POZNOHRIANSKA RIMSKA IMPERIJA Prvobitno, vizantijska istorija je samo nastavak rimske istorije, a Vizantijsko carstvo samo produetak Rimske

imperije. Naziv Vizantija potie iz docnijeg vremena, sami Vizantinci a nisu poznavali. Oni su sebe nazivali Rimljanima-Romejima, njihovi carevi se smatrali rimskim imperatorima. Ideja rimske drave odravala je jedinstvo etniki arenog carstva, a rimski univerzalizam odreivao je njegov stav prema spoljnjem svetu. Vizantijski vladar je rimski car i poglavar hrianske vaseljene i tome tei politika Vizantije, vladavini nad celim poznatim svetom i dotadanjim teritorijama rimskog carstva. Polaznu taku dravnog razvitka Vizantije ini Rimsko carstvo, onakvo kakvo je izalo iz velike ekonomske krize III veka. Privredno opadanje bilo je naroito katastrofalno u zapadnom delu imperije, mada je i istok bio pogoen, ali smanjenje broja stanovnitva i opadanje gradskog ivota i privrede nisu se ovde tako osetili kao na zapadu. Rimski sistem magistrature ustupio je mesto vizantijskog birokratiji. Carsko dostojanstvo nije vie vrhovna magistratura ve despotska vlast, koja se manje zasniva na ovozemaljskim politikim iniocima koliko na volji boijoj. Car je ne samo vrhovni zapovednik vojske, vrhovni sudija i zakonodavac ve i branilac crkve i prave vere. On je izabranik boiji i kao takav ne samo gospodar nego i ivi simbol carstva koje mu je bog poverio. Mo Vizantije zasniva se vie na novcu, negoli na ratnoj snazi, to se pokazuje kroz skoro neiscrpnu sposobnost plaanja u najboljim vremenima. Nalije toga je bio nemilosrdni fiskalizam vizantijske drave, koja je sve i svata potinjavala finansijskim potrebama. Teret dravnih nameta, samo po sebi preteak, poveavao se bezmerno zbog zloupotreba koliko vetog, toliko i bezobzirnog vizantijskog inovnitva. Dioklecijanovim preureenjem provincijske uprave uinjen je kraj privilegovanom poloaju Italije, ukinuta je i razlika izmeu carskih i senatskih provincija, koja je ve odavno bila izgubila svaki znaaj. Od tog vremena sve provincije su potinjene caru, a i Italija, koja je nekad gospodarila Imperijom, podeljena je, kao svaka dravna teritorija u provincije i podvrgnuta poreskoj obavezi. Vee provincije su takoe podeljene u nekoliko manjih, tako da se njihov broj poveao; u Dioklecijanovo vreme bilo ih je oko 100, a u petom veku preko 120. Istovremeno Dioklecijan je podelio teritoriju carstva u 12 dijeceza; pred kraj IV veka njihov broj je dostigao 14. Carstvo je, pod Konstantinom podeljeno u prefekture, tako da je svaka prefektura obuhvatala nekoliko dijeceza, a svaka dijeceza vei broj provincija. Tek od kraja IV veka granice prefektura i njihov broj se ustalio. Istona prefektura (Praefectura praetorio per Orientem), koja se sastojala od Egipatske, Istone, Pontijske, Azijske i Trake dijeceza zahvatala je Egipat sa Libijom, prednju Aziju i Trakiju. Susedna Ilirska prefektura (Praefectura praetorio per Ilyricum) koju su sainjavale Daka i Makedonska dijeceza, prostirala se sredinom Balkanskog poluostrva od Grke na jugu do Dunava na severu. Italijanska prefektura (Praefectura praetorio Illyrici, Italiae et Africae) obuhvatila je, pored Italije, najvei deo Latinske Afrike, a s druge strane, Dalmaciju, Panoniju, Norik i Reciju. U Galsku prefekturu (Praefectura praetorio Galliarum) ulazile su Galija, rimski deo Britanije, Ibersko poluostrvo i zapadni deo Mauretanije. Tako se svaka prefektura prostirala na teritoriji koja danas obuhvata po nekoliko modernih drava. Na elu su stajali pretorijski prefekti. Prefekt Istoka, koji je rezidirao u Konstantinopolisu i prefekt Italije bili su najvii dostojanstvenici drave; iza njih su dolazili prefekt Ilirika, ije je sedite bilo u Solunu, i prefekt Galije.

Rim i Konstantinopolis su bili izuzeti iz nadlenosti prefekata pretorija i potinjeni svojim gradskim prefektima, koji su posle pretorijskih imali najvii rang meu svim dravnim inovnicima. Njima je bilo potinjeno sudstvo u gradu, vodili su brigu o odravanju reda i mira u prestonici, kao i o snabdevanju. U Konstantinovo doba najuticajniji predstavnik centralne uprave bio je magister officiorum. Njegovom nadzoru potinjena su sva officia u dravi, dakle praktino cela dravna administracija, ukljuujui i administraciju prefektura. Njegov sopstveni officium ine agentes in rebus, koji obilaze provincije kao carski kuriri, a ujedno kao agenti vre i obavetajnu slubu, ispitujui rad i raspoloenje inovnika. Bilo je to veoma obimno telo, koje u V veku broji preko 1200 funkcionera, samo u istonom delu carstva. On takoe rukovodi i potanskim saobraajem (cursus publicus) od IV veka nove ere, to je do tada spadalo u nadlenost prefekata pretorija. Pored ovog, najvaniji inovnik centralne uprave bio je od vremena Konstantina velikog quaestor sacri palatii, koji stoji na elu pravosua, redigira zakone i kontrasignira carske ukaze. Na elu finansijske uprave stoje fiscusi, efovi dravne blagajne i privatne carske blagajne (res privatae), koji se zovu comes sacrarum largitionum i comes rerum privatarum. Senat u Konstantinopolju, osnovan u vreme Konstantina je savetodavno telo, iji je znaaj poprilino ogranien carskom voljom, a ponekad je Senat nastupao i kao vrhovni sud. Najvanija uloga mu je bila da prilikom promene vladara senat ima pravo izbora i potvrivanja novog cara (ukoliko prethodni car nije ostavio naslednika senat je mogao izabrati novog cara, ali se njegova uloga obino svodila na aklamovanje carskog naslednika). lanovi senata su bili po pravilu potomci rimskih senatorskih porodica, a titula je bila nasledna. Pored njih u senat su ulazili i carski inovnici iz tri najvie klase, ilustres, spectabiles i clarissimi. Broj senatora se kretao negde oko 2000 u IV veku. Koloni, koji ine veinu seljatva i predstavljaju glavnu proizvodnu snagu u poljoprivredi poznog carstva, sve vie padaju u naslednu zavisnost od svojih gospodara. Dioklecijanovim poreskim sistemom, taj proces je pootren i ubrzan. Anona se daje u robi, poto je novac izgubio vrednost, a utvruje se po sabiranju iugiuma (komad zemlje + kvalitet) i caputa (radna snaga koja obrauje zemlju). Jedno se bez drugog ne moe oporezovati, pa se trai radna snaga za svaki komad zemlje, to je predstavljalo jako teak zadatak, jer je nestaica radne snage bila velika. Od doba Konstantina Velikog uvodi se optereenje za trgovce i zanatlije, koje je bilo prilino visoko i nazivalo se auri lustralis collatio. Ovaj vladar je uspeo da stvori nov i neobino solidan novani sistem. Osnovnu jedinicu tog sistema sainjavao je zlatni solidus. Njegova normalna teina bila je 4,48 grama, tako da je u jednoj zlatnoj funti bilo 72 ovakva zlatnika. Srebrni novac, seliqua bio je teak 2,24 grama i inio 1/24 zlatnika, jer je vrednost zlata bila 12 puta vea od vrednosti srebra. Stabilnost ovog sistema bila je izvanredna i dugo se odrala, sve do XI veka. Reorganizacijama je bila obuhvaena i rimska vojska, koja se od pogranino statine preobraava u pokretljivu konjiku vojsku, sa rezervom u pozadini. Tako je Dioklecijan stvorio exercitus comitatensis, koji je dodatno izgraen i ojaan u doba Konstantina. Ova vojska je postala jezgro rimskih oruanih snaga, tim pre to je Konstantin u korist ove smanjio pograninu vojsku. Vojnici graniari, zvani limitanei, dobijaju kao nagradu za slubu zemljine posede, pa se pretvaraju u neku vrstu seljake milicije koja ivi od prihoda sa svojih imanja i brani granicu. Na elu vojske su magistri militum, koji se dele na magistri peditum (peadijski komandiri) i magistri equitum (konjiki komandiri), ali se brzo odustalo od ovakve podele i komanda je poverena po dvojici zapovednika istog ranga, sa titulama magister equitum et peditum praesentalis. Tokom vremena vojska se sve vie varvarizuje preko najamnika, Germana, Ilira i ostalog domorodakog ili varvarskog stanovnitva.

U ovom periodu carstvo se nalazi pod stalnim pritiskom Persijskog carstva Sasanida, koji konstantno odravaju pritisak na istone granice, to e postati karakteristika vizantijskog ratovanja, stalne borbe na istoku i povremeno na zapadu. Premetanje teita na istok dovelo je i do toga da Konstantin Veliki na tlu stare varoice Vizantion na Bosforu uzdigne novu prestonicu imperije, ije je zidanje poelo 324. godine, odmah posle pobede nad Licinijem, a promovisana je u prestonicu 11. maja 330. godine. Konstantin je ujedno i prvi rimski car koji je tolerisao hrianstvo i proglasio ga za ravnopravnu veru, a pred smrt se i pokrstio. Svakako najjaa i istorijski najznaajnija manifestacija hristijanizacije Rimskog carstva u njegovo vreme bila je sazivanje vaseljenskog sabora u Nikeji (325. godine). Iako jo nije zvanino bio hrianin on je predsedavao saborom i uticao na odluke istog u poprilinoj meri. Na saboru se raspravljalo o nauci aleksandrijskog prezvitera Arija, koji je, polazei od monoteistikih shvatanja, odbijao da prihvati jednakost Oca i Sina i stoga nije priznavao Hrista za boga. Arijeva nauka je osuena, a usvojeno je da je Sin jedinosutan Ocu i tako je formulisana dogma koja sa dopunama II vaseljenskog sabora u Carigradu (381. godine) ini simbol vere hrianske crkve. Ovakva presuda dovee do sukoba arijanstva i pravoslavlja koje e se samo produbiti i proiriti u narednim godinama sve do pogibije cara Valensa, kada e arijanstvo konano biti poraeno. ak su se i Konstantinovi sinovi bili podelili po ovom pitanju, pa je tako Konstancije, koji je upravljao istokom bio arijanac, a Konstans pristalica nikejskog uenja. SEOBA NARODA I HRISTOLOKE RASPRAVE Posle smrti Julijana, Jovijan (363-364) sklopio je mir sa Persijom, kojim je Vizantija izgubila izvesne oblasti u Mesopotamiji i Jermeniji. Valentnijan I (364-375) i Valens (364-378) su takoe bili pripadnici suprotnih verskih pravaca. Ovo je doba ratova na dva fronta; na zapadu se ratuje na Dunavu sa Sarmatima i Kvadima, na Rajni i Nekaru sa Alamanima, u Britaniji protiv Saksa i Iraca. Na istoku su Zapadni Goti pod pritiskom Huna krenuli ka dunavskim pokrajinama i preplavili Trakiju. Valens je iz Persije dojurio na Balkan i sreo se sa neprijateljem kod Jedrena, gde je 9. avgusta 378. godine poginuo na bojitu, a vojska mu bila poraena. Valentinijana I nasleuje Gracijan koji je sa sinom Teodosijem I koji je dobio istok na upravljanje kreu putem sporazuma i nagodbe sa Gotima kojima dozvoljavaju naseljavanje u Panoniju i severnu Trakiju, pod uslovom da kao Federati prue vojnu pomo carstvu. Pred svoju smrt Teodosije I je uspeo da ujedini carstvo, ali ga je na posmrtnom odru opet podelio i pri tom prednost dao istoku, iako je sam poticao sa zapada. Tako je Arkadije, stariji sin, dobio istok na upravu, a Honorije zapad. Teodosijeva gotska politka zapala je u krizu, jer su Goti pod Alarihom pustoili Balkan sve do Konstantinopolja i june Grke. Kriza se smiruje kada Alarih dobija titulu magistar militum per Illyricum i kada mu je preputena komanda nad carskom vojskom na centralnom Balkanu. Negde oko 406-407. godine Alarih je krenuo na Italiju i 410. godine osvojio Rim i tako nastupa period zatija na tlu istonih provincija carstva, sve do provale Huna. Teodosije II (408-450) Slabi car Teodosije II, vladao je u poetku pod tutorstvom svoje sestre Pulherije, a docnije pod uticajem svoje supruge Atenaide-Evdokije, erke paganskog profesora retorike u Atini. Njenom uticaju treba pripisati to je 425. godine reorganizacijom i proirivanjem visoke kole iz

vremena Konstantina Velikog osnovan Univerzitet u Konstantinopolisu. 438. godine objavljen je codex Theodosianus, prva zvanina zbirka zakona izdatih posle Konstantina Velikog. etrdesetih godina V veka carstvo se ponovo nalo pod navalom sa severa. Huni sa Atilom na elu, poeli su da napadaju Vizantijsku teritoriju. Krstarei Balkanom, pljakaju i pustoe zemlju, rue gradove. Tada stradavaju Sirmijum, Singidunum, Naiusus, Petovio, Emona i mnogi drugi. Vizantija u nekoliko navrata sklapa primirja sa Hunima, ali posle svakom novog napada rasla je i cena danka. Carstvo je odahnulo kada je Atila krenuo na zapad i ubrzo potom umro (453. godine). Poto je u borbi protiv arijanstva ustanovljena dogma o savrenoj boanskoj prirodi Sina i njegovoj jednodunosti sa Ocem, sada se postavilo pitanje odnosa boanskog i oveanskog naela u Hristu. Prema antiohijskoj koli u Hristu su postojale jedna pored druge i boanska i ljudska priroda, dok je po aleksandrijskoj koli u Hristu postojala samo spojena boanska i ljudska priroda u jednu bogooveansku prirodu. Posle prve prevlasti aleksandrijske kole, zahvaljujui patrijarhu Kirilu, Rim (papa Lav I) i Konstantinopolis (patrijarijski sinod) su se ujedinili i posle stvaranja monofizitizma od strane Evtihija koji je tvrdio da se ljudsko i boansko u Hristu pretvorilo u boansko, posle ovaploenja Hrista, osudili ovakvo uenje. Markijan (450-457) Posle Halkedonskog sabora 451. godine, koji je sazvao novi car Markijan prihvaena je dogma o dve prirode Hrista, to je samo produbilo raskol izmeu Konstantinopolisa i Sirije i Egipta, koji e nastaviti dugo da tinja. U 28. kanonu Halkedonskog sabora priznat je rimskom papi prvi poasni rang, ali je u ostalom potpuno izjednaio episkope starog i novog Rima. Time se nagovetavalo suparnitvo ova dva crkvena sedita, koje e se vremenom pretvoriti u ogorenu borbu. Lav I (457-474) ini se da je ovaj car bio prvi u ijem je krunisanju uestvovao carigradski patrijarh. Do tada su se carevi i pored pobonosti, zadovoljavali tradicionalnim svetovnim krunisanjem cara, uzdignutog na tit, krunisao ga je predstavnik vojske, pa su ga vojska, senat i narod priznavali za vladara sveanom aklamacijom. Od ovog vremena svi carevi primaju krunu iz ruku patrijarha prestonice, pa je akt krunisanja vremenom sve vie dobijao karakter crkvenog obreda. Da bi se oslobodio tutorstva Germana i Alana Aspara, Lav I obratio se maloazijskom plemenu Isavrijanaca, iji je poglavica uzeo ime Zenon, oenio se najstarijom Lavovom erkom Arijadnom 466. godine i potisnuo Aspara. No, poto je vojna ekspedicija pomoi zapadnom carstvu od 1000 brodova protiv Vandalske kraljevine u Africi pod vostvom Vasiliska, uraka Lava I, propala, Asparov uticaj je ojaao. Njegov sine Petrikije, oenjen je drugom carevom erkom, uzdignut za Cezara i time priznat za naslednika prestola. 471. godine Aspar i njegov mlai sin Ardabur su ubijeni, dok je Patrikije teko ranjen, razveden od kraljeve keri i lien titule Cezara. Kada je Lav I umro, nasledio ga je njegov unuk Lav II, Zenonov i Arijadnin sin, a Zenon je postavljen za suvladara svom maloletnom sinu, koji je u jesen iste godine umro. Zenon (476-491) Ve 475. godine njegova vlast je bila ugroena pobunom kada su zaverenici doveli na presto nesposobnog vojskovou Vasiliska, istog onog zbog koga je propala vojna ekspedicija 468. godine. Dvadeset meseci kasnije, 476. godine Zenon je uspeo da se ponovo doepa vlasti, pa je vladao jo punih petnaest godina. Njegov dolazak na vlast pada u vreme propasti zapadnog carstva, to je Vizantija morala da prihvati kao svren in, a Odoakar je postavljen za magistra militum per Italiam i

formalno je upravljao Italijom kao carski namesnik, ime je sauvan presti, ali je Italija izgubljena za Imperiju. Na istoku takoe imaju problem sa Germanima, sve do smrti Teoderiha Strabona, 481. godine, ijeg su naslednika, Teoderiha Amalijca nagovorili da krene na zapad i preuzme vlast od Odoakara koji je u meuvremenu otkazao poslunost Vizantiji. estoka borba koja je usledila zavrila se 493. godine pobedom Teoderiha, koji je postao gospodar Italije i stvorio Istonogotsku kraljevinu. Zenon je pokuao da putem kompromisa izmiri istone monofizite sa pravoslavljem. U sporazumu sa Konstantinopoljskim patrijarhom Akakijem, on je 482. godine objavio Henoktikon, edikt o ujedinjenju, koji nije branio ni jedno ni drugo uenje, ali nije doneo presudu koje je uenje u pravu, tako da je sukob opstao, ak se javila i trea struja, oni koji su podravali carsku politiku postojanja oba uenja. Kada je Zenon umro, narod je od carice Arijadne traio da im podari rimskoj cara. Izbor je pao na Anastasija. Anastasije (491-518) Ovaj stari dvorski inovnik se pokazao kao dobar administrator, koji se naroito brinuo o sreivanju dravnih finansija. Novani sistem iz doba Konstantina, on je usavrio time to je konsolidovao bakreni follis i utvrdio njegovu vrednost prema zlatu i srebru. Brigu oko skupljanja poreza u gradovima preneo je sa kurija na organe pretorijske prefekture, ukinuo je auri lustralis collatio, to su veoma pozdravili trgovci i zanatlije, ali je time sav poreski teret pao na lea seljaka, ije su obaveze i onako ve bile prevelike. No, neosporna je injenica da je u dravnoj blagajni pred njegovu smrt bilo ogromno blago od 320 000 funti zlata. Anastasije je takoe slomio Isavrijsku prevlast, ali mu je za to trebalo punih 7 godina od stupanja na presto. Car je favorizovao trgovce i zanatlije, otvoreno podravao monofizite, bio je pristalica stranke zelenih, pa je stranka plavih istupala protiv njegove vlasti. Vie puta su spaljivali javne zgrade, a carski kipovi su esto rueni i vueni po ulicama. Zbog monofizitizma, 512. godine u Konstantinopolisu je izbila buna koja ga je umalo stajala krune. Vrhunac krize desio se kada je pod zapovednikom Vitalijana 513. godine buknuo ustanak vojske u Trakiji, koja je tri puta dolazio do zidina Konstantinopolja, ali bi car tada uinio koncesije, da bi po odlasku vojske opet inio po svome. Konano na prelasku V u VI vek etnika kriza na Istoku se smirila i sada je Vizantija bila u stanju da vodi aktivniju politiku i pokua da vrati izgubljene teritorije. Justin I (518-527) i Justinijan (527-565) Justin I roen je u Tauresiumu, malom selu, verovatno u oblasti Nia, stupio je u carsku vojsku, postao oficir, pa ak i zapovednik garde ekskubitora, a posle Atanasijeve smrti izabran je za cara. Prekid sa monofizitizmom delo je njegovog sestria Justinijana, kao i izmirenje sa Rimom, to je bio neophodan uslov za ostvarivanje krupnih ciljeva na zapadu. Naravno nije sve car uradio, pohode je vodio Velizar, Tribonijan je izvrio kodifikaciju rimskog prava, Jovan Kapadokijski sproveo upravne reforme, ali je car uglavnom bio inspiracija iza svega toga. Sa vojskom od 18000 ljudi Velizar se iskrcao 533. godine u Africi i porazio dravu Vandala, zarobio kralja Gelimera i vratio se u prestonicu kao pobednik sledee godine. Ve 535. godine krenuo je Velizar protiv Istonih Gota u Italiji. Jedan deo vojske osvojio je Dalmaciju, Velizar Siciliju, prodro u Italiju i zauzeo Rim i Napulj. Ali je potom nastalo estoka borba, kada je Velizar u Rimu morao da izdri opsadu, dok nije uspeo da prodre na sever, zauzme Ravenu i savladao Vitigesa, koga je, takoe kao zarobljenika sproveo u Konstantinopolj. 540. godine Pod vodstvom Totile, energini Goti su se ponovo digli i porazili Velizara nekoliko puta, ali je diplomata i strateg Narzes uspeo da slomi protivnika posle dugog rata. Najzad posle 20 godina, cela zemlja je pokorena 555. godine, kada je zauzeta JI panija.

Cena rata bila je poprilina. Odbrana na Dunavu i prema Persiji je bila oslabljena, tako da je Persija vrila stalni pritisak na Siriju. 540. godine prodrli su u Siriju i stigli do Antiohije, koja je razorena i prodrli su do mora. Na severu su pustoili Jermeniju i Iberiju i zaposeli Laziku na istonoj obali Crnog Mora. Poveanjem danka Justinijan je kupio mir na 5 godina, zatim ga produavao jo dva puta, da bi 562. godine sklopio primirje na 50 godina, kada su Persijanci napustili Laziku. Jo vea opasnost je dolazila sa Balkana, gde su Sloveni i Bugari poeli da stalno upadaju preko Dunava u pokrajine. Iako je Justinijan podigao sisteme utvrenja na granicama carstva, naalost nije bilo dovoljno vojske da ih zaposednu, tako da su Sloveni veoma lako prodirali u unutranjost i pljakali. Zbog toga i problema u spoljnoj politici, dolo je do pobune poznate pod nazivom Nika (lozinka ustanika), kada su se, pod vodstvom zelenih i plavih, stanovnici Konstantinopolja digli protiv cara i na lokalnom hipodromu su proglasili Ipatija, sinovca Anastasija I za cara i krunisali ga. Grad je bio u plamenu, a Justinijan na korak od bekstva, ali ga je carica Teodora u tome spreila. Narzes je stupio u pregovore sa pobunjenicima, dok je Velizar sa jednom jedinicom vojske vernom caru, uleteo na hipodrom i pobio pobunjenike. Veruje se da je u ovom pokolju stradalo nekoliko desetina hiljada ljudi, ali je pobuna uspeno uguena. Justinijan je na mestu stare izgorele crkve podigao Aju Sofiju, koja stoji i dan danas, u svoj svojoj blistavosti. U ovo doba carstvo se jo vie okree trgovini sa istokom i pokuava da izbaci Persiju iz posla, kao posrednika koji naplauje prelaz preko teritorije. Tako su pokuali da uspostave vezu preko Hersona i Bospora na Krimu i preko Lazike. Odatle su odravali veze sa nomadskim plemenima severno od Ponta koji su im u zamenu za tkanine, dragulje i vino dostavljali kou, krzna i roblje. Trgovina je Vizantiju dovela i u vezu sa Turcima, koji su se tada proirili do severnog Kavkaza i kao i Vizantinci, zbog trgovine svilom, doli u sukob sa Persijancima. U vreme Justinijana i njegovih naslednika Vizantijsku pijuni su uspeli da saznaju tajnu pravljenja svile i prenesu svilenu bubu u Konstantinopolj, pa je uskoro vizantijsko svilarstvo postiglo veliki procvat, naroito u prestonici, Antiohiji, Tiru, Bejrutu i Tebi. Ono je postalo jedna od najvanijih grana vizantijske industrije i kao dravni monopol, vaan izvor prihoda carstva. Codex Iustinianus, spisak vaeih rimskih zakona iz vremena posle Hadrijana, objavljen je 529. godine, a pet godina kasnije, izalo je i novo, dopunjeno izdanje. 533. godine objavljene su Digestae, zbirka spisa klasinih rimskih pravnika koji su, pored carskih zakona, sainjavali drugu grupu vaeeg prava. Trei deo Corpus iuris civilis bile su Institutie, izvod iz prethodna dva dela, a koje su sluile kao prirunik za pravne studije. Justinijan je bio poslednji rimski car na vizantijskom prestolu. Ujedno je bio hrianski vladar, ubeen u boansko poreklo svoje vlasti. Njegove univerzalistike ideje imale su ne samo rimske nego i hrianske korene. Pojam rimske imperije bio je za njega istovetan sa pojmom hrianske vaseljene, pobeda hrianske vere bila mu je toliko sveta misija koliko i uspostavljanje rimske dominacije. 529. godine oduzeo je paganskim naunicima pravo predavanja i zatvorio Akademiju u Atini, centru paganskog neoplatonizma. Proterani naunici otili su na dvor persijskog kralja, gde su nastavili svoju praksu. Justinijan je takoe pokuavao da pomiri mono i diofizite. Tako je na V saboru u Konstantinopolju 553, sproveo osudu tri poglavlja koja su izgledala sumnjiva zbog nestorijanskih tendencija, ime je izazvao nove sporove, a monofizite nije zadovoljio.

Justin II (565-578) Sestri velikog cara, pokuao je da odri carstvo koje je zapadalo u krizu. 568. godine Langobardi su upali u Italiju i osvojili vei deo teritorije. Carstvo je bilo iscrpljeno, neprekidnim dvadesetogodinjim ratovima i krizama. 572. godine osvojena je Kordova, glavno vizantijsko uporite u paniji, a poetkom VII veka izgubljeno je sve to su Justinijanova osvajanja donela za stalno. Justin II je u ovakvoj situaciji odbio da plaa danak persijskom kralju i raskinuo ugovor o miru. Izbio je dugotrajan i estok rat. Borbe su se vodile oko Jermenije, a Persija je prva pokazala znakove slabosti i posle 20 godina rata su tamo izbili nemiri. Energini car Mavrikije (582-602), koji je iskoristio situaciju i doveo na presto Persije Hozroja II koji je sklopi ugovor o miru, prema kome je veliki deo Jermenije pripao Vizantiji 591. godine. Njegova vladavina predstavlja etapu u razvitku koji vodi od starog dravnog sistema ranovizantijske epohe ka srednjevekovnoj Vizantiji. Za vreme ovog cara, preduzete su znaajne mere kojima je vlast Vizantije na zapadu ojaana i bar deo Justinijanovog osvajanja sauvan. Tada u Italiji i Sev. Africi nastaju vojna namesnitva: Ravenski egzarhat i Kartaginski egzarhat. Jakom vojnom organizacijom egzarhati su osposobljeni za odbranu i postaju predstrae vizantijske moi na Zapadu. Osnivanjem egzarhata poinje epoha militarizacije vizantijske uprave, a organizacija istih posluie kao uzor za docnije ureenje tema. Dok je u Aziji uspostavljen kakav takav mir, na Balkanu vlada opti haos. Nemirno, stanje usled estih upada Slovena, jo se pojaalo otkako su Avari, stvorivi svoju veliku silu, zagospodarivi Panonskom nizijom. Ogorene borbe su otpoele oko prelaza preko Save i Dunava. Posle trogodinje opsade hagan Bajan je 582. godine osvojio Sirmium. Dve godine kasnije zauzet je privremeno i Singidunum, Viminacium i Augusta koji e jo prelaziti iz ruke u ruku. Sruivi odbrambeni sistem Sloveni i Avari su poeli da se ire po unutranjosti Balkanskog poluostrva. 584 i 586. godine Sloveni i Avari napadaju Solun, ali ga ne osvajaju. 592. godine otpoeo je rat koji e reavati sudbinu Balkanskog poluostrva. U poetku su Vizantinci imali uspeha, ali to nije imalo veeg dejstva na Slovene, pa se borba otegla. Kada je 602. godine vojska dobila nareenje da ponovo prezimi s one strane Dunava, izbila je pobuna. Pobunjeni vojnici proglasili su za cara Foku, podoficira poluvarvarskog porekla, i napustivi poloaje krenuli na Konstantinopolj, u kojem je takoe planuo ustanak, ujedinjenih stranaka plavih i zelenih. Mavrikije je zbaen a Foka, s pristankom senata, krunisan za cara. Foka (602-610) Za vreme vladavine ovog cara istroeni organizam poznorimske vladavine doivljavao je svoju agoniju. Poela su masovna pogubljenja, vladin teror i zavere aristokratije protiv vlade, koje su se zavravale novim pogubljenjima. Foka je izazivao sve veu mrnju protiv sebe, naroito u prednjoj Aziji, gde se njegova pravoverna crkvena politika izrodila u krvavo proganjanje monofizita i Jevreja. Stranka zelenih je prekinula podrku caru i zabranila svako vrenje dravne slube svojim lanovima, dok su plavi nastavili da podravaju cara. 605. godine Persijanci su osvojili tvravu Daru i slomili pograninu odbranu Vizantije i zaposeli Cezareju, a prodrli ak i do Halkedona. Na Balkanu Avari su nastavili sa pljakama i pustoenjem i pored poveanog danka koji je car plaao haganu.

Kartaginski egzarh Iraklije ustao je protiv Fokine strahovlade i nakon to je pridobio Egipat, poslao je na Konstantinopolj flotu pod zapovednitvom svog sina. Na svim usputnim stanicama flota je nailazila na oduevljeni prijem i uveavala se novim vojnicima i brodovima, te treeg oktobra 610. godine stigla pod zidine prestonice. Svega dva dana kasnije Iraklije mlai pogubio je Foku i primio carsku krunu iz ruku patrijarha Iraklije (610-641) U vreme kada ovaj car dolazi na vlast drava je u rasulu, ekonomski i finansijski potpuno iscrpljena. Zastareli upravni mehanizam vie nije funkcionisao, kao ni vojna organizacija, zasnovana na vrbovanju najamnika. Velike teritorije nalazile su se pod okupacijom neprijatelja i samo je preporod moga da spase carstvo od propasti. U poetku njegovo vladavine carstvo je bilo potpuno nemono pred groznom neprijateljskom navalom i ak je i sam car razmiljao da premesti prestonicu u Kartaginu, da bi odatle organizovao odbranu, meutim protesti lokalnog stanovnitva, sa samim patrijarhom na elu, primorali su ga da odustane od namere. Vizantijska vlast na Balkanu bila je slomljena, a Sloveni su preplavili ne samo podunavske provincije, ve i skoro celu Makedoniju, a Trakija je opustoena do pred samih zidina prestonice. Sam grad Solun je nekoliko puta pod slovensko-avarskom navalom, ali je uspeno odbijao sve napade. Cela gradska okolina pripala je meutim Slovenima i preko Tesalije avarsko-slovenski talas kretao je dalje prema srednjoj Grkoj i Peloponezu. U isto vreme stradava i Dalmacija, kada je oko 614. godine stradala Salona, sredite vizantijske uprave u Dalmaciji. Stanovnitvo koje je preivelo napade povlailo se prema primorskim krajevima i okolnim ostrvima, to je dovelo do ponovnog jaanja grkog i romanskog elementa. No ak su i ove oblasti bile preplavljene Slovenima, a najvei deo Balkana, cela unutranjost pretvorila se u potpuno slovensku zemlju. U isto vreme persijska invazija u prednjoj Aziji uzimala je maha. Vizantinci su uspeli da nateraju neprijatelja na povlaenje iz Cezareje, 611. godine, ali je protivofanziva u Jermeniji i Siriji doivela neuspeh. Carska vojska je 613. godine poraena kod Antiohije i posle toga je poelo brzo napredovanje Persijanaca, koji su zauzeli Damask, Tars i potisnuli Vizantiju iz Jermenije. 614. godine zauzeli su Jerusalim i odneli Sveti krst u Ktesifon. 619. godine zauzet je Egipat i izgledalo je da se staro persijsko carstvo ponovo obnavlja. U maloazijskim pokrajinama koje nisu podlegle neprijatelju, stvaraju se novi vojni okruzi teme i time se udara temelj sistemu koji daje glavno obeleje celokupnoj provincijskoj upravi srednjevekovne vizantijske drave. Na elu pojedinih tema nalaze se vojni komandanti stratezi, koji vre u njima vrhovnu vojnu i civilnu vlast. Stara provincijska podela nije nestala, ve se dugo zadrala u okviru tema. Sama re znaila je vojni odred, a zatim je poela da se upotrebljava i za vojno administrativne okruge, to jasno otkriva nain na koji je novo ureenje nastalo. Ono je poelo naseljavanjem trupa tema po novostvorenim okruzima i stoga su se postepeno i sami ti okruzi poeli nazivati temama. Pored ovih vojnika graniara, u maloazijskim pokrajinama naseljavani su svakako i vojnici elitnih vizantijskih odreda. Tako se ve u Iraklijevo doba stvaraju teme Armenijaka, Anatolika i Opsikija, a moe biti da je tada nastala i Pomorska tema na junoj obali Male Azije. Uvoenje tema znailo je jaanje domae vojske. Dok se ranije vojska sastajala preteno od najamnika, skupih i nepouzdanih, sada se vojska zasniva na stratiotima, naseljenim na teritoriji carstva. O ovaj novi sistem ulivaju se postepeno i mase Slovena koje Vizantija od sredine VII veka, prebacuje u Malu Aziju i naseljava kao stratiote. Iz kasnijih izvora vidi se da je stratiot, pozvan u vojsku, imao dunost da se javi na konju i naoruan. Dobijao je izvesnu platu, ali je ona bila minimalna, to je svakako izazvalo i znatno smanjenje dravnih izdataka.

Posle ovih reformi Vizantija je bila spremna za novi rat, koji je otpoeo u nekoj vrsti verskog zanosa, emu je doprinela i saradnja crkve. Car je sam stao na elo vojske, ostavivi patrijarhu Sergiju i patriciju Bonu da upravljaju prestonicom u ime njegovog maloletnog sina, dok je on u pohodu. 619. godine, po cenu visokog danka Iraklije je sklopio mir sa Avarima. Potom je prebacio trupe iz Trakije u Malu Aziju i na drugi dan Uskrsa 5. aprila 622. godine, car je napustio prestonicu posle sveane slube u Svetoj Sofiji. Preavi u Malu Aziju u blizini Nikomedeje uputio se u oblast tema i tamo proveo leto obuavajui i uvebavajui vojsku, dajui prednost konjici, pogotovo lako naoruanim strelcima na konjima. U jesen iste godine, vetim manevrisanjem car je prodro u Jermeniju i prisililo Persijance da napuste svoje poloaje u maloazijskim klancima i da krenu u poteru za njim. Prvi sudar dve vojske zavrio se pobedom Vizantinaca nad vojskovoom ahrbazom i Mala Azija osloboena je neprijatelja. Zbog problema sa Avarima car je morao da obustavi ratovanje i vrati se na pregovore u prestonicu, ali je 623 nastavio rat na istoku, zauzevi Dvin u Jermeniji, a potom krenuo na jug i udario na Gabzak, rezidenciju prvog sasanidskog kralja Ardaira, vaan persijski verski centar. Hozroje II je beei napustio grad, koji je pao u ruke Iraklija, koji je spalio Zaratustrin hram, u znak odmazde za razaranje Jerusalima. Preko zime vojska se povukla u oblast iza Araksa i stupio u kontakt sa hrianskim kavkaskim plemenima i ojaao svoju vojsku. Cela sledea, 624. godina provedena je u zamornim borbama u Jermeniji, poto prodor u Persiju nije uspeo. Iraklije je zaobilaznim putem preko Kilikije uao u Persiju, ali je odluujui uspeh izostao, tako da se vojska povukla na zimovanje u oblast Ponta. 626. godine Persijanci prodiru do Halkedona i na sam Bosfor, da bi se 27. jula iste godine pojavila i avarska vojska sa haganom na elu, pod zidinama Konstantinopolja. Gradski garnizon uspeno je odbijao sve napade udruenih neprijatelja, a odluku je odnela nadmo Vizantije na moru. U odluujuoj bici, 10. avgusta slovenski brodovi su poraeni u sukobu sa Vizantijskom flotom. Posle toga, nastupa rasula u avarskom taboru, te je Hagan digao opsadu i povukao se. ahrbaraz je potom napustio Halkedon i povukao se u Siriju, dok je drugi vojskovoa ahin pretrpeo teak poraz od carevog brata Teodora. 627. godine car je poveo ofanzivu na jug i poetkom januara 628. godine uao u naputenu rezidenciju persijskog kralja, Dastagerdu. Hozroje II je zbaen i ubijen, a na presto je doao njegov sin Kavad iroje, koji je sklopio mir, po kojem su Jermenija, deo Mesopotamije, Sirija, Palestina i Egipat postali ponovo deo Vizantije. Dok je neprijatelj evakuisao vizantijske teritorije Iraklije je 630. godine otiao u Jerusalim i ponovo uzdigao Sveti Krst, povraen od Persijanaca. Poto je porazom kod Konstantinopolja uzdrmana avarska vlast, slovenska plemena su se pobunila i stvorila jak slovenski plemenski savez, a neto kasnije i bugarska plemena su zbacila avarski suverenitet, pod vostvom Kuvrata, za ta je on dobio poasnu titulu patricija. Hrvati i Srbi napustili su svoje postojbine iza Karpata i pojavili se na Balkanu, uz odobravanje Iraklija. U ovom periodu poinje i raskid sa rimskim periodom, a poinje pravi vizantijski. Latinski jezik, koji veina stanovnika nije razumela, niti govorila, ustupa mesto grkom, tako da ve u iduim generacijama znanje latinskog postalo je retko, ak u i krugovima najobrazovanijih Vizantinaca. Problem monofizitizma istoka ponovo je podelio carstvo. Patrijarh Sergije uviao je svu ozbiljnost ovog problema i stalno se trudio da uspostavi crkveni sporazum. Njegovi pokuaji naili su na podrku u nauci o jednoj energiji Hristovoj koja se oko 600. god. poela iriti po Egiptu. Izgledalo je da ova nauka, po kojoj Hrist ima dve prirode, ali samo jedno delovanje ( ) posluiti kao kompromis izmeu monofizitizma i Halkedonske dogme. ak je i car priao monoenergetizmu i inilo se da ujedinjenje predstoji, meutim uskoro usledie razoarenja, jer je ujedinjenje vreno silom, naroito u Egiptu. Meutim opozicija je rasla i na pravoslavnoj strani; tako je monah Sofronije, koji je 634. postao jerusalimski patrijarh, nemilosrdno je napadao novu nauku, koja je odstupala od pravoslavne Halkedonske dogme. Pred ovolikom opozicijom Sergije je

ublaio svoju nauku, ostavio je po strani pitanje energija a uio je da je Hristos i pored svoje dve prirode, imao samo jednu boansku volju ( ) . Ova nova monotelitska formula lei u osnovi edikta koji je Sergije sastavio, a car 638. godine obnarodovao pod naslovom Ektesis, naredivi da se ovaj edikt istakne u narteksu Svete Sofije. Ni ovaj potez nije urodio plodom. U vreme kada je savladana Persija, javlja se nova pretnja, muhamedanstvo. Muhamedova nauka, iako sama po sebi primitivna i duhovno nerazvijena, bila je puna elementarne snage. Ve nekoliko godina nakon prorokove smrti otpoela je velika arabljanska seoba. Persija je podlegla, a Vizantija je izgubila istone provincije, jedva deceniju posle smrti Muhameda. Ve 634. godine kalif Omar je upao sa vojskom u Vizantijsko carstvo i otpoeo ofanzivu kroz oblasti nedavno povraene od Persije. 20. avgusta 636. godine na Jarmuku carska vojska je potuena do nogu, ime je borba oko Sirije bila reena, pa su se Antiohija i veina sirijskih gradova predali bez borbe. Dve godine kasnije zauzet je Jerusalim, posle due opsade, a potom okupirana vizantijska Mesopotamija, 639/640. godinu. Po povratku iz Sirije Iraklije je due vreme ostao u Hijerejskom dvoru na maloazijskoj obali, slomljenog duha. Nakon due bolesti umro je 11. februara 641. godine U cilju da osigura presto Martininom (druga Iraklijeva ena, njegova sestrina) sinu Irakloni, a da ne povredi carska prava Konstantina, svog prvenca, Iraklije je ostavio carstvo obojici, a Martini obezbedio neposredno uee u vlasti, naredivi da je oba vladara smatraju za mater i caricu. Ali po obelodanjivanju carevog testamenta pojavio se veliki otpor stanovnitva, koje je podravalo careve, ali ne i Martinu. Ona se nakratko povukla, ali se vratila posle smrti Konstantina III, koji je bolovao od tuberkuloze, posle svega tri meseca vladanja. Monotolita Kir, seo je na svoju episkopsku stolicu u Aleksandriji na njenu inicijativu i otpoeo pregovore sa Arabljanima, poto je situacija izgledala bezizlazna. Ceo Egipat je preputen nadmonom protivniku, to je pogoralo ionako teku poziciju carice i njenog maloletnog sina, te je krajem septembra 641. izvren prevrat. Martini je odseen jezik, a Irakloni nos i proterani su na Rodos, zajedno sa patrijarhom Pirom. Senat je vlast preneo na desetogodinjeg Konstantinovog sina, Iraklija Konstantina, koga je narod zvao Konstans, kasnije poznat kao Pogonat (bradati). Konstans II Pogonat (641-668) U poetku vladavine car je morao da se povinuje senatu, ija nekadanja uloga nadgledaa i ograniivaa carske samovolje na trenutke vaskrsava, prvenstveno zbog mladosti novog cara koji je imao deset godina u trenutku dolaska na vlast. U vreme njegovog dolaska na vlast Vizantija je prepustila Egipat Arabljanima, koji su vlast proirili sve do Tripolisa. Meutim posle smrti kalifa Omara 644. godine, kalif Otoman, opozvao je vojskovou Amra, to je ohrabrilo Vizantince, koji su pod vojskovoom Manojlom poslali vojsku koja je uspela da osvoji Aleksandriju. Meutim, u leto 646. Amr je sa svojom vojskom napao Manojla i porazio ga, tako da je on morao da napusti Aleksandriju, to je konano ostavilo Egipat pod vlau muslimana, a Vizantiju zauvek bez najbogatije i privredno najjae provincije. Muavija, namesnik Sirije, okrenuo je svoju vojsku ka Maloj Aziji i Jermeniji, koju je napao 642/643 godinu, a 647. godine uao je u Kapadokiju i zauzeo Cezareju. Odatle je krenuo u Frigiju, ali nije uspeo da zauzme Amorion, pa se vratio u Damask sa velikim plenom i mnogobrojnim zarobljenicima. Znao je da borba sa Vizantijom bez jake flote ne moe da bude presudna, te je poeo sa izgradnjom flote. 649. godine spremio je prvu ekspediciju i napao Kipar i zauzeo Konstancu. Iako su Vizantinci izdejstvovali primirje na tri godine, uz plaanje danka, Muavija je nastavio sa izgradnjom flote i nastavkom operacija. 654. godine zauzeo je Rodos i prodao ostatke uvenog Kolosa nekom Jevrejskom trgovcu koji ih je odneo na 900 kamila. Posle toga osvojio je Kos, a opljakao i opustoio Krit. Blizu june maloazijske obale 655. godine porazio je vizantijsku flotu, ali kada su

10

posle Otomanove smrti sledee godine zavladale neprilike u Arabiji, Muavija je morao da potrai sporazum sa Vizantincima (659. godine), pa je ak pristao i da joj plaa danak u zamenu za mir. Osloboen pritiska sa istoka, Konstans se okrenuo Balkanu i Slovenima, gde je mnoge zarobio i pokorio 658. godine. Njegov pohod praen je preseljenjem Slovena u Malu Aziju. Od ovog vremena se pominje i poveani procenat Slovena u vizantijskoj vojsci. U pokuaju da prevazie razlike u veri Konstans je 648. godine objavio Tipos, koji je zaobilazio sporno pitanje, zabranjujui svaku diskusiju o problematinim stavovima. Papa Martin, koji je 5, jula 649. godine, ne traei saglasnost carevog egzarha, seo na presto Sv. Petra, odrao je skup na Lateranskom dvoru. Sto pet prisutnih biskupa su veinom pripadali rimskoj eparhiji, ali je u teolokom pogledu sabor osudio i Ektesis i Tipos, ali je krivicu, umesto na carsku vladu, prebacio na patrijarhe Sergija i Pavla. Ravenski egzarh Olimpije dobio je nareenje da uhapsi papu, a sve italijanske biskupe da potpiu Tipos. Uvidevi negativno raspoloenje graana Rima i Italije prema ovoj odluci Olimpije odlui da se pobuni protiv Konstantinopolja i ak zauzme Siciliju. No, njegovom smru zavrava se i ova pobuna, 652. godine, u doba kada Vizantija i nije mogla, sve i da je htela da se pozabavi njome. Novi egzarh je doao sledee godine i sa svojom vojskom uao u Rim i uhapsio bolesnog papu, koji je krajem decembra 653. godine izveden pred senat. Osuen je zbog veleizdaje, ali zbog starosti i bolesti nije pogubljen, ve je proteran u Herson, nakon zlostavljanja na javnom mestu, i 656. godine je tamo i umro. Posle dvadesetogodinje vladavine na Bosforu, Konstans II je reio da napusti Konstantinopolj i preseli svoje sedite na zapad. Konstansov odlazak pokazuje koliko je Vizantiji jo i u ovo doba bilo stalo do zadravanja zapadnih oblasti. 660. godine on je naredio da se njegov brat Teodosije nasilno rukopoloi za svetenika, a zatim da se ubije, jer je toboe imao veleizdajnike namere. Do sukoba sa Teodosijem dolo je svakako zbog toga to je Konstans, poto je 654. godine krunisao za savladara svog sina Konstantina IV, 659. godine dao carstvo dostojanstvo i mlaim sinovima Irakliju i Tiberiju, obiavi ponovo svog brata. Ovo je bila kap koja je prelila au u prestonici iji su stanovnici poeli otvoreno da ispoljavaju mrnju prema caru, to je doprinelo odluci da se prestonica premesti. Car se najpre uputio prema Solunu, zatim je neko vreme proveo u Atini i tek 663. stigao u Tarento, odakle je otpoeo rat protiv Langobarda, ali je posle produetka sukoba prekinuo opsadu Beneventa i povukao se u Napulj. Iz Napulja se uputio u Rim, gde ga je doekao papa Vitalijan i ispratio ga u staru prestonicu, koja je od nekadanjeg sjaja zadrala samo uspomenu. Konstans II je bio prvi car koji je posle propasti zapadnog rimskog carstva posetio nekadanju prestonicu Imperije. Posle dvanaest dana, car je napustio Rim i otiao na Siciliju, u Sirakuzu, gde je osnovao svoju novu rezidenciju. Tu je proveo poslednje godine ivota, sve do 15. septembra 668. godine, kada ga je u zaveri ubio u kupatilu jedan njegov sluga. Konstantin IV (668-685) Posle smrti Konstansa II stupio je na Konstantinopoljski presto njegov sin Konstantin IV. Ovo je vreme presudnih borbi u vizantijsko-arabljanskoj borbi. 670. godine jedan od Muavijinih vojskovoa zauzeo je poluostrvo Kizik, u neposrednoj blizini prestonice. Time je stvorena vrsta baza za napad na prestonicu, koji su otpoeli u prolee 674. godine. Ogromna flota pojavila se pod zidinama grada, ali nisu uspeli da ga osvoje, te su se oni povukli da prezime. Ovo se ponavljalo sledee etiri godine, sve dok Arabljani nisu odustali od borbe 678. godine i napustili Vizantijske vode, poto su pretrpeli jake gubitke. U ovim borbama Vizantinci su prvi put upotrebili grku vatru, koja im je od tada esto sluila u defanzivnim i ofanzivnim ratnim operacijama. Ova zapaljiva smesa, izum Kalinika iz Sirije, bila je poznata samo Vizantincima.

11

Istovremeno sa povlaenjem mornarice desila se bura kod pamfilijske obale koja je unitila dodatni broj brodova, dok je vojska u Maloj Aziji poraena. Muavija je na kraju sklopio mir sa Vizantijom na 30 godina, kojim je bio obavezan da caru plaa 3000 zlatnika, 50 robova i 50 konja godinje. Ovo je bio prvi jaki protivudar arapskoj invaziji koja ini prekretnicu od svetsko-istorijskog znaaja Konstantin IV nije prevideo opasnost koja je nastala za carevinu dolaskom Bugara na njenu severnu granicu. Posle sklapanja mira sa Arapima, on je poeo da sprema pohod protiv Bugara i ve 680. godine poeo je rat. Vizantijska flota je kroz Crno More doplovila do ua Dunava, a konjica je kopnom stigla iz Trakije i prela Dunav. Glibovita zemlja oteavala je ratovanje, a Bugarima omoguavala da izbegnu direktan sukob sa nadmonim neprijateljem. Vizantijska vojska troila je snagu bez uspeha, pa je kada se car razboleo i napustio trupe krenula u povlaenje, u toku koga su bili izloeni stalnim napadima i znatnim gubicima. Slovenska plemena, njih sedam, u iju su zemlju upali Bugari, obavezala su se da e plaati danak i stupili su u rat protiv Vizantije. Mladi car je morao da plaa na sramotu Romejaca danak mladoj bugarskoj dravi, ne bi li odrao mir. U sporazumu sa Rimom, car je sazvao u Konstantinopolju VI Vaseljenski sabor koji je zasedao skoro godinu dana i imao 18 sednica kojima je lino car presedao i u kojima je uestvovao. Sabor je proglasio do tada osuivanu nauku o dvema energijama i dvema voljama za dogmu hrianske nauke. Monotelitizam je osuen i baena je anatema na voe pokreta, kao i na ranije predstavnike. Na sveanoj zavrnoj sednici, poto je potvrdio saborske odluke svojim potpisom, on je pozdravljen ovacijama od lanova sabora, kao branilac i tuma prave vere. Kao i otac mu i Konstantin IV je eleo neogranienu samovlast, pa je sabrai Irakliju i Tiberiju oduzeo sva carska prava, ali je naiao na estoku opoziciju u vojsci, pa su se ak Anatolijske jedinice pobunile branei postojei red vlasti reima: Mi verujemo u Trojicu i elimo da trojica nose krune, aludirajui na Sv. Trojstvo. Meutim Konstantin se nije obazirao na to i oduzeo je brai titule i povlastice, a krajem 681. godine naredio da im se odseku nosevi, a predstavnici pobunjene anatolijske vojske su pogubljeni. etiri godine kasnije, u 33. godini ivota car je iznenada umro, posle 17 godina vladavine. Nasledio ga je njegov sin Justinijan II Justinijan II Rinotmet (685-695; 705-711) Kao i otac, Justinijan II je imao jedva 16 godina kada je preuzeo presto. On meutim, nije imao razboritost i odmerenost koje karakteriu pravog dravnika. Bio je po prirodi strastan i neobuzdan i po tome je vie liio na svog dedu Konstansa II. Njegov neobuzdani despotizam, krajnja naprasitost dovodili su ga do postupaka zbog kojih je kod savremenika i potomaka uivao rav glas. Iste godine kada je on dospeo na presto, na kalifov presto u Arabiji stupio je Abdulmalik, koji je eleo da se osigura novim mirovnim ugovorom sa Vizantijom. Ugovor je Vizantiji doneo nove koristi; ne samo da je povean danak na koji se Kalifat bio obavezao Konstantinu IV, nego si u prihodi sa Kipra iz Jermenije i Iberije podeljeni izmeu dve ugovorne strane. Otada se Kipar nalazio u suvlasnitvu dve sile, nekoliko sledeih vekova. 687/688. godinu Justinijan II je prebacio konjicu iz Male Azije u Trakiju, nameravajui da pokori Bugare i Slovene. Sledee godine preduzeo je prvi pohod i prodro do Soluna, pokorivi velike mase Slovena, neke u boju, neku po nagovoru. Car je pobedu proslavio trijumfalnim ulaskom u grad i darovima crkvi Sv. Dimitrija, patrona grada. Pokorene Slovene je izveo iz njihove domovine i prebacio u Malu Aziju, u temu Opsikiju. Od preseljenih plemena mogao je navodno da formira vojsku od 30 000 ljudi. Poto je pored Slavena preseljavao i druge stanovnike carstva, ukljuujui Kiprane, to je ugrozilo interese Kalifata, dolo je do rata 691/692 godinu, kada su nove

12

Slovenske trupe prile Arabljanima i vizantijska vojska bila poraena kod Sevastopolja (dananji Suluseraj), te je vizantijski deo Jermenije pao pod vlast Arapa. U vreme ovog cara stvorene su i nove teme kao tema Helada u srednjoj Grkoj i u oblasti Strimona, naseljavanjem slovenskih vojnika. Od tada se redovno deava da Vizantija eli da u to veem broju dovede Slovene na svoju teritoriju da bi ih u novostvorenim temama naselila kao vojnike i seljake, poveavajui time svoju vojsku i privredno jaajui zemlje opustoene ratovima. U sve veem broju pojavljuju se mali posednici; slobodni seljaci koji uzimaju u obradu opustoene zemlje i slue kao stratioti nove tematske vojske. Menja se i fiskalni sistem naplate poreza.Starorimski sistem , koji je predviao prinudno dodeljivanje neobraene zemlje vlasnicima produktivnih poseda kao i prenoenje poreske obaveze za dodeljeno zemljite, zamenjuje se novim sistemom, po kome se porezi za neobraeno ili naputeno zemljite prenose na susede, a prema tome im se daje i pravo korienja dotinog zemljita. Ovaj sistem kasnije nazvan , prvi put se javlja u Zemljoradnikom zakonu. Krajem VII veka dolo je do promena u nainu redovnih zadubina, kada se glavarina skuplja nezavisno od zemljarine i pogaa svakog oporezovanog bez razlike Tako nestaje razlog vezivanja seljaka za zemlju, pa je on sada slobodniji da se kree i menja sredinu. Za vreme vladavine Justinijana II u Konstantinopolju se odrava sabor koji donosi veliki broj kanonskih odluka kao dopunu dogmatskim odredbama V i VI Vaseljenskog sabora i koji se prema tome naziva Peto-esti sabor ili Trulski sabor, po Trulskoj sali na carskom dvoru u kojoj je odran. Politika Iraklijeve dinastije koja je vodila jaanju malog seljakog i stratiotskog poseda, svakako nije odgovarala interesima vizantijske aristokratije. Naroito se Justinijan II borio protiv aristokratije, to je dovelo do otvorenog sukoba. Prema istonim izvorima, Justinijanova politika pretila je aristokratiji potpunim unitenjem. Pored toga kolonizaciona politika koju je sprovodio car je svakako imala svoje neprijatelje, a njegova vladavina je znaila i veliko finansijsko optereenje, jer se car sa rasipnikom strau odavao grandioznom graenju. Krajem 695. godine izbila je pobuna protiv Justinijana II, te je stranka plavih proglasila Leontija, stratega teme Helada za cara. Justinijanu II je odseen nos, pa je poslat u progonstvo u Herson. PROPAST IRAKLIJEVE DINASTIJE Posle prevrata carstvo gubi ravnoteu. Poinje period nemira koji e trajati preko 20 godina. Ovo vreme vrenja stavilo je dravu pred nove opasnosti i dovelo do osetnih gubitaka, u severnoj Africi, gde su Arapi 697. godine zauzeli Kartaginu, a kad je flota, koju je poslao Leontije uspela da povrati grad, ve sledeeg prolea prispeli su i sa mora i sa kopna novi Arapski kontingenti, pa su se Vizantinci povukli pred nadmonijim protivnikom. Tada se flota pobunila protiv Leontija i uzdigla za cara Apsimara, drungarija primorske teme Kivireota, koji je uao u prestonicu i popeo sa na presto kao Tiberije II (698-705) Izgleda da je ovaj car uivao podrku gradske milicije zelenih. Zbaeni Leontije zatvoren je u manastir, poto je i njemu, kao i Justinijanu II, tri godine ranije, odseen nos. Tiberijeva vlada nije ni pokuala da povrati izgubljeni Kartaginski egzarhat, ili bar da zaustavi nadiranje Arapa. Arapi su nastavili dalje prodiranje ka zapadu, gde su se uglavnom sukobljavali sa lokalnim mavarskim plemenima i stigli prvih godina VIII veka do Atlantika. Na jai otpor naili su tek kod Septema, 13

najisturenijeg uporita carstva na zapadu (dananja Seuta, preko puta Gibraltara), ali su i nju zauzeli 711. godine. Sakaenje i proterivanje nisu smirili Justinijanov duh, pa je sve aktivnije iz Hersona radio na svom povratku, tako da su lokalne vlasti reile da ga predaju caru. Blagovremeno opomenut Justinijan II je pobegao kod Hazara, gde je lepo primljen, oenio se haganovom sestrom, koja je primila hrianstvo i uzela ime Teodora. Na hazarski dvor je zbog ovoga upuena carska delegacija koja je zahtevala njegovu predaju. Justinijan je ponovo potraio spas u bekstvu, ovaj put na zapadne obale Crnog Mora, gde je stupio u vezu sa bugarskim hanom Tervelom i osigurao njegovu podrku. Ujesen 705. godine se pojavio pod zidinama Konstantinopolja, ali protiv monih bedema nije mogao nita. Tada se Justinijan, sa nekoliko drugova, nou uunjao u grad kroz vodovodnu cev. U gradu je nastala pometnja u kojoj je Tiberije pobegao, ali je uhvaen u bekstvu i izloen javnoj poruzi posle koje je pogubljen sa mnogim viim oficirima, koji su obeeni o zidine grada. Patrijarhu Kaliniku, iskopane su oi zbog krunisanja Leontija, a sistematski teror se nastavio i narednih godina, koje su obeleene jalovom borbom Justinijana II protiv unutranjeg neprijatelja, kojeg je i sam sebi ponekad stvarao. Ohrabreni nemirima u Vizantiji, a i carevom okupiranou unutranjim zaverama, Arabljani 709. godine opsedaju Tianu, jedno od najvanijih pograninih utvrenja i zauzimaju je, a prilikom upada u Kilikiju 710 i 711. godine nisu izgleda naili ni na kakav otpor, pa su zauzeli nekoliko tvrava. Car je u meuvremeno poslao kaznenu ekspediciju u Ravenu, koja mu je u toku njegove prve vladavine bila izrazito nenaklonjena. Grad je strahovito opljakan, lokalnom episkopu su iskopane oi, a najugledniji graani su dovedeni u prestonicu i pogubljeni. Istovremeno car je poslao i poslanstvo u Herson, gde je osveta bila jo svirepija, to je dovelo do otvorene pobune koja je cara kotala glave. Zbaenog cara ubio je jedan njegov oficir, a careva odrubljena glava je poslata u Rim i Ravenu, pa istaknuta na javnom mestu. Pored cara ubijen je i njegov mali sin Tiberije, kojeg je dobio iz braka sa hazarskom princezom i tako je Iraklijeva dinastija doivela neslavan kraj. IKONOKLASTIKA KRIZA (711-843) Velika kriza koja je zadesila Vizantiju u ovo doba, nagovetava se ve za vladavine Filipika Vardana (711-713), koji je zamenio Justinijana II na elu drave posle pobune 711. godine. Filipik je, naime, ne samo obnovio hristoloke rasprave, ve je izazvao i jednu malo zapaenu, ali zanimljivu borbu oko slika. Kao Jermenin, ini se da je ovaj car bio naklonjen monofizitizmu. On nije iao tako daleko da bi pokuao uspostavljanje monofizitizma, ali je istupao kao branilac istog. Svojevoljno je odbacio odredbe VI vaseljenskog sabora i proglasio monotelitizam za jedino doputeno verouenje. ovo je naglasio unitenjem slike VI sabora i uklanjanjem natpisa na Milijskoj kapiji pred carskim dvorom, koji je zamenio svojom slikom, kao i slikom Patrijarha Sergija, pokretaa monotelitizma. U Rimu je carska politika naila na veliki otpor, koji se takoe ispoljio na simbolian nain. Filipik je poslao svoju odredbu zajedno sa svojom slikom, ali je slika odbaena i nije se kovala ni na novcu, dok se carevo ime nije spominjalo ni u crkvenim molitvama, ni pri datiranju povelja. Bugarski han Tervel je iskoristio priliku da osveti svog prijatelja Justinijana II i zaratio protiv Vizantije. Bugari su doprli do ispod gradskih zidina i opljakali okolinu prestonice. Raskone vile u predgrau, koje su uglednim Konstantinopoljcima sluile za letnjikovce, opustoene su. Da bi se spasla situacija, morale su se dovesti trupe iz teme Opsikija, koje su se pobunile protiv Filipika, koji je 3. juna 713. godine zbaen i oslepljen, a za cara je proglaen civilni inovnik, protoasekrit Artemije, koji je prilikom krunisanja dobio novo ime

14

Anastasije II (713-715) Prva mera novog cara bila je opoziv Filipikovih odredaba i priznanje odluka VI vaseljenskog sabora. Slika sabora je ponovo vraena na staro mesto, dok su slike Filipika i patrijarha Segija uklonjene. Postalo je oigledno da se Arapi spremaju da napadnu prestonicu, te je Anastasije pokuao da spase situaciju, organizacijom odbrane i snabdevanja prestonice, postavljanjem najsposobnijih ljudi za komandante i najzad se odluio da predupredi neprijatelja i da iznenadi arapsku flotu u pripremama. Za mesto koncentracije trupa odredio je Rodos, ali im su tamo stigli Opsikijanci, oni su ponovo digli pobunu, vratili se na kopno i proglasili Teodosija, sakupljaa poreza u njihovoj temi, za cara. Najzad, posle 6 meseci borbe, uz pomo Goto-Grka su uspeli da dovedu svog kandidata na presto. Teodosije III (715-717) Postavi car protiv svoje volje, Teodosije III je vladao krae od svog prethodnika. U sreditu dogaaja javlja se strateg Anatolijske teme Lav. ovek neznatnog porekla, roen u severnoj Siriji, preseljen za vreme Justinijana II u Trakiju. Kada je ovaj car prolazio kroz Trakiju u toku svog povratka na presto Teodosije je stupio u slubu kao dobrovoljac, gde se prilikom jedne teke i opasne ekspedicije na Kavkazu pokazao kao sposoban vojnik i diplomata. Anastasije II postavio ga je na poziciju stratega Anatolije, a ovaj se sa strategom teme Armenijaka Artavazdom, dogovorio da ustanu protiv Teodosija III. 25. marta 717. godine Lav je uao u prestonicu i krunisao se u Sv. Sofiji za cara. Time se zavrio period borbe oko prestola u kojem se u tri decenije smenilo 7 prevrata. Lav III (717-741) Opasnost koja je pretila carstvu od Arapa postajala je sve kritinija. Poto je Anastasijeva planirana kontraofanziva propala zbog unutarnjih nemira, u avgustu 717. godine, Arabljani su ve opsedali zidine Konstantinopolja, sa vojskom i flotom. Meutim i ovaj put Vizantija je odnela pobedu, unitivi neprijateljsku flotu grkom vatrom, dok su se za kopnenu vojsku pobrinuli neosvojivi zidovi, teka zima 717/718. godinu i bugarski han Tervel, koji su desetkovali protivnika. Konano, 15. avgusta 718. godine, tano godinu dana posle poetka opsade arapski brodovi napustili su vode oko prestonice Vizantije. Na kopnu je uskoro ponovo poeo rat, voen velikom estinom. Od 726. godine Arapi su svakog prolea upadali u Malu Aziju, zauzimajui Cezareju, opsedajui Nikeju i tek je 740. godine pobeda Lava III kod Akroinona prekinula ove napade. Jaku potporu ovim ratovima Vizantija je nala u Hazarima, a savez je pojaan 733. godine enidbom Konstantina, Lavovog sina erkom hazarskog hagana. Nastavljajui sa izgradnjom upravnog sistema, Lav III je izvrio podelu prevelike teme Anatolike, to je prvenstveno uraeno ne bi li se spreile uestale uzurpacije. Zapadni deo bive teme organizovan je kao nova tema koja je nazvana Takesiska tema, prema trakim trupama koje su u njoj bile naseljene. Negde u periodu izmeu 710 i 732 godine podeljena je i tema Karavisijanaca, koja je prvobitno obuhvatala sve primorske snage carstva. Njena dva drungarijata pretvorena su u samostalne jedinice, juna maloazijska obala sa okolnim ostrvima sainjavala je temu Kivireota, a Egejska ostrva drungarijat Egejskog mora, koji je kasnije dobio rang teme. 726. godine Lav III objavio je Eklogu, izbor najvanijih vaeih odredaba privatnog i krivinog prava, to je svakako imalo veoma veliki znaaj za razvoj vizantijskog prava. Njeno objavljivanje imalo je pre svega za cilj da, pored preopirnih i nepreglednih zakonika Justinijana I,

15

prui zakonik koji bi po svom obimu i materijalu odgovarao praktinim potrebama sudstva. Ekloga stavlja naroiti naglasak porodinom i naslednom pravu, ograniavajui patria potestas i proirujui prava ene i dece. U toku prethodnih vekova na tlu grke crkve, kult ikona se sve vie irio i postao jedan od najvanijih izraza vizantijske pobonosti. S druge strane postojalo je protivljenje tom kultu koji je izgledao suprotan hrianstvu kao duhovnoj veri. Obe ove struje ispoljavale su se, pre svega, u istonim pokrajinama Carstva. Dodirom sa arapskim svetom, latentno neraspoloenje prema kultu ikona pretvorilo se u otvoreno ikonoborstvo. Ikonoborska shvatanja nastaju u istonim pokrajinama Vizantije kao rezultat ukrtanja hrianskih tenji za isto duhovnom verom sa uticajima starih hristolokih jeresi i sekti, protivnih spoljanjem crkvenom obredu, kao i sa uticajima nehrianskih religija, naroito islama. Posle savlaivanja vojne navale Istoka, otpoelo je, u borbi sa ikonoklazmom, razraunavanje s prodiranje istonih kulturnih uticaja. 726. godine Lav III po prvi put otvoreno istupa protiv kulta ikona. Svakako su na to uticali maloazijski episkopi-ikonoborci koji su neposredno pre toga posetili Konstantinopolj. Mogue je i da je na carevu odluku uticao i snaan zemljotres, koji je on shvatio kao znak boijeg gneva, izazvanog potovanjem ikona. Car je u poetku drao propovedi u kojima je pokuavao da ubedi svoj narod da je potovanje ikona protivno hrianstvu. Tako se ve na samom poetku borbe protiv ikona postavilo pitanje odnosa drave i crkve; naime carevi ikonoborci hteli su da potine svojoj vlasti crkvu, koja je vremenom postala isuvie mona. Uskoro se prelo na dela, po carevom nalog jedan oficir skinuo je Hristovu ikonu koja se nalazila iznad Bronzane kapije carskog dvora, ali je narod odmah ubio tog oficira, negodujui protiv ovog akta. Ubrzo potom pobunila se tema Helada, proglasila svog cara i krenula sa svojom flotom na prestonicu. Tako se na delu pokazalo ikonofilstvo evropskih delova imperije, koje e se i u daljem toku rasprava oko ikona stalno pojavljivati. Car je uguio pobunu, ali je pobuna itave jedne provincije bila ozbiljna opomena. Duhovno najznaajniji protivnik ikonoborstva bio je Jovan Damaskin, koji je, iako Grk, zauzimao visok poloaj na kalifinom dvoru u Damasku, pre nego to se zamonaio u jerusalimskom manastiru Sv. Save. On je napisao tri govora u odbranu kulta ikona, izgraujui zanimljivu nauku o ikonama, koja u ikoni vidi simbol u neoplatonskom smislu, a ikonu Hristovu dovodi u vezu sa njegovim ovaploenjem. 17. januara 730. godine Lav III sazvao je na carskom dvoru silention, skuptinu viih svetovnih i duhovnih dostojanstvenika, sa ciljem da izrade edikt protiv kulta ikona. Poto je patrijarh German odbio da potpie ovaj edikt, zbaen je sa svog prestola, 22. januara postavljen je njegov bivi sinkel Anastasije, koji se odmah povinovao carevim odredbama. Objavljivanjem edikta ikonoborstvo je dobilo zakonsku snagu i sistematsko unitavanje ikona je moglo da pone. Neposredna posledica ovog ina bilo je poveanje jaza izmeu Konstantinopolja i Rima i slabljenje vizantijskog uticaja u Italiji. Konstantin V (741-775) Smru Lava III na vlast dolazi njegov sin Konstantin V, koji je pre toga vie od 20 godina nosio carsku krunu, koju je dobio kao oev savladar i prestolonaslednik u drugoj godini ivota, 720. godine. Meutim posle svega godinu dana vlasti protiv njega se digao Artavazd, Lavov zet, koga je ovaj bio postavio za komesa teme Opsikije. Privremeni uspeh njegove akcije objanjava se u znatnoj meri time to je on istupao kao branilac kulta ikona.

16

Kada je u junu 742. godine Konstantin V krenuo u pohod protiv Arapa, Artabazd ga je na prolazu kroz Opsikiju napao i potukao. Posle ovog uspeha on se proglasio za cara i stupio u pregovore sa Teofanom Monutom, koga je Konstantin ostavio u prestonici kao regenta. Ovaj je stao na uzurpatorovu stranu, kao i mnogi drugi vii inovnici u prestonici. Artavazd je uao sa vojskom u grad i primio krunu iz ruku patrijarha Anastasija, koji je ponovo promenio stranu. Svog starijeg sina Niifora je krunisao za savladara, a mlaeg Nikitu postavio za vrhovnog zapovednika vojske i poslao u temu Armenijaka. U meuvremenu, Konstantin V je stigao u Amorion i naiao je ovde, u sreditu Anatolijske teme, kojom je nekad komandovao njegov otac, na oduevljen prijem. Takoe mu je prila i Trakeiska tema tako da je imao veliki broj pristalica. Artavazd je svoju potporu nalazio u Trakiji, dok su u Maloj Aziji uz njega bile Opsikija i Armenijaka. Tek to je Artavazd uao sa svojim opsikijskim trupama u Trakeisku temu i pre nego to je Nikita mogao sa vojskom teme Armenijaka da mu pomogne, Konstantin V mu je nano teak poraz kod Sarda, 743. godine. Zatim se okrenuo protiv Nikite, sukobio s njim kod Modrine, avgusta iste godine i naterao njegovu vojsku u bekstvo. Svega mesec dana kasnije Konstantin je sa svojom vojskom bio pod zidinama prestonice koju je osvojio 2. novembra. Artavazd i njegovi sinovi su oslepljeni posle javne poruge na Hipodromu, dok su njihovi pomagai pogubljeni ili strano osakaeni. Patrijarh Anastasije je, sedei natrake na magarcu, voen po Hipodromu, ali je posle ove poruge ostao na prestolu, ime je namerno diskreditovan najvii crkveni poloaj. Situacija na istoku bila je povoljna po Vizantiju, jer je arapska snaga bila uzdrmana unutranjom krizom, ali i ratovima koje su izgubili protiv Lava III. Vladavina dinastije Omajada bliila se kraju, posle graanskih ratova, ona je 750. godine zamenjena dinastijom Abasida. Promena dinastije praena je prenosom prestonice iz Damaska u daleki Bagdad. Pritisak na Vizantiju je tako popustio. 746. godine Konstantin V je upao u severnu Siriju i zauzeo Germanikeju, grad odakle je njegova porodica vodila poreklo. Strateg Kivierota, zapovednik mornarice, unitio je kod Kipra arapsku flotu poslatu iz Aleksandrije, 747. godine. Pohod u jermenske i mesopotamske pokrajine iz 752. godine imao je jo veeg uspeha; zauzeti su Teodosipolj i Melitna, dve vane pogranine tvrave. Meutim Arapi su uskoro povratili obe ove tvrave, ali je ovo vreme kada oito Vizantija se vie ne bori za opstanak, ve privremeno preuzima i inicijativu. Mere koje je Konstantin preduzeo na utvrenju granice sa Bugarskom i doseljavanje ljudi iz osvojenih provincija istoka dovelo je do bugarskog upada u vizantijske zemlje 756. godine. Time otpoinje epoha velikih sukoba sa Bugarima, koje je ve Konstantin V smatrao za glavne neprijatelje carstva. 762. godine na vlast dolazi han Telec koga je podravao protobugarski boljarski element, netrpeljiv prema Slovenima i agresivan prema Vizantiji. Ogromna masa Slovena tada prelazi na stranu Vizantije, pa ih je car naselio u Bitiniji, ime je pojaan maloazijski kontigent Slovena. 30. juna 763. godine carska vojska koja je prodrla iz dva pravca u neprijateljske zemlje, preko ua Dunava (konjica) i iz Trakije (vei deo vojske), nanela je Bugarima teak poraz u krvavoj bici koja je trajala itav dan, kod Anhijala na obali Crnog Mora. Konstantin je ovu pobedu proslavio trijumfom u prestonici i sveanim igrama na Hipodromu. Bugarska je u toku vie narednih godina poprite nemira i unutranjih borbi jer je Telec ostao bez prestola. 770. godine Telerig preuzima vlast i konano smiruje unutranje sukobe, ali tada Konstantin u prolee 773. godine preuzima ponovo veliki pohod sa dve strane i primorava Bugare na pregovore o miru. Telerigov pokuaj da u oktobru iste godine prodre u Tesaliju carska vojska brzo i lako osujeuje, ali ne i smiruje, tako da car, sve do svoje smrti u pohodu protiv Bugara, 14. septembra 775, mora da ratuje sa njima.

17

Ono to je zaradio na istoku, car je izgubio na zapadu. 751. godine Ravena je pala u ruke Langobarda i time je Ravenski egzarhat prestao da postoji. U isto vreme se na horizontu pojavljuje nova sila zatitnica, Franaka kraljevina. Papa Stefan II krenuo je preko Alpa i sastao se 6. januara 754. godine u Pontionu sa kraljem Pipinom. Ovaj sastanak udario je temelje savezu Rima i Franake kraljevine i osnivanju rimske crkvene drave. Konstantin je na ovo odvojio od Rima i pripojio Konstantinopoljskoj patrijariji Ilirik, koji je dotle bio potinjen Rimu, kao i Kalabriju i Siciliju. Povrh toga nametnuo je plaanje glavarine, a prihode od papskog patrimonija predao dravnoj blagajni. Konstantin je bio pobornik borbe protiv ikona i u tu svrhu je reio da zabranu osnai odlukom crkvenog sabora. Zato je dovodio pobornike svojih ideja na episkopska mesta, a protivnike tajno zatvarao. Sam car napisao je 13 teolokih traktata, od kojih su samo dva, najvanija, sauvana u fragmentima. Da bi pobio argumente ikonofila koji su tvrdili da slikanje Hrista u njegovom oveanskom obliku potvruje istinitost njegove inkarnacije, Konstantin porie samu mogunost slikanja Hrista, s obzirom na njegovu boansku prirodu. Sabor je poeo 10. februara 754. godine u Hijereji a zavrio se 8. avgusta u Vlahernskoj crkvi u prestonici. Predsedavao je episkop Teodosije Efeski, sin cara Tiberija-Apsimara, jer je Anastasije umro krajem 753. godine. Uesnici skupa su dokazivali da pristalice ikona padaju u nestorijansku ili monofizitsku jeres prikazivanjem na ikonama oveansku prirodu Hrista ili razdvajajui dve njegove nerazdvojive prirode. Na poslednjoj sednici car je izveo pred sabor episkopa Konstantina Silejskog, koja je on samovlasno odredio za novog patrijarha, te su ga lanovi sabora pozdravili kao novog duhovnog vou. Zatim su saborske odluke objavljene na trgu, ime se nareivalo unitenje svih ikona, bacanje prokletstva na prvake pravoslavne struje, a svako potovanje ikona postalo je kanjivo. Teror je porasao i ubrzo su hapeni ili ubijani protivnici carske volje, kao to je bio Stefan Novi ili 19 visokih carskih inovnika. Manastiri su pretvarani u kasarne i druge javne zgrade ili zatvarani, posedi i bogatstva konfiskovana. Otpoela je velika migracija monaha ka junoj Italiji, gde nastaju nova sredita grke kulture sa grkim manastirima. Lav IV (775-780) Posle smrti velikog cara, na presto stupa njegov sin iz braka sa hazarskom princezom, koji se naelno drao ikonoklastike, ali je izgleda bio umereniji od svog oca, gde se moe primetiti veliku uticaj njegove ene Irine, Atinjanke, koja je bila vatreni pristalica kulta ikona. Lav nije izdigao svoju brau za suvladare i prestolonaslednike, ve je to uinio sa svojim sinom Konstantinom. To se desilo jer je vojska traila da car krunie svog sina za savladara, to je on i uinio 776. godine Poto je Lav umro 8. septembra 780. godine na presto je stupio njegov sin, star samo oko 10 godina. Regenstvo je preuzela njegova majka Irina, ime je restauracija kulta ikona faktiki bila ve reena. Konstantin VI i Irina (780-802) Poto nije moglo od jednom da se prekine sa ikonoborstvom, jer su jo uvek postojali jaki elementi ikonoboraca na dravnim i crkvenim pozicijama i naroito u vojsci, Irina je ekala i delovala tajno sve do kraja 784. godine kada je vlada otvoreno iznela svoje planove, poto je patrijarh Pavle nateran na abdikaciju. Radi izbora novog carica je okupila ceo narod na Magnavorskom dvoru, gde je izabran Tarasije, njen lini sekretar. Vizantijska vlada stupila je u kontakt sa Rimom i istonim patrijarsima koji su pozdravili ovaj preokret i poslali svoje poslanike na sabor koji se pripremao. 31. jula 786 godine u crkvi sv. Apostola u Konstantinopolju sastao se sabor. Meutim vojnici prestonikih pukova verni borbi protiv ikona upadoe u crkvu i rasturie sabor. Carica zatim

18

posla te trupe u Malu Aziju, radi tobonjeg pohoda protiv Arapa i dovede ikonofilske trupe iz Trakije. Zatim su razaslati novi pozivi za sabor koji je sada trebalo da se odri u Nikeji 787. godine. Tako se poslednji VII sabor koji priznaje istona crkva, sastao u istom gradu gde i prvi mnogo godina ranije. Sabor je osudio ikonoborstvo kao jeres, ali jeretici nisu kanjavani ve primani nazad u redove crkve ukoliko bi se odrekli jeresi. Meutim, ikonoklazam nije bio u potpunosti savladan, to se pokazalo prilikom sukoba oko vlasti Konstantina VI i Irine. Naime iako je car bio ve odrastao majka nije htela da mu prepusti vlast. Izbila je pobuna, ali je carica uspela da je ugui 790. godine i namerila da legalizuje svoju faktiku prevlast. Zatraila je da joj se vojska zakune na vernost izgovarajui prvo njeno ime, pa tek sinovljevo, to je prestonika evropska vojska bez pogovora uradila, ali se u Armenijaki vojska pobunila, pa su joj se pridruile i ostale maloazijske teme, koje su proglasile za legitimnog cara Konstantina. Carica je proterana sa dvora, ali su cariine pristalice naterale Konstantina VI da je vrati dve godine kasnije. Pristalice mladog cara bile su time razoarane pa se pojavio pokret u korist Cezara Niifora, koga je inoklastika opozicija potovala kao najstarijeg potomka Konstantina V. Meutim mladi car je reagovao nemilosrdno iskopavi oi svom stricu, dok su ostaloj etvorici odseeni jezici. Oslepljen je i strateg Armenijaka, koji je ranije vodio borbu u njegovu korist protiv Irine. Ovo je dovelo do novog ustanka 793. godine koji je mladi car svirepo uguio i navukao mrnju naroda na sebe. Kada se 795. godine ponovo oenio dvorskom damom Teodotom (na majin nagovor) i raskono proslavio svadbu proglasivi enu za avgustu bila je to poslednja kap. Protiv njega su ustali svi slojevi drutva predvoeni kaluerskom strankom zilota. Car je izgubio svu podrku i kada ga je njegova majka oslepela 795. godine u porfirnoj sali niko se nije pobunio protiv toga. U ovom periodu Vizantija je trpela poraze i protiv Arapa i protiv Bugara. Ve 781. godine Arapi su upali u Vizantiju u Trakeiskoj temi dobili veliku i krvavu bitku, pa je vlada morala da pristane na plaanje danka. 789. godine car je otpoeo ratove protiv Bugara, koji su kulminirali porazom Vizantije kod pogranine tvrave Markele, kada se sam car jedva spasio bekstvom sa bojita, a nekoliko poznatih vojskovoa bilo zarobljeno. Na zapadu Karlo Veliki je postao car, krunisan 25. decembra 800. godine u crkvi sv. Petra u Rimu od strane pape Lava III. Car je odmah poslao izaslanstvo na istok carici Irini 802. godine, ne bi li dobio formalnu potvrdu, ponudivi Irini brak kako bi se Istok i Zapad ponovo ujedinili. Meutim 31. oktobra 802. godine carica je zbaena sa prestola, ime je ta mogunost propala. Niifor I (802-811) Ovaj jak i sposoban vladar stupio je na elo drave u nimalo zavidnim okolnostima. Car se zvanino drao pravoslavlja i kulta ikona, a svog sina Stavrakija oenio je Teofanom, Irininom roakom, pokazujui time da nee menjati versku politiku prethodne vladavine. Kada je patrijarh Tarasije umro 806. godine doveden je ueni Niifor, koji se uporedo bavio svetovnim naukama i teologijom, a bio je dravni inovnik pre stupanja na presto patrijarha. Ovo je izazvalo kod zilota veliko ogorenje, utoliko pre, to su oni raunali sa izborom Teodora Studite, svog voe. U prvom redu Niifor I je nastojao da sredi privredne prilike i uspostavi red u finansijama, poremeenim za prethodne vlade. Kao nekadanji rukovodilac dravnih finansija, on je bio predodreen da izvri taj zadatak i preduzeo je niz mera. Ukinuo je poreske olakice koje je Irina uvela, izvrio reviziju svih poreskih obveznika i uveao poreze, a za upis u poreske spiskove traena je taksa od 2 keratija (verovatno od svake nomizme to iznosi 1/12). Paricima na zemljama manastira, crkava i dobrotvornih ustanova nametnuo je plaanje dimnine, koja se sauvala u Vizantiji kao glavni porez pored glavarine.

19

Takoe je uveo da poreski obveznici snose odgovornost za pravilno plaanje poreza. Zabranio je podanicima da naplauju na zajmove kamatu, ograniivi pravo traenja kamate na dravu, zahtevao je da bogati Konstantinopoljski brodovlasnici uzimaju od drave pozajmice od po 12 funti zlata i da na ime interesa plaaju 4 keratija od nomizme, odnosno 16.66%. Car je radio i na osnaivanju vojske tako to je naredio da i siromaniji seljaci vre vojnu dunost, a da seoska optina plaa njegovo naoruanje u visini od 18 nomizmi godinje, to je omoguilo da jedno imanje odreene vrednosti moe biti u rukama vie seljaka, a jedan od njih je vrio dunost u vojsci dok su ostali obraivali zemlju. Car je takoe naredio i stanovnicima obalskih krajeva koji su sluili kao vojnici mornari da moraju posedovati zemlju koju bi kupovali od drave po ceni koju je ona odreivala. Od kraja VIII veka poela je rehelenizacija Peloponeza, koja je otpoela Irininim pohodom iz 783. godine kada je ona nametnula tamonjim Slovenima Vizantijski suverenitet i danak. 805. godine Sloveni su se digli na ustanak veih razmera i opsedali Patras, ali je opsada zavrena njihovim porazom, to oznaava vanu etapu u procesu rehelenizacije june Grke. Otprilike u ovo vreme ve postoji i tema Peloponez, a svakako i tema Kefalenija, koja obuhvata ostrva u Jonskom moru. U prvoj polovini IX veka organizovani su i Solun i Dra kao posebne teme, dok se kasnije Solunska povezuje sa trakim temama, osnivanjem teme Strimon. Plaanje danka Arapima, na koje se Irina obavezala, Niifor je odmah po dolasku na presto obustavio, pa su Arapi ponovo poeli sa upadima. 806. godine Harun-al-Raid se pojavio sa velikom vojskom i zauzeo nekoliko pograninih tvrava, zauzeo Tianu i poslao vei odred u oblast Ankire. Car je morao da zatrai mir, da plaa novi danak, ak i za sebe i svog sina u visini po 3 zlatnika godinje. Meutim Haronova smrt 809. godine i nemiri koji su potom izbili u Kalifatu doneli su olakanje sa te strane, skrenuvi panju na Balkan, gde je novi bugarski vladar Krum napao Serdiku u prolee 809. godine i poruio je. Niifor I je prodro do Pliske, a posle svratio u Serdiku, koju je obnovio. Veliku ofanzivu je otpoeo dve godine kasnije, razorio bugarsku prestonicu i ne obazirui se na Krumove molbe za mir krenuo da ga proganja. Krum se povukao duboko u planine, gde je vizantijska vojska bila opkoljena i potpuno unitena 26. jula 811. godine, kada je i car poginuo. U toj istoj bici teko je ranjen i carev naslednik Stavrikije, ali je uspeo da se izvue u Jedrene, gde je proglaen za cara, ali je ovo uraeno samo pro forme, poto nije bilo nade da e car preiveti. Oekivalo se da car za naslednika imenuje Mihaila Rangabea, njegovog zeta, ali se ovom reenju usprotivila careva ena, Atinjanka Teofano, koja je po Irininom receptu htela da sama preuzme svu vlast. 2. Oktobra desio se dravni udar, te su vojska i senat proglasili u Hipodromu Mihaila Rangabea za cara. Stavrikije je abdicirao i povukao se u manastir, gde se jo nekoliko meseci borio sa smru. Mihailo I Rangabe (811-813) Mihailo je bio slab vladar, lako je podlegao uticajima jaih priroda, a nije imao ni hrabrosti ni odlunosti da preduzme nepopularne mere. Prestao je sa politikom tednje svojih prethodnika i svakom prilikom delio darove vojsci, dvoru, a pre svega crkvi. Zauzimanje vizantijskih provincija u Italiji, od strane Karla Velikog, nastavljeno je i sada je Vizantija u zamenu za priznanje carske titule Karlu, dobila nazad osvojene provincije. Time je zvanino franaki vladar priznat za cara, ali ne i za rimskog cara. Zapadno carstvo je papinom inicijativom vezano za Rim, mada se ta veza tek u doba Otona ispoljila u odgovarajuoj titulaturi. U prolee 812. godine Krum je osvojio Develt na Crnom Moru, poruio tvravu i po vizantijskom uzoru odveo stanovnike u svoju zemlju. Zatim je ponudio Vizantiji mir, iznevi svoje

20

uslove u ultimativnoj formi. Poto se carstvo kolebalo oko prihvatanja uslova, Krum je osvojio Mesemvriju u novembru 812. godine, gde je pored zlata i srebra zaplenio i velike zalihe grke vatre. U carskom savetu glasovi su bili podeljeni. Jedna opcija, na elu sa patrijarhom Niiforom i carom smatrala je da treba da se prihvate uslovi, dok je druga opcija, na ijem elu je bio Teodor Studitski smatrala da se rat mora energinije voditi. Ova druga opcija je pobedila, te se u junu 813. godine carska vojska srela sa Krumovim trupama kod Versinikije, blizu Jedrena. Poto su obe vojske due vreme stajale jedna naspram druge u iekivanju, 22. juna vizantijska vojska je krenula u napad, meutim maloazijske trupe, kojima je zapovedao strateg Anatolijske teme Lav Jermenin, nisu ni krenule u napad, ve su iznenada pobegle. Krum je izvojevao pobedu, to je dodatno oslabilo Mihailovu poziciju, pa je on zbaen 11. jula 813. godine i na vlast je doao Lav Jermenin. Lav V Jermenin (813-820) Lav V je bio predstavnik onih maloazijskih elemenata koji su se isticali vojnikim duhom i ikonoklastikim stavom. Vodio je poreklo sa istoka i bio je strateg teme Anatolika. Posle pobede kod Versinikije Krum je otpoeo brzu ofanzivu, opseo Jedrene i doao sa glavninom vojske pred same kapije prestonice. Meutim, pred monim zidinama je bio nemoan, te je zamolio cara za sastanak radi utvrivanja uslova mira. Prilikom ovog sastanka, na koji je Krum doao nenaoruan, na njega je izvren atentat, ali je on uspeo da izbegne smrti. Ogoren ovim, on je opustoio celu okolinu prestonice, uao u Jedrene i naredio da se stanovnitvo grada, kao i susednih sela, deportuje u prekodunavske pokrajine. U jesen 813. godine Lav V je izvojevao pobedu kod Mesamvrije, ali je sa prolea sledee godine Krum opet krenuo u ofanzivu ka Konstantinopolju. Meutim, kao i Atila u svoje vreme, i Krum je iznenada umro od kapi, 13. aprila 814. Posle nekoliko promena na bugarskom prestolu na vlat je doao Omurtag, koji je nastojao da proiri bugarsku teritoriju prema severozapadu i da sredi prilike u zemlji, pa je potpisao mir na 30 godina sa Vizantijom. U teritorijalnom pogledu granica je ila du velikog nasipa od Develta do Makrolivade, tj. izmeu Jedrena i Plovdiva, a odatle na sever prema balkanskim planinama. Sada se Lav V okrenuo ostvarenju ikonoborakih planova, pa je naloio Jovanu Gramatiaru da skupi teoloku grau za prestojei ikonoborski sabor. Teodor Studita je poslan u progonstvo, sa mnogobrojnim pristalicama, Niifor zbaen, a za patrijarha je, na Uskrs 1. aprila 815. godine postavljen Teodot Melisen, predstavnik jedne od najuglednijih aristokratskih porodica. Potom je u Sv. Sofiji odran sabor koji je odbacio odluke VII Vaseljenskog sabora i izjavio da ne smatra ikone za idole, ali je ipak nareeno njihovo unitenje. Car nije imao podrku u narodu i vojsci koju su imali ikonoborci VIII veka, te je stalno strahovao za svoju krunu, to se s vremenom pretvorilo u pravu maniju. No i pored svih mera on nije izbegao svoju sudbinu. Na Boi 820. godine ubile su ga usred crkve Sv. Sofije pristalice njegovog biveg ratnog druga Mihaila Amorijca. Mihailo II Amorijac (820-829) U vreme ovog vladara nastupilo je u verskom sporu zatije. Gonjenja pristalica ikona prestala su, proterani ikonofili, sa patrijarhom Niiforom i Teodorom Studitom na elu, vraeni su iz izgnanstva. Meutim car nije uao u obnovu kulta ikona i zauzeo rezervisan stav po oba pitanja, ne izjanjavajui se ni za ni protiv bilo koje struje. Poto je poreklom bio iz Frigije, nekadanjeg centra ikonoborstva verovatno je da nije bio pristalica istih, to pokazuje njegovo pismo Ludvigu Pobonom

21

u kome se on obara na izvesna preterivanja u potovanju ikona. Carevo mrnju prema ikonama pokazuje i injenica da je posle smrti Teodota Melisena postavio za patrijarha Antonija Silejskog koji se pored Jovana Gramatiara, najvie istaka u izradi saborskih odluka iz 815. godine. U carstvu su kruile prie o neobinim doivljajima tri ratna druga, Lava Jermenina, Mihaila Amorijca i Tome Slovena. U svoje vreme oni su bili u slubi Vardana Turina i bili su u njegovoj pratnji kada je on 803. godine, digavi ustanak, pokuao da otme presto Niiforu I. Jedan starac im je tada prorekao budunost, rekavi da e Vardanov pokuaj propasti, ali ono to njemu nee uspeti, postii e dvojica njih; Lav i Mihailo e nositi carsku krunu, dok e Toma biti na domaku iste. Jo dok je Lav V bio na elu carstva Toma je skupio veliku i arenoliku vojsku od Arabljana, Persijanaca, Jermena, urijanaca i predstavnika drugih kavkaskih plemena. Za irenje ustanika Mala Azija je predstavljala pogodno tle. Toma se predstavljao kao ikonofil, to je dodatno privlailo pristalice, a takoe se proglasio braniocem sirotinje kojoj je obeao osloboenje od svih njenih nevolja. Time je pokrenuo narodne mase. Od tadanjih 6 maloazijskih tema samo su Opsikija i Armenijaka ostale verne Mihailu II. Toma se proglasio za cara i dobio krunu iz ruku antiohijskog patrijarha. Podrka Kivireotske teme, stavila mu je na raspolaganje pomorsku flotu i omoguila da se prebaci u Trakiju i da sakupi ikonofilsko stanovnitvo oko sebe. U decembru 821. godine Toma je opkolio prestonicu i drao opsadu vie od godinu dana, ali nije uspeo da pobedi. U prolee 823. godine posle intervencije bugarskog hana Toma je morao da prekine opsadu i njegov pokret se raspao. Jo nekoliko meseci je u Arkadiopolju pruao otpor, ali je savladan i pogubljen u oktobru 823. godine. Mihailu je zapretila i druga opasnost. Arapski iseljenici iz panije, koji su 816. godine zavladali Egiptom zauzeli su 827/828. godine Krit. Vizantija je tako izgubila najznaajnije strategijsko uporite u istonom delu Sredozemlja. Svi pokuaji da povrate ostrvo propali su i Arapi ga dre sledeih 140 godina. Iste godine arapske snage iskrcale su se na Siciliju, ime poinje njeno sistematsko osvajanje. Teofilo (829-842) Nasuprot svome ocu, sirovom vojniku bez ikakvog obrazovanja, njegov sin Teofilo je bio odlino kolovan i pokazivao ljubav prema nauci i umetnosti. Teofilo se pored vizantijske kulture oduevljavao i arapskom, to je izgleda primio od svog uitelja Jovana Gramatiara, od kojeg je sigurno primio i svoj ikonoborski zanos. On je eleo da bude idealan vladar i teio je za pravinou, koju je istina ispoljavao na malo teatralan nain. On se naime, esto etao kroz grad i uputao u razgovore sa najsiromanijim podanicima, primajui od njih tube, da bi posle egzemplarno kaznio krivce, bez obzira na njihov poloaj i dostojanstvo. Da bi se poboljale vizantijske pozicije na Pontu stvorene su nove teme Paflagonija i Haldija. Prva je obuhvatala SI deo teme Bukelarija, a druga SI deo teme Armenijaka. Zatim su, izdvajanjem izvesnih delova tema Armenijaka i Anatolika, osnovane u brdovitim krajevima na arapskoj granici tri manje klisure, Harsijanon, Kapadokija i Selevkija, koje su kasnije pretvorene u teme. Sve vreme svoje vladavine Teofilo je morao da vodi ratove protiv Arapa. Snage Kalifata bile su due paralisane unutranjim borbama, naroito delovanjem socijalno-revolucionarne sekte kuramita, ali je na kraju kalifa Mamun (813-833) postao gospodar situacije. Iskoristivi probleme u Vizantiji, on je 830. godine obnovio rat protiv nje. Vizantija nije mogla da se usredsredi na ratovanje u Maloj Aziji jer je deo snaga morao da istovremeno ratuje na Siciliji, gde je arapsko osvajanje, uprkos odbrambenim merama, stalno napredovalo, tako da je 813. godine izgubljen

22

Palermo. Rat na istoku odigravao se sa promenljivim uspehom. U poetku su Vizantinci upali u protivnike zemlje, dok su kasnije Arapi prodirali u Vizantiju, pa su na kalifin dvor dolazila poslanstva sa mirovnim ponudama i bogatim poklonima. Posle smrti Mamuna, njegov brat kalifa Mutasim, preuzeo je 838. godine pohod protiv najvanijih centara u Maloj Aziji. Deo vojske je krenuo na SZ, potukao 22. 7. 838. godine carsku vojsku kod Dazimona i zauzeo Ankiru. Mutasim je 12. avgusta sa glavninom vojske zauzeo Amorion, to je ostavilo vrlo lo utisak u Vizantiji, jer je ovde bio zaviaj carske dinastije, a ujedno i glavni grad Anatolijske teme. 837. godine na presto patrijarha uspeo se Jovan Gramatiar, ime su opet otpoela estoka gonjenja, uperena, pre svega, protiv monatva Kada je 28. januara 842. godine Teofilo umro, ikonoborski pokret je doiveo kraj, a time se zavrila i velika kriza koja se kroz taj pokret izraavala. CVETANJE VIZANTIJSKOG CARSTVA (843-1025) Savladavi vojnu navalu arapskih kalifa, Vizantija je savladala i navalu kulturnih uticaja islama koji su je bili zahvatili u obliku ikonoborstva. S druge strane, epoha ikonoborske krize poveala je jaz izmeu Konstantinopolja i Rima, uinivi kraj vizantijskom suverenitetu na zapadu i nagovestivi kraj papske suprematije na Istoku. Posle smrti Teofila, nova vlada je pourila da obnovi kult ikona. Poto je Jovan Gramatiar smenjen i za patrijarha postavljen Metodije, marta 843. godine sveano je proglaena restauracija kulta ikona. Kako je Teofilov sin Mihailo III bio maloletan regenstvo je preuzela carica majka Teodora. Meu cariinim savetodavcima glavnu ulogu imao je logotet droma Teoktist. Carica, Teoktist i patrijarh Metodije pristupili su unitenju ikonoborstva vrlo oprezno i odnosili se prema ikonoborcima vrlo tolerantno, to je izazvalo reakciju stranke zilota, pa je usledio novi rascep. Sukob je uzeo maha, pa su studiti iskljueni iz crkvene zajednice. Metodije je umro 14.6. 847. godine, pa je na patrijarijski presto doao Ignjatije, sin car Mihaila I Rangabe, to je inilo izvesnu koncesiju zilotima, jer je Ignjatije kao monah bio blizak idealima zilota. Posle nestanka ikonoborstva, carska vlada je morala da se izbori sa pavlikijanskom sektom, koja je favorizovana za vreme Niifora I, toliko ojaala u istonom delu Male Azije da su i pravoslavni Mihailo I i njegovi ikonoboraki naslednici preduzimali otre mere protiv njih. Novi sukobi su bili naroito krvavi i praeni su masovnim preseljavanjem pavlikijanaca u Trakiju. U ratovanju protiv Arapa, carstvo je i pored izvesnih neuspeha u poetku, ispoljavalo sve veu aktivnost i smelost. 853. godine, vizantijska flota se iznenada pojavila pred obalama Egipta, koji je sluio kao oslonac arapskoj vladavini na Kritu. Tvrava Damieta, nedaleko od ua Nila, zauzeta je i spaljena. Ova demonstracija imala je za posledicu da egipatski Arapi ponu da grade flotu i time udare temelje pomorskoj moi Fatimidskog kalifata u X veku. Mihailo III (856-867) Na nagovor svog ujaka Varde, mladi car je napravio prevrat i preuzeo upravu na sebe. Varda je bio ozlojeen zbog zapostavljanja od strane Teodore i zbog Teoktistove svemoi, a mladi car je bio ozlojeen zbog tutorstva svoje majke, koja ga je ne samo spreavala da vri carska prava, ve se meala i u njegov intimni ivot, odvojivi ga od njegove ljubavnice Evdokije Ingerine i oenivi ga Evdokijom Dekapolitom 855. godine. Zaverenici su Tektista ubili na oi Mihaila III, posle ega je car proglaen od Senata za samodrca.

23

Sada je Varda postao stvarni upravitelj vizantijske drave, jer Mihailo nije bio poznat kao ovek vrste i jasne volje. Varda je nosio titulu Cezara, a s njim poinje uzlet vizantijske nauke i prosvete. Varda je osnovao visoku kolu na Magnavarskom dvoru, na kojoj je okupio najpoznatije naunike tog vremena na elu sa Lavom Matematiarom i Fotijem, najveim uiteljem i naunikom svoga doba. Poto Varda nije mogao da sarauje sa ogranienim i pobonim patrijarhom Ignjatijem, on ga je naterao da abdicira i na patrijarijski presto doveo Fotija 25. decembra 858. Fotije je bio najznaajnija linost, najvei politiar i diplomata koji je ikada zauzimao patrijarijsku stolicu Konstantinopolja. Posle ikonoborske epohe, odnosi Carevine i Rima uli su u novu fazu. to su mogli prevideti samo ziloti, koji su u svojoj dogmatskoj zaslepljenosti, ne shvatajui nastale promene, i dalje, svakom prilikom apelovali na Rim. Uvuen u raspravu sa Ignjatijevom strankom, Fotije, bar u poetku, nije eleo niti oekivao borbu s Rimom. On je poslao svoj sinodik papi u nadi da e mu papino priznanje biti potpora protiv domaih protivnika. Uskoro posle Fotijinog dolaska na presto patrijarha, na presto sv. Petra popeo se Nikola I, smeo i energian politiar, ija je glavna tenja bila da uvrsti rimski univerzalizam. Umeavi se u vizantijski crkveni spor kao vrhovni sudija Nikola I se izjasnio u korist Ignjatija i odbio da prizna Fotija. Meutim, zahvaljujui Fotijevoj diplomatskoj vetini, papini legati su u Konstantinopolju priznali Fotija i potvrdili Ignjatijevu abdikaciju 861. godine. Nikoli prvom nije preostalo nita drugo nego da demantuje svoje predstavnike i na saboru u Lateranu sprovede odluku o Fotijevom smenjivanju 863. godine. Borbu protiv Arapa vodio je Mihailo III, uz pomo dobrih vojskovoa, sa velikom energijom. Na Siciliji je Vizantija trpela gubitke i uprkos svim nastojanjima nije mogla da sprei osvajanje ostrva i prodiranje Arapa u junu Italiju. Pred kraj vlade Mihaila III od znaajnih gradova na Siciliji samo Sirakuza i Taormina su ostali u rukama Vizantije. Meutim, u Maloj Aziji je carstvo prelo u napad i 856. godine strateg Trakesijske teme Petrona, brat Cezara Varde, preduzeo je pohod u oblast Samosate i prodro sve do Amide. Odatle je krenuo na Tefriku i vratio se sa brojnim zarobljenicima. Uspean je bio i ponovni pohod na Samosatu 859. godine, pod vostvom Varde i samog cara. Pred Konstantinopoljom su se 860. godine pojavili i Rusi, iskrcali se i opustoili okolinu prestonice. Car koji je bio u ratu sa Arapima, hitno se vratio i prodro u opkoljeni grad da bi uzeo odbranu u svoje ruke. Od tog vremena Vizantija stupa u dodir sa mladom ruskom dravom i poinje da razvija misionarsku delatnost, kojoj predstoji velika budunost. Treeg septembra 863. godine Vizantinci su odbijajui napad melitinskog emira Omara izvojevali veliku pobedu. Naime, emir Omar je proao kroz temu Armenijaka i zauzeo vanu luku Amisos na crnomorskoj obali. Na granici Armenijake i Paflagonije suprotstavio mu se Petrona sa velikom vojskom i unitio arapsku, a sam Omar je poginuo. Posle ove pobede poinje epoha vizantijske moi u Maloj Aziji. Jo vaniji je bio zadatak pred koji su bili stavljeni Konstantin iz Soluna i njegov brat Metodije, koji su dobili poziv moravskog kneza da dou i propovedaju veru hriansku u njegovoj zemlji. Ovaj poziv je svakako bio uslovljen eljom da se suzbije uticaj franakog klera i da se vezom sa Vizantijom stvori protivtea bugarsko-franakom savezu. Dravna i crkvena uprava je poverila ovu misiju Solunskoj brai i dozvolili da se u slovenskoj zemlji nova vera propoveda na slovenskom jeziku. Konstantin je najpre stvorio azbuku, tkzv. glagoljicu, a onda je poeo sa prevodom svetog pisma na slovenski. 869. godine Konstantin je umro u grkom manastiru u Rimu kao kaluer irilo, a Metodije je podlegao borbi sa franakim klerom, 885. godine.

24

Bugarski knez Boris se meutim obratio Franakoj, na ta je Vizantijska vlada munjevito reagovala, te je poslala vojsku na bugarsku granicu, a flotu pred bugarsku obalu. 864. godine bugarski knez je primio hrianstvo iz Vizantije i tom prilikom dobio ime Mihailo. Meutim bugarski knez se svim silama trudio da bugarsku crkvu odvoji od Vizantije, pa se okrenuo Rimu, kada mu to nije omogueno. Papa je poslao svoje legate, koji su se dali na posao bez oklevanja. Tada Fotije postaje branilac ivotnih interesa Vizantije, uz punu podrku Varde i Mihaila III. Car je uputio papi pismo puno ponosa i samopouzdanja i traio opozivanje papske presude protiv Fotija i odbio rimske pretenzije na supermatiju. U leto 867. godine na saboru pod carevim predsedavanjem baena je anatema na Nikolu I, rimska nauka o proishoenju Svetog duha od Oca i Sina je osuena kao jeretika, a meanje Rima u pitanja vizantijske crkve proglaeno nezakonitim. U vreme kada se ova borba zaotravala desio se dravni udar u kome je ubijen Mihailo III, 24. septembra 867. godine, a na presto doao Vasilije Makedonac, njegov prijatelj, poreklom iz teme Makedonija. Vasilije je bio konjuar na carskom dvoru, a time je poeo njegov uspon, kada je postao intimni prijatelj Mihaila III i mu njegove bive ljubavnice Evdokije Ingerine. ak je i carev ujak stradao zahvaljujui spletkama ovog Makedonca, koji ga je lino ubio 21. aprila 866. godine Vasilije I (867-886) Osniva makedonske dinastije je ve 6. januara 869. godine krunisao za savladara svog sina Konstantina, a godinu dana kasnije svog drugog sina lava, a oko 879. godine, posle prerane Konstantinove smrti i treeg sina Aleksandra, dok je Stefan postao svetenih i kasnije za vreme vladavine svog brata Lava postao patrijarh. Odmah po dolasku na presto car je poslao Fotija u manastir, vratio Ignjatija na mesto patrijarha i stupio u dodir sa Rimom. U prisustvu legata Hadrijana II odran je 869/870. godine sabor koji je osudio i ekskomunicirao Fotija. Meutim tu je nastao i spor jer je Rim smatrao da se samo treba potvrditi papina odluka o ekskomunikaciji Fotija, dok je Vasilije smatrao da se to mora uraditi na Konstantinopoljskom saboru. Kada je sabor ve bio pri kraju na dvor su stigli izaslanici bugarskog kneza. Sabor se ponovo sastao, i izneto je pitanje da li bugarska crkva mora da pripadne rimskoj ili prestonikoj jurisdikciji. Pozadina pojavljivanja legata bila je u tome to niz u Rimu Boris nije naiao na razumevanje za samostalnost bugarske crkve. Po carevom nalogu Ignjatije je rukopoloio arhiepiskopa Bugarske i vie episkopa. Bugari su za uzvrat priznali vrhovna prava Konstantinopoljskog patrijarha, ali je dobila autonomiju. Primorskim jadranskim gradovima zapretila je 867. godine velika opasnost kada je arapska flota posle napada na Budvu i Kotor opsela Dubrovnik, koji se obratio Vizantiji za pomo. Carska flota je primorala Arape da dignu opsadu koja je trajala 15 meseci i da se povuku na Siciliju. Uskoro posle ovoga osnovana je i tema Dalmacija, koja je obuhvatila dalmatinske gradove i ostrva. Vasilije I je nameravao da protiv napada sicilijanskih Arapa preduzme zajedniku akciju s nemakim carem i papom, ali na Siciliji nije postignuto nita. Arapi su 870. godine zauzeli Maltu i jo vie se uvrstili na Sredozemlju. 871. godine Ludvig II je zauzeo Bari, ali je za Vizantiju ovo bilo samo jo jedno razoarenje, poto je ostala praznih ruku. Tako se Vizantija okrenula istoku, gde je ve 872. godine carska vojska odnela odluujuu pobedu nad pavlikijancima, sruivi njihovu glavnu tvravu Tefriku i potukavi njihovu vojsku u bici u kojoj je pao i Hrizohir, voa pavlikijanaca. Sledee godine Vasilije je prodro u eufratsku oblast i zauzeo Zapetru i Samosatu. Slabljenje arapskog carstva omoguilo je uspon Jermenije, pa su ve 885 887 i Vizantinci i Arapi priznavali titulu kralja Aotu I.

25

873. godine Knez od Beneventa je ustao protiv Ludviga II i stavio se pod zatitu Vizantije, a posle Ludvigove smrti Bari se predao vizantijskom strategu, krajem 876. godine. 21.5. 878. godine, posle dugog, ogorenog otpora, pala je Sirakuza. 875. godine car je uvideo da smenjivanje Fotija nije izmirilo crkveni spor u Vizantiji te je car vratio Fotiju u prestonicu i poverio mu vaspitanje svojih sinova. Kada je Ignjatije umro 23.10.877. Fotije se posle 3 dana popeo u patrijarijsku stolicu. Ovog puta priznao ga je i sam Rim. Vasilije I je teio obnavljanju rimskog prava i nameravao je da izda opirnu zbirku rimski zakona, reviziju Justinijanovih zakonika, dopunjenu odredbama kasnijeg zakonodavstva. Ovo veliko delo nazvao je ienje starih zakona, ali je ostalo nedovreno i nije obnarodovano. Sauvana su dva manja zakonika iz ovog doba. Prvi, Prohiron objavljen je izmeu 870 i 879. godine i predstavljao je prirunik za praktinu upotrebu. panagoga, drugi zakonik sastavljen je posle 879. godine i zamiljena je kao uvod u pripremanu veliku zbirku zakona. Najveim delom ona reprodukuje Prohiron razlikujui se od njega rasporedom grae, izvesnim izmenama i dopunama. Najvaniju novinu ine odredbe o pravima i dunostima cara i patrijarha, kao i drugih svetovnih i duhovnih dostojanstvenika. Naprasna smrt Konstantina, pogodila je Vasilija I neizmerno, pa je poslednje godine svog ivota proveo u tekoj depresiji. Nesrenim sluajem u lovu Vasilije I je poginuo 29.8.886. godine, a na njegovo mesto doao je Lav VI, koji je odmah uklonio Fotija i postavio svog brata Stefana ua patrijarha. Ovog puta Fotije konano nestaje sa istorijske pozornice i umire u Jermeniji, u izgnanstvu.

Lav VI Mudri (886-912) Po dolasku na presto ovaj car je delio svoj tron sa bratom Aleksandrom, ali ovaj, odan uivanjima, nije sudelovao u voenju carstva. Glavni savetodavac cara bio je otac njegove ljubavnice i docnije supruge Zoje, Jermenin Stilijan Zauces, koji je umro 896. godine i nosio poasnu titulu vasileopator (carev otac). Lav VI je bio plodan pisac i pasionirani govornik Pisao je pesme, homilije i govore, a i pogrebno slovo svome ocu. Izgleda da je upravo zbog literarne umetnosti i dobio nadimak Mudri. Uprkos uzajamnoj antipatiji, politike tenje Vasilija I i Lava VI bile su u mnogome sline. Obnova Justinijanovog prava, zapoeta pod Vasilijem, zavrena je u Vasilikama, podeljeni u 60 knjiga i 6 tomova i predstavljaju najveu zbirku zakona Vizantijskog carstva u Srednjem veku. Vasilike su pisane po grkim prevodima Justinijanovih zakona (originalno pisanih na latinskom) i to im je predstavljalo najveu prednost, a sem toga su bile mnogo preglednije, jer pruaju sistematski sreenu grau. Lav je takoe izdao i zbirku 113 Novela koje se reaju bez nekog odreenog sistema. S jedne strane one menjaju ili opozivaju stare zakone, a s druge, daju zakonsku snagu izvesnim pravnim obiajima koji su se ustalili. Novele koje su upuene patrijarhu Stefanu nose oznake 2-17 i 75, dok su ostale, izuzev nekih bez adrese upuene Stilijanu Zaucesu. Ovim novelama opozvana je i zakonodavna i administrativna funkcija senata, a drava se identifikuje sa carem i njegovim vojnikim

26

i administrativnim aparatom. Dok svetovni inioci koji su nekada ograniavali carsku vlast postepeno gube svoj znaaj, vlast crkve raste istovremeno sa svemoi cara. Poetkom X veka carstvo je podeljeno u ove teme: Mala Azija: Armeniakon, Haldija, Opsikion, Bukelarion, Optimaton, Paflagonija, Koloneja, Harsianon, Anatolikon, Trakesion, Kapadokija, Mesopotamija, Sebasteja, Likandos, Leontokomis, Selevkija i primorska tema Kivireota, na moru su bile teme Samos i Arhipelag Evropa: Trakija, Makedonija, Strimon, Tesalonika, Helada, Peloponez, Kefalenija, Nikopolj, Dirahion, Dalmacija, Sicilija, Langobardija i Herson. Dalje promene u organizaciji tema nastaju pre svega osnivanjem novih tema u osvojenim oblastima, dok se na staroj teritoriji teme stvaraju retko. Na elu tema stoje stratezi, zapovednici lokalnih trupa i ujedno naelnici lokalne uprave (zapovednik Opsikije zvao se komes, a zapovednik Optimate domestik) Tagme, smetene u prestonici na elu imaju domestike, a najvanije su bile tagme Shola, Ekskubita, Aritmosa (iji je zapovednik bio drungarije) i Hikonata (osnovana za vreme Niifora I). Domestik Shola bio je obino vrhovni zapovednik celokupne vojske, a usled proirenja teritorije od 2/2 X veka postoji domestik Istoka i domestih Zapada. Pomorske snage drave se sastoje od carske flote pod komandom drungarija laa i brodovlja pomorskih tema pod komandom lokalnih stratega. Meu stratezima najvei ugled imaju zapovednici maloazijskih tema, koje sainjavaju jezgro vizantijske vojne snage, skoro svi stratezi maloazijskih tema imaju vii rang od stratega Makedonije i Trakije, najvanijih zapovednika evropske vojske. To se najbolje vidi u njihovim platama koje se kreu od 40 funti zlata godinje za stratega Anatolike, Armenijake i Trakesije do 5 10 funti zlata za stratega Langobardije, Dalmacije i jo nekih tema. Uporedo sa jaanjem carskog apsolutizma u zakonodavstvu Lava VI ogleda se i jaanje vizantijske aristokratije. Staru odredbu kojom se aktivnim inovnicima zabranjuje da kupuju zemlju i primaju nasledstva i darove bez carevog odobrenja Lav VI je za prestonike inovnike opozvao, a za provincijske ublaio i samo je za tematske stratege ovaj zakon ostao na snazi. U vizantijsko-bugarskim odnosima je posle due vremena ponovo dolo do neprijateljstava. Poto se Boris-Mihailo odrekao krune 889. godine i poto je njegov stariji sin Vladimir zbaen sa prestola zbog pokuaja da vrati zemlju paganstvu, vlast je preuzeo Borisov mlai sin Simeon (893-927), najvei vladar srednjevekovne Bugarske. Sukob je izbio oko poveanja carine i pomeranje centra trgovine u Solun iz prestonice. Simeon je upao u Vizantiju i naneo poraz carskoj vojsci 894. godine. Kako su vizantijske snage na Balkanu bile nedovoljne, carstvo je diplomatijom pokualo da sprei katastrofu. Pozvali su u pomo Ugre, koji su tada drali oblast izmeu Dnjepra i Dona. Oni su se na carski poziv umeali po prvi put u politiku evropskih drava, napavi Simeona sa lea, zadavi mu vie poraza i opljakavi severne bugarske provincije. U meuvremenu Niifor Foka, vizantijski vojskovoa izbio je na junu granicu Bugarske, a drungarije carske flote Evstatije blokirao je ue Dunava. Simeon je sklopio primirje sa Vizantijom ne bi li dobio na vremenu i obratio se ratobornom plemenu Peenega, koji su iveli u junoruskoj ravnici. Uz njihovu pomo savladao je Ugre, pa napao Vizantiju, odnevi pobedu kod Bugarofigona 896. godine. Posle toga je sklopljen mir kojim se Vizantija obavezala na danak Bugarima. Ugri su pod pritiskom Peenega krenuli na zapad i doselili se u oblast srednjeg Podunavlja koje i danas zauzimaju, kao Maari, odvojivi June Slovene od njihovih saplemenika na severu i istoku.

27

Na istoku Jermenija je bila izloena arapskim napadima, a u Kilikiji je poelo nadiranje Arapa, praeno opsenim pomorskim operacijama du june obale Male Azije. Na zapadu i na moru Vizantija je trpela poraz za porazom. 902. godine pala je Taormina, poslednje vizantijsko uporite na Siciliji. Time je zavreno arapsko osvajanje Sicilije, koje je trajalo 75 godina i kotalo dosta ljudskih ivota. Arapi su gospodarili istokom, ne samo Sredozemnim, ve i Egejskim morem i odatle napadali Vizantiju. Iste godine kada je pala Taormina, razorena je luka Dimitrijada u Tesaliji. 904. godine pod vostvom grkog prebega Lava iz Tripolisa pokrenuta je velika ekspedicija, koja je zauzela Abidos i potom udarila na Solun, koji je pao posle trodnevne opsade 31. 7. 904. godine. U osvojenom gradu usledio je straan pokolj pre nego to su se Arapi povukli sa plenom. Pouena stranim iskustvom, vizantijska vlada je pojaala utvrenja u Solunu i preduzela energine ere za poveanje flote. U oktobru 908.godine to se isplatilo, kada je logotet droma Himerije u Egejskom moru odneo pobedu nad arapskom flotom. Dve godine kasnije Himerije se iskrcao na Kipru, odakle je napao sirijsku obalu i zaposeo Laodikeju. 911. preduzeta je jo vea pomorska ekspedicija, koja je isplovila pod istim komandantom protiv Kipra, ali je bila primorana da se povue. Na povratku, arapska eskadra, pod vostvom Lava Tripolitanca i Damjana, takoe prebega, napala je vizantijsko brodovlje i potpuno ga unitila u prolee 912. godine. U ovoj ekspediciji uestvovalo je i 700 Rusa, koji su kao nagradu dobili jedan centenarij zlata. Ruski knez Oleg koji se uvrstio u Kijevu i osigurao sebi put od Varega do Grka, pojavio se pet godina ranije, 907. godine sa jakom flotom pod Konstantinopoljem i naterao vizantijsku vladu na sklapanje ugovora. Ovaj ugovor parafiran 911. g. obeleava poetak redovnih trgovinskih odnosa izmeu Vizantije i Kijevske drave. Sam car venavao se etiri puta, poto su mi ene umirale mlade, ime je doao u sukob sa crkvom koja nije odobravala ve ni drugi brak, a kamoli etvrti. Carica Teofana, umrla je 897. g. i proglaena je za sveticu, druga ena Zoja, umrla je ve 899. godine bez mukog naslednika, pa se lav u leto 900. godine oenio Evdokijom Vajanom iz Frigije, to je bila oigledna povreda vizantijskih crkvenih i dravnih propisa. Evdokija je umrla 12.4. 901. godine, pa se car naumio da oeni Zojom Karbonopsinom. Meutim, verovatno do toga braka ne bi dolo da Zoja nije 905. godine rodila caru sina, budueg velikog cara naunika Konstantina Porfirogenita, koji je krten 6. januara 906. godine, nakon to je car obeao patrijarhu da e prekinuti odnose sa Zojom. Svega tri dana kasnije, on je obeanje prekrio, venavi se sa Zojom i proglasivi je za augustu. Na to mu je patrijarh zabranio ulazak u crkvu i to sproveo ne dozvolivi caru da ue u Sv. Sofiju za Boic 906 i na Bogojavljenje 907. godine. Car se obratio Rimu pa je od Pape Sergija III dobio oprost. Car je sproveo ipak svoju volju, smenio je Nikolu Mistika na elu patrijarije i doveo Evtimija, februara 907. godine, da bi 4. godine kasnije 9.6.911. g. Konstantin dobio carsku krunu i tako osigurao opstanak Makedonske dinastije. Aleksandar (912-913) Lav VI je umro 12.5.912. g., a vlast je preuzeo Aleksandar, stric maloletnog Konstantina. Pre svega on je teio da se oslobodi naslea svog pokojnog brata. Caricu Zoju je zatvorio u manastir, a sve ugledne Lavove saradnike smenio i zamenio svojim ljudima. Tako je i Nikola Mistik vraen na mesto patrijarha. U spoljnoj politici se pokazao kao lo vladar, lakoumno je odbio da plaa danak Bugarima, na koji se Vizantija obavezala 896. godine i time pruio Simeonu povod za poetak neprijateljstava. Na svu sreu, pre nego to je moga dalje da unesrei carstvo Aleksandar je umro 6.6.913. godine. Vlast je sada preuzelo regenstvo na elu sa Nikolom Mistikom.

28

NAPADI SIMEONA BUGARSKOG Poloaj je bio komplikovan i nesiguran. Nikola Mistik je upravljao u ime deteta, ije roenje on nije mogao smatrati zakonitim i ije krunisanje nije priznavao. Protiv njega su vodili borbu dinastiji najverniji elementi, okupljeni oko carice Zoje i jedan deo svetenstva koji je ostao veran zbaenom Evtimiju. Vlasti je pokuao da se doepa domestik Shola Konstantin Duka, ali je osujeen posle tekih ulinih borbi u prestonici. U ovakvoj situaciji poeo je napad Simeona Bugarskog. Simeon je bez otpora prodro u vizantijske zemlje i avgusta 913. g. stajao je pred zidinama prestonice u panici. Njegov cilj je ovaj put bila carska kruna, ali je uvideo da nee moi da osvoji ovu najjau tvravu tog doba. Stoga je stupio u pregovore sa vladom. Patrijarh Nikola Mistik doekao ga je na carskom dvoru, u prisustvu mladog Konstantina VII, sa velikim poastima. Vizantijska vlada je praktino kapitulirala pred uslovima bugarskog vladara, koji je dobio od patrijarha carsku krunu i obeanje da e se mladi car oeniti njegovom erkom. Zadovoljan postignutim on se povukla u svoju zemlju, obeavi Vizantiji trajan mir. Vrlo brzo posle njegovog odlaska, regenstvo Nikole Mistika oboreno je verovatno zbog isuvie dalekosenih koncesija prema Simeonu. Zoja se vratila na dvor i uzela vlast u svoje ruke. Njena vlada odbacila je plan bugarsko-vizantijskog braka i oporekla pravnu vanost Simeonovog krunisanja. Bugari su na ovo prodrli u Trakiju i Simeon je zahtevao da ga Vizantija prizna za svog cara. Septembra 914. g. predalo mu se Jedrene, a iduih godina on je pustoio oblasti Soluna i Draa. Vrhovnu komandu nad vizantijskom vojskom preuzeo je domestik Shola Lav Foka, sin slavnog Niifora Foke, ali se nije pokazao kao otac. Posle opsenih priprema vizantijska vojska prodrla je u neprijateljsku zemlju du obale Crno Mora. Simeon je odgovorio protivnapadom i na reci Aheloju, blizu Anhijala 20.8.917. g. razbio i potpuno unitio protivnika. Posle ove katastrofe Vizantinci su pretrpeli poraz kod Katasirta, u blizini same prestonice. 918. godine Simeon upada u Grku i prodire sve do Korinstkog Zaliva. Drungarije Roman Lakapin, jedini nearistokrata meu vojnim komandantima, iskoristio je situaciju i postepeno uklonio Zoju sa prestola. Mladi Konstantin VII oenio se maja 919. godine sa Jelenom, erkom Romana Lakapina, novog regenta, koji je dobio titulu vasileopatora. Godinu dana kasnije, 24.9.920. g. sam Konstantin ga je krunisao za Cezara, a sedamnaestog decembra iste godine za cara savladara. Roman I Lakapin (920-944) Uspon ovog cara je za Simeona predstavljao teak udarac, pa je zahtevao da se ovaj uzurpator skloni sa prestola. U cilju zastraivanja napao je Trakiju i ponovo zauzeo Jedrene 923. godine, ali to nije bitno menjalo situaciju. Gospodar situacije bio je onaj koji je vladao Konstantinopoljem i to je Simeon znao, ali mu je nedostajala flota da bi osvojio utvrenje. Zato je sklopio savez sa egipatskim Arapima, zarad zajednikog napada na prestonicu Vizantije. No carska diplomatija je uspela da osujeti taj plan bogatim poklonima Arapima. Kada je 924. godine doao pod zidine prestonice Simeon je uvideo da njegova snaga nije dorasla prestonikim zidovima i tada je pozvao svog suparnika na sastanak. Roman I nije, za razliku od Zoje, omalovaavao svog protivnika. Za razliku od sastanka 11 godina ranije koji je otvarao Simeonu sjajne izglede, ovaj sastanak je oznaio kraj njegovih velikih nada. Vizantijsko-bugarska borba je sve vie zahvatala i ostale balkanske zemlje. Naroito se interesi dva carstva ukrtali i sukobljavali u Srbiji. Srpski knezovi bili su upueni na podrku jedne ili druge sile i sluili kao orue u meusobnoj borbi. Kada je na srpski presto, uz pomo Bugara, doao

29

knez Zaharija, on je okrenuo lea bivim prijateljima i priao Vizantiji. Simeon je reio da ga odstrani i poslao je vojsku u Srbiju, koja je poraena. Tek angaovanjem novih i veih snaga Simeon je, posle strahovitog pustoenja, potinio Srbiju svojoj vlasti 924. godine. To ga je dovelo do granice sa Hrvatskom pod vlau kralja Tomislava i do novih borbi u kojima je njegova vojska poraena, oko 926. godine. Poto je, posredstvom rimskog pape sklopio mir sa Hrvatima, Simeon je krenuo da priprema novi pohod protiv Vizantije, ali je 27.5.927. godine umro. Na njegov presto doao je Petar, njegov sin koji e vladati do 969. godine, koji oito nije bio nasledio oev ratoborni duh i visoke tenje, te je odmah potpisao mir sa Vizantijom, koja ga je priznala zla cara Bugarske i dala mu za enu princezu Mariju Lakapinu, erku Romanovog najstarijeg sina Hristofora. Priznata je takoe i bugarska patrijarija koju je Simeon izgleda osnovao pred kraj svog ivota. Srbija je obnovljena posle Simeonove smrti pod knezom aslavom, koji je pobegao iz bugarskog zarobljenitva i preuzeo vlast, te priznao Vizantijski suverenitet. Mihailo Zahumski, Simeonov saveznik, sada se takoe pribliio Vizantiji i dobio titulu antipata i patricija. BOGUMILI Uporedo sa monatvom, koje je bugarska crkva favorizirala, cvetaju i anticrkvene sekte, koje u epohama kriza imaju za nezadovoljne naroitu privlanost. Tako se u doba cara Petra, javlja u Bugarskoj, sekta bogumila, apsolutno nepomirljiva prema zvaninoj crkvi. Uenje popa Bogumila, polazi od nauke masalijanaca i naroito pavlikijanaca, koje je vizantijska vlast u veim masama preseljavala u Trakiju i koji su ve due vreme iveli tamo. Bogumilstvo polazi od verovanja da postoje da suprotna naela, dobro i zlo, bog i satana, koji vladaju svetom i sve to se u svetu zbiva. itav vidljivi svet je tvorevina satanina i prema tome potinjena zlu. Oni tee za isto duhovnom verom i strogim asketizmom. Otro odbijaju svaki spoljanji kult, sve crkvene obred, pa i itavu organizaciju crkve. Ubrzo po dolasku na vlast, krunisani su i sinovi Romana I Lakapina; Hristofor je krunisan 20.5.921. g. a Stefan i Konstantin 25. decembra 924. g. Pritom je Hristofor dobio vii rang nego Konstantin Porfirogenit, zauzevi poloaj drugog cara i prestolonaslednika svog oca, dok se predstavnik legitimne Makedonske dinastije morao zadovoljiti treim mestom. Roman je imao jednu od veoma cenjenih i vanih osobina kod vladara, a to je da je umeo da izabere saradnike. U linosti protovestiarija, docnije parakimomena Teofana, on je naao izvrsnog ministra, a u Jovanu Kurkuasu, sjajnog vojskovou, kada ga je 923. godine postavio za domestika Shola. Posle smrti Nikole Mistika, 925. g. odnosi izmeu drave i crkve se iz osnova menjaju i od nedavnog visokog ugleda vizantijske crkve nije ostalo ni traga. Posle dva kratka i beznaajna pontifikata, patrijarijski presto preuzeo je 16-to godinji carev sin Teofilakt, 933. godine. Romanova vlada je pokuala da stane na put opadanju poseda vojnika i seljaka i njihovom prelaenju u ruke vlastele. Tako je izmeu centralne vlasti i feudalne aristokratije otpoela borba koja je bila presudna za ceo dalji razvitak carstva. Roman je aprila 922. godine objavio novelu kojom je ustanovio pravo prvenstva suseda pri kupovini seljakih imanja. Prilikom prodaje ili zakupa pet kategorija kupaca / zakupaca imalo je pravo prvenstva: 1) roaci-suposednici; 2) ostali suposednici; 3) posednici imanja koja su se nalazila sa imanjem na prodaji u meuzemljinoj svojini; 4) susedi koji su zajedniki plaali poreze; 5) ostali susedi. Meutim ova odredba i pored strogosti nije imala oekivano dejstvo, jer su seljaci, usled neobino duge i jake zime 927/928. godine, morali da prodaju svoju zemlju, zbog nerodice i gladi koja je nastupila. Roman je 934. godine, u septembru izdao novu novelu kojom se udara protiv sebinosti velikaa koji su se pokazali nemilosrdniji od gladi

30

i pomora. Ponovo se proglauju nevaei svi darovi, sva nasledstva i tome sline pogodbe. Ubudue se vlasteli zabranjuje svaka kupovina seljakih poseda uz pretnju da e im se kupljene zemlje oduzeti bez ikakve nadoknade. Meutim pritisnuti bedom i dravnim dabinama, seljaci su esto dobrovoljno prelazili na zemlje veleposednika, stavljajui se pod zatitu mone duhovne i svetovne gospode. 924. godine Vizantijska flota je napala flotu Lava Tripolitanca, osvajaa Soluna i unitila je kod Lemnosa, uspostavljajui svoju mo na Egejskom moru. Pod Jovanom Kurkuasom, kopnena vojska je zapoela ofanzivu, im je nestala opasnost bugarskih napada, smru Simeona. Granica na Tauru ostala je i dalje stabilna, dok su se borbe vodile u Jermeniji i severnoj Mesopotamiji. Prvi veliki uspeh bilo je zauzee Melitine, 931. godine, a zatim ponovo pao u ruke Arapima. Tri godine kasnije, 19.5.934. godine Jovan ga je osvojio jo jednom i otada je on due vreme pod vizantijskom vlau. Meutim emir Mosula i Alepa, predstavnik dinastije Hamdanida Saif-ad-Daluaha je septembra 938. godine potukao Jovana u oblasti gornjeg Eufrata, prodro u Jermeniju, naterao jermenske i urijanske knezove da priznaju njegovu vlast i opustoio oblast Koloneje, 940. godine. Meutim, poto su u Bagdadu izbili nemiri, Saif se povukla, ne bi li se umeao u poslove Kalifata. Ovo je omoguilo Kurkuasu da uzme uea u borbama na Bosforu, gde je juna 941. godine flota kijevskog kneza Igora napala Vizantiju. Rusi su se iskrcali u Bitiniji i opustoili maloazijsku obalu Bosfora. Prestonica je bila u tekom poloaju, ali je u novom sukobu s Rusima Vizantija porazila protivnika, a prilikom povlaenja flote, vizantijske lae su, pod vostvom parakimomena Teofana napale protivnika i unitili ih grkom vatrom. Dve godine kasnije, Igor se pojavio na Dunavu s velikom ruskom i peenekom vojskom, te je Vizantija pristala da obnovi trgovinski ugovor s Kijevom, 944. godine, koji je bio u izvesnim takama povoljniji po Vizantiju. Poto je savladao Ruse Jovan Kurkuas se ponovo okrenuo istoku i nastavio borbu u Mesopotamiji. U pobedonosnoj ofanzivi on je brzo osvojio Martiropolj, Amidu, Daru i Nizbis, 943. godine i krenuo na Edesu, gde se uvala nerukotvorena ikona Hristova, poznata iz legende o caru Avgaru. estoka opsada prisilila je branioce da predaju ovu ikonu, koje je sveano prenesena u Konstantinopolj, 15.8.944. godine. Ovaj dogaaj bio je poslednji trijumf cara Romana I, koji je postao rtva svojih vlastoljubivih sinova. Stefan i Konstantin, plaei se da e posle careve smrti presto naslediti Konstantin Porfirogenit, izvrili su dravni udar 16.12.944. godine i proterali oca u izgnanstvo, gde je on i umro kao kaluer 15.6.948. g. Meutim do uklanjanja Konstantina Porfirogenita nije dolo jer ih je pametni car, 27.1.945. godine uhapsio i poslao u progonstvo gde su obojica umrli nasilnom smru. Konstantin VII Porfirogenit (945-959) Na Uskrs 6. aprila 945. godine Konstantin je proglaen za cara, kao i njegov sin Roman. Konstantin VII je bio vie knjievnik i naunik nego dravnik. Istorijski znaaj ima ne njegova slaba i pasivna aktivnost dravnika ve aktivnost na polju nauke i knjievnosti. On je sastavio obimnu enciklopediju, punu raznoraznih podataka, poznatu pod naslovom Knjiga o ceremonijama, napisao je istorijsko-geografsko delo o temama Vizantijskog carstva i spoljnopolitiki traktat o stranim zemljama i narodima. Konstantin VII je a svoje saradnike uzeo pripadnike porodice Foka, pa je tako Varda Foka, brat nekadanjeg Romanovog suparnika, Lava Foke, preuzeo je kao domestik Shola Istoka vrhovnu komandu. Zakonom iz marta 947. g. nareeno je bezuslovno vraanje svih seljakih imanja koje su veleposednici prisvojili posle poetka carske vlasti. Drugi Konstantinov zakon odnosi se na vojnika imanja i njime su se zabranjivale prodaje poseda koji slue vojnicima za njihovo izdravanje i vojnu slubu. Takoe se odreuje da imanja vojnika, kao i mornara pomorskih tema moraju imati

31

vrednost od najmanje 4 funte zlata, dok imanja mornara carske flote, koji primaju platu, moraju vredeti najmanje 2 funte. Pravo zastarelosti kod vojnikih imanja je pomereno na 40 godina Osnovni spoljnopolitiki problem bio je i dalje rat sa Arapima na istoku. Monotone borbe u junoj Italiji nisu mnogo uticale na opti razvoj situacije. Na Bugarskoj granici vladao je mir, dok su upadi Ugara u Trakiju uspeno odbijeno 958. godine. Protiv Arapa na Kritu, Konstantin VII je preduzeo pohod 949. godine, ali je i ovog puta rezultat bio negativan. Iste godine Vizantinci su zauzeli Germanikeju, naneli Arapima vie poraza i 952. godine preli Eufrat. Tada se ratna srea okrenula protiv njih, pa je Saif ad-Dulah ponovo zaposeo Germanikeju, prodro u vizantijske oblasti i zarobio Konstantina Foku, sina domestika Varde Foke. Trebalo je tri godine da vizantijska vojska ponovo preuzme inicijativu, kada je vrhovnu komandu preuzeo Niifor Foka. Zauzet je grad Hadad u severnoj Siriji, a 958. godine Jovan Cimiskije je posle estoke borbe osvojio Samosatu u severnoj Mesopotamiji. Roman II (959-963) Posle smrti Konstantina Porfirogenita, 9.11.959. godine, na presto je doao njegov sine Roman II, lakomislen i slab mladi, koji je nasledio oevu politiku nesposobnost, ali ne i ljubav prema nauci. Tri godine pre stupanja na presto Roman se bio oenio Anastasom, erkom krmara, koja je kao carica dobila ime Teofana. Ova neobino lepa, ali krajnje slavoljubiva i amoralna ena preuzela je cara potpuno pod svoje. Njoj za ljubav Jelena, carica mati, morala je da se povue u manastir. Prvu ulogu u carstvu vodio je meutim veliki vojskovoa Niifor Foka. U leto 960. godine Foka je krenuo s velikom flotom na Krit, koji je zauzeo posle duge i teke opsade u martu 961. godine, kada je pala Kandija, prestonica ostrva. Veu i znaajniju pobedu Vizantija ve nekoliko vekova nije doivela. Posle trijumfa u prestonici Foka je obnovio borbu sa Saifom-ad-Daulahom u Aziji. Jedan za drugim padali su Anazarb u Kilikiji, Germanikeja, Raban, Duluk, a u decembru 962. godine predao se i Alepo, prestonica Saifova. Borba sa Hamdanidima, koja je trajala tri decenije reena je u korist Vizantije. Niifor II Foka (963-969) Posle prerane smrti Romana II 15.3.963. godine vlast je najpre prela u ruke Teofane, koja je preuzela regenstvo u ima maloletnih sinova Vasilija II i Konstantina VIII. No ovo je bilo samo privremeno reenje, jer je carica uvidela da joj se pozicija klima, te je stupila u vezu sa Niiforom Fokom. Poto ga je vojska proglasila za cara u Cezareji, 15.8. 963. godine Niifor je uao u prestonicu, slomio otpor Josifa Vringe u krvavim ulinim borbama i sledeeg dana primio krunu iz ruku patrijarha. Posle toga car se venao sa mladom caricom-udovicom, a politiku je u ruke umesto Vringe preuzeo evnuh Vasilije, vanbrani sin Romana Lakapina. Poloaj vrhovnog zapovednika na istoku zauzeo je domestik Istoka Jovan Cimiskije, predstavnik jedne jermenske plemike porodice. Brat i stari ratni drug cara, Lav Foka, dobio je kao domestik Zapada titulu kuropalata, dok je carev otac Varda Foka odlikovan cezarskim zvanjem. Car je bio ruan, grube i stroge naravi, a iveo je asketski. Voleo je rat i vojniki ivot, ali je voleo i drutvo kaluera i pustinjaka. Bio je veliki potovalac Atanasija, osnivaa Velike Lavre na Svetoj Gori. Zakonom iz 967. godine Niifor II tvrdi da su njegovi prethodnici bili pristrasni prema seljacima i time se ogreili o naelo jednake pravinosti prema svim podanicima. Car je sada opozvao pravo prvenstva seljaka prvi kupovini vlasteoskih imanja.

32

U isto vreme car-vojnik je nastojao ne samo da ouva ve i da povea vojnika imanja. Poto je novo teko naoruanje trailo nove vee izdatke, minimalna vrednost vojnikih imanja ubudue morala je biti 12 funti zlata, tako da vojnik nije smeo nita prodavati od svog poseda ako njegova vrednost nije prelazila ovu granicu. Car je takoe pokuao da sprei porast crkvenih i manastirskih imanja, i o tome je 964. godine objavio posebnu novelu, koja predstavlja jedan od najsmelijih spomenika vizantijskog zakonodavstva. U svojoj noveli Foka nemilosrdno iba grabeljivost kaluera koji misle samo na nagomilavanje imanja, a zaboravljaju na svoj monaki zavet, pretvarajui manastirski ivot u praznu komediju koja vrea Hristovo ime. Car je zabranio prelaz zemljita u vlasnitvo manastira, crkvenih ustanova, kao i predstavnika crkve, a podstie osnivanje monakih elija u pustinjama. Na spoljnopolitikom planu Foka je nastavio sa svojim osvajanjima koja je poeo kao domestik u vreme Romana II. Probio je granicu na Tauru i prve dve godine borio se u brdovitoj Kilikiji i opsedao Tars i Mopseuestije. U leto 965. godine izgladnele tvrave su se predale, pa se car posvetio osvajanju Sirije. Oktobra 966. godine car je stajao sa svojom vojskom pred zidovima Antiohije, ali nije uspeo da je zauzme. Dve godine kasnije on je ponovo upao u Siriju, prodro du obale i krenuo na jug zauzimajui grad za gradom, a zatim se opet okrenuo Antiohiji. Opsada se opet otegla, pa se car ve bio vratio u prestonicu, kada su 28.10 969. Petar Foka i Mihailo Vurcis osvojili sirijsku prestonicu. Nekoliko meseci kasnije pao je i Alepo, iji je emir, drugi naslednik Saifa-adDaulaha (umro 967. godine), morao da sklopi primirje pod poniavajuim uslovima. Jedan deo Sirije sa Antiohijom pripojen je Vizantiji, dok je drugi deo priznao suverenitet carstva. 965. godine Bugari su poslali delegaciju caru traei plaanje danka, koji su prethodne vlade plaale Bugarskoj. Niifor je bio veoma ljut i naredio da se bugarski poslanici biuju i otpustio ih uz uvrede i pretnje. Vizantijska vojska je potom upala u Bugarsku i poruila nekoliko pograninih utvrenja, ali zauzetou na istoku, car je pozvao ruskog knjaza Svjatislava da kazni Bugare u njegovo ime, to je ovaj rado i uinio u dva navrata 968 i 969. godine. Foka je sada uvideo da je sam, na mesto slabijeg protivnika doveo jaeg i opasnijeg neprijatelja. Sad je on pokuao da se sporazume sa Bugarima protiv Rusa, no teka greka se nije mogla tako lako ispraviti. Oton I je poslao u prestonicu izaslanike 968. godine u nameri da se sporazume sa Vizantijom oko preostalih neosvojenih teritorija u junoj Italiji. Njegov izaslanik bio je episkop Liutprand koji je ve u vreme Konstantina Porfirogenita bio u Konstantinopolju po nalogu kralja Berengara. Otonov izaslanik doekan je vrlo neprijateljski u prestonici i morao je da slua kako njegov gospodar nije car ni Rimljanin, ve obian varvarski kralj i da o braku koji je Oton I ponudio izmeu svog sina i vizantijske princeze nema ni govora. Svega est nedelja posle zauzea Antiohije Foka je pao kao rtva zavere, koju je osmislila carica Teofana, koja je bila postala ljubavnica Jovana Cimiskija, mladog i sjajnog vojskovoe. Nou izmeu 10. i 11.12. 969. godine Niifor Foka je muki ubijen u svojoj spavaonici. Jovan I Cimiskije (969-976) Teofana se grdno prevarila mislei da e postati supruga novog cara. Ubijeni Niifor naao je osvetnika u linosti patrijarha Polieukta, koji je bio reen da ne ostavi zloin nerasvetljen i nekanjen. Car je morao da se povinuje patrijarhu te je uklonio Teofanu sa dvora u progonstvo, odakle se vratila tek kada su njeni sinovi doli na presto. Cimiskije se oenio Teodorom, erkom Konstantina VII, tetkom legitimnih prestolonaslednika.

33

I Foka i Jovan pripadali su najvioj aristokratiji. Sa oeve strane Jovan je bio roak Kurkuasa, a sa majine samih Foka, dok je njegova prva ena bila iz porodice Sklira. Sauvane su dve povelje kojima se pokazuje da je on naredio da se po temama pretrauju manastirski i vlasteoski posedi i ukoliko se na njima otkriju stratioti, ili dravni seljaci, da ih smesta vrate dravi. Kao vojskovoa, Jovan nije zaostajao za svojim prethodnikom, a kao dravnik ga je ak i nadmaio. Cimiskije je pokuao da se nagodi sa knjazom Svjatoslavom, kome su se izgleda i Bugari polako priklanjali. Rus je traio ni vie ni manje, nego da se Vizantinci povuku u Aziju, a njemu ostave evropski deo svoje drave sa sve prestonicom. Aprila 971. godine Jovan je krenuo sa vojskom na Veliki Preslav i zauzeo bugarsku prestonicu na juri. Cara Borisa koga je Svjatoslav zbacio sa prestola, on je pozdravio kao bugarskog vladara i ostavio povoljan utisak na Bugare. Iz Preslava Jovan je pourio ka Silistriji na Dunavu, u koju se Svjatoslav povukao sa svojim vojnicima. Grad je opkoljen, a istovremeno se na Dunavu pojavila vizantijska flota sa grkom vatrom. Rusi su pruali fantastian otpor, ali je vizantijska flota odbijala sve njihove napade, dok je glad u opsednutom gradu bivala sve nesnosnija. Krajem jula 971. godine poto je propao pokuaj proboja, Svjatoslav se predao pobedniku. Obavezao se da e napustiti Bugarsku i da nee dolaziti na Balkan, da nee napadati vizantijske oblasti na Krimu i da e pomagati Vizantiju protiv njihovih neprijatelja. Ve sledee godine otpoeo je novi rat na istoku, jakom ofanzivom Vizantije u oblasti Nizibe i Majafarkina u Mesopotamiji. Glavna borba se vodila u Siriji gde su nastavljena osvajanja Niifora Foke. Prethodne godine Fatimidi, koji su sredinom veka zasnovali vladu u Egiptu, poeli su da ire svoju vlast prema prednjoj Aziji i napali Antiohiju. Kao odgovor na to doli su pohodi Jovana Cimiskija 974 i 975. godine. Poetkom aprila 975. godine on je krenuo iz Antiohije protiv Emese, a odatle na Balbek, koji je pao posle kratkog otpora. Predao se i Damask, pa je car posle toga upao u Palestinu, zauzeo Tiberiju, Nazaret, Akon i Cezareju, glavno uporite afrikih Arapa u prednjoj Aziji. Zatim se kralj u luku okrenuo na sever i osvojio Bejrut i Sidon. Naalost, sa svojih pohoda car se vratio u prestonicu bolestan od tifusa. Umro je 10.1.976. godine. Tako se neoekivano zavrila njegova sjajna vladavina koja je trajala samo 6 godina. Vasilije II (976-1025) U doba smrti Jovana Cimiskija Vasilije II imao je 18 godina i uz pomo parakiomomena Vasilija, njegovog ujaka preuzeo je vlast. Njegov brat Konstantin nije imao volju da upravlja, budui naklonjen uivanjima. Meu svim potomcima Vasilija I, Vasilije II je jedini bio pravi dravnik i vladar. Varda Sklir, koji je za vreme svog zeta Jovana I zauzimao najvii poloaj u vojsci kao domestik istoka, krenuo je u leto 976. godine, nakon to ga je vojska proglasila za cara, ka zapadu, usput nanosei poraze Vasilijevim vojskovoama. Poetkom 978. godine posle zauzea Nikeje, on se pribliio prestonici. U ovom trenutku parakimomen Vasilije obratio se Vardi Foki, sinovcu Niifora Foke, smelom vojskovoi, koji je u slubi cara trebalo da ukloni Vardu Sklira. Varda Foka je zaista i pobedio svog starog suparnika, u maju 979. godine, u Pankalejskoj dolini, kod Amoriona. Prvo ga je pobedio u dvoboju, a onda do noge potukao njegovu vojsku. Sklir je pobegao na Kalifin dvor i time se zavrio graanski rat koji je trajao 3 godine. Nekoliko godina kasnije dolo je do sukoba izmeu cara i parakimomena u kome je stradao ovaj poslednji. Car ga je uhapsio kao buntovnika 985. godine i poto su mu konfiskovana ogromna imanja, poslat je u progonstvo gde je i umro. Sledee godine Vasilije II krenuo je na Balkan,

34

jer su se stanovnici Balkana posle smrti Jovana I raspojasali i 976.godine je u Makedoniji buknuo ustanak pod vostvom 4 kometopula, odnosno sinova vojvode komesa Nikole. Ustanak je uzeo ogromne razmere, pa se pretvorio u pokret za oslobaanje od vizantijske vlasti. Saznavi za ovo car Boris je pokuao beg sa svojim bratom Romanom iz Konstantinopolja, ali je poginuo kod prelaska granice. Roman se spasao, ali nije mogao da nosi krunu je su ga Vizantinci bili ukopili. Vostvo je stoga pripalo najmlae kometopulu Samuilu, jer su David i Mojsije bili poginuli, a Arona je Samuilo pogubio. Samuilo je stvorio veliko carstvo, ije je sredite bilo u Prespi, pa potom u Ohridu. Postepeno je ujedinio celu Makedoniju sem Soluna, prikljuio stare bugarske zemlje izmeu Dunava i balkanskih planina, Tesaliju, Epir, deo Albanije sa Draem i Srbiju. Krajem 985 ili poetkom 986. godine Samuilo je posle nekoliko prodora u Tesaliju osvojio Larisu, to je probudilo Vasilijevu panju i primoralo ga da preuzme protivmere. Car je kroz Trajanovu kapiju prodro u oblast Serdike, ali nije uspeo da osvoji sam grad. Carska vojska je pri povratku napadnuta i potpuno razbijena, avgusta 986. godine. Posle ove pobede Samuilo je poeo da iri svoju vlast na sve strane. Podstaknuti carevim neuspehom, Varda Sklir i Varda Foka su se ujedinili protiv mladog cara i ubrzo kontrolisali skoro celu Malu Aziju. Varda Foka je uskoro stavio Sklira pod strau i sad je bio jedini pretendent na presto. Poetkom 988. godine on je bio nadomak prestonice. Jedan deo njegove vojske zauzeo je poloaj kod Hrisopolja, a drugi kod Abidosa. Vasilije je zatraio pomo od ruskog kneza Vladimira, koji mu je u prolee 988. godine poslao 6000 vojnika, koji su stigli u poslednjem trenutku. Pod linim carevim vostvom pobunjenici su potueni kod Hrisopolja, a odluka je pala kod Abidosa, u bici, u kojoj je i sam Varda poginuo, aprila 989. godine. Kao nagradu za pomo Vasilije je poslao svoju sestru Anu ruskom knezu, pod uslovom da se on i njegov narod pokrste, posle malo ubeivanja od ruske strane, zauzimanjem Hersona na Krimu, 989. godine. Posle silnih borbi car je postao nepoverljiv, nije znao ni za poverenje, ni za ljubav. Celog ivota ostao je neenja, povuen u sebe, ivei skromno, vojniki, skoro asketski. Vetina govornitva bila mu je strana i nije je voleo. Nakon to je porazio svoje protivnike, Vasilije se okrenuo zaustavljanju privrednog jaanja feudalne aristokratije i to je radio vrlo radikalno. Ujedno je nastojao i da ogranii irenje manastirskog veleposednitva U tom smislu izdao je novelu 996. godina koja nareuje vraanje seljakih poseda, bez obzira na rok zastarelosti, sve do Avgustova doba. Nekoliko godina kasnije car je nametnuo plaanje poreza umesto seljaka za vlastodrce, ime je obezbedio redovnije plaanje poreza. Na spoljnopolitikom planu car se okrenuo borbi protiv Samuila, to je postalo njegov glavni cilj. Izgleda da je Vasilije stupio u vezu sa zetskim knezom Jovanom Vladimirom, radi lake borbe. Oko 992. godine, dolo mu je srpsko poslanstvo, po svoj prilici iz Zete. Poslanici su putovali morem i pali u ruke arapskim gusarima, a kad su stigli caru, zatekli su ga na bojitu, jer je car ve u prolee 991. napustio prestonicu i vodio operacije protiv Samuila. Meutim, Fatimidski Arapi su zadavali glavobolje caru prodorom u Siriju i porazom carskog komandanta Antiohije na Orontu 994. godine. Posle toga opsednut je Alepo, a izgledalo je da je i sama Antiohija ugroena. Sledee godine sam car se pojavio pod zidinama Alepa, oterao iznenaenog neprijatelja i zauzeo Rafaneju i Emesu. 999. godine, kada je komandant Antiohije doiveo novi poraz, car je doao u Siriju da jo jednom spase situaciju, pa je posle krenuo u kavkaske pokrajine i sredio prilike u Jermeniji i Iberiji. Samuilo je iskoristio carevo odsustvo, upao u Grku sve do Peloponeza, ali ga je na povratku iznenadio Niifor Uran i zadao mu teak poraz 997. godine. Uskoro posle toga Samuilo je

35

uspeo da osvoji Dra i da prisajedini carstvu Raku i Zetu. Kada se Vasilije II vratio na Balkan, otpoela je 1001. velika ofanziva. Car je vojsku predvodio lino i prodro u oblast Serdike i zauzeo okolne tvrave. Time je presekao put ka bugarskim zemljama oko Dunava i zauzeo stare bugarske prestonice Plisku i Veliki Preslav, kao i Mali Preslav. Vasilije se posle ovoga okrenuo Makedoniji i osvojio Ber, Serviju i otvorio put za Severnu Grku. Vasilije je uspostavio vlast u Tesaliji pa se vratio ponovo u Makedoniju i posle estoke borbe osvojio Voden. Zatim je napao Vidin na Dunavu i posle 8 meseci opsade zauzeo i ovu tvravu. Potom je krenuo na jug i na Vardaru, u blizini Skoplja pobedio Samuilovu vojsku, posle ega mu se Skoplje samo predalo 1004. godine. Sada je Samuilovo carstvo drao u kletima sa dve strane i prvi put posle 4 godine povukao se preko Plovdiva na zimovanje u prestonicu. 1005. godine Dra se predao Vizantiji, a i ostali komandanti su poeli da naputaju Samuila. Meutim do pobede je trebalo jo 9 godina, kada je posle duih borbi o kojima ne znamo nita Samuilova vojska opkoljena u klancima Belasice. Sam car je pobegao i dospeo u Prilep, ali je veliki deo njegovih vojnika izginuo i dopao zarobljenitva. Svoju pobedu Vasilije Bugaroubica, proslavio je oslepivi 14 000 zarobljenih, tek svakom stotom je ostavljeno jedno oko da bi odveli svoje drugove caru u Prilep. Kada je Samuilo ugledao ovu povorku, udarila ga je modana kap i kroz dva dana makedonski car je umro, 6.10.1014.g. Unutranje razmirice olakale su posao osvajau. Samuilov sin i naslednik Gavrilo Radomir poginuo je 1015. godine, kada ga je ubio njegov brat od strica Jovan Vladislav, Aronov sin. Ista sudbina snala je i njegovog zeta Jovana Vladimira, koga je Vladislav na prevaru uhvatio i ubio. Tri godine kasnije, 1018. godine, prilikom opsade Draa poginuo je i sam Jovan Vladislav. Rat se zvanino zavrio sveanim ulaskom Vasilija II u Ohrid, ime je oborio makedonsko carstvo, protiv kojeg se borio 3 decenije. Postavi deo Vizantije, teritorija Samuilove carevine podeljena je u teme. Centralni deo obrazovao je tematsku jedinicu Bugarska. Sredite ove teme, koja je dobila rang kapetanata, a zatim rang dukata bilo je u Skoplju. Izmeu balkanskih planina i Dunava formirana je tema Paristrion ili Pardunavon, sa centrom u Silistriji. ini se da je i pogranina oblast na Dunavu i Savi pretvorena u temu sa seditem u Sirmiumu. Jadranska obala sa Zadrom na severu i Dubrovnikom na jugu sainjavala je temu Dalmaciju, dok Duklja, Zahumlje, Raka i Bosna, nisu organizovane kao teme, ve su ostale pod vlau domaih knezova. Draka tema dobila je rang dukata, kao i Solunska tema. Posle smrti jermenskog kralja Gagika I (990-1020) izbili su nemiri na tlu Jermenije, te se Vasilije II i tu umeao i to vrlo uspeno. Vaspurkanska oblast i deo Iberije pripojeni su Vizantiji, dok je oblast Anija ostala kralju Jovanu Simbatu, sinu Gagika I, s ti da se posle njegove smrti pripoji Vizantiji. Na novo osvojenim teritorijama osnovane su teme Antiohija, Teluh, Prieufratski gradovi (kasnije Edesa), Melitina, Mesopotamija, Taron i dalje na istoku Vaspurkan, Iberija i Teodosiopolj. Radi efikasnije odbrane ceo vizantijski posed u Italiji organizovan je kao kapetanat, na elu sa kapetanom Vasilijem Vojoanom koji je uspeno ratovao sa okolnim silama. Da bi proirio ove uspehe car se spremao na ekspediciju protiv Arapa na Siciliji, ali je 15.12.1025.g. umro, ostavivi imperiju od jermenskih planina do Jadrana i od Eufrata do Dunava. VLADAVINA CIVILNOG PLEMSTVA (1025-1081) Smrt Vasilija II predstavlja prekretnicu u vizantijskoj istoriji. Poinje doba epigona kada Carstvo, prema spoljnjem svetu, ivi od slave prethodnog vremena, a u svom unutranjem razvitku podlee snagama feudalne dezintegracije. Posle velikih ratova Niifora Foke, Jovana Cimiskija i Vasilija II, nastao je period skoro nepomuenog mira. Carstvo je izgledalo nepobedivo, ali upravo u ovo mirno doba poeo je da se ljulja dravni sistem koji je zasnovao Iraklije, a Vasilije II

36

poslednji branio. Opadanje seljakih i vojnikih imanja nastavlja se velikom brzinom, odbrambena snaga drave slabi, poreski prihodi se smanjuju, privredna i socijalna struktura se bitno menja. Prevlast civilnog plemstva daje glavno obeleje razdoblju koje sada poinje. Dvorske spletke i intrige su moda najupadljivija, ali samo spoljanja crta ove epohe. Najvanije njene manifestacije su, meutim kulturno cvetanje prestonice sa jedne strane i opadanje vojne snage Carstva, s druge. Konstantin VIII (1025-1028) Vasilijev brat i naslednik, koje je pola veka figurirao kao njegov savladar, ne uzimajui nikakvog stvarnog uea u dravnoj upravi. I sada, kada je u starim godinama, doao na vlast, on je vie reprezentovao dravu no to je faktiki vladao. Pre svega se bavio igrama na Hipodromu, dvorskim sveanostima i gozbama i traio silna blaga koja je njegov brat sakupio. Pitanje nasledstva prestola postavilo se vrlo otro, jer stari car nije imao muke dece. Njegova najstarija ki Evdokija, unakaena boginjama, zakaluerila se jo u mladosti. Dvema mlaim erkama Zoji i Teodori, iako su bile u poodmaklim godinama, predstojala je znatna uloga u vizantijskoj istoriji iduih decenija. Tek na samrtnom odru Konstantin je odluio da jednu od njih uda, a izbor je pao na prestonikog eparha Romana Argira. Kao nosilac ove ugledne titule i predstavnik jedne od najuglednijih porodica Roman je bio najistaknutiji predstavnik prestonikog inovnikog plemstva. 12.11. 1028. g. on se venao sa pedesetogodinjom Zojom, a tri dana kasnije, posle Konstantinove smrti stupio je na presto. Roman Argir (1028-1034) Bio je tipian aristokrata, lepo obrazovan i mada ve u kasnim godinama (60) jo dosta privlane spoljanjosti. Dravnike sposobnosti potpuno su mu nedostajale ali, kao pravi epigon, pun sujete, on se ugledao na velike careve iz slavne rimske i vizantijske prolosti. esto se tako ugledao na Trajana, i uobraavajui da je veliki vojskovoa, traio slavu na bojnom polju, dok ga najzad nije otreznio teak poraz u jednom pohodu u Siriji. Situaciju je spasio vojskovoa Georgije Manijakis, koji ovde prvi put stupa na istorijsku pozornicu. On je u vie mahova potukao neprijatelja, zauzeo Edesu 1032. godine i time jo jednom potvrdio nadmo Vizantije. Car se otvoreno odrekao anti aristokratske politike Vasilija II i ovo je istorijski najvanija crta njegove krate, beznaajne vladavine. Na navaljivanje plemstva on je opozvao alilengion, poreski dodatak za naputene seljake zemlje, koji je Vasilije II bio nametnuo. Borba izmeu centralne vlasti i feudalne aristokratije, koja se vodila tokom celog veka, zavrila se i u politikom i u privrednom pogledu odlunom pobedom velikaa. Izmeu carice Zoje i cara postojale su teke razmirice. Poto je doao do krune, Roman nije vie pokazivao bilo kakvo interesovanje za caricu, poeo je da je zapostavlja, pa joj je ak uskratio i novana sredstva. Meutim, carica se nije dala tako lako eliminisati. Njen pogled pao je na mladog Mihaila, seljaka iz Paflagonije, koga je njegov brat, evnuh Jovan Orfanotrof, bio uveo u Genikej carskog dvora. Lukavi evnuh je hteo da preko brata osigura sebi mo, poto nije sam mogao da se kandiduje za krunu. Zoja se zaljubila u lepog mladia i kada je Roman III, 11. aprila 1034. g. umro u kupatilu, carica se sledeeg dana udala za svog ljubavnika i ovaj se popeo na presto kao car. Mihailo IV (1034-1041)

37

Ali Zoja se ponovo prevarila, jer je i Mihailovo interesovanje za nju nestalo im je stupio na presto.. Oduzeta joj je ak i sloboda kretanja, jer se evnuh Jovan plaio da i njegovog brata ne zadesi sudbina Romanova. Mihailo nije bio nesposoban ovek, ali je bolovao od epilepsije i njegovi napadi su bivali sa vremenom ei i jai. Sva vlast je stoga bila u rukama evnuha Jovana, koji je vrlo umeno upravljao dravom, ali je nemilosrdno poveavao namete i pri skupljanju dravnih poreza pokazivao najveu bezobzirnost. Ovaj nemilosrdni fiskalizam izazvao je ustanak Slovena na Balkanu. Jedan od uzroka pobune bila je svakako i nasilna helenizacija Slovenskih oblasti, zapoeta dovoenjem Lava Grka na mesto ohridskog arhiepiskopa, posle smrti Jovana (koji je bio Sloven), 1037. godine. Ustanak je uzeo ogromnog maha i 1040. godine Petar Deljan, koji je izgleda bio Samuilov unuk (kao sin Gavrila Radomira), proglaen je za cara u Beogradu. Njegova vlast se brzo i snano irila, pa je zahvatila i oblasti severne Grke, pored slovenskih teritorija. Preokret je nastupio kada je pokretu priao Alusijan, sina Jovana Vladislava, koji je bio pre toga napravio karijeru u vizantijskoj slubi, ali je pao u nemilost. Iznenaena i zbunjena neoekivanim ustankom Vizantija se postepeno pribrala. Pri napadu na Solun, Alusijan je pretrpeo poraz i to je znatno oslabilo ustanike. Potom se odigrao sukob izmeu Deljana i Alusijana, te zavera sklopljena protiv Deljana, njegovo oslepljenje i Alusijanov povratak u Vizantiju. Sam Deljan je zarobljen, ustanika vojska eliminisana i ve 1041. godine ustanak je bio uguen, bre nego to se moglo oekivati. Zetski knez Stefan Vojislav vodio je vie godina borbu za nezavisnost svoje zemlje. Njegov prvi ustanak protiv carstva nije uspeo, 1035. godine, ali posle privremenog potinjenja i kratkog boravka u ropstvu, polo mu je za rukom da se vrati u svoju zemlju, obnovi borbu za njeno osloboenje i da izvojuje vie pobeda nad vizantijskom vojskom koja je poslata da ga eliminie. U toku ustanka 1040. godine Vojislav je znatno ojaao svoj poloaj. Posle guenja ustanka Vizantija je ponovo uspostavila vlast u Drau, te je 1042. godine poslala protiv njega veu vojsku, a pozvala je i vazalne vladare Rake, Bosne i Zahumlja da joj se pridrue. Meutim u klancima Zete Vojislav je potukao Vizantijsku vojsku do nogu i osigurao nezavisnost svoje kneevine. Njegova vlast proirila se ne Travuniju i Zahumlje. Mihailo se sa pohoda protiv Deljana vratio teko bolestan. Poto se njegova smrt mogla oekivati svakog asa, njegov brat se pobrinuo da sauva carsku krunu svojoj porodici. Carica Zoja pristala je da usvoji njegovog i carevog sinovca Mihaila, pa je ovaj proglaen za Cezara i prestolonaslednika. One nije dugo ekao na krunu jer je Mihailo umro u decembru 1041. godine. Mihailo V (1041-1042) Nazvan po nekadanjem zanimanju svog oca Kalafat (uper) brzo je uinio vladavini paflagonskog doma. Prva njegova rtva bio je sam evnuh Jovan, koga je poslao u izgnanstvo. No kada je, ohrabren time delo, poslao u manastir caricu Zoju, to ga je stajalo krune. Protiv njega su istupile aristokratija i crkva, oslanjajui se na dinastika oseanja stanovnika prestonice. Mihailo je zbaen sa prestola i oslepljen 20. aprila 1042. godine. Iako je imala ve 64. godine Zoja se po trei put udala, ovom prilikom za uglednog senatora Konstantina Monomaha, koji je sledeeg dana primio krunu. Konstantin IX Monomah (1042-1055) Kao i Roman Argir i ovaj car je bio tipian predstavnik civilne aristokratije. Bio je slab vladar, bez energije i dravnikih sposobnosti, uzimao je olako ivot i svoju dunost kao vladar. Carice Zoja i Teodora, sa kojima je delio presto, sada ni u emu nisu nailazile na ogranienja. Nesmetano su troile dravni novac, zajedno sa bezbrinim carem. Sa svoje strane Zoja je sa godinama postala popustljiva. Odnosi koje je Konstantin odravao sa lepom i pametnom Sklirinom izazivali su

38

ogorenje naroda, ali ne i carice. Odlikovana poasnom titulom sevaste, careva ljubimica je, pored dveju carica, uzimala uea u svim zvaninim dvorskim sveanostima. Kada je ona umrla njeno mesto zauzela je jedna lepa alanska princeza. Presto su okruivali ljudi visoke i prave kulture, kao Konstantin Lihud, prvi carev ministar, istaknuti pravnik Jovan Ksifilin i mladi filozof Mihailo Psel. Kao piscu i govorniku, ovom poslednjem nije bilo ravna, a u vizantijskoj sredini gde je oratorstvo naroito cenjeno, to je bilo oruje naroite snage. Njime se on sluio mnogo, pa ga je esto i zloupotrebljavao na najcininiji nain. Psel je svakako bio najvei vizantijski filozof i ujedno prvi veliki humanista. 1045. godine osnovan je u prestonici Filozofski i pravni fakultet. Filozofske studije ureene su po sistemu triviuma i kvadrivijuma, nii stepen sainjavali su gramatika, muzika i astronomija, dok je filozofija vaila kao sinteza svih nauka. Na elo fakulteta postavljen je Psel, sa titulom konzula filozofa. U toku dva poslednja veka, u doba najvee moi vizantijskih careva senat je imao samo dekorativnu ulogu. Ali, otkako su vii carigradski inovnici preuzeli upravljanje dravom, zvanje senatora je prestalo da bude samo poasna titula. Sada se poveava broj senatora., a u red se primaju i iri slojevi prestonikog stanovnitva. U ovo vreme se prvi put javlja i sistem pronije. Kao nagradu za svoju slubu velikai su dobijali u proniju (tj. na upravu) izvesne posede. Zemljita su se davala na odreeni rok, obino do pronijarove smrti. Za razliku od batine, pronija je bila uslovno vlasnitvo, bar prvobitno, i nije bila nasledna niti otuivana. Poto je izgubila veliki deo poreskih prihoda usled opadanja seljakog poseda i davanja privilegija veleposednicima, carska vlada je pribegla sistemu izdavanja poreskih prihoda pod zakup. Zakupci su se obavezivali da u izvesnom okrugu skupe i dostave dravnoj blagajni odreenu svotu novca i to obino znatno veu nego to se u tom okrugu dobijala. Finansijsko rastrojstvo ogleda se i u kvarenju novca. Drava je primorana da pri kovanju novca dodaje zlatu metale manje vrednosti. Vizantijski zlatnik, koji vekovima nije znao za vea kolebanja kursa, poinje sada naglo da gubi vrednost i onaj ugled koji je uivao u celom svetu. Pored opadanja u ekonomiji carstvo gubi i vojniku snagu. Da bi suzbila uticaj vojne stranke, vlada civilnog plemstva sistematski je smanjivala vojne kontigente, a traei nove prihode zamenjivala je stratiotima vrenje vojne obaveze poreskim plaanjima. Usled opadanja domae vojske, vei znaaj dobijaju najamnici. Time se carstvo vraa prilikama iz doba pre Iraklija i sada Normani ine najvei elemenat u vojsci. ak je i na Siciliji, pod zastavom Georgija Manijakisa, ratovala uvena varegoruska druina. Varezi sainjavaju carsku gardu, ali ne dolaze iz Rusije, kao u doba Vasilija II, ve, naroito od 70-tih godina XI veka pristiu iz Engleske, tako da to postaje varego-engleska garda. Nekada slavni, stari vizantijski pukovi gube svoj znaaj i postepeno potpuno nestaju. Podvizi Georgija Manijakisa na Siciliji bili su poslednja svetla taka na horizontu koji se zamraivao. Manijakis je stavio sebi u zadatak da povrati Siciliju Carstvu. Snage Arapa su bile u opadanju, te je Manijakis za kratko vreme uspeo da im oduzme istoni deo ostrva sa Mesinom i Sirakuzom. Ali svi njegovi uspesi osujeeni su nepoverenjem i podozrivou prestonike vlasti. U odluujuem trenutku Konstantin je smenio pobednikog vojskovou. Manijakis je prihvatio borbu i njegova vojska ga je proglasila za cara i on se iskrcao u Drau, krenuvi na Solun. Njegova pobeda izgledala je sigurna, ali je car poginuo, pogoen strelom, u jednoj bici koja je bila gotovo dobijena 1043. godine.

39

Nekoliko godina kasnije u makedonskoj oblasti se pojavio uzurpator Lav Tornikis koji je bio jermenskog porekla. On je uspeo da proiri svoju mo vie nego Manijakis i opsednuo prestonicu. inilo se da je pad grada neizbean, ali je Konstantina spasila neodlunost uzurpatora koji je propustio pogodan trenutak za juri. Na istoku se javljaju novi neprijatelji. Umesto Arapa, sada na scenu stupaju Turci Selduci, koji juriaju na Vizantiju. 1043. godine Rusi su poslednji put izvrili napad na carstvo, jer usled nadiranja nomadskih plemena i pomeranja teita ruske drave na severoistok, za due vreme izlaze iz te interesne sfere. 1048. godine prodiru Peenezi preko Dunava. Oslabljeno carstvo vie nije bilo u mogunosti da zadri horde nomada koje su prelazile preko Dunava. Carska vlada je odredila zemlju za naseljavanje ovih plemena i pokuala da ih iskoristi kao pomonu vojsku za odbranu granice. Meutim, uskoro su ta plemena poela da pljakaju okolinu, pa je carstvo moralo da na njih poalje vojsku, koja je redovno bivala poraena, te je carska vlada bila prisiljena da otkupi mir dodeljivanjem novih zemljita, poklonima i davanjem poasnih titula peenekim poglavicama. Poslednja godina vladavine Konstantina IX Monomaha obeleena je dogaajem od svetskog znaaja; rascepom crkava. Putevi kojima su ili Istok i Zapad isuvie su se razilazili, suprotnosti su bile odve velike i duboke da bi se fikcija duhovne i verske zajednice moga i dalje odravati. Carska vlast u Vizantiji se zalagala svim sredstvima da se odri jedinstvo. Ona je podupirala crkveni univerzalizam Rima, ak i protiv vlastite crkve, kako bi ouvala svoj politiki univerzalizam i ojaala svoju vlast u Italiji. Kako je jaanje zapadnih sila sve vie ograniavalo univerzalizam Vizantije, jaanje Konstantinopoljske patrijarije i njene uticajne sfere neizbeno su potkopavali crkveni univerzalizam Rima. Posle junih Slovena prila je carstvu i Rusija i nije sluajno to se posle ovog dogaaja pootrilo antirimsko raspoloenje u Vizantiji. Ve je Vasilije II napustio tradicionalnu prorimsku politiku Makedonske dinastije, tako da je za vreme patrijarha Sergija (999-1019) papino ime brisano iz diptiha konstantinopoljske crkve. 1024. godine voeni su pregovori o mirnom razgranienju sfera, s tim da se prestonika crkva prizna kao univerzalna u svojoj sferi. Oslabljeno papstvo tog vremena bilo je spremno da prihvati ovo kompromisno reenje, ali je ono odbaeno kada je, pod uticajem klinijskog pokreta, papstvo ojaalo i na Zapadu zavladao novi duh. Rascep se desio kada je na papskoj stolici bio Lav IX, tipini predstavnik klinijskog pokreta, a u prestonici carstva, na patrijarijskom prestolu sedeo Mihailo Kerularije. I jedan i drugi su bili proeti sveu o uzvienosti svog dostojanstva. Sukob je izbio protiv volje cara i uprkos trenutnim politikim interesima obe strane. On je otpoeo u Junoj Italiji gde su se odavno kosili interesi oba crkvena centra, a gde je tada, posle upada Normana, saradnja Rima i Konstantinopolja u politikom pogledu bila potrebnija vie nego ikad. Spor je prenet na dogmatika i liturgijska pitanja i time se zaotrio, jer je nasuprot jednoj dogmi stajala druga i nasuprot jednom obiaju drugi. Re je bila o pitanjima koja su ve u Fotijevo vreme izazvala otra razmimoilaenja; o zapadnjakom uenju o proishoenju Sv. Duha od Oca i Sina, o rimskom postu subotom, o celibatu, o upotrebi kvasnog hleba za priee kod istonjaka i beskvasnog kod zapadnjaka. Zanimljivo je da su se oko ovog poslednjeg pitanja vodile najee borbe. Kerularije je glavno teite bacio na ovu opipljivu i lake shvatljivu liturgijsku razliku. Uz vizantijskog patrijarha stali su i predstavnici drugih pravoslavnih crkava. Umereni antiohijski patrijarh Petar posle izvesnih kolebanja morao se pridruiti Kerulariju. U prestonicu je stiglo poslanstvo pod vostvom kardinala Humberta. Papski legati su 16.7.1054. godine stavili na oltar Sv. Sofije bulu u kojoj se baca prokletstvo na Kerularija i njegove najuglednije pristalice. Patrijarh je uz pomo svetenstva i naroda uspeo da razuveri slabog vladara koji se spremao da ga rtvuje i da mu nametne svoju volju. Sa carevim pristankom on je odrao sabor na kojem je baena anatema na rimske legate.

40

Konstantin je umro 11.1.1055. godine i vlast je preuzela Teodora. Ona je bila poslednja predstavnica makedonske dinastije i sa njenom smru, septembra sledee godine nestalo je ove slavne dinastije. Za svog naslednika Teodora je na samrtnom odru odredila Mihaila, inovnika u godinama, koji je ranije vrio dunost logoteta stratiotika i stoga nosio nadimak Stratiotik. Mihailo VI (1056-1057) Spreman da ispuni sve elje civilne stranke car je bio gluv prema zahtevima vojnih krugova i odbio je deputaciju koju su predvodili istaknuti generali Isak Komnin i Katakalon Kekavmen. Ozlojeeni generali digli su ustanak protiv cara, a Isak Komnin je 8.6.1057. proglaen za cara. Pristalice su pristizale iz svih delova Male Azije i uskoro je Isak sa svojom vojskom prodro do Nikeje. Vojska koju je Mihailo poslao protiv njega poraena je. Car je morao da stupi u pregovore sa njim i ponudio mu titulu Cezara i poloaj prestolonaslednika, to je shvaeno kao znak slabosti. U prestonici se digla opozicija i pozvala Komnina da doe. Presudnu ulogu odigrala je crkva, pa je Mihailo bio prisiljen da napusti presto i da se zamonai 1.9.1057. Isak Komnin je uao u prestonicu i primio iz ruku patrijarha Mihaila carsku krunu. Isak I Komnin (1057-1059) Stupanjem na elo drave nastupa reakcija vojne stranke. Granice na istoku su branjene, upad Ugara je odbijen, pa su i Peenezi, osetili carevu mo. Na novcu je car prikazivan sa isukanim maem u ruci. Posle stupanja na presto, one je delegaciju senatora doekao na isti nain kao to je njegov prethodnik doekao delegaciju stratega koju je on predvodio pre nekoliko meseci. Poto su bila uestala darivanja zemlje manastirima i vlasteli, to je smanjilo dravni zemljini fon, on je reio da konfiskuje izvesne posede, i to kako svetovne, tako i crkvene, to je dovelo do sukoba sa patrijarhom. Uprava Sv. Stolice, koja je do tada predstavljala carevu privilegiju, potinjena je patrijarhu i car se obavezao da e izbegavati svako meanje u verski ivot. Meutim kada je car poeo da konfiskuje crkvena imanja, a patrijarh poeo da se nosi milju da duhovnu vlast stavi iznad svetovne dogovor je bio pogaen. Tako je izmeu cara i patrijarha izbio sukob, koji je doveo da pada i jednog i drugog. Kada je Kerularije prilikom naputanja prestonice zarad posete nekom manastiru, uhapen i carska straa ga je odvela u progonstvo 8.11.1058. godine. Poto nije hteo sam da abdicira car je organizovao sabor da ga smeni. Psel je sam pisao optunicu, koja se na pojedinim mestima granii sa neverovatnim. Igrom sluaja patrijarh je umro jo za vreme zasedanja sabora, pa je na njegovo mesto postavljen Konstantin Lihud, dok je Psel dobio poloaj prvog ministra. Ali ak i mrtav, patrijarh se pokazao kao opasan protivnik. Uzbuenje koje je zavladalo meu stanovnitvom prestonice, posle njegove smene, jo se povealo posle njegove smrti. Decembra 1059. godine bolestan i obeshrabren, car Isak se, na uporno Pselovo navaljivanje povukao u Studitski manastir, gde se zamonaio i odrekao prestola. Konstantin X Duka (1059-1067) Konstantin Duka je bio kolski drug i intimni prijatelj Mihaila Psela i Konstantina Lihuda. U njegovom uzdizanju presudnu ulogu odigrao je Psel, koji mu je u prisustvu najuglednijih senatora sam obuo crvene cipele. Vojnika reakcija pod Isakom Komninom bila je samo jedna epizoda. Civilna stranka ne samo da je povratila svoju mo, nego ju je i poveala. Upravni aparat sve vie je gubio svoj strogi birokratski karakter. Konstantin Duka se iroko sluio davanjem poreskih prihoda pod zakup, a uveo je i u centralnoj finansijskoj upravi obiaj prodavanja inovnikih dunosti,

41

tako da se za novac dobijale ne samo funkcije sakupljaa poreza ve i poloaji viih nadzornika finansijskih organa. Finansijska beda nametala je misao da se tednjom u vojsci moe izravnati smanjenje prihoda i poveanje rashoda na drugim stranama, naroito rashoda na inovniki aparat, koji je bivao sve brojniji i postavljao sve vee zahteve. Anti-vojnika politika dinastije Duka pada u vreme najveih spoljnopolitikih opasnosti i stoga je bila naroito kobna. To je vreme kada Normani pod vostvom smelog Roberta Gviskarda ostvaruju sve vee uspehe u junoj Italiji. Ugri preduzimaju jak napad i 1064. godine zauzimaju Beograd. Peenezima se pridruuju srodni Uzi i time poinje nova nevolja, kada ovi 1064. godine upadaju na Balkansko Poluostrvo. Njihove horde opljakale su Bugarsku, Trakiju, Makedoniju, pa ak i Grku. Mnogo kobnije posledice no ovaj napad turskih nomadskih plemena sa severa imao je napad Turaka Selduka sa istoka. Oni su zbrisali ostatke arapske sile u Aziji brzinom i lakoom pred kojom blede svi uspesi nekadanjih vizantijskih ofanziva. Oni su pokorili persijske oblasti, prodrli kroz Mesopotamiju i osvojili kalifinu prestonicu Bagdad. Aneksija Jermenije iz doba Konstantina Monomaha otvorila je put napadima Selduka. Turci su osvojili Ani 1065. godine, opustoili Kilikiju, upali u Malu Aziju i zauzeli Cezareju, 1067. godine. Posle smrti Konstantina Duke, njegova ena Evdokija preuzela je vlast u ime svojih maloletnih sinova Mihaila, Andronika i Konstantina. Carev brat Jovan Duka hteo je da preuzme vlast u svoje ruke, ali je civilna stranka u tome videla opasnost od povratka vojske, te se carica udala za generala Romana Diogena, ime je ovaj stupio na presto 1.1. 1068. godine. Roman IV Diogen (1068-1071) Roman je bio hrabar i valjan vojskovodja. Istakao se bio u peenekim ratovima i potpuno je zasluio ugled koji je uivao u vojnim krugovima. Odmah je stupio u borbu sa Selducima, ali je unutranje opadanje carstva uzelo takvog maha da je njegov poduhvat propao. S velikom mukom Roman je skupio vojsku koja se pretenim delom sastojala od stranih najamnika; Peenega, Uza, Normana, Franaka. Njegovi prvi pohodi, 1068. i 1069. godine nisu bili bezuspeni, ali se trei pohod zavrio strahovitim porazom, emu je mnogo doprinela i izdaja Andronika Duke, sina Jovana Duke. Kod jermenske varoi Mancikerta, blizu jezera Van, 19. 8. 1071. godine, vojska Alp-Arslana unitila je brojnu, ali raznorodnu i nedisciplinovanu najamniku vizantijsku vojsku. Sam car je dopao zarobljenitva, pa je morao da sklopi ugovor sa sultanom kojim mu je vraena sloboda po cenu plaanja line otkupnine i godinjeg danka, vraanje turskih zarobljenika i slanje pomone vojske. Iste godine na zapadu u ruke Gviskarda pao je Bari, ime je zavreno osvajanje vizantijske teritorije u Italiji. Za to vreme u prestonici, protivnika stranka je, na podstrek Jovana svrgla Romana sa prestola. Najpre je uspostavljena zajednika vladavina carice Evdokije i njenog najstarijeg sina Mihaila Duke, ali je uskoro carica zatvorena u manastir, a Mihailo VII proglaen 24. 10. 1071. za vladara. Kad se Roman vratio iz zarobljenitva, doekan je kao neprijatelj, te je dolo do graanskog rata. Na kraju je Roman obustavio borbu, poto mu je pismom, koje su, u ime Mihaila VII, potpisala tri mitropolita, garantovana lina bezbednost. Meutim i pre dolaska u grad, njemu su, usijanim gvoem iskopane oi. Od zadobijenih rana Diogen je u leto 1072. godine umro. Mihailo VII Duka (1071-1078)

42

Ne smatrajui da su vie vezani ugovorom koji su potpisali sa Romanom, Turci su svom snagom udarili na carstvo i poeli da prodiru kroz Malu Aziju. Kao u doba arapske najezde, carstvo se ponovo nalo pred opasnou neprijateljskog osvajanja. Meutim, tada se neprijatelju suprotstavila junaka snaga Iraklijevih naslednika a i carstvo je bilo zdravo iznutra. Sada je pak sve bilo u rasulu, a kao protivnik monih turskih sultana sedeo je bedni Pselov ak. Sudbina Male Azije bila zapeaena. Sada je i na Balkanu poela da se ljulja vizantijska vlast. Na teritoriji biveg Samuilovog carstva 1072. godine ponovo je izbio ustanak. Pobunjenici su nali jak oslonac u Zetskoj kneevini. Sin Mihaila Zetskog, Konstantin Bodin, proglaen je u Prizrenu za cara i tek posle duih borbi carstvo je uspelo da savlada ustanak. Na Jadranu je Vizantija takodje sve vie gubila pozicije. Suverenitet u Hrvatskoj, uspostavljen u doba Vasilija II, nije bio dugog veka. Ve za vlade Petra Kreimira IV (1058-1074) Hrvatska je znaajno ojaala, a 1076. godine Dimitrije Zvonimir dobio je od pape Grigorija VII kraljevsku krunu kao vazal rimske crkve. Uskoro posle toga i Zeta se okrenula Zapadu; 1077. godine Mihailo Zetski primio je krunu iz Rima. Slabi car podlegao je potpuno volji logoteta Niiforice, koji je uspeo da potisne u pozadinu i Psela i Cezara Jovana. On je pokuao da ponovo uspostavi stari birokratski centralizam. Iao je dotle da je trgovinu itom pretvorio u dravni monopol. U Radostu su podignuta dravna skladita za ito namenjeno prestonici, a slobodna trgovina je zabranjena i proglaena kanjivom. Skok cene hleba izazvao je poskupljenje i ostalih namirnica. Eksperiment je propao, skladita su sruena za vreme narodne bune, a Niiforica je posle pada Mihaila Parapinaka stavljen na muke i ubijen. Gotovo istovremeno pojavila su se dva pretendenta na presto iz krugova vizantijskog vojnog plemstva. U Maloj Aziji digao se Niifor Votanijat, a na Balkanu Niifor Vrijenije. Vrijenije, pobednik nad Slovenima 1072. godine, duks Drake teme, bio je najugledniji predstavnik vizantijske vojne aristokratije u evropskim delovima carstva. Proglasivi se za cara, on je novembra 1077. godine uao u Jedrene, svoje rodno mesto i odatle poslao vojsku na prestonicu. Strateg Anatolika Votanijat, navodno potomak porodice Foka, istupio je u ime malo-azijskog vojnog plemstva. Proglaen je za cara januara 1078. godine i osiguravi pomo od Sulejmana, brata od strica Sultana Alp-Arslana, krenuo je na prestonicu. Votanijat se pokazao uspenijim i preduhitrio je svog suparnika. Opozicija u prestonici, poveana zbog nepopularnih mera Niiforice, podigla je pobunu, im je Votanijat, u martu 1078. godine stigao do Nikeje. Mihailo je primoran da se odrekne krune i povue u Studitski manastir. Votanijat je uao u prestonicu 3.4.1078. godine i istog dana krunisan za cara. Da bi udovoljio legitimnim oseanjima vizantijskog stanovnitva, on je stupio u rodbinske veze sa Dukama, oenivi se, kod jo ivog mua, suprugom svog prethodnika, Marijom. Niifor Votanijat (1078-1081) Stari car nije mogao da carstvo izvede iz haosa. Njegova vladavina, bila je ispunjena borbama i ustancima, jer posle sloma moi civilnog plemstva nastalo je meu vojskovodjama otimanje oko najvie vlasti. Kruna je najzad pripala najjaem i najsposobnijem, Aleksiju Komninu. Aleksije je najpre, u slubi novog cara, savladao Vrijenija, a zatim i novog uzurpatora, Niifora Vasilakija, koji ga je bio nasledio na poloaju duksa Drake teme, pa i u ulozi pretendenta. Kada je 1080. godine u Nikeji proglaen za cara Niifor Melisin, koji je po Votanijevom primeru pozvao u pomo Sulejmana, Aleksije nije stupio u novu borbu. On je prestao da izigrava lojalnog slugu cara i poeo da priprema svoje vlastito uzdizanje.

43

Zahvaljujui saradnji sa dva vizantijska pretendenta, Sulejman je ve oko 1080. godine bio gospodar cele Male Azije od Kilikije do Helesponta. Ovde, na starom vizantijskom tlu, on je osnovao sultanat Rum, tj. Rimski sultanat. Poto je propao vrsti vizantijski odbrambeni sistem i nestalo stratiota, Mala Azija, kolevka tog sistema izgubljena je gotovo bez otpora. Aleksije Komnin, oenio se Irinom Dukom, unukom Cezara Jovana Duke, erkom izdajnika Andronika. Carica Marija ga je posinila jer je u njemu videla zatitnika svog malog sina Konstantina, ne gubei nadu da e ovaj jednom naslediti carsku krunu. U Konstantinopolj, ija se posada sastojala veinom od stranih najamnika, Aleksije je uao zahvaljujui dogovoru sa zapovednikom nemakog odreda. Tri dana i tri noi grad je bio pozornica divlje pljake i nasilja. Odustavi od borbe Niifor Votanijat se odrekao prestola i zamonaio. Na prvi dan Uskrsa, 4.4.1081. godine Aleksije Komnin krunisan je za cara. Aleksije I Komnin (1081-1118) Unutranje snage carstva bile su iscrpljene, jer je poredak na kome su se one zasnivale u toku prethodnih vekova doiveo slom, usled ega je Mala Azija naputena bez otpora. Hegemoniju na moru izvojevale su, u ekonomskom i strategijskom pogledu, italijanske gradske republike i to je najznaajnija prekretnica ove epohe, koje se zavrava vizantijskom katastrofom 1204. godine. Politika ovog cara od samog poetka otkriva jednu vetinu u situaciji koja je bila vie nego kritina; vojska upropaena, dravna blagajna prazna, a sa svih strana su navaljivali neprijatelji. Sve svoje snage Aleksije je morao usredsrediti na borbu sa Normanima, jer, posle osvajanja vizantijskih oblasti u Italiji, Robert Gviskard se okrenuo istonoj obali Jadrana. Krajnji cilj normanskog vojvode nije bilo nita manje nego osvajanje Vizantije. Bez dovoljno vojske, bez novca, Aleksije I je morao odmah po stupanju na presto da krene u borbu i brani egzistenciju carstva. On je morao da prekuje u novac crkvene sudove da bi platio vojsku, koja se sastojala od stranih najamnika, znatnim delom od engleskih Normana. Car je pregovarao sa papom i carem Henrikom IV oko pomoi, ali je najzad obezbedio pomo samo Mletaka. Mletaka mornarica je zadala normanskim laama jak poraz, koji ih je naterao da prekinu opsadu Draa s mora. Na kopnu, meutim, opsada je nastavljena i posle pobede nad carskom vojskom oktobra 1081. godine Gviskard je uao u Dra. Njegove trupe prodrle su duboku u Vizantiju, prole kroz Epir, Makedoniju i Tesaliju i opsele Larisu. Meutim u junoj Italiji izbija ustanak, te je ve u prolee 1082. godine, Gviskard morao da napusti Balkan, predavi komandu svom sinu Boemundu. U meuvremenu Mleani su zaposeli Dra. Gviskard je uspeo da savlada ustanak i ponovo stupio u akciju, ali je poetkom 1085. godine umro od kuge. Carstvo je skupo platilo mletaku pomo. Ugovorom od maja 1082. godine mletaki dud je dobio titulu protosevasta s godinjim prinadlenostima, patrijarh Grada titulu ipertima, a mletaka crkva godinju supsidiju od 20 funti zlata. Mletaki trgovci imali su od sada pravo da u svim delovima carstva slobodno trguju svakom robom, ne plaajui bilo kakvu carinu. Tek to se oslobodio Normana, Aleksije je morao da stupi u rat sa Peenezima. Opasnost, koja je proteklih decenija stalno lebdela nad carstvom, zaotrila se jo vie usled podrke na koju su Peenezi nailazili kod bogumila. Kriza je dostigla vrhunac kada su Peenezi, posle estokih okraja sa carskim trupama, 1090. godine dospeli do zidova same prestonice. Da bi nevolja bila jo vea grad je istovremeno napadnut i s mora. Smirnski emir aha, jedan od seldukih emira koji je posle Sulejmanove smrti podelio njegovo nasledstvo, sklopio je savez sa Peenezima i krenuo sa

44

svojom flotom na grad. Opsednut sa kopna i mora, Konstantinopolj je zimu 1090/1091. g. preiveo pun briga i strepnji. U tom poloaju Aleksije se obratio Kumanima i poslavi bogate darove, zatraio pomo. Kumani su prodrli u juno-rusku ravnicu iza Peenega i Uza i stigli u prolee 1091. godine, 29. aprila u podnoje Lebuniona, gde je dolo do ogorene bitke u kojoj su Peenezi strahovito poraeni. Carska flota uspela je potom da porazi aha, a uskoro je on i konano izbaen iz igre vetom Aleksijevom diplomatijom. Osloboenje prestonice omoguilo mu je da zarati sa rakim upanom Vukanom, koji je uznemiravao vizantijske oblasti stalnim upadima. Ovom ratu poklonio je car mnogo panje; u tri maha (1091, 1093 i 1094) vodio je pohode protiv nemirnih Srba. Vukan se nije uputao u otvorenu borbu izjavljujui svaki put pokornost i nudei taoce, ali im bi se car povukao, on je obnavljao svoje napade. Na kraju je Aleksije time i morao da se zadovolji, jer su Kumani upali na teritoriju carstva, pljakajui i palei sve do Jedrena. Na elu kumanskih hordi nalazio se ovek koji je tvrdio da je naslednik cara Romana IV Diogena, Konstantin Diogen. Poto su uspeli prevarom da uhvate pretendenta, Vizantinci su rasterali Kumane, koji su ostali bez svog voe. Na zapadu se budila snana volja da se oslobode Svete zemlje od nevernika. Apel pape Urbana II na Klermonskom saboru naiao je na utoliko vei odjek, tim pre to su nevolje hriana u Palestini postale naroito teke posle seldukog osvajanja Jerusalima 1077. godine. Ideja osvajanja na istoku naroito je bila interesantna za mlae sinove feudalnih porodica liene zemljinih poseda po principu prava prvoroenih. Krenule su i seljake mase, beei od bede i dugova. Vizantiji je ova ideja bila potpuno strana, jer za njih borba sa nevernicima nije bila nita novo. Oni su sa zapada oekivali najamnike pomone odrede, ne krstae. Aleksije je ak i sam traio od zapadnjaka pomone vojne odrede tokom godina peeneke najezde. Izmeu ostalih, pisao je Robertu Flandrijskom, koga je lino poznavao sa hadiluka u Palestini. U istom cilju obratio se i Rimu i vodio sa papom Urbanom pregovore o uniji. Dolazak krstaa iznenadio je cara i omeo njegove namere, bacivi carstvo u nove nedogledne tekoe. Prvi je stigao pustinjak Petar iz Amijena, koga je pratila gomila sirotinje sakupljene sa svih strana i ve na prolasku kroz Ugarsku i Balkan njegove nedisciplinovane i loe snabdevene horde su besomuno pljakale stanovnitvo. Doavi 1.8. 1096. godine pred Konstantinopolj, krstai su nastavili sa pljakom, pa ih je Aleksije vrlo brzo liferovao preko Bosfora. U Maloj Aziji oni su u prvom sudaru sa Turcima pretrpeli alostan poraz, kada je veina i izginula, dok se samo jedan mali deo spasao i pobegao nazad u prestonicu Vizantije brodovima koje im je Aleksije ustupio. Krajem iste godine poeli su da pristiu veliki feudalni baroni. Bili su tu vojvoda Lorena, Gotfrid Bujonski, grof Rajmund Tuluski, brat francuskog kralja Gij od Vermandoa, brat engleskog kralja Robert Normandijski, grof Robert Flandrijski i mnogi drugi. Aleksije je zatraio da mu voe krstaa poloe zakletvu kao vazali i da se obaveu da e mu predati sve osvojene zemlje, koje su ranije pripadale Vizantiji. Sa svoje strane on se obavezao da e ih snabdeti namirnicama i orujem i da e im se pridruiti. Na osnovu ovoga sklopljen je ugovor, poetkom 1097. godine. Prvi znaajniji uspeh bio je zauzee Nikeje, u junu 1097. godine, pa je grad predat caru i zaposednut od vizantijske vojske. Aleksije je pourio da iskoristi ovaj uspeh. Njegove trupe zauzele su Smirnu, Efes, Sard i druge gradove u staroj Lidiji, tako da je u veem delu zapadne Male Azije vizantijska vlast uspostavljena. Meu krstaima i carem jo je vladala sloga, mada su se Gotfridov brat Balduin i Boemundov sinovac Tankred, odvojili od glavnine vojske i ratovali na svoju ruku u Kilikiji, a Balduin je prodro i u Gornju Mesopotamiju i zasnovao svoju kneevinu u Edesi.

45

3.6. 1098. zauzeta je Antiohija, ali je tu ujedno bio i kraj sporazuma. Krstai nisu ni pomiljali da predaju grad caru, te su se oko njega otimali Boemund i Rajmund Tuluski. Boemund je zavladao gradom i pored protesta Aleksija, a ostali krstai krenuli su put Jerusalima, ne saekavi cara. Izmeu Rajmunda i Aleksija dolo je do zbliavanja i dok su krstai osnivali vlastite kneevine Rajmund, koji je bio odbio da ba bilo kakvu zakletvu pre poetka pohoda, predao je caru vie gradova na sirijskoj obali. Njegova saradnja sa carem postala je jo tenja kada su krstai zauzeli Jerusalim 15.7.1099. godine, kada je Rajmund (iako najistaknutiji krsta) ponovo ostao kratkih rukava, jer je na elo Jerusalimske kraljevine doao Gotfrid Bujonski. Ve 1100. godine Beomund je pao u tursko zarobljenitvo, ali su ga krstai otkupili i doveli u Antiohiju. etiri godine kasnije, kod Harana, Turci su krstaima zadali strahovit poraz, to je Aleksije I iskoristio. Carska vojska zaposela je vane tvrdjave Tars, Adanu i Maistru, a flota je okupirala Laodikeju i niz drugih gradova na sirijskoj obali, sve do Tripolisa. Boemund se vratio na zapad agitujui za akciju protiv Vizantije, ime je tamo stvorio sliku o neverstvu vizantijskog cara. Sakupivi jaku vojsku, on se oktobra 1107. godine iskrcao kod Valone. Kao pre 25 godina i sada su se Normani i Vizantinci sukobili na istonoj obali Jadrana. Borba se zavrila odlunom pobedom Vizantije i kapitulacijom normanskog kneza. U ugovoru iz 1108. g. Boemund je priznao vizantijskog cara za svog sizerena i obavezao se da nee preduzimati nikakva neprijateljstva protiv carstva. Unutranju politiku Aleksija I opredeljuju opadanje vojske i finansijska beda. Kvarenje novca otpoeto u vreme Konstantina Monomaha, nastavlja se i dobija sve vee razmere. Pored starog zlatnika putene su u opticaj razne vrste novca nie vrednosti. U poetku kursevi su se jako kolebali, poreski sakupljai utvrivali su vrednost novca po svom nahoenju i bogatili se veoma bezobzirno. Najzad je car naredio da se u novoj nomizmi, umesto 12, raunaju samo 4 srebrna milijarisija. Time je bilo zvanino priznato da je vizantijski zlatnik izgubio 2/3 svoje vrednosti. Za graenje brodova, tvrdjava, mostova i drumova stanovnitvo je moralo da daje materijal i radnu snagu. Osim toga ono daje hranu i konak carskim inovnicima i oficirima i dostavlja carskim trupama na njihovom prolazu kroz provincije besplatno ili po niskim cenama, ivotne namirnice. Odbrambena snaga carstva ima sada isto feudalni karakter, njenu osnovu sainjava posed pronijara. Pronijar je sada duan da vri vojnu obavezu i stoga se obino naziva prosto vojnik. U stvari to je vizantijski vitez, koga, prema veliini njegove pronije, prati vei ili manji broj ljudi. Aleksije je promenio i sistem haristikija, tj. obiaj davanja manastira i manastirskih imanja na upravu svetovnim licima. Ovaj obiaj koji je naroito uzeo maha u XI veku, prvobitno je imao za cilj ekonomsko podizanje osiromaenih manastira, ali je esto dovodio do drastinih zloupotreba i izazivao opoziciju crkvenih krugova. Sada je car preuzeo na sebe dodeljivanje manastirskih imanja kao neku vrstu beneficija, to je nailo na jak otpor crkvenog klera. Isto tako, Aleksije je naiao na otpor ve prilikom normanskih ratova kada je bio primoran da pretopi crkvena blaga. Pod pritiskom ove opozicije on je morao da obea da e vratiti oduzete crkvene sudove. Avgusta 1082. godine on je objavio edikt kojim je dezavuisao samog sebe zabranjujui ubudue svako korienje crkvenih blaga u necrkvene svrhe. Svega par godina kasnije car je demantovao sam sebe ponovo posegnuvi konfiskaciji crkvenih sudova. Meutim i pored svih tih nesuglasica car i crkva su zajedniki nastupali protiv sekti koje su uzele maha u to vreme. Tako je voa bogumila, Vasilije, i svi njegovi sledbenici koji su ostali verni bogumilskom uenju spaljeni na lomai. Car je uzeo uea i u suenju konzulu filozofa Jovanu Italu, koji je bio vatreni potovalac Platona i neoplatonika, pa je

46

doao u sukob sa hrianskom verom. Nemajui vetine svog uitelja Psela, Jovan nije umeo da se dri granica propisanih crkvenih dogmi i smenjen je sa poloaja i ekskomuniciran. Careve poslednje dane oteala je borba oko prestola, ali ga je posle smrti ipak nasledio njegov najstariji sin Jovan, iako je car u poetku svoje vladavine za naslednika nasledio mladog Konstantina Duku, sina Mihaila VII i verio ga sa svojom najstarijom erkom Anom. No, kada mu se rodio sin, budui car Jovan, car je preneo na njega pravo nasledstva. Meutim, posle Konstantinove smrti, njegova udovica Ana, udala se za Niifora Vrijenija (1097) i zatraila da za prestolonaslednika bude odreen njen mu. Sada je do izraaja dola i Anina majka, zapostavljena carica Irina. Ona je u pitanju nasledstva podrala svoju omiljenu ker Anu i njenog mua. Carica i njena ki nisu prestajale da nagovaraju cara da krunu da Vrijeniju, pa mu ak ni na samrtnom odru nisu dale mira. Meutim, iako je bio na korak od poputanja, car je u odlunom trenutku ipak podrao svog sina, ali usled svih tih zapleta i intriga dolazak na vlast legitimnog prestolonaslednika dobio je karakter dravnog udara. Ana je ak pripremila i atentat na svog brata i tek kad ni ovo nije uspelo, ona se povukla u manastir i odala nauci. Jovan II Komnin (1118-113) Po reima savremenika Jovan II je bio najvei meu Komninima. Bio je vladar vrste volje, ali mudar i umeren, hrabar vojnik i ovek plemenite naravi, retke u njegovo vreme. Oprezan, ali i nepokolebljiv u namerama, on je odluno i dosledno nastavio politiku svog oca. Glavni problem bila je borba sa normanskom Antiohijskom kneevinom, ali su se i na zapadu sada nametali vani zadaci, koji su zahtevali najveu budnost. Antiohijsko pitanje bilo je povezano sa sicilijskim, a normansko pitanje na Siciliji, kao i srpsko na Balkanu, dovodilo je Vizantiju u vezu sa nizom drugih zapadnih sila. Poslednja velika najezda Peenega odigrala se 11222. kada su u velikim masama prodrli preko Dunava i opljakali Trakiju. Jovan II im je naneo strahovit poraz od kojeg se vie nikad nisu oporavili, a mnogobrojni zarobljenici naseljeni su po vizantijskim zemljama. Mleci su se vrsto drali svojih privilegija, pa su ak i napali egejska vizantijska ostrva, te caru nije preostalo nita drugo do da potvrdi sve mletake povlastice novim ugovorom, 1126. godine. Savladavi Peenege Jovan se okrenu Srbima, koji su stalno uznemiravali Carstvo svojim upadima. Car je odneo odluujuu pobedu nad rakim upanom i vratio se sa bogatim plenom i zarobljenicima koje je naselio u Maloj Aziji.. Srbi su morali da priznaju vizantijska vrhovna prava, ali se njihova tenja za slobodom i dalje ispoljavala u estim ustancima. Rodbinske veze sa ugarskim kraljevskim domom pruale su Jovanu priliku da se umea u este borbe oko prestola i da podrava pretendente. Ova politika omoguila je carstvu da utie na razvoj situacije u Ugarskoj, ali i da povea zategnutost izmeu dve sile. Stefan II (1114-131), iji je oslepljeni brat Almo naao utoite na carskom dvoru, otpoeo je 1128. godine neprijateljstva protiv Vizantije. Ugari su zauzeli Branievo i prodrli duboko u vizantijsku teritoriju. Meutim snaga vizantijskog cara bila je vea i prisilila ih da se povuku i zatrae mir. Teko oko 1130. godine Jovan II se okrenuo na Istok i obnovio zapoetu borbu, koju je morao da prekine zbog zapleta na Balkanu. Glavni neprijatelj nije vie bio Ikonijski sultanat oslabljen unutranjim nemirima, ve Melitinski emirat dinastije Danimenidita. Jovan ga je savladao

47

1135. godine, ali mu je ostalo da rei jo jedan problem, a to je bila malo-jermenska kneevina u Kilikiji, tvorevina jermenskog kneza Rubena, koji se oko 1071. godine uvrstio u Taurskim planinama. Rubenov sin Lav, uz pomo krstaa, osvojio je 1129. godine najvanije tvrave u Kilikiji i time zabio klin izmeu Vizantije i Antiohijske kneevine. Pohod Jovana II u prolee 1137. godine bio je pobedonosan, Tars, Adana i Mamistra brzo su pale. Knez Lav je spas potraio u bekstvu, ali je kasnije uhvaen i doveden u prestonicu. Ve avgusta 1137. godine Jovan II dospeo je sa vojskom pod zidine Antiohije. Grad je pao posle kratke opsade, a knez Rajmund od Poatjea, zet Boemunda II, poloio je caru vazalnu zakletvu i istakao na gradskim zidinama vizantijsku zastavu. Sada se Jovan okrenuo Siciliji, gde je na vlasti bio Roer II, koji je ujedinio Siciliju i Apuliju i krunisan u Palermu 1130. godine. Jaanje Normana u Italiji ugroavalo je Vizantiju i Nemaku, pa je dolo do zbliavanja dve carevine. U ovu koaliciju ula je i Piza, kojoj je Jovan potvrdio privilegije 1136. godine. Ovo je caru oslobodilo ruke za akcije na istoku, gde su se odnosi rapidno pogoravali. Antiohijski knez je, na nagovor latinskog svetenstva, odbacio vazalnu zakletvu, 1142. godine. Car je bio odluan da krene na Antiohiju, ali ga je u tome spreila nesrea u lovu. Pogoen otrovnom strelom, Jovan II je umro 8.4.1143. godine. Poto su carevi stariji sinovi umrli tokom epidemije 1142. godine, prema carevom testamentu krunu je primio najmlai, etvrti sin, Manojlo I Manojlo I Komnin (1143-1180) Ovaj car istakao se kao vladar velikih i mnogostranih sposobnosti. Bio je hrabar vojskovoa, a jo vie vet diplomata i dravnik smelih i zamanih ideja. Manojlo je voleo zapadne obiaje i uvodio ih na svom dvoru, a i oba njegova braka sa zapadnim princezama doprinela su prodiranju zapadnih navika u Vizantiju. Za razliku od svog oca Manojlo se okrenuo zapadu, to je svakako bilo uslovljeno razvojem situacije na zapadu. Njegova greka bila je meutim u tome to je on prenaglio i preao od elje na delo, ne vodei rauna o realnim mogunostima. Car je pokuao da uvrsti savez sa Nemakom, pre svega raunajui na svoje brane veze, preko svoje ene Berte od Zulcbaha, roake Konrada III. Na alost, saradnja dva vladara, protiv Normana, osujeena je Drugim krstakim ratom, u kome je pored francuskog uea uzeo i nemaki kralj. Prolaz krstaa kroz Vizantiju, praen uobiajenim izgredima, teko je pomutio odnose Vizantije i Nemake. ini se da se Manojlo nije ni sastao sa svojim urakom, a odnosi sa Lujem VII, prijateljem Roera II, bili su skoro otvoreno neprijateljski. Car je bio zainteresovan da to pre prebaci krstae u Malu Aziju. Prvi prvom sukobu Konrada III sa Turcima njegova vojska je alosno razbijena. Posle duih pregovora i prepirki u Aziju je preao i Luj, gde se njegova vojska ujedinila sa ostacima nemakih trupa, ali su krstai odustali od pohoda protiv Ikonije, te se okrenuli u pravcu Ataleje. Prolaz kroz teak teren, praen nasiljem nad lokalnim stanovnitvom, razmiricama izmeu Francuza i Nemaca, sukobima Latina sa Grcima, konano je iscrpeo snage krstaa. Konrad III se na putu razboleo, pa je u Efesu napustio krstae. U Ataleji se i Luj VII ukrcao sa svojim baronima za Siriju, prepustivi svoje ljude sudbini. Koristi od ovoga jedino je imao Roer II, koji je 1147. godine osvojio Krf, Korint i Tebu, najbogatije gradove tadanje Grke, glavna sredita vizantijskog svilarstva. Iz Korinta i Tebe, Roer je odveo vizantijske svilare i uposlio ih u mladoj normanskoj svilarskoj industriji u Palermu. Neuspeh je dodue ponovo zbliio Nemce sa Vizantijom. Konrad III je lepo doekan u prestonici i obavezao se da e zaratiti protiv Roera. Mleci su se takoe pridruili koaliciji i pomogli Vizantiji da povrati Krf, 1149. godine. Normanski kralj sklopio je savez sa vojvodom Velfom i podrao ga u borbi protiv Konrada III, koji se hitno vratio u Nemaku zbog toga. Sa druge strane Roer II pomagao je i

48

Srbe protiv carstva. Ve 1149. godine Manojlo je morao da stupi u borbu sa pobunjenim Srbima, a zatim i protiv Ugara. Velikog saveznika Roer je imao u Luju VII, koji je zamrzeo Vizantiju i spremao novi krstaki rat. Ali ti planovi su se razbili o otpor francuskog vitetva. Nastupila je polarizacija Evrope i stvaranje razgranatih koalicija, gde se raspodela snaga esto menjala. Konrad III je uspeo da savlada Velfa i poeo je da se sprema za pohod u Italiju, ali je umro 1152. godine. Sa Fridrihom I Barbarosom Manojlo nikad nije mogao da se dogovori, uprkos estim pregovorima. Barbarosa se usprotivio vizantijskim pretenzijama na Italiju i s krajnjim nepoverenjem posmatrao univerzalistike tenje Manojla I, koji je za njega bio samo grki kralj. Manojlo je uspeo da uvrsti svoj poloaj na Balkanu. Na ugarskoj granici je zavladao mir, a kijevski presto zauzeo je vizantijski saveznik Jurij Dolgoruki. 1154. godine umro je i Roer II. Manojlo se reio da preduzme ofanzivu u Italiji, sa nemakim carem ili bez njega, a ako treba i protiv njega. 1155. godine on je poslao flotu u Ankonu i odavde otpoeo rat. Sa malom vojskom, uz pomo normanskih vazala, koje je car uspeo da pridobije za sebe, zaposednuti su u najkraem roku vaniji gradovi Apulije, cela oblast od Ankone do Tarenta priznala je vlast Vizantije. Meutim, dojueranji saveznici sada su se okrenuli protiv Manojla. Mleci su se osetili ugroeni carevim uvrivanjem u Italiji, pa je okrenula lea Vizantiji. Normanski kralj Viljem I preao je u protivnapad i 1156. godine porazio vizantijsku vojsku kod Brindizija to je dovelo do brzog kraja vizantijske vlasti u Italiji. Dve godine kasnije, Manojlo je, uz posredovanje Pape, sklopio mir sa Viljemom I. Prema latinskim dravama Istoka, Manojlo je postigao izvanredne uspehe. Jermenski knez Tor, koji se uvrstio u Kilikiji, prisiljen je 1158. godine da se pokori, a konano je pokorena i Antiohijska kneevina, iji je knez Rajnald priznao suverenitet cara. ak je i jerusalimski kraj Balduin III nainio posetu caru i stavio se pod njegovu zatitu. Smrt kralja Gejze II 1161. godine pruila je povoda za novo meanje u ugarske prilike. Protiv Stefana III, Gejzinog sina, Manojlo je orujem i novcem podrao Gejzinu brau Stefana IV i Vladislava. Zbog toga je izbio rat, pun tekih i promenljivih borbi. 1164. godine sklopljen je ugovor, na osnovu koga je Stefanov brat Bela, poslat u Konstantinopolj, poto je priznat za ugarskog prestolonaslednika i poto su mu u apanau dodeljene Ugarska i Dalmacija. Ali Manojlo je sada mora da vodi nove borbe da bi realizovao velika preimustva koje mu je pruao ovaj ugovor. Osiguravi podrku kijevskog i galicijskog kneza, car je pokorio Hrvatsku, Dalmaciju, Bosnu i Srem, 1167. godine. Car je Belu proglasio za svog naslednika, ali kada mu se rodio sin, odustao je od tog plana. Uporedo sa borbama protiv Ugarske, car je morao da ratuje i sa Srbima. Istina, Manojlo je uspevao da svaki put ugui ustanak, ali nije mogao da im uini kraj. 1166. godine postavljen je za velikog upana Stefan Nemanja, ali se i on uskoro odmetnuo od cara. Uspesi Vizantije protiv Ugarske oduzeli su Nemanji potrebnu podrku. Savez sa Mlecima pokazao se nedovoljno efikasan, pa je Nemanja odustao od otpora 1172. godine kada je car uao sa jakom vojskom u Raku. Car je, da bi ublaio veliki uticaj mletakih trgovaca koji je teko pogaao stanovnitvo, sklopio ugovore sa enovom 1169. godine i Pizom, 1170. godine Sledee godine izbio je otar sukob. Svi Mleani u Vizantiji su pohapeni, a njihovi brodovi zaplenjeni. Jaka mletaka flota uplovila je u vizantijske vode i okupirala Hios i Lezbos. Posle toga se due vremena pregovaralo, ali bez rezultata. Na istoku bivi carski saveznik, sultan Kilid Arslan pogazio je svoju zakletvu i podstican podrkom nemakog cara 1175. godine prekinuo odnose i zapoeo sukobe. Sledee godine

49

Manojlo je krenuo protiv Ikonijskog sultanata, ali je u frigijskim klancima kod Miriokefalona 17.9.1176. godine strahovito poraen. Posle careve smrti 24.9.1180. godine, stupio je na presto njegov dvanaestogodinji sin Aleksije II, a regenstvo preuzela carica mati Marija, poreklom Francuskinja. Dravom je u stvari upravljao cariin ljubimac Aleksije Komnin, sinovac preminulog cara. Uticaj ovog nesposobnog i sujetnog oveka izazvao je kod ostalih Komnina veliko ogorenje. Pojedini lanovi doma Komnina pokuavali su vie puta da obore regenstvo, ali bez uspeha. Jedini jak ovek meu Komninima bio je tada Manojlov brat od strica Andronik, koji se nalazio van prestonice, kao upravnik jedne oblasti na Pontu. U to vreme ve ezdesetogodinjak, on je imao za sobom buran ivot, pun romantinih podviga i pustolovina. Bio je vrlo darovit ovek, sjajno obrazovan, duhovit, odlian orator, hrabar ratnik, smeo i otvoren na dvoru. On je bio jedini koji je smeo otvoreno da prkosi pokojnom caru. Sada kada je car bio mrtav, on je odluio da se vrati u prestonicu i preuzme presto. Na prolazu kroz Malu Aziju Andronik nije naiao skoro ni na kakav otpor. Njegova mala vojska brzo je rasla pridruivanjem nezadovoljnika. U prolee 1182. godine on je uao u Halkedon, a protosevast Aleksije je pokuao da zatvori Bosfor, uzdajui se u flotu ija je posada bila poreklom sa Zapada, velikom veinom. Zapovednik mornarice veliki duks Andronik Kontostefan preao je na stranu Andronika Komnina, te je stvar regenstva bila izgubljena. Aleksije je oslepljen i baen u tamnicu, a u prestonici se mrnja protiv Latina vie nije mogla obuzdati. Nastao je straan pokolj, posle ega je Andronik Komnin uao u grad, oduevljeno pozdravljen od strane svetine, maja 1182. godine Andronik Komnin (1182-1185) U poetku je car istupao kao zatitnik mladog naslednika Aleksija II. Njegovi protivnici pogubljeni su pod optubom da su radili protiv legitimnog cara. Pored drugih, pogubljena je i carica Marija, iju je presudu potpisao mladi naslednik Aleksije II. Tek posle ovoga Andronik je odluio, toboe izlazei u susret zahtevima svetenstva i dvora, da primi carsku krunu, septembra 1183. godine. Dva meseca kasnije Aleksije II je udavljen u moru, a stari car, da bi zadovoljio princip legitimiteta, oenio se njegovom trinaestogodinjom udovicom, Agnes Anom, erkom francuskog kralja Luja VII. Andronik je teio slamanju prevlasti plemstva, ali njegove krajnje bezobzirne metode kojima se sluio pretvorile su njegovu vladu u svirepu strahovladu. Andronik je mnoge mere prethodnika iskorenio odlunom strogou. Prestala je prodaja inovnikih poloaja, a car je birao najsposobnije ljude i davao inovnicima dovoljne plate da bi ih uinio manje podmitljivim. Nemilosrdno je gonio svaku korupciju i uspeo da otkloni zloupotrebe kod skupljanja poreza. Time je poboljao poloaj stanovnitva, koje je osetilo oseanje, dotle nepoznate, pravne sigurnosti. Car je takoe zabranio pljakanje nastradalih brodova, nareenjem da se uhvaeni pljakai veaju o jarbole istih. Meutim, njegova svirepa borba protiv plemstva donela je neprestane zavere i ustanke. Razdraen otporom, car se sve otrije razraunavao sa svojim protivnicima, ali je time stvarao sebi nove i nove neprijatelje. Ubistvom Marije, Andronik je sam dao Beli III oruje u ruke omoguivi mu da nastupa kao osvetnik Manojlove udovice. 1183. godine Ugri i Srbi su kao saveznici upali u Vizantiju i opustoili Beograd, Branievo, Ni i Serdiku. Nemanja je uspeo da osigura svojoj zemlji nezavisnost i da, na raun Vizantije, znatno proiri njenu teritoriju na istok i jug. U Aziji su se nizali ustanci.

50

Velikai iz porodice samog cara pruali su Androniku oajniki otpor. Isak Komnin uvrstio se tako na Kipru kao samostalni vladar, proglasio sebe za cara i ak je kovao svoj novac. Najtei udarac zadali su caru Normani koji su prodrli preko Draa, juna 1185. godine. Grad je ubrzo zauzet, pa je normanska vojska krenula na Solun. Tamo je krenula i flota, koja je osvojila Krf, Kefaleniju i Zakint. Ve 6. avgusta, Normani su stigli pred solunske zidine, a 15. avgusta stigla je i flota. Otpoela je opsada i sa mora i sa kopna. Odbrana grada bila je slaba, snabdevanje nedovoljno, dok se komandant grada David Komnin pokazao nesposoban, a pomona vojska iz prestonice nije stigla na vreme. Grad je osvojen 24. avgusta, kada je dolo do strahovitog pokolja, kada su stanovnici svirepo zlostavljani, mueni i ubijani. Jedan deo normanske vojske uputio se ka prestonici, dok je drugi deo krenuo ka Seru. Napetost u Konstantinopolju dostigla je vrhunac, teror vlade besneo je gore nego ikad, a strah od neprijatelja rastao je sve veom brzinom. 12. 9. 1185. godine oluja se prolomila nad gradom, a razjarena masa rastrgla je na ulicama prestonice cara koga je pre nekoliko godina slavila kao spasioca. PRVI PAD KONSTANTINOPOLJA I SLOM VIZANTIJE Feudalno plemstvo je pobedilo i uspelo da se odri pod dinastijom Anela. Aneli nisu pripadali staroj aristokratiji. Oni su bili neznatna filadelfijska porodica, iji je uspon poeo kada se najmlaa ki Aleksija I, Teodora udala za Konstantina Anela. Otada oni zauzimaju visoke poloaje na dvoru, a naroito su se istakli za vreme Manojla I. Isak II Aneo (1185-1195) Unuk Konstantina i Teodore, bio je suta suprotnost jakom i samovoljnom Androniku. Isak II je dopustio da sve ide svojim tokom. Niko nije vie pokuavao da stane na put zloupotrebama u centralnoj i provincijskoj upravi. Vizantijski upravni aparat raspao se u sitne jedinice koje su samo po imenu podseale na nekadanje teme. Prava je srea bila to se strah od normanske najezde, koji je ubrzao Andronikov pad, pokazao preteranim. Odavi se pljaki, normanska vojska je izgubila svoju borbenu snagu, a epidemije bolesti su jako proredile njene redove. Aleksije Vrana, vizantijski vojskovoa, porazio ih je u dve bitke, kod Mosinopolja i Dimitrice, novembra 1185. godine. Normani su napustili Solun, a kasnije i Dra i Krf. Samo su Kefalenija i Zakint bili konano izgubljeni za Vizantiju. Krajem 1185. godine u Bugarskoj je izbio veliki ustanak pod vostvom brae Petra (Teodora) i Asena. Odbijanje vlade da ispuni zahteve brae da im odobri zemlju u proniju dovelo je do potpunog odvajanja bugarskih oblasti od Vizantije i do stvaranja Drugog bugarskog carstva. Aleksije Vrana, pobednik nad Normanima, poslat je u Bugarsku, ali se u Jedrenu proglasio za cara i okrenuo protiv Isaka II. U borbama pod zidinama prestonice, uzurpator je poginuo u leto 1186. godine, tako da je car Isak uao na elu svoje vojske u Bugarsku. Ustanici su rasterani, a Petar i Asen pobegli preko Dunava. Meutim uskoro su se vratili sa jakim kumanskim odredima i borba se ponovo rasplamsala. Oktobra 1186. Isak II je krenuo u susret neprijatelju i tek posle estoke borbe i velikih gubitaka uspeo da odbije bugarsko-kumansku vojsku. U prolee 1187. godine car je preuzeo novi pohod u oblast Serdike, ali je odluujui uspeh izostao. Sada je ustanak izbio i u Maloj Aziji, pa je car odustao od borbe u Bugarskoj i prihvatio sporazum sa pobunjenicima, koji su mu poslali kao taoca, mlaeg brata Petra i Asena, Kalojana. 1187. godine Saladin je uao u Palestinu, naneo Latinima kod Hatina teak poraz, zarobio jerusalimskog kralja Gvida Luzinjana i 2.10 uao u Jerusalim. Ovo je dalo podstreka novom

51

krstakom ratu u kome su uzeli uea Fridrih Barbarosa, Filip II Avgust i Riard Lavlje srce. U leto 1189. godine, Barbarosa je preko Ugarske stigao na Balkan. On je pokuao da se sporazume sa vizantijskim carem, ali je nepoverenje ostalo jer je Barbarosa vodio pregovore i sa neprijateljima carstva. Ovo su iskoristili Bugari i Srbi koji su potraili zatitu od Barbarose. Nemanja je, u pratnji svoga brata Stracimira, doekao Fridriha u Niu s velikim poastima i ponudio u vazalnu zakletvu i savez protiv Vizantije. Carska vlada je na to obnovila ugovor sa Saladinom i car se obavezao da nee propustiti nemaku vojsku kroz svoje zemlje. Barbarosa je na to osvojio Plovdiv posle ega je usledila una rasprava. Barbarosa se potom uputio na Jedrene i ponovo se sastao sa Srbima i Bugarima. Tek posle ovoga je car popustio i u februaru 1190. godine prebacio svog protivnika u Aziju, dao mu taoce i obeao da e snabdevati njegovu vojsku namirnicama. U toku borbi u prolee te godine, Fridrih je uspeo da nanese nekoliko poraza protivniku, ali se nesrenim sluajem udavio u jednoj reci. Ekspedicija francuskog i engleskog kralja nije prola mnogo bolje. Po ugovoru o miru iz 1192. godine Saladin je zadrao Jerusalim, a vlast Latina ograniena je na uzano podruje izmeu Jafe i Tira. Prilikom ovog pohoda Riard je uinio jednu uslugu Vizantiji, on je osvojio Kipar, zarobio Isaka Komnina i predao ostrvo Jovanovcima, a zatim 1192. godine kralju Gvidu Luzinjanu. Posle odlaska Nemaca sa Balkana Vizantija je krenula u ofanzivu. Isak II je napao Bugare, pa Srbe. U jesen 1190. godine Nemanja je poraen u bici na Moravi i morao da zakljui mir. Nemanjin sin Stefan oenjen je carevom sinovicom Evdokijom i dobio titulu sevastokratora. Manje sree bilo je carstvo u sukobu sa Bugarima. Veliki pohod iz 1190. godine zavrio se tekim porazom. Vizantinci su doprli do Trnova, ali je opsada prestonice bila neuspena; njihova vojska je pri povlaenju potuena u balkanskim klancima, a sam car se jedva spasio pogibije. etiri godine kasnije car je ponovo poraen kod Arkadiopolja. Raunajui na podrku Bele III, car je krenuo na elu jake vojske u novi pohod protiv Bugara, ali je 8. aprila 1195. njegov stariji Brat Aleksije III izveo pu, oslepeo cara i zbacio ga sa prestola. Aleksije III Aneo (1195-1203) U Srbiji je vlast uzeo Stefan, 25.3. 1196. godine, kada se Nemanja povukao u manastir, gde se pridruio svom najmlaem sinu Savi u Sv. Gori. Odluujui uticaj sada je imala rimska kurija i Ugarska. Vukan, koji se morao zadovoljiti Zetom ustao je protiv brata, pa je Stefan spas potraio u sporazumu sa Rimom. Meutim Vukan ga je pretekao, uz pomo Ugara zbacio sa prestola i preuzeo vlast, poto je priznao papinu suprematiju i suverenitet Ugarske 1202. godine. Stefan je uskoro povratio presto, ali ne vizantijskom, ve bugarskom pomoi. U dva navrata, 1195. i 1196. godine Bugari su opustoili sersku oblast, potukli vizantijsku vojsku i zarobili njenog zapovednika sevasokratora Isaka Komnina. Vizantija je poela da podrava opoziciju u Bugarskoj. Asen je ubijen 1196. od strane boljara. Meutim, njegov ubica boljarin Ivanko nije uspeo da se odri na vlasti, pa je pobegao u Konstantinopolj i ustupio presto Petru. No, nije prolo ni godinu dana, a i Petar je bio ubijen. U prestonici Ivanku je bila poverena vojska za rat sa Bugarskom, ali se prepredeni boljar odmetnuo i zavladao u predelu Rodopa. U Makedoniji je vojvoda Dobromir Hrs zagospodario strumskom oblau, a zatim proirio svoje podruje sve do Vardara, uvrstivi se u teko pristupanom Proseku. Hrs je otpoeo rat, osvojio Prilep i Bitolj, a zatim prodro kroz Grku i privremeno zavladao Tesalijom. U Bugarskoj na presto stupa car Kalojan (1197-1207) sa kojim novo Bugarsko carstvo doivljava svoj prvi burni uspon.

52

Nemaki car Henrik VI nasledio je posle Barbarosine smrti ne samo presto, ve i elju za osvajanjem Vizantije. Henrik je zatraio da mu Vizantija ustupi sve oblasti od Draa do Soluna. Posle svrgavanja Isaka i enidbe Henrikovog brata Filipa Irinom, erkom Isaka Anela, Henrik istie pretenzije na vizantijski presto i istupa kao osvetnik Isaka II. Zastraena vizantijska vlada inila je ogromne napore da zadovolji nemakog cara i obavezala se na ogroman godinji danak. Ali pre nego to je dolo do kobnog udara Henrik VI je septembra 1197. godine umro. Sada na scenu stupaju Mleci, koji su imali velike konkurente u enovi i Pizi, kojima je Vizantija takoe dodelila znaajne privilegije u elji da stvori izvesnu protivteu mletakoj prevlasti. Mleci su znali da nisu mogli da budu sigurni dok god je u Konstantinopolju postojala vizantijska vlast, da e njihov dominantan poloaj biti odriv. Zato se veto iskoristili anitvizantijsko raspoloenje na zapadu koje je raslo do vremena rascepa crkve. Tako se krstaki pohod na kraju pretvorio u orue osvajanja i okrenuo protiv hrianske Vizantije. Krstai su se okupili u Mlecima da bi njihovim laama otplovili za Egipat. Ali kako nisu mogli da plate vozarinu, oni su prihvatili dudov predlog da umesto para pomognu Mlecima pri osvajanju Zadra, koji je bio pao pod vlast ugarskog kralja. Novembra 1202. godine krstai su zauzeli na juri Zadar, ne obazirui se na to to su stanovnici grada istakli krstove na zidine. Posle ovog skretanja dolo je i do drugog. Mladi Aleksije Aneo, sin Isaka II, uspeo je da pobegne iz zatvora sa svojim slepim ocem. Filip vapski, njegov zet, primio ga je na dvor i pozvao krstae i Mleane da pomognu povratak na presto Isaka II i njegovog sina. Maja 1203. na Krfu potpisan je izmeu Aleksija i krstaa ugovor, te je ve 24. juna flota stigla pred vizantijsku prestonicu. Poto su zauzeli Galatu i probili lanac koji je zatvarao ulaz u Zlatni Rog, krstaki brodovi prodrli su u prestoniku luku i tada je otpoeo sveopti napad na grad. 17. jula 203. godine prestonica je pala u ruke krstaa. Aleksije III je pobegao, odnevi sa sobom dravno blago. Slepi Isak II je podignut na presto, a kao suvladar, krunu je dobio i Aleksije IV. Poto nije mogao da plati usluge krstaa Aleksije se naao izmeu dve vatre, jer se i stanovnitvo bunilo protiv cara koji je doveo krstae. Krajem januara 1204. godine izbila je buna, Aleksije je pogubljen, a njegov otac stavljen u zatvor gde je ubrzo umro. Na presto je dovedena Aleksije V Duka Murzufl, zet Aleksija III, mu bive ene Stefana Prvovenanog, Evdokije. Krstai su se spremali za borbu u nameri da jo jednom osvoje prestonicu Vizantije, ali ovog puta ne samo da bi doveli novu vladu, ve i da bi na ruevinama stvorili novo carstvo. Marta meseca, krstai i Mleani potpisali su detaljan ugovor o deobi Vizantije, posle ega je poeo juri na grad. 13. aprila 1204. godine Konstantinopolj je podlegao napadaima. Posle podele ratnog plena dola je deoba samog carstva, koja je zapeatila njegov slom i potisnula ga na periferiju dogaanja. OBRAZOVANJE NOVIH DRAVA NA TLU VIZANTIJE Retko kada je u istoriji tako smiljeno i dosledno sproveden jedan plan, kao pri deobi sruenog vizantijskog carstva. Veliki mletaki dud koji je dominirao zbivanjima proteklih godina, imao je pri deobi poslednju re. Pre svega se pristupilo izboru novoga cara novog latinskog carstva. Na to mesto doveden je grof Balduin Flandrijski, koji je 16. maja 1204. godine krunisan u Svetoj Sofiji. Prvi latinski patrijarh postao je Mleanin Toma Morozini, jer je martovskim ugovorom tako bilo predvieno. Kao car Latinskog carstva Balduin je dobijao etvrtinu teritorije. Od ostale polovina je data Mleanima, druga polovina podeljena je vitezovima krstake vojske. Balduinu je pripala Trakija i SZ deo Male Azije, tako da je njegova oblast zahvatala obe strane Bosfora i Helesponta. Car je dobio neka ostrva u Egeju, meu kojima i Lezbos, Hios i Samos. Bonifaciju Monferatskom dodeljen je vei deo vizantijske Male Azije, ali je njega vie privlaila Evropa. Posle

53

estoke rasprave i borbe zaposeo je Solun i osnovao Solunsku kraljevinu, koja je obuhvatala i okolne oblasti Makedonije i Tesalije. Mleani su odustali od okupacije teritorija u Epiru, Etoliji i na Peloponezu, a zadovoljili se Koronom i Modonom na Peloponezu, a malo kasnije zauzeli su i Dra i Dubrovnik, 1205. godine. Zauzeli su Jonska ostrva Krit, veinu ostrva u Arhipelagu sa Eubejom, Androsom i Naksosom i najvanije luke na Helespontu i Mramornom moru (Galipolje, Radosto, Herakleja, Jedrene). Na ovakav nain podeljen je i Konstantinopolj, Mleci su dobili 3/8 grada, dok je car zadrao 5/8. U srednjoj i junoj Grkoj stvorene su vee kneevine, sasvim slabo vezane za Balduinovu carevinu. Od njih najdue je opstala francuska kneevina Ahaja ili Moreja, koja je ivela pod vlau doma Vilarduena svojim zasebnim ivotom. Dok su se neki vizantijski feudalci pokorili novim gospodarima, a narodne mase ostale u domovini, mada nezadovoljne, neki velikai su napustili okupirane zemlje i krenuli u slobodne pokrajine. Oslanjajui se na lokalno grko stanovnitvo, oni su osnovali nove drave, u kojima je Vizantija nastavila da ivi. Tako je u Maloj Aziji Teodor Laskaris, zet Aleksija III, stvorio Nikejsko carstvo, a na Balkanu Mihailo Aneo, brat od strica Isaka II i Aleksija III, stvorio Epirsku despotovinu. Na jugoistonoj obali Crnog Mora, nastalo je Trapezuntsko carstvo. Njega su stvorili unuci Andronika I Komnina, Aleksije i David, koji su se nazvali Veliki Komnini. Posle Andronikova pada oni su jo kao deca dovedeni na urijanski kraljevski dvor, s kojim su bili u rodbinskim vezama. Uz pomo velike kraljice Tamare (1184-1212) oni su aprila 1204. godine osvojili Trapezunt, a zatim je mlai Davi prodro du obale na zapad, zauzeo Sinopu i potinio Paflagoniju i Herakleju na Pontu. U Filadelfiji je zavladao kao samostalni dinast Teodor Mankafa, u ravnici Meandra Manojlo Mavrozom, u Sampsonu kod Mileta Sava Asiden. Sa istoka, du obale, nadirao je David Komnin. Na kraju su i Latini nasrnuli na Malu Aziju. Teodor Laskaris pretrpeo je poraz kod Pojmanenona i posle toga je veina gradova u Bitiniji potpala pod Latine. inilo se da je kraj blizu, ali je pomo stigla iz Trakije, gde su ustali pripadnici grkog plemstva i pozvalo u svoju zemlju Kalojana, nudei mu carsku krunu. Ustanak se brzo irio i u Dimotici i Jedrenu i nizu drugih trakih gradova latinske posade su pobijene ili naterane na beg. Kalojan je upao u Trakiju i sudario se sa Latinima blizu Jedrena, 14.4.1205. godine. U znamenitoj bici Kalojanove trupe satrle su vojsku latinskih ritera i zarobili cara Balduina koji je u zarobljenitvu i umro. Posle ove bitke Latini su se povukli iz Male Azije, samo je u gradu Pege ostala njihova posada. Poto je uvrstio svoju vlast Teodor Laskaris je pristupio izgradnji nove vizantijske drave, izabravi Nikeju za svoju prestonicu. Vizantijski dvor, upravni sistem i inovniki aparat presaeni su u Nikeju Obnovljene su i najvie dravne i crkvene tradicije, carstvo i patrijarija. Ueni Mihailo Autorijan je izabran za patrijarha, pa je sveano krunisao Teodora za cara. Usled nastalih zapleta, pregovori i pripreme su due trajali, tako da je Teodorovo krunisanje obavljeno tek u prolee 1208. godine. Sada je on vaio kao jedini zakoniti car Vizantinaca, a isto tako je i novi patrijarh smatran za jedinog poglavara grke crkve. Sruiti ovaj novi vizantijski centar postalo je za Latine pitanje ivota ili smrti. Cara Balduina zamenio je na prestolu njegov brat Henrik. U poetku kao regent, a zatim kao car (od 20.8.1206.) Henrik je upravljao Latinskim carstvom sa mnogo energije i vetine. Uspeo je da ojaa vladavinu u Trakiji i uspeo da pridobije deo grkog plemstva za sebe, prvenstveno pomirljivim stavom. Ve krajem 1206. godine Henrik je na elu vojske upao u Malu Aziju. Meutim nove Kalojanove najezde primorale su ga da prekine borbu i sa Laskarisom sklopi primirje na dve godine. Meutim, bugarski pritisak nije dugo trajalo jer je Kalojan poginuo 1207. godine, u oktobru, prilikom opsade Soluna.

54

Nikejska carevina morala je da ratuje i sa Ikonijskim sultanatom. Prenos vizantijskog centra u Malu Aziju zaotrio je stari selduko-vizantijski antagonizam. Posredovanjem Mletaka sultanat Rum je 1209. godine zakljuio tajni savez sa Latinskim carstvom. Sa svoje strane Teodor Laskaris je stupio u vezu sa Malojermenskom kraljevinom u Kilikiji. Kao orue protiv Nikeje Turcima je posluio bivi car Aleksije III Aneo, koji je boravio na turskom dvoru. Borbe su izbile kod Antiohije na Meandru i bile su estoke. Malobrojne trupe nikejskog cara, ije je jezgro sainjavao odred od 800 latinskih najamnika pretrpele su teke gubitke, ali su na kraju ipak pobedili u prolee 1211. godine. Sultan je poginuo na bojitu, a Aleksije III je zarobljen i skonao u jednom nikejskom manastiru. Posle ovoga izbio je ponovo sukob sa latinima u zapadnoj Maloj Aziji i ratna srea je bila na strani latinskog cara. Henrik je dobio bitku na Rindaku (15.10.1211.) i posle toga prodro sve do Pergama i Nimfeja. Meutim, ovaj rat nije doveo do odluujuih rezultata. Protivnici su bili zamoreni, te je krajem 1214. godine sklopljen u Nimfeju ugovor o miru kojim je povuena granica izmeu dva carstva. Za Nikejsko carstvo sada nastupa period daljeg uspona. Za Latinsko, smrt Henrika 1216. godine oznaava poetak opadanja. Teodor se u treem braku oenio latinskom princezom Marijom, erkom Balduinove i Henrikove sestre Jolante. S Mlecima je 1219. godine sklopljen ugovor kojim su dobili u Nikejskom carstvu iste privilegije koje su uivali i u staroj Vizantiji. 1219. godine Sava se, mimo Ohridske arhiepiskopije, kojoj je dotle bila potinjena srpska crkva, obratio Nikeji, te ga je iste godine nikejski patrijarh rukopoloio za autokefalnog arhiepiskopa Srbije. Dve godine pre toga Stefan Prvovenani primio je iz Rima kraljevsku krunu. Privremeno izmirenje Nikeje i Latina zaustavilo je ekspanziju Velikih Komnina na Pontu. Borbu protiv Teodora David Komnin je vodio uz pomo Latina, kao vazal latinskog cara. Upuen na svoje snage on nije mogao da se odupre Nikeji. Laskaris je 1214. godine anektirao zapadni deo njegove teritorije, do Sinope i tako sebi stvorio jak poloaj na junoj obali Crnog Mora. Sada su se umeali i Selduci, koji su zaposeli Sinopu potukli vojsku cara Komnina, zarobili ga, a zatim ga vratili na trapezuntski presto kao svog vazala. Ovo carstvo ivelo je etvrt milenijuma svojim zasebnim ivotom, odvojeno od ostalih vizantijskih zemalja, pa je ak i nadivelo samo carstvo za nekoliko godina. Epirska despotovina i njen despot Mihailo Aneo potinili su celo podruje od Draa do Korintskog zaliva i stvorili jaku vojniku dravu sa prestonicom u Arti. Ova despotovina suprotstavila se, kao samostalna grka drava, latinskoj Solunskoj kraljevini na istoku, Mlecima na Jadranu i Slovenima na severu i SI. Negde oko 1215. godine Mihaila Anela nasledio je njegov polubrat Teodor. Posle pada prestonice one je due vreme boravio na nikejskom dvoru i bio se zakleo Laskarisu na vernost, meutim bilo je samo pitanje vremena kada e doi do suparnitva. I to se upravo i dogodilo u vreme vladavine jakog i ambicioznog Teodora, koji se nazivao Teodor Aneo Duka Komnin. Prvi podvig kojim je proslavio svoje ime bio je smeli prepad na latinskog cara Petra Kurtenea, mua Balduinove i Henrikove sestre Jolante. Pozvao na presto Konstantinopolja posle Henrikove smrti, Petar je iz Francuske pohitao za Rim, de je krunisan, a zatim je stigao u Dra, gde ga je u albanskim klancima Teodor napao, zarobio, te je latinski car zavrio ivot u epirskom ropstvu. Regenstvo je preuzela Jolanta, a kad je ona 1219. godine umrla, carigradska kruna pripala je njenom bolesnom sinu Robertu.

55

Uskoro je Teodor Aneo otpoeo borbu veeg zamaha. Najpre je udario na susednu Solunsku kraljevinu. Situacija je bila veoma povoljna, jer je kraljevina bila paralisana odlaskom mnogih ritera na Zapad, a sad joj je nedostajao i oslonac koji je za Henrikova ivota imala u latinskom Konstantinopolju. Posle duge opsade Teodor Aneo Duka Komnin uao je u grad, krajem 1224. godine, time unitavajui latinsku Solunsku kraljevinu. Posle ovih uspeha Teodor se proglasio za cara. Tako su na starom vizantijskom tlu nastala tri carstva, jedno latinsko i dva grka. Pored njih sve vie se isticalo i Bugarsko carstvo. POLET I PAD EPIRA. POBEDA NIKEJE Propau Solunske kraljevine Latinsko carstvo je izgubilo svoju najznaajniju vazalsku dravu. Ogranieno na oblasti oko prestonice, odseeno od franakih dravica u Grkoj, uzdrmano unutranjim neprilikama, Latinsko carstvo je i samo izgledalo osueno na slom. Posle smrti osnivaa drave Teodora I Laskarisa, nikejski presto zauzeo je njegov zet Jovan Duka Vatac, suprug njegove pametne i obrazovane keri Irine. Jovan III Vatac (1222-1254) Svakako najvei dravnik nikejske epohe i jedan od najistaknutijih vladalaca vizantijske istorije uopte. Ve prvih godina njegove vladavine raspodela snaga u Maloj Aziji osetno se pomerila u prilog Nikejskog carstva. Pobuna brae pokojnog cara Teodora I, koja su pokuala da mu uz pomo Latina oduzmu carsku krunu, okrenula se u korist Jovana Vataca i njegove drave. Vatac je do nogu potukao latinsku vojsku kod Pojmanenona, na onom istom mestu gde je pre dvadeset godina Teodor I bio poraen. Posle ove bitke skoro cela oblast Latinskog carstva pripala je Nikeji. Ugovorom iz 1225. godine Latini su zadrali samo obalu preko puta Konstantinopolja, s okolinom Nikomedeje. U isto vreme nikejska flota zaposela je ostrva Lezbos, Hios, Samos i Ikariju, dok se malo potom i Rodos potinio nikejskom caru. Na poziv grkog stanovnitva u Jedrenu, Vatac je poslao vojsku u Trakiju. Ali odluni udarac latinima spreio je njegov zapadnogrki suparnik Teodor Aneo, koji je takoe vodio svoj rat na zapadu. Preavi granice bive solunske kraljevine on je ve bio uao u Trakiju, gde je napao Jedrene i naterao vojsku nikejskog cara na povlaenje. Iz Jedrena je nastavio svoj put ka prestonici. Meutim, ka istom cilju stremio je i bugarski car Asen II. Epoha Jovana Asena II (1218-1241), sina Asena I, predstavlja vrhunac u usponu II bugarskog carstva. Asen se zanosio milju da stvori veliko vizantijsko-bugarsko carstvo sa seditem u Konstantinopolju. Latinski car Robert Kurtene umro je 1228. godine i kruna je pripala njegovom maloletnom bratu Balduinu II. U ovoj situaciji javila se u prestonici misao da se regenstvo ponudi bugarskom caru, jer je izgledalo da je on jedini u stanju da spase carstvo od povratka pravih vlasnika. Asenova veza sa porodicom Kurtenea, zasnovana na srodstvu obe strane s ugarskom dinastijom, trebalo je da bude pojaana veridbom mladog latinskog cara s Asenovom erkom. Time bi Asenovi planovi dobili vru osnovu. Kao nekada Simeon, Asen II se mogao nadati da e kao tast maloletnog latinskog cara postati gospodar Konstantinopolja. Meutim, njegov put se ukrtao sa putem Teodora Anela, koji je takoe verovao da mu je prestonika kruna ve osigurana. Teodor je raskinuo savez sklopljen sa Asenom protiv Vataca i stupio u borbu sa bugarskim carem. U prolee 1230. godine, kod Klokotnice na Marici, Bugari su satrli vojsku solunskog cara. Teodor je zarobljen, a potom i oslepljen. Ova pobeda oslobodila je Nikejsko carstvo zapadno-grkog suparnika. im je nestalo straha od Teodora Anela, nestalo je i latinske ponude Asenu da preuzme presto. Asen je na ovo stupio u pregovore sa Nikejom oko

56

zajednike borbe protiv Latina. Nikeja je morala da pristane na formiranje bugarske patrijarije u Trnovu. U Galipolju koje se malo pre toga predalo caru, potpisan je u prolee 1235. godine ugovor o savezu, a u Lampsaku je proslavljena svadba Teodora II Laskarisa sa Jelenom, Asenovom kerkom. Tu je ujedno i proglaena bugarska patrijarija. Saveznici su odmah stupili u borbu i opseli prestonicu sa kopna i mora. Prekinute za vreme zime, operacije su obnovljene u prolee 1236. godine. Grad je izdrao opsadu, potpomognut i mletakom flotom. U ovoj situaciji Asen II se okrenuo protiv svojih saveznika i stupio u rat protiv njih, uz pomo Latina i Kumana. Asen je opseo Curulon u Trakiji, ali je u toku opsade primio vest da su mu ena, sin i trnovski patrijarh umrli od neke bolesti. Car se povukao i sklopio mir sa nikejskim carem, krajem 1237. godine. etiri godine kasnije je umro i skoro je prodorom Mongola otpoelo opadanje Bugarskog carstva. 1242. godine Vatac je preduzeo pohod protiv Soluna, ali ga je prodor Mongola u Malu Aziju primorao da se zaustavi i sklopi mir sa solunskim vladarom Jovanom. Mongolska najezda uzdrmala je itavu istonu Evropu i prednju Aziju. Ruska drava podlegla je osvajau, a Mongoli su opustoili Poljsku, leziju, eku, Moravsku, Ugarsku i prodrli sve do Jadrana. S istom neodoljivom snagom, prodrli su i u prednju Aziju. Ikonijski sultanat i Trapezuntsko carstvo nali su se pred opasnou da budu pregaeni. Jovan Vatac je sklopio savez sa Ikonijskim sultanatom 1243. godine. Meutim, Mongoli su vrlo brzo napustili Malu Aziju, potedevi tako nikejsko carstvo unitenja. Jovan je sada mogao ponovo da se okrene Balkanu. 1246. godine pobedio je Zapadnogrku carevinu i Bugare, a decembra 1246. godine uao je u Solun. Na mesto upravnika grada postavljen je Andronik Paleolog, a njegov sin Mihailo VIII, potonji car, postavljen je na mesto komandanta Sera i Melnika. Epir, koji se desetak godina pre odvojio od Zapadnogrke carevine, bio je pod upravom despota Mihaila II Anela, vanbranog sina Mihaila I. On je potpisao sporazum sa Jovanom Vatacom 1249, ali ga je ubrzo, na nagovor Teodora Anela pogazio i zapoeo rat koji se zavrio njegovim porazom 1241. godine. Teodor Aneo je uhapen i predat Jovanu, koji ga je zatvorio u nikejski zatvor gde je i umro. Da bi pojaao vojne kontigente, car je primao u slubu Kumane, potisnute tatarskom najezdom i naseljavao ih kao stratiote u pograninim pokrajinama, u Trakiji, Makedoniji, Frigiji i dolini Meandra. Car je teio i novoj ekonomskoj politici zemlje, koja bi se najkrae mogla opisati kao tenja za privrednom nezavisnou zemlje koja je imala da zadovolji sve svoje potrebe. Jovan je hteo da uini zemlju nezavisnom od uvoza robe i da je oslobodi od ekonomske prevlasti italijanskih gradova. I pored estih ratova Nikeja nije oseala nedostatak novca. Finansijske i privredne prilike bile su u nikejskoj dravi zdravije negoli u Vizantiji iz vremena poslednjih Komnina i Anela. Jovan Vatac, koji je poslednjih godina ivota bolovao od epilepsije, umro je 3.11.1254. godine, a grka crkva ga je nekoliko decenija kasnije proglasila za sveca. Sahranjen je u Magneziji. Teodor II Laskaris (1254-1258) Vladavina ovog cara pokazala je da nikejsko carstvo nije ni u kulturnom pogledu zaostajalo za starom Vizantijom. Car je bio naunik i pisac, ali i dravnik vrste volje, pa ak i borbene prirode. Ali i on je bolovao od epilepsije, u jo teem obliku nego njegov otac. Nije bio osvaja, ali je uspeo da sauva ono to je njegov otac stvorio. Jedino je malo nedostajalo da se zarati sa Ikonijskim sultanatom, oko sporazuma sultana sa Mihailom Paleologom. No rat je spreio prodor Mongola, pa je sultan morao da moli nikejskog cara za pomo. U Nikeju je stiglo mongolsko poslanstvo koje je velianstveno doekano, to je trebalo da ih ubedi u neiscrpna bogatstva i snagu carevine.

57

Mladi Mihailo Asen bio je napao Trakiju i Makedoniju, ali su ga Vizantinci u dva teka pohoda naterali na povlaenje, pa je sklopljen mir, povoljan po Nikeju 1256. godine. U Bugarskoj su izbili nemiri i na presto se popeo Konstantin Tiha (1257-1277), koji se oenio Teodorovom erkom Irinom Laskaris. Teodor II je sklopio ugovor i sa epirskom dinastijom, udavi svoju erku Mariju, za despotovog sina Mihaila II. Kad je Teodor umro u trideset sedmoj godini, kruna je pripala njegovom sedmogodinjem sinu Jovanu IV. Za regenta Teodor je odredio svog prijatelja Georgija Muzalona, ne obazirui se mrnju vizantijskog plemstva prema njemu. Za vreme pomena, deveti dan posle careve smrti, Georgije je ubijen, zajedno sa svojim bratom. Regenstvo je povereno Mihailu Paleologu, najistaknutijem predstavniku vizantijske aristokratije. Mihailo je pripadao uglednoj plemikoj porodici, imao meu svojim precima lanove starih carskih dinastija i bio oenjen roakom Jovana Vataca, Teodorom. Prvo je bio postavljen za velikog duksa sa titulom despota, a uskoro zatim, decembra 1258 ili januara 1259. proglaen za savladara mladog Jovana IV Laskarisa. Brz uspon Mihaila objanjava se novim spoljnopolitikim zapletima koji su zahtevali brzo sreivanje prilika i stvaranje jake vlade u Nikeji. Za razliku od Fridriha II, njegov sin Manfred, bio je neprijatelj Nikeje. Ve 1258. godine on je zauzeo Krf i najvanije gradove na epirskoj obali, zauzeo je Dra, Valonu i Butrinto. Poto se epirski despot pomirio sa gubitkom, dao je Manfredu svoju erku i sa njime sklopio savez protiv Nikeje. Ovom savezu pridruio se i ahajski knez Viljem II Bilarduen, koji je takoe postao zet epirskog despota. Na stranu ovog trojnog saveza stala je i Srbija Uroa I. Njegova vojska zaposela je 1258. godine Skoplje, Prilep i Kievo. Rat protiv trojnog saveza bio je prvi zadatak Mihaila Paleologa. Njegov brat, sevastokrator Jovan Paleolog, poveo je veliku vojsku s jakim kumanskim i seldukim kontingentima. U jesen 1259. godine dolo je u pelagonskoj dolini do odluujue bitke u kojoj su Vizantinci dotukli do nogu arenu vojsku saveznika. etiri stotine konjanika koje je bio poslao Manfred izginule su, a sam Viljem Vilarduen dopao je zarobljenitva. Najtee je stradala epirska despotovina; carska vojska je upala u Epir i ula u Artu. Samo zahvaljujui novoj pomoi sa Sicilije, Epir je mogao da se od ovog udarca oporavi. ak su i Srbi napustili gradove zauzete pre godinu dana. 13. maja 1261. godine u Nimfeju je sklopljen znameniti ugovor izmeu enovljana i Nikeje, koji je zasnovao enovsku veliinu na Istoku. enova se obavezala da prui caru vojnu pomo protiv Mletaka, a za to je dobila vrlo iroke privilegije, osloboena je svih carina i dabina na teritoriji Carstva i imala je da dobije pristanita u svim vanijim vizantijskim lukama, a posle restauracije i u samom Konstantinopolju. U leto iste godine vojskovoa Aleksije Stratigopul poslat je sa malom vojskom na bugarsku granicu. Na prolazu kroz Trakiju, on je saznao da je prestonica skoro bez zatite. Iako je jo trajalo primirje, sklopljeno avgusta 1260. godine i mletaka flota sa veim delom latinske posade krenula u jednu ekspediciju na Crnom Moru, on je napao nezatieni grad i u zoru 25.7. 1261. godine prodro u grad, gotovo bez borbe. Car Balduin II pobegao je iz grada. Latinsko carstvo prestalo je da postoji. 15. avgusta Mihailo VIII sveano je umarirao u grad, koji je posle osvajanja 1204. izgubio mnogo na sjaju i bogatstvu. Carev dolazak u grad doekan je sa velikim oduevljenjem i pretvorio se u narodni i verski praznik. Car je peke proetao gradom i uao u Svetu Sofiju, gde je primio krunu od patrijarha u septembru iste godine. Meutim, osvajanje prestonice donelo je i probleme. Izdaci su se poveavali, bila je potrebna vea vojska i flota. Obnova razorene i zaputene prestonice iziskivala je ogromne trokove i teko je teretila provincije Carstva. U vizantijskim vodama gospodarile su italijanske republike, njihove kolonije bile su razbacane po celom carstvu, njima je pripadala veina ostrva u istonom delu

58

Sredozemnog Mora. Grka je takoe ostala pod vlau Latina, a i Epirska despotovina, iako pod grkom vlau, izmakla je, zajedno sa Tesalijom, ujedinjenju i uporno je bivala neprijateljski raspoloena prema Vizantiji. Sredite agresivnih planova protiv Vizantije bila je Sicilija i stoga su odnosi sa Sicilijanskom kraljevinom inili vor Mihailove politike u toku cele njegove vladavine. Mihailo je teio da sprei sporazum Sicilije sa Rimom, ali je Papa Urban IV (1261-1264) podravao Latine u Grkoj u borbi protiv Vizantije i ak je bacio anatemu na enovljane. Meutim Urban IV nije podravao Manfredove osvajake planove, jer je radio na tome da uini kraja vladavini taufovaca u junoj Italiji. Mihailo je uspeo da iskoristi taj papin animozitet prema Sicilijanskoj kraljevini i ponudama o uniji dve crkve izazvao kod pape preokret u miljenju. Meutim, papa je u meuvremenu oslobodio vazalne zakletve Viljema II Vilarduena koji je pokrenuo rat protiv Vizantije. Mihailo je poslao jaku vojsku sa pomonim odredima seldukih najamnika jaine 5000 vojnika. Na Peloponezu je otpoela jaka vizantijska ofanziva koja se zavrila pobedom. Istovremeno, vizantijsko-enovljanska flota zauzela je Egejska ostrva. 1262. godine Mihailo je zauzeo crnomorske luke Anhijal i Mesemvriju i uspeo da proiri svoju teritoriju na raun Bugarske. U Epiru su 1264. godine trupe pod komandom Jovana Paleologa odnele veliku pobedu i naterale epirskog despota da prizna suverenitet vizantijskog cara. Borbe u junoj Grkoj dobile su nepovoljan obrt, posle prvobitnih uspeha. Rat se otegao, novca je ponestalo i turske trupe su prele na stranu protivnika. Vizantinci koji su bili prodrli u unutranjost Peloponeza pretrpeli su poraz 1264. godine kod Makri Plagi i poeli da se povlae. Poraeni su i enovljani na moru, koje su u prolee 1263. godine porazili Mleani kod Seteopocija u Nauplijskom Zalivu. Juna 1265. godine Mleani su sklopili novi ugovor, prema kojem su dobili sve ranije, a i neke nove, privilegije u Vizantiji. Kako se opet sa Zapada poveavala opasnost, Mihailo VIII je opet sklopio ugovor sa enovljanima koji je bio privremeno suspendovan. enovljani su rado prihvatili ovu ponudu, jer su opet dobili pravo slobodne trgovine u Vizantiji, a i pravo da se nastanjuju u Galati, prestonikom predgrau na Zlatnom Rogu.. Ovaj ugovor uinio je kraj nekanju Mletaka i oni su konano ratifikovali ugovor 4.4.1268. godine. U meuvremeno su se na zapadu desile vane promene; Karlo Anujski je doao u Italiju i savladao kralja Manfreda i tako je izgledalo kao da e antivizantijski planovi ponovo doi u prvi plan. Karlo je istupio s agresivnim namerama protiv Vizantije i umeao se u prilike u Grkoj. Stupio je u vezu sa Viljemom II, koji je to jedva doekao i stavio svoju zemlju pod njegov suverenitet. Srbija i Bugarska su takoe stale na Karlovu stranu, jer su bili u rodbinskim vezama ili sa Karlom ili sa Jovanom IV Laskarisom koga je Mihailo zbacio i oslepeo. Kada je papa Kliment IV umro i rimska stolica ostala na due vreme prazna vizantijski car je naao oslonca u Luju IX Svetom, francuskom kralju. Podupiran u nameri da oslobodi svete zemlje od nevernika od strane Mihaila VIII, on je uspeo da odvrati svog ratobornog brata Karla od rata protiv Grka. Karlo je morao u leto 1270. godine da ga prati u krstakom ratu u Tunis i time je njegov pohod protiv Vizantije zaustavljen. Dok su oni tamo boravili, Vizantija je uvrstila svoje pozicije na Peloponezu. Kratka vojna u Tunisu zavrila se smru Luja IX i Karlo se posle par pobeda vratio na Siciliju. Njegovi transporti trupa u Moreju 1271 i 1272. godine zaustavili su napredovanje Vizantije. Mihailo je krenuo u obnavljanje Vizantijske suprematije na tlu Balkana, ali nije uspelo na tlu Bugarske i Srbije, ali jeste uspelo u zbliavanju sa Ugarskom. Car je oenio svog sina Andronika erkom ugarskog kralja Stefana V. Uskoro posle toga Andronik je u novembru 1272. godine krunisan za cara i savladara. U Bugarskoj je zategnutost privremeno popustila kada je 1270. godine carica Irina Laskaris umrla, a Konstantin Tih se oenio Mihailovom sestriinom Marijom. Poto Mihailo VIII nije

59

predao bugarskom caru Anhijal i Mesemvriju koje mu je obeao kao miraz izbio je rat 1272. godine, ali pod pritiskom Tatara, Bugari su morali da se odreknu spornih gradova i povuku. Ove najezde i preanji porazi vizantijske vojske protiv Tatara 1264 i 1271. godine sada su naterali Mihaila da potpie ugovor o prijateljstvu sa Nogajem, najznaajnijim tatarskim voom. Tako je Mihailo VIII stvorio pojas prijateljskih zemalja iza prvog pojasa neprijateljskih, ime je svoje neprijatelje drao u stalnom ahu. Novi papa Grigorije X nije vie hteo da se zadovoljava obeanjima te je pred cara stavio jasnu alternativu; u sluaju crkvenog potinjenja Rimu garantovana mu je bezbednost od strane katolikih sila, u protivnom sluaju stavio mu je do znanja da nee moi da sprei Karla Anujskog u njegovim namerama. Papa je takoe uspeo da ubedi i Mleane da odustanu od obnavljanja ugovora. tako je Mihailo morao, uprkos jakoj opoziciji vizantijskog svetenstva da se pokori papinoj volji. 1273. godine on se dogovorio sa rimskim legatima i uspeo da jedan deo svog klera pridobije za prihvatanje unije. Na saboru u Lionu 6.6. 1274. godine unija je potpisana. Pod papinim uticajem Karlo je morao da odustane od planiranog rata i da pristane na primirje do 1.5. 1276. godine. Mleci su u martu 1275. godine potpisali novi ugovor sa carem, iako samo na dve godine. Sada je Vizantija preuzela ofanzivu; carske trupe su potisle anujske u Albaniji, zauzeli Belgrad i Butrinto i opseli Dra i Valonu. Carev brat Jovan krenuo je 1275. godine sa jakom vojskom u Tesaliju i prodro do Neopatre, ali je smeli sevastokrator Jovan Aneo uspeo da odbrani svoju prestonicu. Ni pohod iz 1277. nije imao veeg uspeha. Najvee uspehe Vizantija je postigla na moru, gde su uspeha imale operacije Likarija, postavljenog za velikog duksa Vizantije. Eubeja i vie Egejskih ostrva pali su u njegove ruke, tako da je Vizantija ponovo gospodarila Egejskim morem. Vana promena nastala je smru Viljema Vilarduena 1278. godine. Sada je Morejska kneevina dopala direktno pod vlast Karla Anujskog. U stvari ova promena je oslabila pozicije Latina, jer je zemlja bila iscrpljena neprestanim ratovanjem, a grko stanovnitvo se bunilo protiv tuinske vladavine. Sada su Vizantinci proirili svoju teritoriju sve do Arkadije. Priznanje katolike dogme i potinjenje papi izazvali su veliko uzbuenje u dravi. Patrijarh Josif nije hteo ni da uje o uniji, tako da se morala izvesti nasilna promena na patrijarijskoj stolici. Za patrijarha je postavljen Jovan Vek, darovit i vet ovek, koji je u poetku bio u opoziciji, a zatim priao uniji. Otpoela su surova proganjanja. Po prepunim zatvorima leali su svetenici i svetovnjaci, neznatni ljudi i lanovi carskog dvora, jer je rascep zahvatio sve slojeve stanovnitva, pa je i sama carska porodica bila podeljena. Posledice su bile velike. U Epiru je despot Niifor ustao protiv Paleologa, zauzeo Butrinto, pa ga predao Karlu anujskom. Jovan Tesalijski, stari neprijatelj Mihaila sada je istupao kao branilac pravoslavlja okupljajui oko sebe mnogobrojne protivnike unije. 1278. godine one je odrao sabor na kome je Mihailo VIII proklet kao jeretik. Smru Pape Nikole III na kurijsku stolicu je seo Martin IV, slepo orue Karla Anujskog i situacija se iz osnova promenila. Papa je sada stajao vrsto na strani sicilijanskog kralja i uskoro je Karlo sklopio ugovor sa Mlecima radi uspostavljanja Rimske imperije (3.7.1281). Tako je unija doivela potpun neuspeh. Mleci su dali Karlu veliku flotu, a Jovan Tesalijski i srpski kralj Milutin napali su Makedoniju 1282. godine. Srpski kralj je zauzeo Skoplje koje je zauvek ostalo van domaaja Vizantije. Nikada Karlo Anujski nije bio blie cilju, ali je u poslednjem trenutku vizantijska diplomatija pobedila. Mihailo VIII je uspeo da ubedi Petra III, aragonskog kralja da napadne Karla Anujskog s lea i da mu oduzme kraljevstvo koje je on 1266. godine oduzeo Manfredu. U isto vreme vizantijski agenti su novcem hukali sicilijansko stanovnitvo protiv Anujaca. Na Siciliji je nastalo vrenje, jer je zemlja bila iscrpena stalnim Karlovim ratovima i ogorena ucenama njegovog inovnikog aparata. 31. marta 1282. godine u Palermu je izbio ustanak, koji se munjevitom brzinom

60

proirio na celo ostrvo. U avgustu je stigao Petar III sa svojom flotom. Krunisan je u Palermu Manfredovskom krunom, postao gospodar Sicilije, dok je Karlo Anujski jedva uspeo da odri vlast na jugu Italije. Tako su sve pripreme Karla Anujskog pale u vodu i njegov pohod protiv Vizantije definitivno propao.

Andronik II (1282-1328) Odbrambena borba Mihaila VIII protiv osvajaa sa Zapada, zavrila se pobedom. Njegova nastojanja da uspostavi vizantijsku vlast u starim zemljama imala su skromne rezultate. Careve tenje za restauracijom nisu imale manje uspeha nigde vie nego u Atici, Beotiji, Tesaliji, Epiru s Etolijom i Akarnanijom. Naporna borba protiv osvajanja Karla Anujskog i stalni ratovi u balkanskim zemljama potpuno su iscrpli snage carstva. Odbrana na istoku bila je duboko uzdrmana, a to je sada imalo jo mnogo tee posledice. Carstvo je bilo potpuno istroeno u vojnom i finansijskom pogledu, te poinje opadanje, ovoga puta bez izgleda da e se ikada zaustaviti. Dravni organizam je bio podriven, a pritisak spolja se neprekidno pojaavao. Poela je snana ekspanzija Osmanlija u Maloj Aziji i Srba na Balkanu. Andronik II svakako nije bio dravnik veeg formata, ali nije bio ni tako slab i nesposoban, kako se to obino tvrdi. I pored greaka koje je poinio, preduzeo je i niz mera koje pokazuju da mu nije nedostajalo razumevanje za dravne potrebe. Irina, druga ena cara Andronika traila je da se carstvo podeli meu svim carevim sinovima, ali je Andronik odluno odbio ovaj zahtev, usled ega je Irina napustila cara i otila u Solun. Tamo je stupila u vezu sa svojim zetom, kraljem Milutinom, i pokuala sada da jednom od svojih sinova osigura nasledstvo prestola u Srbiji, ali joj to nije uspelo. Uzdizanje dinastije Paleologa znailo je pobedu vieg vizantijskog plemstva. Proces feudalizacije uzima novog maha i u XIV veku doivljava svoj vrhunac. Svetovni i duhovni veleposednici poveavaju svoja imanja kao i broj svojih parika, dobijaju sve dalekosenije privilegije i esto uivaju potpuni imunitet. Ovaj razvoj slabi dravu ne samo u politikom ve i u finansijskom, pa i vojnom pogledu. Poreski dohoci se sve vie smanjuju, emu doprinose i sve gore zloupotrebe poreskih inovnika. Sada oni iznose negde oko 1 000.000 zlatnika godinje, dok su u ranom srednjem veku poreski prihodi iznosili 7-8 000.000 zlatnika. Pri tome su to tada bili punovrednosni zlatnici, dok je sada njihova vrednost pala na pola. Pronijari sve ee dobijaju pravo da prenesu svoje posede i prihode na svoje naslednike. Vizantijska vojska se sada skoro iskljuivo sastoji od stranih plaenika. Nema sumnje da su trupe za vreme Mihaila VIII bile vee od nekoliko desetina hiljada; 1263. godine on je na Peloponezu drao 6000 konjanika kao strau, a 1279. godine u jednom pohodu u Bugarskoj uestvovalo je 10 000 vojnika. Sada su vojni kontingenti smanjeni, ak i sa preteranim radikalizmom. Izdravanje flote, koja je zahtevala velike izdatke, Andronika nije privlaio, on se potpuno odrekao flote, verujui u pomorsku snagu enovljana. Od kraja XIII veka retko nailazimo u Vizantiji na vojsku koja broji vie od nekoliko hiljada ljudi. Flota sada iznosi 20 trijera, dok vojska broji 3000 konjanika, od kojih je 2000 stacionirano u evropskom delu, a 1000 u Maloj Aziji. Vaan simptom finansijske krize bio je i sistematsko kvarenje vizantijskog zlatnika dodavanjem metala manje vrednosti. Srozavanje vrednosti vizantijske nomizme poev od sredine XI veka, donekle je prevazieno u XII veku. Poetkom XIII veka vizantijski zlatnik imao je, kako izgleda oko 90% svoje nominalne vrednosti. Posle ovoga za vreme Jovana Vataca, zlatnik je imao samo 2/3

61

nominalne vrednosti (16 karata), a posle zauzea Konstantinopolja samo 15 karata, dok je u prvim godinama Andronikove vladavine vredeo samo 14 karata. Najzad, poetkom XIV veka, zlatnik je spao na polovinu svoje nekadanje vrednosti. Odmah po stupanju na presto Andronik se odrekao unije i dao je svojoj politici izrazito pravoslavni pravac. Jovan Vek je morao da sie sa patrijarijske stolice, a za patrijarha je postavljen Josif, a kada je on uskoro umro, njegovo mesto zauzeo je ueni Grigorije Kipranin. Sada je naroito ojaao uticaj monatva i nastaje period cvetanja i bogaenja manastira. Svetogorski manastiri, koji su ranije, od vremena Aleksija I Komnina, bili potinjeni samom caru, predati su hrisovuljom Andronika II od novembra 1312. godine, u nadlenost prestonike patrijarije. Antivizantijski planovi na zapadu jo nisu bili zamrli. Opasnost je sada dolazila od Filipa Tarentskog, sina napuljskog kralja Karla II i od Karla Valoa, brata francuskog kralja Filipa Lepog. Filip Tarentski, kome je Karlo II 1294. godine predao prava anujskog doma u Romaniji, preuzeo je anujske posede u Epiru i polagao pravo na suverenitet nad latinskim kneevinama u Grkoj, pa ak i nad Tesalijom. Svoje pozicije u Epiru on je osigurao brakom sa Tamarom, erkom epirskog despota Niifora I, a 1295. godine Epirci su mu ustupili i gradove u Etoliji. Izmeu Epira i Tesalije, vladali su vrlo zategnuti odnosi, pa je u vie mahova dolazilo do oruanih sukoba. Pod ovim okolnostima Vizantija je ve 1290. godine uspela uspeno da intervenie. Carska vojska prola je kroz Tesaliju, prodrla u Epir i opsela Janjinu. Tada je zauzet i Dra, tako da se Vizantija opet privremeno pojavila na Jadranu. Veza sa Filipom Tarentskim, stajala je Epirsku despotovinu jednog dela njene teritorije, ali nije ojaala njen poloaj i samo je pootrila razdor Tesalijom gde su Filipove pretenzije izazivale ogorenje. inilo se da prilike u separatistikim grkim dravicama uzimaju povoljan obrt za Vizantiju kada su 1296. godine umrli epirski despot Niifor I i sevastokrator Jovan Tesalijski. Vlast u Epiru preuzela je princeza Ana, u ime svog maloletnog sina Tome, ali se Srbija umeala i preotela Vizantiji nedavno osvojeni Dra. Srpsko nadiranje prema jugu, ulazi sada u odluujuu fazu. Otkako je kralj Milutin 1282. oduzeo Vizantincima Skoplje, upadi Srba vie nisu prestajali. 1297. godine Vizantija je preduzela protivnapad pod zapovednitvom Mihaila Glavasa, ali i ovaj poslednji napor je bio uzaludan. Andronik II je morao da se nagodi sa Srbima, te je ponudio kralju Milutinu ugovor o miru i brak sa svojom sestrim Evdokijom, ali je ona odbila da se uda za njega. Zato je Andronik morao da Milutinu da svoju petogodinju ker Simonidu, uprkos protivljenju klera, koji je zamerao to je Milutin ve bio oenjen tri puta i u braku sa bugarskom princezom. u prolee 1299. godine potpisan je ugovor o miru i proslavljena Milutinova svadba sa malom vizantijskom princezom.. Osvojene zemlje severno od linije Ohrid Prilep tip Milutin je zadrao kao miraz. 1294. godine dolo je do rata izmeu enove i Mletaka voen prvenstveno zbog velikog suparnitva ove dve pomorske sile, koje su bile podelile Mediteran na sever i jug. Poto je car dozvolio da se enovljani, napadnuti u Galati, sklone iza prestonikih zidina, Mleci su preduzeli napad na stanovnitvo naseljeno van gradskih zidina, a na to su Vizantinci odgovorili represalijama prema Mleanima naseljenim u gradu. Rat se pretvorio u sukob Mletaka i Vizantije, jer su enovljani napustili svoje saveznike i 1299. godine sklopili sa Mlecima veni mir. Vizantija koja nije imala flotu zapala je u teak poloaj. Rat se zavrio 1302. godine primirjem na deset godina pri emu su Mlecima potvrene sve njihove stare privilegije i osim toga dodeljene nove kolonije u Egejskom moru. enovljani su opasali Galatu jakim bedemom i tako je u blizini vizantijske tvrave nikla jo jedna.

62

Mongolska invazija koja je sredinom XIII veka uzdrmala celu prednju Aziju, potisnula je mnogobrojna turska plemena prema Maloj Aziji i ovde je Vizantija najvie nastradala. Velike mase kretale su se prema granici carstva, a zatim su poele da prodiru i u vizantijsku Malu Aziju. Vremenom turski napadi su postajali sve vei, dok na vizantijskoj strani otpora gotovo da nije ni bilo. Sistem pogranine odbrane, stvoren u nikejsko doba, bio je propao i zemlja je bila otvorena neprijateljskim najezdama. Za odbranu Male Azije nije postojalo ni vojnih ni finansijskih sredstava. Ve oko 1300. godine itava Mala Azija nalazila se pod Turskom vlau. U ovoj bujici odrale su se samo neke vee tvrave, kao Nikeja, Nikomedija, Brusa, Sard, Filadelfija, Magnezija ili luke, kao Herakleja na severu, Smirna i Fokeja na jugu. Staru Bitiniju drao je Osman, rodonaelnik Osmanlijske dinastije, koja e vremenom ujediniti pod svojom upravom sva turska plemena i pokoriti i Vizantiju i junoslovenske zemlje. Andronik II je mnoge nade polagao u Alane, koji su doli, traei zemlju za naseljavanje. Bilo ih je sve zajedno nekih desetak hiljada, ali su poraeni u prvom sudaru sa Turcima pa su se povukli i poeli da pljakaju vizantijsku zemlju. Neoekivano se pojavilo svetlo na kraju tunela. Roer de Flor, zapovednik Katalanske kompanije, ponudio je caru svoje usluge u borbi protiv Turaka. Krajem 1303. godine Roer je stigao u prestonicu sa 6500 vojnika. Andronik mu je dao ugovorenu platu za 4 meseca unapred, a Roera verio sa svojom sestriinom Marijom Asen. Poetkom 1304. godine Katalanci su se prebacili u Malu Aziju i krenuli protiv Filadelfije, gde su u prvom naletu do nogu potukli Turke, ali su posle pobede poeli da pustoe okolnu zemlju, pljakajui bez razlike Turke i Vizantince. Umesto da ratuju sa Turcima napali su vizantijsku Magneziju. Carska vlada bila je srena kada je uspela da ih ubedi da se vrate. Zimu 1304/5. godine proveli su u Galipolju, ali se zategnutost poveavala. Sukob se toliko zaotrio da je Roer ubijen u palati Mihaila IX, aprila 1305. godine. Ogoreni Katalanci latili su se oruja pa je izbio rat. Kod Apra u Trakiji, arena vojska Mihaila IX sa pomonim turskim i alanskim odredima, pretrpela je teak poraz. Odbrana se morala ograniiti na vanije gradove, dok je ostala zemlja bila preputena pljaki. Pune dve godine su Katalanci pljakali po celoj Trakiji. Istovremeno se pojaao i bugarski pritisak sa severa. Pod upravom Teodora Svetoslava (1300-1322) Bugarska je poela da se oporavlja. Iskoristivi opte rasulo u Vizantiji on je proirio svoju teritoriju juno od balkanskih planina i nekoliko vanih gradova na Crnom Moru, a carska vlada je morala da se pomiri sa ovim gubitkom i da ugovorom o miru prizna bugarskom caru njegova osvajanja, 1307. godine. U meuvremenu su Katalanci krenuli preko Rodopa i u jesen 1307. godine nastanili se na Kasandriji. Odavde su nastavili da pljakaju na sve strane. Ni manastiri Svete Gore nisu poteeni, Hilandar je izdrao pravu opsadu, a Ruski manastir je spaljen. Napad na Solun je bio odbijen u prolee 1308. godine. Filip Tarentski se, na zapadu, sporazumeo sa katolikim Albancima i zauzeo Dra. Njegov pohod protiv epirske despine Ane nije bio uspean meutim. Opasniji od njega bio je Karlo Valoa. Oenivi se 1301. godine titularnom Konstantinopoljskom caricom Katarinom Kurtene, on je sad radio na oivljavanju planova Karla Anujskog. 1306. godine zakljuio je sporazum sa Mlecima, koji nisu mogli da odole iskuenju da oive politiku iz vremena IV krstakog rata. 1308. godine Valoa je sklopio ugovor sa Milutinom, a papa Kliment V je pruio moralnu podrku, bacivi jo jednu anatemu na vizantijskog cara, 1307. godine. Karlov izaslanik Teobald Sepoa, stigao je 1308. godine sa jedanaest mletakih laa na Eubeju, odakle se uputio na Kasandriju i primio od Katalanske kompanije, u ime svog gospodara, zakletvu vernosti. Katalanci su potom krenuli na Tesaliju, gde je vladao Jovan II, unuk sevastokratora Jovana, teko bolestan mladi, koji se posle smrti tutora Gvidoa II de la Roa (1308) bio okrenuo ka vizantijskom caru. O davanju otpora Katalancima nije bilo ni govora. itavu godinu Katalanci su iveli bezbrino u ovoj bogatoj i plodnoj oblasti. Najzad su u prolee 1310. godine krenuli na jug i stupili u slubu atinskog vojvode Valtera od Brijena. Tu su uspeno sluili za

63

njegov raun, ali su uskoro otvoreno zaratili sa Francima 1311. godine, kada su na Kefisu u Beotiji satrli brojno nadmoniju franaku vojsku. Vojvoda Valter i njegovi vitezovi izginuli su u ovoj bici i tako je Franaka vlast u Atici i Beotiji bila slomljena i umesto nje nastala je Katalanska kneevina. Karlove osvajake tenje nestale si tri godine ranije, kada je njegova ena Katarina Kurtene umrla, 1308. godine. Titula je prela na njenu erku Katarinu Valoa i ona je 1313. godine, kao dete udata za Filipa Tarentskog, koji se zbog ovog braka razveo od svoje ene Epirke. Mleci su tri godine ranije uvideli da je mala ansa da e se obnoviti latinska vlast u Konstantinopolju, pa su potpisali primirje na 12 godina sa Vizantijom. Slino tome i Milutin se ponovo okrenuo Carstvu, pa je ak 1313. godine poslao 2000 konjanika caru kao pomoni odred, koji se uspeno borio protiv Turaka. 1308. godine Andronik je uspeo da stabilizuje poloaj na Peloponezu. Ukinuo je odredbu kojom se upravnik menjao svake godine, pa je sledeih osam godina regionom vladao Mihailo Kantakuzin, otac budueg cara Jovana VI. Njegovo delo nastavio je Andronik Asen (13161323), sin biveg bugarskog cara Jovana III Asena. U uspenim borbama sa Latinima, on je uspeo da uvrsti i proiri Vizantijsku vlast u Moreji. 1318. godine dinastija Anela ugasila se i u Epiru i u Tesaliji. Epirskog despota Tomu ubio je grof Kefalenije Nikola Orsini. Janjina i niz drugih epirskih gradova doli su pod vlast vizantijskog cara, a posle smrti sevastokratora Jovana II, Tesalija prestaje da postoji kao drava. Severni deo je priznao carev suverenitet, ali samo nominalno. Tada u Tesaliju upadaju velike mase Albanaca, dok je najvei deo sa prestonicom Neopatre prigrabila atinska vojvodina Katalanaca, dok je luka varo Pteleon pripala Mlecima. EPOHA GRAANSKIH RATOVA. PREVLAST SRBIJE NA BALKANU Opadanje drave ispoljilo se u tekim nemirima. Sukob izmeu starog i mladog Andronika je prvi u nizu unutranjih borbi. Andronik III, sin Mihaila IX, lep i darovit mladi, bio je nekada ljubimac starog cara. Jo kao dete, on je bio proglaen za cara savladara i vaio je kao drugi naslednik, posle svog oca. Meutim stari car se, s vremenom, teko mirio sa lakomislenim ivotom mlaeg Andronika, a ovaj je sve tee podnosio oevo i dedino tutorstvo. Tragian zavretak jedne ljubavne pustolovine Andronika III uinio je kraj ovoj ljubavi. Tragajui za nekim suparnikom svog gospodara, Andronikovi ljudi su zabunom ubili njegovog brata, despota Manojla. Pogoen ovim, Mihailo IX je umro 1320. godine, teko bolestan, a stari car je liio Andronika nasledstva. Meutim, Andronik III je imao mnogo pristalica, naroito meu mlaim plemiima i protiv cara se stvorila jaka opozicija. Njen voa bio je Jovan Kantakuzin, najbolji Andronikov prijatelj i daroviti pustolov Sirgijan, koji je bio po ocu kumanskog porekla. Iskoristivi nezadovoljstvo koje je vladalo zbog silnih nameta u Trakiji, aristokratija je uspela da izazove nemire, a na Uskrs 1321. godine Andronik III je napustio prestonicu i pridruio se vojsci koju su njegovi prijatelji skupili oko Jedrena. U borbi koja je predstojala on je bio u mnogo povoljnijem poloaju nego stari car. Kada je vojska pod vostvom Sirgijana krenula na prestonicu, stari car je pourio da sklopi mir, bojei se pobune u prestonici. Ve sledee godine ponovo je izbio rat, kada je u taboru mladog Andronika dolo do neslaganja izazvanog suparnitvom Sirgijana i Kantakuzina. Sirgijan je priao starom caru i u njegovoj slubi preuzeo vostvo protiv svog doskoranjeg tienika i gospodara. Ali naklonost naroda je bila na strani pretendenta, pa je stari car, poto se nekoliko gradova u blizini prestonice predalo, ponovo popustio i sporazum je uspostavljen pod ranijim uslovima. Sada je na due vreme zavladao mir, a Andronik III je ak krunisan za savladara 2.2.1325. godine.

64

Turci su u meuvremenu zauzeli izgladnelu Brusu, 6. aprila 1326. godine, koju je Urhan, Osmanov sin, nainio svojom prestonicom. Nepunu godinu dana kasnije, u februaru 1327. godine ponovo izbija rat izmeu mladog i starog cara. Kako je Andronik II, zahvaljujui starim vezama sa srpskom dinastijom, sklopi savez sa Stefanom Deanskim, Andronik III se sporazumeo sa bugarskim carom Mihailom imanom. Akcija koju su privrenici Andronika II preuzeli u Makedoniji propala je pre nego to je srpski kralj uspeo da se pridrui. Cela Makedonija i sam Solun pripali su Androniku III. On je u Solun uao u pratnji Jovana Kantakuzina januara 1328. godine. U tom trenutku bugarski car je poslao Androniku starijem jedan odred bugarsko-tatarskog sastava, pa je Andronik III pretnjama i nagovaranjima morao da ga ubedi da opozove trupe. 24. maja 1328. godine Andronik III je prodro u prestonicu i preuzeo vlast. Stari car je zatvoren u manastir, gde je i umro 13.2.1332. godine, kao Monah Antonije. Andronik III (1328-1341) Na vlast je sada dola nova generacija, iji je najistaknutiji voa bio Jovan Kantakuzin. Dravnikim sposobnostima on je daleko nadmaivao sve svoje savremenike, pa i hrabrog ali nestalnog cara. Preuzevi vlast i odgovornost, Andronik III i Kantakuzin su umnogome pratili mere prethodne vlade. 1329. godine Andronik III je izvrio reformu vrhovnog sudstva i od nekadanjih 12 vrhovnih sudija koje je postavio njegov deda, nainio sudski kolegijum od samo 4 lana, dva svetena i dva svetovna. Meutim, reforma nije bila uspena, jer su ve 1337. godine trojica od etvorice sudija bili smenjeni zbog primanja mita. Nemona prema nadiranju Osmanlija i Srba, Vizantija je postigla izvesne uspehe u severnoj Grkoj i na Egeju, ali je i to imala da zahvali saradnji sa seldukim emirima, koji su se oseali ugroeni osmanlijskom ekspanzijom. Graenje brodova je bilo za cara i Kantakuzina jedan od vanijih zadataka. Kako dravna sredstva za to nisu bila dovoljna, Kantakuzin i drugi vizantijski magnati svakako su ve tada pomagali gradnju brodova iz linih sredstava. Andronik III je upao u srpski deo Makedonije, ali je 28. jula 1330. godine vojska njegovog saveznika Simana bila poraena kod Velbuda, a sam car je poginuo u bekstvu. Ova bitka udarila je temelje srpskoj prevlasti na Balkanu. Bugarski boljari su uskoro proterali sestru Stefana Deanskog Anu, koja je bila postavljena na presto Bugarske posle smrti Mihaila imana i doveli na presto Ivana Aleksandra (1331-1371). U Srbiji je izvren prevrat i na vlast je doao Stefan Duan. Junoslovenski vladari zakljuili su vrst mir i Duan se oenio sestrom bugarskog cara Jelenom. Aleksandar je odmah stupio u borbu sa Vizantijom i uspeo da vrati gradove koje je Andronik u meuvremenu bio zauzeo i to sve osigura ugovorom iz 1332. godine. u prolee 1334. godine stupio je u slubu srpskog kralja Duana Sirgijan, koji je uspeo da uini Duanu znatne usluge u borbi protiv Vizantije. Ve tada su pale mnoge vane tvrave u Makedoniji, kao Ohrid, Prilep, Strumica, Kostur. Tek su jake zidine Soluna zaustavile Duanovo napredovanje. Najzad je jedan carev ovek uspeo da ubije Sirgijana, a Duan je prihvatio ponudu za mir, jer je sa severa pretio napad Ugara. 3.8. 1334. godine zakljuen je ugovor o miru po kome su Srbi zadrali vei deo osvojene Makedonije, sa Prilepom, Ohridom i Strumicom. U Maloj Aziji Andronik i Jovan pokuali su da se odupru Turcima. 1329. godine krenuli su u Malu Aziju sa 2000 vojnika da oslobode opsednutu Nikeju, ali su podlegli u neravnopravnoj borbi kod Filokrene i poetkom marta 1331. godine Urhan je uao u grad. est godina kasnije pala je i Nikomedija. Sada su se u Maloj Aziji pod vizantijskom vlau nalazili samo pojedini gradovi, udaljeni jedan od drugog, kao Filadelfija i Herakleja na Pontu.

65

Juni deo Egeja, trpeo je od napade od maloazijskih seldukih emira, ali su oni napadali Latine, to je omoguavalo saradnju sa Vizantijom. Oslanjajui se na njih Andronik III i Jovan su pokuali, uz pomo novosagraene flote da pojaaju vizantijske pozicije na moru. Carska flota je najpre krenula na Hios, koji je osvojen i do 1346. bio pod carskom vlau. Car je uspeo da spase i Lezbos od napada zapada. Najznaajniji uspesi postignuti su u Epiru i Tesaliji. Posle smrti Stefana Gavrilopula Melisina 1333. godine, najmonijeg meu tesalskim magnatima u Tesaliji je nastala anarhija. Jovan Monomah, solunski namesnik, upao je u Tesaliju, pa je severni deo Tesalije, sve do granice sa Katalancima. Epirski despot Jovan Orsini (1323-1335) pokuao je da zaposedne zapadni deo Tesalije, ali je odbijen. Despina Ana je uskoro otrovala svog mua i preuzela vlast sa svojim sinom Niiforom II. Uskoro je carska vojska na elu sa Andronikom i Jovanom pohitala iz Tesalije u Epir i primila od epirske despine izjavu vernosti 1337. godine. Zapadne sile, zainteresovane za Epir, pokuale su da ospore Vizantiji zemlju koja joj je tako lako pripala, ali se svega nekoliko gradova pridruilo Niiforu II, pa kad su car i Jovan Kantakuzin prispeli sa malom vojskom, ustanak je brzo likvidiran 1340. godine. Kada je Andronik umro 15.6. 1341. godine, njegov sin Jovan imao je tek 9 godina. Veliki domestik Kantakuzin polagao je pravo na regenstvo, ali se protiv njega stvorila jaka opozicija. Najvei njegov neprijatelj bio je prepredeni Aleksije Apokavk, koji se za vreme graanskog rata istakao na strani Andronika III. Turci su pljakali traku obalu, Srbi su ponovo prodrli do Soluna, a i Bugari su pretili ratom. Kantakuzin se uspeno suprotstavio neprijateljima. Ahajski feudalci obavestili su velikog domestika da su spremni da priznaju suverenitet Vizantije. Odlazak Kantakuzina iz prestonice iskoristili su protivnici ua dravni udar. Veliki domestik proglaen je za dravnog neprijatelja, njegova palata je sruena i opljakana, a pristalice pohapene. Kantakuzin je primio borbu i 26.10.1341. godine u Dimotici se proglasio za cara. Ali Jovan naglaavao da se ne bori protiv legitimnog carskog doma, ve protiv Apokavka. U borbu su se umeali i ziloti, fanatiki deo monaha, koji su u to vreme oformili struju Isihasta, kaluera koji su verovali da ivotom u potpunoj povuenosti i tiini, uz krajnji aksetizam moe da se doivi vizija boanske svetlosti. Ove metode naile su na podsmevanje i osudu, pa su ak izbili i sporovi u samoj crkvi oko ispravnosti ovog verovanja. Jedni su odbacivali postojanje neeg takvog, dok su drugi izjednaavali nebeski i zemaljski svet, neim to ih vezuje, to potie od boga, a saoptava se ljudima. 1341. godine priznata je isihastika nauka na saboru u prestonici. Izbijanjem sukoba izmeu regenstva i voe aristokrata Kantakuzina socijalni antagonizam je buknuo svom snagom. U Jedrenu je izbio ustanak protiv lokalne aristokratije i uskoro je plamen zahvatio i druge trake gradove. lanovi plemikih i imunih porodica svuda su ubijani, proterivani ili hapeni. Najveu estinu bunt je imao u Solunu, gde su 1342. godine ziloti uspeli da uzmu vlast u svoje ruke. Namesnik Teodor Sinadin morao je da bei iz grada, kao i pripadnici vieg stalea, dok je njihova imovina zaplenjena. Ziloti su priznali vlast Jovana V Paleologa. Kantakuzinova stvar izgledala je izgubljena. Najblii njegovi saradnici okrenuli su se protiv njega i on se sa oko 2000 svojih ljudi povukao prema srpskoj granici i zatraio pomo od cara Duana. Srpski kralj ga je doekao sa velikim poastima jula 1342. godine u Pritini. Kantakuzin je dugo ostao u Srbiji. Njegovi pregovori s Duanom su doveli do sporazuma i sklapanja saveza. Meutim pohodi saveznika na jaki Ser nisu imali uspeha, ni 1342. ni 1343, pa je Kantakuzinova pratnja spala na svega 500 ljudi, kada mu je iznenada stigla vest da ga je Tesalija priznala za cara.

66

Uskoro mu je polo za rukom da proiri svoju vlast i na raun katalanske oblasti u junoj Tesaliji. Potisnut iz starih vizantijskih pokrajina, Kantakuzin je podrku naao u nedavno vraenim grkim oblastima, kojima je on uvek pokazivao posebnu panju i ije je prisajedinjenje bilo u velikoj meri njegovo delo. Duan je na ovo napustio Kantakuzina i pruio ruku prestonikom regenstvu koje se svim sredstvima sluilo da dobije njegovu naklonost. Uro, Duanov sin, veren je sestrom Jovana Paleologa, u leto 1343. godine. Kantakuzin je meutim prijatelja imao u aidinskom emiru Umuru, s kojim je jo za vreme vladavine Andronika III bio u prijateljskim vezama. Krajem 1342. godine Jovan se obratio Umuru za pomo i tada je stalno uivao podrku Turaka, prvo Selduka, pa Osmanlija. Jovan je odustao od osvajanja Soluna, a ostalu Makedoniju je prepustio Duanu, ali je zato sa Turcima preduzeo osvajanje Trakije. Poetkom 1343. godine Umur je uao u Dimotiku, to je naplatio divljakim pljakanjem turskih trupa po zaposednutim zemljama Tokom 1343. godine Duan je, najpre kao Kantakuzinov, a onda kao Paleologov saveznik, zauzeo Voden, Kostur i Hlerin i zavrio osvajanje Albanije. Bugarski car naplatio je svoje prijateljstvo zaposedanjem vee oblasti na gornjem toku Marice s Plovdivom i Stanimahom, iako na delu nije ukazao prestonikoj vladi ni najmanju pomo. Do leta 1345. godine Jovan je ve potinio skoro celu Trakiju. I u prestonici protivnika stranka je zadobila teak udarac; Aleksije Apokavk ubijen je 11.6.1345. godine prilikom obilaska jedne tamnice u kojoj su bili zatvoreni njegovi protivnici. Tada je i u Solunu dolo do prve reakcije protiv zilotske vladavine, a zanimljivo je da je poteklo od Jovana Apokavka, sina prestonikog diktatora. On je ubio vou zilota Mihaila Paleologa, ali su se oni digli na oruje i ubili Jovana sa oko stotinu svojih pristalica. Svi su baeni sa gradskih bedema, a narod ih je rastrgao na komade. Jovan je sada mogao da bude siguran u pobedu. Oslanjajui se na ekonomski i politiki najjae elemente on se sve vie pribliavao svoj cilju, dok je snaga prestonike vlade sve vie opadala. Umur je dodue povukao svoju vojsku jer je morao da se bori sa koalicijom zapadnih sila, gde je i poginuo 1348. godine, ali se Kantakuzin u meuvremenu dogovorio sa osmanlijskim sultanom Uranom. Jovan se u Jedrenu krunisao za cara 21.5.1346. godine Vlast carice Ane bila je ograniena na prestonicu sa najbliom okolinom. Ona je u leto 1346. godine pozvala Turke da interveniu u njenu pomo i zaista, stigao je odred od 6000 ljudi, ali su oni upali u Bugarsku umesto da ratuju protiv Kantakuzina. 2.21347. godine carica je smenila patrijarha Jovana Kalekasa, pustila Grigorija Palamu iz zatvora i dovela za patrijarha Isidora, ali je 3.2.1347. godine prestonika kapija otvorena i gradska posada prela na Jovanovu stranu, pa je carica morala da prekine borbu. Jovan Kantakuzin (1347-1354) Jovan je priznat za cara, i imao je da upravlja dravom sam u toku deset godina, a zatim bi delio vlast sa legitimnim carem, Jovanom V. Njega je Jovan oenio svojom erkom Jelenom, a 13. maja obavljeno je novo krunisanje u prestonici. Jovan je proglaen duhovnim bratom Andronika, koji kao zajedniki otac Jovana Paleologa i svoje dece brine o njihovim interesima. Oseajui da se njihova vlast ljulja ziloti su stupili u pregovore sa Duanom, elei da njima predaju grad. Ali, krajem 1349. godine njihova vlada je pala i Kantakuzin je uao u grad 1350. godine. Sabor na Vlahernskom dvoru 1351. godine priznao je pravovernost isihasta i bacio anatemu na protivnike ove dogme. Grigorije Palama je uskoro proglaen (1357/58. godine) za sveca, a njegova nauka postala je jedna od osnova daljeg razvoja grke crkve. Stiavanje unutranjih borbi nije zaustavilo napredovanje Duanove vojske. Prvih godina Kantakuzinove vlade Duan je zavrio osvajanje epirskih oblasti i pripojio svom carstvu Tesaliju (1348). Posle sloma zilotske vladavine u Solunu, Kantakuzin je uspeo da povrati Ber i Voden

67

u Makedoniji, 1350. godine, ali su uskoro ovi gradovi ponovo pali pod Duanovu vlast. Njegove vojne operacije svodile su se uglavnom na opsedanje gradova, koji nisu dugo pruali otpor. Duanovo carstvo se sada prostiralo na preko pola teritorije Vizantije. Sada su i preostale oblasti Vizantije bile ugroene i inilo se da je potrebna jo samo jedna ofanziva do sloma carstva. Ali Duanu je nedostajala flota, a Mleci nisu bili voljni da mu je iznajme, jer im je bilo u raunu da imaju slabu Vizantiju, na mesto jake Srbije. Stanovnitvo Vizantije nije bilo vie u stanju da plaa poreze. U Trakiji, jedinoj provinciji koja je carstvu preostala, zemljoradnja je za vreme graanskog rata potpuno upropaena. Posle razornih borbi i pljakanja Turaka ova provincija je liila na pustinju. Carski prihodi od trgovine iznosili su svega oko 30 000 dukata godinje, dok je samo enova u Galati zaraivala preko 200 000. Oko 1350. godine moskovski veliki knez poslao je za renoviranje novac koji se u celom gradu nije mogao skupiti. Ali, ovaj prilog nije upotrebljen za ono za ta je bio namenjen, ve je utroen na vrbovanje pomonih turskih odreda. ak je i na carskom dvoru zavladala velika beda, pa je zabeleeno da su prilikom Kantakuzinovog krunisanja gosti jeli iz bakrenog i zemljanog posua. Kantakuzin se takoe oprobao u samostalnoj gradnji flote, a kako je dravna blagajna bila prazna, Jovan je apelovao na pomo bogatih graana. Na jedvite jade skupljeno je 50 000 zlatnika. Jovan se nije mogao pomiriti sa time da je skoro 87% carinskih prihoda na Bosforu ilo enovi, te je pokuao da uini kraj ovom stanju. Na veinu uvozne robe smanjio je carinu i postigao time da su brodovi u sve veem broju poeli da ulaze u prestoniku luku. enovljani su se odmah latili oruja, branei svoje privilegije. U prolee 1349. godine nova flota je unitena i car je morao da se povinuje uslovima pobednika. Tek to se ovaj sukob zavrio, izbio je u vizantijskim vodama rat izmeu enove i Mletaka. Mleci su sklopili savez sa aragonskim kraljem Petrom IV, a posle izvesnih kolebanja pridruio im se i Kantakuzin. 13.2.1352. godine odigrala se velika bitka na Bosforu u kojoj je i 14 vizantijskih brodova uzelo uea. Bitka je trajala do mraka i nije donela prevagu ni jednoj strani, pa je rat nastavljen u zapadnim vodama jo tri godine dok nije sklopljen mir. Odlazak mletake flote ostavio je cara u tekom poloaju. On je ostao usamljen i morao je da sklopi mir sa enovom. Mleani su sada stupili u kontakt sa Jovanom V Paleologom i ponudili mu zajam od 20 000 dukata za borbu protiv Kantakuzina. Jovan je pokuao da izbegne sukob tako to je oblast svog sina Matije u zapadnoj Trakiji dao Jovanu V, a Matija je dobio nove oblasti u Jedrenskoj pokrajini. U jesen 1352. godine dolo je do rata, kada je Jovan V na elu male vojske uao u Jedrene, dok se Matija zatvorio u gradsku tvravu. Tada je Kantakuzin stigao sa svojim trupama i situacija se promenila. Jedrene i ostali gradovi pretrpeli su strahovito pljakanje carskih trupa koje su uglavnom sainjavali Turci. Jovan V je pozvao u pomo Srbe i Bugare i dobio od Duana 4000 konjanika. Ali Urhan je poslao Kantakuzinu jo 10 000 ljudi pod zapovednitvom svog sina Sulejmana i tako je Kantakuzin pobedio. Trupe Jovana V potuene su u bici kod Dimotike. 1353. godine Jovan Kantakuzin je proglaen za cara i savladara dok je ime Jovana V izbaeno iz zvaninih aklamacija i molitava, a sledee godine carev sin je dobio titulu savladara. Sada poinje period turskog naseljavanja na tlu Balkana. Oni su se najpre uvrstili u tvravi Cimpe kod Galipolja, a marta 1354. godine, posle zemljotresa koji je oterao Vizantince Urhanov sin Sulejman zauzeo je i samo Galipolje. Prestoniko stanovnitvo bio je prestravljeno, jer se verovalo da i sama prestonica ugroena. Jovan V je u meuvremenu stupio u kontakt sa enovskim gusarom Franeskom Gatiluziom, vlasnikom dve galije, na kojima je krstario Egejom i traio plen. Jovan mu je obeao svoju sestru Mariju ako ga ovaj vrati na presto, a kao miraz i ostrvo Lezbos. Novembra 1354. godine zaverenici su upali u grad i naterali cara da abdicira u korist Jovana V. Kantakuzin se zamonaio i kao monah Joasaf proiveo jo trideset godina (umro 15.6.1383). Tu je napisao svoju uvenu istoriju i niz teolokih spisa u kojima je branio nauku isihasta. Jovan V je uspeo da porazi Matiju Kantakuzina, 1357. godina, ali je Manojlo uspeo da se odbrani u Moreji i car je na kraju morao da prizna mladog despota.

68

Jovan V (1354-1390) Godinu dana po dolasku na vlast, desila se smrt srpskog i grkog cara Duana (20.12.1355), ime je jedan od najjaih pretendenata na vizantijsko nasledstvo ispao iz igre. Njegov sin car Uro (1355-1371) nije bio u stanju da odri pod vlau raznolike i slabo povezane delove oevog carstva. Turci su sada stajali na pragu Trakije, jedine preostale carske provincije. Jovan je pokuao da pregovara sa Rimom o uniji, te je par dana pre Duanove smrti otilo u Avinjon dugako pismo u kome je molio papu da mu poalje 5 galija i petnaest transportnih brodova sa 1000 vojnika i 500 konjanika. Sa svoje strane obeao je da e za 6 meseci privesti rimskoj veri svoj narod. Papa mu je u svom odgovoru odao priznanje za njegovo pobono raspoloenje u vrlo toplim, ali i vrlo optim izrazima. Uniji se usprotivio patrijarh Kalist, koji je branio prerogative svoje patrijarije. Uskoro posle zauzimanja Galipolja, Turci su otpoeli sa sistematskim osvajanjem Balkana. 1359. godine prestonica je ugledala osmanlijsku vojsku pod svojim zidinama, ali su Turci krenuli u Trakiju. 1361. godine osvojena je Dimotika, a godinu dana kasnije i Jedrene. Za vlade novog sultana Murata (1362-1389) okupacija Balkana ulazi u odluujuu fazu. Osmanlijski vojskovoa Lalaahin uao je u Plovdiv i uvrstio se tamo kao beglerbeg Rumelije. Sultan je svoju prestonicu preselio prvo u Dimotiku, a potom oko 1365. godine u Jedrene. Domae stanovnitvo terano je u masama, kao roblje, u Malu Aziju, dok su u zaposednutim oblastima na Balkanu naseljavani turski kolonisti. Car je u prolee 1366. godine lino krenuo u Ugarsku da potrai pomo kralja Ludovika I. To je bilo prvi put da car ide u inostranstvo kao molilac. No sve je bilo uzalud, a u povratku su Bugari ak i zadrali cara u Vidinu. Iznenadna intervencija grofa Amadea Savojskog, spasla je cara njegove bede. Amadeo je bio brat od ujaka caru i stigao je u leto 1366. godine u vizantijske vode sa krstakom vojskom. U prvom naletu zauzeo je Galipolje, a zatim je krenuo na Bugarsku i primorao ih da predaju cara i Mesemvriju i Sozopolj.Tokom 1367. godine car je odluio da lino krene u Rim, ali se odlazak otegao zbog opozicije, pa je car otiao tek avgusta 1369. godine. Prelaz cara u rimsku veru, obavljen je vrlo sveano, oktobra 1369. godine, ali je to ostao njegov lini akt. U prolee 1370. g. car je otplovio iz Rima u Mletke, gde su ga odvele njegove finansijske tekoe. Ali Mleci nisu hteli da pomognu. Jovan je pristao da im proda ostrvo Tenedos, a Mleci su se obavezali da mu vrate nakit carske krune i da mu daju 6 neopremljenih transportnih brodova i 25 000 dukata u gotovom. Stvar je izgledala gotova i caru je na ruke isplaeno 4000 dukata. Ali, carev sin Andronik koji je upravljao carstvom u carevom odsustvu odbio je da preda ostrvo, jer je ono predstavljalo primamljiv plen i za njegove prijatelja enovljane. Jovan se sada naao u tekoj situaciji, bez para za povratak, a njegov apel za pomo Andronik je odbio. Manojlo, isti onaj sin koga je car planirao jednom da poalje kao taoca u Avinjon priskoio je ocu u pomo. Iz Soluna kojim je upravljao, krenuo je u Mletke, ponevi neke dragulje koje je zaloio i tako oslobodio oca. Najzad oktobra 1371. godine Jovan V se vratio u prestonicu. Situacija je sada bila jo sloenija jer su Turci, koji su se u meuvremenu bili uvrstili u Trakiji, krenuli u osvajanje Makedonije. Mesec dana pre carevog povratka oni su kod ernomena na Marici porazili vojsku Jovana Ugljee i njegovog brata Vukaina. Vrlo brzo posle ove bitke i Vizantija je dospela u vazalni poloaj i obavezala se da plaa danak sultanu i daje vojnu pomo. Ve u prolee 1373. godine, odgovarajui svojim obavezama, Jovan je pratio sultana u pohodu u Maloj Aziji. Andronik je ovo odsustvo iskoristio da ustane protiv cara, zajedno sa sultanovim sinom Saudi elebijom. Murat je brzo suzbio pobunu, oslepeo svog sina i zatraio da Jovan uini isto. Car nije smeo da se oglui o Muratovu naredbu, ali je kana nad njegovim sinom izvrena blae, pa su Andronik i njegov mali sin Jovan preiveli, za razliku od elebije. Andronik je stavljen u zatvor, a njegovo mesto je zauzeo Manojlo, koji je odreen za naslednika i 25.8.1373. krunisan za cara savladara. enovljani su reili da izvre prevrat i pomogli su Androniku da pobegne

69

iz zatvora u Galatu i da stupi u akciju protiv Jovana i Manojla II. 12.8.1376. g. Andronik je posle tridesetdvodnevne opsade uao u prestonicu, zbacio oca sa prestola, te nekoliko dana kasnije ustupio enovi Tenedos. Da bi stekao blagonaklonost Turaka, predao je njima Galipolje. enovljani nisu uspeli da zaposednu Tenedos, ve su ga oktobra 1376. godine zauzeli Mleani. Izbio je rat izmeu ove dve sile, a Mleani su pomogli Jovanu da pobegne iz zatvora i da pomou Turaka povrati presto. Jovan V je 1.7.1379. godine uao u prestonicu i preuzeo vlast, sa svojim sinom Manojlom II. Car se obavezao da plaa sultanu danak, te je Manojlo morao svake godine da dolazi na Portu sa ugovorenim dankom i pomonim trupama da bi pratio sultana kuda god ovaj naredi. Jovan je priznao Andronika IV i njegovog sina Jovana VII za zakonite naslednike i da im preda Selimvriju, Herakleju, Radosto i Panidos na upravu. Ovo priznanje iji motivi nisu poznati, potvreno je formalnim ugovorom od 2.11.1382. Paleolozi su uspeli da oduzmu Kantakuzinima vizantijsku oblast na Peloponezu, to im je ujedno i jedini uspeh u ovo vreme. Teodor I (1382-1407) priznao je sultanov suverenitet i uivao kao vazal podrku Turaka protiv spoljnih i unutranjih neprijatelja. Andronik nije mirovao i pokuao je da osvoji jednu tvravu na pola puta izmeu Selimvrije i Konstantinopolja, ali je Jovan posle krvave i teke bitke uspeo da ga pobedi. Malo posle ovoga Andronik je i umro, u junu 1385. godine. Osmanlije su sve tee nasrtali na Vizantiju i Slovene; za nekoliko godina osvojeni su Ser (1383), Sofija (1385), Ni (1386), Solun (1387). Istina, posle pada Nia, knez Lazar Hrebljanovi uspeo je da na Ploniku 1386. godine suzbije Turke, a 1388. godine bosanska vojska je porazila Turke kod Bilee. Ovi porazi izazvali su Muratov pohod protiv Srbije. 15.juna. 1389. godine dolo je do sudbonosne bitke u kojoj je Murat ubijen, ali je turska vojska pobedila. Knez Lazar je zarobljen i pogubljen po Bajazitovoj zapovesti. Srbija je postala vazalna drava i poslednji vei centar otpora na Balkanu je bio slomljen. Poloaj carstva sada je izgledao bezizlazan. Bajazit je opustoio okolnu zemlju a prestonici diktirao svoju volju, guei svaki nagovetaj osamostaljenja. Kao orue sluio mu je Jovan VII, edan vlasti. 14. Aprila 1390. godine on je prodro u grad i preuzeo presto. Sada je izgledalo da je ovo predigra konanog osvajanja Konstantinopolja od strane Turaka. Mletaki senat, upuujui poslanstvo u grad, dao je specijalne instrukcije za sluaj da tamo ve nau Muratovog sina. Ali Jovanova vlast nije potrajala dugo. Posle dva promaena napada, Manojlo koji je bio pobegao na Lemnos, uspeo je da 17.9. 1390. godine otera svog suparnika i vrati ocu presto. Dok je Jovan V prividno vladao carstvo Manojlo je morao da prati Bajazita u razna osvajanja, ak i u pohodu protiv Filadelfije i da pomogne osvajanje tog poslednjeg vizantijskog grada u Maloj Aziji. Stari car je u prestonici poeo da gradi nova utvrenja, ali je na Bajazitov zahtev morao da ih srui. Konano, 16.2.1391 Jovan V je umro. Saznavi za oevu smrt Manojlo je pobegao sa turskog dvora i osigurao sebi presto na raun svog sinovca Jovana VII. Manojlo II (1391-1425) Manojlo je bio mnogostrano obrazovan i darovit ovek, ali je na presto seo u jednom od najteih i najnesrenijih trenutaka vizantijske istorije. Celo carstvo je sada bila prestonica, koji je i sam bio osiromaio i opusteo, spao na svega 40 000 50 000 stanovnika. Bajazit je sazvao sastanak u Seru 1393/1394. godinu i nagovestio svojim vazalima da e prei na taktiku totalnog neprijateljstva. Konstantinopolj je odmah blokiran sa kopna, pa je nestaica koja je decenijama pritiskala grad, dostigla vrhunac. Moreja, jedina vizantijska oblast van prestonice podvrgnuta je stranim napadima. U centralnoj Grkoj vodili su se sukobi oko zemlje Neria I Aajuola, oko koje su se borili njegovi zetovi Karlo Toko, grof Kefalenije i despot Teodor Paleolog. Kada je Teodor napao Korint, Karlo je pozvao Turke koje su potukle Teodorovu vojsku, upale u vizantijsku Moreju i zaposeli vizantijske tvrave

70

Leontarion i Akovu (poetkom 1395). Dve godine pre toga Turci su ve bili potinili bugarsko carstvo, kada je osvojeno Trnovo 17.7.1393. Do teke borbe dolo je sa vlakim knezom Mirom koji je imao jakog oslonca u Ugarskoj. Na Rovinama se odigrala 17.5.1395. godine krvava bitka, u kojoj je poginuo Kraljevi Marko (sin despota Vukaina) i Konstantin Dejanovi. Vojnika pobeda ostala je na Mirinoj strani, ali se on pokorio sultanovoj moi i obavezao se na danak. Posle okupacije Bugarske i Ugarska se nala ugroena, pa se sada poelo ozbiljno pomiljati na zajedniku akciju hriana protiv Turaka. Pozivu ugarskog kralja igmunda, odazvali su se vitezovi iz vie evropskih zemalja, u prvom redu Francuzi. Posle kolebanja pridruili su se i Mleci poslavi omanju flotu radi kontrole Dardanela. U bici kod Nikopolja, 25.9.1396. godine velika, ali arena hrianska vojska poraena je. Kralj igmund spasao se bekstvom i stigao na jednom brodu u Konstantinopolj, da bi zaobilaznim putem preko Egeja i Jadrana, krenuo kui. Njegov prolazak kroz Dardanele praen je jaukom zarobljenih hriana koje je sultan radi to veeg ponienja doveo na obale moreuza. 1397. godine osvojena je i Atina, a i Morejska despotovina je doivela strahovitu invaziju. Turci su preli Korintsku prevlaku, zauzeli mletaki Argos, potukli vojsku vizantijskog despota i prodrli do june obale, pustoei sve na putu. Jovan VII je pokuao da svoja prava na vizantijski presto proda francuskom kralju Karlu VI, ali on izgleda nije bio mnogo zainteresovan. Naprotiv, on se priklonio Manojlu i poslao mu 1000 ljudi pod vostvom marala Busikoa, koji je uspeo da se probije u grad i junaki se borio sa Turcima. Decembra 1399. godine Manojlo je u pratnji Busikoa krenuo na put da obezbedi pomo. Obiao je Mletke, druge italijanske gradove, otiao u Pariz, a odatle u London. Car nije dobio nita sem obeanja koja su ostala neispunjena. Taman kada je nameravao da krene iz Pariza, posle 2 godine boravka tamo, stigne vest da je Bajazit poraen i zarobljen u bici kod Angore protiv Mongola pod vostvom Timura, 28.7.1402. No Timur je ve sledee godine napustio Malu Aziju, a dve godine kasnije umro u toku pohoda protiv Kine. U Osmanlijskom carstvu izbili su nemiri. Uvrstivi se u evropskom delu i vodei ogorenu borbu protiv svoje brae u Maloj Aziji, Bajazitov najstariji sin, Sulejman sklopio je ugovor sa Vizantijom, despotom Stefanom Lazareviem i pomorskim silama, italijanskim gradovima. Vizantija se oslobodila vazalne zavisnosti prema Turcima i prestala da plaa danak, a ponovo je dobila i Solun s okolinom i gradove na Mramornom moru. Kada je Sulejman 1411. poraen u borbi protiv Muse, Vizantiji je ponovo zapretila kriza. Musa je opseo prestonicu, ali je na kraju u ovoj borbi trijumfovao njegov brat Mehmed, koji je 1413. godine, uz pomo cara Manojla i despota Stefana Lazarevia savladao Musu. Mehmed I posvetio se prema unutranjoj obnovi svoje zemlje. Car je ak i 1415 krenuo na Peloponez i naredio da se na Korintskoj prevlaci izgradi Heksamilion, dug i jak bedem. Manojlo je napustio oblast marta 1416. godine, a ujesen iste godine stigao je u Moreju, njegov najstariji sin Jovan da pomogne svom bratu Teodoru II u upravljanju. 1421. godine umro je Mehmed I, a na njegovo mesto doao je Murat II (1421-1451). Osmanlijska sila bila je uspostavljena i novi sultan je obnovio agresivnu politiku. Jovan VIII, krunisan 1421. godine kao oev savladar podravao je Mustafu, pretendenta protiv Murata II i time navukao na sebe sultanov gnev. 8. juna 1422. godine Murat je opseo prestonicu, ali se na njega digao Mustafa, pa je Murat morao da se povue. U prolee sledee godine Turci su upali u junu Grku. Bedem Heksamilion sruen je i cela je Moreja opustoena. Vizantijska vlada je uspela da sklopi sa Muratom II mir, tek poto je opet pristala da plaa danak 1424. godine. 1423. godine Manojlov trei sin, Andronik, koji je upravljao Solun predao je grad Mlecima, koji su se obavezali da e se brinuti o ishrani i odbrani grada. To je izazvalo reakciju sultana, koji se ogluio o mletake ponude da mu godinje plaaju 300 000 aspri i posle svega sedam godina Murat II je lino na juri osvojio 29. marta. 1430. godine grad.

71

Jovan VIII (1425-1448) Pet godina pre pada grada Manojlo je umro, a njegov sin Jovan vladao je sada prestonicom i njenim predgraem. U preostalim delovima carstva vladala su njegova braa kao samostalni gospodari. I pored strahovitih turskih pljakanja Moreja je nastavila uspenu borbu sa latinskim dravama. 1427. godine pobeen je Karlo Toko, koji je potom sporazumom ustupio ostatak svojih poseda na Peloponezu, despotu Konstantinu, 1428. godine. 1430. godine Konstantin je osvojio Patras, pa je Latinska Ahajska kneevina prestala da postoji. Svestan teke situacije Jovan je odluio da ponovo zaigra na kartu unije sa Rimskom crkvom, te su 1431. godine poeli pregovori, ali se zbog unutarcrkvenih svaa pregovori otegli. Novembra 1437. godine Jovan je napustio prestonicu i uputio se na Zapad, u pratnji svoga brata Dimitrija, patrijarha Josifa, nekoliko mitropolita i episkopa i igumana. U prolee 1438. godine on je stigao u Feraru, gde je 9. aprila otvoren sabor. Sabor je posle prenet u Firencu gde su se nastavile une rasprave. Tek 6.7.1439. godine u firentinskoj katedrali, kardinal Julijan ezarini i nikejski arhiepiskop Visarion proglasili su na latinskom i grkom jeziku uniju. Ali unija je ostala samo mrtvo slovo na papiru jer Jovan nije imao naina kako da suzbije opoziciju. Tursko napredovanje ponukalo je Erdeljskog vojvodu Jovana Hunjadija, slavnog Sibinjanin Janka iz narodnih pesama da povede borbu protiv Turaka. On je izvojevao nekoliko pobeda u Srbiji, Vlakoj i Erdelju, koje su svuda izazvale oduevljenje. Papa je pozvao hriane u rat i uskoro se u Ugarskoj okupila vojska od oko 25 000 ljudi, pod vostvom mladog kralja Poljske i Ugarske Vladislava III, Jovana Hunjadija i despota uraa Brankovia. Poetkom oktobra 1443. godine, dok je Murat ratovao u Maloj Aziji hrianska vojska je prela Dunav kod Smedereva i prola kroz Srbiju, gde je Hunjadi, kod Nia pobedio turskog namesnika Rumelije. Zatim su prodrli u Bugarsku, osvojili Sofiju i krenuli prema Trakiji. Tu je turski otpor pojaao i strani mrazevi su naterali hriane da se vrate. Ali i pri povratku, oni su poetkom januara 1444. godine pobedili tursku vojsku. U Albaniji je izbio ustanak pod vostvom Skenderbega, a u junoj Grkoj despot Konstantin otpoeo je ofanzivu. Konstantin je ve od 1443. godine drao pod vlau ceo Peloponez. Zatim je prodro u srednju Grku, zaposeo Atinu i Tebu. U junu 1444. godine Murat se u Jedrenu sastao sa predstavnicima kralja Vladislava, despota ura i Jovana Hunjadija i ugovorio sa njima primirje na deset godina. Kardinal ezarini je uskoro oslobodio mladog kralja zakletve i ve u septembru hrianska vojska je ponovo krenula u rat, ali ovaj put bez srpskog dela vojske, jer je ura bio zadovoljan sporazumom. Vojska je krenula prema Crnom Moru i posle napornog prolaza stigla na obalu. No mletaka flota nije mogla da sprei prebacivanje turske vojske i 10. novembra na elu velike vojske Murat se kod Varne sukobio sa saveznicima i porazio ih. Posle ove katastrofe despot Konstantin je nastavio sa pohodima u Grkoj. Prodro je u Beotiju, proirio svoju vlast na Fokidu i dalje do Pinda. Murat je na to udario na njega i prodro kroz srednju Grku. Tek kod Heksamiliona Konstantin mu se suprotstavio, ali je turska topovska vatra oborila zid, koji je 10.12.1446 zauzet na juri. Turci su upali u Moreju i odveli preko 60 000 zarobljenika. Ubrzo potom Konstantin je pozvan da zauzme presto Vizantije. Jovan VIII umro je 31.10.1448. ne ostavivi poroda, a poto je malo pre toga umro i Teodor, carska kruna je pripala Konstantinu. Krunisan u Moreji, 6.1.1449. Konstantin Draga stigao je u prestonicu. Vlast u Moreji delili su Toma i Dimitrije, koji je u vie mahova pokuao da se pomou Turaka doepa prestola.

72

Konstantin Draga (1448-1453) Kada je posle smrti Murata II u februara 1451. vlast preuzeo njegov sin Mehmed II, kucnuo je sudnji as Vizantiji. Vizantijska prestonica nalazila se usred turske teritorije i delila azijske od evropskih teritorija. Prvi zadatak mladog sultana bio je da osvoji ovu tvravu. O njegovim namerama nije mogla postojati bilo kakva sumnja, jer je sultan poeo da zida Rumili hisar, tvravu u neposrednoj blizini Konstantinopolja. Prvih dana aprila 1453. godine Mehmed II je sakupio pred Konstantinopoljom ogromnu vojsku. Prema njoj je stajo u gradu mali broj grkih i jo manji broj latinskih vojnika ukupno oko 700 enovljana. Mehmed II je bio odlino opremio svoju vojsku, a pre svega je, uz pomo zapadnih inenjera stvorio jaku artiljeriju. Ovo novo oruje upotrebljeno je prilikom napada na grad i presudilo bitku. 7. aprila poela je opsada. Glavni juri bio je usmeren na gradske zidine sa kopna, pre svega na kapiju Pemptona, jer su Turci primetili da je to najslabija taka utvrenja. Zlatni Rog je bio zatvoren debelim lancem, koji Turci i pored svih napora nisu mogli probiti. Prilikom jednog pokuaja dolo je do pomorske bitke u kojoj je vizantijska flota odnela pobedu, to je izazvalo oduevljenje branilaca. 22. Aprila Osmanlije su prevukle preko kopna vei broj brodova i zapoeli bombardovanje grada i sa kopna i sa mora. Sam car je, borei se na zidinama grada davao primer odlunosti i portvovanja, reen da ne nadivi stvar koju brani. Vie juria odbijeno je, ali posle sedmonedeljnog jurianja, poeli su da poputaju i bedemi grada. Za 29. maj Mehmed je naredio opti napad. Uoi tog dana, Grci i Latini, okupili su se u Sv. Sofiji po poslednji put. Posle slube vojnici su se vratili na poloaje i sve do kasno u no car je vrio inspekciju trupa. U zoru je poeo juri, ali je odbrana grada odolevala. Tada je sultan u napad bacio svoju glavnu rezervu, janiare. Posle teke borbe trupe su uspele da prodru na zidove. U odlunom trenutku kardinal ustinijani smrtno je ranjen, to je izazvalo zabunu u redovima branilaca i ubrzalo prodor Turaka. Uskoro je ceo grad bio u njihovim rukama. Konstantin XI Draga borio se do poslednjeg daha i napao je smrt u borbi. Tri dana i tri noi trajalo je pljakanje grada. unitena su blaga neprocenjive vrednosti, umetniki spomenici i rukopisi. Konstantinopolj je preimenovan u Istambul i postao je prestonica otomanskog carstva. 1456. godine osvojena je Atina, a 1460. godine nestala je i Morejska despotovina. Godinu dana kasnije istu sudbinu doivela je i Trapezuntska carevina i time je poslednji komad grke zemlje doao pod tursku vlast. Srpska despotovina pala je 1459. godine, a Bosna 1463. Tako se ponovo uspostavilo jedno carstvo koje se prostiralo od Mesopotamije do Jadrana, sa sreditem u Konstantinopolju / Istambulu.

73