okrenuo prema nasoj kuci i nekoliko puta se prekrstio.
Otada ga vise nisam videla. Samo je jedanput stiglo pismo od njega, 1952. godine
kada sam vec bila udata, na staru adresu. Pismo mi je donela majka. Bilo je kratko, bez
povratne adrese, ali se na pecatu videlo da je poslato iz Saratova.
 "Hvala vam, hvala vam svima. Znam da sam se sramno poneo, no vi me niste
odgurnuli od sebe. Kad mi je bilo najteze, pokazali ste mi ljubav i podrzali me oprostivsi
mi moj greh. Presveta Bogorodica je pomogla i vama i meni. Vama je Bogomajka spasla
zivot, a ja prema njoj osecam jos i vecu blagodarnost, jer mi je darovala veru, a vera
jeste sam zivot, telesni i duhovni. Majka Bozja mi je darovala zivot i sacuvala me u ratu, i
ja sada zivim kao Hriscanin. Neka bi i vas uvek stitila i cuvala u sve dane vaseg zivota.
Andrej
To je bilo poslednje pismo koje sam od njega primila. Kada sam ovo sve ispricala
ocu Arseniju, rekao je: "Bog je izlio veliku milost na tog coveka, a on je pokazao da je
dostojan takve milosti. Bog ga je sacuvao radi velikih i slavnih dela.

NAPOMENE:

1. Kondak Bogorodici glas 8.: "Tebi, Vojvotkinji, poborniku nasem, mi sluge tvoje, Bogorodice, uznosimo
pobednicke pesme i zahvalnost za izbavljenje od zala, a Ti, posto imas nepobedivu moc, oslobodi nas od svih
opasnosti, da Ti klicemo: Raduj se Nevesto nenevestna!"

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

OTAC MATEJ

Otac Arsenije se jedno vreme nije dobro osecao, pa je provodio veci deo dana u
krevetu. Bas u to vreme dodje mu u posetu covek od svojih 55 godina. Ne obaziruci se
na nase negodovanje, otac Arsenije ustade iz kreveta i radosno pozdravi svog posetioca.
Posle vecere koju je spremila Nadezda Petrovna, otac Arsenije i njegov posetilac se
povukose u sobu i provedose citavu noc u razgovoru. Sledeceg jutra nije bilo potrebe da
se ocu Arseniju namesta krevet.
Tog jutra su otac Arsenije i otac Matej odsluzili liturgiju zajedno. Nadezda Petrovna
i ja smo prisustvovali sluzbi. Posle toga su razgovarali ceo dan. Bilo je tesko ubediti ih da
na trenutak prekinu razgovor kako bi nesto pojeli.
Dok smo vecerali, otac Arsenije je izgledao i osecao se mnogo bolje. Sve vreme je
s ljubavlju gledao u oca Mateja. Otac Matej je mirno sedeo, razgovarao, kazivao nam
svoje dozivljaje i odgovarao na pitanja. Proveo je sa nama sest dana. Cetvrtog dana
boravka u kuci Nadezde Petrovne ispricao mi je mnoge stvari o svom zivotu. Njegovi
posleratni dozivljaji kao i prica o tome kako je pronasao svoju porodicu i ponovo je
izgubio ostavili su na mene nezaboravan utisak. Zamolila sam ga da mi dozvoli da
zabelezim njegovo kazivanje, sto je on ucinio. Slede moje beleske.

***
Aprila 1941. iznenada sam mobilisan u Armiju. Imao sam tada 28 godina, a moja
Ljudmila 25. Ozenio sam se njome iz velike ljubavi. Nas dvoje nismo mogli da zamislimo
zivot jedno bez drugoga. Prvih nekoliko meseci u vojsci nisam imao mira. Pisali smo
jedno drugom svaki dan. Ljudmila mi je bila sve. Cini mi se da sam je voleo vise od
rodjene dece. Ona je izuzetna osoba, izrazito snazne volje, dosledna, istinoljubiva i
prostosrdacna. Znao sam da me voli koliko i ja nju. Nasa ljubav nije pocivala na fizickoj
privlacnosti, nego na dubokoj duhovnoj bliskosti i privrzenosti.
 Ja sam zavrsio fiziku, a Ljudmila pedagosku skolu. Predavala je nizim razredima
srednje skole.
Rat, kao i svaka druga tragedija, zatice ljude nespremnima. Od samog pocetka sam
ucestvovao u teskim i opasnim bitkama u kojima smo se ozbiljno tukli i cak nekoliko puta
bili primorani da se povlacimo. Cesto sam joj pisao, ali sam mnogo kasnije saznao da
moja pisma sa fronta nikada nisu stizala do nje. Ni ja tada nisam dobijao pisma. Nekoliko
puta sam ranjavan. Oporavljao sam se po bolnicama na Uralu i u Sibiru i tada sam joj
pisao i dobijao pisma od nje. No, cim sam ponovo poslat na front, pisma su prestala da
stizu. U februaru 1945. ponovo sam tesko ranjen, a 7. maja, po oporavku, poslali su me
u Prag. Tu sam docekao kraj rata. Grudi su mi bile okicene medaljama, no misli su mi
uvek bile kod kuce. Nisam bio jedini koji se tako osecao, svi smo mislili na svoje porodice
i domove. Rat se zavrsio, odbranili smo Otadzbinu.
Sest dana po zavrsetku rata iznenada sam uhapsen. Prvog juna sam osudjen na
streljanje, a kazna mi je kasnije preinacena na dvanaest godina robije. Optuzbu je
izmislio jedan od mojih pretpostavljenih koji je tvrdio da sam vodio kampanju protiv
svoje zemlje u saradnji sa neprijateljem. Pokusao sam da ubedim islednika, a kasnije
sud, da to nije istina. Nista nije vredelo. Slusali su samo mog pretpostavljenog. Kasnije
sam saznao da je isto ucinio i nekim mojim kolegama. Borio se, valjda, za veci polozaj i
bolju platu.
Osudjen sam i poslat na robiju. Promenio sam nekoliko logora do 1957. kada sam
oslobodjen.
U jednom od tih logora upoznao sam oca Arsenija i postao veoma vezan za njega.
Zavoleo sam ga. Tada sam vec poverovao u Boga. U tome mi je pomogao jedan prijatelj,
takodje zatvorenik u logoru, divan covek i pravi Hriscanin. On mi je pruzio veliku utehu
dok sam ziveo u logoru.
Nikad nisam uspeo da javim svojoj porodici da sam poslat u logor, ali sam se nadao
da ce Ljudmila to nekako uspeti da sazna kod drzavnih vlasti ili preko prijatelja. Proveo
sam poslednje godine u jednom sibirskom logoru, odakle sam oslobodjen 1957. Ostalo
mi je jos da izdrzim tri meseca kazne u Norilsku. Odatle sam pisao u Moskvu i raspitivao
se za porodicu, no nisam dobijao odgovor.
Ocajnicki sam trazio svoju porodicu. Najpre sam pokusavao da ih nadjem zvanicnim
putem, no to mi nije nista pomoglo.
Najzad se obukoh sto sam pristojnije mogao i sam se dadoh u potragu preko
prijatelja. Saznadoh da je Ljudmila za vreme rata prebacena u grad Kostromu i da je
tamo ostala. Bio sam veoma uzbudjen, jer je trebalo uskoro da ih vidim, pa sam se sve
vreme pitao u kakvom stanju cu ih zateci. Sta li se njima sve dogodilo?
Evo Kostrome. Stigao sam u grad u sedam sati uvece i najpre sam morao da
pronadjem ulicu u kojoj stanuju. Kad sam je konacno pronasao i zakucao na vrata, bilo je
vec oko devet casova. Otvorio mi je nepoznat covek koji me je dugo gledao, stresao se,
koraknuo unazad i najzad rekao: "Udjite, Aleksandre Ivanovicu."
Udjoh u kucu i skidoh kaput. Covek me je posmatrao u tisini, zatim se okrenuo
prema vratima sobe i viknuo: "Ljudmila! Imamo posetu."
Na vratima se pojavi Ljudmila. Cim me vide, pritrca mi i stade da vice: "Sasa!
Sasa! Jesi li to ti? Gde si bio?"
Ona me grli, ljubi me, a ja zaboravljam na sve, na ceo svet. Privijam je uz sebe,
ljubim joj lice, ruke, osecam kako joj lupa srce. Koliko dugo je to trajalo, ne znam. No
kada napokon pogledah coveka koji mi je otvorio vrata, videh na njegovom licu izraz tako
iskrene tuge, da to ne mogu ni opisati. Upitah: "Juda, ko je ovo?"
Ona se odmaknu od mene, pogleda nas obojicu i placnim, promuklim glasom rece:
"Moj muz." U trenu shvatih da sam izgubio sve. Osecao sam se izgubljeno, slomljeno.
Seo sam na stolicu i sve sto sam mogao da pitam bilo je: "A ja?"
Oboje su cutali. Uhvatio sam se za glavu i poceo da placem. Tresao sam se od
placa, kao nikad do tada u zivotu. Kao da su se sve one godine stradanja, strepnje i
iscekivanja ponovnog susreta svom tezinom obrusile na mene. Bio sam ocajan. Osetih
neciju ruku na ramenima i cuh glas: "Smirite se. Ispricajte nam sta se sve dogadjalo sa
vama svih ovih godina."
Podigoh glavu i shvatih da mi se obratio Ljudmilin muz. Seo je preko puta mene,
dok je Ljudmila i dalje stajala. Gledao sam je, nesposoban da odjednom shvatim sve sto
se dogodilo. Misli su mi bile maglovite i nedefinisane. Dok sam je posmatrao sve je to
nestalo i ja sam video samo nju, Ljudmilu. Lice joj je bilo bledo, a njene krupne oci pune
suza i uzasa. Stajala je tako i gledala naizmenicno u mene i u Borisa - kasnije sam
saznao da se tako zvao njen muz.
Njeno drago i poznato lice bilo je i dalje veoma lepo. Moja zena, moja draga, moja
jedina Ljudmila, bila je sada tudja zena. Moja Ljuda, o kojoj sam neprestano mislio svih
ovih godina. Preziveo sam dvanaest godina u logoru jedino zahvaljujuci nadi da cu je
ponovo videti. Sada sam je nasao i istog trenutka je ponovo izgubio.
Pogledao sam Borisa i na njegovom licu videh odraz istog bola i izgubljenosti koje
sam i sam osecao. "Pricajte nam", ponovio je. "Molim vas."
Poceo sam da pricam sve od pocetka. Verovatno sam dugo govorio. Pricao sam im
o ratu i o pismima koja sam pisao. Ispricao sam im o Pragu, o hapsenju, o sudjenju i
presudi: dvanaest godina robije u sibirskom logoru. Sve sam im ispricao, a zatim ponovo
utonuo u cutanje. Cutali su i oni. U tom trenutku, kao kroz gustu maglu, probi mi se do
svesti pomisao o Bogu i ja Mu se nemo obratih: "Gospode! Ti nam pomozi. Ti presudi po
pravdi Tvojoj jer Ti jedini znas sta je za nas dobro."
Ljudmila obidje sto koji je stajao izmedju nas, stade ispred mene i rece: "Sasa,
oprosti mi, kriva sam pred tobom. Kada sam prestala da dobijam od tebe pisma,
raspitivala sam se o tebi kod vlasti i cekala sam. Odgovor je uvek bio: nestao u borbama.
"Pomislila sam da si verovatno poginuo. Poslednje vesti od tebe dobila sam iz
Praga. Samo sam na tebe mislila, ali onda sam upoznala Borisa i navikla se na njega.
Zavolela sam ga i udala se za njega cetiri godine posto smo se upoznali. Rodila nam se
devojcica, nasim sinovima sestrica. Zove se Nina, sedam godina joj je. Oprosti mi. Samo
sam ja kriva. Nisam dovoljno dugo cekala. Oprosti..." nastavila je da govori kroz suze.
Boris je cutao.
Sta mi je bilo ciniti u tom trenutku? Nisam znao, nisam video izlaz, a bilo je
ocigledno da izlaz ne vide ni njih dvoje. Tada ugledah na zidu sobe nekoliko uramljenih
fotografija na kojima sam bio ja, pre nego sto sam otisao u rat. Odjednom je sve
izgledalo drugacije.
Nejasno osecanje gneva i osude isceze i neka cudna blagost mi zagreja srce. Nije
me zaboravila, secala me se i za celu ovu situaciju niko nije bio kriv. No sta nam je sada
ciniti?
U sobi je vladala neprijatna tisina. Tisina teska i bolna. "Gde su deca?" upitah.
"Otisli su kod bake. Tamo ce prenociti."
Pogledao sam moju zenu. Znao sam, bio sam ubedjen u to, da ako joj ovog
trenutka kazem da podje sa mnom, da ce me poslusati. Da ce uzeti decu i ostaviti Borisa.
Znao sam to. U tom slucaju, mogao bih da zaboravim na tog njenog drugog muza i da je
volim, isto kao i pre. Ali deca? Za ovih poslednjih osam godina, deca su se zblizila sa
svojim ocuhom i zavolela ga. Tu je, zatim, i devojcica. Kako bi deca reagovala na to? Da li
bi mogla da me ponovo zavole? Da li bi mogla da shvate sve ovo sto se dogodilo? Da li bi
bila u stanju da tek tako zaborave na Borisa?
Sto sam duze o tome razmisljao, sve sam vise shvatao da bih na taj nacin unistio
jednu sloznu porodicu, porodicu u kojoj postoji ljubav i razumevanje. Zar sam imao sta
da oprostim Ljudmili? Zbog cega je ona kriva? Cekala me je, trazila, patila se sama sa
nasa dva sina. Udala se tek posto je bila sigurna da sam poginuo. No ni tada me ova
nova porodica nije zaboravila: dokaz za to su bile moje slike koje su visile na zidu. Ja
sam sada sam, a njih je cetvoro. Zar sam polagao ikakva prava na njih? Ni ona, ni ja
nismo bili krivi za ovo, a Boris jos manje. Voleo sam Ljudmilu (i jos je volim), no to mi
nije davalo pravo da unistim jednu porodicu, zbog svojih sebicnih interesa. Time bih
samo posejao zlo seme, zapatio bih tugu i razdvojio svoju decu od coveka koji im je bio
otac svih ovih godina. Moji sinovi sigurno vole Borisa. Da li vole mene? A sta sa
devojcicom kojoj je Boris rodjeni otac? Ponovo se u mislima obratih Bogu. Ne znam sta
me je tada nateralo da odem u drugu sobu.
Video sam tri kreveta uza zid. Ocigledno su tu spavala deca. Iznad uzglavlja
najmanjeg kreveta na crvenoj pantljici visila je ikonica. Nisam mogao da vidim koji je
svetitelj bio izobrazen na njoj, ali sama pomisao da je Ljudmila, za koju sam znao da ne
veruje u Boga, dozvolila da iznad detetove glave stoji ikona, ispunila mi je srce toplinom i
radoscu.
Dok sam bio u logoru, covek koji me je uputio u Hriscansku veru uvek mi je
govorio da su dobra dela prema bliznjima jedini put k Bogu, a da je u isto vreme
neophodno obuzdati ono nase ogromno, ljudsko "JA" koga svi neprestano isturamo ispred
sebe.
Takav je bio, otprilike, tok mojih misli tada. Znao sam da postoji samo jedan pravi
izbor: da odem odatle i da izadjem iz Ljudmilinog i Borisovog zivota i iz zivota dece.
Ljudmila je izgedala jadno. Pritiskala ju je neizvesnost koja se tako iznenadno
obrusila na nju. Lice joj je imalo izraz najdublje tuge, a Borisova glava je bila pognuta, pa
je i on izgledao kao pritisnut teskim teretom. Osetih stid sto ih oboje drzim u
neizvesnosti.
Ustadoh i rekoh im: "Idem. To je jedini pravi i pravedni izlaz iz svega ovoga. Vi ste
sada porodica, a ja sam deo proslosti. Ti, Ljuda, imas dva sina i kcerku, a ja nemam
nista. Vi se volite. Idem. Ovo nije nikakva zrtva, vec volja Bozja."
Uzeo sam svoj kaput i obukao ga. Boris me je gledao zabrinuto, a Ljudmila povika:
"Ne, ne idi!" U njenom glasu se osecala izvesna nesigurnost. Boris mi pridje, pruzi mi
ruku i rece: "Tesko joj je. Pati zbog nas oboje i zbog dece."
Otisao sam iz njihovog stana, kao da se ovaj susret sa Ljudmilom i njenim muzem
nikada nije ni odigrao. Sada je ostala samo proslost. Ponovo sam bio sam. Zena koju sam
voleo bila je za mene izgubljena zauvek.
Cekao sam, pun nade, toliko godina i jedino sam kroz tu nadu ziveo i ostao ziv.
Pronasao sam Ljudmilu, a sada sam je izgubio zauvek. Lutao sam mracnim ulicama
Kostrome, slomljen onim sto sam upravo doziveo. Shvatao sam da drugog izlaza nema.
No i dalje mi je pred ocima bio samo Ljudmilin lik.
Bio sam veoma bolestan sest meseci. Pomogli su mi neki dobri ljudi, kakvih svuda
ima. Za to vreme sam se privio uz Crkvu, sto me je sprecilo da podjem pogresnim putem
i da donosim pogresne odluke.
Zaposlio sam se kao fizicar na jednom institutu, posvetio sam se poslu i, hvala
Bogu, postizao dobre rezultate. Postao sam cak i poznat u izvesnim krugovima, pa su
moji naucni radovi stampani i ja sam dobro zaradjivao. Secanje na Ljudmilin lik me nije
napustalo.
Gradic u kom sam ziveo nije bio mnogo velik. U njemu je ostala samo jedna crkva,
sve ostale su porusene ili zatvorene. Crkva mi je bila spas, mesto gde sam mogao da
odmorim dusu i gde sam dobijao utehu. U toj crkvi sam upoznao jednog lekara, dobrog
vernika koji mi je mnogo pomogao.
Njegov dom je, koliko se secam, bio jedini koji sam tada posecivao i u kome sam
mogao da se osecam prijatno i da razgovaram o duhovnom zivotu. Nisam pokusavao da
pratim sta se desavalo u Ljudmilinom zivotu. Smatrao sam da to ne bi bilo korisno ni za
mene, ni za nju. Jednom sam samo pisao Borisu i zamolio ga da prime od mene
materijalnu pomoc. Preko prijatelja koji je ziveo u Kostromi, poslao sam im skoro sav
svoj novac. Te godine su mi bile vrlo teske. Mnogo sam propatio, jer nisam bio u stanju
da zaboravim Ljudmilu i decu.
Cetiri godine nakon toga, saznadoh da je otac Arsenije ziv. Pisao sam mu, a kasnije
ga i posetio. Tako je otac Arsenije postao moj duhovni otac i savetnik. Mnogo kasnije,
zamonasio sam se i primio svestenicki cin. To sam odavno zeleo, ali otac Arsenije mi je
savetovao da jos nije vreme da se zamonasim. Dao mi je blagoslov tek pre dve godine.
Ostavio sam posao, na veliko zaprepascenje mojih kolega, i poceo da sluzim u
crkvi. Sada zivim u malenom industrijskom gradicu i sluzim u jednoj maloj crkvi. Imam
veliki broj parohijana od kojih su mnogi iskreni i dobri vernici.
 Smirio sam se, proslost se nekako zacelila; no pre otprilike pola godine desilo se
nesto sto me je duboko dirnulo i potreslo.
Vratio sam se kuci jednog dana po odsluzenoj liturgiji, a vlasnik stana mi rece da
me je trazio neki sredovecni covek koji nije ostavio ime. Rekao je da ce navratiti ponovo
oko cetiri sata. Nisam obratio posebnu paznju na to. Medjutim, tacno u cetiri sata oglasilo
se zvonce na vratima. Na pragu je stajao covek pedesetih godina, zut u licu i nekako sav
iznemogao. Jedino su mu oci bile svetle i izrazajne i u njima se ogledala dobrota. Covek
udje u moj stan i pozdravi me, oslovljavajuci me mojim svetovnim imenom. Odnekuda mi
je izgledao poznat, ali nisam mogao da se setim odakle ga znam.
"Zar me ne prepoznajete?" upita me. Tada sam se setio. Bio je to Boris, Ljudmilin
muz.
Boris odmah poce da govori. "Dosao sam da vam javim neke novosti vezane za
decu. Ja sam bolestan. Imam rak, dva puta su me operisali, a sada idem na
hemoterapiju. Sav sam pozuteo od nje, ali stanje mi se nije popravilo. Kazu da imam jos
najvise dva meseca zivota.
"No to je samo uvod. Hteo bih, pre svega, da vam se zahvalim na pomoci. Vasa
pomoc nam je mnogo znacila. Postovao sam vasu zelju i nikad Ljudmili nisam rekao da
ste nam vi poslali novac, no siguran sam da ona to i sama zna. Ona vas veoma dobro
poznaje.
"Vasi sinovi sada imaju svoju decu. Ljudmila je od njih dvojice napravila dobre
ljude. Obojica su inzenjeri. Nasa kcerka Nina je upisala studije: Bog je dobar. Sva nasa
deca su vernici. Ljudmila nekada nije verovala u Boga, no kad ste vi otisli u rat, to se u
mnogome promenilo.
"Dosao sam da vam se javim. Uvek sam se starao da znam gde zivite. Mislio sam
da je to vazno, jer su nase sudbine tako bolno i cudno isprepletane. Znam koliko je vama
bilo tesko, no zelim da znate da je sve ovo ostavilo rane i na mojoj i Ljudmilinoj dusi.
Ljudmila vas je volela i jos uvek vas voli. Vas odlazak ju je jos vise vezao za vas, jer ste
svojom zrtvom pokazali snagu vase ljubavi prema njoj.
"Tesko mi je bilo da zivom u senci njene ljubavi prema vama. Ali ne bi imalo smisla
reci da me nije volela posle onog dogadjaja. Nikad prema meni nije bila odbojna niti
hladna, nikad me nije osudjivala. No secam se, budio bih se ponekad nocu i osetio da ona
ne spava, da se samo pravi da spava. Znao sam tada da razmislja o vama."
Zatim mi je podrobno ispricao sve o deci i na rastanku mi rekao: "Nije mi ostalo jos
dugo da zivim, dani su mi odbrojani. Ako u vasoj parohiji ima jos koji svestenik, rado bih
se ispovedio. Pomozite mi!"
Gledajuci Borisa shvatio sam da mu je zivot posle mog odlaska bio vrlo tezak i
bolan, pun sumnja i briga. Uprkos tome, uspeo je da podigne nasu decu i da ih vaspita u
veri, a i da Ljudmilu uvede u veru. Njegov zivot je bio mnogo tezi, odgovorniji i
komplikovaniji od moga: pravi podvig.
Boris je ostao kod mene tri dana. Otac Andrej, moj sabrat u hramu u kome sam
sluzio, ispovedio ga je i pricestio. Secam se da mi je posle toga rekao: "Doveli ste mi
dobrog coveka. Dobar je covek taj Boris. Retki su takvi."

***
Dok mi je otac Matej pricao o svom zivotu, otac Arsenije je pazljivo slusao njegovo
kazivanje. Znam da je sve to vec cuo ranije. Otac Matej je ostao sa nama jos nekoliko
dana. Vise ga nikada nisam videla, ali se secam da mi je, pet meseci posle njegove
posete, otac Arsenije spomenuo da je od njega primio pismo. "Tezak je i vrlo zamrsen bio
zivot oca Mateja", rekao mi je otac Arsenije. "Ali uprkos tome, uspeo je, uz Bozju pomoc,
da donese jedinu pravu odluku. Neka bi Bog uvek bio sa njim!"
Zivotna prica oca Mateja me je duboko potresla i ostavila na mene snazan utisak.
Necu ga zaboraviti dokle god budem ziva.
 Sluga Bozji ALEKSANDAR
OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

OTAC PLATON SKORINO

Citao sam u drevnom Paterikonu ucenje Svetih Otaca da Bog daje svakom coveku u
toku zivota mogucnost da se osvrne iza sebe, da razmisli o smislu svog zivota i da sam
odluci o svom odnosu prema Bogu. Covek tada moze da bira: da se okrene Bogu ili da se
udalji od Njega. U toku citavog naseg zivota mnostvo dogadjaja nam pruza mogucnost
da spoznamo Boga i da Mu se priblizimo. Mi tada stojimo pred slobodnim izborom: da
pridjemo Bogu, ili da Ga odbijemo. Gospod, koji je uredio da se oko coveka odigrava
citav niz krupnih i sitnih dogadjaja i dozivljaja, zeli da pomogne svakome da nadje put do
Njega. Odbacimo li nase spasenje, za to nije kriv niko drugi do nas samih.
Meni je Bog u nekoliko navrata davao mogucnost da se u raznim situacijama
opredelim za put kojim cu ici. Ako se dobro secam, dva puta sam odbio da krenem putem
Istine koji mi je Bog tada nudio. No, u Svojoj prevelikoj Milosti, Gospod mi je opet i opet
pomogao i ukazao mi na put vere. Blagodareci Njegovoj milosti i covekoljublju, postao
sam vernik, Hriscanin, a kasnije i svestenik.
Na svom putu uzrastanja u veri susreo sam se sa divnim ljudima, istinskim
pomocnicima Bozjim, koji su mi na tom putu pomagali i ucili me, na sopstvenom primeru,
sta znaci biti Hriscanin.
(Tako je zapoceo svoju povest otac Platon. Dok mi je pricao svoju zivotnu pricu,
ponekad bi zastao, malo pocutao, a zatim polako nastavio da govori. Otac Platon je bio
visok, krupan i, na tipicno ruski nacin, lep covek. Iz sivih ociju mu je izbijala upornost. Sa
svojim uvek cvrsto stisnutim usnama odavao je utisak coveka koji je vazda spreman da
se uhvati u kostac sa svim zivotnim preprekama. U isto vreme, izraz lica mu je bio
izrazito blag. U njegovim ocima kao da se odslikavalo sve sto se oko njega dogadjalo.
Zbog necega mi se ucinilo da bi taj covek bio u stanju, ako je potrebno, da polozi i svoj
zivot za prijatelje, no kad bi se naljutio, da bi u svom gnevu bio strasan. To sam
pomislila, dok je otac Platon nastavljao pricu.)
Kazem vam, kad covek prica svoju zivotnu pricu, sve izgleda vrlo komplikovano. U
zivotu je sve mnogo jednostavnije. Rodjen sam u Lenjingradu, a odrastao u sirotistu.
Zavrsio sam sedam razreda osnovne skole, a onda sam morao da se zaposlim. Radio sam
kao metalac u vojnoj fabrici, zbog cega nisam bio obavezan da sluzim vojni rok u
mirnodopskim uslovima. Nisam imao vremena ni da se uclanim u Partiju, imao sam
svega 23 godine kada je rat poceo. Dok sam jos isao u skolu, bio sam Komsomolac.
Voleo sam da se isticem da igrankama, sletovima i izletima. Moram priznati da sam se
tada mnogo interesovao za devojke, a i one za mene. U to vreme je bilo veoma
popularno ucestvovati u anticrkvenoj propagandi i ja nisam ni malo zaostajao u takvim i
slicnim aktivnostima.
Kada je poceo rat 1941., odmah sam se prijavio kao dobrovoljac. Bio sam snazan i
zdrav, pa su me poslali u izvidjacki odred. Prvih godinu dana sve je bilo dobro: ne samo
da nisam ranjen, vec nisam zadobio ni jednu ogrebotinu. Mislio sam tada da je to bila
cista sreca. Kada je nas komandant poginuo, na njegovo mesto je dosao jedan mladi
porucnik . Nama se cinio kao intelektualac, jer je bio nekako suvise "cist." Bio je srednjeg
rasta, mrsav, ne mnogo snazan i nikada nije psovao. Njegove naredbe su bile kristalno
jasne, kao da ih je crtao olovkom na papiru. Bio je uvek veoma precizan i ocekivao od
nas poslusnost. Mi ostali smo smatrali da znamo vise od njega, jer smo duze vremena
proveli u ratu. Lako je bilo njemu da izdaje naredjenja iz bunkera - no kad dodje vreme
da se zadje u neprijateljsku teritoriju, videcemo kakav je na delu!
Kad smo prvi put izasli iz bunkera, veoma nas je iznenadio. Za dobrog vojnika se
obicno ne kaze da se dobro bori, vec da dobro "radi." Ovo je posebno vazilo za naseg
porucnika: "radio" je majstorski. Bio je neustrasiv, oprezan, precizan. Umeo je da se
sunja kao macka i da puzi na stomaku kao zmija. Svoje ljude je stitio, nije se sakrivao iza
njih. Kad god je mogao, isao je prvi.
Tri nedelje po njegovom dolasku dobili smo zadatak da zadjemo daleko u nemacku
teritoriju. Bio je to veoma opasan poduhvat. Znalo se, preko radio operatera, da se na
takve zadatke obicno salje sest do deset vojnika, i da se retko ko vraca sa zadatka - svi
ginu. Za ovu ekspediciju izabrano je nas osmoro, zajedno sa porucnikom. Dvojicu smo
izgubili vec pri prelasku linije fronta. Posto smo se domogli sume, poceli smo da radimo
na svom izvidjackom zadatku. Zadrzali smo se tamo sest dana. Slali smo telegrafske
poruke svaki dan i izgubili jos trojicu nasih. Ostalo nas je svega trojica: porucnik
Aleksandar Aleksandrovic Kamenjev, narednik Seregin i ja. Dobismo naredjenje da se
vratimo. Kako to jednostavno zvuci: "Vratite se u bazu." Nemci znaju da smo u okolini,
traze nas. Verovatno ce nas i naci. Znaju zbog cega smo u sumi. Dokopali smo se njihove
linije fronta i tamo proveli noc. Lezali smo na zemlji i pokusavali da procenimo odakle je
najbolje da predjemo na nasu teritoriju. Nasu liniju i nemacku delio je brisani prostor koji
smo morali da predjemo puzeci. Upravo dok smo pokusavali da predjemo taj brisani
prostor, spazili su nas Nemci i otvorili vatru. Oko nas zasistase svetlece rakete i
zapljustate kursumi i mi se brzo ukopasmo u krater od bombe. Seregin uspe nekako da
se izvuce iz kratera i da otpuzi do nase linije, a porucnik i ja ostadosmo. Mene je
osamutio vazdusni udar, te sam gubio svest, a porucnik je bio ranjen u nogu. U jednom
trenutku, kad mi se povratila svest, pomislio sam: i on ce uraditi isto sto i Seregin -
ostavice me. Znao sam da mu nista drugo ne preostaje. Ali na moje zaprepascenje,
porucnik razvi cebe koje je nosio na ledjima i stade da me gura na to cebe. Bilo mu je
tesko da to radi, jer je krater u kome smo lezali bio dosta plitak. Kada je pala noc,
krenuo je prema nasoj strani vukuci cebe i mene na njemu. "Nemoj, ostavi me ovde,
inace cemo obojica poginuti"", molio sam ga. Nije me slusao. "Tezak sam, ne mozes me
vuci."
"Nista, Bog ce pomoci", odgovorio je i nastavio da me vuce. Do nase linije bilo je
oko dvesta metara. Nemci primetise kretanje i zasuse nas mecima i granatama, jos zesce
nego prvi put. Zrna srapnela su odskakivala po zemlji. Zestina rafalne paljbe je primorala
porucnika da se zastane i da se pritaji, dok je oko nas prasina letela kao vatromet od
svakog ispaljenog metka, a ja sam ponovo izgubio svest. Kad sam dosao sebi, cuo sam
zvuk eksplozija kao kroz maglu i osecao da me neko i dalje vuce po zemlji. Gde me to
nose? Nasima? Nemcima? Kasnije su se moji prijatelji divili kako je omaleni porucnik
uspeo da izvuce na cebetu mene, koji sam bio mnogo tezi i krupniji od njega. O tome se
danima pricalo. Porucnik i ja smo obojica dobili po medalju za hrabrost. Zavoleo sam
svoga porucnika i hteo da mu se nekako zahvalim. On mi odgovori sa osmehom: "Vidis,
Platone, Bog nam je ipak pomogao!"
Cim sam se oporavio, dobih naredjenje da idem u jos jednu izvidjacku misiju.
Ponovo su nas poslali na neprijateljsku teritoriju. Nemci su u medjuvremenu postali jos
oprezniji i sada se sa izvidjackih zadataka niko vise nije vracao. Stoga je i nama bilo
jasno da nas ovaj put salju u sigurnu smrt. Medjutim, naredjenje je naredjenje, morali
smo da idemo. Bilo nas je sestorica i, reci cu vam ovo unapred: sva sestorica smo se
vratili sa zadatka, na opste zaprepascenje cele divizije. Uspeli smo da saznamo i
prenesemo vazne informacije, kao i da zarobimo jednog nemackog vojnika od koga su
kasnije dobijene jos vaznije informacije. Za mene je ovaj zadatak bio od posebnog
znacaja, jer je predstavljao, na neki nacin, pocetak mog novog zivota. Tada sam prvi put
shvatio da ne zivim svoj zivot kako treba.
Ovako je bilo: bili smo zasli cak trideset kilometara u neprijateljsku teritoriju i nasli
se kod nekog sela. Na domaku sela, blizu sume, stajala je crkvica. Cetvorica nasih odose
u izvidjanje, a porucnik i ja krenusmo prema crkvi. Svuda oko nas je tisina, mlad mesec
na nebu, a krst na kupoli se presijava plavicastom svetloscu. Odjednom mi na um pade
pomisao da ne bi trebalo biti rata, da ljudi ne bi trebali da ubijaju jedni druge. No, o
ramenu mi je i dalje visila automatska puska, o bedrima noz, na ledjima su mi bili
ukrsteni redenici, a smrt je i dalje vrebala sa svih strana. Porucnik se kretao prema crkvi,
sakrivajuci se iza drveca, a ja sam posao prema groblju, ali nisam uspeo da do njega
dodjem, pa sam se vratio na mesto odakle sam posao. Imao sam sta i da vidim. Moj
porucnik stoji u senci jednog drveta, gleda crkvu i krsti se. Gleda gore, krsti se, i nesto
sapuce. Nisam mogao da verujem. Moj porucnik, skolovan covek, neustrasiv i hrabar
vojnik, odjednom pokazuje nekakvo zaostalo sujeverje, odsustvo svesti. Slomih jednu
grancicu, pridjoh mu i rekoh:
"Znaci, druze porucnice, vi verujete u bogove."
On se trze, pogleda me preplaseno, a zatim se savlada i odgovori: "Ne, ja ne
verujem u bogove. Ja verujem u Boga." Od toga dana, medju nama se stvorio zid
nepoverenja i poceli smo da se ophodimo jedan prema drugom sa oprezom.
I, da skratim pricu, posle toga smo se bezbedno vratili u bazu. Kako rekoh, prosli
smo kroz pakao. Svi su mislili da smo opet imali srece. Sada vidim da je to sve bila Bozja
promisao. Vratili smo se, dakle, a mene je jednako mucila misao: "Kako sovjetski covek
moze da veruje u Boga? Obrazovan je i skolovan i sigurno je citao dela Jaroslavskog i
Stjepanova u kojima je jasno dokazano da nema Boga. A ako uprkos tome i dalje veruje,
znaci da poseduje burzoasku svest, iz cega nepobitno sledi da je on neprijatelj naroda."
"Vuk je to, u jagnjecoj kozi", mislio sam. "Samo se pravi da je vojnik. Bez sumnje
je hrabar, cim mi je spasao zivot, a svakako su od velike vaznosti i informacije koje je
preneo sa neprijateljske teritorije. Ali, sta ako je to samo kamuflaza, kojom on uspesno
prikriva svoje pravo lice? Neprijatelj je lukav i nikad ne spava!" Ta misao mi nije davala
mira. Resih da ga prijavim vojnoj upravi. Primio me je neki potporucnik pred kim sam
izneo svoje sumnje. Bio je vrlo zadovoljan i odmah me je odveo kod svog sefa. Sef je bio
major, Litvanac i izgledao je umorno i potisteno. Saslusao je mladog potporucnika koji
mu je preneo moje sumnje da se medju nas uvukao neprijatelj po imenu Kamenjev i da
ga treba pod hitno ukloniti iz nasih redova. Zatim me je pitao kako se porucnik Kamenjev
ponasa prema svojim vojnicima van zadatka, a kako kad je na zadatku. Posle kratkog
razmisljanja se posavetovao sa nekim preko telefona i naredio: "Potporucnice, pocicete
danas u izvidnicu na neprijateljskoj teritoriji i prikupicete mi informacije o ponasanju
porucnika Kamenjeva. Slobodni ste! A vi, Skorino, ostanite." Potporucnik preblede i
pokusa nesto da kaze, no major ga ucutka.
Kada se vrata zatvorise, major se okrete prema meni: "Slusaj, Skorino! O
izvidjanju znam mnogo, a znam dosta i o porucniku Kamenjevu i o tebi. Nego, reci mi,
molim te: je li to glava sto nosis na ramenima, ili prazna kanta?" i on mi kucnu
kaziprstom po celu. "Pa ti si stvarno budala! Pa sta, ako je vernik? Sta ako se krsti? Video
si ga u akciji. Radio si s njim. Spasao ti je zivot, zar ne? Doneo nam je dragocene
podatke o Nemcima. I ti mi sad nesto izmisljas, kako je on, toboz, neprijatelj. Znas,
1941. sam pesacio od granice do svoje kuce. Svojim ocima sam gledao povlacenje. Video
sam kako je neprijatelj opkolio nase ljude, video paniku, strah, hrabrost, pravu
neustrasivost i istinsku ljubav prema otadzbini. U takvim situacijama ljudi pokazuju svoje
pravo lice. Voleo bih kada ste bi se svi vi borili kao Kamenjev. Znas li da je Kamenjev na
pocetku rata izveo citav konvoj ranjenika iz okupirane teritorije? Znas li da je na rukama
preneo jednog ranjenog generala? Ako po sitnicama sudis ljudima, znaci da nista ne znas
o ljudskoj prirodi. Danas ides na zadatak sa ovim podporucnikom i sa Kamenjevim. Dobro
posmatraj i jednog i drugog na zadatku! Izbi iz glave te tvoje glupave ideje o neprijatelju
u nasim redovima i da ti nije palo napamet da slucajno o ovome nekome pricas! Idi sada,
i nauci se da pametnije sudis o ljudima. Kad sam bio mlad, i ja sam bio prepametan, i
mnogo sam puta udario glavom o zid. Sad mi je zbog toga zao. Idi!"
Bio sam zapanjen posle ovog razgovora. Te noci smo posli na zadatak. Trebalo je da
uhvatimo i zarobimo nemackog vojnika koji bi mogao da nam oda informacije o njihovom
kretanju. Iste noci mi bi jasno da je onaj mladi potporucnik najobicnija kukavica. Krio se
iza nas, nije se usudjivao da podigne sa zemlje, odbijao je da ide napred i stalno nas je
zadrzavao. Zarobili smo jednog Nemca i krenuli sa njim natrag u bazu. Tek tada je
potporucnik potrcao, onako uzbudjen, prema nasoj borbenoj liniji. I bas tada mu
neprijateljska granata raznese glavu.
Sledece nedelje smo ponovo dobili naredjenje da se prebacimo u neprijateljsku
teritoriju. Sve je bilo dobro dok najednom nismo naisli na grupu nemackih vojnika u
sumi. Bilo je gusto, jedva smo ostali zivi. Kada smo dosli do ugovorenog sastajalista,
podelili smo se u dve grupe. Porucnik me je uzeo sa sobom, ostali odose drugim putem.
Pesacili smo dva dana ili, bolje receno, dve noci. Videli smo nekoliko tenkova koje smo
morali da zaobidjemo i da procenimo silu kojom je raspolagao neprijatelj u tom trenutku.
Jedva smo uspeli da se vratimo, za to nam je trebalo nekoliko dana.
Dok smo se vracali, naisli smo u sumi na jamu zatrpanu liscem. Onako iscrpljeni,
odlucili smo da tu predahnemo i da malo odspavamo, na smenu. Medjutim, nijedan od
nas dvojice nije mogao da zaspi. Tada odlucih da mu priznam da sam pre neki dan
pokusao da ga prijavim. Takodje sam hteo da mu iznesem svoje misljenje o religiji.
Sve sam mu ispricao, a kad sam zavrsio, on je cutao. Odjednom me upita: "Znas li
ti sta je vera?"
Nije cekao da mu odgovorim, vec je nastavio. Dok je govorio, predamnom kao da
se otvori neki novi put, nesto sasvim novo. U pocetku mi je sve to delovalo kao
zanimljiva i primamljiva bajka, dok mi je pricao o zivotu Gospoda Isusa Hrista. Medjutim,
potresao sam se kada je poceo da mi govori o znacenju Hriscanskog zivota. Rekao mi je
sta je cilj ljudskog zivota, pricao o nedostatku vere i o antireligijskoj propagandi. Tada
sam prvi put drugacije doziveo pojam vere: shvatio sam da to nije primitivizam, ni
sredstvo za manipulaciju naroda, ni izmisljotina, kao sto su nas ucili. Razgovarali smo tri
sata dok smo lezali prekriveni liscem u jami, sve dok sunce nije pocelo da izlazi. Secam
se da sam ga tada pitao: "Ali, prica se da su popovi prevaranti i da samo gledaju
sopstvenu korist. Kakve to veze ima sa verom?"
"Mnogo toga sto se danas prica o nasim svestenicima je laz", odgovorio je
porucnik. Ima ih, istina i takvih, ali ne mnogo. Uostalom, na svakom mestu ima zlikovaca
koji pokusavaju da se okoriste na bilo koji nacin."
"Jeste li vi sin svestenika, druze porucnice?"
"Ne. Otac mi je lekar, a majka uciteljica. Oboje su verujuci ljudi. Ja zivim za svoju
veru. Vidis, i to sto si pokusao da me prijavis je Bozja volja. Cuo si sta ti je major rekao.
I tamo, na vrhu, ima dobrih ljudi."
Nikada necu zaboraviti taj nas razgovor. Toga dana vratili smo se na mesto
sastanka. Ostali su vec bili stigli tamo pre nas. Telegrafisali su poruke u bazu, a zatim
pokusali da se vrate. Proveli smo jos dva dana obilazeci neprijateljske polozaje i
pokusavajuci da predjemo liniju fronta. Medjutim, Nemci su rasturili nasu izvidjacku
jedinicu. Od nas sestoro, preziveli smo samo porucnik Kamenjev i ja. Ni danas mi nije
jasno kako smo uspeli da se vratimo u bazu.
Mnogo sam zavoleo porucnika, no ubrzo posle toga on dobi unapredjenje i
premestaj. Moje poznanstvo sa njim je ostavilo trajan pecat na mojoj dusi i pripremilo
me da primim veru. Od tog doba sam poceo drugacije da razmisljam. Bio je to izuzetan
covek.
Mnogo vremena kasnije, poslat sam u bolnicu u blizini Vjatke, u kirovskoj oblasti. U
bolnici sam ostao pet meseci, nakon cega sam prebacen u sanatorijum na dva meseca.
Dok sam bio u bolnici, inficirala mi se rana i nastupila je sepsa. Lekovi nisu pomagali. Po
izrazima lica lekara video sam da nema nade za moje ozdravljenje. Prebacen sam u sobu
u kojoj sam lezao sam, sto je samo po sebi znacilo da samo cekaju da umrem. Naravno,
ja sam zeleo da zivim, ali vec sam bio umoran i izmucen od stradanja, bolova, operacija,
i svih ostalih uzasnih i nepoznatih stvari. Nisam imao strah od smrti, vec od nepoznatog.
U bolnici je radila medicinska sestra po imenu Marina. Bila je sitna i mrsava i imala
je smedje oci. Uvek je bila vesela, ljubazna i pazljiva prema svakom bolesniku. Svi smo
je voleli zbog te njene osetljivosti i spremnosti da pomogne svakome. Svi vojnici na
oporavku bili su zaljubljeni u nju. Mada je prema svakome bila ljubazna, drzala je svakog
udvaraca na pristojnom odstojanju.
Kada su me odneli u "sobu iz koje nema povratka", bio sam uglavnom sve vreme u
nesvesti. Svaki put kada bih na trenutak dosao sebi, video bih Marinino lice. Davala bi mi
injekciju, ili bi mi brisala znoj sa lica, ili bi mi presvlacila odecu. Jednom, dok sam tako
lezao zatvorenih ociju, u sobu udje vizita: nacelnik odelenja sa svojim mladjim kolegama.
Lekar koji je bio zaduzen za mene procita izvestaj o mom stanju i zakljuci: "Ne moze se
ovde vise nista uraditi: nastupila je sepsa, pacijent ima infekciju krvi." Nacelnik odeljenja
me takodje odmeri i rece: "Da, na zalost, ovde vise nema nade."
Iako sam bio u stanju polusvesti, sve sam cuo i razumeo.
Kasnije, ne znam da li je bio dan ili noc, dodjoh sebi i u jednom trenutku osetih da
sestra Marina stoji kraj mog kreveta. Kvasila mi je celo sundjerom i nesto saputala. Molila
se za moje zdravlje. Otvorih oci, a ona mi tada rece: "Bice sve u redu, Platone.
Ozdravices." Dade mi malo vode da popijem.
Kasnije sam saznao da mi je davala osvecenu vodu.
Marina je cesto dolazila i molila se kraj moje postelje. To je trajalo otprilike dve
nedelje. Sa sobom bi uvek donosila flasicu sa svetom vodom i po malo osvecenog hleba,
prosfore. Time me je hranila i pojila svaki dan. Cim bi se priblizila mojoj postelji pocinjala
bi da se moli. Dolazila mi je cak i kada nije bila dezurna. Ona me je izlecila, ona je
izmolila moje ozdravljenje od Boga.
Kad mi je bilo bolje, pocela je da mi prica pomalo o veri. Naucila me je nekim
molitvama. Iz bolnice sam izasao kao verujuci covek, Hriscanin. Porucnik Kamenjev i
Marina su zaista preokrenuli moj zivot.
Voleo sam Marinu kao rodjenu majku, mada je bila istih godina kao ja. Kada mi je
napisao uput za sanatorijum, nacelnik odeljenja mi rece: "Izvukli smo te iz "onog sveta",
ali bez sestre Marine ne bismo mogli nista da uradimo. Njoj dugujes veliku zahvalnost."
To sam vec i sam znao, ali znao sam i nesto drugo: da me je Neko izlecio preko
sestre Marine. Tada sam dao sebi zavet da cu, ako prezivim rat, postati svestenik. Svoju
odluku saopstio sam i sestri Marini.
Rat se konacno zavrsio. Kraj rata sam docekao u Berlinu, gde sam demobilisan.
Vratio sam se u moj rodni Lenjingrad i posao da upisem bogosloviju. Predao sam
dokumenta, a oni ih pogledase i vratise mi ih. Nisu hteli da me prime, uprkos svim mojim
molbama i ubedjivanjima. Uskoro su me pozvali pred Ratnu komisiju. Tamo su me
ismevali i pokusali da me odvrate od moje namere: "Hej Skorino! Jesi li sisao s uma?
Nosilac si svih mogucih ordena i medalja za hrabrost, cin porucnika si dobio, i sad hoces
u popove! Sramotis Armiju!"
No, bio sam veoma uporan i na kraju me primise. Bilo mi je vrlo naporno, jer sam
bio neskolovan: zavrsio sam samo sedam razreda osnovne skole i to davno. Da, bilo je
tesko. Ponekad mi se cinilo da mi ljudi namerno smetaju da ucim. Zavrsih nekako tu
bogosloviju i odlucih da se zamonasim. Sad su poceli da mi se smeju ovi iz bogoslovije:
"Sta? Vidi kakav si, pucas od zdravlja, zar ti da budes monah? Bolje ti je da se zenis,
tako ces bar moci da postanes svestenik." Iskreno govoreci, bili su u pravu. Nisam ja za
monaha, a osim toga, gde bih mogao da se pripremim za monaski zivot?"
Valjalo mi je, dakle, ozeniti se. Samo sto sam zavrsio bogosloviju, nisam ni
rukopolozen, a vec su odlucili da me posalju na parohiju u Irkutsk. Znaci, pod hitno
moram naci sebi nevestu. To je bilo tesko. Nisam se tada kretao u drustvu devojaka. Pre
rata sam imao mnogo prijatelja, no svi su se udaljili od mene kada sam krenuo u
bogosloviju. Dok sam ucio bogosloviju, devojke me nisu interesovale i nisam pomisljao
na zenidbu, a sada sam morao da nadjem zenu. Otisao sam u crkvu da se pomolim Bogu
da mi pomogne. Proveo sam dugo vremena u molitvi.
Kad sam izasao iz crkve, ugledao sam coveka sa jednom nogom kako polako ide
ulicom pomocu staka. Kad sam mu prisao malo blize, prepoznao sam bivseg kapetana
puka u kome sam sluzio. Zaboravio sam da napomenem da sam u ratu stigao do cina
porucnika, a poceo sam kao prost vojnik. Pritrcah kapetanu i on mi se veoma obradova.
Pozva me odmah u svoj stan. Dugo vremena smo proveli secajuci se ratnih dana, a zatim
presli na probleme svakodnevice. Kapetan je bio veoma dobar i veseo covek, pravi
domacin. Kad sam mu rekao da sam zavrsio bogosloviju i da trazim devojku da se
ozenim njome, pomislio je da se salim. "Imam pravu zenu za tebe! Moja rodjaka Nina"
rece, nadovezujuci se na "salu."
Sa Ninom sam se upoznao dva dana posle toga. Dopala mi se, a izgledalo je da se i
ja njoj dopadam. Odlucih da je zenim, pa joj to u predlozih kroz nekoliko dana.
Prethodno joj ispricah sve o sebi. U pocetku joj je bilo tesko da prihvati da cu biti
svestenik, ali kad je malo razmislila, prihvatila je. Samo je rekla: "Platone, ali ja ne
verujem u Boga."
Sta, pomislih u sebi. Ni ja nisam verovao! Otisao sam u bogosloviju i rekao im da
sam nasao zenu. Saslusali su me i na kraju mi dali blagoslov da se zenim. Vencali smo se
dve nedelje posle toga, a zatim sam najpre rukopolozen za djakona, a posle za
prezvitera. Valjalo nam je uskoro da otputujemo za Irkutsk. Medjutim, Nina rece: "Idi ti,
Platone. Ja moram da ostanem jos godinu i po u Lenjingradu da zavrsim srednju skolu."
Ne znam kako sam mogao da zaboravim da ona jos ide u skolu. Rekla mi je, ali
sam zaboravio. Ipak, morao sam da idem. Dogovorili smo se da ce mi se ona pridruziti
cim zavrsi skolu. Da budem iskren: tesko mi je bilo da je ostavim. Zavoleo sam je. Ipak,
nisam sumnjao u to da ce doci.
Sada bih zeleo da kazem nesto i o mojoj Nini. Nije mnogo visoka, do ramena mi je.
Tanka je, ali skladno gradjena. Ima krupne sive oci. Vrlo je lepa. Nema dlake na jeziku,
ume da odgovori.
Otisao sam u Sibir, u jedno selo iza Irkutska. Selo je bilo dosta veliko, ali su crkvu
morali da zatvore jer im je stari svestenik umro. Posto se niko nije brinuo o zgradi crkve,
to je ona bila u prilicno losem stanju. Pokusao sam da tamo zavedem neki red i da koliko
- toliko popravim zgradu. Pomagale su mi dve starice. Poceo sam da sluzim, ali na
sluzbama je bilo uvek samo troje ljudi, pa sam se zabrinuo. Gde su parohijani? Odlucio
sam da sluzim svaki dan. Sluzio sam nedelju dana, mesec dana, tri meseca. I dalje niko
nije dolazio. Pao sam u ocajanje. Otisao sam kod vladike, rekao mu da sluzim svaki dan,
ali da mi niko ne dolazi. Vladika me je pazljivo saslusao i na kraju mi rekao: "Sve u svoje
vreme. Bog je milostiv!"
Kad sam odlazio iz vladicanskog dvora, svratio sam u gradsku crkvu. Sacekao sam
kraj sluzbe i prisao starom svesteniku koji je tamo sluzio. Ispricao sam mu svoju tuznu
pricu. Pozvao me je svojoj kuci i veoma me lepo primio. Rekao mi je: "Bog vas je prizvao
u svestenicku sluzbu. Sve ce biti u redu, dolazice vam parohijani, uskoro ce vam doci i
zena, samo se molite! Sto vise se molite Bogu!"
Sprijateljio sam se sa ocem Petrom i cesto ga posecivao. Mnogo mi je pomogao u
tim prvim danima moga sluzbovanja, a bio je i vrlo duhovan covek.
Proslo je pola godine, a ja sam imao samo osam parohijana, ali nisam prestajao da
sluzim svaki dan. Jedva sam imao novca da se prehranim, pa sam u slobodno vreme
poceo da radim. Nekome bih popravio krov, drugome bih doneo drva, trecem promenio
bravu. Dok sam radio, razgovarao sam sa domacinima. Njima je bilo zanimljivo da
razgovaraju sa svestenikom. Neki su poceli da se raspituju za veru. Radovalo me je kad
sam mogao nesto da im kazem o veri. Slusali su me, a neki su cak dosli u crkvu. U
pocetku su samo dosli da razgledaju, a onda su poceli da dolaze na sluzbe.
Radio sam savesno i posteno. Valjda sam i naucio nesto za sve one godine rada u
fabrici u Lenjingradu. Poceli su da me traze i ubrzo su se umnozili pozivi za popravke po
kucama. Do kraja godine u moju crkvu je dolazilo 80 - 90 ljudi, uglavnom starijih godina,
a druge godine su poceli da mi dolaze i mladi.
U pocetku, kad sam stigao u selu, ljudi me nisu najbolje prihvatili. Isao bih, na
primer, ulicom, a deca bi vikala za mnom: "Eno popa, uhvati se za dugme!" Cesto bih cuo
i psovke na svoj racun. Cesto sam bio meta ismejavanja. Usli bi u crkvu i poceli da se
smeju i zavitlavaju, ometali mi sluzbu. Uvek sam ih uctivo molio da izadju, a oni bi
odlazili uz najgrdje psovke. Mislili su da ne mogu da se branim. Jednom me je grupa
mladica presrela i pretukla. Setao sam se jedno vece kad su me napali. Dok su me
udarali, samo sam ih molio: "Nemojte, molim vas! Prestanite!" Valjda im je bilo zabavno
da biju popa.
Tesko je bilo. Nedostajala mi je Nina. Kada je napokon dosla, bio sam veoma
srecan, ali i njoj je u pocetku bilo tesko. Nikad joj nije palo napamet da ce se udati za
seoskog svestenika i ziveti u nekoj seoskoj zabiti. Sada je imala diplomu, i vrlo je lako
dobila posao tehnologa u velikoj fabrici mleka. Medjutim, kad su saznali da je zena
svestenika, nije joj bilo lako na poslu. Bila je odlican radnik, imala veliko znanje i u
svemu je bila primerna.
 Jedne veceri kada smo se Nina i ja vracali kuci, napala su nas cetvorica polu-pijanih
mladica. Trojica su poceli da me tuku, a jedan je bio vise zainteresovan za Ninu. Molio
sam ih da nas ostave na miru. Nina je pocela da vristi i da zove u pomoc.
Ona trojica su poceli ozbiljno da me tuku. Video sam da je jedan oborio Ninu na
zemlju, a da su jos dvojica prisla odnekuda i da gledaju. Tada rekoh samome sebi: "Ehej,
oce Platone! Znas da se bijes, bio si u ratu, a i jak si, brate. Sta cekas?" Pa kad sam
navalio na njih! Jednog sam bacio preko ramena, drugog sam udario u stomak, treceg
sam nadlanicom samo lako udario u vrat, a zatim sam presao na onog sto je hteo da
napastvuje moju Ninu. Bio sam strasno ljut, pa sam ga dobro isprasio i bacio ga u
zbunje. Nina nije mogla da veruje svojim ocima. Ona dvojica posmatraca pokusase da
pomognu svojim drugarima, no dok sam jednog sredjivao, onaj drugi pobeze. Zatim sam
se vratio na onu trojicu sto su me napali, pa sam ih jos malo izlupao. Nisu se tome
nadali. Mislili su da je pop slabic i lak plen. Resio sam da im ocitam bukvicu. Naterao sam
ih da puze pedeset metara - sada me je toga stid. Kad su poceli da se bune, opet sam
krenuo da ih bijem. Nina mi je posle rekla, smejuci se: "Nisam znala da si takav, oce
Platone!" Ali bio sam tada veoma ljut.
Posle ovog dogadjaja, ljudi su poceli da me postuju. Oni momci sto su hteli da me
biju posle toga su mi prisli i rekli: "Druze Platone, mislili smo da ste samo nekulturni pop,
a ono ispade da ste sportista!" Godinu dana kasnije, jednog od njih sam vencao u crkvi, a
drugome krstio dete.
Znam da sam kriv za ovu tucu, jer svestenik ne sme da se tuce. Ali nisam imao
izbora. Da sam bio sam, to bi bila sasvim druga stvar, ali sa mnom je bila Nina. Kada sam
kasnije to ispricao episkopu, on se nasmejao i rekao: "U ovom slucaju pravo si postupio.
No ubuduce bih te molio da ne zloupotrebljavas svoju snagu! Bog ce ti oprostiti!"

***
Ziveli smo u tom selu nekoliko godina, a 9. maja 1965. slavila se godisnjica pobede
nad fasizmom i zavrsetka rata. Predsednik kolhoza i predsednik seoske opstine su obojica
bili ratni veterani i organizovali su svecanu proslavu u klubu. Pozvani su svi koji su
ucestvovali u ratu, sa napomenom da obavezno dodju sa ordenjem i medaljama koje su
u ratu dobili.
"Platone, moras ici na proslavu!" nagovarala me je Nina.
I tako, obukao sam civilno odelo i prikacio sva svoja odlikovanja. Bilo ih je mnogo:
tri ordena Slave, cetiri sa Crvenom Zvezdom, orden Lenjina, orden Boraca Crvenog
Barjaka,, tri medalje za hrabrost i jos neke.
Kad sam usao u klub, predsednik kolhoza me prvo nije prepoznao, a posle me je
pitao: "Odakle vam to silno ordenje?"
"Kako mislite, odakle? Dobio sam ih u ratu!" rekoh.
Sada je predsednik bio u nezgodnom polozaju: svi oni koji su imali medalje trebalo
je da se popnu na tribinu, a ja sam, istina, imao vise medalja i ordenja nego bilo ko na
toj proslavi, ali... ja sam svestenik. Predsednik se posavetova sa jos nekima, pa me onda
pozva: "Druze Platonove, molim vas, dodjite i sedite na tribinu." U to vreme su me mnogi
zvali "Platonov", kao da mi je to prezime. Postavio me je da sednem u drugi red.Trebalo
je da svako od veterana ko je ucestvovao u borbama isprica poneki dogadjaj ili ratnu
anegdotu. Razmislio sam i odlucio da i ja nesto kazem. Naravno, znao sam da bi to moglo
da mi napravi neprilike kod crkvenih vlasti, ali sam zarko zeleo da pokazem tim ljudima
da vernici i svestenici nisu neobrazovani i glupi, vec da zaista veruju u Boga, da zive
Hriscanskim zivotom, trudeci se na svom putu ka Bogu uprkos svim teskocama i da u
tome ne traze niti nalaze nikakvu materijalnu korist. Posle ovoga sam se cak i sprijateljio
sa predsednikom kolhoza, koji je poceo da me ceni. Kasnije mi je pricao da je imao
neprilike sa vlastima sto je pustio svestenika da govori na proslavi.
Ostali smo u tom selu dvanaest godina. Bog nam je bio milostiv, nije nas nikada
ostavio. Crkva je bila puna ljudi, voleli su me, a vlasti mi nisu mnogo smetale. Moja se
Nina nije odmah prilepila za crkvu, no danas je ona jaca u veri od mene. Postala je
iskreni vernik, dobro poznaje sve crkvene sluzbe i mnogo mi pomaze.
 Sada sam premesten u veliki grad, sto mi tesko pada, ne mogu da se naviknem, ali
trudim se.
To je sve sto mogu da kazem o svom zivotu i o putu koji me priveo k Bogu.
Cekajte, neceg sam se setio! Oprostite, upravo sam se setio kako sam prvi put od
jednog vernika cuo za Boga. Taj susret mi je ostavio dubok utisak i naterao me da
razmislim. Cesto sam se vracao na ovaj dogadjaj i mislio o njemu. No, u to vreme sam
imao samo cetrnaest godina i jos uvek sam ziveo u sirotistu.
U to vreme nam je predavao sociologiju profesor po imenu Natanail Aronovic - ne
secam se njegovog prezimena. Organizovao nam je vecernja druzenja, diskusione
klubove, konferencije, vodio nas je po muzejima i osnovao klub za anti-versku
propagandu. Stalno je bio sa nama i mi smo ga voleli.
Tada je u nase sirotiste dosao decak mojih godina, Vovka Balacov, ocigledno iz
skolovane porodice. Bio je dobar djak, ali nije voleo mnogo da prica, bio je povucen.
Proveo je u sirotistu sest meseci kada jedan od decaka primeti da se Vovka krsti i,
naravno, prijavi ga odmah dezurnom nastavniku. Ne znam sta mu je tom prilikom
receno, ali u to vreme su u modi bile debate i diskusije. Bilo je to ovako: organizovali
bismo, toboz, sudjenje knjizevnim likovima kao sto su Cackin, Evgenije Onjegin, Tatjana
Larina, Bazarov i drugi. Jedan ucenik bi predstavljao tuzioca, drugi
odbranu, a treci, naravno, optuzenog junaka iz knjige. "Sudjenju" bi obavezno
prisustvovao nastavnik, koji se trudio da se ne mesa u diskusiju. Bilo je pozeljno da
"sudski proces" vodimo sami, bez pomoci.
Toga dana Natanail Aronovic nam saopsti da ce "optuzeni" na sledecem sudjenju
biti Isus Hristos. Odluceno je da ce ulogu Isusa Hrista dobiti Vovka Balacov. Cak su resili
da ga umotaju u carsav, da bi vise licio na Hrista. Natanail Aronovic nas je dobro
pripremio za "sudjenje", dajuci nam ideje kakve sve "optuzbe" da iznesemo na racun
Isusa Hrista. Tuzilac je bio Jura Skurin, odbranu je predstavljala Zina Fomina, a
predsedavajuci je bio Kolja Ostrovski. Bilo je sedam svedoka, a u publici su bila dva
razreda.
Svi smo bili zaposleni oko ovog "sudskog procesa." Pripreme su trajale deset dana,
a Vovka nije znao sta radimo. Iza ledja smo ga cak prozvali "Mali Hristos." O njegovoj
ulozi u "sudskom procesu" smo mu rekli tek dan pre nego sto je sudjenje pocelo. Vovka
je pokusao da odbije, ali niko ga nije slusao. Kasnije smo saznali da su mnogi nastavnici
bili protiv ovoga, ali da je "sudjenje" izvedeno jer je Natanail Aronovic bio veoma uporan.
Primetili smo da je Vovka, od trenutka kad smo mu saopstili vest, postao vrlo uznemiren,
cinilo se kao da je za jedan dan oslabio.
Sutradan smo otisli u "sudnicu", i sud je poceo da zaseda. Predsednik je otvorio
slucaj. Vovka nije dopustio da ga uviju u carsav. Stajao je na sred sale, bio je bled, bez
kapi krvi u licu. Devojcicama ga je odmah bilo zao, a ni mi ostali se, kao publika, nismo
osecali prijatno. Predsedavajuci upita Vovku: "Priznajete li da ste krivi?"
Vovka je trebalo da odgovori: "Ne, ne priznajem!" i onda bi otpocela diskusija. Bilo
bi zanimljivo, kao i uvek, na ovakvim "sudjenjima." Podupirali bismo svoje argumente
citatima iz knjiga. Uvek smo na ovakvim skupovima sticali nova iskustva i znanja, kao i
bolje razumevanje knjizevnih ili istorijskih likova. Zato je diskusija bila veoma vazna. No
ovaj put nas Vovka sve iznenadi odgovorom: "Ja sam vernik! Ne prihvatam ovo sudjenje.
Svaki covek ima pravo na svoja ubedjenja!" Zatim sede na stolicu.
Poceli su da ga ispituju. Vovka je cutao. Nismo znali kako dalje da vodimo
diskusiju, ustanovljena procedura ovog puta ocigledno nije mogla da se primeni. Natanail
Aronovic dosapnu predsedavajucem da odrzi pripremljeni govor. Jurka ustade i poce:
"Ostaci trulog kapitalizma: kulaci, popovi i intelektualci..." i zavrsi svoj govor recima da
su sve to truli ostaci kapitalizma. Svi smo mu tapsali. Zatim ustade Zona Fomina, koja
takodje odrza govor. Osvrnula se na kapitalisticki olos, na nedostatak kulture, a
spomenula je i los uticaj na drustvo u celini. Iako je imala ulogu branioca, njen govor je
vise imao prizvuk optuzbe. I njoj smo tapsali.
Zatim predsedavajuci pozva svedoke. Svako od njih je citirao autore knjiga o anti-
verskoj propagandi. Neko je cak doneo karikaturu Isusa Hrista isecenu iz stripa. Svi su se
zabavljali i ucestvovali u igri. Predsedavajuci se odjednom seti da je prvo trebalo da
svedoci iznesu svoje dokaze, pa tek onda da se jave branilac i tuzilac, ali vec je bilo
kasno da se to ispravi. Bio je zadovoljan tokom sudjenja, pa je na kraju ponudio Vovki
Balacovu da kaze nesto u svoju odbranu.
I Natanail Aronovic je bio zadovoljan. Kao i uvek kada je bio dobrog raspolozenja,
trljao je ruke.
Svi smo ocekivali da ce Vovka cutati. On, medjutim, ustade, ispravi se i, kao da mu
je spao neki nevidljivi teret sa ramena, poce da govori. Slusali smo ga kao opcinjeni.
Govorio nam je o dobrom i o zlu i o ucenju Gospoda Isusa Hrista. Objasnio nam je zasto
on veruje u Boga. Rekao nam je da nas zali sto nemamo vere, da su nam prazne i duse i
glave. Rekao nam je da on nikada nije sam, da je Bog uvek sa njim, Bog, njegova nada i
njegova snaga! Izgledalo je kao da ce da zaplace.
Natanail Aronovic dade znak predsedavajucem da zaustavi Vovku, ali ovaj, iz nekog
razloga nije hteo da ga prekida. Vovka zavrsi svoje izlaganje recima: "Da, ja verujem u
Boga, i to je moja stvar. Niko nema prava da mi sudi zbog toga. Svako od nas ima svoju
savest, koja je slobodna, i niko nema prava da natura svoje ideje drugome. Verujem u
Boga i ponosim se time!" Ostao je da stoji.
Govorio je tako lepo i tecno, da smo ga svi sa paznjom slusali i bili veoma dirnuti
time sto je rekao. Dugo smo mu tapsali i vikali "Bravo!" Niko od nas nije ocekivao da
Vovka moze tako da odgovori. Odakle mu reci za tako nesto, gde li ih je nasao?
Ni tuzilac, ni branilac, ni predsedavajuci nisu znali sta da rade. Deca su u sustini
iskrena, pa smo i mi, tj. publika, dobro razumeli Vovkine reci. Bilo nam je jasno da niko
nema prava da osudjuje ljude zbog njihovih ubedjenja. Povrh svega, Vovkin govor je bio
pun iskrenosti i neizvestacen.
Natanail Aronovic skoci sa stolice i povika predsedavajucem: "Procitajte presudu!"
Kolja Ostrovski mu odgovori: "Ali, on nije kriv!"
Pitanje koje se niko nije usudio da postavi je glasilo: "Ko nije kriv? Vovka Balacov ili
Isus Hristos?" Zakljucili smo, medju sobom, da niko od njih dvojice nije kriv.
Natanail Aronovic je bio toliko besan, da su mu po licu izbili crveni pecati, glas mu
je drhtao i on zasista: "Dosta! Ovo je farsa! Nema Hrista! Hriscanstvo je samo neuspela
imitacija Judaizma. Sve je ovo laz, Balacov je izgovorio opasne lazi! Procitajte presudu!"
Predsedavajuci, Kolja Ostrovski, se posavetova sa svojim "kolegama" i na kraju
izjavi: "Sud nije stanju da donese presudu zbog okolnosti koje su izvan nase kontrole."
Svi smo napustili salu sa nekim gorkim ukusom u ustima. Nije bilo nimalo zabavno.
Kasnije smo cesto razgovarali o ovom dogadjaju, jer se na neki nacin kosnuo srca svakog
od nas.
Kroz dve nedelje, Balacov je premesten u dom za "problematicnu" decu. Natanail
Aronovic nije vise uzivao naklonost medju nama djacima i nerado smo ucestvovali u
njegovim aktivnostima.
Kad pogledam u proslost, tek sada vidim na koliko nacina me je Bog zvao k sebi!
Vovka Balacov, porucnik Kamenjev, sestra Marina, izvidjacka jedinica, bogoslovija, Nina,
iskusenja koja sam imao na pocetku svestenicke sluzbe, i jos mnogo, mnogo toga... Sve
su to koraci kojima me je Bog vodio Sebi.
"A kako ste upoznali oca Arsenija?" upitala sam oca Platona. "U crkvi gde sada
sluzim imam jedno duhovno cedo koje je dobar prijatelj sa ocem Arsenijem. Zamolio je
oca Arsenija za blagoslov da me dovede k njemu, i evo me. Blagodarim Bogu zbog ovog
susreta. Poverio sam citav svoj zivot ocu Arseniju, i sada sam drugi covek. Cim se vratim
kuci, pokusacu da ubedim Ninu da i onda dodje da ga vidi. Tako mi je rekao otac
Arsenije!"

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik
 MATI MARIJA

Duge godine naseg zivota, sa svim radostima, brigama, tegobama i zalostima,

vremenom se pretvaraju u secanja koja svako od nas nosi u sebi. Svetla i radosna
secanja obasjavaju dalji zivotni put covekov, njima se dusa hrani. Mracne i turobne
godine - njih pokusavamo da zaboravimo. No pamcenje nam cesto ne dozvoljava da ih
potisnemo, i onda nas ta secanja progone, muce i nanose nam bol. Tako se prozivljene
godine zivota neizbezno pretvaraju u secanje.
Zelim da kazem nesto o ljudima ciji zivot ne pripada dalekoj proslosti, vec je i
danas veoma stvaran i aktuelan, mada je vec nasao svoje mesto u mome secanju.
Istinska ljubav obogacuje coveka, donosi radost i vecito se preporadja u drugim ljudima.
No, ako postoji snaga veca od snage ljubavi, to je onda samoodricanje radi bliznjih,
blagost i dobrota, bezgranicna vera u Boga i molitva.
Otac Arsenije i mati Marija su oboje bili ljudi upravo takvog kova. Zelim da vam
pricam o njima, jer je potrebno da se zna da postoje i takvi ljudi koji u sred teskih
iskusenja pomazu drugome, poucavaju, ublazuju bol i privode Bogu. Sigurna sam da ce
ko god bude citao o zivotu oca Arsenija i mati Marije i o njihovim delima, kroz njihov
primer pronaci novi zivot i istiniti put. Zbog toga zivotna prica oca Arsenija i mati Marije
ne predstavlja memoare, vec sam zivot. Njih dvoje su izvor zive vode koja nam daje
snagu vere i koja nas obnavlja, kako bismo mogli da zivimo tom verom.
Pri zapisivanju ovih secanja oslanjao sam se na dnevnik koji sam u to vreme vodio
gotovo svakodnevno. Zbog toga ce neke moje zabeleske mozda delovati subjektivno, jer
su zapisane pod utiskom raspolozenja u kom sam se tada nalazio. Prepisujuci iz ovih
belezaka trudio sam se da izostavim svoje licne komentare, ali to nije uvek bilo moguce.

***
Dosao sam da provedem svoj godisnji odmor kod oca Arsenija. Voleo sam gradic u
kome je ziveo, i setao bih njegovim ulicama dan. Voleo sam da obilazim stare crkve i
drevne manastire od kojih su mnogi bili u rusevinama. Setajuci tako, nasao bih se cas u
cetvrtom veku, cas u kitnjastom osamnaestom, cas u strogom devetnaestom. Upoznao
sam se sa kustosima muzeja, cime mi se pruzila prilika da zavirim u skrivene tajne
drevnih predmeta koje vecina turista, kao ni stanovnika ovog grada, nije videla.
Tada sam imao samo dvadeset sedam godina i mogao sam da pesacim kilometrima
po gradicu i njegovoj okolini. Uvece, kada bi otac Arsenije bio slobodan, molio bih se sa
njim ili razgovarao, a ponekad bih samo sedeo i slusao njegove razgovore sa drugima.
Svaki put bih naucio nesto o duhovnom zivotu i o veri. Uvek bi se, po odlasku od oca
Arsenija, osecao duhovno bogatijim.
Jednog jutra odlucim da obidjem jedan manastir iz sesnaestog veka. Veci deo
zdanja je i dalje stajao na mestu, ali je bio u stanju raspadanja. Narocito je lepa bila
glavna crkva, u kojoj je jos uvek stajao ikonostas iz sedamnaestog veka. Kada sam se
vratio kuci bio sam umoran, pa sam legao da se malo odmorim. To vece dodje ocu
Arseniju u posetu neka nepoznata devojka i predade mu pismo. Otac Arsenije procita
pismo i rece mi: "Sutra ujutru krecemo za Moskvu. Jevdokija Ivanovna mi javlja da je
monahinja, mati Marija, njena poznanica, tesko bolesna. Moramo da uhvatimo jutarnji
voz koji polazi oko pet sati ujutro. Molim vas, kupite tri karte i podjite sa mnom.
Ostacemo mozda cetiri dana u Moskvi." Zatim se okrenu i poce da razgovara sa tom
mladom devojkom.
Nisam imao vremena ni da pogledam tu devojku, jer sam odmah posao da
pripremim stvari koje ce nam biti potrebne za put. Nadezda Petrovna, u cijoj kuci je otac
Arsenije ziveo, pomogla mi je prilikom pakovanja. Kad sam ponovo usao u sobu oca
Arsenija, njega nije bilo.
Nepoznata devojka je setala po njegovoj sobi, zagledajuci knjige na stolu i po
policama, kao i uljana platna i ikone na zidu. Posmatrala je sve to nekako s visine. Nije se
obazirala na mene kada sam usao u sobu, vec je nastavila da razgleda stvari po sobi.
Kada je napokon ponovo sela u fotelju, obrati mi se i rece: "Ko bi rekao da se jedan
svestenik interesuje za umetnost, medicinu, filosofiju i marksizam. Mislila sam da oni
samo znaju crkvene sluzbe i Bibliju. Bas me iznenadjuje ovaj vas Pjotr Andrejevic." Ona
me zatim odmeri od glave do pete i rece, pomalo podrugljivo: "A, jeste li vi jedan od
"onih", kao sto je Pjotr Andrejevic?"
Ovaj bezobrazluk me je uvredio, a najvise me je boleo njen stav prema ocu
Arseniju. Odgovorih: "Da, ja sam jedan od "onih!" No, pre nego sto nastavite da govorite
o ocu Arseniju tim tonom, predlazem vam da pogledate knjige koje je on napisao."
"Knjige?" upita ona iznenadjeno.
Otvorih plakar i pokazah joj neka njegova dela. Ona uze jednu i stade da je
prelistava, zastajuci da procita po nesto. "Veoma obrazovan covek, nema sta. Obrazovan,
a svestenik! Kakva neobicna kombinacija. Zivot napreduje, materijalizam je priznat u
skoro celom svetu, prodro je u umove skoro svih ljudi. Mnogo knjiga je napisano u
kojima se dokazuje apsurd religije, a religija i dalje postoji...
"Veruju naucnici, veruju pisci i slikari, lekari i profesori i ucitelji veruju. Milioni
obrazovanih na zapadu - i oni veruju. Crkve su nam pune, i u njih ne idu samo babe.
Kako su me nervirale te babe kad sam bila mala! Stalno bi pokusavale da me uteraju u
red."
Nastavila je da govori, kao za sebe: "Da, da....Mnogo je toga napisano, a niko jos
nije uspeo da dokaze da Bog ne postoji."
Zatim se okrete prema meni i rece: "Znate, procitala sam mnogo knjiga o naucnom
ateizmu, ali imam utisak da autori tih knjiga nikada nista nisu u stanju da dokazu. Oni ili
pokusavaju da ocrne religiju, ili se svadjaju sa Bogom i pokusavaju da Mu dokazu da On
u stvari ne postoji... Moja baka Kaca bezuslovno veruje. Kad biste vi znali moju baku!
Bolja je od svih ljudi koje poznajem, cak i od mojih roditelja. Kada bi svi mogli tako da
veruju kao ona..."
Devojka me iznenadi pitanjem: "A vi? Sta vi mislite o Bogu?"
Htedoh da joj odgovorim, no tada primetih oca Arsenija na vratima, kako posmatra
devojku sa osmehom i sa ocinskom neznoscu. Odlucih da ne kazem nista.
"Jeste li se spakovali?" pitao me je.
"Jesam, oticicu na stanicu sutra u cetiri ujutru, a vas dvoje biste morali da stignete
na voz do pet."
Sledeceg jutra, kad smo seli u voz, medju nama je vladala tisina. Otac Arsenije je
gledao kroz prozor. Videlo se kako pored nas promicu sume, planine, stanice, raskrsnice i
zgrade. Po seoskim putevima videli su se ljudi. On nije bio svestan svega toga, jer je bio
utonuo u molitvu.
Devojka, koja je posla na put sa nama, ucila je nesto iz debelog medicinskog
udzbenika. Zvala se Tatjana. Ja sam pokusavao da pratim roman koji sam poneo sa
sobom. Otac Arsenije je nekoliko puta oslovio Tatjanu i nesto je pitao. Putovali smo
nekoliko sati.
Moskva je veoma bucan grad i primetio sam da je otac Arsenije, naviknut na zivot
u varosici, izgledao nekako izgubljeno i nesigurno. Kad smo usli u taksi, nije umeo da
zatvori vrata i zacudjeno je posmatrao tramvaje, trolejbuse i automobile kako jure
ulicama. Zaustavili smo se ispred nove visespratnice oko koje se orio decji zagor, a iz
jednog stana je dopirala muzika sa radija. Culi smo lupu vrata od lifta, udaranje potpetica
po asfaltu i videli prolaznike kako zure i podozrivo gledaju na starce koji su sedeli na
klupi blizu ulaza u soliter.
Stan u koji smo usli je bio tih, sunce je ulazilo kroz prozore. Otisli smo u kupatilo
da se osvezimo posle puta dok je Tanja obisla svoju baku u drugoj sobi i iznela caj. Puna
energije, Tanja je iznela na sto kriske hleba, sira i malo ribe. Za tili cas, na stolu se
nalazilo verovatno sve sto su imali u kuci od hrane. Seli smo za sto i posluzili se.
Onda smo otisli u drugu sobu. Tamo je, na krevetu sa rukama sklopljenim na
carsavu, lezala starica ozbiljnog i pomalo tuznog lica. Njene krupne, sive oci su nas
posmatrale sa blagom radoznaloscu.
 "Babuska, dovela sam ti prijatelje Jevdokije Ivanovne!"
"Da! Cula sam vas iz sobe da ste stigli", rece bakica.
"Sedite, bacuska!" rece ona ocu Arseniju. "A ti, dragi moj, sedi i ti ovde, sedi i
slusaj. Tanja neka ide da poradi malo u kuhinji."
U sebi sam se pitao zasto me je ova starica nazvala "dragi moj." Seli smo. Prvih
nekoliko trenutaka smo cutali. Izgledalo je kao da se otac Arsenije zamislio i da nesto
posmatra.
"Bacuska, sedite blize. Ne mogu glasno da govorim. Rekla bih vam prvo nesto o
sebi, a onda bih zelela da me ispovedite."
Otac Arsenije primaknu stolicu blize njenom krevetu. Primetio sam da vrlo pazljivo
posmatra lice ove neobicne bakice. Bilo mi je jasno da je svu svoju duhovnu snagu
usredsredio na predstojeci razgovor. Znao sam da se moli Bogu, jer su mu se usne jedva
primetno micale.
U sobi je vladala neka cudna tisina. Ni otac Arsenije, ni mati Marija nisu
progovarali. Sunce je obasjavalo sobu kroz prozracne bele zavese. Na zidu je bilo
nekoliko reprodukcija Nesterovljevih slika. U uglu sobe, iznad kreveta, nalazila se ikona
Vladimirske Majke Bozje, prekrivena belim vezenim ubrusom. Ubrus je bio tako
namesten, da je ikona prema potrebi, mogla brzo da se pokrije.
Lice mati Marije je bilo vrlo neobicno. Bilo je ocigledno da je u mladosti bila veoma
lepa. Lepota je i dalje prosijavala kroz mrezu bora koje su joj prekrivale lice. Ipak, izraz
joj je bio tuzan i umoran. Njene sive oci posmatrale su oca Arsenija molecivo i sa nadom.
Mada se njene tanke i izduzene ruke se nisu pomerale sa kreveta, videlo se da je
veoma napeta. Izgledalo je kao da ce ih svakog casa upotrebiti da se pridigne na krevetu
i uspravi. Nepokretnost njenih ruku i ta napetost davali su utisak da ruke pripadaju nekoj
statui. Posmatrajuci njene ruke, pokusao sam da zamislim njen karakter, secajuci se
portreta akademika Pavlova koga je naslikao Nesterov: i njegove ruke, sklopljene na
stolu, govorile su o njegovom karakteru.
"Blagoslovi me, oce. Blagoslovi monahinju Mariju. Na krstenju su mi dali ime
Ekaterina. Hocu prvo da vam kazem nesto o sebi, da biste znali, kad me budete
ispovedali, ko sam ja. Mozda ce vam ovo biti cudno, ali moj duhovni otac, bacuska Jovan,
mi je rekao jednom: "Kad dodje vreme da umres, moras da ispricas sve o sebi svesteniku
koji te bude ispovedao. Ne smes to da zaboravis!" Zato hocu da uradim onako kako mi je
on rekao. Ne ljutite se na mene, bacuska, sto cu malo duze da govorim."
Otac Arsenije joj pridje blize. Pokloni se i blagoslovi je veoma pazljivo. Ona primi
njegov blagoslov sa strahopostovanjem i osecanjem nedostojnosti.
"Bacuska, siroce sam od svoje seste godine. Uzela me je kod sebe moja baka,
sirota seljanka. Morali smo da prosimo hleb po kucama i pokoju paru ispred crkve. Od
toga smo ziveli. Vlastelinka na obliznjem imanju, Jelena Petrovna, Bog da joj dusu prosti,
uzela me je da radim kod nje. Kad su se navikli na mene, dozvolili su mi da se igram sa
njenom kcerkom, Natalijom Sergejevnom. Postale smo prijateljice i zavolele smo jedna
drugu. Jelena Petrovna je bila blaga i pravedna. Starala se o celokupnom gazdinstvu.
Volela me je kao svoje dete, bila mi je kao roditelj. Ucila sam zajedno sa njenom
kcerkom. To su bili lepi dani, bacuska! Lepi dani.
"Stasala sam. Imala sam sedamnaest godina, a Bog mi je dao lepo lice i vitak stas.
Desavalo se ponekad da gosti misle da sam gazdaricina kcerka. To nimalo nije smetalo
Jeleni Petrovnoj i Natasi. Svetiteljke su to bile, bacuska!
"Sad, Jelena Petrovna je imala muza koji je bio zenskaros i koji joj je mnoge brige
zadavao sa svojim nevaljalstvima. No, nije bio los covek, Bog dusu da mu prosti.
"Dok sam odrastala, Sergej Petrovic me je voleo kao sopstveno dete, mazio me je i
grlio, ali kad sam vec postala devojka, pokusavao je da ostane samnom nasamo. Shvatila
sam sta se desava, pa sam ga izbegavala. Bilo me je strah i stid od Jelene Petrovne i od
Natase. One su se prema meni ponasale kao prema svojoj rodjenoj kcerki i sestri.
"Od najranijeg detinjstva sam verovala u Boga i zelela da se zamonasim. Jelena
Petrovna me je cak u sali zvala "monahinjice moja." Volela sam duge molitve i cesto sam
se molila. Sergej Petrovic je pokusavao da me odvrati od molitve, a ja sam ga samo
molila da me ne dodiruje. Jednom mi je rekao: "Budalo mala! Ne znas ti sta je prava
sreca!"
"Jednom su Jelena Petrovna i Natasa otisle nekome u posetu, a Sergej Petrovic nije
bio kod kuce. Ja sam otisla u svoju sobu, jer mi nije bilo dobro, bolela me je glava.
Odjednom, vrata moje sobe se otvorise i u sobu upade Sergej Petrovic, sav uzbudjen i
poce da mi govori: "Kaca, ja te volim! Hajdemo odavde! Vodicu te u Sankt Peterburg, u
Pariz!" Htede da me zagrli, no ja sam pocela da se branim. Onda me on ljutito baci na
zemlju i stade da mi kida haljinu, sve vreme dahcuci i izgovarajuci sablaznjive reci.
Gurala sam ga od sebe koliko god sam mogla i naglas se molila: "Majko Bozja, spasi me,
cuvaj me, Bogorodice moja, pomozi!" On, kao da je poludeo, poce da mi cepa donju
suknju. Ja sam se branila i kroz suze vikala: "Nemojte, Sergeje Petrovicu, nemojte, meni
nista ne treba, ne sramotite porodicu! Ovo je greh, strasan greh! Ne skrnavite me! Ja
samo hocu da idem u manastir!"
"On se onda razbesne kao zver, a ja, sta sam drugo mogla, nego da se molim na
sav glas: "Majko Bozja, smiluj se na mene!" Uto se vrata sirom otvorise i Jelena Petrovna
povika: "Napolje! Necu vise da te vidim u mojoj kuci!"
"Ja skocih na noge. Kosa mi je bila sva rascupana, haljina sva u ritama, no htela
sam da pobegnem sto pre. No ona me zaustavi i povika: "Ne ti, Kaca! Ne ti, vec on! Ne
zelim da ga vise vidim!" vristala je. I stvarno ga je i izbacila iz kuce. Nije dolazio citavih
godinu dana.
"Ona me tada zagrli i, placuci, rece. "Oprosti mi, Kaca. Sumnjala sam u tebe.
Posmatrala sam te i sad, kad se ovo dogodilo, bila sam sve vreme iza vrata. Cula sam te.
Sve sada razumem." Ljubila me je po licu, a ja sam ridala, toliko da nisam mogla da
prestanem. Svetica je bila ta zena, kad vam kazem.
"Posle toga nisam ostala dugo u toj kuci. Htela sam u manastir, no Jelena Petrovna
se nije sa tim slagala. Htela je da me uda: jedan mladi inzenjer, sin njenih prijatelja, bio
se zagledao u mene i ona je dugo pokusavala da me ubedi da se udam za njega. Htela je
cak i miraz da mi da. Ja sam htela samo u manastir, i tako sam joj uvek odgovarala na
njena ubedjivanja. Konacno, Jelena Petrovna me odvede u manastir u kome je jedna
njena rodjaka bila igumanija. Dala je veliki prilog manastiru i tako postadoh iskusenica.
"Na rastanku su i Jelena Petrovna i Natasa plakale. Ni ja nisam mogla da se
suzdrzim. Gospode, kakvim si me dobrim ljudima okruzio! Tvoja slava se na njima
preslikava!
"U manastiru sam bila veoma srecna. Mnogo sam toga naucila i shvatila. Mnogo
sam dobrih ljudi upoznala koji su me upucivali i poucavali na putu k Bogu. Pevala sam u
horu, upoznala se sa manastirskim sluzbama, naucila sam i da sijem. Sve mi je to kasnije
dobro doslo. Medjutim, nisam se dugo zadrzala u manastiru: dosla sam 1914. a 1919.
godine vlasti su najurile sve iskusenice iz manastira. Godinu dana sam stanovala sa jos
nekim sestrama u privatnom stanu. U blizini su stanovale jos neke monahinje. Tu sam
ostala godinu dana, a onda sam morala da odem, jer mi se udvarao predsednik kolhoza
koji nije hteo da me ostavi na miru.
"Otisla sam u Rjazan, gde sam cistila crkvu. Svestenik je bio dobar: zvao se otac
Jovan. Blagoslovio mi je da zivim kao monahinja. Imao je veliku dusu i mnogo se molio,
ali ni tamo nisam mogla dugo da ostanem. Vlasti su zatvorile crkvu, a oca Jovana
prognali u Sibir. Dopisivali smo se neko vreme. On je bio vrlo star i nije mogao dugo da
prezivi u izgnanstvu. Od njega sam mnogo naucila. Mozda je greh ovo sto cu sada reci,
ali od njega sam naucila vise nego u manastiru.
"Preselila sam se u Kostromu, jer sam tamo imala poznanike. Stanovala sam blizu
crkve i u pocetku je sve bilo dobro, no onda se otac Gerasim iznenada zaljubio u mene.
Jedne veceri, dok sam cistila crkvu posle bdenija, napao me je i pokusao da me siluje.
Branila sam se, gurala ga i molila ga da me ostavi na miru. Bio je uporan, i strasno je
psovao. Osamarih ga, a on se na to razbesne i prebi me. Uspela sam da pobegnem. Kroz
dve nedelje, upade mi policija u kucu. Uhapsili su me, jer me je otac Gerasim prijavio da
agitujem protiv vlasti. Bila sam u zatvoru tri meseca, a onda sam pustena, posto su se
neki prijatelji zauzeli za mene.
 "Otisla sam iz tog grada. Teskom mukom sam uspela da se zaposlim u fabrici
odece. Umela sam lepo da sijem. Kasnije sam upisala skolu za medicinske sestre. Kad
sam zavrsila skolu, dobila sam posao u operacionoj sali jedne bolnice. Kasnije sam se
preselila u Moskvu, gde mi je pomogla jedna monahinja koja je i sama radila u bolnici
kao medicinska sestra. U toj bolnici sam ostala do 1924. godine, kada sam otisla u
penziju.
"Sve vreme sam se dopisivala sa Natasom i Jelenom Petrovnom. Zivot je i njih
razdvojio. Sergej Petrovic se upokojio 1919., a Jelenu Petrovnu smo ispratili u vecni zivot
1927. Godinu dana pre toga je operisana u nasoj bolnici. Natasa me je cesto posecivala u
Moskvi. Ona je imala tezak zivot i mnogo je stradala. Njenog muza i nju su streljali 1937.
"Dok sam radila u bolnici zblizila sam se sa jednom lekarkom, po imenu Vera
Andrejevna. Bila je to zena srednjih godina. Muz ju je ostavio sa dvoje dece, Aleksejem i
malom Valentinom. Valentina je Tanjina majka. Moja Tanja vas je danas dovela ovde.
"Preselila sam se kod nje i pomagala joj da podigne decu. Nije bilo lako, no Bog nas
nije napustao. Lepo smo ih odgajile. Aleksej je 1943. godine mobilisan i skoro odmah
poginuo.
"Vera Andrejevna je radila u vojnoj poliklinici, a ja sam bila medicinska sestra u
gradskoj bolnici. Valentina je zelela da stupi u vojnu sluzbu, no kasnije je i ona zavrsila
medicinu i udala se. Prvo je dobila kcerku po imenu Ksenija, a onda je rodila Tatjanu. Ja
sam im bila druga baka.
"Eto, to je moj zivot, Bacuska, proveden uglavnom po bolnicama, ili kod kuce,
cuvajuci decu. Je li to monaski zivot? Vidite i sami. Moj zivot je bio obican, svetski. Neka
mi Bog oprosti! Zaboravila sam da vam kazem ono najvaznije: primila sam i monaski
postrig, u tajnosti, 1935. Na monasenju sam dobila ime Marija. Moja porodica je tek
kasnije cula za to. Zivela sam u svetu, bila monahinja samo po imenu. Znam da je to
veliki greh. Nikad nisam zivela pravim monaskim zivotom, mada sam mnogo volela da se
molim i da idem u crkvu.
"U bolnici sam cesto dezurala nocu. Taman sto bih stala na molitvu, zazvonilo bi
zvonce. Ili bih po citavu noc morala da provedem kraj postelje nekog teskog bolesnika, ili
pacijenta koji je tek operisan. U operacionoj sali sam morala sve vreme da mislim na
instrumente koje dodajem hirurgu. Kod kuce sam morala da cuvam decu, da kuvam, da
se bavim njima.
"Nikada nisam dosla cak ni blizu prave molitve. Kada bih isla nekuda, molila bih se
putem. Ponekad bih u toku jednog dana uspela svega desetak puta da izgovorim:
"Gospode Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me gresnu!" Nocu bih pocinjala da se molim,
no ubrzo bih utonula u san, nemajuci snage da nastavim. Nisam cak mogla da cinim
dobra dela, toliko sam bila zauzeta svakodnevnim poslovima. Kad sam se penzionisala,
imala sam vise vremena za molitvu, no tada vise nisam mogla nikome da pomognem.
Sada sam stara i bolesna. Vidite, iako sam mnogo zelela da budem monahinja, nisam
mogla da ispunim zavet koji sam dala Bogu i zbog toga sam mnogo gresna.
"Pre mnogo godina, dok sam jos zivela u manastiru jedan starac mi je rekao: "Cini
dobro ljudima i moli se vise, to je spas monaha. Ekaterina, tvoj put ka monastvu ce biti
dug. Mnoge ces prepreke morati da prebrodis, no Bog te nece napustiti." Isto mi je rekao
i otac Jovan. Nisam ispunila njihove savete. Mnogo sam gresila, a 1930. godine zamalo
da se udam, no sam Bog me je sprecio.
"Od detinjstva sam zelela da postanem monahinja. Ta me je zelja pratila i kada
sam postala iskusenica. Od tada mi je trebalo dvadeset godina da se zamonasim, a kad
sam se zamonasila, nisam uopste zivela monaskim zivotom. Eto mog zivota, bacuska!
Sve sam vam ispricala, jer mi je tako rekao moj duhovni otac, da bi, kad me budete
ispovedali, znali ciju ispovest slusate.
"Tesko mi je bilo da vas pozovem, i nisam smela ni da se nadam da cete mi doci.
Prekjuce sam bila u crkvi i dobro sam se osecala, ali kad sam dosla kuci, izdala me je
snaga i osetila sam da mi je kraj blizu. Rekla sam Valentini i njenom muzu da cu umreti u
utorak. Smejali su mi se i govorili: "Sta pricas, babuska?"
 "Ali, onda je dosao lekar i poslusao mi srce. Rekao je da mi je srce veoma slabo.
Znala sam to, kao sto znam i da mi nema pomoci. Veoma sam zahvalna Jevdokiji
Ivanovnoj sto je pristala da posalje Tanju po vas sa pismom. Ne izmisljam: znam da cu
umreti. Valentinu i Tanju sam vaspitala u veri. Ali one veruju kao intelektualci. Moj greh
je sto nisam umela da im prenesem ono sto znam i moracu da dam odgovor za to pred
Bogom.
"Andrej Ivanovic, Valentinin muz, je veoma dobar covek. On mnogo pomaze
ljudima i nikad ne govori lose o drugima. Ali, zivim sa njima vec, evo, trideset godina i
jos uvek ne znam da li on veruje u Boga ili ne. Mozda i veruje, ali je vrlo povucen u sebe.
Molim vas, bacuska, sad me ispovedite. A ti, dragi moj, idi u drugu sobu. Idi kod Tanje."
Dok je govorila, otac Arsenije je bio vrlo ozbiljan i usredsredjen, a u isto vreme, oci
su mu izgledale nekako pune svetlosti. Dok sam izlazio iz sobe, cuo sam ga da govori
mati Mariji: "Milost Bozja je uvek sa nama i Njegova volja je na nama."
Izasao sam iz sobe i seo pored prozora u dnevnoj sobi. Bicu iskren: zivotna prica
mati Marije nije na mene ostavila neki poseban utisak. Njen zivot ni po cemu nije bio
izuzetan. Znao sam za slucajeve ljudi koji su ziveli i podvizavali se u mnogo tezim i
kolmplikovanijim uslovima, podnosili bol i druge nedace. Nije mi bila jasna ozbiljnost sa
kojom je otac Arsenije slusao njenu pricu. Njen zivot je bio tako obican.
Tanja je u kuhinji spremala rucak. Posedeh jos malo u dnevnoj sobi, a zatim otidoh
u kuhinju kod Tanje. Na sebi je imala kecelju i ljustila je krompir. Na stolu je stajao
otvoren udzbenik iz medicine u koji je s vremena na vreme gledala.
"Znaci, ispricao si se sa njima, a sad si dosao ovde da mi smetas. Ja ovde kuvam i
ucim", rece Tanja. Okretoh se da izadjem iz kuhinje. "Sto se odmah ljutis? Mnogo se lako
vredjas - primetila sam to juce kad sam te pitala jesi li i ti mozda od "onih." Uzmi noz i
ljusti krompire. Zar neces, na kraju, i ti da jedes s nama?" Dade mi noz i svoju kecelju, a
onda me upita, pomalo zabrinuto: "Kako je babuska?" Ja samo slegoh ramenima - otkud
sam znao?
Tatjana poce da mi prica o mati Mariji. "Kad bi samo znao kakva je to zena! Toliko
je ucinila za moju drugu baku, za mog oca, za Kseniju i mene. Ona nas je odgajila, Nas
dve smo se oslanjale na nju sve ove godine. Znas li koliko je ljudi ona pomogla? Mnogo!
"Znala je da provede po citavu noc sa bolesnicima, a da je niko nije pitao, i nikad
nije htela da primi ni jednu paru. To je cinila i sa poznatima, i sa nepoznatima. Nikad nije
pitala: "Treba li vam pomoc?" vec je jednostavno pomagala. Nijednog trenutka nije zivela
za sebe. Moj otac je vrlo povucen covek, ali on babusku voli vise nego sto voli moju
majku, mene i Kseniju, vise nego rodjenu majku. A to nije samo zbog toga sto ga je
negovala kad je imao srcani udar. On nju voli i postuje zbog njenih dobrih dela, zbog
njene nesebicnosti i pozrtvovanosti prema ljudima. Niko ne zna koliko je ljudi od nje
dobilo pomoc, i ne samo pomoc, nego i ljubav. Ona je to sve placala svojim vremenom,
snagom, zdravljem, snom. Moje drugarice bi dolazile kod mene, malo bi porazgovarale sa
njom, a onda bi se vracale da je pitaju za savet, kao da im je majka. Volela je i da daje
poklone. Uvek je znala da odabere pravi poklon za covekove potrebe. Mi smo, kao njeni
najblizi, bili navikli na nju i nismo uvek obracali paznju na to sto radi, no drugi ljudi su
uvek bili zadivljeni njenom dobrotom.
"Nije njoj bilo lako da zivi sa nama. Na primer, ne usudjuje se da stavi svoje ikone
na zid. Nece. Tata joj je nekoliko puta rekao: "Molim vas, okacite ih na zid, necemo
nikoga pustati u vasu sobu." No, ona nece da ih okaci da nas ne bi sramotila pred
ljudima, i zato uvek kaze tati: "Neka, ja ionako idem u crkvu. Tamo ima puno ikona."
"Znam da je boli sto nismo vernici. To nije istina, mi verujemo, ali ne onako kako
babuska veruje. Mi verujemo na svoj nacin." Dok je govorila, Tanja poce da place, nije joj
smetalo sto sam ja u sobi. Kasnije smo presli u dnevnu sobu. Nestrpljivo je cekala da
otac Arsenije izadje iz sobe. Nije prestajala da mi prica o mati Mariji.
Tri sata kasnije, otac Arsenije izadje iz sobe i rece Tanji da udje kod babuske. Skide
sa sebe epitrahilj i sede u fotelju. Bio je duboko zamisljen i nije primecivao sta se oko
njega dogadja. Tanja izadje iz sobe i pozva lekara, koji ubrzo dodje. Otac Arsenije je za
to vreme bio i dalje zaokupljen svojim mislima. Mislio sam da se moli, pa da mu ne bih
smetao, otisao sam u kuhinju. Posto je ispratila lekara, Tanja udje u kuhinju.
"Sta je rekao otac Arsenije?" upita me, sapatom.
"Ne znam, nisam ga nista pitao", odgovorih joj, takodje sapatom.
"Lekar kaze da joj je srce jos vise popustilo. Poslusala sam je i ja. Zvala sam
roditelje da dodju. Tanja nasloni glavu na sto i tiho zajeca.
Pre tri sata, prica mati Marije mi je izgledala nezanimljiva i obicna, poput price
stotine ljudi. No sada mi je Tanja svojom pricom pokazala mati Mariju u sasvim drugom
svetlu. Zivoti ovih ljudi se odjednom spojise sa mojim zivotom i ja osetih potrebu da u
svemu tome ucestvujem.
Otac Arsenije je dotakao zivote mnogih ljudi, uzimajuci na sebe njihova stradanja.
Mirio ih je, bilo sa zivotom, bilo sa smrcu. Otac Arsenije se uvek secao tih ljudi, osecao je
njihov bol i stradanje, pokusavao je da pomogne zivima, a za mrtve se uvek molio. Znao
sam da je otac Arsenije video i preziveo uzasne stvari dok je bio u logoru, kao da je i
tamo dolazio u dodir sa ljudima koji su po mnogo cemu bili izuzetni. Dogadjaji i susreti iz
tog doba su na njega ostavili neizbrisiv pecat i meni se cinilo da ga vise nista ne moze
iznenaditi. Sta li je to sada na njega proizvelo toliki utisak?
Uskoro dodje kuci Valentina Ivanovna, Tatajnina majka. Posto je razmenila nekoliko
reci sa Tanjom i pozdravila se sa ocem Arsenijem, otisla je u sobu kod mati Marije. I
Andrej Fjodorovic ubrzo dodje kuci, pozdravi se sa nama i ode kod babuske. Iz sobe se
cuo njegov glas. Kroz deset minuta Valentina Ivanovna izadje iz sobe i, obracajuci se ocu
Arseniju, rece: "Babuska vas moli da udjete."
"Oce Arsenije, hocu da se pozdravim sa svima vama", rekla je mati Marija. Lice joj
je bilo radosno, ozareno svetloscu, lezala je na krevetu u obucena u crno. Oprostaj je za
njene bliznje bio veoma bolan. Svi su joj prilazili i ona je svakog ponaosob osenjivala
znakom krsta, izgovarajuci reci koje su za njega ili nju bili od posebnog znacaja.
Andrej Fjodorovic je plakao kao malo dete. Nije mogao da se odvoji od mati Marije.
Ja sam stajao pored oca Arsenija. Mati Marija me najednom primeti.
"Dodji, mili moj! Dodji da se pozdravimo, da ne kazu posle da si uzalud dolazio!
Pridji blize."
Prekrstila me je i rekla mi: Cuvaj moju Tanju. Nemoj da mi je povredis!" Nisam
razumeo sta je htela da kaze.
Otac Arsenije, koji je stajao u uglu sobe, pridje mati Mariji posle mene. On je
blagoslovi tri puta svojim naprsnim krstom, zatim pred njenom posteljom nacini tri
metanije. Zatim se uspravi i ostade tako da stoji, a u ocima mu je sijala neka radosna
svetlost. Cinilo se kao da je video nesto veliko i vazno, neku veliku tajnu, i da se boji da
je ne izgubi.

***
Sahrana je zavrsena. U meni je neko bolno osecanje tuge. U glavi su mi reci koje
sam cuo od mati Marije, njen razgovor sa nama, oprastanje sa njom. Lica njenih najblizih
su tuzna i izgubljena, dok se na licu oca Arsenija vidi da mu je paznja i dalje
usredsredjena na nesto sto mi ne vidimo. Bolan rastanak sa mati Marijom me je veoma
dirnuo i uznemirio. Hteo bih nekako da pomognem, da dam nesto od sebe kako bih im
malo olaksao bol. Ali ne mogu.
Vreme je vec i da se rastanemo. U stanu je samo porodica i njihova prijateljica
Jevdokija Ivanovna.
Valentina Ivanovna trazi blagoslov od oca Arsenija, Ksenija takodje, no vidi se da
joj je pomalo neprijatno. Tatjana, sirom otvorenih ociju, prilazi ocu Arseniju, uzima ga za
ruku, zatim ga grli i tri puta ljubi. Lice oca Arsenija se ozari blagim osmehom, osmehom
svojstvenim coveku udubljenom u ozbiljne misli. Andrej Fjodorovic ocigledno ne zna kako
da se pozdravi sa svestenikom, sa svestenikom koji mu se dopada i kome je zahvalan, jer
je ispunio zelju mati Marije i dosao da je vidi na samrti. Ne znajuci kako da izrazi svoju
zahvalnost, on mu pruza ruku, a zatim se dugo rukuje sa njim, pozivajuci ga da opet
dodje u posetu. Na kraju pokusava da mu da novac. Ruka ostaje da mu visi u vazduhu, a
otac Arsenije ga grli i ljubi ga obraz.
Sa mnom se svi pozdravljaju kao da me vec dugo poznaju. Pozivaju me da opet
dodjem. Tatjana ponavlja poziv. Posto se sa svakim ponaosob pozdravio, otac Arsenije,
uz dubok poklon, kaze: ""Hvala vam sto ste me pozvali. Pruzili ste mi mogucnost da
upoznam jednu izuzetnu osobu, pravu podviznicu, Hriscanku koja je ljudima pruzala
samo dobrotu i radost. Mnogo sam naucio od mati Marije o savrsenstvu. Hvala vam! To je
retka i izuzetna zena."
Posto se jos jednom poklonio porodici, otac Arsenije, Jevdokija Ivanovna i ja
napustismo stan. Otac Arsenije je i dalje bio veoma ozbiljan. "Hajde da prosetamo po
Moskvi", rece mi. Dadoh torbu sa nasim stvarima Jevdokiji Ivanovnoj koja je krenula
kuci, a nas dvojica podjosmo u setnju moskovskim ulicama. Posli smo Bastenskim
Krugom, a zatim uzanim i krivudavim ulicicama, prolazili kraj oronulih starih kuca sa
kojih se ljustila boja i pored novijih zgrada, okruzenih dvoristima i drvecem.
"Zeleo bih da vidim Moskvu", rece otac Arsenije.
Pozvao sam taksi. Odvezli smo se prema Kremlju. Vreme je suncano i malo
vetrovito, vazduh je lak i prozracan. Ulazimo kroz Borovicku kapiju, penjemo se uzbrdo,
pored zida, obilazimo velike crkve i dolazimo do zvonika Ivana Velikog. Pustam oca
Arsenija ispred sebe, jer mi se cini da bi voleo da bude neko vreme sam. On polako
obilazi zvonik i zagleda svaki kamen na njemu, svaku oblinu, istesanu pre mnogo stotina
godina.
U sabornom hramu Uspenja Presvete Bogorodice danas nema mnogo sveta.
Gledamo freske, ikone, gvozdenu kapiju vrhunske umetnicke izrade, natpise na
grobovima, mosti svetitelja... U ovom hramu pociva celokupna proslost i velicina ruskog
naroda, njegova vera i nada, njegovi razbijeni snovi.
Otac Arsenije dugo stoji pred ikonama i freskama, izgubljen u mislima, izgleda
ozbiljno i zamisljeno. Evo zida duz kojeg su sahranjeni moskovski arhijereji, medju njima
mitropolit Aleksej i Petar.
Otac Arsenije lagano prilazi grobovima, cini tri velike metanije pred njima, krsti se.
Sa razdaljine od nekoliko metara cuje se strogi glas: "Druze! Ovo je narodni muzej! Nije
dopusteno moliti se." Otac Arsenije se ne osvrce, vec nastavlja da stoji ispred mesta gde
su pre nekoliko vekova sahranjene mosti moskovskih svetitelja.
Zatim lagano prelazi naos i posmatra ikonostas i likove svetitelja na njemu. Dugo
vremena stoji na jednom mestu, a zatim se ponovo vraca i stoji ispred nekih ikona.
Odlazimo, zatim, u Saborni hram svetih Arhangela, a zatim preko Crvenog Trga
dolazimo do hrama svetog Vasilija. Tu uzimamo taksi. Dok se vozimo, otac Arsenije
izgovara imena ulica kojima prolazimo, a onda zaustavlja taksi da bi pogledao neke
crkve. Dugo ih i pazljivo posmatra. Crkava ima mnogo. Neke su zatvorene. Crkvica sv.
Mucenika Trifuna je otvorena, kao i Andronovski i Donski manastir.
Vozac me pita: "Je li stari turista, ili naucnik?"
"Naucnik", odgovaram.
Obilazimo tri groblja. Otac Arsenije provodi oko pola sata na svakom: prvo na
Vagankovom, zatim na Vavedeljskim visovima i na kraju na Pjatnickom groblju.
Taksista, mlad covek, postaje nervozan. "Ne brinite", kazem mu. "Platicemo vam
koliko bude trebalo."
Vracamo se u centar grada, kruzimo poznatim ulicama i trgovima stare Moskve.
Zaustavljamo se pokraj starih kuca i ubogih brvnara u poluraspadnutim stanju zidanih u
dvoristima kuca.
Na nekim mestima vidimo novu kucu, sagradjenu na mestu stare, koju je otac
Arsenije poznavao. Prolazimo Molcanovkom, zatim Taganjkom, a zatim uzbrdo ka crkvici
sv. mucenika Nikite. Blizu crkve je stara, oronula kuca pred kojom otac Arsenije zastaje,
posmatrajuci njene prozore, dvoriste, okolne kuce. Tada mi se ucinilo da je sa lica ubrisao
jednu suzu.
 Konacno zadjosmo u Zamoskovorecje, gde se nalazio stan Jevdokije Ivanovne. Ona
poce da nam priprema nesto za jelo, no u tom trenutku otac Arsenije se dize i rece:
"Vraticu se brzo."
Ponudio sam mu da podjem s njim, no on je hteo da ide sam. Jevdokija Ivanovna i
ja ostadosmo u stanu, pomalo zabrinuti. Dok smo ga cekali da se vrati, prisecao sam se
nedavnih dogadjaja: iznenadnog puta u Moskvu, smrti mati Marije, svog susreta sa
Tatjanom, sahrane, neobicnog raspolozenja oca Arsenija i njegovog obilaska Moskve.
Moskva je bila grad njegovog detinjstva, njegove mladosti, mesto u kome se
oblikovala njegova licnost i ucvrstila njegova ubedjenja. U ovom gradu je jos kao
srednjoskolac napisao svoje prve radove, a kasnije i knjige. Postao je poznati naucnik. U
Moskvi se zamonasio, a kasnije postao jeromonah. Dugo je sluzio u Moskvi, a posle je
presao u obliznji gradic gde je stvorio bratstvo , zajednicu verujucih, koje je voleo i
pomagao. Jos dok je ziveo u Moskvi, postavio je temelj vere u dusama mnogih ljudi, i na
tom je temelju kasnije izgradio svoje bratstvo.
U gradic u kome je ziveo cesto su dolazili kod njega iz Moskve, a i clanovi njegovog
bratstva su vecim delom bili Moskovljani.
Voleo je taj gradic, ali Moskva je za njega bila i ostala grad njegovog detinjstva i
sazrevanja, grad u kome je poceo da se izgradjuje kao vernik. U ovom gradu je naucio da
voli ljude i zbog toga je Moskva za njega imala poseban znacaj. Zbog toga je bio vidno
potresen danas kada je obilazio krajeve svog detinjstva, delice svoje proslosti. No, zasto
je bio onako neuobicajeno ozbiljan, zasto?
Mada ova strogoca i izrazita ozbiljnost nije bila svojstvena ocu Arseniju, na njemu
se osecala skrivena tuga. Sigurno se secao ljudi koje je voleo i kojih vise nema. Ali, i
danas u Moskvi zive ljudi koje on poznaje i voli. Zasto nije nikoga od njih pozvao u
posetu kod Jevdokije Ivanovne? Zasto nije otisao u posetu kod nekog od svoje duhovne
dece, kao sto je uvek imao obicaj da cini, kad god je nekuda putovao? Odgovorih sam
sebi pitanjem: "A da li je za mene korisno da znam odgovore na sva ova pitanja?"
Otac Arsenije se vratio oko devet sati sav radostan. Ispricao nam je kako je otisao
u svoju crkvu, kako je tamo naisao na mnogo svojih prijatelja i poznanika (on ih nikada
nije nazivao duhovnom decom, vec uvek prijateljima).
"Kad su me videli, bili su zaprepasceni: otkud ja u Moskvi, i to jos u crkvi?
Jevdokija Ivanovna, vi cete mi oprostiti - rekao sam im da sam odseo kod vas, pa cu
verovatno veceras imati posetu." Nije proslo mnogo, a zvonce na vratima se oglasilo i u
stan udje sesnaestoro ljudi. Neke sam i ja poznavao. Otac Arsenije ih je ispovedao i
razgovarao sa njima. To se nastavilo do kasno u noc. Sledeceg jutra smo napustili
Moskvu u jedanaest sati. Pre polaska na stanicu, jos nekoliko ljudi je doslo da vidi oca
Arsenija, a sa nekima se cuo telefonom. Bili su to njegovi "drugovi iz logora."
Otac Arsenije je otisao iz Moskve umoran i neispavan, no izuzetno radostan. Mislim
da su svi oni koji su znali da je u Moskvi dosli ga isprate na voz. Dosla je cak i Tatjana,
posto ju je neko obavestio o nasem odlasku.
Po povratku kuci, otac Arsenije je morao da se odmara dva dana. Samo je Nadezda
Petrovna mogla da udje kod njega. Kasnije nam je pricala da je sve to vreme proveo
citajuci pravilo i moleci se.

***
Nakon nedelju dana, otac Arsenije me pozva da idemo u setnju. Izasli smo iz grada
i krenuli prema recici, a odatle u polja. Uzani seoski drum je krivudao, a onda se
najednom prekinuo i mi ugledasmo pred sobom ogromno zitno polje. Ptice su veselo
leprsale po polju, vetric je povijao zrelo klasje i mrsio nam kosu. Pronasli smo jedan
uzani puteljak i posli njime, sve vreme cuteci. Sunce je vec bilo daleko odskocilo, pa su
nam senke bile duze. Vazduh je bio blag, lako smo disali.
Otac Arsenije je isao ispred mene, zamisljen i kao otrgnut od sveta. Pogled mu je
klizio po zrelom zitu, po izduzenim senkama rastinja i narandzastoj suncevoj lopti. Ko bi
znao o cemu je sve razmisljao? Ili se mozda molio? Cinilo mi se kao da je zaboravio na
mene dok smo isli kroz zitno polje. Klasje nam je dopiralo do ramena i zakrivalo nam
vidik. Dodjosmo do jednog brdasca, a kada se uspesmo na njega, pred sobom videsmo
sumicu, a iza sebe, svuda naokolo zitna polja.
Tada se otac Arsenije okrete k meni i rece: "Secas li se kada je umrla Mati Marija?"
Nije sacekao moj odgovor, vec je odmah nastavio. "Znas, mnogo toga sam video u svom
zivotu. Sretao sam mnoge ljude i prilikom svakog susreta mi je darovano nesto
jedinstveno i izuzetno, nesto novo i poucno, nesto sto mi je u tom trenutku bilo veoma
potrebno. Uvek sam u tim susretima prepoznavao Volju Bozju, Njegovu promisao i
premudrost.
"Nema vaznih i nevaznih susreta. Covek je uvek covek, ko god da je, sazdan je
prema liku i podobiju Bozjem i taj lik je uvek u njemu. Sad, taj lik usled grehova ponekad
bledi, a ponekad, sila kojom se covek u ime Boga trudi moze da ucini da taj covek zasija
kao andjeo Bozji. Tri puta mi je u zivotu dato da provedem neko vreme u prisustvu takvih
velikih sluzitelja Bozjih i svaki od tih susreta je za mene predstavljao veliku duhovnu
radost, bogatstvo i Bozje otkrivenje.
"Tako sam ja od svakog coveka koga sam u zivotu sreo naucio nesto, od svakog
sam poneo sa sobom nesto lepo i dobro, najbolje od onoga sto je taj covek imao u sebi.
Ipak, ispovest monaha Mihaila u logoru, susret sa prostim seoskim bacuskom, ocem
Jovanom daleko na Severu, i sada sa mati Marijom, ta tri susreta su za mene
predstavljala otkrovenje, duhovnu prekretnicu koja mi je otvorila oci da sagledam zivot u
celini i ljude, kao i svoj sopstveni zivotni put.
"Cuo si zivotnu pricu mati Marije. Osetio sam da te nije nesto posebno dotakla i da
je u pocetku mozda nisi ni razumeo. Tebi je njen zivot izgledao tako obicno, da ne kazem
- banalno. Nisi jedini: i njena porodica je na nju gledala na isti nacin. To je razumljivo:
covek koji stoji u podnozju planine vidi kamenje i stenje od koga je planina sazdana, ali
ne vidi planinu kao celinu. Tako je i sa zivotom svakog pojedinca.
"Ali porazmisli malo dublje o njenom zivotu: on se sastojao iz potpunog
samoodricanja. Ona nije postojala radi sebe, vec radi Boga i radi ljudi. Jos kao devojcica,
sirotica, osetila je zelju da pripadne Gospodu. Zivela je u kuci kod bogatih ljudi, ali je i
dalje zelela da se posveti Bogu. Bila je iskusenica u manastiru, cistacica u crkvi ciji je
staresina bio nasilnik, radnica, medicinska sestra. Gde god da je zivela, misli su joj uvek
bile okrenute Bogu i ona je svoje "ja" sasvim potisnula, rastvorila ga u zivotima bliznjih.
To je ono sto nisi uspeo da osetis u njenoj prici, sto te nije dotaklo.
"Mene je njena prica duboko dirnula. Iznenadila me je snaga njenog duha i
postojanost ceznje da pripadne Bogu, koja joj je pomogla da predje preko svih prepreka i
da prebrodi sva stradanja. Njena ispovest pred smrt mi je jos vise otkrila njenu
savrsenost i duboku smirenost u dusi. Video sam tada koliko je ona volela ljude. Sve se
to dogadjalo usred najobicnije svakodnevice, medju najobicnijim ljudima, u svetu koji je
ogrezao u sujetu. Cinjenica sto je njen podvig ostao neprimecen od vecine ljudi, kao i
njena smirenost i osecanje nistavnosti, samo jos bolje svedoce o velicini njenog truda
pred Bogom.
"Mati Marija je umela da trpi. Za Hriscanina je najvaznije od svega da nauci da trpi,
a da pri tom ne misli da je postigao nesto veliko. Kada cinis dobro ljudima moras uvek
imati na umu da je onaj kome pomazes u nevolji - tvoj brat, koji strada i kome je tesko.
Ti mu pruzas, dakle, pomoc, ali ne od sebe, nego od Boga i u ime Boga. Mati Marija je
umela bas tako da pomaze, ne misleci na sebe. Dok sam slusao njenu ispovest, osetio
sam veliku radost, uzdigao sam se duhom. Cak su i njeni gresi, a bilo ih je, svedocili o
velicini njenog truda: njeni napori da prevazidje ove grehe dokaz su da je dobru borbu
vodila, svedoci su pobede duha nad ploti i vere nad grehom. Nemoj nikad da zaboravis
njenu porodicu. Mati Marija je mnogo ucinila za njih. Nemoj da ih zaboravis!"
Nisam ih zaboravio. Tanja i ja smo se vencali godinu dana posle toga. Danas
pomazemo jedan drugom.
Otac Arsenije zastade i, kao da se uz veliki napor odvojio od svojih misli, pogleda
na zitno polje koje se prostiralo pred nama. Cinilo se kao da je tek sada video da se
nalazimo u sred polja, da sunce zalazi, da je oko nas miris nane i pelena i da nas dvojica
hodamo uzanim krivudavim puteljkom u toplo letnje vece. Zastao je da pomiluje poneki
klas zita, da ubere cvetic, a onda se nasmeja i rece: "Nije mi jos dugo ostalo od zivota, i
zato mi je ovaj susret sa mati Marijom veoma mnogo znacio. Bog je tako uredio da bas u
ovom trenutku svog zivota susretnem zenu pravednicu naseg vremena da bi me, po ko
zna koji put, smirio!"
Krenusmo kuci. Otac Arsenije je gledao obrise grada i kupole crkava sa zvonicima.
Ispricao mi je ponesto o ljudima koje je imao prilike da upozna i koje je voleo. Bio je
radostan, lice mu je svetlelo, ali u ocima je i dalje imao izraz tuge.
Na ulasku u grad on se najednom okrete prema meni i rece: "Istina je! Sta sve
covek ne moze da postigne uz Bozju pomoc... Mati Marija, mati Marija..." Ponovio je
njeno ime nekoliko puta, a onda, nadovezujuci se na samo njemu poznatu misao, poce
da recituje ove stihove:
"Videti sve, sve razumeti,
znati sve, sve u sebe primiti,
ocima svojim gutati svaki oblik i svaki cvet
svu zemlju pohoditi gorucim korakom
sve opaziti, i svemu dati novu plot.
"Tu je pesmu ispevao jedan divan covek i izuzetan pesnik, po imenu Maksimilijan
Volosin. Voleo je ljude, pomagao im, isao putem svetlosti na nacin koji je samo njemu bio
poznat. Bog je za njega predstavljao apstrakciju i zbog toga je njegov zivotni put bio
veoma krivudav, vecno se vracao na pocetak puta. Da li je ikada stigao kuda je namerio?
Samo Bog zna - ali taj covek je imao dobru dusu i dobar zivot.
"Poznavao sam ga, bilo je to oko 1925. godine. No ta vremena su bila za njega
veoma teska, mnogo se kolebao.
"Mati Marija je bila prosta Ruskinja, a on poznati pesnik. Isli su oboje prema istom
cilju, ali kako su razliciti bili njihovi putevi! Gospode, smiluj se na nas!"
I tako dodjosmo do kuce u kojoj je stanovao.
Zabelezio K.S.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

MAJKO BOZJA, POMOZI!

Drugog dana rata moj suprug je mobilisan i poslat na front, a ja sam ostala kod
kuce sa Kacom.
Nocne uzbune, protivavionska paljba, bljesteca svetlost reflektora na nebu,
zavijanje sirena, barazni baloni iznad grada, zabrinjavajuce vesti o povlacenju nasih iz
velikih gradova i citavih oblasti, sve je to uticalo na sumorni i zabrinuti izgled ljudi.
Tako je izgledala Moskva 1941.
Svaki put kada je bila uzbuna, bezala sam sa malom Kacom u skloniste ispod kuce i
ostajala tamo do kraja uzbune. Prosla sam kroz to mozda hiljadu puta. Zivela sam u
neprekidnom strahu i stalno osecala da ce se nesto uzasno i nepopravivo desiti. Od muza
sam veoma retko dobijala pisma; on moja nije dobijao uopste. Divizija u kojoj se borio se
stalno selila iz mesta u mesto, tako da moja pisma nisu ni imala vremena da dodju do
njega. Muz me je pitao u svojim pismima zasto mu nikada ne pisem, a ja nisam imala
nacina da mu objasnim da on moja pisma ne dobija!
Mnoga su deca evakuisana iz Moskve tada. Evakuisano je citavo odeljenje vrtica
koji je Kaca pohadjala, ali posto je tada bila bolesna, ostala je kod kuce samnom. Morala
sam da radim, pa su je cuvali neki moji dobri prijatelji. U septembru je evakuisano citavo
preduzece u kome sam radila, ali posto je Kaca i dalje bila bolesna, nismo mogle da
podjemo sa njima. Kasnije je Kaci bilo bolje, no tada je vec bilo kasno i nije vise bilo
mogucnosti za evakuaciju.
 Nemci su probili front i napredovali prema Moskvi. Svi smo osecali da nam se
priblizava nesto strasno, neka velika tragedija. Grad je opusteo, ljudi su odlazili vozom,
kolima, ili pesice. Mada je bilo veoma naporno i opasno, i mi smo krenuli iz grada. Put je
bio prava nocna mora. Svako je svakoga pokusavao da na neki nacin istera iz voza: bilo
je guranja, psovki, neke su terali da menjaju voz, neki su jednostavno bili gurnuti iz
voza. Nemci su gadjali voz tri puta, a kod Rjazana mi je neko ukrao kofer sa stvarima.
Voz je bio toliko krcat ljudima, da nije moglo da se dise. Svako je svakoga mrzeo i
sumnjicavo gledao. Ona stara poslovica: "Covek je coveku vuk" se tada pokazala
istinitom. Ne znam zbog cega, ali tih dana nisam upoznala nijednog pristojnog coveka.
Kaca mi se na putu prehladila, imala glavobolje i bila vrlo neraspolozena i placljiva.
Presli smo Ural i obreli se u Sibiru. Vozili smo se snegom prekrivenim stepama i
samo bi retko prolazili kroz stanice. Vetar je bio jak, napolju je duvala mecava. Konacno
smo stigli do odredista. Pokupile smo sve sto smo imale sa sobom i izasle iz voza. Iza
perona se video neki grad, hladan, nepoznat. Nalazile smo se u srcu Sibira.
Kuda da podjemo? Gde da prenocimo? Kako da prezivimo? Tada shvatih da nije bilo
bas pametno sto sam pristala da odem iz Moskve gde sam imala stan, prijatelje, posao i
platu. Osvanulo je jutro, a stepski vetar je nemilosrdno sibao. Stajala sam na sred
perona sama sa detetom i uplasena, a oko mene zaglusujuca buka zeleznicke stanice.
Nisam imala novca, ni odece, ni kupona za hranu. Krenuh prema salteru vojne komande,
no ispred njega se vec otegao beskrajan red. Probala sam da podjem na razne strane, ali
niko se nije obazirao na mene. Kada sam konacno uspela da se probijem do jednog
majora i da mu objasnim da mi je muz na frontu, da sam dobegla iz Moskve sa papirima i
da imam dete, on mi je odgovorio: "Grad je pun izbeglica. Moracete sami da se
snadjete." Ipak, dao mi je dva bona za hranu. Otisle smo da nesto pojedemo, a zatim
sam morala da pronadjem pijacu i da pokusam da prodam jedino sto sam imala:
dzemper koji sam imala na sebi. Nudila sam ga prolaznicima, ali niko ga nije hteo. Nisam
bila jedina: mnogi su stajali i pokusavali da prodaju delove odece, ali kupaca nije bilo.
Pocelo je da se smrkava. Kaca je plakala: bilo joj je hladno, bila je umorna i htela
je da spava. Odlucih da se vratimo na zeleznicku stanicu i da tamo prenocimo. O svemu
ostalom, razmisljacu sutra. Popeli smo se na tramvaj. Tramvaj je klizio nepoznatim
ulicama. Prozori na tramvaju bili su zaledjeni i kroz njih se nije nista videlo, no znala sam
da je treba da sidjem na poslednjoj stanici. Duvala sam u prozor i tako uspela da otopim
malo leda. Kroz rupicu koju sam napravila pogledala sam kroz prozor. Tramvaj iznenada
stade i ostade dugo da stoji. U meni se kuvalo osecanje gneva, prema svemu i svakome.
Provirih jos jednom kroz prozor i videh da tramvaj stoji ispred crkve na kraju jedne ulice.
Ispred crkve je bilo mnogo ljudi i svi su se gurali unutra. Ni sama ne znam zasto, tek ja
ustadoh i izvedoh Kacu za ruku iz tramvaja. Usle smo u crkvu.
Unutra se odvijala neka sluzba. Crkva se punila narodom, i ja se probih napred i
stadoh ispred jedne velike ikone. Bilo je toplo. Skinula sam Kaci sal i otkopcala joj
kaputic. U glavi mi je bila samo jedna misao: "Sta da radim, kuda da podjem? Kaca mi je
gladna i umorna, hladno joj je. Sta da radim s njom?" Da sam bila sama, ne bih se toliko
bojala, ali moje cetvorogodisnje dete je bilo samnom. Htela sam da placem, da vristim,
da molim, da zahtevam, ali kome? Kome da se obratim? Zasto smo uopste dosle na ovo
mesto?
Ne znam koliko smo dugo tu stajale. Kaca poce da me vuce za rukav i da place:
"Mama! Umorna sam!"
Oko mene ljudi pocese da sapucu. Neka starija zena mi rece: "A vi, sto dovodite
dete ovako kasno u crkvu! Bas ste nasli gde cete da stanete!" i pokusa da me gurne dalje
od ikone.
Crkva se jos vise punila i nisam imala kuda da se pomerim. "I odavde hoce da me
oteraju", pomislih. "Bar bi na ovom mestu trebalo da imaju obzira prema nama..."
Pogledala sam ikonu ispred koje sam se nasla. Sa ikone su me posmatrale oci
Majke Bozje. Lice joj je bilo nagnuto prema Detetu koje je prislanjalo svoj obraz uz Njen.
U tom zagrljaju sam osetila neverovatnu ljubav i brigu Majke prema svome Detetu, koja
Ga je stitila i grejala svojom ljubavlju, ljubavlju koja je svojstvena samo majkama.
Bogomajcine oci su bile tako tople i svetle da je svako ko je posmatra mogao da oseti mir
i utehu. I nas dve je Majka Bozja gledala tuznim ocima punim topline i saosecanja. To mi
je davalo nadu i utehu. Moja vera je uvek bila veoma slaba, neznatna. Kad sam bila dete,
majka me je ucila da se molim "za mamu i tatu" i naucila me "Oce nas" i "Bogorodice
Djevo." Posle sam sve zaboravila i sve se to preselilo u proslost, u pomalo smesno, a
donekle i tuzno secanje.
Kada bi se ljudi smejali crkvenim stvarima, smejala bih se i ja sa njima, no negde
je, duboko u meni, tinjalo neko nejasno osecanje da Bog mozda ipak postoji. Mozda.
Oci Bogomatere koje su me sada posmatrale odjednom izazvase pravu buru u
mojoj dusi i ja shvatih, uprkos bezizlaznoj situaciji u kojoj sam se nalazila, da mi je Ona
jedina nada. Pocela sam da se molim. Nisam znala reci nijedne molitve, vec sam je
jednostavno molila da nam pomogne. Verovala sam da ce nam pomoci. Kako sam mogla
ja, ateista, da poverujem u tako nesto u tom trenutku, ni danas mi nije jasno. Mislim da
me je neobicna, Bozanska toplina Njenog izraza uverila da ce nam Ona zaista pomoci.
Kaca je sedela na podu crkve, ona zena mi je nesto sapatom dobacivala, a ja sam
se molila. Secam se sada da se citava moja molitva sastojala samo iz trazenja pomoci za
Kacu: "Majko Bozja, pomozi nam, pomozi nam!" ponavljala sam stotinu puta. Suze su mi
tekle niz lice. Gledala sam ikonu, molila se tako i drhtala.
Sluzba se zavrsila i ljudi su poceli da odlaze. Ja sam i dalje stajala pred ikonom i
molila se. Crkva se skoro ispraznila, Kaca je spavala na podu, a ja se nisam odvajala od
ikone. Ugledah svestenika kako ide prema izlazu. Pridjoh mu i zamolih ga za pomoc, a on
samo bespomocno rasiri ruke i, zakopcavajuci kaput, zurnim korakom izadje iz crkve.
Kada je svestenik otisao, ona zena koja je nekoliko puta htela da me odgura od
ikone, iznenada zgrabi Kacu za okovratnik kaputa i stade da vice kako ovo nije javna
spavaonica, nego crkva i da sam ja jedna najobicnija propalica. Kaca se probudila i
pocela da place. Ja se vratih jos jednom kod ikone. Celivala sam je i jos jedanput
zamolila Bogorodicu da nas ne ostavi. Cvrsto sam verovala da ce nam pomoci. U trenutku
dok sam otvarala vrata crkve, iz mraka mi pridje jedna zena, uze me pod ruku i rece:
"Idemo." Izasle smo iz crkve i ja pomislih: "I ova hoce da nas otera..."
No zena me je cvrsto drzala pod ruku i nekuda nas vodila. Bilo je veoma hladno,
cini mi se da mi se mraz uvukao u kosti. Pod nogama nam je skripao sneg. Ulice su bile
gotovo puste, jedino bi pored nas projurio pokoji automobil. Isli smo pored niza omanjih
ogradjenih kuca. Palo mi je napamet da je upitam kuda nas vodi, ali se nisam usudjivala.
Nadala sam se da ce sve ispasti na dobro. Nije me napustala misao da nas Majka Bozja
nece ostaviti i dok smo isle ulicama, ja nisam prestajala da se molim. Nailazile su mi
razne pomisli u vidu strepnje, brige i straha od neizvesnosti, no cim bih zatvorila oci,
videla bih pred sobom ikonu Majke Bozje i sve te pomisli bi odstupile od mene i nestajale.
Najzad se zaustavismo pred kucom sa visokom ogradom. Kapija zaskripa i mi se
nadjosmo u malenom, snegom pokrivenom dvoristu. Kuca je imala samo jedan sprat.
Zena potrazi kljuceve i pusti nas unutra.
"Udjite brzo i skinite kapute. Okacite ih u hodniku i sedite, molim vas, na ovu
klupu. Sacekajte tu, jer mozda imate vaske. Pozvacu vas, da se operete. Moje ime je
Nina Sergejevna."
Zatim zacuh da neko iz susedne sobe pita, ljutitim glasom: "Nina, koga si to
dovela?"
"Dovela sam onoga koga nam je Bog poslao."
Zatim odnekuda zacuh kloparanje kofa za vodu, omirisah kuvani krompir. Tresla
sam se od umora i soka. Kaca je spavala, privijena uz mene. Sta li ce sada da se desi?
Dace mi da prespavam ovde, a onda? Tresla sam se sve vise.
Otvorise se vrata i Nina Sergejevna me pozva: "Draga moja, dodjite da mi
pomognete."
Ustadoh i udjoh u kuhinju. Pec je bila topla, a na njoj se u velikim loncima grejala
voda. Blizu peci je stajala emajlirana kada. "Stavite vruce vode, a onda je dodajte malo
hladne. Ja cu okupati malu. U crkvi sam cula njeno ime. A kako je vase?"
Rekoh joj kako se zovem. "Zovete se isto kao i ja - Nina", rece ona. "A znate li kad
vam je imendan?"
 Nisam znala. "Morate to znati, draga moja, kad vec idete u crkvu. Sveta Nina se
praznuje samo jednom u godini, 27. januara."
Nije mi bilo jasno zasto ona to meni prica. Kuhinja je bila topla, miris dima i hrane
koja se kuvala je bio vrlo prijatan. Punila sam kadu vodom. Bilo mi je neprijatno sto sam
se nasla u kuci kod nepoznatih ljudi i sto im stvaram neprilike. Rekoh to Nini Sergejevnoj
koja ne htede da me slusa. "Nemojte biti tako osetljivi. Donesite malu da je okupam. Obe
ste prljave posle tolikog puta, a mozda ste zaradile i vaske."
Svukla sam odecu sa Kace, koja je bila vrlo pospana. Kada sam je stavila u kadu sa
vodom, ona zacica od radosti i zapljeska rucicama, a zatim ih, onako mokre, savi Nini
Sergejevnoj oko vrata, i stade da cavrlja. Stala sam pored peci, skoro u nesvesti. Sve je
izgledalo tako nestvarno, kao da sanjam. "Sada je red na vas", kroz maglu dopre do
mene glas Nine Sergejevne.
Ona iznese Kacu iz sobe, a ja se svukoh i udjoh u kadu. Toliko sam se tresla da mi
je sundjer ispadao iz ruke i jedva sam se drzala na nogama. Nina Sergejevna ponovo
udje u kuhinju. Bilo mi je neprijatno. "Nemojte se stideti. Ja sam lekar. Slusajte, draga
moja, vi se ozbiljno tresete. Brzo se operite - bolesni ste. Odjednom, sve mi se zamuti
pred ocima: i Nina Sergejevna i kuhinja. Iz daleka sam osecala da me neko kupa, da me
brise i oblaci u spavacicu. S vremena na vreme cujem necji glas koji me hrabri.
Odvode me nekuda, polazu me u postelju, stavljaju mi nesto toplo na grudi i daju
mi malo vode...
Kasnije su mi pricali da sam povratila svest tek posle cetiri dana, i to samo na
kratko. Od svega se secam samo da mi je pred ocima bila ikona Bogorodice i da sam joj
se molila, za sebe, za Kacu i za Ninu Sergejevnu koja nas je uzela kod sebe. Sanjala sam
da je neko pokusavao da me odgura od ikone, a ja sam se branila i vikala: "Majko Bozja,
ne ostavljaj nas!" Neko me je stalno gurao, a ja sam pruzala ruke k Njoj i uspevala da
napravim par koraka prema njoj, i tada bi se Njeno lice ozarilo svetloscu, a ja bih u sebi
osetila mir, no potom bi me neko opet gurnuo od nje i sve bi ponovo postajalo mracno i
borba bi ponovo pocinjala. U snu sam se mnogo plasila, obuzeo bi me uzas pri pomisli da
ce me neko odvojiti od ikone Majke Bozje.
Znala sam da nam samo Ona moze pomoci. Ako nam pruzi ruku i ukaze Milost,
zivecemo. Kada bih samo mogla da objasnim sebi, kako je moguce da sam mogla da se
molim dok sam bila u nesvesti! Kada mi se konacno povratila svest, prvo sto sam cula bili
su otkucaji velikog zidnog sata. Zatim sam cula skripanje drvenog poda i neciji sapat. Bila
sam toliko slaba da nisam mogla da pomerim ni prst, i jedva sam uspela da otvorim oci.
Videla sam da se nalazim u nepoznatoj sobi sa prozorom preko koga je bila navucena
zavesa. Polako pokrecem oci, i na svoju veliku radost vidim ikonu Majke Bozje pred
kojom u svetluca kandilo u zelenoj casici. Bila je to ista ona ikona koju sam videla u
crkvi. Kasnije sam saznala da je to ikona Bogorodice Vladimirske.
Pogledala sam u ikonu i jedino sto sam mogla bilo je da ponavljam iste reci koje
sam izgovarala dok sam bila u nesvesti: "Majko Bozja, ne ostavi nas!" Placem. Osecam
kako mi neko utire suze i ja tonem u san, po prvi put mirna i bez straha.
Probudila sam se ujutru. Kada sam otvorila oci, ponovo sam cula otkucavanje sata i
neki susanj. Iz druge sobe se cuo glas moje Kace i jos jedan glas, koji joj je citao bajku.
Pokusala sam da pozovem Kacu. Ponovo sam otvorila oci i videla ikonu. Osetila sam mir i
ponovo pokusala da dozovem Kacu i Ninu Sergejevnu. Pod zaskripa. Iznad sebe ugledah
lice sa naocarima, prijatno i blago. "Kaca je ovde, a Nina Sergejevna je u bolnici, danas
se vraca kasno. Dobro je da ste se probudili. Sada ce sve biti u redu. Majka Bozja vam je
pomogla. Stalno ste je dozivali u pomoc dok ste bili u nesvesti. Nepoznata zena me
pogladi po glavi. "Imali ste upalu pluca, influencu i sok, sve u isto vreme. Znate, Nina
Sergejevna i ja smo dobre prijateljice. Obe smo iz Moskve. Moje ime je Aleksandra
Fjodorovna. I ja sam lekar, internista. Kaca i ja smo se sprijateljile. Nina i ja smo se
dogovorile da je najbolje da ostanete kod nas.
Ostala sam u krevetu pet dana. Tek tada mi je Nina Sergejevna dozvolila da
ustanem.
 Sasvim nepoznati ljudi su nas uzeli kod sebe i negovali me dok sam bila bolesna,
hranili me i pojili, cuvali mi Kacu. Sta me je navelo da udjem u crkvu ono vece? Zasto
sam stala bas ispred ikone Majke Bozje? Kako to da mi je palo napamet da je molim za
pomoc? I kako to da sam bila sigurna da ce nas Ona izbaviti? Zasto je Njeno lice bilo
pred mojim ocima sve vreme dok sam bila bolesna? Kako to da sam prvo ugledala ikonu
kad sam se probudila iz nesvesti, i to bas ikonu Vladimirske Majke Bozje? Zakljucila sam
da je sve sto mi se dogodilo bilo istinsko cudo kojeg su Bog i Njegova Majka udostojili
mene gresnu. Kada sam to shvatila, obuzela me je jos veca blagodarnost i ljubav prema
Njoj koja nas je spasla i kao i prema zenama koje su nam pomogle.
Sve sam ovo ispricala Nini Sergejevnoj i Aleksandri Ivanovnoj, jos dok sam lezala u
krevetu. Njih dve su mi mnogo pomogle i uputile me na put vere. Krstile su Kacu i naucile
nas svemu sto nam je bilo potrebno da znamo kako bismo zaista postale Hriscanke.
Ostale smo kod njih tri godine. Za to vreme sam radila u fabrici. Onda sam morala da se
vratim u Moskvu da ne bih izgubila stan. Kaca je ostala kod njih. Tamo je zavrsila skolu i
institut 1960. i tek tada se, zajedno sa njih dve, sa njenim babuskama Ninom i Sasom,
vratila u Moskvu.
Nema potrebe opisivati kakve su bile ove dve zene. Pisuci o ovom periodu svog
zivota, sustinski vaznom za mene, mislim da sam sve rekla o ovim dvema Hriscankama.
Dodacu jos samo to da su obe bile duhovne kcerke oca Arsenija koje su morale da
napuste Moskvu 1936. godine kako bi izbegle talas hapsenja koji je u to vreme besneo.
Sa ocem Arsenijem su me upoznale 1958., posto je pusten iz logora. Po dolasku u
Moskvu, Nina Sergejevna i Aleksandra Ivanovna su kupile malu kucu, medjutim vise su
vremena provodile sa Kacom i njenom porodicom.
Blagodarim ti, Boze, za veliku milost koju si mi pokazao. Blagodarim i Vladicici
nasoj, Presvetoj Bogorodici, za cudo vere koje je pokazala na meni i kojim me je privela
Crkvi, veri i izvoru zivota. Blagodarim ti, Majko Bozja, sto si mi u pravi cas poslala dve
tvoje kceri i sto si mi dala duhovnog oca i ucitelja, oca Arsenija.
Slava Tebi Boze nas, slava Tebi!

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

NA KROVU

Zivot je u to vreme bio tezak, pun iznenadnih opasnosti i strahova koji su

neprestano ugrozavali nas zivot, fizicki i duhovni. No, Bog i Majka Bozja su nam bili
milostivi u trenucima neposredne opasnosti i nikada nam nisu uskracivali Svoju pomoc.
Svaki put kada bih se udaljila sa puta Gospodnjeg, On bi mi poslao nekoga ko mi je
pomagao da se vratim na pravi put i ucio me da izbegavam greske i stranputice. Uvek bih
u trenucima zivotne opasnosti prizivala Ime Bozje i On bi mi uvek slao pomoc. Mnogo
puta u zivotu sam se uverila da je jedini istinski spas u molitvi, iskrenoj molitvi, a molitva
Majci Bozjoj mi je uvek bila najspasonosnija zastita i najpouzdanije izbavljenje od
svakoga zla, duhovnog i telesnog.
Zelela bih da vam ispricam nesto o snazi molitve koju je imao nas duhovni otac i o
jednom dogadjaju koji je ostavio veliki utisak na nas.
U Moskvi je vladala glad. Dobijali smo kupone za osminu vekne hleba dnevno, a
hleb koji bi nam davali bio je plesniv. Po ducanima nije bilo nicega: ni krompira, ni
zitarica, ni kupusa, a ulje i maslac nismo videli mesecima. Rublja nije imala nikakvu
vrednost; seljaci su prodavali hranu iskljucivo za robu. "Cena" im je bila basnoslovna.
Prema gradjanstvu su se odnosili kao prema dusmanima, i mi smo bukvalno morali da ih
molimo da nam daju veknu hleba ili vrecicu krompira za zlatan lanac ili krzneni kaput. Bili
smo gladni, smrzavali smo se i ziveli smo u vecitom strahu.
 Sasa, Kaca i ja odlucismo da zamolimo naseg duhovnika, oca Mihaila, za blagoslov
da idemo u selo po hranu. Mnogi su tada isli u selo sa svojim stvarima i vracali se sa
hranom. Otac Mihailo nas je pazljivo saslusao, sa negodovanjem vrteo glavom, zatim
stao pred ikonu Bogorodice pred kojom se dugo molio. Na kraju, kad je zavrsio molitvu,
rece nam: "Stavljam vas u zastitu nase Zastupnice, Majke Bozje. Svaka od vas neka
ponese ikonicu na put. Molite se sve vreme puta. Bogomajka i Sveti Georgije ce vas
sacuvati. Bice tesko. Ja cu se odavde moliti za vas." Zatim rece, kao za sebe: "Majko
Bozja! Ugodnice Boziji, sv. Georgije! Pomozi, sacuvaj ih i zastiti od svake opasnosti,
straha i hule." Dade nam blagoslov i zacuta.
Kao da je zaboravio na nas, otac Mihail se ponovo okrete ikonama i nastavi da se
moli.
I tako smo nas tri krenule na put. Zapitale smo se medjusobno, zasto je otac Mihail
rekao da ce nas na putu cuvati Sv. Georgije. Bilo smo mlade, zivot nam se cinio veoma
jednostavnim i nismo se nicega bojale. Naravno, o zivotu nismo znale skoro nista. Uvek
smo zivele u gradu, roditelji su nam bili skolovani i nismo poznavali nikoga sa sela. Sve
tri smo studirale na fakultetu, a vezivala nas je Crkva. Nasi roditelji se nisu slagali sa
time da idemo na selo, ali smo na kraju ipak otisle. Iz Moskve smo otputovale stojeci
izmedju vagona voza. Bio je kraj septembra.
Uspele smo da nabavimo vrece od oko petnaest kilograma brasna i trideset
kilograma psenice. Sve smo same nosile, mada su vrece bile veoma teske. Nije nam bilo
lako, ali bile smo tako srecne. Nabavile smo hranu! Kako ce se obradovati nasi roditelji!
Medjutim, voz se iznenada zaustavi negde podaleko od Moskve. Znalo se da svuda po
okolini patroliraju "anti-profiterske" jedinice koje oduzimaju ljudima hranu koju su
nabavili sa sela. Nisu pustali narod u vozove. Zeleznica je u to vreme bila rezervisana
samo za vojsku.
Svuda oko nas su bili ljudi bolesni od tifusa, gladni. Bilo je uzasno. Voz se nije
pomakao tri dana. Za to vreme smo jele mladi luk i zvakale sirovu psenicu. I danas
osecam taj ukus u ustima. Trece noci u stanicu udje dugacak voz. Pronese se glas da je
to vojni voz koji ide za Moskvu. Ujutru se vrata od vagona otvorise i vojnici poskakase iz
voza da zamene ono sto su imali kod sebe za hranu: jabuke, cveklu ili luk. Htele smo da
ih pitamo da li mozemo da se ukrcamo na njihov voz, no bilo nas je strah. Zene koje su
bile sa nama rekose nam da je opasno voziti se sa vojnicima. Od njih smo cule uzasne
price. Govorile su jos i da su beloarmejci probili front i da sada napreduju ka nama, da
bande dezertera pljackaju i siluju sve zivo po okolini, a cule su i kako je u blizini izbila
epidemija kolere. Slusajuci ih, cinilo nam se da nam nema spasa i da je sve izgubljeno.
Tada smo se setile reci naseg oca Mihaila. Vagoni su bili puni vojnika, konja i artiljerijskog
oruzja. Vojnici su sedeli svuda: po sedistima, lezajima, po podu i u hodniku, pusili su i
grickali semenke i dobacivali zenama na peronu: "Ehej, hajde s nama, povescemo vas!
Uskoro polazimo!" Bilo nas je veoma strah. Neke zene se ipak odlucise da podju sa
njima. Vojnici im pomogose da unesu svoje torbe i zavezljaje u voz, dobacujuci i smejuci
se sve vreme. Poslednja vest je glasila da se do daljnjeg obustavljaju svi vozovi za
Moskvu. Nas tri pokusavamo da na brzinu odlucimo sta nam valja ciniti. Ljudi su vec
poceli da se penju na krovove vagona. Krovovi su puni ljudi. Iz vagona dopire smeh i
svirka harmonike. Kazu da taj voz putuje sa Serpukov.
Jedna grupa zena, medju kojima smo i nas tri, odlucuje da se popne na krov voza,
jer drugog nacina da se ode odatle nema. Teskom mukom smo uspele da se popnemo na
krov. Pomagale smo jedna drugoj i vukle preteske vrece sa namirnicama. Bilo nam je
veoma vruce. Nekako smo uspele da se smestimo na metalnom krovu jednog od vagona.
Stadoh da se molim Majci Bozjoj, pokusavajuci da se neprimetno prekrstim, Sasa i
Kaca takodje. Svuda po krovu su ljudi i zene. Iz lokomotive kulja dim koji nas stipa za oci
i za nos, jer loze drva. Uto voz stade najpre da se drmusa, kao da ne zna da li da podje
napred ili nazad. Konacno ipak polako krecemo. Voz se zahuktava i pocinje da ide sve
brze.
Prolazimo kroz neku stanicu sa koje ljudi ocajnicki pokusavaju da se bace na nas
voz. Vecina ne uspeva. Evo nas gde prolazimo kroz nenaseljenu stepu ciju uvelu travu
preseca jedna jedina pruga.
 Povremeno iz lokomotive grune gust crni dim koji nas zasipa cadju, a po nama
padaju varnice, koje nas peku po licu i rukama i koje prave rupe po nasim torbama.
Pokusavamo da otresemo varnice sa sebe, da ih oteramo kao muve. Otresamo ih sa sebe
i jedna sa druge. Osecam mir, cak i zaboravljam na molitvu. Posmartam stepu i krovove
vagona nacickane ljudima. Sasa ne prestaje da se moli, lice joj je ozbiljno, a usne joj se
jedva primetno micu. Ugledajuci se na nju, molimo se Kaca i ja. To nam daje sigurnost.
Sasa nam daje znak da legnemo tako da nam se glave dodiruju. Tako i ucinismo, a ona
poce da izgovara reci Akatista Presvetoj Bogorodici Vladimirskoj koji je znala napamet.
Niko je ne cuje, jer voz strasno tandrce, svaki vagon za sebe. Sasa se neprekidno moli:
"Mati Bozja, pod pokrov Tvoj pribegavamo, u Tebe se nadamo i Tobom hvalimo. Ogradi i
spasi nas bespomocne od svake bede, ne ostavi nas i Tvojom nas miloscu pokrij. U Tvoje
ruke predajemo sebe, jer si nam ti jedino spasenje i nada nasa."
Osecam, pri svakoj reci molitve, da nismo same, vec da je sa nama Majka Bozja i
da ce nas Ona sacuvati.
Vrucina je velika i sa mukom uspevamo da sa sebe stresemo varnice, a da se
istovremeno drzimo za krov voza. Vrece neprestano klize i moramo da ih cvrsto drzimo i
vucemo ka sebi da ne bi spale sa voza. Voz povremeno staje u stanici da bi vojnici
natovarili drva. Kada se lokomotiva napuni vodom, polazimo. Prolazimo tu i tamo pored
neke brvnare ili seoceta, ali uglavnom se sve vreme vozimo kroz suvu stepu. Vozili smo
se tako neko vreme, a onda je voz najednom stao. Ljudi pocese da iskacu iz voza i da o
necemu raspravljaju. Iako se voz ne pomera, i dalje lezimo na krovu. Malo je svezije,
posto je sunce vec na zalasku, ali sada pocinje da nas muci zedj. Vrata vagona se
otvaraju, vojnici izlaze napolje i odlaze u zbunje. Smeju se i psuju. Odjednom, jedan od
njih rece: "Hajdemo gore gde su zene! Vidi sta ih ima po krovovima!"
Njihovo raspolozenje se odjednom promeni. Vagoni se ispraznise, a vojnici stadose
da se penju na krovove.
"Gospode, Boze moj! Sta sada?" pomislih. Neki vojnici vec su bili na krovu, a za
njima pocese da se pojavljuju i drugi. Cuje se plac i kuknjava: "Sta to radis, nesrecnice!
Mogu majka da ti budem!"
"Nemojte mi samo uzimati hranu, deca su mi gladna i cekaju me da im donesem..."
"Ne zanima nas hrana! Dobro nas hrane u vojsci!"
Po krovu se razleze bat vojnickih cokula. Premrle smo od straha. Neka zena
histericno place i kuka, neke skacu s krova na ledinu i naravno, ozledjuju se. Na nasem
krovu jos nema vojnika, no iznenada se pojavljuje nekoliko njih. Molim se Majci Bozjoj,
moli se i place Kaca pored mene, a Sasa samo seva ocima. Znam nasu Sasenjku, nikad
im se nece dati. Lice joj je prkosno, ali znam da se iz sve snage moli. Setih se reci oca
Mihaila pred put, znam da mnogo moze molitva duhovnika, a setih se i kako nam je
spomenuo svetog Georgija. Obracam se i njemu sa molitvom da nam bude u pomoci.
Uzdam se u Sasinu molitvu. Ozbiljna je i mirna i nastavlja da lezi, dok smo se nas dve
uspravile i sele. Jedan vojnik obilazi neke zene i ide prema nama. Ima visoke jagodice i
celav je, a u njegovim iskosenim ocima nema ni traga od bilo kakvog osecanja ili misli.
Hvata me za ruku i vuce dole. "Lezi i necu ti nista!"
Guram ga od sebe i uspevam da se nekoliko puta prekrstim, sve vreme ga
gledajuci u oci. Dobro je, izgleda, raspolozen, pa mu je to smesno. U medjuvremenu,
neke zene se i dalje opiru, a neke su se predale. Vrlo je bucno. Mnogo je vojnika, dobro
se provode, sve im je ovo veoma zabavno. Njihov puk se hrabro borio i sada su dobili
otpust, idu na zasluzeni odmor. Na frontu su gledali smrt u oci, bili izlozeni nebrojenim
opasnostima, a sada verovatno misle da imaju prava na sve. Otpor koji im zene pruzaju
samo im jos vise raspaljuje niske strasti. Navikli su, prolazeci kroz sela, da siluju sve sto
im padne pod ruku, narocito ustrasene zene, koje se otimaju. Ovo sam, zakljucila,
naravno, tek kada smo stigli u Moskvu.
Vojnik mi se opet priblizi i ja koraknuh unazad. "Pazi!" povika Kaca. "Blizu si ivice!"
Okretoh se i videh da vise ne mogu nazad. U tom trenutku se na krov pope jedan
mornar. Na sirokim grudima mu je mornarska majica. Oci su mu uzagrene. Krece se sa
tolikom odlucnoscu prema meni i sa takvim izrazom gneva na licu, da me spopada uzas.
To lice mi ostaje urezano u pamcenju za sva vremena. Nemam kud: jedan je ispred
mene, drugi mi se priblizava otpozadi.
Mornar me hvata za ramena, gura me u stranu i govori: "Smiri se. Za skakanje sa
krova uvek ima vremena. Pricekaj, sad cu da rascistim stvar."
Prilazi onom vojniku, zadaje mu poprilicno jak udarac u grudi, uz povik: "Gubi se
odavde!" Vojnik bezi i skace u prostor izmedju vagona. Mornar prilazi drugom vojniku koji
je legao preko neke zene i vice: "Sta radis to, smrdljivi pacove! Sramotis sovjetsku
armiju!"
Vojnik se dize, psujuci pokusava da udari mornara, no ovaj mu odvali samar. Vojnik
ponovo zamahnu da ga udari, a mornar poteze revolver i usmrti ga jednim hicem. Telo
vojnika se otkotrlja na ledinu.
"Drugovi!" povika mornar. "Mi smo vojnici Revolucije, ovde smo da branimo i
stitimo sovjetsku vlast! Mi smo za narod, i mi smo iz naroda! Sta radite? Sram vas bilo!
Crvena Armija stiti radnicku klasu, a mi se ovde sramotimo. Ko siluje, zasluzuje da bude
streljan na mestu! Mozda na krovu nekog drugog voza sede nase supruge, sestre i
majke! A sad, vi koji se smatrate komunistima - za mnom!"
Vojnici se bune, neki pokusavaju i da ga udare, ali svi silaze sa krova. Okupljaju se
svi da rasprave sta se dogodilo. Mornar drzi govor, recit je i lepo se izrazava. U pocetku
su neki vojnici poceli da se bune i da potezu oruzje, ali pobuna je brzo savladana, jer su
uz mornara ubrzo stali komandujuci oficiri i drugi vojnici. Sve se ubrzo stisalo.
Zene nisu silazile sa krova. Vojnici brzo zakopase mrtvog druga i vratise se u
vagone. Mornar se ponovo pope na krov i pozva nas: "Devojke, izvolite dole u vagon -
bice vam udobnije." Sasa ustade i rece nam: "Idemo."
Voz je putovao citavih 48 sati. Vojnici su bili dobri prema nama. Dali su nam da
jedemo corbu od jecma i caj koji je imao zagoreli ukus. Mornar nam rece da se zove
Jurij[1]* Nikolaevic Tulikov. Bio je partijski komesar puka. Sedeo je pored nas, a Sasa,
koja je inace bila veoma cutljiva i tiha, nije prestajala da prica. Cinilo mi se da nije bas
pametno sto mu prica o nama, o Crkvi, o fakultetu, o nasem prijateljstvu. Ispricala mu je
i kako smo se molile Majci Bozjoj i svetom Georgiju da nas sacuvaju na putu. Mornar nas
je slusao i nije se smejao, niti nas kritikovao.
Spavale smo u uglu vagona. Razgovarale smo i molile se zajedno, pogotovu Sasa.
Dva puta smo nailazili na barikade, no vojnici su ih oba puta uspesno otklonili.
Najzad stigosmo u Podolsk. Bila je to poslednja stanica. Jurij i jos neki vojnici smestise
nas u lokalni voz kojim smo stigli u Moskvu.
Dok smo se pozdravljali, Jurij nam rece na rastanku: "Mozda cemo se negde
ponovo sresti! Zivot je pun iznenadjenja."
Sasa, nasa tiha i povucena Sasa, poznata po umerenim recima i ponasanju, stade
pred Jurija, zagrli ga oko vrata i rece mu: "Neka te Bog sacuva za dobra dela. Samo
nastavi da pomazes ljudima. Neka Bi Bog dao da uvek imas ovako veliko i dobro srce."
Duboko mu se poklonila. Ovakvo ponasanje nije bilo svojstveno nasoj Sasi.
Nasi roditelji su bili presrecni kada su nas ugledali. Cim smo se umile i oprale,
pozurile smo kod oca Mihaila.
Na vratima nas je docekao otac Pavel. "Bacuska zna da dolazite, pa me je poslao
da otvorim vrata. Sve ovo vreme se molio za vas!"
Udjosmo u kucu. Otac Mihail skoci od radosti kad nas ugleda, zagrli nas, dade
svakoj blagoslov, a zatim se okrete ikonama Presvete Bogorodice i svetog Georgija i
otpoce da cita blagodarnu molitvu. Posle toga smo mu ispricale nas dozivljaj. Dok smo
govorile, otac
Mihail se molio. Na kraju je rekao: "Blagodarim Ti, Boze, zbog Tvoje velike milosti.
Da niste slucajno zaboravile na mornara Jurija, koji u sebi nosi iskricu vere. Molite se za
njega. Jednoga dana cete se ponovo sresti i tada ce biti potrebno da vi njemu
pomognete."
Od tada je proslo vise od dvadeset godina. Ponovo je dosao rat, godina je bila
1943. Otac Mihail je stradao u logoru, a nasa ljubljena Sasa je takodje umrla u
izgnanstvu. Za nas je rastanak od oca Mihaila bio veoma bolan i tezak. Ponekad bi nam,
preko prijatelja, stiglo pisamce od njega. Oca Mihaila su uhapsili 1928. zbog "verske
propagande." Posetila sam ga nekoliko puta, a jednom prilikom provela mesec dana u
mestu blizu logora u kome je bio zatvoren. Sasa je, ostavivsi sve, presla da zivi u mesto
u koje je kasnije izgnan.
Te godine su bile pune tragicnih dogadjaja. Mnogi ljudi su izgubili zivot. Bilo je
tesko bez oca Mihaila, no on nas bese poverio duhovnoj brizi oca Arsenija, koji mu je bio
duhovni sin i koji je ziveo blizu Moskve.
Sasa je umrla, a Kaca se jos odavno udala. Ostale smo u vezi. Te ratne, 1943.
godine, radila sam kao hirurg u vojnoj bolnici, ponekad i po dvadeset sati dnevno.
Nedeljama nisam uspevala da odem kuci. U crkvu sam mogla da svratim sam
povremeno. Molila sam se kad god sam mogla.
U tom uzasu rata, mnoge ranije uspomene su pocele da blede i da se gube iz
secanja. Skoro sam sasvim zaboravila na ono nase putesestvije na krovu vojnog vagona.
U to ratno vreme radila sam kao hirurg u bolnici za vise oficire. Imala sam toliko posla da
nisam imala vremena ni da pogledam lice ranjenika: obracala sam paznju samo na
ranjeni deo tela.
Jedne veceri unesose nekog pukovnika cija je rana bila pod infekcijom. Morala sam
hitno da ga operisem iste noci. Operacija je trajala cetiri sata, a za to vreme smo morali
nekoliko puta da mu dajemo krv. Kada je operacija napokon zavrsena, svi smo bili
iscrpljeni, jedva smo stajali na nogama. Zaspala sam na stolici, nisam se ni presvukla.
Spavala sam cetiri sata, a zatim otisla da pregledam pukovnika.
Oporavljao se, ali veoma sporo. Nekoliko puta je zapadao u krizu i mnogo smo se
namucili da bi mu spasli zivot.
Dvadesetog dana posle operacije dodjoh da ga posetim. Bio je vrlo slab, bled i
izmucen, zive su mu bile samo oci. Pogledao me je i polako, s mukom progovorio:
"Masenjka! Tako me cesto posecujes, a jos me nisi prepoznala!"
To me je malo naljutilo, i ja mu odbrusih: "Ja za vas nisam Masenjka, vec vojni
hirurg." Bilo mi je neprijatno sto me je tako oslovio pred kolegama koji su posli sa mnom
u vizitu.
On se samo osmehnu i rece: "O, Masenjka, a ja sam tebe, Kacu i Sasu dobro
zapamtio i nisam vas zaboravio!"
Proslost mi najednom sinu pred ocima i ja povikah: "Jurij!" Stadoh da ga grlim.
Lekari i sestre se neprimetno povukose.
Grlila sam ga i plakala kao malo dete. Zatim pogledah natpis iznad kreveta gde je
stajalo njegovo ime: Jurij Nikolaevic Tulikov. Zar je moguce da nisam obratila paznju na
ime bolesnika?
Oci su mu sijale. "Idi, zavrsi vizitu, pa se vrati."
Redovno sam ga posle toga posecivala kad god bih imala vremena. O svemu smo
razgovarali. Prvo sto me je pitao bilo je da sam i dalje pri Crkvi. Pricala sam mu o ocu
Mihailu, o pokojnoj Sasi i o Kaci i njenoj porodici. Ispricala sam mu i za oca Arsenija koji
je tada vec bio u logoru.
I on je meni pricao o sebi. Zivot mu nije bio lak, no njegova je dusa uvek bila cista
i otvorena. Sasine reci prilikom rastanka u vozu su mu se utisnule u pamcenje i nikada ih
nije zaboravio. Pomogle su mu da upozna veru i da se prema ljudima odnosi sa paznjom i
dobrom voljom.
"Kada je poceo rat, vec sam bio stekao cin pukovnika, ali tada su me poslali u
logor. Tamo sam sretao razne ljude, dobre i zle, ali od svih najbolje pamtim jednoga koji
se prema ljudima odnosio sa takvom dobrotom, blagoscu i toplinom, da su ga svi voleli,
cak i kriminalci. On me je priveo k Bogu. Zvao se Gleb. Umro je u logoru 1941., a mene
su oslobodili iste godine u avgustu i ponovo poslali na front. Morao sam ponovo da
zaradim cin pukovnika. Komandovao sam jednom divizijom dok nisam ranjen. Kad
ozdravim, opet cu u rat. Bio sam do sada u mnogim ratovima - u Spanskom ratu,
Finskom i sada u Otadzbinskom.
 Jurij i ja smo se rastali kao najbolji prijatelji. Dugo smo se dopisivali, sve do kraja
rata. Kada se 1948. godine sa porodicom preselio u Moskvu, cesto smo se posecivali.
Sada je u penziji, zivi na svojoj daci u blizini Moskve, okruzen unucima. I sada se
vidjamo, najcesce u Troicko-Sergijevskom manastiru u Zagorsku. Kako su cudni putevi
Tvoji, Gospode! Otac Mihail je bio u pravu one daleke 1920. godine, kada je rekao da
cemo se ponovo sresti. Mnogo moze molitva Bogu, a jos vise molitva duhovnika za svoju
decu. Milostiva je Majka Bozja prema nama gresnicima. Svojim toplim molitvama Bogu i
Majci Bozjoj, otac Mihail nas je sacuvao od smrti i od greha, a kroz nas, priveo veri i
mornara Jurija. Presveta Bogorodice, spasi nas!
Prepisano iz beleski M.N.A.

NAPOMENE:

1. Jurij je ruska varijanta imena Georgije

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

JEDNO PRIZNANjE

Pisati o ocu Arseniju uvek znaci pisati i o sebi, o svom zivotu i o sopstvenim delima
koja su na neki nacin povezana sa njim, nasim duhovnim ocem. Njegov neobicno bistar
um, poznavanje ljudske prirode i zivota uopste, koje se moze drugacije nazvati i
intuitivnim znanjem, njegova neprekidna molitva i potpuno predavanje sebe drugima, sve
te osobine su doprinele da u mom zivotu on stekne posebno mesto medju mnogim
svestenicima koje sam imala prilike da upoznam. Bilo je nemoguce od njega sakriti ili
izostaviti nesto prilikom ispovesti, covek je jednostavno morao sve da mu kaze. Stojis
tako pred njim, i osecas da on vidi tvoju dusu u celini i da cak zna i ono sto mu nisi
rekao.
Pre rata bio je u izgnanstvu, no imao je dozvolu da prima posete. Moja majka i ja
smo cesto odlazile kod njega i ja sam tada postala njegova duhovna kcerka. Tada sam
imala osamnaest godina. Kasnije je otac Arsenije prebacen u logor "specijalnog" rezima,
te smo od njega vrlo retko dobijali pisamca sa duhovnim savetima. Medjutim, 1949.
godine smo izgubili svaki dodir sa njim, nismo cak znali ni da li je ziv. Ovom prilikom cu
izneti nekoliko svojih secanja na oca Arsenija, no posto su dogadjaji koje cu opisati
isuvise licne prirode, izostavicu svoje ime.
Udala sam se cetrdesetih godina za verujuceg coveka. Bio je povucen, krotak, tih i
veoma dobar. Nije mnogo govorio, cak ni sa mnom. Bio je deset godina stariji od mene.
Otadzbinski rat se bio zavrsio. Muku teskih posleratnih godina izmedju 1946. i
1952. nismo osetili na sopstvenoj kozi. Imali smo dve kcerke, a sa nama je zivela i moja
majka. Muz me je voleo na miran i postojan nacin. Bio je dobar otac, posvecivao je
mnogo vremena deci i vaspitavao ih u duhu nase vere. Ziveli smo udobno, cesto se molili
zajedno, a subotom i nedeljom odlazili u crkvu gde je sluzio nas dobri otac Georgije. U
nasoj porodici je, naizgled, vladao savrseni mir i sloga.
Zatim je doslo prolece 1952. godine, a ono sto se tada dogodilo ostavilo je duboku
brazdu u mom zivotu. Ta brazda je imala dve strane: pocinila sam tezak greh koga sam
bila potpuno svesna, za koga sam se iskreno pokajala i koji sam ispovedila svom
duhovniku, a sa druge strane sam osetila neopisivu srecu, punotu radosti koju pruza
jedino prava ljubav. Ovaj drugi sloj moga greha lezi sakriven duboko u meni, pokriven
kajanjem, ali zivi i dalje i ja sam svesna njegovog postojanja. Svoj sam greh ispovedila
ocu Georgiju, misleci da sam ispovescu ociscena od tog greha iz proslosti.
Nema reci da se opise radost koju smo mi, duhovna deca oca Arsenija, osetili kada
je on oslobodjen iz logora, 1958. godine. Izgledalo je kao da smo svi odjedanput blizi
Bogu, preporodjeni. Svi smo tada isli na ispovest kod oca Arsenija, ali ja nisam bila u
stanju da ipovedim pred njim sta se dogodilo 1952. godine. Osecala sam ogroman stid i
bojala sam se da ce me odbaciti kad bi znao sta se dogodilo.
A evo sta se dogodilo: kao sto vec rekoh, moja porodica je bila veoma slozna.
Iznenada, te 1952. godine, ja sam se zaljubila i ta me je ljubav celu progutala. Covek u
koga sam se zaljubila bio mi je, gledano iz jednog ugla, sasvim stran: nije verovao u
Boga. Bio je, s druge strane, veoma inteligentan, prostosrdacan, prijemciv. Imao je jaku
volju. Ljubav se pojavila iznenada. Privlacnost sam prva osetila ja: taj me je covek
osvojio neznoscu, iskrenim prijateljskim staranjem i paznjom koja ljudima, a narocito
zenama veoma prija i potrebna im je. Nazalost, moj muz prema meni nikada nije bio ni
nezan, ni pazljiv. Bio je umeren u svemu i veoma uzdrzan.
U pocetku me je Fjodorova (ne koristim njegovo pravo ime) paznja i neznost
iznenadjivala, a pomalo i plasila. Ipak, osetila sam privlacnost: pozelela sam da ga bolje
upoznam, da saznam sta mu je u dusi, da saznam tajne njegovog bica. Zelela sam da mu
pomognem, mada nisam znala kako i cime. O Boze! Koliko coveku, a posebno zeni, znaci
lepa rec i paznja! Moj bracni zivot je bio nekako rutinski i umeren. Znalo se ko ce sta reci
kada dodje kuci. Znala sam sta ce me muz pitati, a sta cemo mu ja ili deca odgovoriti. U
svakoj porodici interesovanja njenih clanova vremenom postaju nepromenljiva i nikada
vise ne prevazilaze ocekivanja koja se tokom zajednickog zivota uspostave.
Fjodor je bio veoma sirokih interesovanja i znanja, bio je visok i snazan, pun
energije. Imao je lepo i pravilno lice. Ljudi su ga voleli, no on je uvek bio prilicno miran i
povucen. Koliko znam, zene ga nisu zanimale. Voleo je samo jednu zenu, a to je bila
njegova supruga, koja je ujedno bila i moja dobra prijateljica. Ana je te godine napunila
43, a Fjodor 46 godina. Ziveli su skromnim i umerenim zivotom, bas kao i nas dvoje.
Anjuta me je podsecala na mog supruga: i ona je bila cutljiva, povucena u sebe,
pedantna, stedljiva, i nije imala neznosti u sebi.
Fjodor je bio zaljubljenik u svoj posao. Posao nam je bio donekle slican; mada smo
bili zaposleni u razlicitim sektorima preduzeca, vidjali bismo se na sastancima i ponekad
saradjivali na razlicitim projektima. Fjodor i Ana su nas cesto posecivali, kao i mi njih.
Fjodor i ja bismo zapodenuli razgovor o poslu, a onda bi se Anjuta ljutila: "Zar mora i kod
kuce da se govori o poslu?" Na kraju bi ipak bila primorana da zapodene razgovor sa
mojim suprugom ili drugim gostima, s obzirom da Fjodor i ja nismo prekidali razgovor o
poslu. Nase bi prijateljstvo verovatno nastavilo da traje jos mnogo godina, samo da se
nesto uzasno nije dogodilo...
... Da, samo da se nije dogodilo nesto uzasno. U prolece 1952. trebalo je da moj
suprug i ja odemo na odmor u jednu banju koju smo rado posecivali. Voleli smo krajolik u
kome se banja nalazila i mnogo smo puta tamo boravili. No pred sam put, sprecen
nepredvidjenim okolnostima na poslu, moj muz bi prinudjen da otkaze put. Morao je da
ide na dugacak sluzbeni put negde daleko. Da mu ne bi propala rezervacija u banji,
odlucismo da je ponudimo Fjodoru, posto je ovaj imao mesec dana neiskoriscenog
godisnjeg odmora. "Tako neces biti sama, imaces drustvo", rekao mi je muz.
Bio je pocetak maja, vreme je bilo suncano i toplo, a drvece vec olistalo, odeveno u
prozirne zelene tonove. U daljini su se zelenela brda, a svuda okolo je bila suma. Poljsko
cvece je taman procvetalo. Sve je to doprinosilo nekakvom opstem ushicenju i
uzbudjenju. Sunce se kupalo u malenim jezercima i potocicima, a banja je bila polu-
prazna. Bilo je mirno i ceo ambijent me je podsecao na liku Nesterova ili Levitina. Sve je
izgledalo savrseno. Prvih pet dana naseg boravka u banji Fjodor i ja smo se setali po
okolini i razgovarali o svemu i svacemu. Kao da je onaj tihi i povuceni Fjodor nestao. Nasi
su razgovori sada bili zivi i raznovrsni. Pricali smo o religiji, veri i prirodnim lepotama.
Voleli smo iste stvari. Bila sam srecna i sve mi je to veoma prijalo. Pocela sam da nekako
drugacije posmatram Fjodora: videla sam ga kao talentovanog intelektualca, a pri tom
neznog i osecajnog muskarca. Sestoga dana boravka u banji ceo moj prethodni zivot se
jednostavno srusio, zapoceo je novi zivot u kome sam nestrpljivo iscekivala susret sa
njim, u kome me je grejala svetlost njegovog prisustva i u kome sam po prvi put osetila
ogromnu, sveobuhvatajucu ljubav.
Muz, deca, vera, reci mog duhovnog oca, osecanje stida, sve je to nestalo pred
vihorom snazne ljubavi kakvu nikada do tada nisam okusila. Bila je to ljudska, zemaljska
ljubav kakvu covek moze samo jedanput u zivotu da dozivi. Nisam bila u stanju da je
odgurnem od sebe, niti da se okrenem od nje, stavise, nisam ni zelela. Svaki dan
proveden sa Fjodorom bio je prepun srece, i za mene predstavljao izvor nikad do tada
dozivljenih osecanja i radosti. Svet oko mene je bio lep i sve ono sto je nekada izgledalo
sivo i tmurno dobilo je novu boju, sjaj i lepotu.
Ponesena bujicom novootkrivenih osecanja zaboravila sam na sve sto sam ranije
volela i sto mi je nekada nesto znacilo. Sa nestrpljenjem sam iscekivala svaki novi susret,
razgovor i prisnost. Nikada prema svome muzu nisam osetila tako nesto, uprkos njegovoj
postojanoj ljubavi prema meni i nasem zajednickom zivotu u veri. Moja veza sa Fjodorom
nije mogla ni sa cime da se uporedi. Osecanje ljubavi me je sazizalo, zaboravila sam na
svakoga i na sve, a osetila sam da se i njemu isto dogadja, mozda cak i sa vecim
intenzitetom. U mojim ocima on je bio preobrazen - drugi covek.
Mozda zvuci neverovatno, ali za tih sedam meseci koliko je nasa veza trajala,
nisam nijednom osetila kajanje niti grizu savesti. Za mene on nije bilo samo muskarac
koga sam volela: u svojoj opcinjenosti njime otkrila sam jedan za mene do tada nepoznat
svet. Izgubila sam sposobnost kritickog misljenja. Nisam vise bila u stanju da razmisljam
kao Hriscanka. Pokusavam da opisem, najrealnije i najistinitije sto mogu, kako sam se
tada osecala. Fjodor se, kako rekoh, preobrazio: posedovao je zadivljujucu kolicinu
energije, a njegovo ogromno znanje i iskustvo, koje je do tada bilo uspavano negde u
dubinama njegovog uma, sada je postalo dostupno drugima. Na poslu je postao veoma
uspesan: naucna otkrica su se nizala jedno za drugim. Iznenadio je svoje kolege, koje ga
nisu poznavale takvog.
Jednom prilikom je na mojoj potkosulji primetio prikacenu ikonicu i krst. "Ti, znaci,
verujes u Boga?" upitao me je, iznenadjeno. Ni ovo njegovo direktno pitanje nije uspelo
da u meni probudi proslost, niti mi je tada palo na pamet da zastanem i razmislim.
Odmor u banji je proleteo kao vihor. Kada smo se vratili kuci, bili smo sasvim drugi
ljudi. Nastavili smo da se sastajemo. Nasa veza je postala jos jaca i cvrsca. U pocetku
smo se vidjali u tajnosti na raznim mestima, a kasnije smo iznajmili sobu u kojoj smo
mogli da se sastajemo. Plasili smo se da se za nasu vezu ne sazna, da nas poznanici ili
kolege ne primete da smo zajedno. Odlazili bismo sa posla u razlicito, pod izgovorom da
idemo u biblioteku ili na neki poslovni sastanak, a zatim bismo se sastajali u nasoj sobi.
Krali smo ljubav od svojih porodica, krili se od sopstvene savesti, pred ljudima, a ja jos i
pred Bogom.
Ponekad sam se osecala kao lopov u tudjoj kuci. Krala sam nesto dragoceno i
strepela da cu biti uhvacena na delu. Trzala sam se na svaki susanj, na svaki zvuk vrata
koja su se otvarala. Najvise od svega sam se plasila da moja svekrva ne sazna za moju
vezu. Iste misli su me proganjale i u snu. Izbegavala sam svaku pomisao o tome sta se
zapravo sa mnom dogadja. U tom slucaju, moja proslost bi preplavila sadasnji trenutak i
ja bih izgubila smelost koja je se temeljila na ukradenoj sreci. Tada bih, zacelo, pala u
ambis sumnje, patnje i bola... Mnogi su me strahovi tih dana proganjali: strah od bola
koji bi nastupio ako bih ostala bez svoje velike ljubavi, strah od krivice koju bih osetila
ako bi se moja porodica raspala usled moje prevare... Mogla sam, dakle da nastavim da
ga volim jedino u najvecoj tajnosti i samo pod uslovom da ne razmisljam ni o cemu.
Lagala sam svoga muza, svoju majku, zapostavila decu, izbegavala obaveze, sve to da
bih se sastajala sa Fjodorom. Nisam mogla da prestanem da ga vidjam. Mislila sam da
moj muz nista nije primecivao, i do dana danasnjeg, nisam sigurna da li jeste, ili nije. On
je uvek samo cutao. Nikada nije postavljao pitanja kada sam se izgovarala kolicinom
posla ili dugim sednicama, ili kada sam bila razdrazljiva. Tada bi se samo povlacio i
posvecivao se deci. Mnogo se molio.
 Ne znam koliko je jos mogla da traje moja veza da se, sedam meseci posto je sve
to pocelo, moja starija kcerka nije tesko razbolela. Pokusali smo da je lecimo kod kuce.
Nega za bolesno dete, neprospavane noci, dogovori sa lekarima, sve je to palo na pleca
moje majke i moga muza. Kada joj se stanje pogorsalo, morali smo da je odvedemo u
bolnicu. I tada je veci deo tereta pao na moga muza. Cak i tada, kada je zivot moje kceri
bio u opasnosti, nalazila sam vremena da se sastajem sa Fjodorom. Osecala sam da
imam prava, sada kada prolazim kroz tesku krizu, da na nekoliko trenutaka zaboravim na
sve svoje probleme.
Jednoga dana majka me pozove na posao da mi javi da je detetu mnogo gore i da
je nastupila kriza. No, ja sam imala ugovoren sastanak sa Fjodorom koji, uprkos vestima
iz bolnice, nisam imala nameru da otkazem. Posle sastanka, na putu za bolnicu svratila
sam kuci da uzmem hranu koju je majka pripremila za moju kcerku i tada ugledah mog
muza na kolenima, pred ikonama i upaljenim kandilom, kako se moli iz sveg srca.
"Gospode! Ne okreni lice Svoje od nas gresnih, poseti i isceli sluskinje Tvoje (i on
rece moje ime i ime nase kcerke), i izli na njih blagodat Tvoju!"
Ja se iskradoh iz sobe, uzeh paketic sa hranom i odjurih u bolnicu. Tada mi se po
prvi put pojavi jasna misao o mom strasnom duhovnom i moralnom padu. Kao da je tog
trenutka spala neka teska zavesa sa mojih ociju. Ja, Hriscanka, verujuca zena, duhovno
cedo oca Arsenija koji u ovom trenutku strada u zloglasnom logoru i koji se moli za mene
i za moje spasenje, pala sam nize i od bezboznika na koje sam gledala sa prezirom,
umisljajuci da sam bolja od njih, jer verujem u Boga!
Stigla sam u bolnicu trceci. Pored kcerkine postelje zatekoh muza. Htedoh da je
zagrlim, no on me zaustavi: "Nemoj da je budis. Dali su joj injekciju i sada spava." Zatim
me odvede do prozora.
"Cekam te od jutros da dodjes", rece. "Sada kada je proslo ono najgore, obe ste se
vratile."
Ovo me je veoma zacudilo. Sta je hteo time da kaze: "Obe ste se vratile?"
U trenutku pomislih da je dete umrlo i da moj muz ne zna sta govori. Poceh da
placem. On me zagrli i, drzeci me za ramena, rece: "Sve je sada u redu, sve."
Shvatila sam da je dete zivo, ali cinilo mi se kao da njegove reci znace jos nesto,
nesto sto je imalo veze sa mnom. Nije mi bilo jasno, kako to da je u bolnici od jutra - zar
ga nisam videla kod kuce pre pola sata? Sta se to desava sa mnom?
Proveli smo citavu noc kraj postelje nase kcerke. Cutali smo sve vreme, ali oboje
smo duboko razmisljali. Citav moj zivot je te noci prosao pred mojim ocima. Videla sam
sebe onakvom kakva zapravo i jesam. Muza nisam smela ni da pogledam. Njegova
smirenost i trpeljivost su ucinili vise od bilo kakvog osudjivanja, greha i svadje.
Od toga dana prekinula sam vezu sa Fjodorom. Shvatila sam da sam sve vreme
bila igracka u rukama necastivoga i osecala sam ogroman stid sto sam se toliko udaljila
od Boga, sto sam zaboravila na sve reci i pouke oca Arsenija i sto sam se opredelila za
put neverstva i prevare.
Mnogo je godina proslo od tada, Ja sam se veoma iskreno pokajala i dobro
shvatam dubinu i tezinu svoga greha za koji se i danas molim Bogu da mi oprosti, no
uprkos tome, ne mogu da zalim zbog onoga sto sam ucinila. Ljubav koju sam davala i
dobijala je bila suvise lepa, suvise iskrena i suvise istinita. Pogresila sam, znam;
zastranila sam veoma, no ja sam tog coveka istinski volela.
Neki su mi rekli: "Ako tako govoris, znaci da se nisi stvarno pokajala, da nisi
shvatila dubinu svoga pada." To nije tacno. Sve shvatam, ali nisam u stanju, i ne zelim,
da proklinjem proslost. Ko hoce da mi sudi, moze da posmatra moj slucaj iz mnogo
razlicitih uglova.

***
Nastavila sam da zivim sa muzem kao i pre, samo sto sam sada postala drugacija.
Nevidljiva linija nikad izrecene tajne delila me je od njega, no meni se cinilo da on nije
bio svestan te linije. I dalje je malo govorio, bio je, kao i uvek tih i povucen. Znala sam
da me voli, no isuvise racionalno i tiho - kao da sam drag komad namestaja u stanu. Za
njega sam bila i ostala majka njegove dece, ali nikada supruga, nikada zena.
Sto se Fjodora tice, vise nije imao mesta u mom zivotu. Nikada vise nismo ni
spomenuli nasu raniju vezu. I dalje su nam dolazili u posetu, Ana i on, ili smo mi odlazili
njima. Nije dolazilo u obzir da prestanemo da se porodicno druzimo, jer bi njegova zena i
moj muz shvatili da nesto nije u redu. Prekid nase veze je ozbiljno poremetio Fjodorov
zivot: odjedanput je izgubio svoju novostecenu energiju, postao je lenj i inertan, sto se
odrazilo na njegov posao. Povratio se tek posle osam godina. Najgore od svega je bilo sto
mi je Anjuta, posle svega, jednom prilikom poverila svoje sumnje da je 1952. godine
Fjodor imao vanbracnu vezu sa nekom zenom. Bilo mi je veoma tesko i osecala sam
ogroman stid.

***
Proslo je pet godina od kada je otac Arsenije pusten iz logora. Isla sam kod njega
jednom mesecno, ispovedala se, razgovarala sa njim i dobijala od njega savete. Uvek bih
odlazila od njega sa osecanjem spokoja, mirna i kao preporodjena, no teret proslosti me
je i dalje pritiskao.
Oktobra 1963. ponovo sam otisla da ga posetim. Otac Arsenije je tada izgledao
posebno veseo i oran. Molili smo se zajedno u njegovoj sobi gde je sluzio vecernju. Posle
toga sam se ispovedila, iskreno i duboko. Za vreme ispovesti, otac Arsenije je bio
neobicno cutljiv. Kada sam zavrsila svoju dugu ispovest, upitao me je: "Je li to sve?"
"To je sve", odgovorila sam.
On uzdahnu duboko i ponovo upita: "Je li to sve?" i posto nije bilo odgovora, pokri
mi glavu epitrahiljem i procita razresnu molitvu.
Iduceg jutra sam se na svetoj liturgiji pricestila zajedno sa jos nekolicinom vernika
koji su bili dosli kod oca Arsenija. Napolju je bilo lepo i suncano, pa sam, mirna i radosna
posle ispovesti i pricesca, izasla napolje i malo posedela sa Anjom na klupici ispred kuce.
Posle toga, Nadezda Petrovna nam je posluzila rucak: przeni krompir (kakav je
samo ona umela da pripremi), caj i kolac. Za vreme rucka smo razgovarali i razmenjivali
secanja. Posle rucka se otac Arsenije malo odmorio, a posle toga izrazio zelju da se
proseta sumom, koja je bila oko jedan kilometar udaljena od kuce. Doktorka Irina se nije
slagala sa time, jer je poceo da duva vetar, a vreme se naoblacilo, no otac Arsenije ipak
obuce kaput i stavi kapu na glavu. Irina i Anja su htele da podju sa njim u setnju. Svi
smo, naravno, zeleli da idemo sa njim, no posto su se njih dve prve javile, ostali su
cutali. Dok je otac Arsenije jos bio u svojoj sobi, njih dve se obukose za setnju, no kada
je izasao iz sobe, pogledao je u mene i rekao: "Ici cu sa L. Njoj je potrebnije."
Izasli smo iz kuce i krenuli ulicom, pored kuca okruzenim bastama, pored skladista
ispred kojeg su radnici bojili cigle i uskoro se nadjosmo u polju. Snazan vetar je cupao
travu i povijao granje, a nad zemljom su se nadvili teski, crni oblaci. Suvo lisce je vitlalo
svuda oko nasih nogu pod snaznim udarima vetra. Vetar je fijukao, a lisce sustalo pod
nasim nogama. Imala sam utisak kao da hodam po necem zivom.
Nisam se osecala prijatno. Pogledala sam oca Arsnija. On je isao napred mirno,
zadubljen, kao i uvek, u svoje misli. Ponekad samo na licu bi mu zaigrao osmeh.
Do sume je vodio uzan puteljak. Vetar se u sumi cuo jos jace. Drvece se povijalo,
grane kao da su se borile sa snaznim vetrom. Suvo lisce koje je pokrivalo zemlju, cas je
letelo unaokolo i sudaralo se sa stablima drveca, cas je padalo po zemlji, da bi se ponovo
razletelo pod novim naletom vetra. Sve je to doprinelo da se osecam neraspolozeno i
potisteno. Nesto je pocelo da me muci: "Zasto me je bacuska pozvao u setnju?"
neprestano sam mislila. On nikada ne cini nista bez valjanog razloga. Uvek je mislio o
tome kako da nas, svoju duhovnu decu, upucuje i ucvrscuje na stazi vere. Sigurno
postoji razlog zasto me je pozvao da podjem s njim. Juce ispovest, danas Sveto
pricesce.... odjedanput mi secanja na dogadjaje iz 1952. bljesnuse kao munja pred
ocima.
"Oce Arsenije", pozvah ga. "Imam nesto da vam kazem..." I ja poceh da mu pricam
sve od pocetka kako je bilo, sve u jednom dahu. Otac Arsenije stade pored mene. Slusao
me je sa paznjom i gledao blago. Kada je cuo prvih nekoliko recenica, prekinuo me je.
Priklonio je glavu, prekrstio se i rekao mi: "Nemoj. Nema potrebe. Tvoj greh je velik, ali
Bog ti je oprostio, a sem toga, ispovedila si se vec ocu Georgiju. Ne ponavljaj ispovest."
Plakala sam, gusila se u suzama dok sam pokusavala da nastavim. Drhtala sam od
nekog unutrasnjeg straha i od stida.
"Nemoj. Sve sam razumeo. To sto nista nisi rekla muzu je i dobro i nije dobro. On
te voli: da si mu rekla, duboko bi ga povredila i izazvala bi ozbiljne probleme u porodici.
A on to ionako zna. Svi smo mi gresni, pamti ovaj tvoj greh koji si ucinila pred Bogom i
pred svojom porodicom. Moras se moliti, bez prestanka moliti za oprostaj. Molicu se i ja.
Najvaznije je da si imala hrabrosti da sve kazes tvom duhovnom ocu. Istina cisti coveka
iznutra, narocito istina izgovorena prilikom ispovesti. Idemo sada." I on me blagoslovi.
Okrenuli smo se da podjemo kuci. Nismo mnogo duboko zasli u sumu. Vetar je i
dalje zavijao i lomio granje, lisce je i dalje sustalo i vitlalo u krug, oni crni oblaci se nisu
razisli, ali u mene se uselio mir kakav nisam osetila jos od 1952. Vise me ovo ruzno
vreme nije plasilo niti je uticalo na moje raspolozenje. Dok smo se vracali kuci, otac
Arsenije je bio radostan i cio. Ispricao mi je zitije sv. Marije Egipatske. Svaka njegova rec
je imala svoju tezinu i poseban znacaj za mene.
Kada smo dosli kuci, otac Arsenije je i dalje bio u tom radosnom raspolozenju.
Pricao nam je o raznim ljudima koje je upoznao u logoru, navodio nam delove Jevandjelja
i misli svetih otaca. Govorio nam je o neispovedjenim gresima i o molitvi. Najvise se
zadrzao na molitvi. Govorio nam je o snazi molitve, kada se dvoje ili vise ljudi okupi i
dogovori da moli za istu stvar. Prisetio se kako se u logoru molio za izbavljenje prijatelja.
Aljosa, tada jos student, a sada svestenik Aleksej, rece na to: "Da, oce Arsenije. Secate li
se kako smo nas dvojica preziveli dva dana i dve noci u kaznenoj celiji? Nasa zajednicka
molitva je ucinila da se na cudesan nacin izbavimo od sigurne smrti!"
Uvek cu pamtiti reci oca Arsenija da kad se dvoje ili troje okupe na i mole Bogu za
istu stvar, i ako je njihova molitva iskrena i potice iz cistog srca i jake vere, takva molitva
mnogo moze pred prestolom Bozjim i pred Njegovom Presvetom Majkom.
"Ogromna vecina ljudi ne moze da izbegne greh", rekao je otac Arsenije, "jer
zivimo na zemlji. No najvaznija stvar na svetu jeste -nas odnos prema Bogu. Moramo
uvek da Mu pribegavamo u molitvi, iskrenoj i neusiljenoj, u pokajanju, ispovesti, da Mu
se priblizavamo kroz dobra dela, kroz ljubav jedni prema drugima, prema celoj Njegovoj
tvorevini!
"Secajmo se uvek Pisma: "Ne cinite osvetu za sebe, ljubljeni, nego podajte mesto
gnjevu Bozjem, jer je napisano: moja je osveta, ja cu vratiti, govori Gospod" (Rim.
12,19). Starajmo se da nas osecanje osvetoljubivosti nikada ne poseti, a ako nam ipak
dodje, borimo se protiv njega molitvom, secajuci se Svetih Otaca i kako su se oni borili
sa ovom strascu i pobedjivali je.
Ukoliko osetimo u sebi zedj za osvetom, otac Arsenije nas je savetovao da odmah
stavimo sebe na mesto onoga kome zelimo da se osvetimo, kako bi sto pre shvatili
nerazumnost ove zelje.
Te veceri nam je govorio i o paznji sa kojom treba da se odnosimo jedan prema
drugom, o tome kako treba da slusamo s paznjom kada nam neko prica o svojim
mukama, makar se i ne slagali sa tom osobom. Moramo pokusati da sagledamo zivot
ocima te osobe, duboko i bez osudjivanja. Zivot je ponekad toliko komplikovan da covek
cesto ne moze da predvidi svoje postupke.
Dok je govorio, otac Arsenije bi cesto gledao u mene. Osecala sam tada, kao da
gledajuci mene vidi celu moju dusu.
Greh koji sam pocinila nije nestao. Nisam ga izbrisala ispovescu i pokajanjem.
Znam da cu za njega morati da dam odgovor na Sudu, no ispovest i pokajanje su mi
omogucili da u potpunosti sagledam svoj postupak. Priznavsi ga pred duhovnikom osetila
sam se kao prikovana za "stub srama", no to mi je pomoglo da se rascep koji se usled
moga greha stvorio u dusi zaleci, kao i da uvidim sopstvenu nistavnost.
Otac Arsenije mi rece na rastanku: "Ne prestaj da se molis za oprostaj, moli se
stalno. Ne zaboravljaj nikad koliko si zgresila muzu i prastaj mu sve."
 Osecala sam se mnogo lakse. Celim putem do kuce pokusavala sam da shvatim
kako je otac Arsenije znao da sam svoj greh ispovedila ocu Georgiju, kad ja nikome
nisam rekla za tu ispovest. Otac Arsenije je zaista umeo da cita nase duse. Njegove
duhovne oci su mogle da vide i nase najskrivenije tajne.
Kada je otac Arsenije umro, ostavio nas je sirotima. Umro je i moj muz, pred kojim
sam bila toliko kriva, a deca su otisla od kuce. Sada imam dovoljno vremena za
razmisljanje i za secanje. Stoga sam i odlucila da zapisem svoje uspomene na oca
Arsenija i na duhovnu utehu kojom nas je krepio u najtezim trenucima zivota.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

PISMO

Dali su mi pismo koje je trebalo da odnesem ocu Arseniju. Na putu sam ga izgubila.
Kada? Kako? Ni sama ne znam. Otkrila sam da nema pisma tek kada sam dosla kod
njega.
Bilo mi je veoma krivo, osecala sam se uzasno. Odmah sam mu rekla da sam
izgubila pismo koje bilo njemu namenjeno. Znala sam da je osobi koja mu je pisala bilo
veoma stalo da odgovor dobije sto pre i da se radilo o necemu veoma vaznom. No nisam
imala ni pribliznu ideju o cemu se radilo i sta je pisalo u tom pismu.
Kada me je saslusao, otac Arsenije rece: "I to je volja Bozja!"
Sledeceg jutra, kada sam odlazila, blagoslovio me je, dao mi je pismo i rekao:
"Nemojte i ovo da izgubite!"
Otisla sam i cim sam stigla kuci, otrcala sam do M. Pre nego sto sam joj dala
pismo, rekoh joj da sam izgubila njeno. M. se sneveseli i poce cak i da place. No kada je
procitala pismo oca Arsenija ona ponovo zaplaka, ali ovaj put od radosti. Stalno je
ponavljala: "Gospode, kakva radost! Otac Arsenije mi je poslao odgovor na ono sto sam
ga pitala u svom pismu! Sve mi je napisao! Zasto si se salila sa mnom i rekla mi da mu
nisi predala moje pismo?"
A ja pomislih u sebi: "Kako je ovo moguce?"

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

POMEN

U rano jutro 21. marta, otac Arsenije je sluzio liturgiju. U subotu je kod njega doslo
troje ljudi, a vecernjim vozom jos cetvoro.
Pricestio je sve nas koji smo se ispovedili, procitao otpust, a zatim nam rekao da
mozemo, ako zelimo da popijemo caj sa Nadezdom Petrovnom. Objasnio nam je da mora
da odsluzi pomen i da ce nam se pridruziti za sat vremena.
Niko od nas nije izasao iz njegove sobe. Otac Arsenije poce da sluzi pomen za
novopredstavljenog slugu Bozjeg Kirila. Plakao je dok je sluzio. Pomen je bio molitveni
vapaj njegove duse, usrdna molitva za spas duse nekog ko mu je bio veoma drag.
Izgledalo je kao da je potpuno sam u sobi, nije nas primecivao. Za njega je postojala
samo bezgranicna molitva za milost i oprostaj grehova novopredstavljenog Kirila. Niko od
nas nije znao o kome se radi, ali smo shvatili da je taj Kiril svakako veoma blizak prijatelj
oca Arsenija.
Po odsluzenoj zaupokojnoj sluzbi, otac Arsenije skide odezde i sede da popije caj sa
nama. Bio je veoma tuzan. Nikome nije bilo do price, popili smo caj u tisini. I otac
Arsenije je cutao. Zatim je otisao u svoju sobu da se odmori, a mi smo ostali za stolom.
Oko tri sata popodne stigao je telegram na ime oca Arsenija. U njemu je pisalo:
"Dana 21. marta u sedam casova ujutru umro je moj otac Kiril od srcanog napada. Potpis
- sin Igor."
Telegram je dosao iz Jaroslava.
Tek tada smo znali da se radi o Kirilu Sergejevicu, dobrom i poboznom coveku koga
je otac Arsenije poznavao jos iz logora.
Svi smo se pogledali i pomislili isto: kolika je prozorljivost oca Arsenija! Znao je za
smrt svog duhovnog sina pre nego sto je vest stigla do njega.
Velika je sila Tvoja, Boze, u izabranima Tvojima!

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

JEDNO ISKUSENjE

Posto je provela dve nedelje kod oca Arsenija, Natasa se vratila u Moskvu sa
citavom gomilom pisama koje je trebalo sto pre uruciti onima kojima su pisma
namenjena.
Zamolila me je da ja uzmem polovinu pisama i da ih raznesem.
Vremena su tada bila veoma teska. Mnogi od nasih prijatelja su bili u zatvoru, a
nas ostale su cesto pratili i pozivali na saslusanja. Zbog toga je raznosenje pisama bio
opasan zadatak.
Natasa nam je pricala da je kuca Nadezde Petrovne pod prismotrom. Nadezda
Petrovna i neki od suseda su cak pozivani na "informativni razgovor": pitali su ih ko dolazi
kod njih u kucu, da li Pjotr Andrejevic sluzi crkvene obrede u kuci, da li prima pisma i niz
drugih pitanja.
"Dok sam putovala kuci vozom, stalno sam imala osecaj da je neko iza mene. Voz
je bio pun, nekoliko ljudi je uslo u voz zajedno sa mnom, ali paznju mi je privukla jedna
zena koja je uvek "slucajno" stajala ili sedela pored mene.
"Sve vreme sam razmisljala: sta da radim sa pismima ako me uhapse? Nisam znala
kako da postupim, no tesile su me reci oca Arsenija koje mi je rekao na rastanku, uz
blagoslov: "Bog ce te sacuvati, bice sa tobom. Nemoj nicega da se plasis. Sve ce biti
dobro!"
"Kada sam sisla sa voza u Moskvi, nisam vise imala osecaj da me neko prati. Mirno
sam otisla kuci. Napetost je nestala i pomislila sam da mi se samo ucinilo da me neko
uhodi."
Tako mi je pricala Natasa kad sam otisla kod nje po pisma. Stavile smo pisma na
sto, a zatim ih razvrstale u dve gomile. Jednu gomilu ce raznositi ona, a drugu ja. Te noci
sam spavala kod Natase. Citavu noc smo pricale o ocu Arseniju i o njegovom nacinu
zivota.
Rano sledeceg jutra sam krenula da raznesem pisma. Obukla sam kaput, a na
glavu vezala maramu. Bila je nedelja, te na ulici nije bilo mnogo ljudi. Korak mi je bio lak
i veseo. Pismo koje mi je otac Arsenije poslao mnogo mi je znacilo, ohrabrilo me je i
smirilo moja dotadasnja kolebanja.
Nekih sto metara posto sam napustila Natasinu kucu, osetila sam da me neko prati.
Zastadoh i pogledah, toboz neobavezno oko sebe, i spazih iza mene ide jedna zena.
Odlucih da proverim da li me zena zaista prati, ili mi se to samo pricinjava. Ubrzah korak
i skretoh u bocnu ulicu. Iza mene su se culi koraci. Krajickom oka videh da me zena i
dalje prati. Srce poce da mi lupa, noge me nisu vise slusale. Nisam znala sta da radim.
Imala sam kod sebe u torbi mnogo pisama, i ako mi ih oduzmu, mnogi ljudi ce
nastradati. Nekoliko metara dalje odlucih da predjem ulicu. Nepoznata zena je takodje
presla ulicu. Isla je za mnom na razdaljini od oko 20 - 30 metara. Sada mi je bilo
potpuno jasno da me neko prati. Pade mi napamet da bih mogla da izrucim sva pisma iz
svoje torbe u kantu za otpatke i da pobegnem - no potom shvatih da bi pisma u tom
slucaju bila odmah pronadjena, a mene bi lako nasli, jer znaju da sam izasla iz Natasine
kuce.
Uspela sam nekako da savladam paniku i pocela sam da se molim. Nije mi bilo
lako, morala sam mnogo da se trudim da usredsredim misli na molitvu. Usporila sam hod
i sabrala misli.
Sada znam da je to mozda bilo suvise smelo, ali ovako sam se molila Presvetoj
Bogorodici: "Majko Bozja, svu svoju nadu sada polazem u Tebe. Samo mi Ti mozes
pomoci, samo me Ti mozes izbaviti, u Tvoje ruke stavljam svoj zivot, pomozi mi!"
Tako sam isla ulicom i molila se. Postepeno me je napustao strah. Bila sam uverena
da nisam sama. Majka Bozja je sa mnom, a ako mi se nesto desi, sta god da mi se
dogodi - znaci da je Bog tako hteo. "Neka bude volja Bozja!" molila sam se. Vise se
nisam bojala. I dalje sam cula korake iza sebe. Vise nisam zurila, jer sam shvatala u
kakvoj se bezizlaznoj situaciji nalazim. Svu sam svoju nadu polozila u Bogorodicu, stoga
sam bila veoma mirna i spokojna. Nisam vise obracala paznju kuda idem. Mislila sam
samo na svoju Spasiteljku, Majku Bozju. Cula sam kako mi se koraci priblizavaju. Dosla
sam do raskrsnice i skrenula iza ugla. Kad tamo, ceka me neka druga zena, koja je
obucena istovetno kao ja: potpuno ista marama, isti kaput, o ramenu ista torba. Zena mi
se pridruzuje i koraca pored mene. Posto je okrenula glavu prema meni, pogledala sam
je. Bila je veoma lepa, lice joj je bilo nekako svetlo i bila mi je odnekuda poznata.
Pogledah je jos jedanput. Morala sam da okrenem lice, nisam mogla da je gledam,
jer joj je lice zaista blistalo. Isle smo tako zajedno, a ja sam se radovala sto vise nisam
sama. Nastavila sam da se molim,mada sam i dalje cula iza sebe zloslutni bat potpetica
zene koja me je pratila. Kada smo dosle do druge raskrsnice, moja nepoznata saputnica
mi rece: "Stani ovde i nemoj dalje da ides. Ja cu nastaviti da idem ulicom umesto tebe."
Glas joj je bio strog, ali lice joj je bilo blago i puno dobrote, i neobicno svetlo. Zastala
sam na uglu, a ona je nastavila ulicom. Njena pojava je bila potpuno ista kao moja, svaki
detalj odece je bio isti. Sve mi je to bilo veoma cudno, no ja sam je poslusala. U
medjuvremenu do ugla stize i zena koja me je pratila. Kada dodje blizu mene, zastade,
pogleda me unezvereno, a zatim pozuri za mojom saputnicom, koja je hodala veoma
brzo.
Zena koja me je pratila je imala natmuren i gnevan izraz lica, kao da je mrzela ceo
svet.
Stajala sam dugo na tom cosku, nisam imala snage da se odmah pokrenem. Dok
sam mogla, gledala sam za svojom "dvojnicom" koju je sada pratila agentkinja. Na
sledecoj raskrsnici obe su skrenule na desno, i nestale mi iz vida. Tek tada se osvestih i
smogoh snage da se okrenem i podjem natrag. Do dva sata popodne, urucila sam sva
pisma koja je trebalo da raznesem prijateljima.
Do dana danasnjeg se pitam i cudim se: koga mi je to Mati Bozja poslala da me
izbavi u onom kriticnom trenutku?
Godinu dana nakon ovog dogadjaja su me uhapsili. Na saslusanju je islednik
zahtevao da mu kazem ko je zena koja mi je pravila drustvo onog dana i kuda smo obe
pobegle. Na saslusanje su doveli cak i agentkinju koja me je pratila. Kada su je ispitivali,
rekla je: "Druze narednice, ja sam je pratila sve dok joj se nije pridruzila jedna zena koja
je bila potpuno isto, identicno, obucena kao ona: ista marama, isti kaput, iste cizme, ista
torba; i ne samo to: hodala je na isti nacin i imala isti polozaj glave. Pratila sam ih, ali
vise nisam znala koju sam prvo pratila, a koja joj se naknadno pridruzila. Zato sam posla
za onom koja je nastavila da hoda, pratila sam je jos deset minuta, a ona je onda
nestala! Istinu govorim, kunem vam se! Nestala - tek tako! Kao u cirkusu!"
 Sta sam mogla da kazem na to? Islednik je, sav iskrivljen od besa, vikao, cak me
je i udario. Ja sam samo cutala. Moj jedini odgovor je bio: "Ne znam!" Molila sam se
Bogu i cutala, a na kraju nisam vise mogla da cutim, nego sam rekla: "Nisam se nikuda
sakrila, nisam nestala. Spasla me je Majka Bozja kojoj sam se sve vreme molila."
Kazne su u to vreme bile veoma surove, no ponovo mi je Majka Bozja pomogla:
dobila sam najblazu mogucu kaznu - trogodisnje izgnanstvo iz Moskve.
Koga mi je Majka Bozja poslala u pomoc onog dana? Da li je to bila Ona sama? Ili
je to mozda bio moj Andjeo cuvar? Mozda mi je neka svetiteljka dosla u pomoc i zavarala
trag agentkinji koja me je uhodila? To nikada necu saznati, ali znam da sam je videla, da
sam cula njen glas: uostalom, sve to stoji zapisano u mom dosijeu.
Posle ovog dogadjaja, oca Arsenija sam videla samo jos jedanput, 1958. godine.
Ispricala sam mu za ovaj cudesan dogadjaj i upitala ga sta misli o tome.
"Presveta Bogorodica, nasa zastupnica i zastitnica, cula je tvoje molitve i ukazala ti
je veliku milost. Cudo i veliku milost je izlila na tebe, ali i na mene i na druge, jer da su
zaplenili ona pisma, mnogi bi bili pohapseni i - ko zna? Mozda bi zavrsili u logoru.
"Slava Tebi, Boze nas, slava Tebi! Presveta Bogorodice, spasi nas! Uvek nosi sa
sobom Kazansku ikonu Majke Bozje. Nosi je sa sobom i moli se!
Zapisano prema secanjima A. V. R.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

LENA

Odlucio sam da posetim oca Arsenija i da mu ispricam svoj zivot, da se ispovedim i

od njega dobijem duhovni savet i odgovor na mnogobrojna zivotna pitanja koja su me
mucila. No, kada sam dosao kod njega, nije se osecao dobro, pa sam morao da ostanem
nekoliko dana u gostima kod Nadezde Petrovne i da sacekam da ocu Arseniju bude bolje.
Jedan dan posle mog dolaska u posetu ocu Arseniju je stigao jedan bracni par: Jurij
Aleksandrovic, koji je imao oko cetrdeset godina i njegova supruga Jelena Sergejevna,
kojoj je moglo biti oko trideset pet. Oboje su bili naociti i visoki; bili su pomalo uzbudjeni
i verovatno zbog toga malo bucniji, no medju njima je vladalo ocigledno jednomislije u
svemu sto se ticalo vere, zivota i odnosa prema ljudima. Dopali su mi se.
Sledeceg dana posao sam sa njima u obilazak starih crkava i manastira po okolini.
Citav dan smo proveli u zivom razgovoru, i ja sam im, a da toga ni sam nisam bio
svestan, do kraja dana ispricao kako sam dospeo u Crkvu i kako sam poverovao. Kada
sam zavrsio svoju pricu, upitao sam ih, pomalo netakticno i nepromisljeno: "A kako ste vi
poceli da idete u crkvu?" Jurij pogleda u svoju zenu i odgovori: "Pa, preko nje!" Iz nekog
razloga, oboje se nasmejase.
Predlozio sam im da mi ispricaju svoju pricu, ali oni se ponovo pogledase i
promenise temu razgovora.
Treceg dana naseg boravka jos smo se vise zblizili. Otac Arsenije se sada bolje
osecao, pa je mogao da provede neko vreme sa nama u razgovoru. Ostali smo jos dva
dana, nakon cega nam je Nadezda Petrovna priredila, kako je sama imala obicaj da kaze,
"oprostajni caj", kome je prisustvovao i otac Arsenije. Bilo mu je bolje, pa nije vise
morao da lezi.
Irina, njegova duhovna kcerka koja je u isto vreme bila i njegov lekar, budno je
motrila na svaki njegov korak. Otac Arsenije se interesovao za vesti iz Moskve, a sam
nam je ispricao mnogo zanimljivih i korisnih stvari. Sa ljubavlju je gledao Jurija i
razgovarao sa njim. Odjednom rece: "Nije trebalo da odbijete da ispricate Aleksandru
Aleksandrovicu (tako se ja zovem) kako ste dospeli u Crkvu. Podelite sa njim svoju pricu,
ili je zapisite, pa mu je posaljite. Nemojte zaboraviti!"
Svi smo se cudili kako je otac Arsenije znao da sam postavio pitanje na koje nisam
dobio odgovor.
Kada smo se vratili u Moskvu, Jurij i Lena su nas cesto posecivali. Veoma ih je
interesovala moja zbirka starih knjiga. Dva meseca posto smo se upoznali kod oca
Arsenija, Jurij mi je, pomalo stidljivo, predao pismo u kome je napisao svoju pricu. Sa
njegovim i Leninim dopustenjem i blagoslovom oca Arsenija, prilazem njegov zapis.

***
Zavrsio sam gimnaziju i upisao se na fakultet. Sport, pozoriste, knjige i
planinarenje bile su moje strasti u to vreme. Bezbrizno sam uzivao u zivotu, no bio sam i
dobar student. Posle diplomiranja, upisao sam post-diplomske studije. Posto sam dao
magistraturu, bio sam pun sebe i otputovao sam u drugi grad da se bavim naucnim
radom. Ozbiljno sam se bavio svojim poslom, ali sam se i dalje planinario, kao u
studentskim danima. Sakupio sam, vec tada, veliku zbirku starih knjiga. No, nisam bio
zadovoljan: nesto je i dalje nedostajalo u mom zivotu. Stalno sam trazio i pokusavao da
nadjem to "nesto", novo i lepo, u svom zivotu.
Provodeci vreme u prirodi, imao sam prilike da posmatram bezgranicni svet
planina, oblaka, vazduha, planinskih livada i suma odevenih u jesenje ruho, kao i
neverovatne oblike stena. Voleo sam da posmatram prozracnu maglu kako se spusta na
planinske vrhove i lagano sve prekriva svojom tajanstvenom i velicanstvenom lepotom.
Svaki susret sa tim nedokucivim savrsenstvom i lepotom dirnuo bi me skoro do bola.
Hteo sam da se poklonim pred prirodom, da joj blagodarim za takvu lepotu kojom
badava daruje nas ljude. Guste sume na severu su me vracale u svet detinjstva, u svet
drevnih ruskih bajki. Cesto sam se osecao kao patuljak koji je zalutao u zemlju divova.
Dok smo se odmarali na tim planinskim ekskurzijama, pevali smo ruske pesme koje
su tada bile popularne. Lepo nam je bilo, zivot je bio veoma zanimljiv, no svaki put kada
bih se vratio kuci posle takvog izleta, osecao bih se prazno, patio sam i zalio za necim, ali
nisam znao za cim.
Nekoliko puta sam se zaljubio i svaki put pomisljao da je to "ono pravo." No, vreme
bi prolazilo i ja bih se hladio, a ljubav bi ustupala mesto ravnodusnosti i dosadi. Mnoge
sam na taj nacin ozalostio, a i sam sebe sam nekoliko puta doveo do ivice ocaja, no uvek
sam razmisljao samo o sebi. Nikada nisam ni pomisljao da su moji postupci izazvali
neciju patnju. Ponekad bi ljubav nastupala kao neka zarazna bolest i ja bih drhtao,
postajao slep i gluv za sve oko sebe; ponekad bi se neprimetno uvukla u moj zivot
bezbojna, dosadna ljubavna veza, koja mi je sluzila samo da ubijem vreme.
Takav je bio moj zivot. Spolja je izgledao veoma privlacno: bio sam uspesan mlad
covek i ziveo dinamicno, no iznutra, moj zivot je bio prazan, a ja sam samo ponekad bio
svestan toga.
U odseku za gradjevinu mog preduzeca radila je devojka od svojih dvadeset pet
godina. Bila je veoma talentovana, odlucna i pomalo svojeglava. Kolege su je oslovljavale
zvanicno: Jelena Sergejevna. Pricali su mi, kada je pocela da radi, da su pokusali da joj
tepaju Lena ili Lenka. Ona im je ozbiljno rekla: "Zasto komplikujete stvar? Zovite me
prosto - Jelena Sergejevna." Tako je i bilo. Cesto sam radio sa njom, no nikada me nije
interesovala kao zena. Bila je vrlo ozbiljna i strucna u svom poslu, pa sam na nju gledao
kao na jos jednu intelektualku. Godinu dana sam radio sa njom, a da je nisam ni
primecivao.
Jednom je nase preduzece organizovalo izlet do Rostova. U Rostovu sam bio
nekoliko puta, no ovaj put sam hteo da posto-poto izbegnem neku rodjendansku
proslavu, pa sam se i ja prijavio za putovanje.
Krenuli smo autobusom rano izjutra. Putnici su vecinom bili stariji ljudi, bilo je
samo nas cetvoro mladih. U nasem drustvu bila je i Lena. Kada smo stigli, krenuli smo
prvo u obilazak znamenitosti grada, a to su bili muzeji i crkve. Mada smo imali vodica koji
nam je sve objasnjavao, primetio sam da se Jelena Sergejevna izdvojila i da sama
posmatra ikone, freske i druge detalje po crkvama. Ni mene nije interesovalo da slusam
vodica, pa sam joj se pridruzio.
"Zasto ga ne slusate? Prica vrlo zanimljive stvari", pitao sam je.
"Ja na drugaciji nacin tumacim staro rusko slikarstvo", odgovorila mi je.
Posli smo zajedno u obilazak muzeja. Govorila je skoro kao vodic, s tim sto joj je
ton bio sasvim drugaciji. Kada je pricala o istorijskim dogadjajima i zivotima svetitelja,
glas joj je bio iskren i topao. Osecao se u njenom glasu prisni odnos vernika prema Bogu
i prema veri, i sve se to odslikavalo u njenom predstavljanju ikona. Kad god bismo usli u
neku crkvu, bila je puna poleta i njeno tumacenje rostovskih ikona mi je otvorilo neke do
tada sasvim nepoznate vidike.
Ona je crkvenu arhitekturu i umetnost posmatrala na nekoj visoj ravni, na ravni
duhovnosti i sve je povezivala sa verom i sa zivotom Ruskog coveka, njegovom
sadasnjoscu i prosloscu.
Zainteresovala me je. Posle toga sam na poslu cesto zastajao kraj njenog radnog
stola da popricam sa njom. Ubrzo smo zajedno posetili Suzdalj i Ugljic. Svaki od tih izleta
mi je predstavljao nesto sasvim novo i posebno. Kada sam je pitao kako to da se toliko
razume u rusku umetnost, odgovorila mi je: "Interesovalo me je, pa sam procitala neke
knjige o tome." Tada sam se zagrejao za nju i mislio da cu je vrlo brzo pridobiti.
Jednom, kada sam je pratio kuci, grubo sam je zgrabio, i pokusao da je poljubim.
Ona se tada otrgla od mene, odgurnula me i otisla. To me je jos vise zagrejalo za nju. Na
poslu sam pokusavao da joj se priblizim, no od tada me je stalno izbegavala i nije htela
sa mnom da razgovara. Jednom, posle posla, posao sam za njom i stigao sam je. Ni tada
nije htela da govori sa mnom. Samo mi je rekla: "Nisam mislila da cete biti takvi. Vas
umetnost uopste ne interesuje - bio je to samo izgovor." Od tada je odlazila kuci uvek u
drustvu koleginica.
Kolege na poslu, a narocito neke zene kojima nikada nista ne moze da promakne,
pocele su da me zadirkuju. "Dosla maca na vratanca!" dobacivale su mi.
Doslo je leto i godisnji odmor. Otputovao sam na jug, gde sam upoznao jednu
devojku. Nije mi bilo tesko da se zaljubim, u planinskom ambijentu gde smo kampovali.
Zaboravio sam Lenu na neko vreme. No, po povratku u Moskvu, shvatio sam da
jednostavno ne mogu da zivim bez nje. Bila mi je potrebna, hteo sam da razgovaramo,
sve sam ucinio da joj se ponovo priblizim, ali uzalud. Odbijala je svaki razgovor, a ako bih
je upitao nesto o poslu, odgovarala mi je jednosloznim recenicama.
Jednom odlucih da je presretnem na ulici i pokusam da razgovaram sa njom. Pratio
sam je kada je posla kuci s posla. Sela je na tramvaj i sisla na sledecoj stanici, a zatim
odatle, bocnim ulicama otisla do jedne male crkve. Usla je u crkvu, a ja za njom. Celivala
je ikonu i nekoliko puta se prekrstila i poklonila pred njom. Kasnije sam saznao da je to
bila ikona sv. Nikolaja Cudotvorca. Zatim je popela u hor i pocela da peva sa njima.
Stajao sam sa strane i posmatrao je. Nikad je nisam video takvu. Lice joj je bilo
preobrazeno, svetlo i sabrano.
Od toga dana redovno sam odlazio u tu crkvu, u tajnosti, svake subote. Stajao bih
medju vernim narodom i gledao nju. No, posle mesec i po dana, primetila me je. Hteo
sam da joj pridjem, da joj se izvinim, ali nista nije vredelo. Uskoro je zbog mene
napustila posao, sto naravno nije promaklo mojim koleginicama.
Nastavio sam da odlazim u onu crkvu. Zaintrigiralo me je da saznam sta je to
nagonilo savremenu, mladu zenu poput Lene, da veruje u Boga. Pokusavao sam da
proniknem u reci molitava, da ih razumem. Pozeleo sam da shvatim znacenje sluzbi. Bilo
mi je jasno da covek moze da se interesuje za umetnost, arhitekturu i istoriju, da voli
stare stvari, ali kako moze neko ko zivi u danasnjem svetu i veku da poveruje u Boga, pa
jos i da se moli? Kako neko moze da stoji u gomili starog sveta, vecinom baba, i da slusa
svestenika koji peva i cita nesto nerazumljivo i krajnje neubedljivo? Naravno, pevanje je
veoma lepo, ali da bi uzivao u lepom pevanju, covek moze da ode i na koncert, na kome
nastupaju profesionalci, a jos uz to i da sedi, kao civilizovano bice, a ne da stoji, kao
ovde.
 Odlucio sam da podrobnije ispitam i proucim prirodu verovanja u Boga kod
savremenog coveka. Zeleo sam da saznam sta je to sto coveka privlaci i nagoni da
veruje. Lena je, posto me je primetila u crkvi, prestala da dolazi, no ja sam i dalje odlazio
tamo, kako bih izbliza mogao da proucavam fenomen vere. Primetio sam tada da u crkvu
ne dolaze samo stari ljudi, vec da ima i dosta mladih. Zdravi momci, normalno obuceni,
devojke, majke sa decom, mladi ljudi koji su licili na intelektualce, takodje su redovni
posecivali sluzbe. Sta li ih je to privlacilo? Sta je privuklo Lenu ovamo? Pozeleo sam da
razgovaram sa nekim o tome.
U pocetku sam dolazio samo subotom, a zatim sam poceo da dolazim i drugim
danima. Pazljivo sam pratio sluzbe. Pokusavao sam da razumem sta se peva ili cita, ali
uspevao sam da uhvatim samo pokoju rec ili izraz. No, kasnije bih razmisljao o onome
sto sam cuo. Tesko mi je bilo da pronadjem u tim recima smisao. A onda sam pomislio:
vec je proslo dve hiljade godina kako ljudi veruju u Isusa Hrista i u Majku Bozju, mole se,
klanjaju do zemlje, ginu za svoju veru. Ne cine to sve valjda zato sto ih je neko naterao?
Mora biti da u coveku postoji urodjena potreba za verom. Mozda se radi i o nekom
neistrazenom psiholoskom ili psihickom fenomenu?
Slusao sam i pamtio molitve kao sto su: "Isuse Hriste, Svetlosti tiha...", "Sada
otpustas slugu Tvojega...", "Blagoslovi, duso moja, Gospoda..." Pamtio sam reci, a onda
zurio da ih zapisem i da razmisljam o njima. Postepeno sam ih, kao neki stari rukopis,
odgonetao. Mnogo mi se od svega toga pojasnilo, ali sam i dalje bio u mraku. Kada su
ljudi pevali u crkvi, pevao sam i ja sa njima, osecao sam se radosno i lepo. Pokusavao
sam da saznam sto sam vise mogao o Hriscanstvu. Savremene knjige o ikonografiji i
arhitekturi mi nisu mnogo pomogle. Trazio sam vise od toga. Nabavio sam Sveto Pismo i
neke knjige o Crkvi koje su stampane pre revolucije. Razgovarao sam i sa nekim
rodjacima i prijateljima.
Neke stvari su mi se razjasnile, no bio sam zbunjen kada bih citao Jevandjelje. Misli
iznesene u Jevandjelju su bile razumljive i blage, ali za savremenog coveka nekako
naivne. Otisao sam u biblioteku i pronasao neke naslove o religiji, no u njima sam naisao
samo na ismevanje i kritikovanje vere i svega sto ima veze sa Crkvom. Osetio sam da je
pristup veri u takvim delima "naucnog ateizma" povrsan, neiskren i neistinit. Medjutim,
nikoga nisam poznavao u crkvi i nisam znao koga da pitam da mi razjasni sve moje
nedoumice. Jednog dana u domu svojih rodjaka naisao sam, sasvim slucajno, na jedan
stari katihizis. Knjigu sam odmah procitao od korica do korica, posle cega su mi mnoge
stvari postale jasnije. Mada je taj katihizis bio napisan zvanicnim i suvoparnim jezikom,
teskim za razumevanje, ipak sam u njemu pronasao tumacenja i objasnjenja
molitvoslovlja i sluzbi. Najvise sam saznao o vecernjoj i o jutrenju, jer sam na te sluzbe
uglavnom isao.
I tako, poceh strasno da se bavim proucavanjem Hriscanstva. To me je uvelo u svet
koji mi je do tada bio nepoznat. Taj svet nije bio odvojen od savremenog zivota, vec ga
je, na moje veliko iznenadjenje. u sebe ukljucivao.
I dalje sam voleo prirodu i planinarenje, no sada je u moj zivot stupilo nesto novo,
nesto sto je svemu tome davalo znacenje i smisao, nadahnuce i punocu. Jos uvek mnoge
svari nisam razumevao, jos uvek mi se mnogo toga cinilo neprikladnim za ovo vreme.
Lenu nisam vec dugo sreo. Trazio sam je po drugim crkvama, ali nje nije bilo.
Trebalo mi je duze od godinu dana da shvatim o cemu se radi u crkvenim sluzbama
i da usvojim osnove Pravoslavne vere, no i dalje sam veoma malo znao.
Napustio sam veliki deo svojih navika i obicaja iz proslosti, sada sam imao
drugacija interesovanja. Poceo sam da za vreme odmora i praznika posecujem Trojicko-
Sergijevski manastir. Tamo bih iznajmio sobicu i svaki dan odlazio u manastir. Jednom
sam kod mostiju Sv. Sergija upoznao studenta bogoslovskog fakulteta. On mi je
odgovorio na mnoga pitanja i razjasnio mi mnoge stvari. Bio je to za mene veoma
radostan susret.
Dosao je dan kada sam konacno shvatio zasto ljudi veruju u Boga. Nekada sam
dolazio u crkvu da bih video Lenu, a sada sam dolazio zato sto nisam mogao da ne
dolazim. Jesam li tada verovao? Ili sam se navikao da dolazim na sluzbu? Tesko mi je
sada da odgovorim na to pitanje. U svakom slucaju, nisam vise samo slusao reci molitve,
sada sam pustao da njihovo znacenje prodre u mene, a poneki put uhvatio sebe da se i
ja molim. Posle sluzbe mi reci molitava i pesama ostajale duboko urezane u dusi.
Prosle su dve godine od kako sam poceo da odlazim u crkvu. Prvo sam isao zbog
Lene, zatim sam nastavio da idem iz radoznalosti, a sada idem kao vernik.
Vaskrs je. Zavrsio se Casni Post. Sluzi se jutrenje i svuda unaokolo je radost. Svi
pevaju: Hristos Vaskrse iz mrtvih, smrcu pogazivsi smrt..." Pevam i ja. Pun sam neke
neobjasnjive i neiskazive radosti. Ta me radost celog obuzima, dusa hoce da mi poleti.
Imam zelju da svakoga grlim, da svakoga volim. Nema mesta umoru, negativnim
osecanjima, brigama.
Po odsluzenoj Vaskrsnjoj Liturgiji, ljudi su poceli da se razilaze. Na glavnim vratima
je bila velika guzva i ja odlucih da izadjem na sporedna vrata. Tada na stepenicama
ugledah Lenu. Nisam bio nimalo iznenadjen sto je vidim. "Hristos Vaskrse!" pozdravih je.
Ona me pogleda i lice joj se odjednom ozari. Oci joj zasijase radoscu, videlo se da se
iskreno obradovala. "Hristos Vaskrse, Lena!" ponovih. "Vaistinu Vaskrse!" odgovori mi
ona i pridje mi. Poljubili smo se tri puta, a zatim potrcali zajedno niz stepenice i krenuli
ulicom.
Sunce samo sto je bilo izaslo, grad je jos spavao, a vazduh je bio blag i svez. Uzeo
sam Lenu pod ruku i rekao joj: "Lena, poceo sam da odlazim u ovu crkvu pre dve godine
zbog tebe, prvo iz znatizelje, a sada dolazim zato sto verujem!" Pricam joj o sebi, o
svojim lutanjima, ne mogu da prestanem. Dusa mi je ispunjena Vaskrsnjim molitvama i
srce mi peva: "Hristos Vaskrse!"
Lena koraca pored mene i slusa me. Gledam je i pricam joj. Idemo bocnim ulicama,
glavnim ulicama, bulevarima, setamo bez cilja. Ako je i bilo drugih prolaznika na ulici, ja
ih nisam video. Bio sam pun Vaskrsnje radosti, a moram da priznam, i radosti sto sam u
Leninom drustvu. Danas je sve lepo: Vaskrs, zivot, raspolozenje, Lenino prisustvo.
Osecam se kao da sam se ponovo rodio. Razgovaram sa Lenom o Vaskrsu, o veri, o svom
zivotu i o njoj. Ona ide pored mene, drzi me pod ruku, povremeno me gleda, ali nista ne
govori. Njeno cutanje pocinje pomalo da me brine, no ne prestajem da pricam: "Znas
sta, Lena? Znas li sta hocu da ti kazem?" stalno ponavljam, no ne nalazim snage da
dovrsim recenicu.
Ona me gleda pomalo stidljivo onim njenim krupnim crnim ocima i odgovara mi:
"Znam, Jurij."
Ako je bilo prolaznika, verovatno su bili iznenadjeni scenom: jedan krupan momak
na sred ulice grli devojku. Mozda nas i niko nije video, ko zna?
"Jurij", rece Lena. "Znala sam sve vreme da ides u moju crkvu. Sada ce to biti nasa
crkva. Nasa!"
Nista nisam odgovorio, samo sam je jos jace zagrlio i tako smo jos dugo isli
ulicama, dok se ponovo nismo nasli ispred crkve. Sada je tamo bila u toku druga sluzba.
Usli smo unutra i celivali ikone, pomolili se zajedno i otisli.
"Hajdemo kod moje majke, ceka me da dodjem posle sluzbe", pozva me Lena.
To je prica o tome kako sam poceo da idem u crkvu. Sve ostalo je doslo samo po
sebi.
Sa ocem Arsenijem nas je upoznala Lenina majka pre dve godine. Od tada ga cesto
posecujemo i svaki put odlazimo od njega sa osecanjem radosti koje se ne moze ni sa
cim uporediti, sa radoscu Bogopoznanja. Otac Arsenije nas uci i savetuje kako da
hriscanski zivimo u danasnjem svetu.
Zapisao sam ovu svoju pricu jedne duge veceri, prisecajuci se svoje proslosti. Ta
proslost i nije tako davna: Lena i ja smo u braku tek cetiri godine.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik
 LjUDA

U mojoj porodici postovala se crkva i vera, ali samo povrsno, bez dubljeg
razmisljanja. Crkva postoji, da, ali zbog cega? Radi koga? O tome nismo razmisljali.
Moj otac je bio skeptik, pomalo se salio na racun crkve i njenih obreda, a
svestenike nazivao "dugokosima."
Moja majka je imala obicaj da svrati u crkvu na Bozic i Vaskrs, kao i kada bi se
dogodila neka nesreca. Odlazila je na sahrane i parastose prijateljima i clanovima
porodice. Retko me je vodila u crkvu (tako se to tada radilo i takav je bio red), ali me je
ipak kod kuce naucila "Oce nas" i "Bogorodice Djevo." Uvek mi je govorila da treba da se
molim za mamu i tatu. To je bilo jedino sto sam znala o veri sve do svoje petnaeste
godine.
Pohadjala sam skolu u koju su isla deca iz razlicitih sredina: deca radnika kao i
deca obrazovanih roditelja. Kao i svuda, privlacile su nas savremene stvari i kretanja, dok
smo sa nipodastavanjem gledali na proslost i na sve od "pre rata." Deca su ismevala
svestenike i monahe, a ja nisam bila izuzetak. Tada sam se sprijateljila sa jednom
devojcicom po imenu Sonja. Vrlo brzo smo postale nerazdvojne prijateljice.
Jednom, za vreme letnjeg raspusta, nismo imale sta da radimo, pa smo odlucile da
odemo u obliznju crkvu da vidimo sta se tamo desava. Bio je 19. avgust, praznik
Preobrazenja Gospodnjeg. Nismo znale ni sta je to. Probile smo se napred da bolje
vidimo. Nista nismo razumele, ali nam se mnogo dopalo. Sluzba nas je privlacila i nekako
nas uzdigla, te smo se osecale lagano i radosno. Ostale smo do kraja.
Kada smo izasle iz crkve, Sonja mi rece: "Ljuda, bas se lepo osecam!" Kasnije smo
cesto odlazile u tu crkvu. Sonja se cak upoznala sa nekim od parohijana i razgovarala sa
njima. Otisla je na ispovest, a zatim me ubedila da se i ja ispovedim.
Pripremila sam se da upoznam svestenika sa svojim nacinom razmisljanja, svojim
idejama i raspolozenjima. Ispovedao me je jedan visoki i mrsavi svestenik. Klekla sam
pred ikonu, a onda ga pogledala i videla da je dosta mlad. Iz nekog razloga odjednom mi
bi veoma neprijatno, i ja zaboravih sta sam htela da mu ispricam. Cekao je. Cutali smo
oboje neko vreme, a onda me on upita, blago i ljubazno: "Zbog cega si dosla?" Poceh da
mu pricam o sebi, a zatim o Sonji. Onda stadoh da mu nabrajam sta mi se u crkvi
dopada, a sta ne. Na kraju sam mu rekla da mi se crkvene sluzbe cine vrlo
komplikovanim i da nista ne razumem.
Svestenik me je slusao i nije me prekidao, na cemu sam mu bila veoma zahvalna.
Kada sam zavrsila, pitao me je da li znam sta je vera i sta je cilj covekovog zivota. Posto
sam na vecinu njegovih pitanja cutala, ne znajuci sta da kazem, on mi je sam davao
odgovore. Govorio mi je o molitvi, o grehu, o ljubavi prema bliznjima i o svemu sto je
dobro. Pitao me je da li me nesto muci ili brine. Slegla sam ramenima i rekla mu da me
nista ne muci i nista ne brine.
Tada on rece: "Upoznacu te sa jednom dobrom i prijatnom osobom koja ce ti
pomoci da naucis malo vise o Pravoslavnoj veri. Druzi se sa njom. Ona ce ti pomoci da
neke stvari razumes i objasnis. Posle toga ces pristupiti svetoj tajni ispovesti, koja cisti
dusu od svakoga zla i greha. Ali, moras prvo da naucis neke stvari." Dao mi je blagoslov,
ali mi nije procitao razresnu molitvu, objasnivsi mi da nisam bila spremna za ispovest.
Dok je trajala sluzba, sve vreme sam se pitala, sa kim to svestenik ima nameru da
me upozna? Bojala sam se da nije neka "babuska" koja ce me daviti sa pridikama o
ponasanju danasnje omladine.
Na kraju me svestenik, otac Arsnije upozna sa Natalijom Petrovnom. Imala je tada
dvadeset cetiri godine. Veoma sam joj zahvalna, jer je u mene ulozila veoma mnogo svog
vremena i energije. Mogu zaista da kazem da je od mene napravila iskrenu vernicu i
pomogla mi da saznam mnoge stvari. Uvek sam je oslovljavala punim imenom, Natalija
Petrovna. Tek pre deset godina sam se usudila da je od miloste nazovem - Natasa.
Sest meseci posto sam se upoznala sa Natalijom Petrovnom otisla sam na ispovest
ocu Arseniju, sada vec shvatajuci znacaj i neophodnost ove svete tajne.
 Slusala sam njegove propovedi, odlazila na predavanja, ucestvovala u duhovnim
razgovorima i citala duhovne knjige koje mi je preporucivala Natalija Petrovna. Prolazile
su godine, i ja sam naucila mnogo o crkvi o njenim sluzbama. Usvojila sam jedan
drugaciji nacin misljenja i ponasanja. Postala sam, kako mi se tada cinilo, prava
Hriscanka.
Roditelji su mi se smejali prvih nekoliko godina. Smatrali su moje odlazenje u crkvu
beskorisnom, no ipak bezopasnom detinjarijom. Tata se, kao i uvek, prema svemu tome
odnosio sa nipodastavanjem, pricao je viceve o svestenicima i manastirima i cesto je
citirao Volterove misli o religiji.
Kasnije je bilo jos gore. Zabranjivali su mi da postim, ometali me kada sam
pokusavala da se molim. Jednog dana je moja majka otisla u crkvu sa namerom da
razgovara sa ocem Arsenijem. Nije mi nista rekla o svojoj nameri. Cekala je da se zavrsi
sluzba, no tek je sledeceg dana, posle sluzbe, uspela da dodje do njega.
Kada sam ugledala majku u crkvi, veoma sam se zabrinula i ocekivala da ce se
nesto neprijatno desiti, ali Natalija Petrovna mi sapnu: "Ne brini. Samo se uzdaj u Boga."
Posle njenog razgovora nije vise bilo uvredljivih komentara kod kuce, a moja majka je
pocela redovno da odlazi u crkvu.
Tako smo majka i ja postale duhovna deca oca Arsenija. Tata nam se nije vise
smejao, verujem da su mama i on razgovarali o tome. Smirio se i prihvatio novo stanje u
kuci. Tata je bio veoma dobar i posten covek, izuzetno obrazovan i inteligentan, ali nije
imao svoje misljenje, vec se oslanjao na misljenje moje majke koju je bezuslovno voleo.
Cak je i dosao nekoliko puta u crkvu da porazgovara sa ocem Arsenijem.
Vera je dala smisao mom zivotu. Zahvaljujuci veri, zivot mi je miran i srecan,
uprkos velikim iskusenjima koja sam imala.
Nisam bila miljenica oca Arsenija, no nisam bila nista manje omiljena od ostale
njegove duhovne dece. On nas je sve podjednako voleo. Ipak, nekima od nas je bilo dato
da mogu vise da daju svojoj Crkvi, nego ostalima. Ja sam bila od onih koji su primali:
crkvi sam prisla da bih dobila utehu, duhovnu pouku i savet, kao i da se napojim sa
izvora zive vode. Crkva mi je mnogo dala, mnogo sam naucila i shvatila, ali uvek mi je
bila potrebna pomoc, savet, rukovodjenje, morala sam uvek da se oslanjam na nekoga
ko je jaci i zreliji od mene u veri. Bog se postarao da se uvek neko takav nadje u mojoj
blizini.
Krajem dvadesetih godina otac Arsenije me je blagoslovio i rekao mi: "Ljuda! Bog ti
je mnogo dao, imas mnogo uspeha u zivotu, ali u pitanjima vere, bice ti uvek potreban
neko da te vodi." Tada me je upoznao sa jednom zenom koja mi je bila oslonac u veri
citavog zivota.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

NEKOLIKO SETNIH MISLI

Za vreme dvadesetih, tridesetih, pa i cetrdesetih godina, bili smo mladi, puni

energije, otvoreni i iskreni. Goreli smo od zelje da jedni drugima pomazemo. U pocetku
je sa nama bio otac Arsenije, vodio nas je i poucavao, cak i kada je bio u izgnanstvu.
Posto su nam zatvorili crkvu, bili smo prinudjeni da se okupljamo po kucama i da tamo
sluzimo. Nase malo bratstvo je zivelo i radilo u tajnosti.
Mnogi od nas su hapseni, neki su slani u izgnanstvo, a neki u jedan od zloglasnih
sovjetskih logora. Neki su, zbog straha da se i njima nesto slicno ne desi, napustili nase
bratstvo.
Zatim je dosao rat i sve nas razdvojio: usled gladi, zbegova i mobilizacije rasuli
smo se po celoj Rusiji. O ocu Arseniju nista nismo znali. Neki su culi da je umro od gladi
u logoru, neki da je streljan. Cak i u to tesko vreme nas nekoliko duhovnih cada oca
Arsenija pokusavali smo da se drzimo zajedno.
Po zavrsetku rata, svi smo se ponovo nasli u Moskvi. Sastajali smo se, molili se
zajedno, pokusavali da jedni drugima pomazemo kao nekad, trudili se da citamo, da se
obrazujemo i da negujemo bolesne medju nama, ali to je sve nekako tesko islo.
Duhovna deca oca Arsenija koji su posle rata postali svestenici otisli su iz Moskve,
te je i kontakt sa njima bio veoma otezan.
Pri kraju cetrdesetih shvatili smo, najedanput, da smo ostarili, da smo izgubili
duhovnu snagu. Postali smo bezosecajni, neosetljivi, netrpeljivi. I dalje smo govorili kako
je vazno voleti i pomagati bliznje, no mi smo zapravo zeleli da nama drugi pomognu.
Promenili smo se.
Svako od nas je imao svoju porodicu, posao, probleme, bolesti, decu, i sve su te
ovosvetske brige umnogome razvodnile i oslabile nasu veru i nase dobre namere. Nije
bilo nikoga ko bi mogao da nas upucuje i da nas ispravlja.
Jedna mala grupa sastajala se oko one duhovne dece oca Arsenija koja su bila
najjaca u veri, a drugi su nas napustili, verujuci da im je bolje i bezbednije da posecuju
otvorene, "zvanicne" crkve. Vidjali smo se samo retko, o velikim crkvenim praznicima i
sahranama. Tada smo razgovarali o zdravlju i razmenjivali novosti: ko se ozenio, ko je
umro, ko je dobio dete ili unuce, a kome je dodeljen stan. Razgovori o veri i zanimljive
teoloske rasprave pripadale su proslosti.
Svetlost je utihnula, nas duhovni zivot se skoro ugasio. "Udaricu pastira i ovce ce
se razbeci..." (Zah. 13:7)
A onda smo, iznenada, saznali da je otac Arsenije ziv i da je pusten iz logora. Bilo
je to 1958. Nas prvi susret sa njim, nasi razgovori i ispovesti bili su za sve nas dogadjaj
nesravnjene radosti. Svi smo hrlili u kucicu u kojoj se nastanio posle izlaska iz logora, svi
smo zurili da se ponovo nadjemo pod njegovim roditeljskim staranjem. Zapravo, skoro
svi: jedan mali broj nase brace i sestara je usled straha i ravnodusnosti otisao od nas. Bili
smo ogorceni zbog neblagodarnosti, zbog okamenjenosti srca i zaborava nekih ljudi. Otac
Arsenije je mnogo propatio zbog nas.
Prosla je godina i broj posetilaca u malenoj kuci u dalekom gradicu je rastao. Nismo
ga posecivali samo mi, vec i prijatelji koje je otac Arsenije stekao tokom dugogodisnjeg
zarobljenistva u logoru. Povratak oca Arsenija je za nas znacio povratak u zivot.
Odjednom smo dobili neku novu snagu i uspeli da otresemo sa sebe prljavstinu
ovosvetskog zivota i da se ponovo priblizimo Crkvi. Kao i ranije, pripadali smo razlicitim
moskovskim crkvama, ali smo svoje duse odnosili na lecenje ocu Arseniju i ostavljali kod
njega sve svoje brige, sumnje, bol i ogorcenost. Donosili smo mu svoje grehe, a za
uzvrat dobijali duhovni savet, pouku i utehu. To nam je pomoglo da se odrzimo u veri.
Nikada necu zaboraviti reci oca Arsenija: "U svetu idite samo stazom Bozjih
zapovesti. Budite milostivi jedni prema drugima, u mislima i delima upodobljavajte se
monasima, mada plovite burnim morem zivota u svetu. Tada ce Bozja milost uvek biti sa
vama." Rekao nam je jos i ovo: "Molitva Majci Bozjoj je jedna od najmocnijih i najvaznijih
molitvi. Svakoga dana proveravajte svoje postupke i dajte odgovor za njih pred sobom i
pred Gospodom."
Mada je otac Arsenije bio sa nama i mnogima od nas dao novi zivot, ipak smo se
promenili. Nismo vise bili mladi, zivot nas je umorio i slomio. Cinilo mi se kao da sada u
molitvama vise trazimo od Boga nego sto Ga proslavljamo. Nekada nije bilo tako.
Pitala sam oca Arsenija jednom: zbog cega nam se ovo desava? Odgovorio mi je,
pomalo setno: "Na neki nacin to je prirodno. Ljudi su kroz svasta prosli, mnoge su
teskoce preziveli. Sve je ucinjeno da se iz dusa ljudi iskoreni vera. Uslovi su bili takvi da
je bilo neophodno sve svoje snage usmeriti na prezivljavanje, na prevazilazenje
prepreka. Pogledaj samo kakav je danas zivot: radio, televizija, casopisi, novine,
bioskopi, i pozorista: sve to stvara jedan standardni nacin misljenja, isti za sve i cini da
covek ne moze ni trenutak da ostane sam sa svojim mislima, da oseti Bozje prisustvo.
"Brzina zivota danas, stalni pritisak, sve to cini da danas ljudi misle na nacin koji im
neko drugi propisuje. Covek nikada nije sam, cak i kada ode u banju ili odmaraliste, jer i
tamo postoji odredjeni ritam i program koji se mora postovati, i tamo neko drugi odlucuje
umesto njega. Ljudima se govori i daje ono sto neko drugi misli da im je potrebno. Ljudi
zive zajedno, no otudjeni jedan od drugoga usled svakodnevne borbe za prezivljavanje.
"Sve ovo je imalo uticaja i na vernike, priblizilo ih "normi", ucinilo da postanu
ravnodusni. Propisani nacin misljenja sputava radjanje vere kod coveka i odrzavanje iste
te vere kod verujucih. No, ne zaboravi: Crkva Hristova ce u svim, pa i u ovim uslovima
ziveti, ona ce ziveti vecno. Cuvajte veru, borite se da zadrzite ispravno misljenje o
svemu, vise se molite, citajte Sveto Pismo i Bog ce vas sacuvati. Nece dopustiti da
izgubite jasnocu misli, niti dozvoliti da se pretopite u bezlicnu masu hladnih ljudi koji
misle onako kako im je propisano.

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

PAVEL SEMJONOVIC

Bog nas je sacuvao Svojom miloscu i nije odstupio od nas. Kada je otac Arsenije
odlucio da se za stalno nastani kod mene, u pocetku nije vidjao nikoga, niti je kome
pisao. Kasnije je poceo da pise pisma, a zatim su ljudi krenuli da dolaze. Preko nedelje bi
imao nekoliko poseta, a subotom i nedeljom bi se u mojoj kuci sakupilo i do desetoro
posetilaca.
Ispocetka sam podsecala oca Arsenija da je ovakvo okupljanje opasno, no on je sve
prepustio Bogu. Ja sam, ipak, brinula i pokusala da uvedem nekakav red u posete, da
ljudi dolaze jedan po jedan, narocito nedeljom i praznicima, kako se ne bi privlacila
paznja vlasti. U nasoj ulici su ziveli i dobri ljudi, ali bilo je i onih drugih - na zalost,
mnogo.
Istina, vremena su, posle Staljinove smrti, pocela da se polako menjaju nabolje, no
cinjenica je da smo i otac Arsenije i ja oboje hapseni i slani na robiju. Uz to, otac Arsenije
je svestenik koji ne pripada ni jednoj zvanicnoj, od vlasti odobrenoj crkvi. Svasta je
moglo da se desi.
Godinu dana posle dolaska oca Arsenija u moju kucu, na vrata mi je zakucao
inspektor iz nase pomesne policijske stanice. Zvao se Pavel Semjonovic, no mestani su
mu nadenuli nadimak "grabljivac." Bilo mu je oko 35 godina, bio je srednjeg rasta, ridj,
plavook, i uvek nasmejan. Priznajem da smo ga se svi pribojavali upravo zbog tog
osmeha. Pavel Semjonovic je umeo da naplati kaznu ili da uruci opomenu od vlasti, sve
sa osmehom na licu.
Jednog dana mi je usao u kucu, pozdravio se, upitao me za zdravlje, a zatim poceo
da se raspituje za mog podstanara. Ko je? Odakle je? Ja se nasmejah i rekoh mu: "Druze
Semjonovicu, moj podstanar je i zvanicno prijavljen policiji. O njemu se sve zna. Recite
mi, sta vam, zapravo treba?"
"Ne treba mi nista. Vapi susedi pricaju da je kod vas uvek puna kuca. Znamo da je
vas podstanar svesteno lice. Da ne sluzi mozda crkvene sluzbe u kuci? Vi znate da je to
strogo zabranjeno zakonom. Za takve aktivnosti postoje zvanicne crkve."
Dok smo razgovarali, u sobu udje otac Arsenije, pozdravi se sa posetiocem i sede
sa nama.
"Raspitujete se za mene?"
Pavel Semjonovic se iznenadi ovim iznenadnim pitanjem oca Arsenija, ali se pribra i
odgovori: "Da, druze Streljcov. Pitao sam drugaricu da li sluzite crkvene sluzbe u kuci.
Cujem da ste bili u logoru?"
Poce razgovor. Pavel Semjonovic je najpre sa razumevanjem slusao odgovor oca
Arsenija na njegovo pitanje o logoru, a zatim sam poce da prica o nekakvoj sekti iz
inostranstva koja hara njegovim rodnim gradom. Spomenuo je Jehovine Svedoke, rekao i
neku rec o Bogu, a otac Arsenije ga je slusao i zivo razgovarao sa njim. Na moje
iznenadjenje, izgledalo je kao da uziva u tom razgovoru. Inspektor provede sa nama oko
sat vremena u razgovoru uz caj i kolace. Kad je odlazio, dala sam mu nesto novca, oko
sto rubalja. Novac nije hteo da dodirne, morala sam da mu ga stavim u dzep. Pravio se
kao da nije video.
Odlazeci, porucio nam je: "Pripazite na kucne posete."
Posle ovoga, dolazio nam je redovno jedanput mesecno. Prvi put je proveravao broj
kuce, drugi put je, toboze pregledao da li nam je ograda oko kuce u ispravnom stanju i
raspitivao se da li drzimo psa. Imala sam osecaj da on prosto zeli da porazgovara sa
ocem Arsenijem.
Ispostavilo se da je to stvarno zeleo. Otac Arsenije bi svaki put kada on dodje
izasao iz svoje sobe i seo sa nama. Proveli bi neko vreme u razgovoru.
Ti razgovori su bili veoma neobicni. Iz meni nerazumljivog razloga, otac Arsenije bi
pricao Pavelu Semjonovicu o svom zivotu u Moskvi, o istoriji nase varosice, a Pavel
Semjonovic bi mu rekao ponesto o sebi i o svojoj porodici, ili bi se nadovezivao na
razgovor o temama koje je otac Arsenije nacinjao.
Nisu mi se dopadale ove posete, ni ovakvi razgovori. "Zasto se upustate u razgovor
sa njim?" upitala sam jednom oca Arsenija. "Svaki put kada dodje, njuska oko kuce,
nesto proverava, zagleda svaki cosak i jos nam uzima novac!"
Otac Arsenije me pogleda veoma ozbiljno i odgovori: "Nadezda Petrovna, vi ga
niste pogledali dovoljno pazljivo. Kada ga dobro osmotrite, videcete da taj covek u sebi
nosi iskru Bozje ljubavi, koja uopste nije mala.
Nisam mogla ni da zamislim gde je mogla da se krije iskra Bozje ljubavi u ovakvom
coveku.
Posete Pavela Semjonovica su se nastavile citave dve godine. Svaki put bi popricao
sa ocem Arsenijem, popio caj i rucao sa nama. Mada je u pocetku uzimao novac koji sam
mu davala, posle nekog vremena nije vise zeleo da ga prima. Uprkos tome, ja i dalje
nisam volela te posete, bojala sam se i nisam imala poverenja u policijskog inspektora.
Otac Arsenije se, pak, radovao ovim susretima i reklo bi se da je uzivao u njima.
Posle tri godine, ne samo sto nije hteo da uzima novac, vec je poceo da nam donosi
poklone u vidu hrane koja nije bila dostupna obicnim ljudima. Odbijao je da mu platimo, i
uvek govorio: "Ovo je moj poklon za vas." Prolazilo je vreme. Otac Arsenije je poceo da
ga poziva u svoju sobu. Svi njegovi prijatelji, ukljucujuci i mene, govorili su mu da to ne
cini, no on se na to samo mirno osmehivao.
Desilo se nekoliko puta da nam Pavel Semjonovic poruci da odredjenog dana ne
primamo posete ni pod kojim uslovima. Tada bih otrcala na stanicu i javila onima koji su
dolazili u posetu da moraju da se vrate. Bas tih dana, primetila bih da nam je kuca pod
prismotrom. Desilo bi se, na primer, da nam neki pijanac kao "slucajno" upadne u
dvoriste i pocne da zagleda okolo...
Ne znam o cemu su sve otac Arsenije i Pavel Semjonovic razgovarali, no postalo je
sasvim primetno da se Pavel sve vise vezuje za oca Arsenija.
Novembra 1963., Pavel Semjonovic dodje kod nas jedno popodne. Bio je veoma
neraspolozen: majka mu je bila na samrti. Seo je za sto i poceo da place. Otac Arsenije
je pokusao da ga utesi.
"Majka je uvek verovala u Boga, ali zbog prirode mog posla nije smela da ide u
crkvu, pa se molila kod kuce. Bilo joj je krivo sto radim za policiju, no sta sam mogao?
Molim vas, dodjite da je ispovedite i da je pricestite, dodjite sa Nadezdom Petrovnom.
Moja majka me je zamolila da vas pozovem. Dodjite veceras, cekacu vas kod kapije, nece
vas niko videti."
Krenuli smo oko osam sati te veceri. Ne znam zbog cega, ali otac Arsenije je bio
veoma radostan. Vece je bilo kisno. Vec je pao mrak. Dosli smo do kapije gde nas je,
prema dogovoru, vec cekao Pavel. Odmah nas je uveo u kucu. Njegova majka, Marija
Karpovna, zaista je izgledala veoma lose. Jedva je govorila, bila je mrsava i suva, i samo
su joj oci bile zive.
 Otac Arsenije je ostao u sobi sa njom, a mi smo izasli napolje. Pavelova supruga je
plakala i stalno ponavljala: "Takvu zenu nikada niste videli. Pomagala nam je, odgajila
nam decu... U crkvu nije smela zbog nas, ali nam to nikada nije prebacivala. Imala je
ikone kod kuce i pred njima se molila."
Otac Arsenije izadje iz sobe dva sata kasnije i pozva nas da udjemo. Marija
Karpovna kao da je malo zivnula posle ispovesti. Zamolila nas je da joj pomognemo da
se uspravi na jastuku, a zatim rece: "Oce Arsenije, ne zaboravite na moju decu, Pavela i
Zinu. Molim vas, u ime Boga, ne zaboravite ih. Dobra su to deca. Pavel se trudi da
pomogne kome moze, iako radi za policiju.
Zatim se obrati meni i rece mi: "Golubice, Nadezda Petrovna, ostanite sa mnom i
citajte mi molitvu za ishod duse iz tela. Znam da cu danas umreti, pa vas molim da mi
ucinite ljubav."
Nikada ranije nisam citala ovu molitvu, pa sam zbunjeno pogledala u oca Arsenija
koji mi rece: "Ostanite sa njom. Poneo sam psaltir." Umela sam da citam
crkvenoslovenski, a psaltir sam mnogo puta do tada vec procitala. Otac Arsenije me je
naucio da citam molitve kada sam poverovala u Boga.
Ostala sam u sobi, mada priznajem da sam se bojala. Zina je ispratila oca Arsenija,
a Pavel je ostao u sobi sa mnom. Upalili smo svece i poceli da citamo. U pocetku sam
gresila, zamuckivala i spoticala se o nepoznate reci, no ubrzo sam se savladala i citala
tecno.
Marija Karpovna je lezala mirno, sirom otvorenih ociju. Ponekad bi se samo
prekrstila, teskom mukom. Pavel je stajao pored mene, a u sobu je malo kasnije usla i
Zina, posto se vratila i stavila decu na spavanje.
Bilo je kasno, a ja sam bila veoma umorna, no uprkos tome, nastavila sam da
citam. Pogledah u jednom trenutku Mariju Karpovnu i videh da hoce nesto da mi kaze.
Sagnuh se blize, a ona mi sapnu: "Molim vas, prestanite da citate na trenutak.
Hocu da se oprostim od Pavela i Zine, a onda i od vas."
Osecala se neumitnost rastanka i tuga. Lice Marije Karpovne bilo je ozbiljno,
sabrano i blago; na njemu nije bilo ni traga od straha. Pavel i Zina su joj poljubili ruke i
tiho plakali. U njihovim ocima videla se duboka ljubav i svest o tome da smrt bliznjeg nije
nesto uzasno, vec neizbezna stvarnost koju smo duzni da obasjamo svojom ljubavlju i
molitvom, da njihova majka koja sada odlazi od njih krece na dugo putovanje, i da se
njihov odnos prema njoj nece prekinuti njenom smrcu.
Kada sam joj najzad i ja prisla, ona mi sapnu: "Ne zaboravite ih, molite se za
mene, oprostite mi."
Nastavila sam da citam Psaltir. Negde oko sest sati sledeceg jutra, Marija Ivanovna
tiho predade dusu Gospodu.
Vratila sam se kuci. To vece otac Arsenije je odsluzio pomen Mariji Karpovnoj. Posle
svekrvine smrti, Zina je pocela da dolazi kod oca Arsenija da se moli sa njim i njegovom
duhovnom decom koja bi se tu zatekla. Pavel je uvek dolazio sam, javljajuci nam
unapred kada ce doci.
Godinu dana posle ovog dogadjaja, Pavel je upisao pravni fakultet. Po diplomiranju,
odselio se iz naseg mesta i postao sudija u nekom drugom gradu. Dolazio je kod oca
Arsenija sve do njegove smrti, 1973. Po smrti oca Arsenija postao je duhovno cedo oca
V., kod koga ga je otac Arsenije uputio.
Otac Arsenije mi je mnogo puta govorio da Pavel Semjonovic poseduje izuzetno
cistu i dobru dusu. Polazilo mu je za rukom da cini dobro cak i kada je radio za policiju.
Jedne veceri, kada smo razgovarali o snazi vere rekao nam je: "Svaki covek
poseduje moc vere u sebi, vere koju mu Bog daruje prema naravi, unutrasnjim silama
covekovim i duhovnom podvigu daruje Bog. Monahu ili svesteniku koji se podvizava pod
rukovodstvom duhovnog oca mnogo je dato, ali ce se mnogo i traziti od njega.
"Pogledajte Zinu i Pavela, sta je njima bilo dato? Skoro nista. No u njihovim
dusama je gorela Bozanska iskra. Tu iskru je u njima zapalila i odrzavala Pavelova majka.
 "Cak i pre nego sto su postali svesni Boga, oni su pomagali ljudima oko sebe i bili
dobri prema svima, kao sto smo culi od drugih po njihovom odlasku iz grada. A sada,
kada se plamen vere razgoreo u njima, zasijali su jace i svetlije od onih koji su, mozda,
radili u vinogradu "od prvoga casa" (Mat. 20:1-16). Bog mi je cesto davao da se sretnem
sa ovakvim ljudima ciste duse", zakljucio je otac Arsenije.
Pavela Semjonovica sam videla nedavno u Moskvi, pocetkom ove godine.
Kazivanje Nadezde Petrovne

Sluga Bozji ALEKSANDAR

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politicki zatvorenik, duhovnik

NEKOLIKO RECI ZA KRAJ

U ovoj knjizi nam se kroz price razlicitih ljudi otkrivaju pojedini trenutci iz zivota
oca Arsenija. Upoznali smo blagog i jednostavnog coveka, otvorenog i iskrenog, koga
ovaj svet ogrezao u lazi, samovolji, sujeti i surovosti nije uspeo da promeni, kao sto je
promenio mnoge od nas koji smo dozvolili da nas oblikuje prema svome "liku i podobiju."
Otac Arsenije je bio odvazan i cvrsto privrzen onome u sta je verovao. Nikada nije postao
zrtva mracnih i okrutnih sila od kojih je sam tesko stradao i bio surovo gonjen, vec je po
svojoj slobodnoj volji izabrao put Gospodnji. Tim putem je dostojanstveno hodio do kraja
zivota, sa jednostavnoscu i uz stalno samoodricanje.
Obratite paznju sa kakvom mudroscu, sa kolikom tugom i sa kakvom duhovnom
brigom on gleda u oci i srca najokrutnijih ljudi, zlotvora koji seju strah svuda oko sebe.
Otac Arsenije pokusava da, cak i kod takvih, pronadje put do njihovog srca, da u njima
pronadje onu iskricu vere, seme koje je Bog posejao u svakom coveku, da ispravi njihov
put i da ih upravi prema Dobru. Koliko je samo ljudi izbavio od vecne propasti u najtezim
trenucima zivota, pa cak i na samrtnoj postelji njihovoj. Stari, mladi, vojnici, profesori,
radnici, seljci, lekari, inzenjeri: jasni obrisi njihovih likova, uklesani kao u kamenu,
promicu pred nasim ocima dok citamo ovu knjigu: pred nama se, kao na dlanu, otkrivaju
njihovi zivoti. U isto vreme, knjiga nam pruza mogucnost da spoznamo okrutnu i mracnu
stvarnost u kakvoj je ziveo otac Arsenije. Svedocenje o njemu i drugim Bogougodnim
ljudima njegovog vremena ne moze i ne sme da se zaboravi.
Citajuci ova kazivanja i secanja na te dane, setimo se u molitvi svih onih koji su
postradali za Pravoslavnu veru i za nas gresne.