LIBERALNA UTOPIJA IMANUELA KANTA (I): Ideja "Kritike politikog uma" Autor Borislav Risti 16.02.2007.

Kantova politika filozofija je bila nepravedno zapostavljena u dosadanjoj recepciji dela ovog velikog mislioca slobode. Kant je bio klasini liberal; za njega je priroda oveka njegova sloboda, a naruavanje individualne slobode politiki despotizam Kant nikada nije bio smatran znaajnim politikim misliocem. Filozofska i politika istoriografija njegovu politiku teoriju, ukoliko uopte, pominju samo uzgred i sporadino, u vidu kratkih crtica unutar irih koncepata koji se razmatraju.(1) U raznim istorijama filozofije Kantove politike ideje najee se i ne pominju, dok iz prikaza istorije politikih ideja, ukoliko uopte naiemo na pominjanje mislioca iz Kenigsberga, one upadljivo izostaju; tu nam se uglavnom servira predstava o Kantu kao sinkretinom teoretiaru politike, bez originalnih ideja, ije stanovite uglavnom predstavlja zbunjujuu meavinu radikalno-prosvetiteljskih i konzervativnih elemenata(2), teoretiaru koji nije uspeo da nadmai svoje velike prethodnike i uzore, i koga su njegovi vizionarski sledbenici ostavili u dubokoj senci. ak i u studijama koje se bave problemima kojima je Kant posveivao najvie panje (problem prosvetiteljstva, prava na pobunu, konstituciji liberalne drave, slobodi govora, itd.), neretko emo naii na potpuno ignorisanje Kantovih gledita o ovim problemima.(3) Na njega se uglavnom gleda kao na sledbenika Loka ili Rusoa i preteu Hegela ili Marksa, retko kad kao na samosvojnog i izgraenog politikog mislioca. Uglavnom se ne ide dalje od prigodnog etiketiranja kao "filozofa prosvetiteljstva", "nemakog teoretiara Francuske revolucije"(4) i sl., bez blieg uputanja u razmatranje prirode ovih veza, iako se radi o irokim i vrlo kompleksnim drutvenim pokretima i fenomenima. Razlog ovakvom paualnom prilazu Kantovoj politikoj filozofiji mogli bismo delimino traiti u generalnoj percepciji Kanta kao iskljuivo autora triju Kritika, koje su gotovo u potpunosti apsorbovale panju strune, pogotovo one filozofske publike, zbog ega se na njegove politike spise(5) retko kad gleda kao na integralni deo njegovog sistema. Povod ovakvoj generalnoj percepciji Kanta kao osrednjeg politikog mislioca, mogli bismo, s druge strane, potraiti i u stavu samog Kanta prema politikoj filozofiji i politici uopte. Problemi politike filozofije, ini se, nikada nisu bili u sreditu Kantovog filozofskog interesovanja. Svoje politike ideje Kant nikada nije sistematski razvio ili filozofski "utemeljio" na zadovoljavajui nain. Politikim temama bavio se prigodno, vie uzgred nego razvijeno, vie podstaknut burnim dogaajima svoje epohe nego potrebom izgradnje ili dovrenja vlastitog filozofskog sistema. On nikada nije napisao neko kapitalno delo iz politike filozofije. Ako izuzmemo prvi deo Metafizike morala (Metafizika naela nauke o pravu), Kantovu politiku filozofiju naiemo skiciranu u njegovim kraim spisima, pisanim uglavnom za Berlinische Monatsschrift, asopis koji je za cilj imao promovisanje ideja Aufklrung-a u tadanjoj Nemakoj. Ova okolnost kao da nam vie govori o Kantu kao oveku razvijenog politikog i socijalnog nerva, o "socijalno svesnom" piscu koji odgovara pozivu prosveenog intelektualca i reaguje na izazove koje pred njega postavlja drutvo, nego o Kantu-filozofu koji se politikom teorijom bavi iz nunosti vlastitog sistema. Ve sama ova injenica, naime okolnost da je on svoje osnovne politike ideje izloio u popularnom, nedovoljno sistematskom obliku, ini se dovoljnim razlogom da zakljuimo da u njegovoj filozofskoj teoriji politika filozofija ne moe imati svoje povlaeno predmetno podruje. Sve ovo kao da u potpunosti potkrepljuje onu stereotipnu predstavu (koja je dominirala XIX i

prvom polovinom XX veka) o Kantu kao "aistorijskom misliocu", filozofu koji se kree na tlu apriornih pojmova i logikih konstrukcija i koga se istorija i svet kontingencije ne dotiu. Uprkos tome, ne moe se zaobii injenica da je Kant u poslednjih dvadesetak godina svog ivota, tj. upravo na vrhuncu svog misaonog razvoja, u tzv. kritikom periodu svoje filozofije, napisao sve svoje spise iz filozofije istorije, prava i drave.(6) Stoga jo udnije deluje argument po kome se Kantu kao misliocu sistema par excellence, oprataju ovakvi izleti izvan sistema.(7) Ovo gledanje na Kanta prevashodno kao na nekakvog akademskog filozofa koji nije previe mario za "svetske" poslove, utoliko vie udi to je sam Kant "kolskom pojmu" filozofije izriito pretpostavio njen "svetski pojam" (Weltbegriff der philosophie).(8) tavie, Kant je filozofa i filozofiju shvatao upravo u ovom odnosu prema onome to svakoga (dakle, i nefilozofa) nuno interesuje kao umom obdareno bie, a to su prvenstveno pitanja koja se tiu oblasti morala (u Kantovom, irokom shvatanju ovoga pojma(9)). O tome on kae: "Krajnja namera prirode, koja nas je pri udeavanju naega uma mudro zbrinula, upravljena je zapravo na moral." (KU:582) Ono, meutim, to ponajvie okira kod njegovih "popularnih" spisa i u emu prvenstveno treba traiti razloge ovom ambivalentnom odnosu prema njima i njihovom podreenom statusu u celini Kantovog sistema jeste njihova sadrina. Ono to zbunjuje u prvom redu jeste Kantova gotovo avanturistika smelost i lakoa sa kojom se uputao u materiju koja vrvi od patolokog sadraja, strast sa kojom se predavao ispitivanju podruja raznovrsnosti sluajnoga. Moglo bi se ak govoriti i o Kantovoj opsesiji ovim predmetnim podrujem na koje um ne moe gajiti nikakvu opravdanu pretenziju. Status Kantovih politikih spisa unutar njegovog sistema, ako je suditi prema gornjem prikazu istorijsko-filozofske recepcije Kantovog politikog uenja, uveliko podsea na status koji u oima publike ima Hegelova Filozofija prirode; radije se rtvuje deo sistema da bi se celina ouvala koliko-toliko konzistentnom, nego to se pokuava testirati konzistentnost same celine upravo na tom njegovom "kontroverznom" delu. Ali dok je iz celine Hegelovog sistema jo i razumljiva njegova aspiracija da kategorijama svoje filozofije "apsolutnog idealizma" obuhvati svekoliko iskustveno podruje, ovaj "pozitivni" afekt, gotovo "nekritiko" preputanje podruju iskustvene raznovrsnosti kod Kanta, ini se, ne moe imati nikakvo sistemsko opravdanje. Nekakva Kritika politikog uma moda bi i imala svoje opravdanje (pre svega u smislu restringovanja ili ukidanja legitimnosti njenih preteranih pretenzija, analognom onom koje je izvreno u oblasti teorijskog uma), ali ne i "angaovani" politiki tekstovi, koji pretenduju da na pozitivan nain modeluju istorijsku praksu i opredeljuju se u stvarima za koje um nikada ne moe ponuditi svoju evidenciju. Kako god bilo, budui da je izostala "kritika politikog uma" pa politika filozofija moe imati samo nekritiki sadraj svaki pokuaj dovoenja njegove politike misli u neku bliu sistemsku vezu sa okosnicom njegove filozofije, mora unapred raunati sa ovim poveanim rizikom od prekoraenja legitimnih granica upotrebe uma. Ako bi politika filozofija i imala svoje osobeno predmetno podruje onda ono u sistemu transcendentalnog idealizma moe figurirati samo kao nekakva terra australis, zabranjena zemlja senki i varljive igre privida. Zadobijanje kritikog dostojanstva politike filozofije i njeno nadovezivanje na matricu sistema transcendentalnog idealizma, bilo bi osujeeno ve u samoj svojoj nameri: ono bi pre podsealo na opasno pregnue premetanja zdanja gotike katedrale na nesigurno i peskovito tle, nego na udaranje jo jednog stuba u njegove temelje ili na dovrenje krovne konstrukcije koja bi povezivala osnove itavog sistema sa svrhom zarad koje je izgraen. Stoga, svaka pretenzija politike filozofije da se izbori za dignitet svog predmeta, da uspostavi suverenu i legitimnu vlast na svojoj "teritoriji"(10),

uinila bi, paradoksalno, tu njenu vlast nelegitimnom, pokazala bi je u svetlu transcendentalnog (politikog) privida; jer, filozofija se bavi samo onim optim i nepromenljivim, ona definie apriorne forme mogueg iskustva, dok je politika stvar nepredvidljive i stalno promenljive prakse. Jo vie: ona je po samom svom pojmu u najveoj meri izloena dejstvu heteronomnih silnica istorijske kontingencije, ona je besprizorna arena u kojoj se prua varvarski prizor sveopteg moralnog srozavanja i divljanja patolokih strasti i interesa, krvava pozornica istorije u kojoj emo najpre nai uzviene ideale i vrednosti u kaljuzi podvala, intriga i zloina. Kant upravo u ovom pesimistinom tonu zapoinje svoj spis "Ideja opte istorije...", koji je nastao etiri godine posle objavljivanja Kritike istog uma i koji e predstavljati poetak njegovog intenzivnog bavljenja politikom publicistikom: "ovek ne moe da ne oseti izvesno negodovanje kad pogleda ta sve oni (ljudi) ne rade, i kako se sve ne ponaaju na svetskoj pozornici; i kada nae da je, i pored mudrosti koja tu i tamo zasvetli u pojedinanom, ipak na kraju sve satkano iz gluposti, detinjaste sujete, esto i iz detinjaste pakosti i ruilakog nagona. I pri tome ne zna kakav pojam sebi da stvori o svojoj vrsti, toliko gordoj na svoje prednosti." (USA:29-30)