Arhimandrit JUSTIN Popovic

ZITIJA SVETIH

6. JANUAR

SVETO BOGOJAVLjENjE GOSPODA I BOGA

I SPASITELjA NASEG ICUCA HRISTA

SINAKSAR HA KRSTENjE GOSPODNjE

Po svom povratku iz Misira, Gospod nas Isus Hristos bese u Galileji, u svom gradu Nazaretu, gde bi
vaspitan, do tridesete svoje godine skrivajuci od ljudi silu i svemudrost svoga Bozanstva. Jer kod
Jevreja ne bese nikome dopusteno da pre tridesete godine ima uciteljsko ili svestenicko
dostojanstvo. Zbog toga i Hristos do svoje tridesete godine ne poce sa propovedju, niti objavi da je
Sin Bozji i Veliki Arhijerej koji je prosao nebesa. Do toga vremena On zivljase u Nazaretu sa
precistom Majkom svojom i sa toboznjim ocem svojim Josifom drvodeljom, dok je ovaj bio ziv. Sa
njim je i drvodeljski zanat radio. A kada Josif umre, On sam obavljase taj zanat, trudom ruku svojih
zaradjujuci hleb sebi i precistoj Bogomajci, da bi nas naucio da ne lenjstvujemo niti zabadava hleb
jedemo.
A kada navrsi trideset godina i stize vreme, kao sto kaze Evandjelje, da se javi Izrailju: rece Bog
Jovanu, sinu Zaharijinu, u pustinji, da ide i krstava vodom (Lk. 3, 2). I na taj nacin ucini znamenje,
po kome ce poznati Mesiju koji je dosao na svet. O tome i sam Krstitelj govori u Evandjelju: Onaj
koji me posla da Krstim vodom, on mi rece: Na koga vidis da silazi Duh i stoji na njemu, to je onaj
koji ce krstiti Duhom Svetim (Jn. 3, 33). Jovan poslusa rec Bozju, i dodje u svu okolinu Jordansku
propovedajuci krstenje pokajanja za oprostenje grehova. Jer on bese o kome Isaija pretskaza: Glas
onoga sto vice u pustinji: pripravite put Gospodnji, poravnite staze njegove (Lk. 3, 3.4; Is. 40, 3). I
izlazase k njemu sva Judejska zemlja i Jerusalimljani; i on ih krstavase sve u reci Jordanu, i
ispovedahu grehe svoje (Mk. 1, 5). Tada dodje i Isus iz Galileje na Jordan k Jovanu da ga ovaj krsti
(Mt. 3, 13). Dodje u ono vreme posto Jovan bese javio narodu za Njega, govoreci: Ide za mnom jaci
od mene, pred kim nisam dostojan sagnuti se i odresiti remena na obuci njegovoj. Ja vas krstih
vodom, a on ce vas krstiti Duhom Svetim (Mk. 1, 7-8). Posle dakle tih Krstiteljevih reci dodje Isus
da se krsti, iako My krstenje nije bilo potrebno kao precistom i svetom, rodjenom od preciste i
presvete Djeve Majke, i kao izvoru svake cistote i svetosti. Ali kao Onaj koji je uzeo na sebe grehe
celoga sveta, On dodje na reku da ih spere krstenjem. Dodje na vodu, da osveti prirodu vode; dodje
da se krsti, da nam ustroji kupelj svetoga krstenja. K Jovanu dodje, da bi on bio nelazni svedok,
posto je video Duha Svetoga gde silazi na krstavanog, i cuo glas Ocev s neba. A Jovan mu branjase
govoreci: Ti treba mene da krstis, a ti li dolazis k meni? (Mt. 3, 14). Jer Duhom poznade Onoga,
zbog koga pre trideset godina zaigra od radosti u utrobi majke svoje. I sam zahtevase da ga Isus
krsti, jer je u grehu neposlusnosti, navedenom od Adama na sav rod ljudski. A Gospod mu rece:
Ostavi sad, jer tako nam treba ispuniti svaku pravdu (Mt. 3, 15). Ovde pod pravdom sveti Zlatoust
razume zapovesti Bozje; kao da je Isus rekao: Posto sam ispunio sve druge zapovesti Bozjeg
zakona, a ostade samo ova jedna da se krstim, stoga treba da i nju ispunim. - A i krstenje Jovanovo
bese zapovest Bozja, kao sto Jovan i kaze: Onaj koji me posla da krstim vodom, on mi rece (Jn. 1,
33). A ko ga posla? Ocigledno sam Bog. Jer i stoji napisano: Rece Bog Jovanu (Lk. 3, 2).
I krsti se tridesetogodisnji Isus. Jer covek tridesetih godina lako naginje svakome grehu. Sveti
Zlatoust i Teofilakt kazu: Prvo je doba detinjstvo; ono se odlikuje neznanjem i lakomislenoscu.
Drugo je doba mladicstvo; ono se raspaljuje telesnom pozudom. A covek tridesetih godina je u zrelo
doba zivota; tada je covek podlozan zlatoljublju, slavoljublju, jarosti, gnevu i svakome grehu. I
zbog toga Gospod Hristos poceka sa krstenjem do to doba, da ispuni zakon za sva doba i osveti
prirodu nasu, i podari silu da pobedjujemo strasti i da cuvamo sebe od smrtnih grehova.
I posto se Gospod krsti, odmah izidje iz vode, tojest ne zadrza se u vodi. Jer se prica da je sveti
Jovan Krstitelj, svakoga coveka koga je krstavao, pogruzavao do guse u vodu, i drzao ga dok sve
grehe svoje isdovedi; i onda ga pustao, i on je izlazio iz vode. A Hristos, posto nije imao greha, nije
se zadrzavao u vodi, zbog cega Evandjelje i kaze da odmah izidje iz vode. Kad je pak Gospod
izlazio iz reke, otvorise My ce nebesa, munjelika svetlost sijnu odozgo, i Duh Bozji kao golub sidje
na Isusa koji se krstio. Kao sto u dane Noja golubica donese vest o opadanju potopske vode, tako i
ovde golubije oblicje objavi prestanak potopa grehova. A Duh Sveti se javi u golubijem oblicju, jer
je to ptica cista, covekoljubiva, krotka i nezlobiva, i ne zivi u smradu. Tako je i Duh Sveti izvor
cistote, pucina covekoljublja, ucitelj krotosti, i strojitelj nezlobivosti, a bega od onoga koji se valja u
smrdljivom mulju grehovnom bez pokajanja. A kada je Duh Sveti silazio kao golub na Isusa Hrista,
cu se glas s neba koji govori: Ovo je Sin moj ljubljeni koji je po mojoj volji (Mt. 3, 17). Njemu
slava i moc kroza sve vekove, amin.

REC NA SVETO BOGOJAVLjENjE

svetog oca naseg Jovana Zlatousta

Hocu da praznujem, ljubljeni, i oran sam da svetkujem. Jer je sveto Bogojavljenje pecat praznika i
vrata svetkovine. Zapecacuje pecinu vitlejemsku, gde Vecni kao odojce u jaslima lezase; i otvara
nam izvore jordanske, gde se sada On isti sa gresnicima krstava, darujuci svetu oprostaj grehova
preko svojih precistih udova. Onda, rodivsi se na zemlji iz utrobe preciste Djeve, javi se odojcadima
kao odojce, ljudima kao covek, majci kao sin, mudracima kao car, pastirima kao pastir dobri koji
dusu svoju polaze za ovce (Jn. 10, 11); a sada dolazi na vode jordanske, zeleci da carinicima i
gresnicima spere grehe. O velikom cudu takvoga slavlja i premudri Pavle gromko govori: javi se
blagodat Bozja koja spasava sve ljude (Tit. 2, 11). Jer se sada svaka svetlost umnozava svetu: najpre
se raduje nebo, slusajuci glas Ocev; vazduh se osvecuje letenjem Duha; osvecuje se priroda vode i
uci da omiva duse i tela; i sva tvar zajednicki likuje na zemlji. Samo djavo place, gledajuci gde se
sprema kupelj koji ce jedino njega udaviti.
A sta kaze Evandjelje? Dodje Isus iz Galileje na Jordan k Jovanu da ga ovaj krsti. A Jovan branjase
mu govoreci: Ti treba mene da krstis, a ti li dolazis k meni? (Mt. 3, 13-14). Ko vide gospodara gde
stoji pred slugom? ko vide cara gde vojniku glavu priklanja? ko vide pastira koga ovca objavljuje?
ko vide podvigopoloznika gde prima pocasti od stradalnika? Ti treba mene da krstis, jer sam
zatvoren pod praroditeljski greh i otrov zmijin nosim. Ti treba da speres s mene skvernu drevnog
prestupa; a Ti, radi kakvih si grehova dosao da se krstis? Eno proroka koji svedoci za Tebe i kaze
ovako: He ucini nepravde, niti se obmana nadje u ustima njegovim (Is. 53, 9). Kako trazis ociscenje
Ti koji dajes izbavljenje? Obicaj je da krstavani ispovedaju grehove svoje; a Ti sta imas da
ispovedis, kada si potpuno bezgresan? Zasto od mene trazis ono cemu se nisam naucio? He
usudjujem se na ono sto je iznad mene: ne znam kako da omijem svetlost; ne umem da osvetlim
Sunce pravde. Noc ne osvetljuje dan, zlato ne sluzi olovu, loncara ne savetuje blato, more ne
pozajmljuje vodu od izvora, reka ne trebuje kapljice; skverna ne ociscava Cisto; osudjenik ne
otpusta Sudiju. Ti treba mene da krstis. Mrtvac ne daje zivota, bolesnik ne isceljuje lekara: znam
nemoc svoje prirode. Nema ucenika nad uciteljem, ni sluge nad gospodarem. Meni ne pristupaju
Heruvimi sa strahom; meni se ne klanjaju Serafimi, i ne pevaju Trisveto. Meni nebo nije presto;
mene ne pokaza zvezda mudracima; za mene ne svedoci glas iz oblaka. Ugodnik tvoj Mojsije jedva
se udostoji da Ti vidi ledja; a kako cu se ja usuditi da dodirnem presvetu glavu tvoju? Zasto mi
naredjujes ono sto prevazilazi moje moci? Nemam ruke koje mogu Boga da krste. Ti treba mene da
krstis. Starica me rodi, ali posto si ti bio naredio, priroda se ne usprotivi. Dok u utrobi bejah,
sprecen da govorim, ja pozajmih usta svoje majke; a sada kada si dosao, rodjen od Djeve, ja Te
svojim ustima blagosiljam. Necu da budem oslepljena uma, kao Jevreji, jer znam da si Gospodar, a
uzeo si oblicje sluge, da bi izlecio rod ljudski. Znam da si se javio, da bi nas spasao. Znam da si
kamen, otsecen od gore ne rukom; i koji god u njega veruje, nece se postideti. Raznovrsni oblici
tvoga smirenja ne smetaju mi da Duhom poznam velicinu tvoga Bozanstva. Ja sam smrtan, a Ti
besmrtan; ja sam od nerotkinje, a Ti od Djeve; ja sam prvi po rodjenju, ali nisam veci od Tebe koji
si posle mene rodjen. Docoh pre Tebe, da bih propovedao, a ne da krstim takvoga. Saznadoh da si
Ti sekira sto kod korena drvetu stoji. Shvatih da si Ti secitelj nerodnih drveta, tojest, jevrejskog
sada. Videh srp gde ide na strasti, i resih da saradjujem izvoru isceljenja. Jer gde je mesto, na kome
nece biti Tvojih cudesa? Gubave ces recju ociscavati; tecenje krvi ces dodirom haljina Tvojih
zaustavljati; zapovescu ces raslabljenoga dici na noge; mrvicama cudesa tvojih kcer ces
Hananejkinu nahraniti; blatom ces slepome ocnji vid dati; i kako od mene sada trazis da ruku svoju
stavim na Tebe? Ti treba mene da krstis, a Ti li dolazis k meni? Ti koji nadgledas zemlju i cinis da
se ona trese; Ti koji po vodi kao po zemlji ides; Ti o kome propovedajuci mnogo puta uskliknuh:
Ide zamnom jaci od mene, pred kim ja nisam dostojan sagnuti se i odresiti remena na obuci
njegovoj. Jedino uzdajuci se u Tvoju neiskazanu dobrotu, ja cu se usuditi, i nadajuci se na tvoje
bezmerno covekoljublje, jer ces i bludnici dopustiti da otre preciste noge Tvoje, i kosne se presvete
glave Tvoje.
A sta Gospod rece njemu? - Ostavi sad, jer tako nam treba ispuniti svaku pravdu: kao glas posluzi
Reci, kao sluga poradi Gospodaru, kao vojnik, - Caru, kao blato - Loncaru. He plasi se, nego budi
smeo: krsti me; jer cu ja osloboditi svet; predajem se na smrt, da bih umrtvljenu prirodu oziveo. Ti,
iako ti naredjujem, ustezes se da pruzis ruku svoju, a Jevreji se posle nekog vremena nece zastideti
da bestidne ruke svoje dignu na mene, da bi me na smrt predali. Ostavi sad, jer tako treba. Svojim
predvecnim covekoljubljem odlucih da spasem rod ljudski. Radi coveka postadoh covek. Sta je
dakle cudno sto kao Sin Covecji dolazim da se krstim. Jer stvorenje ruku svojih nisam prezreo,
nisam se zemne prirode postideo; ostajem sto sam bio; i sto nisam bio uzeo sam na sebe, a bice
moje ostaje nepromenljivo. Ostavi dakle sad, jer neprijatelj roda ljudskog, zbacen s neba, oteran sa
zemlje, gnezdi se u vodi, ali dodjoh da ga i odatle oteram, po reci proroka koji o meni kaze: Ti si
satro glave zmijama u vodi (Ps. 73, 13). Ostavi sada, jer on hoce da me kao coveka iskusa; ali ja
trpim, da bih obelodanio njegovu nemoc. Ja cu mu reci: Nemoj kusati Gospoda Boga svog.
O novog cuda! o neiskazane blagodati! Hristos se bori, a ja vence primam! On vojuje protiv
djavola, a ja odnosim pobedu nad djavolom! On glavu zmiji razmrskava u vodi, a ja ce kao zakoniti
stradalnik krunisem! On se krstava, a ja skvernu skidam sa sebe! Na Njega Duh Sveti silazi, a meni
se daje oprostaj grehova! Za Njega svedoci Otac da My je Sin ljubljeni, a ja postajem sin Bozji
zbog Njega! Njemu se nebesa otvaraju, a ja ulazim u njih! Javlja se visnje carstvo Krstavajuceg se, i
ja ga nasledjujem. Glas Ocev bi k Njemu, a mene poziva! On mu je po volji, a mene prigrljuje! I ja
slavim Oca koji je odozgo govorio, Sina koji se dole krstio, i Duha koji je kao golub sisao, Jednog u
Trojici Boga, kome se i klanjam vavek, amin.

REC NA BOGOJAVLjENjE GOSPODNjE

Praznujuci Bogojavljenje Gospodnje koje biva na vodama Jordanskim, setimo se, da se Gospod
Bog nas javljao nekada nad vodama, i to ne uzalud vec da ucini nesto znamenito. Malo je ukazati na
to da je, kad se javio nad vodama Crvenoga Mora, otkrio dno morsko, i po suvu proveo ljude svoje;
i ukazati na to da je vratio vodu natrag kada je ispod Jerihona Kovceg Zaveta prelazio reku Jordan:
"Jordan se obrati natrag" (Ps. 113, 3) Nego ce treba setiti ovoga: On je y pocetku, kada se Duh Sveti
nosase nad vodom, stvorio nebo, zemlju, ptice, zverinje, coveka i sav vidljivi svet.
Sada se nad vodama Jordanskim javlja Bog u Trojici Jedan. Otac u glasu, Sin u telu, Duh Sveti kao
golub. Sta On ovim svojim javljanjem cini? Novi svet gradi, sve obnavlja. Tako se u troparu
predpraznistva kaze: Javi se, zeleci da svu tvar obnovi, tojest da sagradi novi svet, drukciji od
prvog. Staro prodje, veli Sveto Pismo, i gle, sve novo postade (2 Kor. 5, 17). Prvi svet bese po
prirodi tezak, ne mogase se k nebu uzdici, zahtevase da se javi suho, na cemu bi stajao kao utvrdjen.
Novi svet, izveden iz voda jordanskih, tako je lak, da mu ne treba suho, ne gradi se na zemlji, nema
ovde grada koji ostaje, nego trazi ono sto je gope, hrli ka otvorenim nad Jordanom nebeskim
vratima cim izadje iz vode: "Izadje odmah iz vode, i gle, otvorise mu se nebesa" (Mt. 3, 16). Prvi
svet, opterecen zitejskim, kada bi zazeleo nebo, bile bi mu potrebne lestvice, utvrdjene na zemlji a
vrh da im doseze do neba. No i takve lestvice Jakov vide, ali svet ne uzidje po njima. A novi svet
bez lestvica ima uzlaz. Kakav dakle? Eto, umesto lestvica Duh Sveti kao golub leti nad vodama.
Zasto? Zato sto ljudski rod nije vise gmizavac sto gmize po zemlji, ni zivotinja sto puzi, vec kao
krilata ptica izlazi iz vode krstenja. Zbog toga se Duh Sveti i javi nad Krstenjem kao ptica, da bi
svoje ticice, koje banjom krstenja radja, bez lestvica uzvodio za sobom k nebu. I zbivaju se ovde
reci iz pesme Mojsijeve: "I dize se nad pticima svojim", koje Jeronim prevodi ovako: I ptice svoje
poziva letenju. - Svojim javljanjem na vodama jordanskim Bog gradi takav novi svet, koji se ne
prilepljuje za zemlju, nego kao krilata ptica stara se da leti k otvorenim nebesima: "Izidje odmah iz
vode, i gle, otvorise mu se nebesa" (Mt. 3, 16).
Ovde cemo podsetiti na ono sto stoji u Svetom Pismu napisano: Rece Bog: Neka vode izvedu ptice
koje lete po nebu (1 Mojs .1, 20). I pogledajmo, kako svako Lice Svete Trojice, javivsi se sada pri
obnovljenju sveta nad vodama jordanskim, izvodi iz vode krstenja svoje posebne duhovne ptice, i
poziva ih na letenje, da bi na potrebnim krilima vrlina uzletale ka otvorenim nad Jordanom
nebesima. Ali pre no sto to vidimo, treba od Ucitelja Crkve da saznamo kako svaki covek, koji se
rodi od vode i Duha, postaje nebeska pticica.
Sveti Zlatoust kaze: Najpre je receno, da voda proizvede duse zive sto se micu; a otkako Hristos
udje u vodu Jordana, od tada voda proizvodi, ne duse zive sto se micu, nego duse razumne i
duhovne. Duse, ne koje kao gmizavci gmizu po zemlji, nego kao ptice visoko lete. Zbog cega i
David rece: Dusa je nasa kao ptica (Ps. 123, 7). Ali ne ptica zemaljska vec nebeska. Jer je znvot nas
na nebesima, zivot koji ljudima daje voda krstenja.
A sveti Grigorije Niski, koreci one koji se posle krstenja vracaju na svoja zla dela, kaze: Tako
besramnici, posto primise krstenje, ne znam kakvim bezumljem poneseni, upropascuju spasenje
koje im je voda krstenja dala. Kada se s Hristovim telom pogrebose, oni orlovska krila dobise, te
mogu uzletati ka nebeskim pticama, tojest besmrtnim dusima. - Obratimo paznju na ove reci:
Krstenjem pogrebeni sa Hristovim telom, dobise orlovska krila, te mogu uzletati. Time ovaj sveti
ucitelj tacno pokazuje da ljudi vodom krstenja postaju ptice koje lete k nebu.
A evo o tome dokaza i iz istorije. Prepodobni Non, episkop Iliopoljski, kada je trebalo da u
Antiohiji obrati Bogu javnu gresnicu, Pelagiju, on imadjase nocu u snu ovakvo vidjenje: on je u
crkvi na liturgiji, i gle, jedna crna golubica, prljava i smrdljiva, leti oko njega; on je uhvati, i kada je
vrze u kupelj i okupa, odmah golubica postade cista, lepa i belja od snega, i iz vode pravo uzlete k
nebu. - Ovo je vidjenje pokazalo da ce blazeni otac Non obratiti gresnicu Gospodu, i svetim je
krstenjem prosvetiti. Voda svetog krstenja je takodje mocna, da coveka moze naciniti pticom
nebeskom. To cini jordanska voda, prirodi ljudskoj daje krila, da bi pomodju njih letela u nebesa
koja se otvaraju.
Ali ne samo vodom jordanskom obnovljena priroda ljudska postaje ptica, nego i Lica Trojicnog
Bozanstva koja su se javila, uzimaju na sebe podobije posebnih ptica. Znamo da Sveto Pismo Boga
Oca upodobljava orlu: Kao orao pokriva gnezdo svoje (5 Mojs. 32, 11). U Svetom Pismu citamo da
se i Bog Sin upodobljava kokosi: Jerusalime, Jerusalime, veli Gospod Hristos, koliko puta htedoh
da sakupim ceda tvoja, kao sto kokos skuplja pilice svoje pod krila! (Mt. 23, 37). Znamo da se i
Bog Duh Sveti javi nad Jordanom u podobiju goluba (Mt. 3, 16). Radi cega se dakle Lica Presvete
Trojice upodobljavaju ovim trima pticama: orlu, kokosi i golubu? Vaistinu radi toga, da jata takvih
pticica duhovno izvedu iz vode krstenja, tojest da ljude nacine duhovnim pticicama, nekoga kao
orla, nekoga kao kokos, nekoga kao goluba.
Crkva nebeska, one verne Bozje koji joj iz zemaljske Crkve dolaze kroz izvanredne podvige, deli na
tri posebna lika: na lik Ucitelja, na lik Mucenika, i na lik Devstvenika. Ova tri lika, necemo
pogresiti kada recemo, da su to ona tri jata ptica, u vodi krstenja rodjenih i izvedenih. Lik Ucitelja,
to je jato orlova koji visoko lete i ne trepcuci gledaju u suncev sjaj. Jer sveti Ucitelji
bogopoznanjem, kao krilima, uzlecu visoko, i svetlim umom kao okom gledajuci u svetlost
Trosuncanog Bozanstva, prosvetljuju se mudroscu. - Lik Mucenika, to je jato kokosiju
mnogopileznih, jer oni prolivanjem svoje krvi za Hrista umnozise decu Crkve. Jer krv Mucenika
rodi prvu Crkvu, i umnozi decu njenu vise od zvezda na nebu, i vise od peska na obalama morskim.
- Lik Devstvenika, to je jato bezazlenih golubova, jer oni svecelo prinose sebe na zivu zrtvu Bogu, i
trude se kako da ugode, ne telu, nego jedinome Gospodu.
Ova tri jata duhovnih ptica, kao sto rekosmo, rodise se u vodi krstenja. A na koji nacin? Obratimo
paznju: prirodnjaci pricaju o radjanju ptice noja, da on ne izvodi svoje ptice kao ostale ptice
lezanjem u gnezdu, nego ocima. Jer oci te ptice imaju u sebi neku prirodnu eilu: od njihovog
gledanja ozivljuju i izvode se ptici. U Pesmi nad pesmama priroda nasa vapijase k Bogu: Odvrati
oci svoje od mene, jer me okrilise (Pesma nad pesm. 6, 4). Kao da govori: Gospode, pogledaj na
mene milostivim ocima, i ne odvracaj ih od mene, jer me one cine krilatom pticom koja uzlece k
nebu.
I pogleda Bog na prirodu ljudsku u javljanju svome na Jordanu: pogleda Bog Otac, otvorivsi nebesa
nad Sinom; pogleda Bog Sin koji je u telu dosao iz Nazareta Galilejskog da Ga Jovan krsti u
Jordanu, pogleda, kazem, jer sve blato Adamovog greha, sve bolesti prirode nase tu sabra, i donese
da ih spere, i da nas ocisti od grehova nasih; pogleda Bog Duh, silazeci nad Bogocoveka koji se
krstavao. Tako pogledavsi Bog Trojica, zar ne okrili prirodu ljudsku? Okrili je vaistinu, jer od tog
bozanskog pogleda, odmah se pojavise jata orlova, kokosiju i golubova, tojest lik Ucitelja, lik
Mucenika i lik Devstvenika. Razgledajmo ovo u Svetom Pismu. U Otkrivenju svom Bogoslov vide
pred prestolom Bozjim stakleno more, kao kristal (Otkr. 4, 6). A to more prestavljase sobom tajnu
svetoga krstenja. Jer izmedju prestola Bozjeg i ljudi koji zele da pridju prestolu Bozjem posreduje
voda krstenja. I niko se ne moze pribliziti Bogu, koji sedi na prestolu na visinama, ako najpre ne
predje more krstenja. Sveto Pismo kaze: Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne moze uci u carstvo
Bozje (Jn. 3, 5). A zasto je to more, sto prestavlja tajnu krstenja, stakleno i kristalno? Znamo da ce
tumaci Svetoga Pisma reci, da je stakleno zbog cistote koja ociscuje dusu onoga koji se krstava, a
kristalno zbog kreposti koja ukrepljuje srce. Jos je i zbog toga stakleno i kristalno, jer kao sto kroz
staklo i kristal prolazi suncani zrak, tako blagodat Bozja prozima tajnu krstenja, i njome dolazi
coveku i prosvetljuje dom duse njegove. Ali mi cemo reci da je more, sto pred prestolom Bozjim
prestavlja tajnu krstenja, isto tako i zbog toga stakleno i kristalno, da bi se Presveta Trojica, koja
sedi na prestolu, pokazala i videla u njemu kao u staklenom i kristalnom ogledalu. Jer je u svetom
krstenju pokazan lik Trojice. Idite, rece, i naucite sve narode, krsteci ih u ime Oca i Sina i Svetoga
Duha (Mt. 28, 19). Ovde, rasudjujuci po covecanski, moglo bi se reci: ako Bog Otac sedi na
prestolu svom kao orao, onda bi trebalo da se u tom moru sto je pred prestolom, kao u staklenom i
kristalnom ogledalu pokaze lik orla; ako Bog Sin sedi na prestolu kao kokos, jer tako sebe naziva u
Evandjelju, onda bi u tom predprestolnom moru, kao u ogledalu, trebalo da se pokaze lik kokosi;
ako Duh Sveti sedi na tom prestolu kao golub, onda bi trebalo da se i u onom moru pokaze lik
goluba. Ali, rasudjujmo duhovno. Rekosmo da more, sto se vidi pred prestolom Bozjim, prestavlja
sobom tajnu svetoga krstenja, u kome nasa priroda, krstavajuci se, ociscava se od svake prljavstine
tela i duha, a dusa se nasa kao kristal ucvrscuje i svetli. I kada Bog u Trojici gleda u nasem krstenju
na to tajanstveno staklo i kristal, onda se vaistinu pokazuje u njemu lik Trojice. Gleda li Bog Otac
kao duhovni orao, Bog Sin kao duhovna kokos, Bog Duh Sveti kao duhovni golub, onda ono
tajanstveno staklo i kristal, kada se nasa priroda krstava, pokazuje u sebi podobija onih duhovnih
ptica. Jer postaje ptic orla, i kokosi, i goluba, tojest postaje dete Boga u Trojici Jednoga, Oca i Sina i
Svetoga Duha: Dade nam, veli, vlast da postanemo deca Bozja, koji verujemo u ime njegovo (Jn. 1,
12). Pogleda Presveta Trojica na prirodu ljudsku koja se u vodama jordanskih krstavala, i odrazi se
u njoj, okrilivsi je duhovno kao ptica krilima orlovskim, kokosjim i golubijim, tojest umnozila je u
Crkvi zemaljskoj Ucitelje, Mucenike, Devstvenike. Ocigledno je dakle da svako Lice Presvete
Trojice izvede iz voda jordanskih svoje posebne duhovne ptice.
Bog Otac, kao orao, izvede iz Jordana jato duhovnih orlova, tojest crkvenih Ucitelja. Jer sveti Kiril
Jerusalimski kaze: Pocetak sveta je voda, pocetak Evandjelja - Jordan. Od vode poce ovaj vidljivi
svet, od Jordana poce uciteljstvo. Od vode zasija svetlost dana, jer Duh Bozji noseci se nad vodom
rece da iz tame zasija svetlost. Od Jordana zasija svetlost svetog Evandjelja. Prvi ucitelj celoga
sveta, Bozja sila i Bozja mudrost - Hristos, odakle poce svoje ucenje? He od voda li Jordanskih? Od
tada, kaze Evandjelist, poce Isus propovedati i govoriti: pokajte se (Mt. 4, 17). I odmah se za Njim
javise mnogi ucitelji, sveti apostoli, koje On slase na propoved. Tako voda bi pocetak i pticama
vestastvenim i pticama duhovnim. Jer odakle bise uzeti za apostolstvo i uciteljstvo Petar i Andrej,
Jakov i Jovan? Zar ne od vode? Od ribara napravi apostole. Odakle Samarjanka postade u svome
gradu propovednica istinskog Mesije? He od vode li izvora Jakovljeva? Odakle i slepac sto je
progledao postade svedok cudesne sile Hristove? He od vode li banje Siloamske? Sve to bese
praslikovanje svetoga krstenja, u kome se i slepoca dusevna uklanja, i grehovne prljavstine spiru, i
ucitelji dobijaju bozansku mudrost. Jer se krstenjem daje coveku ona blagodat, kojom on moze steci
veliki razum, i otuda uciteljima rastu duhovna krila, kao sto je napisano: Okrilatice kao orlovi,
trcace i nece sustati (Is. 40.31).
Bog Sin, kao kokos skupljajuci pod krila rasejanu decu, izvodi iz vode krstenja ptice svoje - svete
Mucenike, sam najpre noseci na muke telo svoje, krsteno vodom: sam najpre polazuci za nas dusu
svoju na krst, da i mi budemo gotovi umreti za Njega. Ovde cemo spomenuti reci apostola: Svi koji
se u Hrista Isusa krstismo, u smrt njegovu krstismo se (Rm. 6, 3). Apostol kao da kaze: svaki koji se
u Hrista krstio, treba da umire za Njega, treba da bude nalik na smrt Njegovu. A ko se tako u smrt
Njegovu krstio, ako ne sveti Mucenici, koji govore: Ubijaju nas za tebe svaki dan? (Ps. 43, 23). Ko
je tako nalik na smrt Njegovu, na koju On bi odveden kao ovca na zaklanje, ako ne sveti Mucenici,
koji govore: Smatraju nas kao ovce koje su za klanje? (Ps. 43, 23). Zato im se i peva: Vi koji
propovedaste Jagnje Bozje, biste zaklani kao jaganjci. - U smrt Njegovu krstise se: cetrdeset i devet
svetih Mucenika, koji sa svetim Kalistratom baceni u jezero[1], postadose nalik na smrt Njegovu; i
deset hiljada svetih Mucenika, koji sa svetim Romilom bise raspeti u pustinji jermenskoj u jedan
dan[2]. No i svi sveti Mucenici. koji za Hrista prolise krv svoju, postadose nalik na smrt Njegovu,
kao oni koji se u smrt njegovu krstise. Oni jos u vodi krstenja svog behu predznaceni za mucenicki
venac. Od prirode kokos ima obicaj da najbolja zrna izbira za hranu i da, kada ih pronadje, doziva
svoje pilice. Nazovemo li vrline duhovnom hranom. svaki ce posvedociti da nema boljeg zrna, da
nema vece vrline od ljubavi. Ljubav je iznad svih. Osobito ljubav koja dusu polaze za ljubljeno
stvorenje: Od ove ljubavi niko vece nema, da ko dusu svoju polozi za prijatelje svoje (Jn. 15, 13).
To zrno ljubavi pronace, i pokaza ga pticima svojim, duhovna kokos - Gospod Hristos, koji dusu
svoju polozi za prijatelje: Vi ste, rece, prijatelji moji (Jn. 15, 14). Tome zrnu slegose se pozvani ptici
- sveti Mucenici, i pocese iz ljubavi duse svoje polagati za Gospoda. Kao sto jedno od tih lica
govori Gospodu: Tebe, Zenice moj, ljubim, i Tebe trazeci stradam[3]. - A odakle ti duhovni ptici
behu pozvani zrnu ljubavi? He od vode li krstenja, u kojoj se u smrt Njegovu krstise? Obratimo
paznju na reci svetog Anastasija Sinaita, koji u blagorazumnom razbojniku, kome voda sto istece iz
Hristovih rebara bi krstenje, govori ovako: Ka onim pticama (tojest k nebeskim duhovima) izlete iz
zivotvorne vode, sto istice iz boka Gospodnjeg, prva od svih ptica, sveti razbojnik, sa carem ptica
Hristom leteci po vazduhu u paj.
Bog Duh Sveti, kao golub, izvodi iz vode krstenja svoje ptice, ciste telom i dusom golubove, tojest
devstvenike. Jer dok priroda ljudska ne bi u licu Hristovom, silaskom i dejstvom Svetoga Duha,
sjedinjena sa Bozanstvom, i umivena Jordanskim vodama, dotle brak bese iznad devstvenosti; dotle
devstvena cistota, potpuno cuvana Bogu, malo se gde cula: Sto je rodjeno od tela, telo je (Jn. 3, 6).
Samo telo radjase, a duh bese nerodan, te je nekada Bog govorio: Nece Duh moj boraviti u ovim
ljudima doveka, jer su telo (1 Mojs. 6, 3). A kada ljudska priroda stade u Jordanu, i oseni je Duh
Sveti, tada se odmah rodi od Duha devstvenost, koja je iznad braka, koja mudruje o duhovnim, ne o
telesnim stvarima. Bogoslov kaze: Sto je rodjeno od Duha, duh je (Jn. 3, 6). I kao sto je duh
dragoceniji od tela, tako je devstvenost, koja sjedinjuje u jedan duh s Gospodom, dragocenija od
telesne veze u braku. Nasa priroda, kada u Jordanu stupi u duhovni brak sa Hristom, osposobi se da
radja mnoge devstvenike. A duhovni brak ne zna drugo da rodi do devstvenost. To opisa prorok
Zaharija govoreci: Vino miomirisno devojkama (Zah. 9, 17). Ovde vino oznacava Duha. Jer kao sto
vino veseli srce coveku, tako Duh Sveti zalost nasu pretvara u radost i veselje, zbog cega se i naziva
Utesitelj. A devojke oznacavaju devstvenike. Prorok kaze da to vino Duh Sveti izliva u devojke. Jer
gde Sveti Duh izliva svoju blagodat, tamo se mora roditi devstvenost. Dobro blazeni Jeronim u
svome prevodu Svetoga Pisma to mesto prevodi ovako: Vino koje radja devojke. - To vino
blagodati Svetoga Duha izli se nekada na apostole, i napoji ih, tako da se smatrase da su drugim
vinom napojeni; i nacini ih takvim devstvenicima, da u njima ne bese nikakvog poroka, vec behu
cisti i bezazleni kao golubovi. Na praznik Pedesetnice pevaju se ovakve reci: Duh spasenja cini
apostolska srca cistima. - Izliva se sada to vino na vode jordanske, i ko ne veruje da voda krstenja,
pomesana sa vinom Svetoga Duha, radja devstvenost, prema gorespomenutom prorostvu: "Vino
koje radja devojke", i to devojke kojima apostol upucuje ove reci: Jer vas obrekoh muzu jednome,
da devojku cistu izvedem pred Hrista (2 Kor. 11, 2). Devstvenost se radja od Duha u duhovnom
braku nase prirode s Bogom. Tu devstvenost Duh Sveti izvodi iz vode krstenja i uvodi u nebo.
Tako svako Lice Presvete Trojice, javivsi se na Jordanu, izvede iz vode krstenja svoje posebne
duhovne ptice. A izvevsi ih, poziva ih da na dolicnim sebi krilima vrlina lete i udju u otvorena
nebesa.
Najpre Bog Otac, kao duhovni orao, priziva letenju ptice svoje, duhovne orlove, tojest Ucitelje, jer
imaju narocita krila, o kojima Crkva govori: Krila bogopoznanja preletase sve krajeve zemlje i
uzletese na nebo. - Kakva su to krila tih ptica? to su, osim ostalih vrlina koje su zajednicke svima,
zacelo ove dve: delo i rec. Sto Ucitelj crkveni, sto orao neboparni, druge uci recju, to i sam cini
delom. A da su delo i rec krila duhovnih orlova, vidi se iz knjige proroka Jezekilja: Ovaj sveti
prorok vide jednom cetiri cetvorokrilne zivotinje koje vuku Bozje kolesnice. Te zivotinje pustahu
glasove iz krila svojih. Prorok kaze: I cujah glas krila njihovih kad lecahu, kao glas voda mnogih,
kao glas Boga svemogucega; a kada hodjahu, glas reci njihove bese kao graja vojnickog tabora
(Jezek. 1, 24). Zaista je to silan glas, neobicna pesma. Ali, glasu se tome nije toliko ni cuditi, koliko
tome odakle on izlazi. Glas ne iz grda, rec ne sa jezika, pesma ne iz usta, vec iz krila onih zivotinja.
Prorok kaze: Cujah glas krila njihovih. - Kakva je ovo tajna? Evo kakva: Zivotinje sto vuku Bozje
kolesnice oznacavaju ucitelje crkvene, koji su izabrani sasudi da pronesu ime Bozje po vaseljeni; i
oni svojim ucenjem vuku pravim putem koji vodi k nebu Crkvu Hristovu kao kolesnice Bozje na
kojima je hiljade hiljada dusa verujucih. A krila tih zivotinja, koja su glas izdavala i pevala,
oznacavaju delo i rec uciteljsku. Krila zamorena letenjem, oznacavaju ovo: Ucitelj crkveni treba
najpre sam da pokaze primer dobrog delanja, da svojim bogougodnim zivotom kao krilat leti ispred
svih k nebu. A glas krila tih zivotinja oznacava uciteljsku rec, da Ucitelj prema letenju svom daje
glas od sebe, tojest da prema zivotu svom uci stado svoje. Jer je glas ucenja bez uticaja i nistavan
onde, gde se ne vide krila bogougodnog zivota. Pravo ka otvorenim nad Jordanom nebesima leti
onaj Ucitelj, koji ne jednim krilom reci nego i drugim krilom dobroga delanja leti; koji zajedno i
recju i delom uci. Jer ni visprena rec, ni medotociva usta, ni gromovito grlo, ne uznose k nebu i
ucitelja i ucenika tako kao krila dobrih dela.
Bog Sin, kao duhovna kokos, priziva letenju svoje ptice - svete Mucenike. A njihova krila, njihove
vrline, osim ostalih vrlina koje su zajednicke svima, narocito su ove dve: vera i ispovedanje vere: Ta
dva krila Mucenika opisuje apostol kada govori: Srcem se veruje za pravdu, a ustima se ispoveda za
spasenje (Rm. 10, 10). Nepokolebljiva u srcu vera, to je jedno krilo; smelo ispovedanje ustima
imena Hristovog pred carevima i muciteljima, to je drugo krilo. Takvim krilima, verom i
ispovedanjem, okrilati duhovna ptica, koja pre svih ulete u raj - blagorazumni razbojnik sto na krstu
postrada sa Hristom. Jer u to vreme, kada je Gospod nas stradajuci dobrovoljno za nas, bio od sviju
ostavljen, i od Petra koji My ce kleo da ce umreti sa Njim, jedini je razbojnik verovao u Njega
srcem i ispovedio Ga ustima, nazvavsi Ga Gospodom koji caruje, govoreci: Opomeni me se,
Gospode, kad dodjes u carstvo svoje! (Lk. 23, 42). Zaista je velika vera razbojnikova! Kada u svih
vera malaksa, kada se sablaznise o Hrista svi sto behu verovali, on se jedini ne sablazni, nego My ce
c verom pomoli. Zato i cu: Zaista ti kazem: danas ces biti sa mnom u raju (Lk. 23, 43). O tome sveti
Amvrosije govori ovako: U onaj cas, u koji raj primi Hrista, primi i razbojnika. Ali ovu slavu podari
razbojniku jedino vera. - Vidite da ta ptica, krsni mucenik koji je zajedno s Hristom bio raspet,
uzlete u raj ne drugim krilima do verom; koju je ustima ispovedio. Ovu slavu, veli svetitelj,
razbojniku podari jedino vera.
Najzad, Bog Duh Sveti, koji se javio kao golub, priziva letenju ptice svoje, devstvenike. Jer je
njegova osobina ovo: ustrojiti coveka da kao ptica obilazi gornje svetove. Tako peva sveti
Damaskin: Svetome Duhu pripada sveuzrok spasenja; ako koga On po zasluzi nadahne, brzo ga
odvaja od zemaljskog, okriljuje, uzrasta, ustrojava k nebu[4]. - On i duhovne golubove, svete
devstvenike, ustrojava k nebu, prizivajuci ih letenju. A vrline - krila ovih golubova su ovo:
umrtvljenje tela i duha. Da je umrtvljenje tela jedno krilo, koje coveka uznosi k nebu, pokazuje
sveti Amvrosije tumaceci ove evandjelske reci: Vi ste bolji od mnogo vrabaca (Lk. 12, 7). On kaze
ovo: Ako telo prigrli zakon Bozji, i skine sa sebe greh, ono cistotom osecanja prelazi u prirodu
duse, i duhovnim krilima uznosi se k nebu. - Ovde ovaj Ucitelj pod prelazenjem u prirodu duse
razume umrtvljenje, pomocu koga priroda tela kao da prelazi u prirodu duse, kada ce gope
podcinjava boljem, i telo pokorava duhu: kada covek skida sa sebe greh, i ociscuje cuvstva, cega ne
moze biti bez umrtvljenja. A ko umrtvi sebe, postaje lak i krilat kao ptica, i duhovnim krilima
uznosi se k nebu. Dakle, umrtvljenje tela je prvo krilo devstvenosti koja k nebu leti. Jer, ko hoce da
cistotu cuva, treba pre svega da umrtvi sebe, sto Duh Sveti pokazuje kod Davida kada Hristu govori
ovo: Haljine tvoje mirisu smirnom, alojem i kasijom (Ps. 44, 9). Ovde tumaci Svetoga Pisma pod
smirnom razumeju umrtvljenje, pod alojem smirenje, pod kasijom veru. Smirna je, kazu, zbog toga
simvol umrtvljenja sto svojom gorcinom umrtvljuje crve; i umrtvljenje tela umrtvljuje zle zelje, i
cuva savest od grehovnih tereta kao od crva koji razjeda. Aloj je narocita vrlo mirisna mast, izaziva
smiravanje, jer se tom mascu leci nadimanje stomaka; a i smirenje leci od gorde nadmenosti. Kasija
je arabijsko bilje, oznacava veru, jer uspeva po mestima gde ima mnogo vlage, i raste visoko; i vera,
dobivsi svoj koren i pocetak od vode krstenja, raste cak do neba. - Ti mirisi izlaze od haljina
Hristovih, tojest od Crkve njegove, od ljudi verujucih, u koje se On kao u haljine oblaci, uzevsi na
sebe telo, i useljujuci ce y one koji cisto i sveto zive. Stoga Duh Sveti govori Hristu Gospodu
ovako: umrtvljenje, smirenje i vera, kao skupoceni mirisi pred Bogom Ocem mirisu od Crkve tvoje,
od cistih i devstvenih lica, koja ove vrline cuvaju u srcima svojim kao u mirohranilnicama. Ovde
cemo upitati: zasto Duh Sveti, hvaleci Crkvu za razlicne vrline, hvali najpre umrtvljenje, jer smirnu
stavlja na prvo mesto? Svakako zato, da pokaze da za obuzdanjem nerazumnih zelja, za
iskorenjenjem telesnog slastoljublja, za umrtvljenjem tela gredu sve ostale vrline, i idu za njim kao
za svojim vodjom. Zato je ovim duhovnim pticima, tojest Devstvenicima, koji zele da im nebo bude
gnezdo, potrebno najpre to prvo krilo - umrtvljenje tela.
Drugo krilo njihovo je umrtvljenje duha. To je, ne samo ne ciniti greh delom, nego ni duhom ne
zeleti, ni umom ne pomisljati na greh. Jer neko moze biti cist telom, a duhom, tojest voljom, zeljom
u mislima ciniti neiskazane prljavstine nasladjujuci se necistotom. He savetuje apostol uzalud:
Ocistimo sebe od svake prljavstine tela i duha (1 Kor. 7, 1). Ovim on ocigledno ukazuje na
dvostruku prljavstinu: prljavstinu tela i prljavstinu duha. Naviklo je telo da se bavi prljavim delima,
a duh prljavim mislima i zeljama. Uzalud se devstvenost hvali cistotom svojom, i nada da dospe na
nebo kada samo telo cuva nepokvarenim, a ne stara se da ocisti dusu koja skvrnavi sebe mislima i
zeljama. Jer kao sto ptica ne moze leteti jednim krilom; tako i koji radi samo na telesnoj cistoti, bez
cistote duha, nece uci u nebeske dvore. A ko brizljivo cuva obe cistote, poletece kao golub za Onim
koji se javio kao golub.
Eto cusmo sta ucini Bog Jedan u Tri Lica, javivsi se na vodama jordanskim pri obnovljenju sveta,
kako iz voda krstenja izvede duhovne ptice: Ucitelje, Mucenike, Devstvenike, i prizva ih u nebesa
koja se otvorise. I kao sto je od Ucitelja, Mucenika i Devstvenika, tako neka bude i od nas gresnih,
Ocu i Sinu i Svetome Duhu, Bogu koji se na Jordanu javio, cast, slava, poklonjenje i blagodarnost,
sada i uvek i kroza sve vekove, amin.

NAPOMENE:
1. Spomen njihov praznuje se 27. septembra.
2. Spomen njihov praznuje se 6. septembra.
3. Iz tropara Mucenicama.
4. Vaskrsni antifon sestoga glasa.