1

INSTITUTUM STUDIORUM HUMANITATIS Fakulteta za podiplomski humanistini tudij, Ljubljana

PARADOKS LJUBAVI

Avtor: Nataa Jani Mentor: Matja Lunaek tudijski program: Antropologija vsakdanjega ivljenja Modul: Psihoanaliza in teorija elje

Ljubljana, 2006

Sadraj:

Uvod ..................................................................................... 1 Na poetku bee ljubav .................................................... Agalma ................................................................................. udo ljubavi ......................................................................... elja i nagon ......................................................................... Nesnosni uitak ..................................................................... Paradoks ljubavi ................................................................... 4 7 12 14 19 20

PARADOKS LJUBAVI

UVOD Nasuprot svim emfatinim diskurzima o ljubavi kojima su bogate knjievna ili struna literatura i bez kojih bi te bile znaajno osiromaene, ini se da ljubav i sve povezano s njom u psihoanalizi dobija sasvim drugaiji status, status neke ozbiljne greke, zabune. Ona postaje jedan promaeni susret. Pokazuje nam se kao udesan paradoks, od svog nastanka koji je ista sluajnost i spontanost, do one neopisive apsolutnosti i nezamenjivosti izabranog objekta ljubavi. Ljubav kao opsesija, ljubav kao poziv, ljubav kao smisao ivota, nesretna ljubav kao razlog za njegovo naputanje... Medjutim, moda se u vezi sa izborom i privilegiranjem ljubavnog objekta radi naprosto o jednoj velikoj zabludi? U psihoanalizi, znamo, ljubavi je dodeljeno mesto transfera. Prenosa. Prenoenja, premetanja neeg sto je u svojoj osnovi zapravo bilo neto 'drugo'. To je izmedju ostalog i razlog zato psihoanaliza nije mogla izbei kritike o demistifikaciji i obezvredjivanju ljubavi, premda se ini da joj je bila posveena dublje no to se to na prvi pogled ini. Naime, upravo bez dogadjanja transfera psihoanaliza kao takva ne bi mogla postojati. O ljubavi su pisali i Freud i Lacan. Za Freuda je stanje zaljubljenosti bilo slino onom hipnotikom, a Lacan je koristio njemu svojstven neologizam L'hainamoration da bi opisao narcistike aspekte zaljubljenosti kada sebe mrzimo i ljubimo u odsevu drugog. Ljubav nam se s jedne strane pokazuje kao sasvim sluajni susret, kao ista kontingentnost, dok s druge strane ona nosi obeleja nunosti. Psihoanaliza e insistirati na postojanju upravo tog elementa iz kojeg proizilaze takodje i sva njena velika otkria u vezi s ljubavlju. Analiza e, kao to emo to videti, upravo omoguiti subjektu da se priblii onome to diktira i odredjuje njegovu elju i njegovu zaljubljenost. Iz tih razloga je moda prenagljeno govoriti o degradaciji ljubavi u psihoanalizi jer je u njenom diskurzu upravo re o onome to je u ljubavi najvanije, a to je jedinstvenost i unikatnost tj.

nezamenjivost objekta. To je ono to je Freud odredjivao kao uslov ljubavi, a ini se da e on taj uslov ljubavi u svojim studijama o psihologiji ljubavnog ivota obradjivati i dokazivati u formulama koje su po svojoj preciznosti i izvesnosti skoro matematike. Govorivi o odonosu izmedju seksualnog i psihikog, Freud uvodi svoju teoriju o nagonima i njegovo vano otkrie je da se seksualnost u psihizmu pojavljuje, u njega ulazi i u njemu deluje samo u obliku parcijalnih nagona. To znai da ne postoji nita to bi bilo upisano u subjekt na taj nain da bi ga odredjivalo ili usmeravalo ka suprotnom polu. Nagon kao parcijalan jeste delni u odnosu na svoj cilj, jer je njegov cilj iskljuivo samo zadovoljenje a ne seksualno zdruivanje. Takodje on je parcijalan i u odnosu na svoj objekt koji ni u emu nije istovetan sa seksualnim partnerom. Na taj nain se seksualni objekt ini nadomestivim, zamenjivim u krajnjem sluaju nevaanim... Pitanje je kako moe subjekt na osnovu takve ekonomije nesvesnog uspostaviti onakav odnos sa drugim koji bi oznaavao izraz ljubav? Koristei izvesne nejasnoe kod samog Freuda, puno se psihoanalitiara (naroito amerikih, tj. predstavnika ego psihologije) trudilo pokazati kako su parcijalni nagoni samo zaporedni stadiji u samo-sazrevanju, te da na zavrnom stadiju dolazi do njihove integarcije u neku nadredjenu, viu celinu. Medjutim, ukoliko dosledno sledimo Freuda postaje jasno da kod njega ti nagoni ne pokazuju nikakvu tendenciju ka bilo kakvom slivanju i da u samoj reproduktivnoj funkciji uestvuju tek sluajno. Ostaje pitanje da li je doista sve to o fenomenu ljubavi moemo rei u krajnjoj instanci svedeno na to da je ona samo presecite parcijalnih nagona? Freud je po Lacanovim reima transfer otkrio sasvim sluajno. Tranfser nije nita imaginarno ve se javlja u procesu analize, pojavljuje se kao akt u kome subjektova elja prisvoji drugu osobu analitiara. U transferu susreemo neto to se zove automatizam ponavljanja koji se pokazuje kao oslonac u aktu govora, tj. on dovodi u prisutnost prolost i na taj nain sutinski obelei status subjekta. Pokazuje na kakav je nain subjekt dosledan odredjenoj iluziji autentinog seanja i kako je zapravo on fikcija sastavljanja vlastitih seanja. ini se da se upravo sam

subjekt nalazi skriven upravo tu, izmedju samog dogadjaja i naina ponavljanja tog dogadjaja. Taj raskorak nikada nije uhvatljiv i zato e, uz jo neke druge razloge, subjekt ostati uvek samom sebi nedostupan. Lacan e rei: Transfer je Freud prvobitno otkrio kao proces, spontani proces... realnost transfera je dakle prisustvo prolosti.... 1 Istovremeno, za Freuda se osnovna logika transfera bazira na otporu i na ponavljanju ljubavne situacije. Fenomen ljubavi je neto to se dogodilo izvan i mimo subjektove volje i saglasnosti, jer od subjekta zahteva neto za im i sam subjekt traga celi svoj ivot. Lacan se toga prihvata na nain da u situaciju transfera smesti subjekt-za-koji-se-pretpostavlja-da-zna te na taj nain dobijamo dve vrste transfera. U prvoj dakle, subjekt trai ono ega nema, a to je bit. U drugoj u prvi plan stupa uloga osobe za koju pretpostavljamo da poseduje znanje. U psihoanalizi je re o takvoj ljubavi i njenim objektom, koji e uzdrmati temelje same subjektivacije: kako dati neto ega nemamo, kako misliti odricanje od onog objekta pred kojim nestajemo kao subjekt? Ono o emu je re u ljubavi je objekt a ne subjekt. Upravo u tome se skriva ono to bismo nazvali strana zapoved boga ljubavi, koji zahteva da iz objekta kojeg nam je pripisao, nainimo neto to je objekt i istovremeno neto pred ime propadamo, nestanemo kao subjekt2 Ipak, u analizi je ljubav (koja se tretira kao transfer) nain kako subjekt dolazi do istine. Na taj nain je sama transferna situacija zapravo garancija da se 'isplati' uloiti deo svoje sutine, svoje biti, da bismo mogli dospeti do znanja o istini vlastite biti. Ljubav e zapravo subjektu ipak dodeliti onu mrvicu biti, jer ...pribliavanje biti, zar nije u tome najvea ljubav, prava ljubav?3

_____________________________
1 2 3

Lacan,(1992), Transfer, Razpol .7, Ljubljana, Analecta, str.39 Lacan,(1992), Transfer, Razpol 7, Ljubljana, Analecta, str.37-38 Lacan, (1985), XX SE, Ljubljana, Analecta, str. 119

NA POETKU BEE LJUBAV

Ukoliko je transfer prenos i ponavljanje neega, neke prvobitne situacije, postavlje se pitanje o emu je re? ta je ono to je bilo na poetku? Na poetku je bila ljubav, medjutim taj temeljni model ljubavi nije mukarac- ena ve majka-dete. To je ono to se pokazuje kao 'ljubav za sva vremena' i taj je odnos model na kojemu e biti utemeljeni svi kasniji odnosi. To je ono to e se pojavljivati u svemu onom potonjem, to nam je poznato kao transfer i ija je glavna karakteristika ponavljanje. Svaki pojedinac tei ponavljanju prvobitnog ljubavnog jedinstva koje predstavlja jedan nagonski temelj i koji postoji pre svake kasnije investicije u objekt, te bi ga najlake opisali kao prethodnu fazu jedinstva objekta ljubavi i identifikacije s njim. Red je pomenuti da se primarna identifikacija pojavljuje jo u najstarijem zahtevu i proizilazi iz svemoi majke.4 Freud e rei kako u prvim trenucima ivota jo ne postoji razlika izmedju objektne ljubavi i identifikacije. Upravo na poetku u primitivnoj oralnoj fazi individua, objektne investicije ne moemo razluivati od identifikacije5 Odnos majke i deteta je totalan i ekskluzivan, ini se da na poetku ne postoji nita osim njega. Imaginarna relacija kakva god ve bila, oblikovana je u odredjenom odnosu, koji je zapravo, bitno odnos majkadete, sa svim onim to je tu problematino 6 Majka i dete su unija koja je sama sebi dovoljna i tu ne postoji prostor ni za koga drugog. Lacan e upotrebiti termin jouissance, koji osim znaenja 'uitak', takodje predstavlja i uivanje u dobitku koji imamo koritenjem neeg to pripada drugom. Tako se javlja udna veza izmedju uitka i uivanja u nekom dobru dete kao plod tela postaje oito i izvor uitka. Naravno ovaj odnos je osudjen na to da mora nestati, kako bi sve drugo moglo uopte zapoeti... i od tada e nam ostati samo onaj izvorni oseaj da neto nedostaje, zajedno sa nenasitnom eljom koja e ga pratiti.

_______________________________________________ 4

Lacan, (1994), Vodenje zdravljenja in principi njegove moi u Spisi, Ljubljana, Analecta Freud, (1987), Jaz in ono u Metapsiholoki spisi, Ljubljana, Studia Humanitatis, str.327 Lacan, (1994), Seminar IV: Objektna relacija, Razpol 8, Ljubljana, Analecta, str.11

str.35
5 6

Razlog za ovo nije injenica da je dete 'izgubilo majku' ve je ono izgubilo odnos s njom, ono jedinstvo u kome nije bio potreban jezik, onu predverbalnu simbiozu. Tako je ova predverbalna unija bila dva puta prekinuta, prvi put rodjenjem, i drugi put jezikom. Pre dolaska jezika postojala je samo ista neposrednost. Jezik je taj koji e uneti distancu i posredovanje; jezik e po reima P. Verhaegea biti most koji istovremeno stvara provaliju koju premouje, a ono to je ispod tog mosta ostaje zauvek izgubljeno. Stoga je ono to svako dete uistinu eli biti zapravo predgenitalna prirodna unija sa svojim prvim ljubavnim objektom, a ono to e svaka kultura uistinu zabranjivati, bie upravo to zatvaranje relacije s prvim drugim koji je majka. (m/other). Iz tih razloga, izbor partnera e uvek biti zavistan od te prvobitne i izvorne, te zato incestuozne ljubavi. Senka incesta ostaje ono to uvek lebdi nad svakom ljubavlju... Ljudi ele biti jedno sa svojim ljubljenim, to nam pokuava objasniti Lacanov izuzetno teak koncept Jouissance, a ini se da e iskustvo doivljavanja takvog jedinstva postati mogue jedino u psihozi, gde cena za tu vrstu celovitosti biva plaena gubitkom vlastitog Ja. Tako na neki nain imamo zapravo dve vrste ljubavi, onu prvu predverbalnu koja se moe uporediti s Jouissance i onu drugu, edipovsku, za koju je karakteristina manje zadovoljavajua dimenzija elje a pojavljuje se s nastankom jezika za subjekt. Stupanjem u jezik, to saznajemo iz Lacanovih formula seksuacije, muka i enska seksualnost se poinju radikalno razlikovati po tome to se kod njih tada dogadja razliita vrsta rascepljenosti. Od tada oni nikada nisu jedan drugome partneri na simetrian nain; mukarac za partnera ima ono to se zove objekt a i ne enu kao takvu. Taj objekt za mukarca dobija znaenje fetia i zato se mukarac obino zaljubi u enu zbog nekog detalja (grudi, pogled, osmeh, kosa), koji preuzima prirodu objekta, ime stavlja u pogon elju. Tako mukarac voli enu ukoliko je u nju investirao taj dragoceni objekt. ena e zato uvek biti jedan medij objekta a i nikada njegov simetrini protivpol, partner. Takodje, ni mukarac nikada ne moe biti protivpol eni. U enskoj seksualnosti susreemo, s jedne strane traenje falosa kao oznaitelja kastracije koji se strukturno nalazi na strani mukarca, a s druge strane imamo jedan nefaliki uitak koji e Lacan nazvati Drugi uitak. Za enu mukarac moe biti uteleenje falosa, medjutim tada je njen partner falos i ne mukarac kao takav. Onaj drugi, nefaliki uitak ene je izvan domaaja mukarca i ena ne treba mukarca da bi ga iskusila.

Kada je re o simbolnoj kastraciji, naravno ne misli se na to da je subjektu onemoguen seksualni odnos. Kastracija znai naprosto da subjekt ne moe vie seksualno optiti na jednostavan nain, da seksualnost nije samo instinktivna delatnost koja slui ouvanju vrste. Kastracija je ono to ljudskim biima omoguava uplitanje u dinamiku odnosa koji se zove ljubavni, a kojeg kod ivotinja svakako ne nalazimo. Tako je kastracija paradoksalno i preduslov i uzrok za uivanje u polnosti koja je svojstvena samo ljudima, a istovremeno ona je taj faktor koji pomenutu polnost onemoguava. Lacan kae: Nesvesno, to su uinci govora na subjekt, nesvesno je dimenzija gde se subjekt odredjuje u razvoju uinaka govora (...) realnost nesvesnog je istina koja je nesnosna polna realnost7 Bioloki gledano, ini se da polnost na neki nain ve nosi smrt u sebi. Sama injenica da smo seksuirana bia koja su se razvila na odredjenom stupnju evolucije odn. da smo bioloki diferencirani na muku i ensku stranu, razlikuje nas od organizama koje karakterizira nepolni oblik, koji sami sebe ili podvajaju deobom elija ili ive parazitirajui na drugom organizmu. Ta bia koja se reproduciraju nepolno, ive naelno veni ivot jer se samo podvajaju. ini se da je na svaki nain trebalo platiti neku cenu za nastupanje novog oblika ivota: svaki pojedinac je svoju jedinstvenost i neponovljivost morao platiti time da mora umreti. Sva bia koja se reproduciraju na polni nain su smrtna, i smrt je u tu kreaciju strukturno ugradjena. Tako su polnost i smrt na istoj strani kao i stvaranje. Lacan e o tome govoriti u svom XI seminaru. Podela na 'muko' i 'ensko' je tek naknadno objanjenje jedne jo izvornije podele, a bit cele te deobe ukazuje na to da je u toku nje neto zapravo izgubljeno, te da ga ivot uvek pokuava ponovo zadobiti, premda mu uvek uspe jedino potvrditi onaj isti gubitak. On govori o postojanju homologne strukture izmedju organizma i subjekta. Prvo, sama 'pojava ivog', tj.pojava polno diferencijanog ivota ukljuuje gubitak venog ivota, a pokuaj nekakvog povratka ka venosti se odvija kroz spolnu reprodukciju, koja

____________________________________________ 7

Lacan,(1996), tirje temeljni koncepti psihoanalize, Ljubljana, Analecta, , str.139

medjutim uvek samo ponavlja izvorni gubitak. Drugi oblik je pojava Ja, koja ukljuuje gubitak Biti. Trei je pojava subjekta, koji ukljuuje gubitak Ja kao gospodara po sebi, a nad kojim ponovno gospodarenje i vlast pokuavamo zadobiti preko oznaitelja, to opet potvrdjuje primarni gubitak i rascep. U tom se nastupanju subjekta polni identitet kao poslednji oblik alijenacije uspostavlja preko oznaitelja Drugog.

AGALMA Na samom poetku bogate literature o ljubavi koja e se pojavljivati u stoleima koja su nadolazila, imamo Platonov dijalog Simposium. Ukoliko bi ovom prilikom sadraj ograniili i redukovali samo na ono najnunije, u dijalogu je re o tome da Sokrat ne uzvrati ljubav Alkibijadu koji je u njega zaljubljen, te ne prizna sebe kao onog 'voljenog'. Po Sokratu, u njemu nema nieg to bi bilo mogue ljubiti. Njegova bit je...praznina, upljina...8 Zato Sokrat ne eli uzvatiti ljubav? Lacan tvrdi da se Sokrat na taj nain postavi u poziciju analitika, kao ista praznina. Sokrat time to ne uzvrati ljubav eli ukazati na traumatinu prirodu objekta ljubavi koji je u biti prazan. Njegova je pozicija slina poziciji analitika, tako to obojica zauzimaju ono mesto objekta a, i pokuavaju zadrati ono nita - prazninu, traumatinost i uas, koji su karakteristini za taj objekt. Postaviti se u poziciju objekta znai da sam subjekt nije reprezentiran niti jednim oznaiteljem radi se dakle o subjektu koja je ista praznina. Upravo zato analitik nije gospodar s kojim bi se subjekt identificirao i koji bi subjektu nalagao dunosti, ve time da zauzima pozicju objekta on omoguava subjektu da se sam dokopa istine vlastite elje. Sokrat ustrajava u svojoj poziciji da ne poseduje nikakav objekt vredan ljubavi i da u njemu ne postoji ono to e Lacan imenovati galma.

______________________________
8

Lacan, (1992), Transfer, Razpol 7, Ljubljana, Analecta, str.24

10

Premda se nalazi u poziciji subjekta-za-kojeg-se-pretpostavlja-da-zna (sujet suppos savoir), on se ne identificrira s ulogom znalca ve ustrajava u svojoj praznini. Za razliku od Dame u dvorskoj ljubavi o kojoj e biti kasnije rei, Sokrat odbija ulogu gospodara i odlui se za prazno mesto. Lacan e rei: On zna o emu se radi u stvarima ljubavi, to je ak, kao to sam kae, jedina stvar koju poznaje. I, rei emo da Sokrat, zato to zna ne ljubi.9 Lacan pominje kako galma prvobitno znai ukras i nakit, medjutim, stvari, kako kae ni izdaleka nisu tako jednostavne kada pomislimo: pred im se kitimo? Zato se kititi? I s im? Naravno tu je re o nakitu, medjutim pre svega je u vezi s neim unutranjim (i od te pogreke da je re o vanjskoj lepoti e nas osloboditi upravo Alkibijad pripisujui posedovanje galme Sokratu, koji je sve pre nego lep). Upravo na taj nain nas Alkibijad otrgne od dijalektike lepog i odvede na put elje. Takodjer, Lacan u seminaru o transferu pominje kako sam koren rei galma nije nimalo jednostavan; postoje etimoloki vrlo srodne rei koje se odnose na oboavanje, zavist, ljubomoru, podnoenje s mukom i na kraju ogorenost. Medjutim, galma je uvek u odnosu sa likom, slikom, s tim da je re o sasvim posebnom tipu lika. Funkcija parcijalnog objekta je jedno od najveih otkria analitikog istraivanja.... Ukoliko vas dakle proganja taj objekt a, to je zato jer je u njemu skriven objekt elje galma. Re je bila o otkriu krajnje parcijalne prirode objekta, ukoliko je stoer, klju, sredite ljudske elje
1o

Objekt nam

pokazuje svoju dvostruku prirodu. Obratite panju na to da je u sadanjem razvoju analitikog diskurza taj objekt, galma, malo a, objekt elje, kada ga traimo s klajnovskom metodom oduvek tu, ve od samog poetka, jo pre svakog razvoja dijalektike, objekt koji Melanie Klein postavlja na poetak, u onaj poetak poetaka, koji je ak prethodi i depresivnom periodu11
_____________________________________________ 9

Lacan, (1992), Transfer, Razpol 7, Ljubljana, Analecta, str. 23 Lacan, (1992), Transfer, Razpol 7, Ljubljana, Analecta, str. 13 Lacan, (1992), Transfer, Razpol 7, Ljubljana, Analecta, str.17

10 11

11

...taj objekt, kako god ve o njemu govorili u analitikom iskustvu, bilo da ga zovete grudi, falos ili govno, je uvek parcijalni objekt. O tome je re, ukoliko ga je analiza metoda odn. tehnika koja napreduje po tom naputenom i ocrnjenom polju kojeg je filosofija iskljuila, jer ga sa svojom dijalektikom ne dosee ono, to se zove elja 12 ini se da je Lacan ovde vie freudovski od samog Freuda, a razlika izmedju freudovaca i kleinovaca je u shvatanju objektnih relacija - kod Kleinove se prvi unutranji objekt pojavi u prvim mesecima ivota i nije tako povezan s Edipovim kompleksom kao u Frojdovoj teoriji - za oboje je pak zajednika teza da psihika realnost slui ispunjenju elje i da izvire iz primarnog procesa iji je cilj povratiti izgubljeni objekt. ... sve od onog to je reeno u najsavremenijoj analitikoj dijalektici vrti se upravo oko temeljne funkcije objekta...... kao dokaz vam nudim ono to je u kleinovskoj dijalektici radikalno pozivanje na objekt, bio on dobar ili lo, razumljeno kao prvobitni doprinos.13 S druge strane imamo koncept tzv. Dvorske ljubavi. Jedna od temeljnih iluzija o ljubavi je ta da joj spoljne zabrane i drutveni kodovi onemoguavaju realizaciju. Takodje i sam Freud kae kako je postojanje prepreke nuan uslov da bi se libido podigao do nesluenih visina. U tom smislu potovanje i pokoravanje raznim drutvenim ritualima ima funkciju da odri objekt ljubavi nedostupnim i da na taj nain produi i podstie samu elju. Medjutim, ini se da ljubav ipak ne zahteva odgovor kao to se to obino misli. Ljubav ovde postaje uitak samog govora, ini se nije potrebno da je osoba u koju smo zaljubljeni prisutna realno, ve samo kao slika, kao neki lik. Jezik je jedino bez ega nema ljubavi, ona moe uzniknuti tek kroz govor. U praksama opisivanja dvorske ljubavi susreemo obino odnos viteza prema Dami to je potinjeni odnos, odnos podlonika prema gospodaru, koji svom podredjenom postavlja skoro besmislene, nemogue zahteve, stavlja ga na sasvim nepotrebne kapriciozne probe, nalae mu nove i nove dunosti... Ispunjavanje svih ovih rtvenih rituala od strane potinjenog, dogadjaju se u nadi da e mu se moda jednog dana Dama smilovati i ponuditi mu neto zauzrat, bilo da je to samo pokret rukom _____________________________
12 13

Lacan, (1992), Transfer, Razpol 7, Ljubljana, Analecta, str..17 Lacan, (1992), Transfer, Razpol 7, Ljubljana, Analecta, str. 17

12

koja dri maramicu, ili samo neki znak... Na neki nain moemo rei da i Dama i Sokrat zauzimaju isto mesto u strukturi, jer su oboje objekt neuzvraene ljubavi, medjutim njihova funkcija koju imaju na tom mestu se bitno razlikuje. Sokrat ukazuje na prazninu objekta ljubavi a Dama veruje da se u njoj nalazi ono skriveno blago, galma, neto to je mogue voleti. Zato se ona postavlja u poziciju gospodara - S1, poziciju koju Sokrat odbija. Glorifikacija dvorske ljubavi zatvara i zaepi taj manjak koji postoji u Drugom. Medjutim, nju po reima Slavoja ieka nikako ne treba meati sa sublimacijom. Dvorska ljubav je bazirana na beskrajnoj enji za nedostupnim objektom, a kod sublimacije se objekt pojavljuje u svojoj uasavajuoj dimenziji, u njoj se susreemo s objektom kao Stvari (das Ding). Zato pri sublimaciji imamo jedno 'kruenje' oko objekta koju pokree upravo to da se objekt nikada ne dosegne i to zbog same temeljne nemogunosti i uasa koji objekt predstavlja. Dok romantina ljubav ustrajava u tome da uiva celinu Drugog, prava sublimna ljubav se tome odrie jer je svesna da telo Drugog moemo uivati samo u delovima...zato smo u toj stvari ogranieni samo na mali dodir, na to, da dotaknemo podlakticu ili bilo ta drugo joj!14 Dakle, zamka koju je potrebno izbegnuti je pogreno shvatanje sublimacije, tj. Dame kao sublimnog objekta. Premda Dama u dvorskoj poeziji doista gubi konkretne crte i pesnik se prema njoj odnosi kao prema apstraktnom Idealu, to nije apstraktnost duhovne proienosti, ve jedna hladnoa 'neljudskog' partnera, bez svake realne supstance. I Lacan se slae, da se u tim 'testovima' ne moe naii ni na ta duhovno. Dama je potpuno prazna, kao automat, lutka ili stroj... upravo to je neto to iz nje ini neto monstruozno. Ipak, idealizaciju Dame i to uzdizanje do Ideala, trebamo shvatiti kao neto strukturno drugo, kao samo narcistiku projekciju.

_______________________________
14

J.Lacan, (1985), XX E, Ljubljana, Analecta, str. 119

13

Kao to je poznato rani Lacan najpre i definira ljubav kao narcistiki odnos subjekta, jer je u zaljubljenosti u funkciji prepoznavanje narcistikog lika, koja ini supstancu naeg idealnog Ja. Kada se zaljubimo, tada osobu koja je predmet nae elje postavimo na mesto idealnog Ja, i tada taj objekt ljubimo zbog potpunosti koju ovaj ima a koju bismo hteli dostii za svoje vlastito Ja. Medjutim, ipak nije re o tome da subjekt u drugom voli sliku koju bi voleo sam posedovati. Jer, subjekt istovremeno postavlja objekt svoje ljubavi na mesto ideala Ja, iz kojega hoe i eli videti sebe na nain na koji se samom sebi svidja! Subjekt samo zanima kako izgleda, kakav je za videti iz pozije Drugog, pozicije pogleda tog idela Ja. Zato nam, kada smo zaljubljeni taj na objekt ljubavi (kojeg smo postavili na mesto ideala Ja) omoguava da sebe vidimo na nov nain kao voljene, kao lepe, dostojanstvene itd. Ukoliko nam se dogodi da taj pogled nestane, subjektu se srui svet. Medjutim ukoliko elimo razumeti mehanizme ljubavi, potrebno je ii dalje od tog ideala. Lacanova uvena definicija ljubavi je, da subjekt daje drugome ono to sam nema. Upravo taj objekt je traumatini objekt a, objekt koji je uzrok elje. Tako iza narcistikog odnosa prema ljubavi, nalazimo smo Realno, traumatini objekat, kojeg susreemo kako u sebi tako takodje i u drugom: Analiza pokazuje da je ljubav u svojoj biti narcistika i da raskrinka supstancu, pretpostavljamo lano objektnog kao ono to je u elji doista ostatak, to znai njen uzrok: opora njene nezadovoljenosti, ak njene nemogunosti 15 Stoga samu injenicu da 'ljubav ne treba odgovor' moemo uzeti kao potvrdu njenog imaginarnog, narcistinog karaktera, jer bi svaki eventualni odgovor voljenog objekta mogao potkopati taj narcistiki odnos, samim tim to bi ugrozio nae ogledanje, zrcaljenje subjektovog Ja u ljubljenom objektu. Takodje, Lacan e rei da ovu nedostupnost objekta-Dame u dvorskoj ljubavi ne smemo shvatiti kroz onu dijalektiku zabrane i elje. Tu nije re o onom mehanizmu kojeg Freud opisuje govorivi da je za intenziviranje libida uvek potrebna neka prepreka, te da tamo gde one ne postoje, ljudi inauguriraju neki konvencionalni momenat koji e onemoguiti ostvarenje elje. Lacan u Etici psihoanalize govori o jednoj drugoj 'strategiji' koja karakterie ________________________________
15

J.Lacan, (1985), XX E, Ljubljana, Analecta, str.9

14

samu elju. ini se da je pojam te krivine, neke zaobilaznice, kljuan u dvorskoj ljubavi. Jedini nain da dosegnemo objekt, jeste da do njega dodjemo preko zavoja, zaobilaznim putem...ukoliko bismo ga eleli dobiti 'direktno', nuno bismo ga promaili. Postoji dakle izvesna anamorfoza objekt moemo videti tek u pogledu sa strane, prepoznajemo ga samo u jednom iskrivljenom, izvrnutom obliku, parcijalno, kao senku... jer, ukoliko pogledamo direktno i ravno ne vidimo nita, osim praznine! U analogiji s time, mogli bismo govoriti i o vremenskoj anamorfozi kod elje, objekt je dostupan tek i samo kroz svoje neprekidno odlaganje, kao horizont koji se nikada ne dosee. Zato objekt nije neto dano, ve je objekt ono to se doslovno stvara, njega konstituira, okruuje i opisuje itava mrea okuka i zavoja. Otuda je celokupna strategija subjekta jedno postupno, zaobilazno pribliavanje Objektu, koji je sam po sebi Nita! Ovde Lacan nastupa vrlo strukturalistiki; mesto prethodi elementu koji to mesto zauzima. Tako Lacan u seminaru o transferu obre uobiajeno znaenje sublimacije. Sublimacija nije premetanje libida od objekta elje koji zadovoljava neku nau konkretnu, materijalnu potrebu ka objektu pri kome se gubi kontakt s tom konkretnom potrebom, ve je u sublimaciji, sasvim suprotno, re o pomaku, premetanju od praznine neupotrebljive, prazne Stvari ka nekom konkretnom objektu potrebe kome je dodeljena sublimna dimenzija time da se nadje na mestu Stvari. Ovo vai takodje uopteno za sve objekte koji nastupaju kao znaci ljubavi. Svi ti objekti su tek medijum, sredstvo, ekran na kojem i preko kojeg se artikulira na zahtev za ljubavlju, a upotrebljivost tih objekata je zapravo suspendirana.

UDO LJUBAVI Ipak, problem ljubavi e ostati nereen ako ga uzmemo samo kao narcistiki odnos. Ostaje kao problem kada i kako voljena, oboavana osoba, postane ona koja voli, kada se kod nje probudi elja i kada ona jednostavno reeno 'uzvrati' ljubav? O ovom problemu Lacan govori u ve pomenutom seminaru kada uvodi uveni mit o dve ruke: jedna ruka se protee prema objektu koji je na drvetu i eli ga povui k sebi, no tada se iz drveta pojavi druga ruka i dotakne se ove prve. To, da se na mestu objekta pojavi druga ruka, po Lacanu treba razumeti kao udo i ni sluajno kao simetriju. Dodir ruku nije momenat jedinstva, niti formacije para. U odnosu izmedju voljenog i onoga koji voli, prisutne su dve logike. Najpre onaj koji voli percipira u drugome ono, ega ovaj nema galmu, objekt a, objekt uzrok elje. Ukratko, zaljubi se, jer pretpostavlja da

15

ljubljeni poseduje taj mistini objekt, ono to bi dakle u voljenom bilo vie nego on sam. A druga se logika odnosi na subjektovu elju da bi sam postao objekt ljubavi drugog. Za Lacana je sutinski problem: kako se proizvodi galma, ta prouzrokuje to, da subjekt u drugom vidi objekt ljubavi? I Lacanov odgovor je: subjekta uini objektom elje upravo injenica da je on rascepljeni subjekt, jer u ljubavi nije naprosto re o tome da onaj koji voli sam proizvede fantazmu tog mitinog objekta i zatim ga postavi u drugog, ve vai takodje obrnuto ono to voljenog uini vrednim ljubavi je vezano za injenicu da je takodje i on sam elei subjekt. To znai da se upravo tamo gde postoji manjak gde postoji elja, gde postoji rascepljeni subjekt, oblikuje ono to (subjekta) uini voljenim. Ono o emu se radi u zaljubljenosti jeste neka inverzija izmedju 'imati' i 'biti', to se odnosi na voljeni subjekt. Sutinska je naime transformacija objekta za kojeg pretpostavljamo da ga poseduje ljubljeni. Miller kae da se sam taj objekt razotkrije kao neka transformacija subjektovog manjka, i imati postane biti, to znai da se tu radi o nekoj transformaciji postati subjekt. Agalma dakle uznikne na mestu gde je Drugi sam rascepljen, jer je drugi takodje elei subjekt. Ono to Sokrata uini objektom Alkibijadove elje je upravo intenzitet Sokratove elje i to njegove elje za znanjem to mu daje izgled da ima ono to drugome nedostaje. Po Lacanovoj definiciji elje: elja je u svom korenu i u svojoj biti elja Drugoga i upravo u tome je istinski pokreta rodjenja ljubavi; ako je naime, ljubav ono to se dogadja u objektu kome nudimo ruku vodjeni naom vlastitom eljom i koji nam u trenutku kada rasplamsamo njegov poar za trenutak ponudi onaj odgovor, tu drugu ruku, koja se protee prema nama kao njegova vlastita elja16 Subjekt postane objekt elje onoga koji voli ukoliko je doivljen kao elei subjekt. Medjutim problem je u tome da izmedju dva elea subjekta (izmedju voljenog i onoga koji voli) nikada ne _________________________________
16

Lacan, (1991), Le transfert, Livre VII,Paris, Editions du Seuil, str.212

16

postoji recipronost. ak i ako voljeni ponudi (uzvrati) ruku i subjektivira se, te postane sam subjekt koji voli, to ne znai nikakvu harmoniju ljubavi, jer e opet traiti u drugom objekt kojeg ovaj zapravo ne poseduje. Medjutim, problem galme se u ljubavi pojavljuje uz puno vie komplikacija nego u analizi; ta je s neuzvraenom ljubavi? Za obrazloenje tajne odricanja od ljubavi, potrebno je napraviti korak od elje ka nagonu. Ako postavimo zdravorazumsko pitanje kako je mogue da se neko ko voli odrekne svoje ljubavi zbog poziva ili karijere, u tom odricanju moemo isitati takodje neku vrstu seksualnog zadovoljstva. Subjektova posveenost pozivu postaje neka vrsta libidinozne aktivnosti. Za Freuda se naime libido u prvom redu odnosi na subjektovu mogunost i spososbnost nai seksualno zadovoljstvo na razliite naine. Pored seksa to moe biti jo: sranje, gledanje, govorenje, pisanje itd. Subjekt nalazi satisfakciju samo tako da je libido vezan na neki libidinozni objekt koji nije objekt u smislu materijalnog objekta kojeg subjekt izabira, ve objekt a. Subjektov odnos prema tom libidinalnom objektu Lacan obrazlae s pojmom Freudovog pojma 'Trieb' -nagon 17

ELJA I NAGON Tako dolazimo do fenomena elje iji je osnovni modus postojanja upravo taj da ostane nezadovoljena. Za razliku od ove ekonomije elje na drugoj strani imamo nagon, koji naprotiv, uvek nadje svoje zadovoljenje ne osvrui se na zabrane, funkcionirajui upravo na raun transgresije norme. Stoga je elja u biti nain kako pobei nagonu, kako izbei njegov pogubni, unitavajui uitak. Nezadovoljenost elje se u seksualnosti pojmuje drugaije kao modalitet uitka, po logici: to manje zadovoljenja to vie uitka.

___________________________________________________ 17

R.Salecl,(1996), Ljubezen med eljo in gonom, Problemi t.2/96, str. 107

17

Freud e biti taj koji je otkrio onu specifinu elju - histerinu elju kao elju za odlaganjem elje, koja omoguava to specifino eljenje bez zadovoljenja. Lacan u tekstu Upravljanje leenjem i naela njegove moi ovako opisuje tu protivurenost: elja za eljom, drugaije reeno, elja koju izraava neka druga elja, stavlja se u drugi registar kao elja koja je zamenila, nadomestila neku drugu elju. Tako je subjektov otpor koji se odupire elji uvek i samo ona njegova eljaodrati elju18 Zato na neki nai histerino ustrajavamo u svojoj elji kao nezadovoljenoj zaradi strategije glede uitka, uitka koji je na strani objekta. Kod ranog Lacana imamo tezu o tome da je sve uslovljeno jezikom, medjutim kasni Lacan se veoma razlikuje od ovog strukturalistikog i post-strukturalistikog gledita. Tada centralnu ulogu dobijaju Realno i nagon. Nagon je potrebno razumeti kao neki preostatak koji govori o tome da je neto ostalo nesimbolizovano tj. da je izvan jezikog univerzuma. Na taj nain se kod oveka, u momentu kada postane ljudsko bie, seksualni odnos se moe vie obavljati na ivotinjski, instinktivni nain. Medjutim, na mestu tog preostatka, manjka, nalazimo neku silu koja neprestano vri pritisak na subjekt. Tu silu e Lacan nazivati razliitim imenima: libido, nagon, lamela. Kao to perverzija odstupa od pokuaja nalaenja zadovoljenja sa suprotnim polom, tako i nagon, po Lacanu nikada nije usmeren na suprotni pol. Objekt koji odgovara nagonu je smo zadovoljenje kao objekt. Postoji samo nagon ka libidinalnom objektu, ka delnom zadovoljenju kao objektu. Tako nagon neprestano krui oko parcijalnog objekta, objekta a, i tvrdi da je u tome njegovo zadovoljenje. Miller naglaava da kod kasnog Lacana i sam objekt a treba shvatiti kao posebnu vrstu zadovoljenja. Za perverzni subjekt moemo rei da je naao objekt, a samim tim i neko seksualno zadovoljenje. Zato oni perverzni tako retko imaju potrebu za analizom, odn. ona im je potrebna samo tada kada __________________________________
18

J.Lacan,(1994) Spisi, Ljubljana, Analecta, str.29

18

nisu sigurni glede toga da li je zadovoljenje koje su nali doista pravo zadovoljenje. Za razliku od njih, neurotiar uvek ostaje nezadovoljen i ide od objekta do objekta ne znajui ta trai, jer se stalno pita o prirodi vlastite elje, te po definiciji nikada nije zadovoljen. Nakon svega ipak ostaje pitanje: kako to da ovek uopte stupa u odnos s drugima? Pitanje se moda ini smenim, no ako se uzme u obzir samodovoljnost koja je karakteristina za nagon, intersubjektivnost nije neto to trebamo uzimati kao samorazumljivo. elja je kao takva uvek povezana s Drugim, to znai da subjekt eli to to Drugi eli, te da subjekt hoe istovremeno biti i objekt elje Drugoga. Medjutim, za nagon je sutinska injenica da postoje samo parcijalni nagoni i nita takvo to bi odgovaralo genitalnom nagonu. Tako je subjekt na jednoj strani odredjen parcijalnim nagonima, a na drugoj poljem Drugog - simbolnom strukturom. S jedne strane je nesrea subjekta prisutna u saznanju da on sam nije nita, da sam po sebi nema nikakve vrednosti, osim preko ljubavi i elje drugih. On naime nije falos koji bi mogao zapunitiispuniti Drugog, Drugi s lakoom moe delovati bez subjekta. Medjutim na strani subjekta se pojavljuje nagon, koji mu nudi posebnu vrstu zadovoljstva izvan bilo kakve veze s Drugim. Tada ga preplavljuje ona posebna vrsta uitka, koja je vezana na pritisak samog, sebi dovoljnog nagona. Tako kao to se elja odrava na taj nain i preko toga da ostane nezadovoljena, te nije nita drugo do upravo artiukulacija same nezadovoljenosti, tako se za nagon moe rei da se paradoksalno odrava upravo u tome da je zadovoljen. Medjutim, paradoks je u tome da nagon dosee svoje zadovoljenje bez da bi dosegao svoj cilj. Kada hranite usta ona usta koja se otvaraju u registru nagonskog- njih ne zadovoljava hrana, ve ono to bi nazvali ustno zadovoljstvo19

________________________________________________________ 19

Lacan,(1980), tirje temeljni koncepti psihoanalize, Ljubljana, Analecta str. 155

19

Drugim reima, uvek kada hranimo usta mi ih zadovoljimo, premda taj objekt koji smo uivali nikada nije ono pravo. U samom aktu hranjenja proizvodi se neto to je pravi objekt nagona. Strogo uzeto objekt nagona nije ovaj ili onaj objekt ve smo zadovoljenje kao objekt. Rekli smo da nagon 'krui' oko objekta i tu e njegovu krunu prirodu Lacan ispostaviti istovremeno i kao temeljnu ravan samog nagona. Nagon poseduje jedno povratno kretanje on se javlja u nekom izvoru (npr. u erogenoj zoni) zatim se odapne iz njega kao strela, da bi se nakon toga u nekoj taki obrnuo i vratio nazad sam k sebi. Na svom putu on neto zaokrui odn. proizvede i to neto je pravi objekt nagona. Vidimo da u njemu samom postoji neka kreacionistika dimenzija, u tom kruenju se stvara neto novo, neoekivano, i upravo to je pravi, istinski objekt nagona. Takodje, ukoliko je objekt nagona odredjen kao po prirodi izgubljen, to znai da ga je ve po definiciji nemogue dosei u njegovom identitetu, te da on nije nita drugo nego razlika, i to razlika koja se pokazuje medju tom prvobitnom percepcijom onoga to je ve izgubljeno i onim to bi trebalo biti njeno ponavljanje. Medjutim, ono ponovo nadjeno nikada nije jednako onome to je bilo prvobitno izgubljeno... Za razliku od elje nagon nije zaet u Drugom ve u samom subjektu, a njegov eventualni odnos prema Drugom ne odnosi se na polarnost polova, niti na odnos medju polovima, ve je tu re o odnosu ivog subjekta prema neemu to je izgubio prolazei kroz polni ciklus. Isto tako, nagon karakterizira ono nieovsko veno vraanje istog, to je zapravo jedna radikalna ontoloka zatvorenost. Ta beskrupuloznost ga ini takodje i nagonom smrti jer on zahteva bezuslovno ponavljanje, ne obazire se na vlastite potrebe ivog tela i na neki nain na njemu zapravo parazitira. Nagon se odnosi 'kao' prema Drugom, jedino prema izgubljenoj Stvari odn. onome to Lacan u mitu o lameli naziva besmrtni, nezaustavivi i neunitivi ivot. Stoga je nagon ime za nain kako se onaj besmrtni i neunitivi ivot artikulira u smrtnom i 'unitivom' subjektu. Medjutim, kada je re o ljubavi, Freud kae da je ne nalazimo na strani nagona ve na ravni Drugog. Zato je takodje sve to se odnosi na subjektov ljubavni ivot sutinski povezano s poljem simbolne strukture a ne s njegovom genitalnosti. Freud opisuje vezu ljubavi i nagona kao kopanje tunela s dve razliite strane planine; podruje nagona je autoerotika, parcijalnost i iskljuiva usmerenost na zadovoljstvo; a ljubav je neto sasvim drugo ona je totalna, reciprona i usmerena na elju Drugog! Nagon kao razgraniavajui faktor izmedju psihikog i telesnog stalno trai neku psihiku

20

reprezentaciju, neki lik, kao sidro koje bi mu osiguralo potporu. Bez toga se i dalje vrti na 'niijoj zemlji' izmedju telesnog i duhovnog. To usidravanje u reprezentaciju (lik, re) uvek prouzroi teak preskok od nagona ka elji. Teak, zato jer se nagon i elja radikalno razlikuju... na drugoj strani pregrade uvek eka Drugi kao Subjekt, a nagon od njega potrebuje samo jedan deo, neto to ne moe biti on sam. Zato se dogodi ono to se uobiajeno naziva razoarenje i dolazimo do zakljuka da 'to nije to' (a n'est pas a). Ona nije ona prava, on nije onaj pravi.... Za Lacana je ljubav jedina stvar koja moe zagarantovati vezu izmedju nagona i elje. Samo ljubav doputa uitku da pridje, da se priblii elji (Seul l'amour a la jouissance de conscendere au desir). Tako dolazimo do onoga ime elja samu sebe odrava, do jedne strategije elje koja e subjektu zamagliti uitak nagona. elja dakle, tada oblikuje fantazmu. Fantazma je ta veza izmedju subjekta i objekta, ona zato odredjuje subjekt, a sama njena struktura e nam pokazati da taj objekt koji subjektu manjka jeste istovremeno i ono to mu omoguava da svoj vlastiti manjak ispuni. To je zapravo objekt Realnog, ono primarno, ono to se nikada ne moe objektivizovati. Naravno, za Lacana je ovaj manjak konstitutivan, on nije nikakva privacija, ve predstavlja puninu i istovremeno je oslonac same fantazme, tako da kada bi stvarima oduzeli njihov manjak one bi se rasule, prestale bi postojati. Govorei o teskobi u istoimenom seminaru, Lacan kae da stvari postaju nesnosne za subjekt onda kada manjak manjka, kada izgubimo sam gubitak, kada u polju subjekta uznikne neto ega tamo ne bi smelo biti i to upravo zbog toga deluje kao Unheimlich. Kod fantazme se ne radi naprosto o halucinatornoj realizaciji elje: njena funkcija je pre slina funkciji Kantovog transcendentalnog shematizma - fantazma konstruira nau elju, pobrine se za njene koordinate, tj. doslovno nas naui, kako eleti.20

____________________________________
20

S. iek,(1997), Kuga fantazem, Ljubljana, Analecta, str.13

21

Osnovna uloga fantazme zasnovana je na injenici da nema polnog odnosa, i da ne postoji nikakva matrica koja bi mogla omoguiti harmonian polni ivot s partnerom, tako da svaki pojedinac, uesnik u polnom odnosu, mora imati svoju vlastitu fantazmu. Svako od nas pristupa drugoj osobi na podlozi svojih vlastitih fantazama. Kada se dvoje sretnu, tu se ne radi ni o emu drugome do o susretu dve fantazme. Zato to slaganje nikada nije potpuno. To nije On, Ona takodje ne. Na ovome se opet moemo zahvaliti parcijalnoj prirodi nagona koji kao takav nikada ne deluje u celom telu ve je investiran samo u neki njegov pojedinani deo, zajedno sa delatnou vezanom za taj deo, i koja moe biti ili aktivna ili pasivna.

NESNOSNI UITAK

Sa nagonom se povezuje ono to Lacan naziva Jouissance energija uitka, nagona koji preuzima nadzor i elei subjekt ostavlja za sobom. Na neki nain je nuno da nas u toj 'situaciji' sama (naa vlastita) subjektivnost napusti. Prvi uslov za uitak je da sebe ostavimo vani, iz razloga jer je uitak neto to je za samo Ja nesnosno, te se cena koju ono mora platiti sastoji u tome da u tom trenutku prestane postojati. Vidimo koliko je nagaon u svom jedru zapravo traumatian. Medjutim tada se javlja pitanje: ko ili ta je to to uiva pri tome? Uitak je jedan ontoloki otklon, poruena ravnotea, (clinamen, ako upotrebimo stari filozofski izraz), koji prouzrokuje prelaz od Niega ka Neemu. Uitak je ta, shelingovski reeno 'minimalna kontrakcija' koja osigurava izvesnost subjektove realnosti.21 Uivanje je dakle mesto subjekta, onaj njegov nemogui Tu-bitak, DaSein, subjekt je uvek u odnosu na njega ve-premeten, nalazi se izvan-svog-mesta, i u tome je prvobitna rasreditenost
_________________________________________________ 21

S.iek, (1997), Kuga fantazem, Ljubljana, Analecta, str.55

22

lacanovskog subjekta, koja je mnogo dublja i radikalnija od one koja se dogadja nakon rascepljenosti koju je uzrokovao njegov ulazak u jezik tj. u Simbolno. Ovde imamo decentriranost subjekta u odnosu na traumatinu Stvar uivanje, kojeg subjekt nikada ne moe subjektivizirati. Uitak nam se naime javlja uvek kao onaj zloglasni unheimliche, koji je uvek tu i upravo kao takav uvek ve izgubljen. elja je zarobljena u granice naela ugode a nagon ide preko tih granica. Medjutim, po J.A.Milleru, subjekt je srean tek na nivou nagona- premda istovremeno subjekt zbog tog nagona nesnosno pati, nezadovoljan je i eli se osloboditi njegovog pritiska. ...a ipak je tu uvek prisutan neki uitak koji znai upravo to da je nagon uvek zadovoljen i da to bolno zadovoljstvo jeste jedina srea na koju subjekt moe raunati.

PARADOKS LJUBAVI

Zaplesti se u paradoks Ljubavi znai od nje oekivati neto drugo od onoga o emu je u samoj ljubavi zapravo re. Najee pitanje zaljubljenog je: da li me on voli doista zaradi mene samog ili zbog neeg drugog? Oekivati da e neko biti voljen zaradi njega samog je neka vrsta psihotine pozicije, jer to znai da bi se u tom sluaju voljeni subjekt shvatao kao objekt a, tj. kao subjekt bez manjka. Istina ljubavi je upravo paradoksalno u tome da e neko biti voljen zbog neeg u njemu to je vie od njega samog, a ne radi njega samog! Paradoksalno je takodje i to da je granica ljubavi to da u drugom ljubimo neto to taj uistinu nema zapravo ono to je uslov njenog postojanja. Tako bi se svaka histerina pozicija koja bi neprestano pitala ta je iza - zavrila radikalnim gubitkom potpunim odricanjem od same ljubavi. Zato moramo shvatiti da je ljubav uvek fantazmatske prirode i to moramo prihvatiti da bi je mogli podneti, da je se ne bi u potpunosti odrekli.

23

Na kraju e Lacan rei: Ljubav je mogua tek u onostranosti, nakon to se je najpre odrekla svog objekta (...) Jedino tu moe uzniknuti znaenje neke ljubavi, koja je bez granice, jer je izvan garnica zakona i tek od tu ta ljubav moe iveti22 Ljubav koja se odrekla svog objekta nije, kao to bi mogli pomisliti nekakava platonska ljubav, jer nju naprotiv karakterizira upravo to da sve vreme ostaje prilepljena na objekt kao na ono nemogueRealno, koje ju odrava. Takodje, odrei se ljubavi ne znai napustiti svog partnera i ljubiti apstraktno tj. nikog konkretnog. Ljubav koja se odrekla svog objekta je ljubav koja je preuzela formu nagona, to je bezglava ljubav, ljubav koja je preivela deobu medju Drugim kao objektom subjektovih aspiracija i onim radikalno Drugim, to je ono to se proizvodi kada su skupa i to je pravi objekt ljubavi. To nije ljubav koja prati shemu ljubiti sebe preko drugog odn. onu shemu recipronosti izmedju voleti i biti voljen. Na taj nain konano dolazimo do moda jedine mogue formulacije ljubavi koja se moe dogoditi izmedju dve osobe i koja bi se mogla izraziti u formuli: Ti nisi To, ali To nalazim upravo i jedino kada sam s tobom. To znai da u ljubavi nije re o logici nadopunjavanja ili ispunjenja gde bi svako u ovom drugom naao onaj objekt koji trai. Premda je svaki od partnera usmeren na drugog, pravi objekt ljubavi e se pojaviti upravo tamo gde se putevi oba subjekta ukrtaju, na nekoj 'niijoj zemlji' koja je realni prostor ljubavnog susreta. To je taj trei lan, gde se pojavljuje novi subjekt, - subjekt u ljubavi. Tako dolazimo do pravog Realnog ljubavi koje se nalazi na onom prelazu izmedju manjka biti, koja eli biti ispunjena s nekim imati, i toga da se subjekt odrekne tog imati upravo zato to se pojavi neto to samoj biti vie ne-manjka! Premda je ljubav stvar koja se dogadja izmedju dve osobe ili dva subjekta, ona funkcionira samo ako postoji neki trei lan, gde ona sama moe (za)iveti kao subjekt. _______________________________
22

J. Lacan, tirje temeljni koncepti psihoanalize, Ljubljana, Analecta, 1980, str. 258

24

LITERATURA

Copjec J. (1999), Vampirji, dojenje in tesnoba, Delta t.1/2, Ljubljana, Drutvo za kulturoloke raziskave, str. 9-31 Cont C. (1993), loveka seksualnost, Eseji t.1/2, Ljubljana, Drutvo za teoretsko psihoanalizo, str.267-276 Freud S. (2005), Spisi o psihoanalitini tehniki, Ljubljana, Analecta Freud S. (1987), Metapsiholoki spisi, Ljubljana, Studia Humanitatis Klein M.(1997), Zavist in hvalenost, Izbrani spisi, Ljubljana, Studia Humanitatis Lacan J. (1991), Le seminaire VII, Le transfert, Paris, Editions du Seuil Lacan J. (1980), Seminar XI, tirje temeljni koncepti psihoanalize, Ljubljana, Analecta Lacan J. (1996), Seminar XX- e, Ljubljana, Analecta Lacan J. (1994), Spisi, Ljubljana, Analecta Lacan J. (1992), Transfer, Razpol t. 7, Ljubljana, Analecta, str. 5-46 Lacan J.(1998), O Freudevem Trieb in psihoanalitikovi elji, Problemi t.7/8, Ljubljana, Analecta, str.5-8 Miller J-A. (2001), O nekem drugem Lacanu, Ljubljana, Analecta Miller J-A. (1983), Gospostvo, vzgoja, analiza, Ljubljana, Analecta Miller J-A. (1997), O dozdevkih v razmerju med spoloma, Problemi t.7/8, Ljubljana, Drutvo za teoretsko psihoanalizo, str. 5-19 Miller J-A (1998), Komentar Lacanovega teksta, Problemi t.7/8, Ljubljana, Analecta, str.9-19 Rose J. (1991), enska seksualnost: Jacques Lacan in cole Freudienne, Ljubljana, Analecta Rupar Koroec M. (2000) Spol in subjekt, Problemi t.4/5, Ljubljana, Drutvo za teoretsko psihoanalizo, str.121-147 Rupar Koroec M. (1999), Dva obraza histerije, Delta, t.3/4, Drutvo za kulturoloke raziskave, str.155-167 Salecl R. (2001), Tesnoba ljubezenskih pisem, Problemi t.3/4, Ljubljana, Drutvo za teoretsko psihoanalizo, str. 171-181 Salecl R. (1997), Sirene in enski uitek, Problemi t.1/ 2, Ljubljana, Drutvo za teoretsko psihoanalizo, str.73-95

25

Salecl R. (1996), Ljubezen med eljo in gonom, Problemi t.2/3, Ljubljana, Drutvo za teoretsko psihoanalizo, str.97-110 Salecl R. (1994), Never wil I stoop to wanting anything else, Eseji t.2/3, Ljubljana, Drutvo za teoretsko psihoanalizo, str. 135-143 Salecl R. (1994), I can't love you unless I give you up, Problemi t.1/94, Ljubljana, Drutvo za teoretsko psihoanalizo, str. 5-19 Soler C. (1997), Histerija in obsesija, Problemi t. 1/2 97, Ljubljana, Drutvo za teoretsko psihoanalizo, str. 5-43 Verhaeghe P.(2002), Ljubezen v asu osamljenosti, Ljubljana, Orbis Zupani A. (1998), La Jete ali ljubezen kot pulzija, Problemi t.7/8, Ljubljana, Drutvo za teoretsko psihoanalizo, str.31-41 Zupani A. (1996), Od iste elje k pulziji, Razpol t. 9, Ljubljana, Analecta, str. 147-162 iek S.(1997) Kuga fantazem, Ljubljana, Analecta iek S. (1993) Od dvorske igre do igre solz, Eseji t.1/2, Ljubljana, Drutvo za teoretsko psihoanalizo, 209-220

26

Apstrakt: U tekstu je kao izhodite uzeto psihoanalitiko odnoenje prema ljubavi, gde je kao to je poznato ljubav dobila status transfera, prenosa, iz ega sledi da je sve to se u ljubavi dogadja glede samog njenog objeka, povezano sa nekom temeljnom iluzijom, zabunom. Ipak, nasuprot prividnoj kontingentnosti koja se pokazuje pri izboru objekta zaljubljenosti, pravi uzroci zapravo lee u uslovima koje karakterizira skoro zastraujua i deterministina nunost. U objektima ljubavi uvek traimo temeljni, primarni, davno izgubljeni objekt, lacanovski definiran kao objekt a, kao neku matricu koja je bitna za sve potonje odnose, a koja dolazi iz Realnog, iz predverbalnog. Medjutim, kako ono ponovno nadjeno nikada nije jednako prvobitno izgubljenom, prema ovom objektu se moemo odnositi samo putem razlika u odnosu na njega samog, koje su nam dostupne.Te razlike ine da je uvek na delu neko premetanje, da uvek ljubimo nekoga, jer u njemu ljubimo nesto drugo, neto to nije on sam, te da mu pripisujemo posedovanje neeg (agalma), ega on zapravo nema. Na kraju, svaka se ljubav susretne sa vlastitim razvrednotenjem, shvativi da 'to nije to'. Medjutim, odnos ljubavi je ipak na neki nain mogu negde, na tzv. 'niijoj zemlji' u presecima parcijalnih objekata i susretima razliitih fantazmi. Kljune rei: psihoanaliza/ ljubav/ agalma/ objekt a/ nagon/ elja/ fantazma

Povzetek: V tekstu je kot izhodie vzeto psihoanalitino stalie do ljubezni, kjer je, kot je znano, ljubezen dobila status transferja, prenosa, iz esar sledi, da je vse kar se v ljubezni dogaja glede samega njenega objekta, povezano z neko temeljno iluzijo, zmoto. Kakorkoli, nasproti prividni kontingentnosti, katera se pokae pri izboru objekta zaljubljenosti, pravi vzroki pravzaprav leijo v pogojih katere karakterizira skoraj zastraujoe deterministina nujnost. V objektih ljubezni vedno iemo temeljni, primarni, davno izgubljeni objekt, lacanovsko definiran kot objekt a, kot tisto matrico, ki je bistvena za vse bodoe odnose, in katera prihaja, iz Realnega, iz predverbalnega. Ker tisto ponovno najdeno nikoli ni enako prvobitno izgubljenemu, se na tega primarnega objekta lahko nanaa samo preko razlik v odnosu na njega samega. Te razlike naredijo, da je vedno na delu nekakna premestitev, da vedno ljubimo nekoga, ker v njem ljubimo nekaj dugega, nekaj kar ni on sam, ter mu pripisujemo posedovanje neesa (agalme), esar on pravzaprav nima. Navsezadnje, vsaka ljubezen se srea z lastnim razvrednotenjem, dojemajo da to ni to.Kakorkoli, odnos ljubezni je kljub temu na neki nain mogo nekje, na ti. nikogarnji zemlji, v preseiih parcialnih objektov in sreevanjih razlinih fantazem. Kljune beseda: psihoanaliza/ ljubezen/ agalma/ objekt a/ nagon/ elja/ fantazma