Svet je postao globalno selo i to je dobro poznata cinjenica od koje se polazi. Nema samostalne ekonomije u danasnje vreme.

I one najrazvijenije prate trendove globalizacije, prate tokove novca i trendove cena roba koje novcu daju vrednost. Smatra se da je ovo najveca kriza nakon one dobro nam poznate koja je bila tridesetih godina proslog veka. Nakon tadasnje krize cekalo se godinama na nastanak BrettonWoods-a i nastanak medjunarodnih monetarnih institucija koje epicentar finansijsko-ekonomskih dogadjaja prenose na globalni nivo, mi toliko vremena nemamo. Potrebno bi bilo objasniti genezu dogadjaja koji su u doktrinarnom i osobito ekonomskopolitickom kontekstu, prethodili masivnim ekonomskim potresima. Rec je o periodu vladavine reganomike i tacerizma, s kraja 70-ih i poetka 80-ih godina proslog veka, kada je pod parolom dosta nam je kejnzijanizma, napustena politika upravljanja traznjom, aktivne drzavne intervencije i krenulo se sa ekonomijom ponude (supply-side economics, koja u teorijskom smislu ipak nije predstavljala novi, originalni ekonomski pravac, premda se ipak u literaturi nalazi kao treca kontrarevolucija u odnosu na dotada vodecu kejnzijansku matricu). Motiv i alibi supplysiders-a (i krupnog kapitala) bili su veoma jednostavni: snizavanje poreza utice na ekonomski rast, s obzirom da podstice investicije na osnovu poreskih usteda, kreira visu produktivnost, vise radnih mesta i, naravno, veci profit. Sledstveno, poslodavci i novi radnici placaju vise poreza po nizim poreskim stopama. Iskustvo je pokazalo da ekonomija ponude nije ostvarila ocekivane efekte, u smislu da redukcija poreza snazno podstice ekonomski rast, bezbolno obara inflaciju, povecava poreske prihode i stimulise spektakularni rast licne stednje. Odustajanje od drzavne intervencije znacilo je rehabilitaciju liberalne ekonomije (koja je neslavno zavrsila tokom Velike depresije) i promociju trzisnog fundamentalizma, (ciji su intelektualni gurui bili F. Hajek i M. Fridman), sto je uzrokovalo rastucu neizvesnost i fleksibilizaciju trzista rada, opadanje uticaja sindikata, porast sociopatologije, raslojavanje srednje klase u americkoj ekonomiji. Istina, neoliberalna ideologija je rezultirala, pod uticajem informaticke revolucije, desetogodisnjim bumom tokom devedesetih godina, ali se poetkom 2001. godine pojavljuju prvi znaci zamora, kada glavni berzanski indeksi na Njujorskoj berzi vrtoglavo padaju. Alan Greenspan, americki guverner, pokusava politikom snizavanja kamatnih stopa
1

da odrzi nivo agregatne traznje, cime odrzava realni ekonomski rast, ali sa posledicama koje su proizvele krizu na hipotekarnom trzistu, sa spillover efektima na realnu ekonomiju, da bismo se danas suocili sa krizom epohalnih razmera, dakle deja vu Velike depresije, kojoj se ne nazire skori kraj. Prema misljenju profesora Spiglitza, ekonomska kriza mora biti ujedno i kraj neoliberalne ideje koja u fokusu ima ukupnu slobodu trzista uz izmestanje snage i kontrole sa drzave (i institucija) na privatni (pojedinacni, kompanijski, interesni) nivo. </span>Mada, prema profesoru ideja neoliberalizma interpretirana je od strane svetskih sila moci na najgori nacin, izvesno kao posledica jasnih interesa, uz saglasnost medjunarodnih institucija. Premda su vec od pocetka cinjenice ukazivale da nije u pitanju samo ciklicni, vec sistemsko-strukturalni karakter krize razvijenog kapitalizma, sada se s jos vecom sigurnoscu moze tvrditi da je neoliberalni koncept kapitalizma istrosen, te da se mora tragati za resenjima koja su na liniji kreiranja novog nacina proizvodnje zivota. Krizi se nije pridavao toliki znacaj, verujuci da je samo kratkotrajni prolazni talas koji se nece ispoljiti u razmerama u kojima se dosad ispoljila, i u kojima ce se tek ispoljiti. Jer, iako mnogi govore da je najjaci udar prosao i da oporavak sledi, tek ce se osetiti. Svakodnevna otpustanja, smanjenja proizvodnje, pad profita najvecih svetskih kompanija, kako i onih u regionu ali i svakako i u Srbiji ovo potvrdjuju. Kriza se ispoljila propastom hipotekarnih kredita u americkoj ekonomiji sto samim tim znaci propascu njihovim bankarskim i finansijskim sektorom, a kako smo posli od tako nam dobro poznate cinjenice da je svet jedno globalno selo- a sto se posebno oseti i u povezanosti i inetgrisanosti u medjunarodnom finansijskom sistemu- kriza se prelila i u ostatak sveta. Verovalo se i da Srbiju gotovo nece dodirnuti krizni talas kao i da bi Srbija mogla imati cak i koristi od ove krize sto je dakako bilo naivno s obzirom na to da je Srbija zemlja zavisna od inostranog kapitala- direktnih stranih investicija i zemlja u velikoj meri zavisna od uvoza. Sada bi bilo shodno objasniti propast americkog hipotekarnog trzista i objasniti sta se to desilo te je uzrokovalo datu situaciju. Svetska ekonomska kriza je svetski rasprostranjen finansijski fijasko koji ukljucuje termine kao sto su rizicne hipoteke, kolateralizovane duznicke obligacije, zamrznuta kreditna trzista, i kreditni svopovi. SVAKO je pogodjen krizom!
2

Kreditna kriza povezuje dve grupe ljudi- vlasnike kuca i investitore. Vlasnici kuca predstavljaju svoje hipoteke tj. njihove sopstvene kuce, dok investitori zastupaju svoj novac u vidu samostalnih fondova, penzionih fondova, osiguravajucih kompanija, zajednickih fondova, itd. Ove institucije su medjusobno uvezane kroz finansijski system. Pre nekoliko godina investitori su imali gomile novca za koji su trazili nacine da ga investiraju kroz dobre poslovne poduhvate kako bi profitirali. Prvo su se obratili americkom FED-u da bi kupili trezorske menice jer se to smatralo najbezbednijom investicijom. Ali nakon cuvenog 11-og septembra, Alen Grinspen smanjio je kamatnu stopuna svega 1% kako bi odrzao ekonomiju jakom. Medjutim 1% je premala stopa za investitore. S druge strane americke banke su imale priliku da pozajmljuju od FED-a po kamatnoj stopi od 1%. Krediti su postal jeftini. Bankama je postao potpuno olaksan pristup kreditima sto je uticalo na njih da izgube meru u proceni finansijskog leveridza. Ovde sledi jedna regresija kako bismo objasnili sta je to finansijski leveridz.Pojam rizika odnosi se na manju ili vecu neizvesnost vezano za ocekivani ishod poslovne aktivnosti preduzeca. Medjutim, treba razlikovati dve osnovne vrste rizika : (a) poslovni rizik, i (b) finansijski rizik. Poslovni rizik determinisu neizvesnosti vezane za ocekivani poslovni dobitak. Okosnicu ovog rizika ine fiksni troskovi koji ostaju kruti (neelasticni) na kratkorocne oscilacije u obimu poslovne aktivnosti determinise neizvesnost buduceg neto dobitka. Okosnicu ovog rizika cine fiksni rashodi finansiranja koji se ne mogu prilagoditi kratkorocnim oscilacijama poslovnog dobitka. Izloenost preduzeca navedenim rizicima, pretpostavlja postojanje adekvatne metode za merenje i kvantitativno izrazavanje rizika. Jedna od takvih metoda je LEVERIDZ koji moze biti finansijski, poslovni i kombinovani. Finansijski leveridz meri se pomocu faktora finansijskog rizika koji pokazuje promene neto-dobitka u odnosu na poslovni dobitak, i to u smislu sledeceg : svako povecanje poslovnog dobitka izaziva jos vece povecanje neto-dobitka. Pri tome, vazi i obrnuto.Finansijski leveridz odrazava stepen neizvesnosti vezano za ostvarivanje neto dobitka kao prinosa na sopstvena poslovna sredstva. Sustina finansijskog leveridza ogleda se u sledecem : Ako je pozajmljeni kapital veci i ako su fiksni rashodi koje on iziskuje visoki, onda postoji veci rizik da preduzece svojim
3

redovnim poslovanjem nece biti u stanju da pokriva te fiksne rashode finansiranja. Analogno tome, velicina finansijskog rizika (leveridza) zavisi od stepena kojim su fiksni rashodi na ime kamata pokriveni iz poslovnog dobitka.Leveridz znaci pozajmljivanje novca u cilju uvecanja poslovnog rezultata. U normalnom ugovoru neko sa 10 000 $ kupice nesto sto vredi 10 000 $, da bi to dalje preprodao za 11 000 $, sto znaci da je profitirao 1 000 $. Ali po principu leveridza neko sa 10 000 $ bi pozajmio jos 990 000 $ sto znaci da bi imao 1 000 000 $ ukupno koje ce investirati u nesto sto vredi tih 1 000 000 $ da opet to preprodao za 1 100 000 $. Od ovog iznosa vratice onih pozajmljenih 990 000 $, zatim i kamatu od 10 000 $, ako oduzmemo i onih pocetnih 10 000 $, investor je zaradio 90 000 $. Ovo je uglavnom nacin putem kojih banke zaradjuju novac. Banke su povezale porodice koje zele kuce i investitore- Porodica zeli da kupi kucu, te prvo ustedi za kaparu i potom kontaktira hipotekarnog brokera koji spaja porodicu sa zajmodavcem koji ce odobriti zajam, a broker iz tog posla dobija lepu proviziju, porodica konacno kupuje kucu. U jednom momentu, zajmodavac ce dobiti poziv od investicione banke koja hoce da otkupi hipoteku koju joj i potom proda uz odredjenu proviziju. Investiciona banka pozajmljuje sto vise novca kako bi otkupila sto vise tih hipoteka. Upravo ta investiciona banka dobija novac od hipotekara tj. vlasnika tih kuca koji otplacuju hipoteke. Sve te hipotekarne kredite mozemo podeliti na tri grupe- one bezbedne, one koji su uredu, i one rizicne. Ove grupe zajedno objedinjene cine CDO- sofisticirani finansijski instrument koji povezuje pojedinacne zajmove i dalje taj CDO- kolateralizovane duznicke obligacije- prodati na sekundarnom trzistu. One najbezbednije kredite banka prodaje investitorima koji zele da sigurno investiraju, one manje bezbedne drugim bankama, a one rizicne prodaje hedz-fondovima. Tako ta investiciona banka zaradjuje i onda otplacuje dugove. Investitori koji su kupili one bezbedne hipoteke su zadovolljni jer imaju veci prinos u poredjenju s onih 1% koji je ponudio FED i samim tim zele jos kolateralizovanih duznickih obligacija. Zato investiciona banka opet zove zajmodavca, a ovaj brokera kako bi pronasao nove kupce kuca, ali broker vise ne moze nikoga da nadje jer svi koji su hteli da kupe kuce su vec podigli kredit. Onda su smislili sledece- ukoliko duznik prestane da placa svoje obaveze investitor postaje vlasnik te kuce, a cena kuce uvek raste. Tako
4

su oni poceli odobravati hipotekarne kredite i onima koji su manje pouzdani tj. rizicniji u pogledu izmirenja svojih obaveza po osnovu hipotekarnih kredita sto je predstavljalo prekretnicu. Tu dolazi do toga da duznici- s obzirom na njihovu neodgovornost u placanju- izgube kucu koja sledstveno postaje vlasnistvo date investicione banke, sto za tu banku nije problem jer se nada da ce tu kucu prodati nekom drugom. Medjutim takvih slucajeva je sve vise, i investiciona banka nudi sve vise i vise takvih kuca na prodaju sto je dovelo do toga da se na trzistu pojavila prevelika ponuda kuca u odnosu na traznju i sledstveno tome cena kuca je pocela naglo da pada. Ovo je i postao zanimljiv problem za one duznike koji su redovno izmirivali svoje obaveze, jer cena kuca u njihovom komsiluku je naglo padala a oni su se pitali zasto oni sami izmiruju svoje obaveze kad i cena njihove kuce pada. Shvatili su da nema smisla da otplacuju hipoteku od na primer 300 000 $ za kucu koja trentno vredi 90 000 $. Tako su se u rukama investicionih banaka nasle bezvredne kuce koje uprkos brojnim pokusajima nisu uspevali da ih prodaju bilo kome. Medjutim i investitori su otkupili hiljade ovakvih obveznica, a zajmodavci pokusavaju da investicionim bankama prodaju hipoteke ali uzalud! Tako je citav sistem postao zamrznut i svi pocinju da proglasavaju bankrotstvo.Sta se dalje desavalo. Kriza koja je kulminirala propascu americkog hipotekarnog trzista avgusta 2007 dovela je do posledica koje su se pocele ispoljavati nekoliko meseci kasnije. U SAD u martu 2008. Morgan Stanley, jedna od najvecih investicionih banaka sveta, saopstila je da je u prvom kvartalu imala pad profita od 42% jer je otpustila 23 mlrd $ po liniji otpisa promasenih investicija u miljeu lose plasiranih hipotekarnih pozajmica. Lehman Brothers je imao pad profita od 57%, a Golden Sach 53%. Zatim dolazi do nepoverenja u americki dolar o cemu svedoci odstupanje ulaganja Kuvajta u hartije dve najvece finansijske kompanije sveta, kakve su, makar donedavno, bili americki Freddie Mac i Fannie Mae, te plasirati obilje kapitala, koji potice od velikih naftnih prihoda, ka destinacijama kao sto su kineska, indijska i japanska. Takodje i Centralna banka Kine pregovara sa evropskim privatnim kapitalnim fondovima o ulaganjima u njihove portfelje koji, takodje, nemaju dolarsku denominaciju. Upravo su Freddie Mac i Fannie Mae su zavrsile u stecaju i to je svojevrstan dokaz o dubini krize kroz koju prolazi finansijski sistem najvece svetske ekonomije. Eventualni neuspeh u ispunjavanju obaveza dve kompanije zapretio
5

je totalnim obrusavanjem domaceg pa i ozbiljnim problemima koji bi zahvatili globalni finansijski sistem. Jer na kocki nije stajala samo polovina ogromnog americkog hipotekarnog trzista, vrednog preko 6000 milijardi dolara vec i nesagledivi portfelji hartija od vrednosti Freddie Maca i Fannie Mae koji su nabubreli u depoima centralnih banaka najindustrijalizovanijih zemalja sveta. Nedefinisanu ali i izvesno visoku sumu tih papira nose i centralne banke dve napropulzivnije svetske ekonomije kakve su Kina i Rusija. Ono sto je malo poznato jeste da su krajem avgusta 2008 neki od najvecih investitora u papire dve kompanije iz SAD poceli ozbiljnije da ih se lisavaju. Treca najveca kineska banka, Bank of China, krajem avgusta objavila je da je u prethodna dva meseca odbacila 3,14 milijardi dolara pohranjenih u datim papirima. Ruska centralna banka je pre toga odbacila vec nekih 40 milijardi dolara ne samo ovih kompanija vec i americke Federalne banke za stambene pozajmice. U americkoj ekonomiji doslo je i do porasta nezaposlenosti, tj. gubitaka radnih mesta u privatnom sektoru u januaru 2009. godine na 522 000. Vec u februaru americki FED saopstio je da je ekonomija SAD u gorem stanju nego sto se misli i procenile da ce se pogorsavanje nastaviti tokom 2009. godine, bez ikakvih znakova stabilizacije stambenog trzista.I druge vodece svetske ekonomije kao sto je Japan preduzele su mere u savladavanju ekonomske krize- japanska vlada je je u januaru 2009. pokrenula 16,7 milijardi dolara vredan program kupovine delova kompanija cija je buducnost ugrozena finansijskom krizom, u novom pokusaju uklanjanja kreditnog zagusenja koje je lisilo gotovine kljucne industrije zemlje. Ruska vlada je izdvojila vise od 200 milijardi dolara, iz bogatstva od nafte skupljenog tokom prosle decenije, da bi ublazila udar krize na ekonomiju za koju se veruje da ove godine ide u recesiju. Dogadjaji koji su obelezili britansku ekonomiju u doba krize jeste realizacija programa pomoi britanskim privatnim bankama i drugim finansijskim institucijama koje su iskazale ogromne gubitke zbog globalne kreditne krize, u vrednosti 50 milijardi funti sterlinga (oko 100 milijardi dolara). I njihovo trziste nekretnina prati konstantni pad .U januaru 2009. godine, prema podacima Houmtreka, cene nekretnina su u odnosu na rekordan nivo iz avgusta 2007. pale za 10,2 odsto, nakon 16 uzastopnih meseci pojeftinjenja. Tekuca globalna finansijska kriza naskodila je i Deutche banci, koja je u prvom tromesecju 2008. godine iskazala prvi kvartalni neto gubitak u
6

proteklih pet godina. Posmatracemo i ukratko kako se kretala inflacija u zoni evra u doba ove sevtske ekonomske krize, baziracemo se na period od januara 2008. pa sve do danas. Prvo je u januaru 2008. inflacija u evrozoni dostigla nivo od 3.2% usled visokih cena hrane i energenata. Medjutim ECB (Evropska centralna banka) nije zelela da podigne kamatnu stopu kao instrument za hladjenje inflacije u strahu od tekucih trzisnih potresa u svetu izazvanih finansijskom krizom i usporavanja privrednog rasta. U martu iste godine inflacija je opet porasla na 3.3% i primeceno jeznacajno privredno usporavanje. Poverenje potrosaca je zamrznuto sto jeste jedno od glavnih potrosaca ekonomskog rasta. U junu je dostigla nivo od rekordnih 4% sto je za 2 procenta vise od projektovane inflacije u zoni evra koja iznosi nesto ispod 2%. Tada ECB razmislja o povecanju kamatne stope na 4.25%. U septembru inflacija pada na 3.8% a u decembru na 1.6%. Takav trend pada nastavio se i u toku ove godine- 2009. Pad inflacije tumaci se kao pad cena nafte na svetskom trzistu. Doslo je do porasta nezaposlenosti na 8%. Reakcija ECB bilo je spustanje kamatne stope na 2%. Isto tako odbacena je mogucnost deflacije iako se ona mogla ocekivati, tako da je ovo odbacivanje ustvari samo nada da do nje nece doci. Ali ipak je doslo. U martu je nezaposlenost porasla na cak 8.9%, a inflacija je iznosila 0.6%. U maju inflacija je pala na 0% usled snaznog pada troskova vezanih za cenu nafte na svetskom trzistu. ECB je odlucila da nece smanjivati kamatnu stopu koja je tad iznosila 1%. U junu je zabelezena prva deflacija od 0.1% i to je prva deflacija od 1999. godine kada je uveden evro. Ova deflacija bi mogla da pogorsa stanje duga, da izazove gubitak radnih mesta i umanji traznju kao sto se desilo za vreme krize tridesetih godina proslog veka. Upravo nas ta ista kriza iz nase nedaleke istorije uci da da se bankarska kriza i kriza poverenja ne mogu savladati i prevazici za nekoliko tromesecja. Inflacija, dugo godina najveci neprijatelj vecine ekonomija, izmakla je gotovo neosetno da bi ustupila mesto mnogo opasnijoj deflaciji koja se ogleda, pre svega, u niskim cenama vecine standardnih berzanskih roba, potonjem zatvaranju pogona, masovnim otpustanjima radnika itd. Deflacija je redji ali i daleko opasniji fenomen sa kojim ce se u buducem vremenu morati nositi kreatori ekonomske politike