HAKE NEDOUMICE Poznato i nepoznato o Meunarodnom krivinom tribunalu za bivu Jugoslaviju

HAKE NEDOUMICE Poznato i nepoznato o Meunarodnom krivinom tribunalu za bivu Jugoslaviju Izdava Beogradski centar za ljudska prava Beogradska 54, Beograd, Tel/fax. (011) 308 5328, 344 7121 e-mail: bgcentar@bgcentar.org.rs www.bgcentar.org.rs Za izdavaa dr Vesna Petrovi Autori dr Vojin Dimitrijevi, mr Vidan Hadi-Vidanovi, mr Ivan Jovanovi, arko Markovi, dr Marko Milanovi Lektor i korektor mr Jelena Meseldi Korice Joannes Jansenius, Hag, gravira, XVII vek ISBN 978-86-7202-124-0 Tira 500 Priprema za tampu Dosije studio, Beograd tampa SGR Original

Vojin Dimitrijevi Vidan Hadi-Vidanovi Ivan Jovanovi arko Markovi Marko Milanovi

HAKE NEDOUMICE
Poznato i nepoznato o Meunarodnom krivinom tribunalu za bivu Jugoslaviju

Beograd, 2010.

tampanje knjige su omoguili Britanska ambasada i Misija OEBS u Srbiji uz finansijsku pomo Ambasade Kraljevine Holandije. Stavovi izraeni u knjizi pripadaju iskljuivo autorima i ne odraavaju nuno i stavove donatora.

British Embassy Belgrade

Sadraj
Predgovor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9

DEO I: OSNOVNA PITANJA, SPOROVI I ZABLUDE

1. Osnivanje Tribunala . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Struktura Tribunala. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Sudijski sastav . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Tuilatvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Sekretarijat . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Tribunal i drugi meunarodni sudovi . . . . . . . . . . . . . . . . Mnogobrojni haki sudovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Krivini sudovi i tribunali . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Sudovi za ljudska prava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Ostali meunarodni sudovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4. Saradnja s Tribunalom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Predaja okrivljenih Tribunalu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Postupak predaje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Dobrovoljna predaja i odbrana sa slobode . . . . . . . . . . . . ta je jo saradnja osim hapenja i predaje? . . . . . . . . . . . Sankcije za nesaradnju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5. Odnos s nacionalnim sudovima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Uporedna nadlenost i primat. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Partnerska saradnja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ,,Pravila puta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17 20 20 23 24 25 25 26 29 30 31 34 35 37 40 42 45 45 46 47

6. Najee kritike upuivane Tribunalu . . . . . . . . . . . . . . . . Zamerke Tribunalu pravne prirode . . . . . . . . . . . . . . . . . . Prigovori politike prirode. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Tribunal je necelishodan i neefikasan . . . . . . . . . . . . . . . .

49 50 60 63

DEO II: TRIBUNAL I MEUNARODNO KRIVINO PRAVO

1. Odnos Tribunala prema meunarodnom krivinom pravu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Oblici krivine odgovornost za vrenje meunarodnih zloina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Kakva sve odgovornost postoji u meunarodnom pravu? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ta je individualna krivina odgovornost? . . . . . . . . . . . . Sudi li Tribunal pojedincima, narodima ili dravama? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Kada postoji krivino delo u meunarodnom krivinom pravu?. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Da li Tribunal sudi samo neposrednim izvriocima meunarodnih zloina? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Moe li se izvrenje meunarodnih zloina pravdati nareenjem pretpostavljenog? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Sistemski zloini i posebni oblici odgovornosti . . . . . . . . Zajedniki zloinaki poduhvat . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Komandna odgovornost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4. Ratni zloini . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ta su ratni zloini? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Je li svako krenje humanitarnog prava ratni zloin? . . . Konkretni ratni zloini . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Moe li se ratni zloin izvriti u graanskom ratu? . . . . . 69 70 70 71 72 72 75 78 80 82 87 90 90 91 93 94

Jesu li ratovi na prostorima bive Jugoslavije bili graanski ratovi ili meunarodni sukobi?. . . . . . . . . . . . . 5. Zloini protiv ovenosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ta je zloin protiv ovenosti? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Koji se sve akti mogu smatrati zloinom protiv ovenosti? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Koja je krenja ljudskih prava Tribunal smatrao progonom? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Etniko ienje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6. Genocid. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ta je genocid? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Zato je definicija genocida tako kruta? . . . . . . . . . . . . . . Treba li menjati definiciju genocida? . . . . . . . . . . . . . . . . . Genocid, stigma i politika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7. Sudi li Haki tribunal za verbalni delikt? . . . . . . . . . . . . ta je verbalni delikt? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Koje verbalne delikte poznaje opte meunarodno krivino pravo? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Kada se izraavanje moe smatrati neposrednim i javnim pozivom na genocid?. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Mora li genocid zaista i da se izvri da bi se neko kaznio za pozivanje na genocid? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Da li je Tribunal ikome sudio samo za pozivanje na genocid?. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Kada je propisano da govor mrnje moe predstavljati zloin protiv ovenosti? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Kakav je stav Tribunala prema govoru mrnje kao zloinu protiv ovenosti? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Je li Slobodan Miloevi bio optuen za govor mrnje? . Je li Vojislav eelj optuen za verbalni delikt? . . . . . . .

94 97 97 98 99 99 101 101 103 104 105 108 108 110 110 111 112 112 114 114 114

8. Nepotovanje suda. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 116

DEO III: TA POSLE HAKOG TRIBUNALA?

1. Izlazna strategija Tribunala i ustupanje predmeta drugim sudovima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Izlazna strategija Tribunala . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Koji se predmeti ustupaju nacionalnim sudovima i pod kojim uslovima?. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Koliko je optunica ustupljeno? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Znaaj ustupanja predmeta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 121 121 123 126 127

2. Zaostavtina Tribunala i dovretak zapoetih postupaka Rezidualni mehanizmi . . . . . . . . . . . . . . . . 129 3. Suenja u dravama u regionu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Srbija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Bosna i Hercegovina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Hrvatska . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Ostala suenja u regionu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Slinosti izmeu modela suenja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Regionalna saradnja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Uloga meunarodne zajednice . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135 135 140 142 144 145 147 148

Pregled najvanijih sluajeva pred Tribunalom . . . . . . . . . . . 151

Predgovor
Meunarodni krivini tribunal za bivu Jugoslaviju (MKTJ, Haki tribunal) od osnivanja 25. maja 1993, na prostoru svoje nadlenosti izaziva reakcije koje su preteno u emocionalnoj i politikoj sferi. Bilo da se samo postojanje i rad tog Suda prihvatalo ili odbacivalo, i pohvale i pokude mahom se nisu zasnivale na pravnoj analizi ak ni na potpunom poznavanju injenica ve na simpatijama, nelagodi ili neprijateljstvu prema samom postojanju takve ustanove. Istraivanja javnog mnenja pokazuju da Haki tribunal nije omiljen ni u jednoj post-jugoslovenskoj zemlji, a naroito ne u Srbiji i Hrvatskoj iz razloga koji esto protivree jedni drugima. Uzroci takvog afektivnog odnosa donekle lee u tome to je MKTJ predstavljao veliku novinu. Naravno, Meunarodni vojni tribunal, poznatiji kao Nirnberki sud, koji je 1945. i 1946. sudio voama nacistikog nemakog Rajha, bio je prvi meunarodni krivini sud za optuene poinioce krivinih dela predvienih meunarodnim pravom. Istovremeno je u Tokiju osnovan Meunarodni vojni tribunal za Daleki Istok (19461948) za suenje voama militaristikog Japana. Pokuaji da se slina institucija ranije uspostavi nisu uspevali, a planovi da se iskustvo Nirnberkog suda pretoi u neki stalni meunarodni krivini sud nisu se dugo posle okonanja Drugog svetskog rata i donoenja Nirnberke presude mogli ostvariti. Desilo se da su zbivanja u toku krvavog raspada Socijalistike Federativne Republike Jugoslavije krajem XX veka u toj meri zaprepastila i potresla evropsku i svetsku javnost da je to posluilo kao podsticaj da se opet, u nedostatku stalnog meunarodnog krivinog suda, obrazuje sud ad hoc, posveen istraivanju ponaanja strana u jednom ogranienom oruanom sukobu koji se odvijao na ogranienom prostoru. Ubrzo zatim osnovan je i slian tribu-

nal radi bavljenja meunarodnim krivinim delima poinjenim na prostoru Ruande, sa seditem u Arui (Tanzanija). I Nirnberki sud i Haki tribunal bili su privremeni sudovi, sudovi za jednu priliku; oni nisu imali optu nadlenost, a trajanje im je bilo ogranieno. I jedan i drugi poivali su na uverenju da pojedinac nije obavezan samo pravom svoje drave ve pravilima meunarodnog prava koja se nalaze u meunarodnim ugovorima i obiajima. U tom pogledu Haki tribunal je ak bio manje iznenaenje za pristalice stroge dravne suverenosti, jer su jo u Nirnbergu, pola veka ranije, savladani otpori u obliku argumenata da zlodela zvaninika nacistike Nemake nisu bila kanjiva u trenutku kada su izvrena, da nisu bila inkriminisana nemakim pravom, da su izvrena po nareenju pretpostavljenih, itd. Godine 1993. bilo je novo to da je Tribunal osnovan s obelejima koja su ga razlikovala od nirnberkog. Nirnberki sud bio je sud pobednika, bez obzira kako se to kae kao obina konstatacija ili prekor. Nemaka je izgubila rat. Njene oruane snage su pre toga kapitulirale, a teritorija Nemake je okupirana. Pobednika koalicija, tada poznata pod imenom Ujedinjene nacije, preuzela je na sebe posao oko rekonstrukcije celoga sveta, a o sudbini Nemake su u prvom redu odluivale velike sile na elu toga ratnog saveza: SAD, SSSR, Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska. Teritorija Nemake bila je podeljena u etiri okupacione zone u kojima jedno vreme nije bilo nemakih organa vlasti sa stvarnim ovlaenjima. Nirnberki sud je delovao na osnovu Londonske povelje od 1945. godine, u ijem usvajanju niko iz Nemake nije uestvovao. Sudije i tuioci u Nirnbergu bili su samo dravljani etiri velike pobednike sile. Njihovi organi izvravali su i presude. Za razliku od toga, Meunarodni krivini tribunal za bivu Jugoslaviju uspostavljen je jo dok su oruani sukobi na teritoriji SFRJ bili u punom jeku. tavie, jedan od razloga za stvaranje MKTJ bilo je uverenje da e njegovo postojanje delovati preventivno, tj. da e doprineti prekidu sukoba i uspostavljanju mira. Zato je i osnov za osnivanje Tribunala kasnije esto ospo-

10

ravan, naroito u Srbiji naen u ovlaenju Saveta bezbednosti UN da na osnovu glave VII Povelje UN donosi obavezne odluke, kojima se moraju povinovati i lanice i nelanice UN. Odredbe ove glave Povelje ovlauju Savet bezbednosti da punom snagom intervenie onda kada su u pitanju spreavanje i suzbijanje akata agresije, ugroavanja mira i pretnje miru. U trenutku kada je Savet bezbednosti, jednoglasno, svojom rezolucijom osnovao MKTJ nije se znalo ko e iz sukoba na teritoriji Jugoslavije izai kao pobednik. Ko je, zapravo, bio pobednik ne zna se ni danas, mada se u propagandi raznih uesnika mogu nai tvrdnje da je neka strana prole bolje, a neka gore. Moe li se uopte govoriti o pobedi u ovako kompleksnom konfliktu i po kojim bi se merilima nekoj strani takva pobeda dodelila? Pored toga, Haki tribunal je tako ustrojen da ni sudije ni tuioci ne mogu biti ni iz jedne zemlje koja je nastala na teritoriji SFRJ. Otuda ak ni oni koji misle da je tu neko pobeen ili poraen ne bi mogli tvrditi da je pravda koju MKTJ deli pobednika pravda. Mora se, naravno, priznati da bi to bilo jednostavnije da se kasnije u nekim situacijama, naroito tokom intervencije NATO protiv SR Jugoslavije 1999. godine, nisu umeale i oruane snage van jugoslovenskog prostora. U Nirnbergu se sudilo za krivina dela izvrena u toku meunarodnog oruanog sukoba ili dela povezana s tim sukobima. U tom pogledu se tada pravila toliko stroga razlika da, na primer, postupanje nemakih vlasti prema sopstvenim dravljanima koji su bili Jevreji, sud u Nirnbergu nije mogao da razmatra jer u tome nije bilo meunarodnog elementa, za razliku od progona Jevreja na okupiranim teritorijama, koji su bili posledica rata i okupacije. MKTJ pred sobom nije imao dela u jasnom kontekstu meunarodnog sukoba, jer su se ona deavala na teritoriji koja je, bar na poetku sukoba, bila teritorija jedinstvene drave i gde je element meunarodnog ili bio odsutan ili bar sporan. I sam Tribunal se u vie navrata morao uputati u ovo pitanje zbog toga to su pravila meunarodnog humanitarnog prava stroa ako je re o deliktima izvrenim tokom meuna-

11

rodnog sukoba od pravila koja vae za unutranje (nemeunarodne) sukobe. Nirnberki sud bio je nadlean i za zloine protiv mira, tj. za otpoinjanje i voenje agresorskog rata. MKTJ takvu nadlenost nema i to mu se esto zameralo. Meutim, ako se iz kruga meunarodnih krivinih dela u nadlenosti suda iskljue akti agresije, onda su sudije osloboene obaveze da prosuuju o tome ko je zapoeo napadaki rat i o drugim izuzetno spornim politikim pitanjima. Predmet posmatranja MKTJ trebalo je da bude isto humanitarno pravo, gde nije bitno ko je i zato otpoeo s primenom nasilja, ve ko se i kako ponaao u toku oruanog sukoba, izbilog iz razloga van interesovanja suda. Drugim reima, i strana koju bi neko nazvao agresorskom i ona koja se po drugim miljenjima branila od agresije, dakle, i strana koja vodi pravedni i strana koja vodi nepravedni rat, dune su da potuju pravila ratovanja koja su se razvila u cilju humanizacije oruanih sukoba, a njih oveanstvo, na alost, ne uspeva da sprei i izbegne. Ponovimo, MKTJ je trebalo da ocenjuje naine i sredstva borbe, a ne ciljeve uesnika u sukobu. Tribunal postoji sedamnaest godina i trajae jo neko vreme u redukovanoj formi. Doneo je veliki broj presuda i njegove odluke su uticale na razvoj meunarodnog humanitarnog prava, zakona i obiaja ratovanja svialo se to kome ili ne. Samo postojanje ove institucije i materijalni tragovi i posledice koje je ostavio ne mogu se porei ni ponititi. S druge strane, sve je u vezi s MKTJ podlono kritici, od samog njegovog osnivanja, Statuta, ustrojstva, pravila o radu, pa do naroito njegove prakse. Uz to je, iz ve navedenih razloga, svaki predmet pred Tribunalom izazivao jake emocionalne reakcije onih koji su se poistoveivali s optuenima ili sa rtvama. S obzirom da je, kako je ve reeno, oruani sukob trajao i posle osnivanja Tribunala i da su neka od najteih dela tek tada izvrena, na njegov rad nije moglo da se gleda s potrebnom mirnoom, a moda je ve bilo mesta da se zakljui kako se zamisao onih koji su eleli da obrazuju Tribunal da bi brzo okonali sukobe nije ostvarila. Ono pak to Tribunal i druge sudove koji postupaju tokom vruih faza

12

sukoba razlikuje od redovnih nacionalnih sudova jeste to to se kod ovih poslednjih na svaku lou presudu ne reaguje odmah zahtevom da se sudstvo ukine, ve eljom da se ono popravi. Nasuprot tome, oni koji su uoavali neosporne greke i promaaje sudskih vea u Hagu, najee su upravo traili gaenje Tribunala. Cilj publikacije koja je pred itaocem nije ni da osuuje Tribunal niti da ga brani ili velia. Njena svrha jeste da se na miran i pristupaan nain ukae na injenice, da se navede to vie objektivnih i proverljivih podataka i da se obinim jezikom predoe i objasne pravna pitanja koja se u vezi s Tribunalom postavljaju. Tekst se moe itati na vie naina ili pratei sistematsko izlaganje, ili traei odgovore i na najsitnija pitanja, od opteg ka posebnom, ili obrnuto. Autorima je sasvim jasno da se iza ovako krupnih i sloenih meunarodnih poduhvata svakako krije velika i neistraena politika pozadina i da su na odluku o osnivanju MKTJ, na njegovo finansiranje, rad njegovog Tuilatva, stavove sudija, ponaanje stranaka, odnos pojedinih drava, reakcije medija itd. uticali mnogi nepravni inioci koji e dugo morati da se otkrivaju i uzimaju u obzir. Meutim, uvereni su i da ve postoji dovoljno pouzdanih podataka. Zato su se trudili da ne zauzimaju niiju stranu ve da daju najpotpunija obavetenja i najkorektnija tumaenja. Ako se u tome uspelo, diskusija o Tribunalu i njegovom radu moi e da se vodi staloenije, tako da e pre ili kasnije ocena rada Tribunala biti deo regionalnog i svetskog iskustva i doprineti razvoju domaeg pravosua i uspehu stalnog Meunarodnog krivinog suda, iji je Statut zasnovan na iskustvima steenim na suenjima u Nirnbergu, Tokiju, Hagu i Arui. U prvom delu publikacije predstavljena je lina karta Tribunala. U njemu se nalaze odgovori na pitanja koja se i najee postavljaju u vezi sa njegovim radom i postojanjem kako i zbog ega je osnovan i da li je njegovo osnivanje bilo u skladu s meunarodnim pravom, ko su sudije koje rade u Tribunalu i da li njegov sastav prua dovoljne garancije za nepristrasna suenja. Posebna panja posveena je pitanju saradnje drava s

13

Tribunalom, temi koja puni stranice dnevnih listova u Srbiji i itaoce esto zbunjuje. Drugi deo publikacije predstavlja pokuaj da se komplikovana materija meunarodnog krivinog prava prava koje Tribunal primenjuje predstavi na pristupaniji nain. Kada sudi, Tribunal je vezan tim pravom. Ono mu daje osnov za odluivanje, ali ga istovremeno i ograniava. Zbog toga je neophodno razumeti za koja krivina dela Tribunal moe da sudi i ta ona zapravo znae, te kome moe da sudi i kakav sve doprinos izvrenju krivinog dela pojedinac mora da prui da bi se smatrao odgovornim za njegovo injenje. U javnosti drava u regionu, ak i onoj strunoj, ova pitanja esto su pogreno predstavljana. Trei deo posveen je zaostavtini Tribunala. Jasno je da je Tribunal bio vie nego neuspean ako se ima u vidu zbog ega je isprva bio ustanovljen radi prekidanja rata i spreavanja vrenja zloina. Meutim, prekidanje rata ne znai nuno i uspostavljanje trajnog mira za koji su potrebni isti rauni i jasno utvrene injenice, zadovoljenje rtava i kanjavanje zloinaca. ta posle Tribunala, kakav odnos prema zloinima uinjenim tokom sukoba devedesetih zauzimaju nacionalna pravosua i kakav je uticaj odluka Tribunala na pravosua i javnost na prostorima bive Jugoslavije pitanja su na koja, bez istorijske distance, mogu biti ponueni samo delimini odgovori. Iako autori nisu beali od odgovornosti da prue svoje vienje o ovim problemima, trei deo predstavlja pre svega pokuaj da se oni objektivno predstave. U tom pogledu, poslednji deo ove publikacije ini pregled najvanijih sluajeva Tribunala. Autori se zahvaljuju Jeleni Stevanevi, pravnom konsultantu za pitanja ratnih zloina u Misiji OEBS u Srbiji, na dragocenim savetima i sugestijama. Autori su takoe zahvalni Ani Jerosimi, saradnici Beogradskog centra za ljudska prava, za pomo u pripremi tekstova. Konani tekst utvren je 15. novembra 2010. godine, kada su i ponovo provereni svi navedeni podaci.

14

DEO I

OSNOVNA PITANJA, SPOROVI I ZABLUDE

1. Osnivanje Tribunala
Meunarodni tribunal za gonjenje lica odgovornih za ozbiljna krenja meunarodnog humanitarnog prava izvrena na teritoriji bive Jugoslavije posle 1991. godine, poznatiji kao Meunarodni krivini tribunal za bivu Jugoslaviju, koji u veini drava nastalih na teritoriji Socijalistike Federativne Republike Jugoslavije nazivaju jednostavno Haki tribunal, osnovan je rezolucijom br. 827 Saveta bezbednosti UN, usvojenom 25. maja 1993. godine. Savet bezbednosti je stvorio Tribunal kao reakciju na sve ee vesti o ozbiljnim krenjima humanitarnog prava i ljudskih prava na teritoriji bive Jugoslavije, a naroito na teritoriji Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Vesti o zloinima naroito su se umnoile u toku 1992. godine, kada su mediji poeli da obraaju veu panju na sukobe u bivoj Jugoslaviji, pa i da pominju vrlo teke zloine, kao to su masovna ubistva, proterivanje velikog broja ljudi (etniko ienje), tortura i stvaranje logora u kojima su vladali neoveni uslovi. Prvu rezoluciju u tom smislu Savet bezbednosti doneo je jo 1991. godine (rezolucija br. 713), a potom je neprekidno podseao na krenja humanitarnog prava i pozivao sve uesnike u sukobima da potuju pravila meunarodnog prava i naloge ovenosti. Meutim, ni u jednoj dravi nastaloj na teritoriji SFRJ (meunarodno priznatoj ili ne) nije postojalo raspoloenje da se lica okrivljena za takve zloine izvedu pred nacionalne sudove. Naprotiv, sistematsko vrenje zloina bilo je sastavni deo politike pojedinih vlada. Zbog opasnosti da ovakvi teki zloini, koji od kraja Drugog svetskog rata nisu zabeleeni u Evropi, ostanu nekanjeni, sve su se ee uli predlozi da se umesto neefikasnih nacionalnih sudova osnuje meunarodni krivini sud pred koji bi bila izvedena lica osumnjiena za izvrenje ovih krivinih dela.

17

U tom trenutku nije postojao nijedan meunarodni krivini sud koji bi bio sposoban da to uini. Meunarodni vojni tribunal u Nirnbergu, poznat kao Nirnberki sud, koji je sudio voama nacistike Nemake posle Drugog svetskog rata, prestao je da postoji izricanjem presude 1946. godine, isto kao i analogni sud koji je u Tokiju sudio predvodnicima militaristikog Japana. Inicijative za osnivanje stalnog meunarodnog krivinog suda su zbog Hladnog rata (stratekog i ideolokog sukoba izmeu socijalistikih drava, predvoenih SSSR, i drava zapadne demokratije, na elu sa SAD) decenijama stajale u mestu. Prvi stalni meunarodni krivini sud osnovan je, pod imenom Meunarodni krivini sud, tek 1998. meunarodnim ugovorom, tzv. Rimskim statutom. Pod pritiskom meunarodne javnosti pribeglo se reenju po kome je za sukobe u Jugoslaviji osnovan sud ad hoc, koji je imao da se bavi samo dogaajima na teritoriji bive SFRJ posle 1. januara 1991. godine. Slian sud je neto kasnije uspostavljen da bi se sudilo izvriocima meunarodnih krivinih dela na teritoriji Ruande. Oba ta suda osnovana su odlukom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koji je iskoristio svoja (do tada zbog Hladnog rata retko koriena) ovlaenja da donosi obavezujue odluke na osnovu glave VII Povelje UN. Ova glava Povelje odnosi se na situacije kada Savet bezbednosti zakljui da u nekom delu sveta postoji opasnost od povrede ili ugroavanja meunarodnog mira i bezbednosti. Savet bezbednosti moe da u takvom sluaju preduzme sve neophodne mere da okona takvo stanje. Meu tim merama se najee pominju tzv. sankcije tj. prekid ekonomskih i saobraajnih veza i, konano, oruana intervencija. Savet bezbednosti je, kao i mnogi posmatrai, zakljuio da je pozivanje odgovornih na krivinu odgovornost jedna od efikasnih mera koja e pripomoi da se sukobi u bivoj Jugoslaviji (kao i u Ruandi) ako ne spree i okonaju, a ono bar humanizuju i da se borbe, kad se ve ne mogu izbei, vode u skladu s vaeim pravilima meunarodnog humanitarnog prava. Ovo je tim pre izgledalo mogue zato to su ta pravila bila sadrana u krivinom zakonodavstvu koje je bilo na snazi u SFRJ u trenutku izbijanja sukoba i koje nijedna nova drava nije ukinula.

18

Za rezoluciju 827 glasale su sve tadanje lanice Saveta bezbednosti: Brazil, Kap Verde (Zelenortska Ostrva), Kina, Dibuti, Francuska, Maarska, Japan, Maroko, Novi Zeland, Pakistan, Ruska Federacija, panija, Ujedinjeno Kraljevstvo (Velika Britanija), Sjedinjene Amerike Drave i Venecuela. Rezolucija Saveta bezbednosti inae se ne moe usvojiti ako neka od stalnih lanica ovog organa glasa protiv predloga; ovakva mogunost stalne lanice da sprei usvajanje odluke Saveta bezbednosti popularno se (i netano) naziva pravom veta. I tada, kao i danas, stalne lanice Saveta bezbednosti, izriito navedene u Povelji Ujedinjenih nacija, bile su Kina, Francuska, Ruska Federacija, Ujedinjeno Kraljevstvo i SAD. Svaka od njih je, dakle, mogla da sprei usvajanje rezolucije i stvaranje Hakog tribunala ali nije to uinila. Takoe, svaka od njih mogla je da sprei dalje finansiranje Tribunala i izbor njegovih sudija tokom poslednjih 17 godina, ali nijedna, pa ni Rusija i Kina, to nije uinila. Sedite Tribunala je u Hagu (Holandija). Zgradu je Tribunal stekao ve 1993. godine, a poeo je da radi sledee godine kada je tuilac izdao prvu optunicu protiv Dragana Nikolia, komandanta jednog koncentracionog logora u Bosni. Narednih godina Tribunal je poeo da regrutuje stalno osoblje, koje je 1995. godine dostiglo broj od 200 i poticalo iz raznih drava. Prvo suenje je poelo 26. aprila 1995. godine. Optueni je bio Duko Tadi, Srbin iz Bosne, kome su se stavljali na teret zloini koje je izvrio kao logorski uvar na teritoriji Bosanske Krajine.

19

2. Struktura Tribunala
MKTJ deluje na osnovu svog Statuta, priloenog uz rezoluciju Saveta bezbednosti 827.1 Tekst Statuta oslanja se na tada vaee odredbe humanitarnog i meunarodnog krivinog prava, sadrane u meunarodnim ugovorima i obiajnim pravilima meunarodnog prava. Time se eleo izbei prigovor, koji su u Nirnbergu iznosili optueni voi nemakog Rajha, prema kome postupci koji im se stavljaju na teret u trenutku izvrenja nisu bili zabranjeni ni nemakim ni meunarodnim pravom. Drugim reima, krivino gonjenje pred Tribunalom zasniva se na naelu zakonitosti, prema kome pojedinac moe biti kanjen za neko delo samo ako je ono zaista bilo i zabranjeno i kanjivo u trenutku njegovog injenja. To ne znai da naelo zakonitosti zabranjuje progresivni i postepeni razvoj krivinog prava putem sudske prakse, niti, s druge strane, da je svaka presuda Tribunala u apsolutnom skladu s ovim naelom. Statutom je predviena odgovornost za sve vrste meunarodnih zloina koji su bili poznati i na nirnberkom suenju, osim zloina protiv mira (akta agresije). Statutom se ovlauje tuilac Tribunala da pokree postupke protiv lica svih dravljanstava koja su posle 1. januara 1991. godine vrila na teritoriji bive Jugoslavije neki akt tekog krenja enevskih konvencija o humanitarnom pravu, krenje zakona i obiaja rata, genocid i zloin protiv ovenosti.

Sudijski sastav
Tribunal deluje u vie pretresnih vea i u albenom (prizivnom) veu. O rasporedu sudija odluuje predsednik suda, koji najee predsedava i albenim veem. albeno vee je zajedni1 Dostupan na http://www.icty.org/sid/135.

20

ka albena instanca MKTJ i Meunarodnog krivinog tribunala za Ruandu. U svakom predmetu u prvom stepenu sude vea sastavljena od tri sudije, od kojih bar jedan mora biti stalni sudija. Neko od sudija iz pretresnih vea moe postupati i kao pretpretresni sudija kome Tuilatvo podnosi optunicu na potvrdu, s tim to taj sudija zatim u tom predmetu ne uestvuje u suenju. Tribunal ima 16 stalnih sudija. Njih 14 bira Generalna skuptina UN na predlog Saveta bezbednosti, dok 2 sudije potiu iz Meunarodnog tribunala za Ruandu i prema Statutu MKTJ mogu ui u sastav albenog vea. Mandat stalnih sudija je etiri godine, s tim to se mandat moe obnavljati. Kasnije je zbog optereenosti Tribunala sve veim brojem predmeta stalnim sudijama pridodato 12 sudija ad litem, koje sude samo u pojedinim predmetima. I njih bira Generalna skuptina UN, ali one ne mogu suditi u periodu duem od tri godine. Jula 2010. godine Savet bezbednosti jednoglasno je nekim stalnim sudijama i sudijama ad litem produio mandat do 2012. odnosno 2013. godine, da bi mogli da sude u preostalim sluajevima, ije je razmatranje zakasnelo zbog toga to su optueni kasno lieni slobode ili su u bekstvu (general Ratko Mladi i bivi funkcioner Republike Srpske Krajine Goran Hadi).
Ko su i odakle stalne sudije Tribunala? Krajem 2010. godine stalne sudije Tribunala bile su Patrik Robinson (Patrick Robinson) iz Jamajke, O-Gon Kvon iz June Koreje, Karmel Agijus (Carmel Agius) iz Malte, an Klod Antoneti (Jean-Claude Antonetti) iz Francuske, Kristof Flige (Christoph Flugge) iz Nemake, Mehmet Ginej (Guney) iz Turske, Berton Hol (Burton Hall) iz Bahama, Liu Dakin iz Kine, Gij Delvoa (Guy Delvoie) iz Belgije, Teodor Meron (Theodor Meron) iz SAD, Bakone Dastis Moloto (Bakone Justice Moloto) iz Junoafrike Republike, Hauard Morison (Howard Morrison) iz Ujedinjenog kraljevstva, Alfons Ori (Alphons Orie) iz Holandije, Kevin Parker iz Australije, Fausto Pokar (Fausto Pocar) iz Italije i Andrezija Vas (Andresia Vaz) iz Senegala. Pre njih stalne sudije su bile i Antonio Kaseze (Cassese) iz Italije, Ninian Stiven (Stephen) iz Australije, Mohamed ahabu-

21

din (Shahabuddeen) iz Gvajane, Fuad Riad iz Egipta, Vang Tjeja iz Kine, Almiro Rodrige (Rodrigues) iz Portugala, Volfgang omburg (Schomburg) iz Nemake, Kristina fan den Vijngert (van den Wyngaert) iz Belgije, Riard Mej (May) iz Ujedinjenog kraljevstva, Gabrijela Kerk Mekdonald (Kirk McDonald) iz SAD, Klod orda (Jorda) iz Francuske, Amin el Madhi iz Egipta, Iejn Bonomi (Bonomy) iz Ujedinjenog kraljevstva, Dejvid Hant (Hunt) iz Australije, Florens Mumba iz Zambije, Mohamed Benuna (Bennouna) iz Maroka i Patria Vold (Wald) iz SAD. Ko su sudije ad litem? Oktobra 2010. sudije ad litem bile su Melvil Berd (Baird) iz Trinidada i Tobaga, Pedro David iz Argentine, Elizabet Guaunza (Gwaunza) iz Zimbabvea, Frederik Harhof (Harhoff) iz Danske, Uldis Kinis iz Letonije, Flavija Latanci (Lattanzi) iz Italije, Antuan Kesija Mbe Mindua (Kesia Mbe Mindua) iz DR Kongo, Pria Matimba Njambe (Matimba Nyambe) iz Zambije, Miel Pikar (Picard) iz Francuske, Arpad Prandler (Prandler) iz Maarske i tefan Trehsel (Trechsel) iz vajcarske. Meu ranijim sudijama ove vrste bili su Lal and Vora (Chand Vohrah) iz Malezije, Per Johan Lindholm iz Finske, Rafael Nieto-Navia iz Kolumbije, Vonibolana Rasoauzani (Rasoazanany) iz Madagaskara, Martin Karnivelj (Carnivell) iz panije, Krister Telin (Thelin) iz vedske, Albert Svart (Swart) iz Holandije, Ivana Janu iz eke, aron Vilijams (Williams) iz Kanade, ikako Taje iz Japana, Frans Boduen (Bauduin) iz Holandije, Ali Navaz ouhan (Nawaz Chowhan) iz Pakistana, Frank Hepfel (Hopfel) iz Austrije, Cvetana Kamenova iz Bugarske, Raimo Lahti iz Finske, Daudat Naboti iz Sirije, Denet Nosvorti (Nosworthy) iz Jamajke, Chioma Egondu Nvosu Ieme (NwosuIheme) iz Nigerije, Brinmor Polard (Pollard) iz Gvajane, Kimberli Prost iz Kanade, Ule Bjern Stele (Stole) iz Norveke, Klaus Tolksdorf iz Nemake, Tan Sri Dato Lamin Hadi Mohd Junus (Yunus) iz Malezije, Amardit Sing (Singh) iz Sigapura, Romeo Kapulong (Capulong) iz Filipina, Artur askalson (Chaskalson) iz Junoafrike Republike, Clode Anoto (Hanoteau) iz Francuske, Mohamed Al-Habib Fasi (Fassi) iz Maroka, Morin Harding Klark (Clark) iz Irske, Gibril Kamara (Camara) iz Senegala, Albin Eser iz Nemake, Volodimir Vasilenko iz Ukrajine, Hans Henrik Brinedsholt (Brydensholt) iz Danske, Mauro Politi iz Ita-

22

lije, Carmen Maria Arhibaj (Argibay) iz Argentine, Ralf Riai iz Libana, Hasan Bubakar Dalou (Jallow) iz Gambije, Fatoumata Dijara (Diarra) iz Malija i er Senai (Szenasi) iz Maarske.

Stalne sudije biraju predsednika Tribunala. Krajem 2010. godine predsednik je bio Patrik Robinson s Jamajke, a pre njega su to bili Antonio Kaseze iz Italije, Gabrijela Kerk Mekdonald iz SAD, Klod orda iz Francuske, Teodor Meron iz SAD i Fausto Pokar iz Italije.

Tuilatvo
Tuilatvo MKTJ vri istrage, prikuplja dokaze i podie optunice. Optunica stupa na pravnu snagu tek kada je potvrdi pretpretresni sudija. Slino je i u mnogim dravama, ukljuujui Srbiju, gde optunica stupa na snagu tek kad sud odlui o prigovorima odbrane protiv optunice. Optunica se javno saoptava i uruuje optuenom prvom prilikom. Meutim, optunica moe biti zatvorena i nedostupna javnosti ako tuilatvo zakljui da bi objavljivanjem nastao rizik od bekstva optuenog. Kako je Tribunal sada na kraju svog mandata, Tuilatvo od kraja 2004. godine vie ne moe podizati nove optunice (osim za povredu postupka, kao sto je odavanje tajne, ugroavanje bezbednosti svedoka i sl.). Na elu Tuilatva nalazi se tuilac Tribunala, koga imenuje Savet bezbednosti UN, na predlog Generalnog sekretara UN. Krajem 2010. godine tuilac je bio Ser Bramerc iz Belgije. Pre njega su to bili Ramon Salom iz Venecuele, Riard Goldston iz Junoafrike Republike, Luiz Arbur iz Kanade, Erik Estberg iz vedske i Karla del Ponte iz vajcarske. U srpskoj javnosti su najpoznatiji Goldston, koji je bio tuilac od 1994. do 1996. godine i pokrenuo najvie postupaka zbog dogaaja u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini, Luiz Arbur, koja je podigla optunicu protiv Slobodana Miloevia, i Karla del Ponte, koja je bila prvi tuilac koji je neposredno komunicirao s organima vlasti u SR Jugoslaviji i Srbiji.

23

Kao i u svakom tuilatvu, glavni tuilac moe na suenjima da istupa neposredno ili da za tu priliku odreuje zamenike, koje sam bira meu pripadnicima pravne profesije. U srpskoj javnosti je najpoznatiji (i najomrznutiji) britanski pravnik Defri Najs koji je zastupao tubu protiv Slobodana Miloevia.

Sekretarijat
MKTJ ima svog sekretara, koji se stara o administraciji i tehnikim pitanjima. Njegov posao i posao njegove slube nije mali. Oni vode rauna o dokumentaciji suda, o obimnim prevodilakim zadacima, kako u pisanom obliku tako i o simultanom usmenom prevoenju, o smetaju, psiholokoj podrci i zatiti svedoka, odnosima s javnou, finansijskim pitanjima i logistici. Pod nadzorom sekretara je i pritvorska jedinica MKTJ, koja se nalazi u Sheveningenu, predgrau Haga. Krajem 2010. godine sekretar suda bio je Don Hoking iz Australije. Njegov prethodnik bio je u Srbiji mnogo poznatiji Hans Holthaus iz Holandije koji je na tom poloaju bio skoro deset godina i kome su bile upuene mnoge albe pritvorenika iz Sheveningena.

24

3. Tribunal i drugi meunarodni sudovi

Sve vei broj meunarodnih sudova, meu kojima Tribunal za bivu Jugoslaviju nije ni prvi ni poslednji, dovode do mnogobrojnih zabuna u iroj javnosti koje valja otkloniti.

Mnogobrojni haki sudovi

Veina meunarodnih sudova nalazi se Hagu, to navodi mnoge, posebno hake turistike vlasti, da ga proglaavaju sudskom prestonicom sveta. Najeminentniji meu hakim sudovima je Meunarodni sud pravde, glavni sudski organ Ujedinjenih nacija, koga jo zovu i Svetskim sudom. Meunarodni sud pravde jedini je meunarodni sud opte nadlenosti, koji moe odluivati o svim pitanjima koje regulie meunarodno pravo. Ipak, pred njim se mogu pojavljivati samo drave, te je on zatvoren za pojedince, pravna lica i meunarodne organizacije. Takoe, nadlenost Suda je dobrovoljna drave moraju pristati da budu stranke u sporu, to mogu uiniti na vie naina, npr. putem meunarodnog ugovora. Meunarodni sud pravde obreo se u ii srpske javnosti zbog sporova kojima se bavio u vezi s bivom Jugoslavijom. On je tako u februaru 2007. izrekao presudu po tubi Bosne i Hercegovine protiv Srbije (prvobitno SR Jugoslavije) za genocid. Sud je naao da su u julu 1995. snage bosanskih Srba izvrile genocid u Srebrenici, ubivi preko sedam hiljada ljudi, te da je Srbija odgovorna to ovaj genocid nije ni pokuala da sprei, kao i zbog toga to izvrioce nije kanjavala jer, izmeu ostalog, nije saraivala s Meunarodnim krivinim tribunalom za bivu Jugoslaviju. Sud je Srbiji naloio da Tribunalu preda sve optuene za genocid u Srebrenici, pre svih Ratka Mladia, to ona jo nije uinila. Pred

25

Sudom se i dalje nalazi tuba Hrvatske protiv Srbije, takoe za genocid. Sud je nedavno usvojio i savetodavno miljenje o legalnosti proglaenja nezavisnosti Kosova. Pored bive Jugoslavije, Meunarodni sud pravde bavi se i manje kontroverznim temama, poput pomorskih razgranienja, ali i drugim vrlo osetljivim sluajevima. Tako je Sud, na primer, 2004. dao savetodavno miljenje o legalnosti izgradnje izraelskog bezbednosnog zida u okupiranim palestinskim teritorijama, dok je 2005. odluivao o ulozi Ugande u krvavom graanskom ratu u Kongu. Mada najprestiniji, Meunarodni sud pravde nije prvi meunarodni sud koji je osnovan u Hagu. Tu ast ima Stalni arbitrani sud, osnovan 1899. posle Prve hake mirovne konferencije, koji s Meunarodnim sudom pravde deli sedite u hakoj Palati mira, izgraenoj 1913. godine novcem amerikog filantropa Endrjua Karnegija. Ovaj sud u stvari ini spisak arbitara, koje drave, ali i drugi meunarodni akteri, mogu koristiti za mirno reavanje svojih sporova. Danas se ovaj sud bavi, izmeu ostalog, i posledicama dugogodinjeg oruanog sukoba izmeu Etiopije i Eritreje, ukljuujui i naknadu tete. Pored Stalnog arbitranog suda, u Hagu svoje sedite ima i Iransko-ameriki arbitrani sud, koji su koliko god to udno zvualo Iran i SAD zajedniki obrazovali da rei njihova meusobna potraivanja usled krize nastale uzimanjem talaca u amerikoj ambasadi u Teheranu 19791981. Konano, u Hagu svoje sedite pored Tribunala imaju i drugi meunarodni krivini sudovi, o kojima e sada biti vie rei. Naravno, u istom gradu deluju i holandski sudovi raznih stepena, uspostavljeni i definisani holandskim pravom. I to su haki sudovi ili haki tribunali pa je otuda jasno da za mnoge ljude oznaka haki tribunal za MKTJ nije ni jasna ni dovoljna.

Krivini sudovi i tribunali

Kritiari Tribunala u Srbiji esto tvrde da je on instrument selektivne pravde. Ne samo da su veina optuenih pred Tribunalom Srbi, oni tvrde, ve se tribunali ne osnivaju za zlo-

26

ine u drugim zemljama, posebno onim monim. U ovoj kritici jedino je tano to da se u meunarodnim odnosima relativno slabe drave i velike sile ne tretiraju isto. Imajui to u vidu, borba protiv nekanjivosti je proces koji se ne moe obaviti preko noi. Tribunal za bivu Jugoslaviju jeste bio prvi, ali nije i jedini savremeni meunarodni krivini sud. Godinu dana posle osnivanja Tribunala za bivu Jugoslaviju, Savet bezbednosti UN osnovao je i Meunarodni krivini tribunal za Ruandu, ije je sedite u Arui u Tanzaniji. Ovaj Tribunal sudi okrivljenima za genocid u Ruandi poinjen 1994. godine, kada su ekstremistiki pripadnici plemena Hutu, koji su u tom trenutku bili na vlasti u Ruandi, u nekih sto dana pobili preko 800.000 Tutsija i umerenih Hutua. Slino kao i u bivoj Jugoslaviji, zloini su bili podsticani masovnom propagandom putem tampe i radija, te je Tribunal i osudio nekoliko urednika ovakvih medija zbog podstrekavanja na genocid. I Tribunal za bivu Jugoslaviju i Tribunal za Ruandu su ad hoc, jednokratne institucije ogranienog mandata, koje e prestati da postoje kada obave svoj neposredni zadatak. Kako je kraj Hladnog rata omoguio stvaranje potrebnog politikog konsensusa, a imajui u vidu pozitivno iskustvo ova dva ad hoc tribunala, drave su 1998. osnovale ve pomenuti stalni Meunarodni krivini sud, ije je sedite takoe u Hagu, koji je s radom poeo jula 2002. Meunarodni krivini sud se razlikuje od pomenuta dva ad hoc tribunala time to je njegova nadlenost dobrovoljna. Naime, on je osnovan meunarodnim ugovorom, Rimskim statutom, i s ovim sudom obavezne su da sarauju samo one drave koje ovaj ugovor ratifikuju. Do sada je to uinilo preko sto drava, ukljuujui i Srbiju. Dalje, za razliku od tribunala, koji imaju primat u odnosu na domae pravosue svih drava, a posebno zemalja bive Jugoslavije, odnosno Ruande, nadlenost Meunarodnog krivinog suda se zasniva na tzv. naelu komplementarnosti. Ono podrazumeva da e Sud preuzimati gonjenje nekog lica samo ako drava u kojoj se ono nalazi nije voljna ili nije u

27

stanju da efikasno goni osumnjiene za zloine protiv meunarodnog prava. Jedini izuzetak od dobrovoljne nadlenosti Meunarodnog krivinog suda je ovlaenje Saveta bezbednosti UN da, na osnovu glave VII Povelje UN, iznese pred Sud odreenu situaciju ak i ako se ona odigrava na teritoriji drave koja nije lanica Rimskog statuta. Savet bezbednosti poseduje ovo ovlaenje da u situacijama u kojima drava oigledno ne ispunjava svoje meunarodne obaveze vie ne bi morao da osniva ad hoc tribunale, ve bi mogao da prinudno uputi odreeni sluaj (u naelu efikasnijem i jeftinijem) stalnom Sudu. Savet bezbednosti je ovo svoje ovlaenje nedavno i iskoristio u pogledu sistematskih zloina u sudanskoj provinciji Darfur, u kojima je do sada poginulo preko 200.000 ljudi. Pred Meunarodnim krivinim sudom danas je u toku vie postupaka, mahom u vezi sa zloinima poinjenim u sukobima u Africi. Pored dva ad hoc tribunala UN i stalnog Meunarodnog krivinog suda, osnovano je i vie tzv. hibridnih ili meovitih krivinih sudova. Ovi sudovi se osnivaju u zemljama u kojima, za razliku od Jugoslavije, jeste postojala politika volja da se zloini kazne, ali za to jednostavno nisu postojali potrebni preduslovi. Oni se obino osnivaju ugovorom izmeu Ujedinjenih nacija i odgovarajue drave i primenjuju meunarodno pravo, dok u sudskim veima, uz sudije iz dotine drave, sedi veina meunarodnih sudija. Jedan od prvih takvih sudova bio je Specijalni sud za Sijera Leone, ija se nadlenost odnosi na zloine poinjene tokom graanskog rata u ovoj afrikoj zemlji, podsticanog nelegalnom trgovinom dijamantima, kao i od strane nekih susednih zemalja. Posebna brutalnost ovog rata odlikovala se namernim i sistematskim sakaenjem civila od strane pobunjenikih paravojnih formacija, koja je poprimila takve razmere da u mnogim selima u Sijera Leoneu ne postoji nijedan stanovnik s obe ruke i noge. Glavni okrivljeni pred Specijalnim sudom je bivi liberijski predsednik arls Tejlor, ije je suenje iz razloga bezbednosti preme-

28

teno iz Fritauna (glavnog grada Sijera Leone u kome je i sedite suda) u Hag, mada mu i dalje sude sudije Specijalnog suda. Pored Specijalnog suda za Sijera Leone, hibridni krivini sudovi su osnovani i na Istonom Timoru, Kosovu i u Bosni. Takoe, nedavno su poela s radom i Vanredna krivina vea u Kambodi, koja e procesuirati okrivljene za istrebljenje vie od milion ljudi tokom vladavine Crvenih Kmera pre vie od trideset godina. Najnoviji meunarodni krivini tribunal osnovan je 2007. godine, kada je Savet bezbednosti ustanovio Specijalni sud za Liban, isto tako sa seditem u Hagu. Ovaj sud e se baviti okrivljenima za atentat na biveg libanskog premijera Rafika Haririja, ubijenog u bombakom napadu u februaru 2005. Ovaj sud se upadljivo razlikuje od drugih meunarodnih sudova jer e se baviti samo jednim zloinom, i to ubistvom jedne konkretne osobe, koje ak i nije zloin protiv meunarodnog prava ve e Sud primenjivati libanski Krivini zakonik. Razlog za osnivanje ovog suda je osnovana sumnja u umeanost sirijskih vlasti u ubistvo Haririja (koji je bio protivnik sirijskih politikih saveznika u Libanu), te shodno tome i nemogunost libanskog pravosua da sve atentatore efikasno goni.

Sudovi za ljudska prava

Kao to se moglo videti, Meunarodni sud pravde i arbitrani tribunali reavaju velika meudravna pitanja, dok se meunarodni krivini sudovi bave optuenima za najgora zlodela. Ipak, postoje i meunarodni sudovi koji su otvoreni i za obine ljude koji ive u ureenim zemljama i u normalnim uslovima. To su sudovi za ljudska prava. Najpoznatiji takav sud, kome i graani zemalja bive Jugoslavije imaju pravo da se ale, jeste Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, koji primenjuje Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i osnovnim slobodama. Konvenciji je pristupilo svih 47 drava lanica Saveta Evrope, ukljuujui i Rusiju i Tursku. Evropski sud jedan je od najus-

29

penijih, ali i najoptereenijih meunarodnih sudova, koji svake godine primi vie hiljada predstavki stanovnika Evrope. Evropski sud nije jedini regionalni sud za ljudska prava tu su i Meuameriki sud za ljudska prava, sa seditem u San Hoseu u Kostariki, kao i Afriki sud za ljudska i narodna prava, koji je nedavno poeo s radom. Regionalnog suda za ljudska prava jedino nema u Aziji. Naalost, i pored brojnih predloga jo ne postoji ni Svetski sud za ljudska prava, mada u okviru UN funkcioniu brojna kvazisudska, nezavisna ekspertska tela, poput Komiteta za ljudska prava i Komiteta protiv muenja, kojima se graani takoe mogu aliti, a kojima su drave dune da podnose redovne periodine izvetaje o potovanju ljudskih prava zagarantovanih posebnim ugovorima.

Ostali meunarodni sudovi

Postoje i brojni drugi, specijalizovani meunarodni sudovi, poput Evropskog suda pravde, sa seditem u Luksemburgu, vrhovnog sudskog organa Evropske unije. Ovaj sud ne treba meati s pomenutim Evropskim sudom za ljudska prava. Tu su jo i kvazisudska tela u Svetskoj trgovinskoj organizaciji i Svetskoj banci, Tribunal UN za pravo mora, i mnogi drugi. Svi ovi sudovi su ne samo prilika za meunarodne pravnike da lepo zarade, ve i jedan od najboljih naina za mirno reavanje sporova i jaanje vladavine prava i na meunarodnom, a ne samo na unutranjem nivou. Imajui u vidu ovu panoramu meunarodnog pravosua, vratimo se glavnoj temi, Hakom tribunalu.

30

4. Saradnja s Tribunalom
,,Saradnja s Hakim tribunalom sigurno je jedan od najee izgovaranih izraza u javnom ivotu Srbije u nastupima i izjavama dravnih funkcionera, politiara i uopte javnih linosti, izvetavanjima i analizama medija, i u komentarima graana u svakodnevnom ivotu. Zna se da je to neto bitno, od ega zavisi put Srbije ka Evropskoj uniji, zna se da je to jedan teret, koji se mahom doivljava kao nepravedan, ali se malo zna ta se sve pod tom saradnjom podrazumeva.2 Saraivati s Tribunalom za bivu Jugoslaviju u sutini znai ispunjavati obaveze koje drava ima prema ovoj instituciji. Tu se ve na poetku dolazi do tekoa jer sama re saradnja sugerie neki dobrovoljni odnos. Ovde ta saradnja ima pre svega karakter meunarodne pravne obaveze a drave ne mogu da biraju da li ele da je ispune ili ne ispune. Meutim, postoje i neki vidovi saradnje koji se zaista zasnivaju na dobrovoljnosti i oni e takoe ovde biti pomenuti. Kao to je ve reeno, pravna obaveza saradnje proizilazi iz rezolucija Saveta bezbednosti UN donetih na osnovu Glave VII Povelje UN. Bez saradnje s dravama nijedan meunarodni sud ili tribunal ne bi mogao da funkcionie. Tribunal ima svoje sudije, tuioce, istraitelje, svoje obezbeenje i drugo osoblje, pravila, tehniku, novac, ali nema svoju policiju ni teritoriju pod svojom kontrolom, niti u trenutku osnivanja poseduje dokaze i informacije o zloinima koji su se dogodili. Bez saradnje s dravama istraitelji ne bi mogli da uu na teritoriju gde su se zloini do2 U istraivanju javnog mnenja Beogradskog centra za ljudska prava i OEBS o stavovima prema ratnim zloinima i Hakom tribunalu iz 2009. godine (dostupnom na www.bgcentar.org.rs) 49% graana nije znalo ili je odbijalo da odgovori na pitanje koji sve oblici saradnje sa Hakim tribunalom postoje.

31

godili ili gde borave svedoci, i tako prikupe dokaze. Dokumentacija iz koje se mogu rekonstruisati zloini i utvrditi rtve ili odgovorni poinioci takoe se nalazi u posedu drava. Na kraju, drave su te koje moraju da uhapse okrivljene ako se ovi sami ne predaju Tribunalu. Oni optuenici koji budu osueni moraju negde odsluiti kazne a to e opet biti kaznene ustanove u posedu i nadlenosti pojedinih drava. Saradnja, dakle, ukljuuje mnoge stvari lociranje, hapenje i predaju optuenih u bekstvu, dostavljanje dokumenata Tribunalu, omoguavanje istraga na svojoj teritoriji, ispunjavanje konkretnih obavezujuih sudskih naloga, i uopte priznavanja primata Tribunala u procesuiranju tekih zloina poinjenih tokom sukoba na teritoriji bive Jugoslavije. Pritom, saradnja podjednako podrazumeva obavezu drava da dokazni materijal ine dostupnim kako tuilatvu, tako i odbrani. Kao to je reeno, sve drave moraju da sarauju s Tribunalom. Iako ova obaveza, dakle, ne vai samo za Srbiju, Hrvatsku, ili druge drave bive SFRJ, logino je ipak to je teret u ispunjavanju ove obaveze najvie (ali ne i iskljuivo) padao na ove drave, iz jednostavnog razloga to se daleko najvei broj osumnjienih i optuenih, svedoka i dokaznog materijala nalazio i nalazi na njihovim teritorijama. Obaveza saradnje nastaje i postoji ve na osnovu same rezolucije Ujedinjenih nacija. Naravno da je bolje ako postoje i precizne norme i postupak saradnje predvien i u unutranjem pravu, zbog ega su mnoge zemlje menjale svoje zakone kako bi to bolje odgovorile ovoj obavezi, ali se drava ne moe izgovarati da ne sarauje zbog toga to je njeno unutranje pravo u tome ograniava. Tako su protivnici saradnje s Tribunalom u SR Jugoslaviji omiljeni izgovor traili u nepostojanju nekog domaeg zakona koji bi tu saradnju propisivao. Kada je 2002. godine donet Zakon o saradnji s Tribunalom u Hagu, zemlja je svakako bila na dobitku time to je tano ureen postupak saradnje i to je bio dobrodoao potez, ali su bila protivna meunarodnom pravu dotadanja vajkanja da je saradnja nemogua ili nedopustiva

32

bez takvog zakona. Zapravo, samo nepostojanje zakona kojim bi se propisao postupak saradnje moglo bi se smatrati krenjem meunarodnog prava.
Zakonitost saradnje njeno pogreno tumaenje Jedan od najradikalnijih primera manipulacije pitanjem postojanja zakonskog osnova za saradnju s Hagom, koji je, pri tom, jedan od uvoda u seriju dogaaja koji su vodili atentatu na premijera inia, bio je kada su pripadnici JSO blokirali pod punom ratnom opremom most Gazela u Beogradu, 12. novembra 2001. godine. Ovaj protest specijalnih snaga policije organizovan je navodno zbog toga to je JSO odbijala da hapsi optuene za ratne zloine bez prethodnog donoenja zakona o saradnji s Hakim tribunalom. Osim to je bez presedana da operativci koji izvravaju nalog za hapenje procenjuju zakonitost i ustavnost odluka i postupanja vlade u izvrenju meunarodnopravnih obaveza, zanimljivo je ipak prisetiti se izjave tada neimenovanog pomonika komandanta jedinice koju je dao medijima i u kojoj je rekao da JSO nee da izvrava nareenja koja nisu u skladu s Ustavom i zakonom, ali je izjavio i sledee: Decidirano tvrdim da mi priznajemo Haki tribunal.3 Inae, to se tie brae Nenada i Predraga Banovia, zbog ijeg hapenja je navodno protest i poeo, treba podsetiti i na to ta se s njima dogodilo u svetlu, tada naroito aktuelnih, napada o masovnom i nezakonitom slanju Srba kao danka nezasitom Tribunalu. Protiv jednog, Nenada, Tribunal je povukao optunicu etiri i po meseca nakon hapenja i on je bio puten na slobodu. Drugi brat, Predrag Banovi, priznao je krivicu pred Hakim tribunalom za zloine protiv ovenosti u logoru Keraterm, kod Prijedora. Tanije, on je priznao da je kao straar u ovom logoru za lokalne Muslimane i Hrvate, uestvovao u ubistvu premlaivanjem petoro zatoenika u logoru, tekom premlaivanju njih dvadesetsedmorice, pucanju u dvojicu zatvorenika koji su kasnije podlegli povredama i uestvovanju u zatoenju u nehumanim uslovima, poniavanju, maltretiranju i psihikom zlostavljanju zatvorenika. Nakon odsluene dve treine kazne,
3 Videti na http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2001&mm=11& dd=12&nav_category=1&nav_id=54216 (12. novembar 2001).

33

prevremeno je puten na slobodu septembra 2008. godine i vratio se u Srbiju. U izjavi pred sudom rekao je i sledee Hapenje i prebacivanje u Hag moga brata i mene proiveo sam s velikim strahom i to najvie zbog toga to je propaganda uvijek irila da je Hag mjesto za tiho ubijanje Srba. Na moju sreu, brzo sam zakljuio da je to posljednja la te vrste.4

Predaja okrivljenih Tribunalu

Jedna od najbitnijih obaveza koju svaka drava ima prema Tribunalu, u Srbiji svakako najnaglaenija i najpoznatija, odnosi se na predaju optuenika ako se nalazi na njenoj teritoriji. Za nju su se u javnoj upotrebi kao sinonimi ustalile i rei izruenje i hapenje. Pravno gledano, predaja nije isto to izruenje, niti predaja nuno podrazumeva hapenje. Iako insistiranje na upotrebi rei predaja umesto izruenje moe da lii na pravno cepidlaenje, objanjenje razlike izmeu ova dva termina izvlai na povrinu jedan deo sutine ove obaveze prema Tribunalu. Naime, izruenje ili ekstradicija je jednostavno reeno akt kojim jedna drava predaje neku osobu koja je u njenoj faktikoj vlasti (na njenoj teritoriji) drugoj dravi kako bi joj se u toj dravi sudilo ili bi tamo izdravala kaznu. Time se drava zapravo dobrovoljno odrie dela svoje suverene vlasti nad tim pojedincem i preputa ga vlasti neke druge drave da njen sud nad njim, ili njom, primenjuje svoj zakon. Rezolucija Saveta bezbednosti i Statut MKTJ za ovo davanje okrivljenog Tribunalu upotrebljavaju rei predaja (eng. surrender) ili prebacivanje (eng. transfer), a ne re izruenje. Ovo je zbog toga to u sluaju izvrenja obaveze prema MKTJ nije neka druga drava ta kojoj se preputa optueno ili osueno lice, niti se jedna drava odrie dela vlasti u korist druge drave, ve se ono preputa meunarodnom sudu koji su ustanovile Ujedinjene nacije, na koje je svaka drava, pa i
4 Logori Omarska i Keraterm (IT0265/1), Predrag Banovi, Podaci o predmetu (pretres u vezi s odmjeravanjem kazne, 3. septembar 2003), str. 3, na http://www.icty.org/x/cases/banovic/cis/bcs/cis_banovic_bcs.pdf.

34

Srbija (ili nekada Jugoslavija), ve prenela deo svog suvereniteta i vlasti kada je postajala lanica i prihvatala Povelju UN. Takoe i zakon koji takav meunarodni sud primenjuje nije zakon neke druge drave, nego meunarodno pravo. Zato se ovde ne moe govoriti o izruenju ili ekstradiciji onako kako se ona obino razume u pravu. Iz istog razloga otpadaju i prigovori, koji su se mogli uti u vreme prvih predaja Tribunalu, kako je Ustav Srbije ili Savezne Republike Jugoslavije zabranjivao izruenje domaih dravljana. Jeste zabranjivao izruenje drugim dravama, ali ovde nije Srbija davala svog dravljanina da mu sudi neka druga drava i tako priznavala da je tu suverenitet jai od njenog, ve ga je predavala sudu UN. Osim toga, odredbe Statuta Tribunala, zbog svog osnova u Glavi VII Povelje, imaju primat nad odredbama domaeg prava, ukljuujui i one o zabrani izruenja. Na posletku, ove primedbe su potpuno ostale bez osnova i time to Ustav Srbije od 2006. godine vie ni ne zabranjuje izruenje drugoj dravi, a Srbija je zatim potpisala sporazume o meusobnom izruenju sopstvenih dravljana s nekoliko zemalja, pa ak i Hrvatskom. Srbija takoe danas priznaje i obavezu da isporuuje osobe koje se nalaze pod njenom vlau, ukljuujui i sopstvene dravljane, stalnom Meunarodnom krivinom sudu.

Postupak predaje
Postupak za predaju okrivljenog odvija se pred nadlenim domaim organima, u skladu s preciznom procedurom koja je propisana Zakonom o saradnji s MKTJ. Slino kao i u sluajevima ekstradicije drugim dravama, predaja Tribunalu se odvija pred sudom koji proverava da li su ispunjeni propisani uslovi, odnosno pretpostavke, da bi se predaja izvrila. U Srbiji je za takvu proveru prilikom predaje Tribunalu nadleno Odeljenje za ratne zloine Vieg suda u Beogradu. Istrani sudija Odeljenja za ratne zloine takoe odreuje pritvor okrivljenom ija se predaja trai, i na tu odluku okrivlje-

35

ni ima pravo albe. Policija, prema Zakonu o saradnji, moe da uhapsi okrivljenog ija se predaja trai i bez naredbe istranog sudije, ako su Srbija ili Tribunal za njim ve raspisali poternicu. Lice koje treba da bude predato izvodi se pred istranog sudiju ovog Odeljenja. Istrani sudija ne utvruje da li je osoba iju predaju Tribunal trai zaista kriva za dela iz optunice i da li je optunica injenino osnovana jedini ko to moe da uradi je sam Tribunal. Postupak pred sudom u Srbiji u fazi predaje slui samo da se proveri da li su ispunjene pretpostavke za predaju koje zakon trai, i to: da li je lice koje se predaje zaista ono koju Tribunal trai, postoji li protiv njega optunica Tribunala i predaje li se ono da bi odgovaralo na optube za neka od krivinih dela iz nadlenosti MKTJ. Na odluku istranog sudije da su ove pretpostavke ispunjene okrivljeni se moe aliti, o emu onda odluuje vea od troje sudija Odeljenja za ratne zloine. Zakon o saradnji s MKTJ propisuje da u postupku za predaju okrivljeni uvek mora imati branioca, tj. advokata. Ako ga sam ne izabere, sud e mu postaviti branioca po slubenoj dunosti. Advokat mu ne pomae da se brani od optubi koje mu na teret stavlja Tuilatvo MKTJ, jer se taj deo odbrane obavlja tek kad se izae pred Tribunal, ve mu pomae u postupku predaje i stara se da se pri tom potuju njegova prava. Kada sud konstatuje da su uslovi za predaju ispunjeni, konanu odluku da se okrivljeni predaje Hakom tribunalu donosi Ministarstvo pravde (u formalnom obliku koji se naziva reenje), to potom MUP Srbije sprovodi u delo. Ovaj postupak je zakon odredio kao hitan. Rokovi za odluivanje o albama koje moe izjaviti okrivljeni su tri dana, i ceo proces, od lienja slobode do transfera u Hag u principu staje u okvir od nedelju do deset dana. Na posletku, ako se dogodi da prilikom hapenja i predaje okrivljenog vlasti Srbije prekre proceduru predvienu Zakonom o saradnji ili nekim drugim propisom, ili na bilo koji nain povrede ljudska prava okrivljenog (npr. da su ga zlostavljale, kidnapovale, poslale direktno u Hag bez izvoenja pred istranog sudiju, i slino, to su neki od okrivljenih tvrdili), to ne bi znailo da se on u Tribunalu naao protivpravno, niti bi imao osnov

36

da trai od MKTJ putanje na slobodu ili ponitavanje postupka. Jedino to je relevantno za odnos izmeu okrivljenog i Tribunala u pogledu njegovog dospea u Hag jeste da li je zaista re o osobi koju Tribunal trai zbog podignute optunice. Na koji nain je Srbija, ili bilo koja drava koji sprovodi u delo obavezu hvatanja i predaje okrivljenog, to izvela i u skladu s kojim propisima, stvar je koja se tie odnosa izmeu okrivljenog i te drave. Ukoliko su njegova prava zaista bila prekrena, on moe tuiti dravu i traiti od nje naknadu tete (recimo, zbog pretrpljenih povreda, ako je prekoraena sila prilikom hapenja). Naravno, slubenici koji su krili ljudska prava optuenog odgovarali bi krivino i disciplinski pred njenim nacionalnim sudom, a sama drava, ukoliko ne preduzme mere da ove slubenike kazni a oteenog obeteti, eventualno, na kraju, pred Evropskim sudom za ljudska prava, ali odluka tih sudova po njegovom zahtevu ne moe da ima uticaja na postupak i presudu u Hagu. S obzirom na to da svaka drava na svetu ima obavezu da sarauje s Tribunalom, hapenje i predaju okrivljenih nisu izvravale samo zemlje regiona Srbija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Crna Gora i Makedonija, mada one jesu predale najvei broj okrivljenih, s obzirom da su se na njihovoj teritoriji i nalazili. Neki su uhapeni i u drugim zemljama Rusiji, paniji, Nemakoj, Argentini i predati Tribunalu, a veliki broj optuenika su uhapsile i direktno prebacile u Hag meunarodne snage s mandatom UN, rasporeene u Bosni i Hercegovini ili na Kosovu.

Dobrovoljna predaja i odbrana sa slobode

Hapenje nije jedini nain da optueni izae pred MKTJ. Kao i kada bilo koji redovni nacionalni sud odnosno tuilatvo trae nekog, taj se moe i sam predati. To moe uiniti tako to e sam otii u Hag, kao Milan Milutinovi, Vojislav eelj ili Momilo Perii, ili se predati domaim organima, koji e ga prebaciti u Tribunal. Sa stanovita ispunjavanja pravne obaveze saradnje s Tribunalom potpuno je irelevantno da li drave us-

37

peju da ubede optuene da se dobrovoljno predaju ili ih hapse. Optueni je traen, drave imaju obavezu da preduzmu mere da ga pronau i, ako je potrebno uhapse, a da li e se neko sam predati, ili ekati da bude uhvaen, odnosno da li e drava nekog podstai da se sam preda, ili e ga hapsiti, ostavljeno je i okrivljenom i dravnim organima da sami prosude ta mogu ili ta im je bolje initi. Za dravu od koje se oekuje da preda okrivljenog hapenje moe predstavljati prednost u oima Tribunala ili meunarodne zajednice, jer tako pokazuje da je posveena ispunjavanju meunarodnih obaveza i potovanju meunarodnog prava i da se distancira od onih koji su inili zloine. S druge strane, ako se optueni sam preda, to dravu poteuje angaovanja itavog aparata prisile policije, pravosua, bezbednosnih slubi i drugih, i umanjuje rizik od eventualnih politikih komplikacija, protesta pristalica optuenog, ili besa dela birakog tela zbog navodne izdaje, poslunitva, manjka patriotizma i slinih razloga. Za okrivljenog koji se sam preda, pak, u izgled se stavljaju neke potencijalne beneficije i prava, i ta opcija bi trebalo da bude bolja od skrivanja i beanja. Pravilnik o postupku i dokazima Tribunala dozvoljava mogunost da sudsko vee dozvoli privremeno putanje na slobodu optuenog koji eka prvo suenje, ili presudu po albi, ako je ve osuen, ali ne navode i da je uslov za to da se neko sam predao. Pravila jedino kau da sud procenjuje da li e se optueni ponovo pojaviti u Tribunalu kad bude trebalo i da na slobodi nee predstavljati opasnost po rtve, svedoke ili bilo koga drugog, i predviaju da sud moe naloiti optuenom odreena ogranienja dok je na slobodi, kao i da e se sasluati drava u koju se on puta. U praksi su, meutim, sudska vea u velikoj meri uzimala u obzir i druge kriterijume poput teine optubi protiv okrivljenog, pouzdanosti i kredibiliteta garancija koje daje neka zemlja u svetlu njene prethodne saradnje s Tribunalom, a meu merilima je i to da li se neko sam predao ili je uhapen posle dugog skrivanja. Iako ni jedno ni drugo nisu automatski znaili pozitivan ili negativan odgovor na zahtev za putanje na

38

privremenu slobodu, takvim se zahtevima pre udovoljavalo kada se radilo o osobama koje su se dobrovoljno predale i garancijama drave u koju su se vraali davana je vea teina. Do kraja 2010, dvadesetsedmoro optuenih pred MKTJ se dobrovoljno predalo ili vlastima Srbije ili neposredno Tribunalu. Dobrovoljne predaje naroito su bile este tokom vlade kojoj je na elu bio Vojislav Kotunica. Tada je drava podsticala okrivljene, od kojih su mnogi do tada bili u bekstvu, da se sami predaju, a za uzvrat je nudila garancije za putanje na privremenu slobodu i neke beneficije lanovima porodice. Ovaj trend je bio jedan od aspekata politike saradnje s Tribunalom koju je tadanja vlada proklamovala kao model dvosmerne saradnje u ovom sluaju Srbija bi uinila da se okrivljeni sami predaju, a Tribunal bi zauzvrat odobravao njihovo putanje na privremenu slobodu. Neki od pomenutih 27 okrivljenih se zaista jesu dobrovoljno predali ubrzo poto su saznali za optunicu (na primer, admiral Joki, generali Perii i Strugar, eelj) ili im im je drava dozvolila (Milutinovi). Mnogi drugi su se prvo dugo skrivali. Drava im je zatim ulazila u trag ili je zapravo ve znala gde se nalaze i podsticala ih da se sami predaju, s ciljem da se izbegnu politika previranja i gubitak glasova i popularnosti meu biraima ako se optueni hapse, to je bilo veoma vano vladi koju je tada predvodila Demokratska stranka Srbije (DSS). Neki su verovatno sami izali iz skrivanja, podstaknuti predoenim beneficijama. Ve tada se pekulisalo da su mnogi od njih bili zapravo uhapeni, a onda navedeni da simuliraju dobrovoljnu predaju. Ukoliko je takvih sluajeva bilo, to ni na koji nain ne dovodi u pitanje pravnu osnovanost i valjanost njihovog prebacivanja u Hag, jer, kao to je reeno, Statut MKTJ zahteva saradnju drava u pronalaenju i dovoenju optuenika, a na njima je kako e postupiti. U svakom sluaju, za svakog ko se dobrovoljno predao, drava je davala garancije Tribunalu kako bi dopustio da se on ili ona brane sa slobode. Odbrana sa slobode podrazumeva boravak u Srbiji, ali u reimu strogo ogranienog i kontrolisanog

39

kretanja, dok se eka na poetak suenja, a pred poetak suenja okrivljeni se opet prebacuje u Hag. Garancije koje drava daje ukljuuju prihvatanje obaveze da e osigurati da optueni ispunjava uslove koje mu je sudsko vee Tribunala odredilo za reim boravka tokom privremenog putanja na slobodu, to, izmeu ostalog, moe ukljuivati ogranieno kretanje, zabranu javnog delovanja, davanja izjava ili kontakata s medijima, zabranu kontakata ili uticanja na rtve ili potencijalne svedoke, oduzimanje pasoa, svakodnevno javljanje policiji i slino. Drava se obavezuje i da e odmah izvestiti Tribunal i pritvoriti okrivljenog ako prekri neke od uslova za privremeno putanje na slobodu. Porodice okrivljenih koji su se dobrovoljno predali dobijaju, odlukom Vlade Srbije, nadoknade za put i boravak u Hagu dok su u poseti, trokove telefonskih razgovora sa okrivljenim, i slino.5

ta je jo saradnja osim hapenja i predaje?

Najvei deo redovnog posla saradnje drave s Tribunalom za bivu Jugoslaviju ne otpada na hapenje i predaju, ve mnogo vie na tehnike aspekte saradnje. Ovi vidovi saradnje su takoe predvieni Zakonom o saradnji s Tribunalom. Vano je napomenuti da obaveza saradnje s Tribunalom podrazumeva ne samo saradnju s Tuilatvom ili sudskim veima tribunala, ve i s timovima odbrane okrivljenih. Ono to moe traiti i dobiti Tuilatvo, ima pravo da dobije i odbrana. Tuilatvu i istraiteljima Tribunala dozvoljeno je da na teritoriji Srbije prikupljaju obavetenja od graana, sasluavaju osumnjiene, optuene, svedoke i vetake, da vre ekshumacije i obdukcije leeva, prikupljaju razne druge materijalne dokaze.
5 Narodna skuptina Srbije donela je 2004. poseban Zakon o pravima optuenog u pritvoru MKTJ i lanova njegove porodice, kojom je predvieno pravo svakog ko je u pritvoru MKTJ, ne samo onog ko se dobrovoljno predao, a dravljanin je Srbije, na naknadu zarade dok je u pritvoru, plaanje trokova odbrane, materijalno obezbeenje lanova porodice i trokove njihovih poseta Hagu. Ovaj zakon je, meutim, iste godine ukinuo Ustavni sud jer u neravnopravan poloaj stavljao one graane Srbije kojima se sudi pred sudovima u Srbiji i koji takve privilegije ne uivaju.

40

Imaju pristup svim arhivama i spisima dravnih organa koje zatrae da pregledaju. Drava na zahtev Tuioca MKTJ mora da zapleni materijalne dokaze i preduzme druge mere. Na zahtev Tuilatva ili odbrane pred Tribunalom, ili sudskih vea, da pregledaju ili dobiju neke spise koji se odnose ili sadre dravnu, vojnu ili slubenu tajnu, ili da sasluaju takvog svedoka, Vlada Srbije donosi posebnu odluku da dostavlja takve spise Tuilatvu ili odbrani, ili oslobaa svedoka obaveze uvanja takve tajne. Poslednjih godina Vlada Srbije nije odbila nijedan zahtev, bilo Tuilatva, bilo odbrane, da se dozvoli pristup arhivama ili da se svedoci oslobode dunosti uvanja tajne. Takoe, na zahtev Tribunala nadleni dravni organi mogu za potrebe postupaka i sami da obavljaju pojedine istrane radnje, prikupljaju podatke vane za krivini postupak, raspisuju poternicu, dostavljaju pozive svedocima na teritoriji Srbije, prue zatitu svedocima koji se nalaze na teritoriji pod njenom nadlenou ili preduzimaju druge radnje vezane za postupke. Svim ovim radnjama koje obavljaju dravni organi Srbije mogu da prisustvuju i u njima aktivno uestvuju, kako zakon predvia, i predstavnici Hakog tribunala. Ovakve vidove saradnje s Tribunalom na slian, a nekad i na skoro identian nain, sprovode i BiH, Hrvatska i druge drave u regionu. Postoji i mogunost da drava odbije da ispuni konkretan zahtev Tuilatva Tribunala ili odbrane, ako vlada Srbije oceni da bi ispunjenje tog zahteva ugrozilo suverenitet ili interese bezbednosti zemlje. U tom sluaju postoji posebna procedura, propisana pravilima MKTJ, po kojoj drava moe da uloi prigovor Tribunalu i trai da ne ispuni taj zahtev, ili da on bude modifikovan. U praksi je nekoliko puta dolazilo do toga da drave, ukljuujui i Srbiju, ulau ovaj prigovor. U Srbiji postoji posebno vladino meuresorno telo obrazovano da se bavi raznim aspektima saradnje: Nacionalni savet za saradnju s Hakim tribunalom. Na njegovom elu ve nekoliko godina nalazi se Rasim Ljaji. Odgovornost saradnje nije jedino na Nacionalnom savetu jer postoje odluke, kao to je oslo-

41

baanje svedoka dunosti uvanja vojne ili dravne tajne, koje Nacionalni savet predlae, ali ih donosi odreeno ministarstvo ili Vlada Srbije. U javnosti se u vezi sa ispunjavanjem obaveza prema Tribunalu najee koriste izrazi okonanje saradnje ili potpuna saradnja. Pod tim se uglavnom podrazumevaju hapenje i predaja preostalih optuenih. Mada ovi izrazi verovatno jesu razumljivi i adekvatni gledano iz perspektive politiara i dravnih organa koji ih daju, oni sa pravne strane nisu u potpunosti ispravni. Saradnja sa Tribunalom e morati da traje dokle god ova institucija bude postojala. I nakon to Mladi i Hadi verovatno jednom prestanu da budu pitanje, bie uvek, mada vremenom sigurno ree nego ranije, zahteva tehnike i redovne prirode na koje e drava morati da odgovori.6

Sankcije za nesaradnju
Ako drava ne sarauje s MKTJ, glavni tuilac, ili sudija pojedinac, odnosno sudsko vee iji obavezujui zahtev drava nije ispunila, moe o tome da izvesti predsednika Tribunala, a ovaj e zatim o nesaradnji obavestiti osnivaa Tribunala Savet bezbednosti UN. Savet bezbednosti zatim, u naelu, ima niz naina od diplomatskih pritisaka, opomena, pozivanja, pa do niza sankcija koji mu stoje na raspolaganju na osnovu Povelje UN u situacijama kad se drave ogluavanju o odluke po glavi VII Povelje (na osnovu koje Tribunal i ustanovljen). U takve mere spadaju npr. ciljane sankcije protiv pojedinaca odgovornih za nesaradnju (zamrzavanje rauna i imovine, zabrana putovanja i sl.), diplomatska izolacija zemlje, ekonomska blokada itd.
6 O pojmu potpuna saradnja vie vidi tekstove Direktora kancelarije Nacionalnog saveta za saradnju sa hakim tribunalom, Duana Ignjatovia, od 1. juna 2010. u dnevnim listovima Politika (ta znai potpuna saradnja sa Hagom?, dostupan na http://www.politika.rs/rubrike/ostalikomentari/136792.lt.html) i Danas (Kontroverze potpune saradnje, dostupan na http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/kontroverze_potpune_saradnje.46.html?news_id=191786).

42

U praksi, Savet bezbednosti nije do sada nikad pribegavao takvoj tekoj artiljeriji protiv drava koje nedovoljno sarauju. Zato Tribunal, a pre svega njegovo Tuilatvo, pribegava jednom drugom mehanizmu za sankcionisanje nesaradnje, koji je u osnovi politiki. Taj mehanizam je nama dobro poznata politika uslovljavanja pristupanja Evropskoj uniji saradnjom s Tribunalom. Do primene ovog mehanizma tapa i argarepe dolo se tako to se Tribunal obraao i Ujedinjenim nacijama i celoj meunarodnoj zajednici, i iznosio pritube da Srbija, a ranije i Hrvatska, ne sarauju dovoljno time to ne hapse optuenike ili ne dostavljaju dokumentaciju, a Evropska unija, ije su drave lanice UN pa takoe i same obavezne da sarauju s Tribunalom, se na apele Tribunala odazvala i odluila da uslovi pribliavanje, odnosno kandidaturu za lanstvo u EU ovih zemalja, ispunjavanjem njihovih meunarodnopravnih obaveza prema Tribunalu. Evropska unija, dakle, ne predstavlja Tribunal i ne sprovodi njegov Statut i Pravilnik jer za to nije ovlaena, niti ona izrie pravne sankcije Srbiji. Ona je mogla izabrati da ignorie pitanje nesaradnje Srbije ili Hrvatske s Tribunalom, jednostavno zato to je jedina obaveza njenih lanica da odgovore na zahteve Tribunala koji su njima direktno upueni i odnose se na lica ili dokumente na njihovoj teritoriji ili u njihovoj nadlenosti. EU je, meutim, apele Tribunala podrala i prihvatila kao svoje jer se tiu opteprihvaenih vrednosti i potovanja meunarodnog prava koji predstavljaju osnove njenog ustrojstva i postojanja. Evropskoj uniji se s pravne strane nema ta prigovoriti, jer, prvo, insistira na ponaanju koje i samo meunarodno pravo zahteva, a drugo, na njoj je samoj da bira koga e primiti u svoje redove. Uz to je, valja napomenuti, EU preduzela i neke konkretne mere u svom dvoritu Savet EU je 2004. uveo mere koje obavezuju drave lanice da zamrznu finansijska sredstva i druga dobra optuenih koji su u bekstvu, a koja se nalaze na teritoriji EU. Srbija bi tako mogla sa svoje strane da ignorie zahteve Evropske unije, jer je oni pravno ne obavezuju, ali ona to ne radi,

43

kao ni njen sused Hrvatska, zbog toga to ima politiki interes da ih ispunjava u elji da postane lanica Evropske unije. Ako bi se Srbija predomislila, pa vie ne bi elela lanstvo u Evropskoj uniji, ili ako bi EU nekim udom prestala da postoji, otpao bi mehanizam uslovljavanja, ali bi obaveza saradnje s Hagom ostala netaknuta kao obaveza po meunarodnom pravu. Primer uslovljavanja ulaska u EU saradnjom s Tribunalom je, u globalnom kontekstu, primer kako se danas meunarodno pravo moe sprovoditi na dozvoljen nain preko diplomatskih pritisaka i uslovljavanjem partnerskih odnosa potovanjem odreenih pravila. Ne treba, ipak, zaboraviti da lanstvo u EU nije jedina pokretaka snaga drave u njenim meunarodnim odnosima. Ugled zemlje i njeno prihvatanje u meunarodnoj zajednici, naroito kada drava, poput Srbije, nastoji da povrati svoje mesto i potovanje nakon perioda sukoba, izoptenja i gubitka ugleda, ve sam za sebe moe biti vaan razlog potovanja neke meunarodne obaveze. Stoga, ak i kad bi Srbija odustala od pridruivanja EU a Haki tuilac i dalje bio nedovoljno zadovoljan saradnjom, sva je prilika da bi se naao neki drugi meunarodni politiki i diplomatski mehanizam uticaja na Srbiju da tu obavezu saradnje ispuni.

44

5. Odnos s nacionalnim sudovima

Uporedna nadlenost i primat
Postojanje Tribunala za bivu Jugoslaviju ne iskljuuje mogunost, pravo i obavezu nacionalnih tuilatava i sudova da se bave zloinima poinjenim u bivoj Jugoslaviji. Kao to je ve na vie mesta naglaeno, Tribunal je i osnovan zato to domai sudovi tokom devedesetih nisu radili posao koji su morali da rade na nain na koji ih je sopstveno i meunarodno pravo obavezivalo, kao u Srbiji i Hrvatskoj, ili za to jednostavno nisu bili sposobni, poput sudova u Bosni i Hercegovini. To nije uinjeno da bi se nadlenost nacionalnih sudova iskljuila. Tribunal i nacionalni sudovi, pre svega oni u bivoj Jugoslaviji, imaju uporednu nadlenost. Tako i domai sud i Tribunal mogu istovremeno polagati pravo da istrauju i procesuiraju odgovorne za neka konkretna dela izvrena na teritoriji bive Jugoslavije od 1991. godine do okonanja poslednjeg sukoba koja bi spadala u ratni zloin, genocid ili zloin protiv ovenosti, s tim to Tribunal ima primat, odnosno njegovo pravo da se tim zloinom bavi je jae. Ovo pravo Tribunala jae od nacionalnog suda proizilazi kao i u sluaju obaveze drave da sarauje a Tribunalom iz toga to ga je osnovao Savet bezbednosti na osnovu glave VII Povelje UN. Primat Tribunala ogleda se na sledee naine. Optuenom kome se sudi pred Tribunalom, ili koji je tamo ve osuen ili osloboen, ne moe se za isto krivino delo suditi pred nekim nacionalnim sudom. Obrnuto je, meutim, mogue. Ukoliko Tribunal zatrai, drava mu mora ustupiti postupak koji se ve vodi pred njenim sudom ili drugim organima. To se upravo dogodilo u sluaju Tadi, prvom suenju pred Tribunalom, kada je Tribunal zatraio od Nemake, koja je ve povela istragu protiv

45

Duka Tadia koji je boravio na njenoj teritoriji, da Tribunalu prepusti dalji postupak, to je ova odmah i uinila. Na slian nain je sudsko vee MKTJ, na zahtev Tuilatva, naloilo Makedoniji da prepusti nadlenosti Tribunala pet sluajeva vezanih za makedonsko-albanske sukobe u ovoj zemlji 2001. godine u kojima je Makedonija otvorila istrage.7 Takoe, drave moraju na zahtev Tribunala da predaju okrivljenog koji je ve bio osuen ili osloboen za isto delo pred nacionalnim sudom. Ovakva situacija, koja se do sada nikad nije javila u praksi, mogua je ako Tribunal oceni da je nacionalni sud kvalifikovao neko delo iz nadlenosti MKTJ kao obino krivino delo, a ne ratni zloin, genocid, ili zloin protiv ovenosti, ili da domae pravosue nije postupalo nezavisno i nepristrasno, ili da je pokualo da okrivljenog zatiti od odgovornosti, ili da ne vodi krivini postupak dovoljno revnosno. Po ovom pravu prvenstva Tribunal bi ak mogao da trai od drave da mu ustupi nadlenost i kada je predmet pred nacionalnim sudom usko povezan s vanim injeninim ili pravnim pitanjima koji mogu uticati na istrage i suenja pred Tribunalom.

Partnerska saradnja
Postoji i oblast odnosa izmeu Tribunala i nacionalnih sudova koja se ne zasniva na obavezama drave prema ovom sudu ili njegovom primatu, ve na dobrovoljnosti i uzajamnom partnerstvu. Takva saradnja je veoma razvijena, esta, ali skoro nezapaena od javnosti u Srbiji, koja odnos s Tribunalom uglavnom svodi na predaje okrivljenih i sline obaveze. Ovo partnerstvo ukljuuje, recimo, pristup sudova bive Jugoslavije arhivama, informacijama i dokazima koji su u posedu Hakog
7 U jednom od tih sluajeva je Tribunal zatim zapoeo suenje, koje je zavreno oslobaajuom presudom za biveg makedonskog ministra unutranjih poslova Ljubeta Bokoskog, i osuujuom presudom komandiru jedne od posebnih jedinica makedonske policije Johanu Taruloskom, koji je osuen na 12 godina zatvora. Preostale istrage je, u sklopu izlazne strategije, Tribunal vratio Makedoniji koja je nastavila postupke.

46

tribunala, koji se odvija skoro svakodnevno. Tako sud u Srbiji koji sudi za ratne zloine moe u svom postupku koristiti dokaze koje dobije od Tribunala izjave svedoka, zapisnike s uviaja, fotografije, video materijal i slino. Dokaznu vrednost takvog materijala kao i to da li e ga uopte koristiti onda procenjuju same domae sudije, u skladu sa zakonima Srbije. Na veoma slian nain u pogledu dokaza i informacija sarauju s Tribunalom i sudovi i tuilatva u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Od 2009. godine, oficiri za vezu iz tuilatava Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Tuilatva za ratne zloine Srbije redovno se nalaze u seditu Tuilatva Tribunala, u Hagu, kako bi ovu razmenu informacija i dokaza uinili jo efikasnijom. U prethodnih desetak godina, predstavnici razliitih slubi Tribunala su po pozivu organizatora nacionalnih pravosudnih institucija, OEBS, UN, Evropske unije, nevladinih organizacija, advokatskih komora redovno uestvovali na obukama, seminarima i savetovanjima za sudove, tuilatva i advokate iz drava bive Jugoslavije, prenosei tako svoja iskustva i znanja kolegama iz regiona. Veliki broj takvih seminara i strunih poseta je organizovan i u Hagu. Mnoge novine uvedene u zakonima ili praksi sudova i tuilatava u regionu zasnivaju se na iskustvima Tribunala. Tako na primer Sluba za podrku rtvama/oteenima i svedocima u Viem sudu u Beogradu, koja danas svoju pomo prua svedocima u svim suenjima, ne samo u onima za ratne zloine, svoj razvoj u velikoj meri duguje saradnji i dobijanju znanja od svojih kolega iz Tribunala.

Pravila puta
Jedno vreme je MKTJ pruao neku vrstu usluga Bosni i Hercegovini, na zahtev ove drave i njenih suseda. Ovakav vid saradnje nije ulazio u krug obaveza koje drave imaju prema Statutu Tribunala ili rezolucijama Saveta bezbednosti, ili koje Tribunal duguje dravama, ve se zasnivao na pristanku Tribunala da pomogne uspostavljanju mira u BiH. Naime, nakon rata

47

u Bosni i Hercegovini, kako bi se onemoguilo da povratak raseljenih lica i izbeglica svojim domovima ili kretanje ljudi unutar BiH budu ometani eventualnim proizvoljnim hapenjima na osnovu sumnji da su poinili ratne zloine, BiH, i kao garanti Dejtonskog sporazuma Hrvatska i Srbija, dogovorili su se da povere Tuilatvu Tribunala da proverava i odobrava utemeljenost takvih sumnji ili optubi pre nego to bi neko bio uhapen. Taj je dogovor postignut 1996. godine, i potpisali su ga, kao i Dejtonski sporazum, Alija Izetbegovi, Franjo Tuman i Slobodan Miloevi. Sklopljen je u Rimu otuda i naziv Rimski sporazum (koji ne treba meati s Rimskim statutom stalnog Meunarodnog krivinog suda). Njime je ustanovljen postupak nazvan Pravila puta (Rules of the Road). Ova pravila su predviala da se nijedno lice u BiH ne moe liiti slobode pod optubom za ratne zloine ako lokalna policija ili tuilatvo iz BiH prethodno ne poalju Tuilatvu MKTJ spis predmeta i od Tuilatva ne dobiju potvrdu da taj spis sadri dovoljno verodostojnih dokaza. Tuilatvo Tribunala je takve predmete svrstavalo u nekoliko kategorija od onih koji sadre dovoljno dokaza za podizanje optunice pred sudom u BiH, preko onih gde se trai dopuna istrage u pogledu nekog konkretnog poinioca ili dela, do one da nema dokaza o postojanju dela ili odgovornosti pojedinca. Prema Pravilima puta odluke Tuilatva MKTJ obavezivale su lokalne tuioce u BiH. Ovaj program je zavren 2004. godine, kada je ovlaenje da procenjuje osnovanost i osetljivost nekog predmeta, ukljuujui i odluku o tome da li e se postupak voditi na dravnom umesto na entitetskom nivou, prelo na novoosnovano tuilatvo na dravnom nivou Tuilatvo BiH. Ilustracije radi, da bi se razumelo o kom obimu posla, krugu osumnjienih i stepenu trijae se radilo, Tuilatvo Tribunala je u periodu primene Pravila puta pregledalo 1.419 predmeta koji se odnose na 4.985 osumnjienih i dalo miljenje da je sakupljeno dovoljno dokaza za krivino gonjenje 848 osoba.

48

6. Najee kritike upuivane Tribunalu

MKTJ je doiveo mnogobrojne kritike. One su se mogle oekivati zato to je to prvi meunarodni krivini sud posle tribunala u Nirnbergu i Tokiju, koji su delovali odmah posle kraja Drugog svetskog rata. tavie, MKTJ je izloen paljivijem ispitivanju zato to radi vie od 17 godina u okolnostima kada su mediji mnogo razvijeniji i raznovrsniji (u godinama delovanja nirnberkog i tokijskog tribunala televizija je postojala tek u zaecima). Pored toga, Nemaka i Japan bili su okupirani i pod strogim nadzorom pobednikih sila tako da se glas glavnih kritiara pomenutih poratnih sudova, tj. onih bliskih optuenicima i osuenicima, nije mogao daleko uti. Meutim, suenja u Nirnbergu i Tokiju bila se kritikovana i van Nemake i Japana. Posebno je zanimljivo to su neke zamerke MKTJ skoro istovetne onima upuenim velikim suenjima posle Drugog svetskog rata. Zamerke Tribunalu mogu se svrstati u nekoliko grupa. Pravni argumenti odnose se kako na legalnost samoga Tribunala, tako i na pravila koja reguliu njegov postupak i na samu praksu Tribunala. Druga vrsta primedaba je preteno politike prirode. One se u prvom redu tiu politike tuilatva, tj. naina kako su se birala lica protiv kojih su podizane optunice. to se tie samog Tribunala, politike primedbe odnose se na postupanje u konkretnim sluajevima i na kaznenu politiku suda, tj. na merila koja je Tribunal primenjivao u odnosu na pojedine optuenike ili na grupe optuenika. Trei smer kritike je psiholokokriminoloki. U pitanju nije samo konkretan Tribunal za bivu Jugoslaviju ve i umesnost krivinih suenja pojedincima posle velikih meunarodnih i meunacionalnih sukoba. Drugim reima, pitanje je da li ovakva suenja doprinose nekim viim ciljevima, kao to su pomirenje i spreavanje buduih sukoba.

49

Zamerke Tribunalu pravne prirode

Tribunal je nelegalan i nelegitiman. Osnovna i najdalekosenija primedba upuena Tribunalu odnosi se na sam nain njegovog osnivanja. Prema takvim kritiarima, Savet bezbednosti UN nije bio ovlaen da osniva Tribunal. Najvie zamerki te vrste upueno je od strane pravnika iz Srbije i one su saete u jednoj velikoj izjavi koju je krajem 2001. godine dala grupa nastavnika Pravnog fakulteta u Beogradu.8 Prema takvim autorima, Savet bezbednosti je politiki i izvrni organ UN, u kome se nalazi samo 15 drava, pa prema tome ne moe da osniva nikakav sudski organ. Pored toga, MKTJ je navodno uspostavljen protivno optem meunarodnom pravu jer ono poznaje samo meunarodne sudove stvorene meunarodnim ugovorima koje su ratifikovale potpisnice takvih ugovora i vai samo za njih i za njihove dravljane. Tvrdnje o nelegitimnosti samoga Tribunala nisu iroko prihvaene u naunim krugovima i sada se sve ree ponavljaju. U meunarodnim organizacijama, kakve su Ujedinjene nacije, ne vlada naelo podele vlasti na zakonodavnu, izvrnu i sudsku, koje je inae temelj savremene pravne drave. lanice Ujedinjenih nacija su iskljuivo drave i izmeu njih ne mogu postojati razlike kakve postoje izmeu raznih delova drutva u pojedinim dravama. Organe jedne meunarodne organizacije ine predstavnici drava lanica tako da nema naina da se drave kao akteri odluivanja izbegnu.9 Pojam demokratije je neprimenjiv na meunarodnu organizaciju, iz istih razloga. Veina u meu8 9 Dostupna na engleskom na http://www.slobodan-milosevic.org/illegaltribunal.htm. Organi koji lie, ali samo lie, na parlamente postoje u meunarodnim organizacijama samo izuzetno i samo na regionalnom nivou. Samo Evropska unija ima parlamentarni organ, Evropski parlament, sastavljen od poslanika koji se biraju na neposrednim izborima, poput narodnih poslanika u demokratskim dravama. Meutim, ovlaenje Evropskog parlamenta su ograniena i mnogo su manja od onih koje ime Savet ministara, koji ine predstavnici drava. Odgovarajui organ Saveta Evrope, Savetodavna skuptina, ine poslanici parlamenata drava lanica te

50

narodnoj organizaciji je sastavljena od drava, isto tako kao i manjina. Drugi odgovor na ovakve kritike vie je proceduralne prirode. Odluke Saveta bezbednosti, koji je jedini organ koji donosi obavezne odluke kada primenjuje glavu VII Povelje UN, nisu podlone nikakvoj sudskoj kontroli. Nema meunarodnog suda koji moe da poniti odluku Saveta bezbednosti to ne moe ak ni Meunarodni sud pravde, najautoritativniji meunarodni sud koji je uz to i organ Ujedinjenih nacija. Ostaje na tome da ispravnost i zakonitost rezolucija Saveta bezbednosti cene same lanice tog organa. Rezolucija 827 usvojena je jednoglasno, to znai da nijedna od petnaest lanica Saveza nije imala nikakvih primedaba na Statut MKTJ, koji je sastavni deo te rezolucije, ukljuujui tu i stalne lanice, od kojih se neke, kao na primer Ruska Federacija i Kina, smatraju tradicionalnim i velikim prijateljima Srbije i srpskog naroda. Povremene kritike zvaninih delegata Rusije odnose se na rad Tribunala i Tuilatva, ali ne na samo njihovo postojanje. Kritiari ove vrste smatraju uz to da bi Tribunal bio legalan da ga je osnovala Generalna skuptina kao demokratski organ UN, u kome su zastupljene sve lanice UN ili da je on osnovan meunarodnim ugovorom koji bi ratifikovale drave koje pristaju da se njihovim dravljanima sudi za meunarodne zloine. Meutim, Generalna skuptina, iz razloga koji su navedeni, nije nikakav demokratski organ UN jer se u pogledu demokratinosti organi UN ne razlikuju u svima njima sede predstavnici drava a ne demokratski izabrani narodni poslanici. Pravno je jo vanije to to prema Povelji UN Generalna skuptina moe da usvaja samo preporuke a ne i da donosi obavezne odluke, za razliku od Saveta bezbednosti, ije odluke donete na osnovu glave VII Povelje obavezuju sve lanice UN, pa i nelanice ove organizacije. Na kraju, Generalna skuptina nema prava da razmatra ona pitanja na kojima Savet bezbednosti aktivno radi.
organizacije, koje oni delegiraju u Savetodavnu skuptinu SE. Samo ime ovog organa govori o obimu njegove nadlenosti.

51

S druge strane, osnivanje suda putem meunarodnog ugovora ilo bi vrlo sporo i podrazumevalo bi sazivanje meunarodne diplomatske konferencije, izradu nacrta ugovora, usvajanje tog nacrta na toj konferenciji i proces ratifikacije u dravama potpisnicama, to sve kada su u pitanju viestrani meunarodni ugovori moe da traje godinama. Za to vreme bi se zloini nesmetano nastavili bez ikakve mogunosti da se prekriocima sudi a vlade drava koje su neposredno umeane u zloine ne bi imali interesa da takav ugovor ratifikuju i tako omogue stupanje ugovora na snagu. Utisak o potrebi da se hitno neto preduzme radi humanizacije sukoba u bivoj Jugoslaviji odluujue je uticao na Savet bezbednosti da pod pritiskom meunarodne javnosti izabere najbri i najmanje tetan put koji se nije kosio s pravilima Povelje UN i normama meunarodnog prava, a to je da osnuje sud kao meru za uspostavljanje meunarodnog mira i bezbednosti. Ukratko, posledica prihvatanja teze o nelegalnosti Tribunala bila bi u tome to nikom ne bi moglo da se sudi pred nekim meunarodnim sudom za zloine izvrene u toku sukoba na teritoriji bive Jugoslavije. Kazne zapreene Statutom Tribunala su drakonske. Dr Vojislav Kotunica je kao Predsednik SRJ izjavio 2003. da je teko ... napraviti poreenje izmeu Nirnberkog suda za zloine iz Drugog svetskog rata i Hakog tribunala, jer su u Nirnbergu optueni, ukljuujui i Hitlerovog naslednika, osuivani na po 10 godina zatvora, a u Hagu na 45, i vie.
Kazne koje je Meunarodni vojni tribunal odredio presudom od 1. oktobra 1946. bile su sledee: Herman Gering, smrt veanjem; Rudolf Hes, doivotni zatvor; Vilhelm Kajtel, smrt veanjem; Joahim fon Ribentrop, smrt veanjem; Ernest Kaltenbruner, smrt veanjem; Alfred Rozenberg, smrt veanjem; Hans Frank, smrt veanjem; Vilhelm Fri, smrt veanjem; Julijus trajher, smrt veanjem; Valter Funk, doivotni zatvor; Hjalmar aht, osloboen; Karl Denic, deset godina zatvora; Erih Reder, doivotni zatvor; Baldur fon irah, dvadeset godina zatvora; Fric Zaukel, smrt veanjem; Alfred Jodl, smrt ve-

52

anjem; Franc fon Papen, osloboen; Artur Zajs-Inkvart, smrt veanjem; Albert per, dvadeset godina zatvora; Konstantin fon Nojrat, petnaest godina; Hans Frie, osloboen; Martin Borman, smrt veanjem.

Admiral Denic bio je odreen da zameni Hitlera na elu nemake drave kao predsednik 1. maja 1945, posle Hitlerovog samoubistva. Pristao je na kapitulaciju Nemake nedelju dana kasnije. Osuen je po komandnoj odgovornosti zbog bezobzirnog voenja podmornikog rata. Pravi Hitlerovi politiki zamenici, oni na elu svemone Nacional-socijalistike partije, bili su Borman, kome je sueno u odsustvu, i Gebels, ministar za propagandu odreen kao novi kancelar Rajha (poloaj koji je nosio mnogo veu mo od predsednikog), koji se ubio neposredno nakon to je Hitler izvrio samoubistvo. Na presude izreene u Nirnbergu nije bila dozvoljena alba, koja je u Hagu mogua. U Hagu nije dozvoljena smrtna kazna, koja je, inae za krivina dela protiv meunarodnog prava bila propisana zakonom SFRJ koji je vaio u vreme izvrenja nekih od zloina za koje se sudi u pred Tribunalom. Najvia kazna koju MKTJ moe izrei je doivotni zatvor, koja postoji u velikom broju zemalja sveta. Ono to moe navesti na pomisao o drakonskim kaznama u Tribunalu je to to u Srbiji, Hrvatskoj, ili pred nekim sudovima u Bosni i Hercegovini, maksimalna kazna koja se izrie za ratne zloine ili genocid iz devedesetih je 20 godina zatvora.10 Razlog za ovakvu maksimalnu kaznu pred domaim sudovima nije u tome to se smatra da ova dela ne zasluuju viu kaznu, ve zbog toga to su sudovi jedne drave obavezni da prema okrivljenom primenjuju zakon koji je za njega najblai (ukoliko je taj zakon menjan nakon to je delo poinjeno), a u zemljama bive SFRJ je u jednom momentu tokom devedesetih najvia zatvorska kazna bila 20 godina (nakon moratorijuma a potom i ukidanja smrt10 Kazna od dvadeset godina je najvia mogua za ratne zloine ili genocid kada se sudi pred sudovima Republike Srpske, Federacije BiH i Distrikta Brko, a zbog specifinosti pravnog sistema u BiH, pred Sudom Bosne i Hercegovine je mogue izrei i kaznu do 45 godina zatvora za ova dela.

53

ne kazne). Inae, u sada vaeem zakonu Srbije, kao i Hrvatske, najvia kazna za ova dela (koja bi se primenjivala da ih neko danas izvri) je 40 godina zatvora. Na koliku god kaznu da je Tribunal nekog osudio, tu kaznu osueni ipak ne izdrava do kraja. Praksa Tribunala je da odobrava prevremeno putanje na slobodu nakon dve treine izdrane kazne. Vie od polovine pravosnano osuenih pred MKTJ, ukljuujui i neke koje su dobili kazne izmeu 15 i 20 godina, danas je na slobodi. Tribunal kri pravo i pravinost. Ova vrsta pravnih kritika upuena delovanju Tribunala polazi od pretpostavke da Tribunal ipak legitimno postoji, ali da je loe ustrojen i da ne potuje neka naela i pravila meunarodnog i uporednog prava. Meu takve zamerke spadaju u prvom redu one koje se odnose na postupak pred sudom i na pravila o dokazivanju. Osnovna naela zatite ljudskih prava zahtevaju garantovanje brojnih prava lica okrivljenih u krivinom postupku. Time se tite ne samo ljudsko dostojanstvo, ve i pravinost i integritet postupka i spreava proizvoljno kanjavanje i zloupotreba vlasti nad pojedincem. Statut Tribunala je u tom pogledu preuzeo standarde pravinog suenja koje predvia Meunarodni pakt o graanskim i politikim pravima. Nevinost optuenog se pretpostavlja; na tuiocu je da dokae njegovu krivicu, i to van svake razumne sumnje. Svaki optueni ima pravo da bude obaveten na svom jeziku o optubama koje ga terete; da mu bude obezbeeno dovoljno vremena i sredstava da pripremi svoju odbranu u saradnji s braniocem koga sam izabere; da mu se sudi bez nepotrebnog odlaganja; u njegovom prisustvu i uz pomo branioca; da mu branilac bude obezbeen na teret Tribunala ako nema sredstava da ga sam plati; da ispituje svedoke i da to ini pod istim uslovima kao i tuilac; da ima pomo prevodioca; da ne mora da svedoi protiv sebe ili da prizna krivicu; da mu Tuilatvo obelodani sve dokaze u njihovom posedu koji bi ga mogli teretiti ili osloboditi krivice. Naravno, to to Statut Tribunala predvia odreeni korpus prava okrivljenog ne znai nuno i da se ta prava uvek i u

54

potpunosti potuju u praksi. Ipak, ak je i najeim kritiarima Tribunala teko da kau da je postupak pred Tribunalom nepravian kao takav. Okrivljenima se generalno ne uskrauje mogunost da izloe svoju odbranu ili da osporavaju dokaze optube. S druge strane, ne moe se ni sporiti da je Tribunal pred sobom imao ili i dalje ima neke ozbiljne izazove u pogledu potovanja ljudskih prava okrivljenih. Neki od tih izazova su strukturalne prirode i vrlo ih je teko prevazii. Tako je, na primer, injenica da Tuilatvo Tribunala (kao uostalom i institucije krivinog progona u domaim sistemima) raspolae mnogo veim resursima nego okrivljeni pojedinac. Taj faktiki raskorak donekle se moe nadomestiti obezbeivanjem efikasne odbrane okrivljenom i punim potovanjem obaveze Tuilatva da sve dokaze koje prikupi a koji mogu okrivljenom ii u prilog okrivljenom preda i obelodani, ali je u svakom sluaju neophodno da sudsko vee u svakom trenutku obezbedi pravinost postupka. Sam Tribunal je potroio milione evra na trokove advokata odbrane. Takoe, kao to je ve reeno, drave u postupku saradnje sa Tribunalom uvaavaju zahteve i advokata odbrane. injenica da je Tribunal meunarodni sud koji ne poseduje sopstvenu policiju i druge organe prinude, ve u svom delovanju potpuno zavisi od saradnje drava, za svoju posledicu neminovno ima i to da je reim pritvora u Tribunalu stroi od mnogih modernih pravosudnih sistema. Naime, mada su uslovi pritvora u pritvorskoj jedinici Tribunala u Sheveningenu u skladu s meunarodnim pravom, Tribunal je odreivao pritvor i u sluajevima kada on moda i nije bio neophodan za obezbeivanje prisustva okrivljenog na samom suenju, ako nita drugo a ono iz straha da e okrivljeni koji se brani sa slobode pobei a da drave u kojima se oni nalaze nee biti u stanju ili nee hteti da okrivljenog pronau i predaju Tribunalu. Rutinsko odreivanje pritvora u sprezi s dugim trajanjem postupka stoga moe dovesti do toga da se pritvor iz mere obezbeivanja prisustva okrivljenog ija se nevinost pretpostavlja pretvara u neku vrstu kazne pre izricanja presude. Mada se odslueni pritvor uraunava u

55

zatvorsku kaznu osuenog lica, okrivljeni koji bude oglaen nevinim nema pravo ni na kakvu nadoknadu od Tribunala. S druge strane, treba rei i da je poslednjih godina Tribunal u velikoj meri uvaio ovakve kritike reima pritvora sa stanovita ljudskih prava okrivljenih, te da u mnogo veoj meri dozvoljava okrivljenima da poetak suenja ekaju na slobodi, to mu je omoguila i bolja saradnja drava iz regiona. Postupak pred Tribunalom je stran i nepoznat evropskim pravnicima. Postupak pred Tribunalom se kritikuje zato to predstavlja meavinu krivinog postupka u anglosaksonskim zemljama i odgovarajue procedure u zemljama kontinentalne Evrope, meu koje je spadala SFRJ, a sada spadaju sve njene drave naslednice. Anglosaksonski postupak poiva na naelu kontradiktornosti, ije je glavno obeleje da su glavni akteri tuilatvo i odbrana a sudije uglavnom pasivne, dok su postupci u kontinentalnoj Evropi inkvizitorni i predviaju mnogo veu aktivnost sudija i sudskih vea u toku voenja procesa. Kontradiktorni postupak u rukama je tube i odbrane, koje mogu o njemu da se dogovaraju radi ubrzanja rada suda. Postupak pred Tribunalom je po svojim karakteristikama blii kontradiktornom. Zbog pasivne uloge sudija, u ovakvom postupku je vrlo znaajna uloga advokata odbrane. Jedna od najeih zamerki koje se upuuju kontardiktornom postupku je ta da, u sluaju da optueni nema ili ne moe priutiti dobrog branioca, stranke mogu biti neravnopravne, to moe dovesti do nepravine presude. Naelno, ova zamerka kontradiktornom postupku je u dobroj meri osnovana, ali se teko moe uputiti i postupku pred Tribunalom, i to iz dva razloga. Prvi je taj da je uloga sudija u postupku pred Tribunalom ipak neto aktivnija nego u klasinom, anglosaksonskom kontradiktornom postupku, a drugi da je optuenima pred Tribunalom omogueno da angauju branioca koga sami izaberu, ak i ukoliko ne mogu sami da ga plate. U tom sluaju, trokove odbrane nadoknauje Tribunal. Naravno, prethodno je potrebno da optueni priloi dokumente kojim e potvrditi da nema sredstava za odbranu. Trokovi odbrane mogu biti nadoknaeni i optuenima koji se

56

sami brane, ukoliko imaju saradnike koji im pomau u pripremanju odbrane, kao to je to npr. u sluaju Karadi. Visina iznosa koji se optuenima dodeljuju za finansiranje odbrane zavisi od sloenosti predmeta, i dovoljna je da bi se angaovali advokati iz najbogatijih zemalja, po tarifama za advokatske usluge koje tamo vae. Krajem 2010. godine, u postupcima koji se vode pred Tribunalom, optuenima je u veini postupaka za trokove odbrane odobravano i po 40.000 evra meseno. Veina njih je izabrala da ova sredstva potroi na usluge advokata iz svoje zemlje. Dakle, mogunost da stranke u postupku pred Tribunalom budu neravnopravne zbog toga to optueni nema priliku da angauje branioca koga poeli, praktino ne postoji. U kontradiktornom postupku postoji mogunost da se suenje skrati tako to optueni, ve na prvom roitu, moe da prizna krivicu. Onda se ne sprovodi dokazni postupak a sudije samo odluuju o visini kazne. To je npr. uinjeno u sluaju Biljane Plavi, jedne od ratnih predvodnika bosanskih Srba i kasnije predsednice Republike Srpske, koja je tako osuena na znatno niu kaznu od one koja bi sledila da su dokazani svi navodi optunice. Nasuprot tome, u kontinentalnom pravu se priznanje ne smatra dovoljnim dokazom pa se postupak i dalje vodi da bi sud stekao uverenje o krivici na osnovu objektivnih dokaza. S obzirom na to da nijedan tip postupka vie ne postoji u svom u istom obliku, tekoe koje na taj nain nastaju za odbranu, a naroito za advokate iz bivih jugoslovenskih republika, nisu toliko velike kao to se predstavljaju. Pored toga, u pravo evropskih zemalja uvode se neka obeleja ranije karakteristina samo za anglosaksonsko pravo. Jedno od njih je mogunost nagodbe izmeu tuilatva i optuenog (plea bargaining), koja se sastoji u tome to optueni priznaje da je kriv po nekim takama optunice, a tuilatvo za uzvrat odustaje od gonjenja po nekim drugim takama. Tako se bitno moe skratiti trajanje postupka, naravno, uz rizik da kazna bude blaa no to to bilo moralno opravdano. S druge strane, postojala bi opasnost da posle dugotrajnog postupka optueni zbog nedostatka dokaza bude osloboen po takama optunice gde bi inae bio spreman da prizna krivicu.

57

Mogunost ovakve nagodbe je sada uvedena i u Srbiji najnovijim Zakonikom o krivinom postupku, koji je npr. primenjen krajem 2010. godine na sluaju Miladina Kovaevia, optuenog da je naneo teke telesne povrede jednom amerikom dravljaninu i navodio slubena lica na povredu slubene dunosti. Zatvorene (tajne) optunice. Drugi est prigovor postupku pred Tribunalom je postojanje zatvorenih ili zapeaenih optunica koje se javno ne saoptavaju sve do trenutka kada optueni bude lien slobode. Ove su se optunice u zemljama bive Jugoslavije nazivale tajnim i estoko kritikovale kao protivpravne i nehumane. Meutim, merila za takvu kritiku nisu jasna jer se u skoro svim zemljama sveta liavanje slobode obavlja bez najave. Zabuna je moda nastala zbog toga to se u unutranjem pravu po pravilu pristupa lienju slobode i pre podizanja optunice na osnovu odluke policije ili istranih organa (tuilatva ili istranog sudije), pa podizanje optunice esto zatie optuenog kao lice ve lieno slobode. Anonimni svedoci. Kritiku je takoe izazvala mogunost da se svedoci istupaju preko video linkova i da im se pri tom ne znaju ni identitet ni crte lica. Tribunal je samo jednom, u svom prvom suenju, sasluao svedoka ije je identitet bio potpuno zatien. U svim drugim sluajevima, mere zatite odnosile su se iskljuivo na javnost, a stranke u postupku, ukljuujui optuene i njihove branioce, bile su potpuno upoznate s identitetom svedoka. Ometanje prava optuenog da se sam brani (nametanje branilaca). Velike polemike izazvale su i oni sluajevi, meu kojima su najpoznatiji oni Slobodana Miloevia i Vojislava eelja, gde su optueni odbijali da angauju branioce i odluili da se brane sami. Naravno, postoji ljudsko pravo optuenog da sam sebe brani (ili da slobodno izabere branioca), ali je prethodno, naelno pitanje da li je to pravo apsolutno ili je podlono ogranienjima. U odgovoru na ovo pitanje jasno se moe uoiti sudar dve pravne filozofije, anglosaksonske i kontinentalne. Prva zamilja

58

krivini postupak kao sukob, utakmicu u kojoj se dve suprotstavljene strane bore da nepristrasnoj poroti predoe svoju verziju istine. U ovom modelu stranke su potpuni gospodari spora i okrivljeni sebe moe braniti na nain na koji on to eli, ak i ako je taj nain sasvim pogrean ili pravno irelevantan. Druga, evropska koncepcija smatra krivini postupak potragom za materijalnom istinom, koju sprovodi sud, a ne meusobno suprotstavljene strane. U anglosaksonskom sistemu je pravo okrivljenog da se sam brani skoro apsolutno, ali je u istom tom sistemu nastala i izreka da onaj koji sam sebe brani ima budalu za klijenta. Nasuprot tome, skoro svi evropski pravni sistemi, ukljuujui francuski, nemaki, pa i srpski (lan 71 Zakonika o krivinom postupku), poznaju institut obavezne odbrane za tea krivina dela, smatrajui da okrivljeni nije dovoljno struan i objektivan da bi sam sebe uspeno branio, te da je uee branioca u postupku neophodno radi utvrivanja istine. Drugim reima, da se Miloeviu i eelju sudilo u Srbiji, oni bi morali imati branioca. Sam Statut Hakog tribunala, oslanjajui se na odredbe Meunarodnog pakta o graanskim i politikim pravima, propisuje da optueni ima pravo da se sam brani, ali da e mu branilac biti dodeljen u svim sluajevima u kojima to zahtevaju interesi pravde. Sudska vea su bila vrlo popustljiva prema zahtevima optuenih da sami sebe zastupaju. Nesnalaenje sudskih vea u postupcima u kojima su se optueni branili sami ostavilo je lo utisak na javnost. U sluaju Miloevi sudsko vee imenovalo je nekoliko prijatelja suda (amici curiae), koji su bili neka vrsta zamena za branioce i trebalo je da olakaju postupak time to e pomagati i optuenom i Tribunalu. Nikada nije bilo jasno ta je time htelo da se postigne. U sluaju eelj, u kome je optueni bio (i ostao) krajnje nekooperativan, otvoreno vreajui Tribunal, njegove sudije i zvaninike, prvo pretresno vee je eelju nametnulo branioca, na ta je eelj odgovorio trajkom glau, da bi albeno vee iz straha od politikih posledica preinailo prvostepenu odluku i sluaj dodelilo novom pretresnom veu, koje se prema eelju odnosi vrlo popustljivo.

59

Prigovori politike prirode

Politiki prigovori radu i Tribunala i njegovog tuilatva su najei. Njih u prvom redu upuuju sunarodnici optuenih iz svih zemalja iz kojih oni potiu, ali i iz inostranstva. Ovakve zamerke najee su zastupljene i u istraivanjima javnog mnenja koje je Beogradski centar za ljudska prava sprovodio u Srbiji u toku poslednjih desetak godina. Tribunal i Tuilatvo su pristrasni, naklonjeniji pripadnicima jednog naroda. U javnosti u Srbiji i Republici Srpskoj MKTJ i njegovo tuilatvo smatra se da se njihova pristrasnost odraava i po broju osuenih Srba, koji je vei od odgovarajueg broja pripadnika drugih nacionalnosti. Da li u tim optubama ima istine? U materijalima Tribunala se po pravilu ne navodi etnika pripadnost optuenih lica. Na osnovu pokazatelja i prirode optunice moe se (mada ne sasvim sigurno) zakljuiti da meu 75 lica protiv kojih je MKTJ okonao postupak osuujuom ili oslobaajuom presudom ima 43 Srbina, 17 Hrvata, 8 Bonjaka, 3 Albanca, 2 Makedonca i 2 Crnogorca. Procentualno, dakle, meu onima protiv kojih je okonan postupak ima 57,33% etnikih Srba, 22,67% Hrvata, 10,67% Bonjaka, 4% Albanaca, 2,67% Makedonaca i 2,67% Crnogoraca. S obzirom da je razlikovanje izmeu Srba i Crnogoraca nepouzdano, moe se zakljuiti da je meu njima bilo ukupno 60% Srba i Crnogoraca a 40% pripadnika drugih naroda, Hrvata, Bonjaka, Albanaca i Makedonaca. Da li taj podatak znai da je sud antisrpski, tj. pristrasan protiv Srba a naklonjen ostalima? Kada se trai odgovor na ovo pitanje mora se voditi rauna o injenici da su Srbi bili najbrojniji narod u bivoj Jugoslaviji. Pored toga, etniki Srbi su uestvovali u svim konfliktima u toku kojih su se dogaale povrede humanitarnog prava: u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu, dok su etniki Hrvati bili uesnici u konfliktima u Bosni i Hercegovini i na teritoriji Hrvatske, Bonjaci samo na teritoriji

60

Bosne i Hercegovine, Albanci na Kosovu, dok dva etnika Makedonca kojima je sueno nisu vezana za sukob irih razmera. Treba imati u vidu da meu optuenima i osuenima ima ljudi koji su se smatrali pripadnicima odreene etnike grupe, ali nije jasno da li su se u ratu opredelili za neku drugu stranu. Tako je na primer, Draen Erdemovi, osuen kao pripadnik snaga bosanskih Srba, etniki Hrvat, a general Rahim Ademi, protiv koga je voen postupak kao pripadniku hrvatske vojske, po nacionalnosti Albanac. Dakle, ako se u obzir uzme iskljuivo numeriki kriterijum, ne moe se rei da vei broj optuenih Srba na bilo koji nain pokazuje pristrasnost Tribunala. Meutim, pored toga, kritiari Tribunala navode da je meu optuenim Srbima bilo mnogo vie ljudi na visokim poloajima od optuenika drugih nacionalnosti. Na primer, Slobodan Miloevi bio je prvi ef drave koji je bio izveden pred jedan meunarodni krivini sud, a meu optuenicima iz Srbije naao se i Milan Milutinovi, takoe predsednik Srbije (kasnije osloboen), kao i mnogi bivi i aktivni ministri i visoki oficiri vojske i policije. Kada je re o Hrvatskoj, broj optuenih visokih funkcionera bio je znatno manji. Jedan od glavnih aktera sukoba u bivoj Jugoslaviji, hrvatski predsednik Franjo Tuman izbegao je, umrevi na vreme, optunicu koja mu se prema pouzdanim svedoenjima pripremala.11 Visoki hrvatski vojni komandant general Janko Bobetko nije mogao biti uhapen zbog otpora koji je pruala njegova okolina, ali je ishod i u ovom sluaju bio uslovljen njegovom smru. Najvea zategnutost izmeu Hrvatske, Tribunala i meunarodne zajednice nastala je povodom optunice podignute protiv generala hrvatske vojske Ante Gotovine, koji je nestao i navodno nije mogao biti pronaen. Hrvatskoj je zbog toga zapretila opasnost da bude blokirana u svojim nastojanjima
11 U optunici protiv Jadranka Prlia i drugih ratnih lidera nekadanje Herceg-Bosne navodi se izmeu ostalog da su optueni uestvovali u udruenom zloinakom poduhvatu zajedno sa tadanjim hrvatskim predsednikom Franjom Tumanom, tadanjim ministrom odbrane Republike Hrvatske Gojkom ukom i generalom Jankom Bobetkom.

61

da stupi u Evropsku uniju; ta blokada je prestala tek kada su hrvatski organi dostavili podatke na osnovu kojih je Gotovina mogao biti uhapen na teritoriji panije (Kanarska ostrva) i sproveden u pritvorsku jedinicu u Sheveningenu. Postupak protiv nekoliko hrvatskih generala optuenih za zloine protiv srpskog stanovnitva u toku operacije Oluja (1995) jo je u toku. Pored njih, u Hagu se sudi i skoro celokupnom vojno-politikom vrhu Herceg-Bosne, ratne para-drave bosanskih Hrvata. Optuenih lica bonjake nacionalnosti koja su visokog ranga nema mnogo i uglavnom su osloboena ili osuena na blae kazne. Najpoznatije suenje bonjakim optuenicima bilo je ono protiv rukovodilaca koncentracionog logora elebii blizu Konjica, mada nije obuhvatalo osobe visokog ranga. Ono se pamti po tome to je Tribunal tada prvi put zakljuio da silovanje predstavlja ratni zloin, i kao prvo suenje pred Tribunalom u kome je primenjena komandna odgovornost. Najvia kazna predviena Statutom, doivotni zatvor, pravosnano je izreena samo jednom Srbinu Stanislavu Galiu, zbog opsade Sarajeva. Prethodno je prvostepeno izreena i Miomiru Stakiu, ali mu je po albi preinaena na 40 godina zatvora. Jo trojica optuenih srpske nacionalnosti osuena su na istu kaznu u prvom stepenu za njihovu ulogu u masakru u Srebrenici (Vujadin Popovi, Ljubia Beara), odnosno za masakre i spaljivanja ljudi u Viegradu (Milan Luki), i njihove albe razmatra albeno vee Tribunala. Sem njih, nijedan optueni nije dobio ovakvu kaznu. Proteste ove vrste izazivale su i presude koje su se smatrale isuvie blagim, kao i oslobaajue presude. Od optuenika vieg ranga poznat je sluaj Ramua Haradinaja, biveg predsednika kosovske vlade, optuenog za zloine u svojstvu jednog od komandanata Oslobodilake vojske Kosova koji je osloboen. Meutim, jula 2010. godine Tribunal je odluio da mu ponovo sudi zbog toga to je utvreno da su neki od svedoka protiv njega bili zastraeni, pa i likvidirani. Velike proteste u Srbiji i meu Srbima izazvale su blaga kazna u prvom stepenu i oslobaajua presuda u drugom Naseru Oriu, vojnom komandantu bonja-

62

kih snaga u Srebrenici kome se stavljaju na teret ubilake ekspedicije po srpskim naseljima u Podrinju. Sline reakcije van Srbije izazvala je oslobaajua presuda Milanu Milutinoviu, predsedniku Srbije u toku ratnih i policijskih operacija na Kosovu, ili, u Hrvatskoj, oslobaajua presuda kapetanu JNA Miroslavu Radiu za zloin na Ovari, kod Vukovara. Meu Bonjacima vrlo je proireno uverenje da su kazne izreene optuenim Srbima i Hrvatima za krivina dela poinjena u Bosni i Hercegovini preniske. Kritike koje se odnose na politiku izbora optuenika i kanjavanja razlikuju se od kritika zasnovanih na tome da je Tribunal stvoren protivpravno. Naime, ne napada se Tribunal kao takav, niti se njegovo postojanje dovodi u pitanje, ali se smatra da on loe radi. Pojednostavljeno, Tuilatvo i sudije bi najbolje postupali kad bi pozivali na odgovornost samo pripadnike drugih naroda, a potedeli pripadnike onoga iz ijih redova kritika dolazi. Ovo se najee pravda argumentom da su neki politiki i vojni voi samo branili svoj narod dok su predvodnici drugih etnikih skupina bili agresori. Najpoznatiji argument te vrste potekao je od biveg predsednika Vrhovnog suda Hrvatske Milana Vukovia, koji je izjavio da Hrvati ne mogu biti gonjeni za meunarodne zloine jer su bili rtve agresije i imali pravo da se brane svim sredstvima. Nije potrebno naglaavati da je ovaj argument duboko protivan samoj sutini humanitarnog prava, koje poiva na injenici da se oruani sukobi, meunarodni i unutranji, neminovno dogaaju, ali da je svrha meunarodnog humanitarnog prava da ih uini u najveoj moguoj meri civilizovanim i humanim spreavajui neovetvo i izline patnje. U tom pogledu ne postoji razlika izmeu zaraenih strana po tome koja je napadaka, a koja se brani.

Tribunal je necelishodan i neefikasan

Suenja ne spreavaju nove sukobe i produavaju neprijateljska oseanja. Kritike ove vrste pretpostavljaju reavanje jednog osnovnog, prethodnog pitanja: ta je zapravo pravi cilj mera koje

63

se preduzimaju posle okonanja oruanih sukoba koji su izazvali teke posledice po veliki broj ljudi? Doprinose li sudski postupci smirenju u regionu i pomirenju izmeu nekada zavaenih naroda, ili tee da ih produe i zaotre? Ovakav utisak neki stiu na osnovu toga to se presude Tribunala u bivim jugoslovenskim republikama prihvataju selektivno i osvetniki, tj. odobravaju kad je osuenik druge nacionalnosti, a odbacuju ako pripada sopstvenoj. Ovo, tvrdi se, znai da Tribunal nije uspeo da izmeni postojee animozitete i otkloni opasnost od novih sukoba. Na ove primedbe teko je odgovoriti, sem napomenuti da suenja treba da prate i druge mere tzv. tranzicione pravde kao to su komisije za istinu i pomirenje, pojaani kontakti izmeu mladih ljudi, revizija istorijskih udbenika, medijske kampanje, izvinjenja s najviih mesta, itd. Meutim, i dalje postoji veinsko uverenje da se po svaku cenu mora izbei nekanjivost i da je suenje individualnim prestupnicima vana novina, uvedena tek polovinom XX veka, koja zadovoljava interese prava, morala i koju nalae potovanje prema rtvama. Drugim reima, ak i da Tribunal nije doprineo pomirenju naroda na teritoriji bive Jugoslavije, on jeste kaznio zlikovce koji inae uopte ne bi bili kanjeni, i to je dovoljno da opravda svoje postojanje. Suenja pred Tribunalom predugo traju. Neki procesi pred Tribunalom traju godinama i za njih se gubi interes pa na taj nain ne deluju ni preventivno ni vaspitno. U tom pogledu se pravi poreenje sa suenjem u Nirnbergu, koje je trajalo svega godinu dana (19451946) i bilo usresreeno na grupu najviih politikih i vojnih voa nacistike Nemake. Nirnberki proces je otuda privukao veliku panju, a nirnberka presuda stekla veliki autoritet. Ovaj prigovor je umesan, ali se mora objasniti time to, za razliku od suenja u Nirnbergu i Tokiju (odgovarajuim optuenicima iz Japana) ni u jednom delu bive Jugoslavije nije postojala okupaciona vlast koja je kao 1945. mogla da vri istrage i liava slobode osumnjiena lica, prikuplja materijalne dokaze, prua logistiku podrku tadanjim tribunalima i omogui im da se usredsrede na najbitnije sluajeve. MKTJ nema nikakve izvrne organe i oslanja se u svakom pogledu na saradnju

64

drava. Ispoetka je bio bez posla sve dok se skoro sluajno nisu pojavili prvi optuenici, uglavnom nieg ranga. Na suenje takvim licima, gde se nisu mogli osvetliti dogaaji u viem lancu komandovanja, utroeno je mnogo vremena. Kasnije, ve u doba kada je Tribunal trebalo da zavri rad, dolo se do optuenika vieg ranga. Glavna zamerka koja bi se mogla prihvatiti jeste stoga u tome to se i u ovakvim krupnijim suenjima nije izvrila selekcija bitnijih stvari i to se dozvolilo da se ona otegnu i da njihov ishod bude poremeen smru optuenih i drugim nepredvienim dogaajima. Poto tuilatvo u velikoj meri zavisi od podataka koje nije samo pribavilo jer nema takva ovlaenja u svim dravama, ono je u velikoj meri zavisilo od saradnje s obavetajnim slubama pojedinih drava. Ove poslednje pak nisu uvek bile za to raspoloene, esto iz politikih i taktikih razloga. Drugim reima, dokazni materijal protiv nekih ljudi na visokim poloajima dostavljao se tek kada su nadlene drave smatrale da se s njima na drugi nain ne moe saraivati niti uticati na njih. Moda je najbolji primer za to podizanje optunice protiv Slobodana Miloevia, koje je usledilo tek poto je on izgubio podrku velikih zapadnih sila koju je ranije imao i koja je bila najjaa posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma o miru u Bosni i Hercegovini. Otuda je optunica protiv Miloevia prvo podignuta za najkasnije dogaaje, tj. one na Kosovu i Metohiji, pa je i suenje teklo redom koji je bio suprotan hronolokom, od dogaaja na Kosovu, preko onih u Bosni i Hercegovini, pa do onih u Hrvatskoj. Takoe, postupci pred Tribunalom esto traju vrlo dugo, zbog svoje pravne i injenine kompleksnosti, obuhvatanja velikog broja pojedinanih zloina u jednom postupku, neophodnosti prevoenja dokumenata i na pretresu, itd. Potovanje prava okrivljenih mnogo skrupuloznije nego to je to bio sluaj u Nirnbergu ponekad dovodi do velikih odugovlaenja, npr. zbog davanja odbrani dovoljno vremena da se pripremi. Konano, i sami okrivljeni mogu svojim ponaanjem i opstrukcijom suenja do dovedu do velikih odlaganja, kao to je to bio sluaj i sa Slobodanom Miloeviem i Vojislavom eeljom.

65

Tribunal je preskup. iroko je rasprostranjeno miljenje da je MKTJ preterano skupa institucija. Budet Tribunala, koji je u prvoj godini bio 276.000 dolara SAD, porastao je na 342.332.300 dolara za budetske godine 20082009, dok je za godine 2010 2011. smanjen na 301.895,900 dolara, to se objanjava i postepenim privoenjem kraju poslova. Izdaci Tribunala pokrivaju se uglavnom iz budeta UN, to znai da ga snose sve drave lanice UN. Samo 14% trokova potie od dobrovoljnih priloga drava, meunarodnih organizacija i fondacija. Broj zaposlenih u Tribunalu takoe se od njih 200 na poetku podigao na preko 1.000 (2010. godine). Pored plata zaposlenih, budet Tribunala pokriva i trokove odbrane, prevoenja, zatite svedoka, pritvora, te uvanja dokumenata i materijalne grae. Ovi izdaci izgledaju visoki ali, kao i kod svih budetskih trokova, dravnih i meunarodnih, podloni su razliitim ocenama. U poreenju s pokrivanjem birokratskih izdataka drugih vrsta i zakasnelim reakcijama na neke prirodne katastrofe oni nisu preterani i rasporeeni su na drave lanice UN u skladu s pravilima ove organizacije, koja vode rauna o njihovoj ekonomskoj snazi. Naravno, na koncu je na dravama koje zajedniki finansiraju Tribunal da odlue o njegovoj sutinskoj isplativosti.

66

DEO II

TRIBUNAL I MEUNARODNO KRIVINO PRAVO

1. Odnos Tribunala prema meunarodnom krivinom pravu

U ovom delu kratko se opisuju i objanjavaju oblici individualne krivine odgovornosti koje Tribunal primenjuje i elementi krivinih dela u njegovoj nadlenosti: ratnih zloina, zloina protiv ovenosti i genocida. Namera je da se uz izbegavanje pravnikog argona itaocu pomogne da se snae u javnim raspravama gde uesnici ne retko iskrivljuju relevantna pravila meunarodnog prava i tako dovode do zabluda. italac treba da pre svega ima na umu da postojanje krenja meunarodnog humanitarnog prava, odnosno postojanje krivinih dela koja su ovde predmet interesovanja, ne zavisi od legalnosti prvobitne upotrebe sile. Zloine protiv meunarodnog prava mogu poiniti i vojnici drave koja se brani od spoljne agresije, dok s druge strane vojne snage nespornog agresora mogu u potpunosti potovati pravila ratovanja. Drugim reima, pitanje odgovornosti pojedinaca za ratne zloine odvojeno je od krivice za rat kao takav. Tako je npr. za krivinu odgovornost hrvatskih vojnih i politikih voa za etniko ienje Srba u akciji Oluja potpuno nebitno da li se Hrvatska branila od agresije iz Srbije i da li je imala pravo da silom ugui oruanu pobunu na svojoj teritoriji. Razdvajanje pravila o voenju rata, tj. meunarodnog humanitarnog prava, od opravdanosti rata kao takvog kljuno je za potovanje tih pravila, s obzirom da svaka strana u sukobu veruje da je ba ona u pravu. Lako se moe primetiti kako nacionalistiki politiari svih vrsta na teritoriji bive Jugoslavije negiraju postojanje zloina upravo tako to insistiraju na iskonskoj i neupitnoj pravednosti sopstvene strane.

69

2. Oblici krivine odgovornost za vrenje meunarodnih zloina

Kakva sve odgovornost postoji u meunarodnom pravu?
Meunarodno pravo ureuje pre svega odnose izmeu drava. Zbog toga je ono prevashodno zainteresovano da regulie i sankcionie protivpravne akte koji se mogu pripisati dravi kao organizovanoj jedinki. Odgovornost drave za protivpravne akte, meutim, nikada nije krivina, iako su u prolosti postojali pokuaji da se propiu tzv. dravni zloini za koje bi postojala posebna vrsta sankcije. Drava je, naime, institucija i sama po sebi nema volju: njenu volju formiraju ljudi koji odluuju u njeno ime. ak i u najdemokratskijim dravama nisu na vlasti svi stanovnici jedne drave, a u nedemokratskim je velika veina daleko od vlasti i odluivanja. Poto drava nema volju ni psihologiju, ona ne moe biti kriva kao to to moe biti ljudsko bie. Ne postoji krivina sankcija koja se moe izrei protiv drave. Pravna posledica dravne odgovornosti za protivpravne akte, pa tako i za one koji bi se mogli opisati kao meunarodni zloini, uvek je reparacija, tj. otklanjanje materijalnih posledica, bilo da se ona ogleda u povraaju u preanje stanje, naknadi tete ili nekoj drugoj vrsti zadovoljenja. Ovakva situacija je potpuno opravdana ako se uzme u obzir neprihvatljivost kolektivne odgovornosti u modernom pravu. Zbog toga se postepeno razvio drugi vid odgovornosti koji je usmeren protiv pojedinca koji je radei za dravu ili u ime drave izvrio ili na drugi nain uestvovao u izvrenju krenja pojedinih normi meunarodnog prava. Taj drugi vid odgovornosti je individualna krivina odgovornost.

70

ta je individualna krivina odgovornost?

Samo pojedinac moe biti krivino odgovoran u modernom meunarodnom krivinom pravu. U nekim ranijim fazama razvoja meunarodnog krivinog prava, kao to je to bio sluaj na suenjima u Nirnbergu nakon Drugog svetskog rata, smatralo se i da pojedine grupe i organizacije mogu biti krivino odgovorne. Tako je, recimo, Meunarodni vojni tribunal u Nirnbergu proglasio Gestapo, SS i Odbor voa Nacional-socijalistike partije kriminalnim organizacijama. Ovaj koncept je danas naputen. No, i tada svi pripadnici tih grupa nisu bili automatski proglaavani krivima ve je teret dokazivanja prebaen s tuioca na optuene. lanovi takvih skupina mogli su se izvesti pred sud samo zbog svog lanstva u zloinakoj organizaciji, ali je svaki od njih mogao da dokae da nije individualno uestvovao u izvrenju nekog zloina i da izbegne kaznu. Inae je, kao to je poznato, teret dokazivanja na tuiocu pa optueni moe da se odbrani na razne pasivne naine, kao to je na primer utanje, i da uspe ako tuilac na moe da skupi dovoljno ubedljive dokaze. Individualna krivina odgovornost podrazumeva da pojedinac moe odgovarati samo za svoje postupke, ne i za postupke koje je uinio neko drugi ili postupke neke organizacije iji je pojedinac bio lan, kao to je to, uslovno reeno, bio sluaj nakon Drugog svetskog rata. Moderno meunarodno krivino pravo poznaje samo subjektivnu odgovornost, zasnovanu na krivici, ne i objektivnu odgovornost bez krivice, jednako kao to poznaje samo individualnu, ne i kolektivnu krivinu odgovornost. Tribunalu za bivu Jugoslaviju, i meunarodnom krivinom pravu uopte, esto se stavlja na teret da neki njegovi instituti podseaju, i da ak predstavljaju neki oblik objektivne odgovornosti, poput komandne odgovornosti ili odgovornosti zbog uestvovanja u zajednikom zloinakom poduhvatu. Kao to e se kasnije videti, ove zamerke nisu utemeljene.

71

Sudi li Tribunal pojedincima, narodima ili dravama?

Gotovo svaki pokuaj diskreditovanja Tribunala za bivu Jugoslaviju i njegovog samog postojanja obeleen je argumentom da je Tribunal ustanovljen kako bi sudio Srbima ili Srbiji (ili Hrvatima i Hrvatskoj, itd.) kao dravi ili narodu, a ne pojedincima. Za ovo nema nikakvog uporita u pravnim dokumentima Tribunala. Tribunal se bavi iskljuivo individualnom krivinom odgovornou i nema nadlenost da raspravlja o odgovornosti drava, a jo manje naroda. Odgovornou drava se bave drugi sudovi, poput Meunarodnog suda pravde, koji je imao priliku da se pozabavi genocidom u Bosni. Istina je, pak, da dokazi izvedeni pred Tribunalom kao i injenice koje je utvrdio Tribunal imaju veliku ulogu u ovim meudravnim postupcima s obzirom na sredstva kojima raspolae Tribunal u istranom postupku, s jedne strane, i veoma ograniene kapacitete Meunarodnog suda pravde u tom pogledu, s druge.

Kada postoji krivino delo u meunarodnom krivinom pravu?

Da bi pojedinac mogao biti osuen za izvrenje meunarodnog zloina, njegovi postupci moraju da sadre elemente krivinog dela. To znai da se ti postupci moraju ispoljiti kroz neku od zabranjenih radnji (objektivni element krivinog dela actus reus), da uinilac mora imati odreeni mentalni (psihiki) odnos prema toj radnji (subjektivni element krivinog dela, vinost mens rea) i da je, u najveem broju sluajeva, nastupila odreena tetna posledica iz takvog ponaanja. Svako krivino delo se ispoljava zabranjenom radnjom ili protivzakonitim spreavanjem ili nepreduzimanjem odreene radnje. Prema tome, meunarodni zloin se moe izvriti kako injenjem tako i neinjenjem. Najee e se raditi o aktivnoj radnji. Tako e, na primer, izvrilac ratnog zloina voljnog ubi-

72

stva povui obara pitolja uperenog ka rtvi ili baciti aktiviranu granatu u prostoriju u kojoj se nalaze civili, ratni zarobljenici ili ranjenici. Kako e se uskoro videti, meutim, za meunarodna krivina dela (isto kao i za obina krivina dela) ne odgovara samo neposredni izvrilac, ve i brojna druga lica. Tako e radnja kojom se ispoljava odreeno krivino delo, naroito u ratnim uslovima u kojima deluju organizovane dravne institucije, esto imati neto posredniju vezu s nastupelom tetnom posledicom. Na primer, radnja kojom se ispoljava krivino delo voljnog ubistva moe biti i izgovaranje ili izdavanje nareenja ili izrada i saoptavanje plana kako da se izvri akcija voljnog ubistva naredbodavcima koji e radi sprovoenja takvog plana izdati nareenje podreenom da povue obara i ubije oveka. Sve ovo su radnje koje predstavljaju spoljnu manifestaciju krivinog dela. Izvrenje krivinog dela neinjenjem ima relativno ogranienu primenu u meunarodnom krivinom pravu i pre svega je vezano za institut komandne odgovornosti. Opti je princip da niko nije obavezan da stavlja sopstveni ivot u opasnost kako bi spreio izvrenje nekog krivinog dela ili nastupanje neke teke posledice po ivot i zdravlje ljudi ili nepovredivost imovine. U uslovima oruanog sukoba, gde je opasnost trajna i srazmerno visokog intenziteta, oekivanje da se deluje na ovakav nain je jo manje izraeno nego u normalnim uslovima. Ipak, ovo treba uzeti s rezervom. Dok teret preduzimanja mera radi spreavanja zloina ne postoji kada je u pitanju obino graanstvo ili podreeni vojnici, situacija je suprotna kada je re o osobama koje su u nadreenom poloaju, poput komandanata ili visokih civilnih funkcionera. Oni imaju obavezu da preduzmu sve razumne mere kako bi spreili vrenje zloina pa zbog toga njihovo pasivno dranje moe dovesti do njihove krivine odgovornosti (vidi vie u odeljku o komandnoj odgovornosti). Da bi postojalo meunarodno krivino delo nije dovoljno samo identifikovati zabranjenu radnju, ve se mora utvrditi i krivica, odnosno vinost njenog uinioca. Ako osoba koja je preduzela odreenu radnju nije bila svesna svojih postupaka ili ni na koji nain nije mogla predvideti da e preduzimanjem takve

73

radnje nastupiti zabranjena posledica, ona ne moe biti odgovorna za svoje postupke. Opte krivino pravo poznaje razliite stepene vinosti, poevi od direktnog i eventualnog umiljaja do svesnog i nesvesnog nehata. Meunarodno krivino pravo sasvim retko predvia krivinu odgovornost za nehat. Za neka krivina dela, kao to su genocid ili zloin protiv ovenosti putem progona, zahteva se i dodatni oblik vinosti, tzv. posebni umiljaj ili namera. Tu nije dovoljno dokazati da je osoba imala nameru da preduzme odreenu radnju i elela nastupanje odreene posledice u direktnoj vezi s tom radnjom, ve je neophodno dokazati i da je optueni preduzeo takvu radnju sa specifinom namerom kod genocida ta namera je unitenje jedne grupe, dok je kod progona to diskriminacija pripadnika odreene grupe. Posebni umiljaj se, zbog toga, esto mea s motivom, ali ova dva pojma nisu sinonimi. ta motivie nekoga da eli da ubije sve pripadnike neke grupe ne predstavlja element krivinog dela i moe biti bilo ta trauma iz detinjstva, dobijanje neke materijalne koristi ili prikupljanje materijala za pijano hvalisanje u kafani. Utvrivanje motiva pomae u dokazivanju umiljaja, ali nije i nuno da bi se umiljaj dokazao, naroito ne kod meunarodnih zloina. Kao to se ve moe naslutiti, postoje razliiti stepeni vinosti. Najizraenija veza izmeu izvrioca, radnje i posledice postoji u direktnom umiljaju. U ovim sluajevima, osoba ne samo da je htela da izvri odreenu zabranjenu radnju, ve je bila svesna i elela je da tom radnjom prouzrokuje odreenu zabranjenu posledicu. Takav umiljaj, na primer, postoji kada vojnik ispred sebe vidi nenaoruano dete kako se krije iza nenaoruane majke, pa ipak prisloni cev puke detetu na elo i povue obara. Gotovo da je nemogue zamisliti da ovaj vojnik nije eleo da ubije dete ovakvim postupkom, mada se, naravno, tu moe postaviti pitanje sposobnosti normalnog rasuivanja (vidi odeljak o osnovama za iskljuenje krivine odgovornosti). Eventualni umiljaj postoji kada je osoba preduzela odreenu radnju iako nuno nije imala nameru da proizvede odreenu tetnu posledicu, ali je bila svesna da njeno ponaanje moe

74

proizvesti takvu posledicu i bila voljna da preuzme rizik nastupanja takve posledice. Eventualni umiljaj je, na primer, svojstven ratnom zloinu namernog napada na ciljeve sa znanjem da takav napad moe proizvesti nesrazmerne civilne rtve (kao kada bi se, recimo, otvorila artiljerijska vatra na vojne objekte u gusto naseljenom gradu bez preciznijeg navoenja).

Da li Tribunal sudi samo neposrednim izvriocima meunarodnih zloina?

Tribunal je, zapravo, kao i svi drugi meunarodni krivini pravosudni organi, najmanje zainteresovan za neposredne izvrioce meunarodnih zloina. Priroda meunarodnih zloina je takva da zahteva postojanje ogromne mainerije koja pokree teror iza kulisa. Puki izvrioci zloina su esto, sa stanovita drutvene opasnosti, najbeznaajniji tokii u toj maineriji. Ovo ne znai da same izvrioce ne treba kanjavati samo zato to, u najveem broju sluajeva, oni samo izvravaju nareenje. Da nije bilo njih, kao fizikih izvrilaca, plan ili nareenje da se uini zloin ne bi se mogao ostariti. Zbog toga je potpuno opravdano kanjavati i one koji svojim sopstvenim fizikim injenjem voljno prouzrokuju tetnu posledicu. Meunarodne zloine vrlo retko fiziki izvrava jedna osoba i najee je u njihovo izvrenje upleteno nekoliko lica, esto i itavi vodovi, brigade i divizije. Svi oni koji fiziki izvravaju istu radnju (na primer, ubijaju civile u nekom selu) smatraju se saizvriocima. Ograniena sredstva kojima raspolau meunarodni sudovi i ogroman broj direktnih izvrilaca meunarodnih zloina u uslovima produenog ratnog sukoba primorava ove sudove da se pozabave vrhovima politike i vojne vlasti, krupnim ribama koje su zamislile, planirale i naredile zloine, ostavljajui one manje znaajne organima gonjenja individualnih drava jednom kada one postanu sposobne da vode krivine postupke protiv takvih lica. Zbog toga su u meunarodnom krivinom pravu veoma vani drugi oblici individualne krivine odgovor-

75

nosti koji u uslovima obinog kriminaliteta imaju mnogo manji znaaj, dok neki, kao npr. komandna odgovornost, ak ni ne postoje. Pored izvrilaca i saizvrilaca, kao i u krivinom pravu uopte, za meunarodne zloine mogu odgovarati pomagai i podstrekai. Tribunal je u sluaju Tadi utvrdio da su pomagai svi oni koji svojim radnjama i postupcima olakavaju, pomau, ohrabruju ili pruaju moralnu podrku izvrenju odreenog zloina i ije su radnje imale znaajan efekat na izvrenje zloina. Tribunal je, na primer, osudio Mitra Vasiljevia, pripadnika Belih orlova, zbog toga to je pomogao u proganjanju i ubistvu 5 civila time to je svojim prisustvom i s pukom u ruci, spreio rtve da pobegnu od svojih ubica. Davanje oruja ubicama ili obezbeivanje novca za izvrenje operacija takoe moe biti pomaganje. Podstrekai su oni koji, uglavnom preko psihikog pritiska, utiu na izvrioca krivinog dela da tu radnju i izvri. Tribunal je u sluaju Blaki utvrdio da ovaj pritisak ne mora biti i presudan faktor za izvrenje krivinog dela, ali da mora imati odreeni bitan uticaj na izvrioca. Podstreka bi se, najjednostavnije, mogao opisati kao neko ko nagovara. Podstrekavanje je, ba kao i pomaganje, kanjivo samo ako je zloin zaista i izvren, osim u sluaju genocida, gde javno i neposredno pozivanje na vrenje genocida predstavlja zloin bez obzira da li se genocid dogodio. Vojislav eelj je, izmeu ostalog, primarno optuen za podstrekavanje na izvrenje ratnih zloina i zloina protiv ovenosti. Tribunal je, takoe, esto sudio i onima koji su planirali zloine. U sluajevima voa bosanskih Hrvata Blakia, Kordia i erkeza, Tribunal je definisao da planiranje postoji onda kada jedno ili vie lica smiljaju kako da izvre zloin, kako u fazi priprema, tako i u izvrenju. U sluaju Kordi i erkez, Tribunal je prvo smatrao da se onima koji su planirali zloine moe suditi ak i kada zloin fiziki nikad nije ni izvren, odnosno i onda kada plan nije sproveden u delo. Meutim, albeno vee Tribunala je oborilo ovakvu presudu i potvrdilo da se za planiranje zloina moe odgovarati samo onda kada je zloin zaista i izvr-

76

en. Isto vai i za naredbodavce zloina. Pri tom, za nareivanje vrenja zloina moe odgovarati svako onaj ko je imao stvarnu mo da naredi izvrenje zloina i ko ga je zaista i naredio, bez obzira na njegov formalni poloaj, in ili drugo svojstvo. Iako je u meunarodnom krivinom pravu kanjiv i pokuaj svakog meunarodnog zloina, Tribunal je izbegavao da sudi po ovom osnovu. Tuilac je obino kvalifikovao radnje koje bi mogle biti okarakterisane kao pokuaj izvrenja nekog teeg krivinog dela, recimo pokuaj ubistva, kao neki drugi svreni zloin. Tako su, na primer, u sluaju Vasiljevi, njegovi postupci bili kvalifikovani kao nasilje protiv ivota i linosti umesto kao pokuaj ubistva. Na kraju, za meunarodne zloine se moe odgovarati i ako je neka osoba uestvovala u zajednikom zloinakom poduhvatu ili na osnovu komandne odgovornosti. Zbog specifinosti ovih oblika odgovornosti, kao i zbog njihove navodno sporne prirode, njima emo se kasnije posebno pozabaviti. Veinu ovih oblika krivine odgovornosti poznavalo je i jugoslovensko pravo koje je vailo u vreme ratnih sukoba. Izuzetkom, ali ne u potpunosti, mogli bi se smatrati zajedniki zloinaki poduhvat i komandna odgovornost. Naime, jugoslovenski zakon iz tog vremena poznavao je institut krivine odgovornosti organizatora zloinakih udruenja prema kome se moglo suditi licima koja su organizovala ili iskoristile neku organizaciju, bandu, zaveru, grupu ili drugo udruenje radi vrenja zloina (kako meunarodnih, tako i obinih). U tom sluaju, osoba je bila odgovorna za sve zloine proistekle iz takvog zloinakog udruenja bez obzira na njenu linu umeanost u vrenje pojedinih zloina. Iako je ova odredba pre svega bila usmerena ka efovima kriminalnih organizacija, ona se mogla primeniti i na one koji su takve organizacije koristili. U neku ruku, ovaj oblik odgovornosti je jo iri od zajednikog zloinakog poduhvata koji koristi Tribunal, zato to optueni nije morao da uestvuje ni na koji nain u vrenju krivinih dela. Komandna odgovornost, s druge strane, nije postojala u tadanjem krivinom zakonu. Ipak, i ovakvi sluajevi mogli su biti kanjeni primenom odredbi o krivinoj odgovornosti zbog nepostupanja.

77

Moe li se izvrenje meunarodnih zloina pravdati nareenjem pretpostavljenog?

Prilikom vrenja meunarodnih zloina vojnik se esto suoava sa sukobom dva vana principa prvi je zabrana tekog krenja meunarodnog prava vrenjem meunarodnih zloina, dok je drugi princip vojna disciplina koja je neophodna za efikasno funkcionisanje vojnih snaga. Veina optuenika pred Meunarodnim vojnim tribunalom u Nirnbergu kojima se sudilo za zloine uinjene tokom Drugog svetskog rata branila se izgovorom da su samo izvravali nareenja. Befehl ist Befehl (nareenje je nareenje) ponavljali su Kajtel, Jodl i ostali toliko da je sama odbrana pozivanjem na nareenje pretpostavljenog dobila nadimak nirnberka odbrana. Predvidevi da bi nareenje pretpostavljenog moglo biti glavni argument u odbrani optuenika, Londonska povelja o osnivanju Nirnberkog tribunala nedvosmisleno je odbacila mogunost da se na ovaj nain eliminie krivina odgovornost izvrioca zloina, ali je ostavila prostor da naredbe pretpostavljenog mogu imati uticaja na ublaavanje kazne. Pri tom, Povelja nije pravila nikakvu razliku izmeu oigledno protivzakonitih nareenja i nareenja koja bi podreenom mogla delovati kao legitimna i zakonita. Ovo je prihvaeno kao razumno reenje zbog toga to se smatralo da su nareenja da se izvre meunarodni zloini sama po sebi uvek oigledno protivzakonita. Ovakav pristup je prihvaen i u Statutu Tribunala za bivu Jugoslaviju. Tribunal nikada nije prihvatio odbranu koja se zasnivala na nareenjima pretpostavljenog. U sluaju Erdemovi, Tribunal je objasnio da sve dok izvrilac zloina ima moralni izbor koji mu ostavlja mogunost da odbije nareenje, on takvo nareenje treba i da odbije. tavie, Tribunal je smatrao da izvravanje nareenja ne moe ak ni uticati na ublaavanje kazne ukoliko je nareenje bilo oigledno protivzakonito. Jedino ako optueni uspe da dokae bi, da je pokuao da odbije izvrenje nareenja, to ugrozilo njegov sopstveni ivot kazna moe biti umanjena.

78

Prema tome, nareenje pretpostavljenog nikada samo za sebe ne moe iskljuiti krivicu. Meutim, ako je nareenje podrazumevalo prinudu od koje se nije moglo pobei i koja je bila uperena protiv ivota ili tela potinjenog, krivina odgovornost izvrioca bi se mogla ukloniti. Pretnja zlom, ipak, mora biti srazmerna zlu koje se ini zloinom. Ne moe se neko braniti da je bio prinuen da ubije ratnog zarobljenika pod pretnjom da e biti disciplinski kanjen ako nareenje ne izvri.

79

3. Sistemski zloini i posebni oblici odgovornosti

ta su zapravo ti u javnosti mnogo nagreni zajedniki zloinaki poduhvat i komandna odgovornost? Nisu li oni jo jedan nain da se na Srbe baci kolektivna krivica? Kako sad to, na primer, Milan Milutinovi nije odgovoran po komandnoj odgovornosti za zloine na Kosovu, kad on sigurno jeste bio okrivljeni najvieg ranga, ako tu nije bilo nekakve politike nagodbe? Ovi oblici odgovornosti imaju dvostruku svrhu. Prvo, oni pokuavaju da pravnim renikom opiu odreene dogaaje kako su se oni desili u stvarnosti, tj. kolektivnu i sistemsku prirodu kriminaliteta kojim se Tribunal bavi, iz ega proizilaze neke pravne posledice. Drugo, one omoguavaju da se neko bitan i vaan zaista i osudi za teke zloine u situacijama kada uobiajene teorije odgovornosti, poput pomaganja ili drugih oblika sauesnitva, ili ak i nareivanja, nisu od velike koristi, pre svega zbog strogog standarda dokazivanja koji vai u meunarodnom krivinom postupku. Kao to se moglo videti, da bi se pred Tribunalom ili drugim meunarodnim krivinim sudom krivica okrivljenog smatrala dokazanom, ona mora biti dokazana van svake razumne sumnje. To znai da nije dovoljno da sudija samo misli ili veruje da je okrivljeni neto uradio ili znao; sudija mora da okrivljenog oslobodi ako postoji bilo kakva razumna sumnja da on nije kriv za delo za koje se tereti. Meunarodni zloini razlikuju se od veine zloina po unutranjem pravu time to imaju sistemsku prirodu. Kada troje ljudi opljaka banku, dok ih etvrti vozi, domae pravo zna kako da takvu situaciju kvalifikuje i kako da odgovornost raspodeli. Prvo troje su saizvrioci krivinog dela razbojnitva, dok je etvrti njihov pomaga, odnosno sauesnik (vidi npr. lanove

80

33, 35 i 206 Krivinog zakonika Republike Srbije (KZS). S druge strane, meunarodni zloini daleko su kompleksniji. Da bi se ubile ili proterale stotine hiljada ljudi, potrebne su hiljade neposrednih izvrilaca, koji pritom ne moraju biti svesni delovanja ostalih. Osim neposrednih izvrilaca, u planiranje i sprovoenje zloina ukljuene su dravne ili paradravne strukture i birokratija, s nekoliko slojeva hijerarhije i razliitim, esto nekoordinisanim grupacijama. Paradoksalno, oni za koje smatramo da su moralno najvie krivi za ove zloine voe i politiari na vrhu piramide najmanje su umeani u neposredno izvrenje pojedinanih zloina, kojih tavie ne moraju biti ni svesni. Upravo je tu i problem. Neka kao primer poslui jedan od najveih zloina Holokaust, genocid u kome je ivote izgubilo oko est miliona Jevreja i jo nebrojeno miliona drugih, to u logorima za istrebljenje, to u ubilakim akcijama specijalnih paravojnih grupa. Kako bismo okarakterisali, na primer, krivinu odgovornost Adolfa Hitlera? Je li on bio izvrilac genocida? Ne, jer on lino nikoga nije ubio tavie, bio je vegetarijanac, nije puio, nije pio i voleo je pse. Je li on naredio genocid? Moda, ali to ne moemo da dokaemo, sigurno ne van svake razumne sumnje. Mada je Holokaust, usled nemake sklonosti birokratskoj pedantnosti, najdokumentovaniji masovni zloin u istoriji, ne postoji nikakvo pisano nareenje Adolfa Hitlera da se Holokaust sprovede, mada postoje indicije da je nekakvo usmeno nareenje postojalo. Ali opet, podsetimo dokaz mora da bude van svake razumne sumnje! Sam Hitler inae je bio vrlo oprezan i kompromitujue stvari retko je stavljao na papir. Je li on bio sauesnik u genocidu? Kako? Opet se ne moe dokazati da je Hitler znao za bilo koji logor za istrebljenje, i za bilo kog pojedinog Jevrejina u njemu, i da je na bilo koji nain pomogao da se taj konkretni Jevrejin usmrti. Dakle, ak ni za Hitlera, samog avola, uobiajene teorije odgovornosti u domaem pravu nisu dovoljne, jer je on bio toliko udaljen od neposrednog vrenja zloina. Da ne govorimo o npr. Miloeviu ili Tumanu, koji su bili dovoljno oprezni da

81

nareenja o vrenju etnikog ienja ne stave na papir ili u nekakav zapisnik. U domaem pravu, slini problemi postoje, recimo, u pogledu organizovanog kriminala. Tu na scenu stupaju zajedniki zloinaki poduhvat i komandna odgovornost, pa i njihovi raznorazni ekvivalenti u razliitim unutranjim pravnim sistemima. Oba ova oblika odgovornosti pokuavaju da bolje opiu sistemski karakter meunarodnog kriminaliteta, kao i da prevaziu dokazne tekoe.

Zajedniki zloinaki poduhvat

Zajedniki zloinaki poduhvat smatra se oblikom saizvrilatva, sa sledeim elementima: (1) u njemu uestvuje vie osoba; (2) te osobe dele zajedniku zloinaku nameru ili svrhu; (3) odreeni neposredni izvrioci ine pojedina krivina dela radi ostvarivanja te zajednike zloinake namere ili svrhe; i (4) konkretni okrivljeni o ijoj se krivici odluuje uestvovao je u tom poduhvatu, delei zajedniku zloinaku nameru, i bitno mu je doprineo. Ako se svi ovi elementi dokau van svake razumne sumnje, okrivljeni e biti kriv ne samo za svoj doprinos poduhvatu, ve i za sve pojedinane zloine koje su neposredno izvrili drugi pripadnici poduhvata u okviru njihove zajednike namere. Da bi se ovo prevelo na obian jezik, vratimo se prethodnom primeru pljake banke. etiri lica dogovorila su se da banku opljakaju, uz upotrebu ili pretnju upotrebe sile. Troje ulazi u banku, dok ih etvrti eka u kolima. Za razliku od uobiajene teorije pomaganja kao oblika sauesnitva, sada e i etvrti odgovarati kao saizvrilac, jer je bitno doprineo izvrenju razbojnitva omoguavajui ostalima da posle pljake pobegnu. Na primeru Holokausta, i Hitler i Gering i Himler bili bi odgovorni kao saizvrioci genocida, mada lino nikoga nisu ubili, jer bi se moglo dokazati van svake razumne da su oni delili nameru unitenja Jevreja i da su tom poduhvatu bitno doprineli, svako na svoj nain, mada nikog lino nisu usmrtili. Oni bi tada bili

82

odgovorni za smrt svih est miliona Jevreja koje su neposredno liili ivot brojni drugi pripadnici poduhvata, ili druga lica koja su oni instrumentalizovali. Zajedniki zloinaki poduhvat tako opisuje kolektivnu prirodu kriminaliteta. Najbolja istorijska istraivanja tako pokazuju da je priroda Holokausta, a i generalno reima Treeg Rajha, upravo bila u inicijativi odozdo, umesto u nekakvom centralizovanom odluivanju i nareivanju odozgo. Kamione duegupke, gasne komore i krematorijume ili obmane poput predstavljanja gasnih komora kao tueva ili stavljanja ardinjera u pitoresknu elezniku stanicu u Birkenauu nije smislio Adolf Hitler. On to nije ni morao da uradi, poto je imao brojne potinjene koji su meusobnoj socijalno-darvinistikoj konkurenciji neprestano radili prema Fireru i ostvarivali zajedniku zloinaku nameru. Drugim reima, Hitler je uspostavio sistem koji je inio zloine umesto njega. Zajedniki zloinaki poduhvat takoe smanjuje dokazne tekoe u postupcima protiv politikih i vojnih lidera, jer fokus suenja pomera s nivoa pojedinanih zloina (mada oni uvek moraju biti dokazani) na jedan optiji nivo, na postojanje jedne zajednike namere ili plana i bitnog doprinosa lanova poduhvata ostvarenju tog plana. Ono to treba razumeti je da taj doprinos sam po sebi ne mora biti kriminalan. Voza kola za bekstvo sedenjem u tim kolima tokom pljake banke ne ini nikakvo zasebno krivino delo (mada se moda nepropisno parkirao); njegovo ponaanje kanjivo je samo u sklopu celog poduhvata, koji je kriminalan kao takav, jer mu bitno doprinosi. Pored ovog, prvog tipa zajednikog zloinakog poduhvata postoje jo dva. Najkorisnija, najzanimljivija i najkontroverznija je trea, tzv. produena kategorija zajednikog zloinakog poduhvata. Ona dozvoljava da se pripadnici poduhvata kazne ne samo za vrenje zloina u sklopu njihove zajednike namere, ve i za vrenje zloina koji su im mogli biti razumno predvidivi. Vratimo se primeru pljake banke, s tim to se sada tokom pljake desilo i ubistvo, jer je jedan od razbojnika ubio straara koji je

83

posegnuo za pitoljem, ili slubenika koji je ukljuio alarm. Ako je prvobitni dogovor razbojnika podrazumevao da e oni banku samo opljakati, ali da nikoga nee ubiti, za ubistvo osim samog ubice po prvoj kategoriji zajednikog zloinakog poduhvata ne bi mogao da odgovara niko od ostalih troje razbojnika. Ali, po treoj kategoriji zloinakog poduhvata, za ubistvo bi odgovarao ak i voza kola za bekstvo, jer je on mogao da razumno predvidi da bi tokom pljake banke neki od straara mogao biti ubijen. Na meunarodnom nivou, postojao je npr. zajedniki zloinaki poduhvat iji je cilj bilo etniko ienje Bosne putem proterivanja stanovnitva, ali bi pripadnici tog poduhvata bili odgovorni i za dela poput ubistava ili silovanja koja nisu nuno bila deo zajednike namere, ali koja su mogli razumno predvideti. Ova trea kategorija zajednikog zloinakog poduhvata jeste sporna, ali ne zato to je ona plod nekakve zavere protiv nekog od zavaenih naroda. Problem je u definisanju jasnih parametara odgovornosti, i jasne veze izmeu odgovornosti i individualne krivice (npr. tano kakav doprinos poduhvatu e se smatrati bitnim), to zahteva izvestan vrednosni sud. Takve probleme imaju sve netradicionalne, fleksibilne teorije odgovornosti, ali to ne znai da ih zato uopte ne treba primenjivati, jer je poenta njihovog postojanja upravo u njihovoj fleksibilnosti. Tako i pravo Srbije proiruje krivinu odgovornost u slinim situacijama. lan 33 Krivinog zakonika tako definie saizvrilatvo ne samo kao situaciju kada vie lica uestvovanjem u radnji izvrenja zajedniki uine ili iz nehata zajedniki izvre krivino delo, ve i kao situaciju kada vie lica ostvarujui zajedniku odluku drugom radnjom s umiljajem bitno doprinesu izvrenju krivinog dela. Ovaj drugi oblik saizvrilatva istovetan je kao prva kategorija zajednikog zloinakog poduhvata. Zakonodavac je tavie ovakvu odredbu o saizvrilatvu i usvojio da bi se olakala suenja za neke budue ratne zloine i organizovani kriminal stari Osnovni krivini zakon nije izriito predviao ovaj oblik saizvrilatva (vidi l. 22 OKZ). Ostali meunarodni krivini sudovi i tribunali ili primenjuju doktrinu zajednikog zloinakog poduhvata, ili koriste

84

druge netradicionalne oblike odgovornosti, poput posrednog izvrilatva. A kako i pravo Srbije poznaje zajedniki zloinaki poduhvat kao oblik odgovornosti, neumesno je kritikovati Tribunal zato to taj oblik odgovornosti primenjuje, jer Tribunal bez te ili neke sline vrste odgovornosti ne bi mogao da osudi nijednog iole znaajnijeg ratnog lidera na teritoriji bive Jugoslavije. Kako primena zajednikog zloinakog poduhvata funkcionie u praksi moemo videti na primeru Milana Milutinovia i drugih saoptuenih za zloine na Kosovu.12 U tom predmetu, Tuilatvo je tvrdilo, i dokazalo, da je postojao zajedniki zloinaki poduhvat. Svrha tog poduhvata bila je ouvanje kontrole snaga SRJ i Srbije nad Kosovom, ali ta svrha sama po sebi nije bila kriminalna naprotiv. Ono to je poduhvat uinilo zloinakim bio je metod ostvarivanja te svrhe, zajednika namera da se promeni etnika struktura stanovnitva na Kosovu putem prisilnog proterivanja kosovskih Albanaca, kvalifikovanog kao zloin protiv ovenosti (presuda, vol. 3, stav 16 i dalje). Po miljenju Vea, postojanje ovog poduhvata dokazano je van svake razumne sumnje zbog obrasca zloina koji su sistematski vreni u prolee 1999. (presuda, vol. 3, stav 41 i dalje), pre svega masovnog pomeranja stanovnitva. Vee je odbilo objanjenje odbrane okrivljenih da je 700.000 Albanaca pobeglo s Kosova zbog NATO bombardovanja, rekavi da priblian broj izbeglica nije primeen u drugim delovima Srbije koje je NATO bombardovao istim intenzitetom, te da odbrana okrivljenih nije uspela da ospori brojna svedoenja rtava o tome kako su ih srpske vojne i policijske snage prisilno proterale iz njihovih kua. Vee je stoga zakljuilo da je postojao zajedniki zloinaki poduhvat, i da je zajednika kriminalna namera pripadnika tog poduhvata bila prisilno proterivanje kosovskih Albanaca. S druge strane, Vee nije nalo da su drugi zloini, poput ubistava i seksualnih napada, bili deo te zloinake namere (presuda, vol.
12 Prvostepena presuda dostupna na http://www.icty.org/case/milutinovic/ 4#tjug.

85

3, stavovi 8996). Ipak, kao to smo videli, okrivljeni mogu biti odgovorni i za ta dela ako su ih mogli razumno predvideti. Poto je dokazalo da je zajedniki zloinaki poduhvat postojao, na Tuilatvu je potom bilo da dokae da je konkretno Milan Milutinovi delio zajedniku nameru tog poduhvata i da je poduhvatu bitno doprineo, i da to dokae van svake razumne sumnje. Upravo to Tuilatvo nije uspelo da uradi, i zato je Milutinovi i osloboen krivice. Po Veu, nije dokazano da je Milutinovi bitno doprineo zajednikom poduhvatu. Izmeu ostalog, mada je on bio predsednik Srbije, efektivnu kontrolu nad vojnim i policijskom snagama imao je de facto Slobodan Miloevi (presuda, vol. 3, stavovi 160161). Jedan od glavnih argumenata Tuilatva bio je da je Milutinovi kao jedan od najvanijih srpskih pregovaraa namerno opstruirao mirovni proces, posebno pregovore u Rambujeu, i tako doprineo ostvarivanju zajednikog zloinakog poduhvata. Vee je u potpunosti odbacilo takve tvrdnje, naavi da je Milutinovi u pregovorima uestvovao u dobroj veri, i da su za propast pregovora u Rambujeu krivi ne samo srpski, ve i albanski pregovarai, kao i predstavnici meunarodne zajednice (presuda, vol. 3, stavovi 190, 200201, 213, kao i Vol. 1, odeljak V). Tuilatvo tako nije uspelo da dokae da je Milutinovi bitno doprineo zajednikom zloinakom poduhvatu, niti da je delio zajedniku nameru proterivanja kosovskih Albanaca, mada jeste dokazalo da je Milutinovi imao razloga da zna za vrenje zloina na Kosovu (presuda, vol. 3, stavovi 240270). Milutinovi zato nije mogao da bude odgovoran po teoriji zajednikog zloinakog poduhvata (isto, stavovi 271276). Nije dokazano ni da je on planirao, podstrekivao ili nareivao zloine (isto, stavovi 277279). On takoe nije mogao da odgovara kao obini sauesnik, jer nije dokazano da je bio svestan umiljaja ili zloinake namere nekog konkretnog izvrioca kome je pomogao u izvrenju krivinog dela (isto, stavovi 280281).

86

Komandna odgovornost
Time se stie do potencijalne Milutinovieve komandne odgovornosti. Mada se u javnosti esto misli da je komandna odgovornost teorija po kojoj se masovno osuuju okrivljeni pred Tribunalom, to je potpuno netano. Vrlo mali broj okrivljenih osuen je iskljuivo na osnovu komandne odgovornosti, a i tada se radilo samo o vojnim komandantima. Komandna odgovornost inae je i nastala u ratnom pravu, kao posledica principa hijerarhije i subordinacije u organizovanim vojskama. Komandna odgovornost nije odgovornost lica koje je naredilo izvrenje zloina kada bi se to moglo dokazati, ona ne bi bila ni potrebna. Komandna odgovornost takoe nije ni objektivna odgovornost ne odgovara svaki komandant za dela svojih potinjenih, nezavisno od sopstvene krivice. On odgovara za ta dela samo ako je znao, ili je imao razloga da zna, da njegovi potinjeni vre ili su izvrili zloine, a nije nita uinio ih sprei ili da ih kazni. Dakle, komandna odgovornost je odgovornost pretpostavljenog za njegovo neinjenje, a posredno i za zloine drugih. Po prirodi stvari, odgovornost za neinjenje pretpostavlja pozitivne dunosti komandanta da odrava disciplinu unutar svoje jedinice, da efektivno kontrolie postupke potinjenih, istrauje sve indicije o moguem planiranju ili izvrenju ratnih zloina i tako spreava njihovo vrenje. Komandna odgovornost je odgovornost za skrivljeno neinjenje nekoga ko je imao efektivnu kontrolu nad svojim potinjenima, ali je dopustio da oni budu u mogunosti da izvre zloin. Pored Statuta Tribunala, komandnu odgovornost predviaju i meunarodni ugovori iz oblasti humanitarnog prava, poput Prvog dodatnog protokola uz enevske konvencije, i statuti drugih meunarodnih sudova, kao i brojni unutranji pravni sistemi meu njima i srpski. Ne samo da je izriito predvia i novi Krivini zakonik (istina u neto ublaenom obliku), ve je to inilo i Uputstvo o primeni pravila meunarodnog ratnog prava u oruanim snagama SFRJ od 1988. godine. U taki 20 tog

87

uputstva predviena je lina odgovornost zbog povrede pravila ratnog prava, i to kako vojnog, tako i civilnog lica, dok je u taki 21, pod naslovom Odgovornost za postupke potinjenih, propisana komandna odgovornost:
Vojni stareina je lino odgovoran za povrede pravila ratnog prava ako je znao, ili je mogao da zna da njemu potinjene, ili druge jedinice, ili pojedinci pripremaju izvrenje takvih povreda, a u vreme kada je jo bilo mogue spreiti njihovo izvrenje ne preduzme mere da se te povrede spree. Lino je odgovoran i onaj vojni stareina koji zna da su povrede pravila ratnog prava izvrene, a protiv prekrioca ne pokrene disciplinski ili krivini postupak, ili ako nije nadlean za pokretanje postupka, prekrioca ne prijavi nadlenom vojnom stareini. Vojni stareina odgovara kao sauesnik, ili podstreka ako je nepreduzimanjem mera protiv potinjenih koji kre pravila ratnog prava doprineo da njemu potinjene jedinice i pojedinci takva dela ponovo vre.

Vratimo se Milanu Milutinoviu njemu se uopte vie zameralo neinjenje od injenja; njegovo nemeanje u svoj posao moglo je zaista biti osnov za komandnu odgovornost. Kao to se vidi, Vee je ve zakljuilo da je Milutinovi imao razloga da zna za vrenje zloina na Kosovu. Zato je onda on osloboen? Zato to je za komandnu odgovornost potreban ne samo formalni, de jure odnos pretpostavljenog i potinjenog, ve i de facto efektivna kontrola pretpostavljenog nad potinjenim. Vee je zakljuilo da je Slobodan Miloevi komandovao snagama Vojske Jugoslavije, te da sama injenica da je Milutinovi bio lan Vrhovnog saveta odbrane nije bila dovoljna da bi on imao efektivnu kontrolu nad Vojskom (inae bi jednako odgovoran bio i Milo ukanovi). to se tie snaga MUP-a Srbije, odnosno javne i dravne bezbednosti, Vee je takoe zakljuilo da je i njima faktiki komandovao Miloevi, a ne Milutinovi. Zato je on morao biti osloboen krivice i po komandnoj odgovornosti (presuda, vol. 3, stavovi 282283). Na kraju, Vee je posebno naglasilo da je oslobaajua presuda Milutinoviu pre svega posledica tekog tereta doka-

88

zivanja koji Tuilatvo nije iznelo. Reima samog vea, da je teret dokazivanja bio u ravnotei verovatnoa, a ne van svake razumne sumnje, ishod ovog postupka mogao je biti drugaiji. Na Pretresnom veu ipak nije da ocenjuje moralnu odgovornost Milana Milutinovia, ve jednostavno da odlui da li je Tuilatvo dokazalo van svake razumne sumnje svoje tvrdnje iz optunice. (isto, stavovi 282283).

89

4. Ratni zloini
ta su ratni zloini?
Nije neuobiajeno da se svaki zloin uinjen u kontekstu ratnog sukoba u obinom govoru naziva ratnim zloinom a uinioci takvih krivinih dela ratnim zloincima. Ratni zloin kao pravni termin, meutim, mnogo je ui. U oruanom sukobu je mogue izvriti i druga krivina dela, poput genocida i zloina protiv ovenosti, koji se po osnovnim elementima razlikuju od ratnih zloina. Ratni zloini su teka krenja pravila meunarodnog humanitarnog prava (prava koje propisuje pravila kojeg se zaraene strane moraju pridravati tokom oruanog sukoba) koja zbog svoje ozbiljnosti i naruavanja osnovnih vrednosti meunarodnog poretka povlae individualnu krivinu odgovornost. Ratni zloin je, prema tome, spolja gledano (po onome to je uinjeno) krivino delo slino drugim, obinim krivinim delima, na primer, ubistvu, razbojnitvu ili silovanju. esto sama radnja izvrenja ratnog zloina odgovara radnji izvrenja nekog obinog krivinog dela. Ratni zloini razlikuju se od obinih krivinih dela pre svega zbog okolnosti u kom su zloini izvreni. Naime, ratni zloin je mogue izvriti iskljuivo u kontekstu oruanog sukoba. Ne postoje ratni zloini koje je mogue uiniti u mirnodopskim uslovima. U uslovima rata, nasilje je, u naelu, dozvoljeno i nuno. Tako je, na primer, potpuno u skladu s ratnim pravom ubiti pripadnika neprijateljskih oruanih snaga koji moe da prua otpor ili mu naneti teke telesne povrede, unititi ili zapleniti imovinu ako za to postoji vojno opravdanje ili liiti slobode i zadrati u zarobljenitvu pripadnika neprijateljske vojske bez prethodnog suenja.

90

Kada bi ovakve radnje bilo mogue zabraniti, rat ne bi ni postojao. Na alost, realnost je daleko od idealnog sveta osloboenog nasilja. Pravila ratovanja proizvod su spoznaje takve realnosti i pokuaja da se, u to je mogue veoj meri, umanji ljudska patnja i izbegnu nepotrebne ljudske rtve kada oruani sukob izbije. Uz to, pravila ratnog prava mogue je sprovoditi samo ukoliko se obe zaraene strane pridravaju tih pravila. U suprotnom, moe doi do osvetnikog ponaanja i spirale nasilja. Sankcionisanjem krenja osnovnih humanitarnih vrednosti u uslovima oruanih sukoba kao posebno tekih krivinih dela obezbeuje se vre potovanje tih vrednosti u uslovima u kojima emocije, strah i mrnja preovladavaju razumom. Pored toga, potovanje osnovnih humanitarnih naela u uslovima organizovanog nasilja poput oruanog sukoba od posebne je vanosti za odravanje meunarodnog poretka, usled ega je krivino gonjenje prekrilaca tih principa povereno i meunarodnoj zajednici, a ne samo nacionalnim pravosudnim sistemima. Pored toga, pojedini ratni zloini nemaju ekvivalent u obinom krivinom pravu. Ovo naroito vai za ratne zloine koji se tiu upotrebe nedozvoljenih metoda ratovanja i zabranjenog oruja.

Je li svako krenje humanitarnog prava ratni zloin?

Meunarodno krivino pravo svoju osnovu nalazi u meunarodnom humanitarnom pravu. Meunarodno humanitarno pravo propisuje pravila koja se moraju potovati tokom oruanih sukoba, dok meunarodno krivino pravo ureuje individualnu krivinu odgovornost za krenje tih pravila. Nije svako krenje pravila meunarodnog humanitarnog prava, meutim, od interesa za meunarodno krivino pravo. Samo teka krenja meunarodnog humanitarnog prava predstavljaju ratni zloin. Postoje brojna pravila humanitarnog prava ije krenje nije sankcionisano krivinom sankcijom. Tako, na pri-

91

mer, enevske konvencije od 1949. godine i njihovi Dodatni protokoli iz 1977, koje predstavljaju sr humanitarnog prava kada je u pitanju zatita pojedinih kategorija uesnika u ratnim sukobima, sadre niz pravila administrativne i proceduralne prirode, ije krenje moda oteava sprovoenje drugih pravila humanitarnog prava, ali nikako ne ugroava ivote i zdravlje zatienih lica. Neki meunarodni dokumenti, poput enevskih konvencija, propisuju ta se smatra tekim krenjem njihovih odredbi. Tako ove konvencije proglaavaju namerno ubistvo, muenje i neoveno postupanje, ukljuujui i biomedicinske eksperimente, namerno nanoenje tekih patnji ili tekih telesnih povreda i ugroavanja zdravlja kao i rasprostranjeno unitavanje imovine za koje ne postoji vojno opravdanje apsolutno zabranjenim. Meunarodni instrumenti krivinog prava prate ovakvu definiciju i sankcioniu takvo postupanje kao ratne zloine. Pored tekih povreda enevskih konvencija i protokola, mnogi ratni zloini razvili su se kroz nepisano, obiajno pravo i nisu izriito propisani meunarodnim konvencijama. Znaaj nepisanih meunarodnih krivinih dela, ipak, umanjen je usvajanjem Rimskog statuta stalnog Meunarodnog krivinog suda koji prua iscrpnu listu ratnih zloina koji su sankcionisani meunarodnim pravom, makar kada je u pitanju njihovo procesuiranje pred ovim sudom. Statut Tribunala za bivu Jugoslaviju ne sadri takvu listu, to je navelo albeno vee Tribunala da u svom prvom sluaju protiv Duka Tadia prui optu definiciju ratnih zloina. Vee je utvrdilo da se neko delo moe smatrati ratnim zloinom samo ako predstavlja teko krenje pravila humanitarnog prava, odnosno proizvodi ozbiljne posledice po rtvu. Pored toga, prekreno pravilo mora biti propisano obiajnim pravom ili meunarodnim ugovorom i povrh svega, obiajno ili ugovorno pravo treba da propisuju postojanje individualne krivine odgovornosti za krenje tih pravila.

92

Konkretni ratni zloini

Ratni zloini su pre svega ona krivina dela kojima se povreuju lica koja iz razliitih razloga vie ne uestvuju u oruanom sukobu. To se pre svega odnosi na civile, ali i na one kategorije ljudi koji su u nekom trenutku uestvovali u sukobima, ali su usled ranjavanja, brodoloma ili zarobljavanja onesposobljeni za dalje uee u sukobima. Prema tome, ratni zloin je mogue uiniti nad civilima, ratnim zarobljenicima, ranjenicima i bolesnicima, kao i brodolomnicima. Pored toga, pojedine osobe su zatiene meunarodnim humanitarnim pravom zbog funkcije koju vre u oruanim snagama, poput medicinskih ili verskih slubenika. Ratni zloin je mogue uiniti i namernim ciljanjem objekata koji nemaju vojnu namenu, unitavanjem civilne imovine, verskih, kulturnih i istorijskih spomenika, ustanova kulture, kola i bolnica, pod uslovom da ti objekti nisu bili korieni u vojne svrhe. Ratni zloin je takoe mogue uiniti korienjem zabranjenog oruja, poput hemijskog oruja ili dum-dum municije, ak i prema licima koja uestvuju u borbi. Takoe se smatra ratnim zloinom upotreba zabranjenih metoda ratovanja, poput izgladnjivanja civilnog stanovnitva, korienja takozvanog ljudskog tita ili, kako je to Tribunal za bivu Jugoslaviju utvrdio, upotrebe silovanja kao metoda ratovanja. Meu ratne zloine se ubrajaju i podmukli metodi ratovanja, poput lanog korienja zastave primirja, amblema Crvenog krsta ili Ujedinjenih nacija, religioznih simbola, kao i obeleja protivnike vojske. Ratni zloin predstavlja i napad na humanitarne misije i misije za nadgledanje i odravanje mira u skladu s Poveljom Ujedinjenih nacija. Zatita koju prua humanitarno pravo, na alost, nije apsolutna, pa tako ni svako ubistvo civila, na primer, ili unitavanje civilnih objekata nee predstavljati ratni zloin. Meunarodno pravo ne iskljuuje tzv. kolateralnu tetu, jer bi voenje rata inae bilo potpuno nemogue, a pravila koja bi to zabranjivala postojala bi samo na papiru. Osnovni principi na kojima se zasniva prime-

93

na humanitarnog prava, naelo vojne neophodnosti i proporcionalnosti, dozvoljavaju civilne rtve i razaranja civilnih objekata ukoliko takvi postupci nisu izazvali tetu ili gubitke meu civilima koji su prekomerni, odnosno neproporcionalni u odnosu na bitnu vojnu prednost koju donose nad neprijateljem. Da li su ova dva uslova ispunjena, odreuje se od sluaja do sluaja.

Moe li se ratni zloin izvriti u graanskom ratu?

Ponaanje dravnih snaga bezbednosti dugo nije bilo predmet interesovanja meunarodnog prava kada su one angaovane u iskljuivo unutranjim sukobima. Smatralo se da meunarodno pravo treba da ureuje samo ratove izmeu drava, ne i ratove izmeu drave i pobunjenika unutar njenih granica. Vremenom se, ipak, spoznalo da je neophodno propisati makar osnovna pravila ratovanja i u unutranjim sukobima, u kojima patnja nevinih rtava nije nita manja. Meunarodno krivino pravo danas sankcionie jednako ratne zloine u kontekstu meunarodnih i nemeunarodnih oruanih sukoba. Krivina odgovornost za ratne zloine u graanskom ratu isto kao u meunarodnom sukobu bila je poznata u krivinom zakonu bive Jugoslavije, a zatim i u zakonima zemalja naslednica SFRJ. Ipak, lista ratnih zloina koji se mogu uiniti u nemeunarodnom sukobu neto je kraa od one vezane za tradicionalne, meudravne sukobe. Ovo je posebno primetno u Statutu stalnog Meunarodnog krivinog suda, gde upotreba zabranjenog naoruanja i pojedinih zabranjenih metoda ratovanja, nije propisana kao ratni zloini u kontekstu nemeunarodnih sukoba.

Jesu li ratovi na prostorima bive Jugoslavije bili graanski ratovi ili meunarodni sukobi?
Jedan od glavnih problema s kojim se Tribunal suoio u svojoj praksi bio je da ustanovi kada se jedan konflikt moe smatrati meunarodnim, a kada nemeunarodnim oruanim

94

sukobom, kao i kada unutranji nemiri prerastaju u unutranji oruani sukob. Kao to je reeno, kvalifikacija sukoba bitno utie na korpus primenjivog materijalnog prava. Postojanje klasinog meudravnog sukoba relativno je lako utvrditi. Opte je prihvaeno da meunarodni oruani sukob moe nastati ako se utvrdi postojanje jednog oruanog incidenta izmeu armija dve zemlje, s izuzetkom nedovoljno ozbiljnih graninih incidenata nieg intenziteta. Tekoe nastaju ukoliko jedna drava ne uestvuje neposredno u unutranjem sukobu u drugoj dravi, na primer, kroz slanje svojih regularnih vojnih snaga da se bore na strani pobunjenika, ve uestvuje kroz logistiku, finansijsku ili kakvu drugu podrku pobunjenicima, upravljajui akcijama pobunjenika ili kontroliui ih. Tribunal je u sluaju Tadi razjasnio ovu situaciju utvrdivi da se sukob moe smatrati meunarodnim ako se utvrdi da je jedna drava imala optu kontrolu nad pobunjenikim snagama koje se bore protiv legitimne vlade druge drave. Puko finansiranje, opremanje ili pruanje logistike podrke nije dovoljno da bi se ustanovila ovakva veza. S druge strane, nije potrebno ni dokazati da drava upravlja svakom akcijom pobunjenika, ve je dovoljno dokazati da je drava, pored finansiranja, opremanja i obuke, uestvovala u planiranju, organizaciji i koordinaciji vojnih operacija pobunjenika protiv vlade druge drave. Tribunal je takoe, dao i odgovor na pitanje kada postoji nemeunarodni oruani sukob, odnosno na osnovu kojih se merila moe ustanoviti da li su unutranji nemiri i tenzije prerasli u oruani sukob. Prema praksi Tribunala, da bi se sukob smatrao nemeunarodnim oruanim sukobom, potrebno je da postoji situacija produenog oruanog nasilja na teritoriji neke zemlje. Meunarodni i nemeunarodni sukob mogu postojati paralelno. Mogue je, na primer, da drava ima kontrolu nad jednom pobunjenikom grupom koja se bori protiv vlade druge drave dok nema takvu kontrolu nad nekom drugom pobunjenikom grupom koja istovremeno uestvuje u sukobu. Takoe je mogue da je na jednom podruju drave u toku nemeunarodni sukob, dok se na drugom odvija meunarodni. U takvim

95

uslovima, drugaija se pravila primenjuju na razliite vidove oruanog sukoba. Vodei se ovim principima, Tribunal nije mogao da prui jedinstven odgovor na pitanje da li su sukobi u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, na Kosovu i u Makedoniji bili graanski ratovi ili meunarodni oruani sukobi. Na primer, nedvosmisleno je utvreno da je sukob izmeu Oslobodilake vojske Kosova i snaga bezbednosti Srbije i SR Jugoslavije bio nemeunarodni oruani sukob. Za razliku od toga, u sluaju elebii, sudei o zloinima koji su se dogodili u Konjicu u Bosni 1993, nakon priznanja Bosne i Hercegovine kao drave, Tribunal je, utvrdivi da su s jedne strane uestvovali teritorijalna odbrana, MUP i HVO a s druge JNA i Vojska Republike Srpske, ostavio mogunost da se na ovom podruju u Bosni radilo o meunarodnom oruanom sukobu. U svojoj odluci u sluaju Tadi, albeno vee Tribunala je utvrdilo da je sukob u Bosni i Hercegovini, u sluajevima u kojim je u njemu uestvovala hrvatska ili jugoslovenska vojska nakon priznanja nezavisnosti BIH predstavljao meunarodni sukob, dok su okraji izmeu srpskih pobunjenika i bosanske vojske na teritoriji Bosne, odnosno hrvatske vojske na teritoriji Krajine u Hrvatskoj predstavljali unutranji sukob, ukoliko opta kontrola jugoslovenskih vlasti nad pobunjenicima nije postojala. Razlog zbog ega je Tribunalu bilo vano da utvrdi da li se u nekom konkretnom sluaju radilo o unutranjem ili meunarodnom sukobu nije bio da presudi koja je strana bila agresorska a koja rtva napada. Kao to je ve objanjeno, Tribunal nema nadlenost da se bavi ovim pitanjem. Jedini razlog za utvrivanje postojanja meunarodnog i nemeunarodnog sukoba bio je da bi se utvrdilo da li je postojalo odreeno krivino delo ili ne, s obzirom na neto krau listu krivinih dela koja se mogu uiniti u nemeunarodnom sukobu. Tribunal je, dakle, ovim razmatranjima samo osiguravao da neko lice ne bude osueno za zloin koji nije inkriminisan u meunarodnom pravu, bez pretenzija da oznai, a jo manje osudi, neku stranu kao agresorsku.

96

5. Zloini protiv ovenosti

ta je zloin protiv ovenosti?
Za razliku od ratnih zloina, koji predstavljaju teka krenja humanitarnog prava, zloini protiv ovenosti bi se mogli opisati kao teka krenja ljudskih prava. Da bi se odreeno krenje ljudskih prava smatralo zloinom protiv ovenosti, ono mora biti izvreno kao deo rasprostranjenog ili sistematskog napada na civilno stanovnitvo, uz znanje o postojanju takvog napada. Upravo je ovaj kontekstualni kriterijum ono to razdvaja zloine protiv ovenosti od obinih krivinih dela i krenja ljudskih prava i ini ih krivinim delima ije je gonjenje od interesa za celokupnu meunarodnu zajednicu. Napad na civilno stanovnitvo u kontekstu zloina protiv ovenosti ne mora da bude oruani napad niti nuno mora da ukljuuje primenu oruane sile. Napad moe znaiti i ozbiljno zlostavljanje civilnog stanovnitva. Ipak, zbog zahteva rasprostranjenosti i sistematinosti, izolovani akti nasilja ili druge vrste ozbiljnog ugroavanja ljudskih prava u kojima ne postoji vie rtava ne bi se mogli kvalifikovati kao zloini protiv ovenosti. Pojedinac moe biti odgovoran za vrenje zloina protiv ovenosti ak i kada je izvrio samo jedan zabranjeni akt protiv jedne rtve, sve dok je taj akt bio izvren u kontekstu opteg napada i dok je pojedinac bio svestan da takav napad postoji. Tako na primer, razbojnik koji upadne u kuu, ubije ljude koji ive u njoj i ukrade njihove stvari, a da pri tom to nije uinio u kontekstu opteg napada, ne bi bio odgovoran za zloin protiv ovenosti ve za obino razbojnitvo. Ako isti taj razbojnik uini ista dela, ali koristei kontekst opteg napada, njegovo delo bi se moglo okarakterisati kao zloin protiv ovenosti. Ovo ne znai da ovaj razbojnik treba da izvri svoj zloin u svrhu ispunjenja

97

ciljeva opteg napada. Njegova svest da takav napad postoji sasvim je dovoljna. Za razliku od ratnih zloina, zloin protiv ovenosti u optem meunarodnom krivinom pravu moe biti izvren i u miru i u toku oruanog sukoba. Kada se dogode u kontekstu oruanog sukoba, zloini protiv ovenosti esto e se preplitati ratnim zloinima, i jedno delo e moi da bude oznaeno i kao ratni zloin i kao zloin protiv ovenosti. Zloine protiv ovenosti je mogue uiniti kako protiv civila neprijateljske strane, tako i protiv sopstvenog stanovnitva, to nije mogue kada je u pitanju ratni zloin. Ratni zloini izviru iz garancija koje zaraene strane daju jedna drugoj u pogledu postupanja prema pripadnicima oruanih snaga zaraenih strana i civila lojalnih tim stranama. Zloini protiv ovenosti izviru iz optih zakona humanosti i osnovnih civilizacijskih vrednosti.

Koji se sve akti mogu smatrati zloinom protiv ovenosti?

Kao to je ve reeno, svako uskraivanje osnovnih ljudskih prava koje se dogodi u kontekstu rasprostranjenog ili sistematskog napada na civilno stanovnitvo moglo bi da predstavlja zloin protiv ovenosti. Ipak, da bi se to dogodilo, krenje ljudskih prava mora da dostigne visok nivo ozbiljnosti. Meu aktima koji su izriito oznaeni kao zloini protiv ovenosti pre svega se nalaze oni koji su upereni protiv prava na ivot rtve i njenog telesnog integriteta. Meu takvim aktima izdvajaju se ubistvo, istrebljenje, muenje, silovanje (koje je prvi put okarakterisano kao zloin protiv ovenosti kroz praksu Tribunala za bivu Jugoslaviju) ili kakav drugi oblik seksualnog nasilja. Zloinima protiv ovenosti se takoe smatraju i teka krenja prava na slobodu, poput porobljavanja, protivpravnog lienja slobode i prisilne deportacije. Najire postavljena kategorija zabranjenih akata je kategorija progona, u koju se mogu ubrojati brojna druga krenja ljudskih prava.

98

Koja je krenja ljudskih prava Tribunal smatrao progonom?

Da bi se neko delo moglo smatrati progonom kao zloinom protiv ovenosti, ono mora biti upereno protiv grupe ili kolektiva koje je mogue identifikovati. Te grupe mogu biti rasne, etnike, nacionalne, verske, politike ili bilo kakve druge. Akt progona mora biti diskriminatorske prirode, odnosno mora biti uperen protiv grupe s ciljem da se stavi u nepovoljan poloaj i to samo zbog njene prirode. Dakle, mora postojati diskriminatorska namera. Tribunal je u sluaju Tadi utvrdio da akt progona ne mora biti olien u fizikom nasilju i da se moe izvriti i pravnim ili ekonomskim aktima. U praksi Tribunala za Ruandu, kao to emo videti, i govor mrnje se moe smatrati progonom. Tribunal je ustanovio da akt progona moe biti i takva radnja koja, kada bi se posmatrala izolovano, uopte ne bi predstavljala meunarodni zloin. Meutim, kada se takva radnja preduzme u sklopu opteg napada, i kada je preduzeta s diskriminatornom namerom i proizvodi veoma ozbiljne posledice koje se mogu uporediti s posledicama koje stvaraju ostali akti zloina protiv ovenosti, ona moe postati akt progona. Ne postoji nekakva zatvorena lista akata progona. U praksi Tribunala progonom su se smatrala razliita dela, poput protivpravnog otputanja zaposlenih i uskraivanja drugih ekonomskih i socijalnih prava, oduzimanje i unitavanje imovine, batinanje, seksualno zlostavljanje i mnoga druga.

Etniko ienje
Etniko ienje nije pravni termin, ve je skovan u medijima kako bi se opisala deavanja u bivoj Jugoslaviji. Etniko ienje podrazumeva izvrenje takvih akata kojima se odreena grupa stanovnika, zbog svoje etnike ili verske pripadnosti, prisiljava da napusti odreenu teritoriju kako bi se stvorila etniki

99

homogena teritorijalna celina. Praksa etnikog ienja, pored prisilnog preseljenja i deportacije, ukljuivala je i ubistva, muenja, unitavanje imovine, zastraivanje civilnog stanovnitva i mnoga druga meunarodna krivina dela. Mada etniko ienje nije zasebna pravna kategorija, akti kojima se postie etniko ienje jesu zloini protiv ovenosti (poput progona, ubistva, prisilnog transfera i deportacije) ili ratni zloini (namerno unitavanje civilne imovine, zastraivanje civilnog stanovnitva, preseljenje sopstvenog stanovnitva na okupiranu teritoriju itd).

100

6. Genocid
ta je genocid?
Genocid se esto naziva zloinom nad zloinima, ali, kao to e se uskoro pokazati, takva kvalifikacija je neopravdana, bar kad je re o pravnom pojmu genocida. Ono to je svakako tano jeste da re genocid sa sobom nosi izvestan splet asocijacija pre svega na Holokaust, tj. plansko istrebljenje est miliona Jevreja od strane nacistike Nemake tokom Drugog svetskog rata te zato i jedinstvenu stigmu i simbolini znaaj. U javnom govoru stigma rei genocid je takva da skoro neminovno dovodi do njene politike zloupotrebe; potenciranjem genocida zapravo se umanjuje moralna osuda drugih, esto ne manje tekih, zloina protiv meunarodnog prava. Tako je npr. na prostoru bive Jugoslavije deo nacionalistikih pria politikih i kulturnih elita upravo tvrdnja da je ba njihov narod u nekom trenutku bio rtva genocida i to naravno najvea. Samu re genocid skovao je 1943. godine Rafael Lemkin, pravnik poljsko-jevrejskog porekla, od latinskih korena znaenja ubistva naroda ili plemena. Genocid kao takav nije bio pravni pojam sve do donoenja Konvencije o spreavanju i kanjavanju zloina genocida 1948. u okviru UN. Nacistiki zloinci u Nirnbergu nisu kanjavani za zloin genocida, ve za ratne zloine i zloine protiv ovenosti. lan 2 Konvencije definie genocid na sledei nain:
U smislu ove Konvencije kao genocid se smatra bilo koje od navedenih dela uinjenih u nameri potpunog ili deliminog unitenja jedne nacionalne, etnike, rasne ili verske grupe kao takve: a) ubistvo lanova grupe; b) teka povreda fizikog ili mentalnog integriteta lanova grupe;

101

c) namerno podvrgavanje grupe ivotnim uslovima koji treba da dovedu do njenog potpunog ili deliminog unitenja; d) mere uperene na spreavanje raanja u okviru grupe; e) prinudno premetanje dece iz jedne grupe u drugu.

Genocid moe sadrati iste ili sline radnje izvrenja kao i kod drugih meunarodnih zloina, kao to je npr. ubistvo. Ono to genocid ini posebnim je psiholoki, subjektivni element genocidna namera uinioca krivinog dela, koja postoji uz umiljaj usmeren ka izvrenju objektivnih elemenata zloina, poput napada na ivot i telo. Drugim reima, nije dovoljno da konkretno ubistvo bude namerno da bi ono bilo genocid, ve ono mora biti uinjeno s odreenom, posebnom namerom. Ta namera ne zahteva postojanje organizovanog plana ili zloinakog udruenja, ni sistematinost ubijanja, ni masovnost rtava. S druge strane, nije dovoljno da ubica svoju rtvu ubije npr. iz verske ili nacionalne mrnje, to jest s diskriminatornom namerom. Genocidna namera usmerena je prema grupi kojoj svaka pojedinana rtva pripada; ono to zloinac eli postii je potpuno ili delimino unitenje grupe kao takve, a ubistvo pojedinaca zapravo je sredstvo ka tom cilju. Nameravano unitenje mora biti fiziko ili bioloko, poput izgladnjivanja do smrti zarobljenika u koncentracionim logorima, ili prinudne sterilizacije neke etnike grupe. Unitavanje kulturne batine neke grupe, poput bogomolja ili spomenika, samo po sebi je nedovoljno. Drugim reima, meunarodno pravo pod pojam genocida ne podvodi tzv. kulturni genocid, niti bilo koji drugi vid nasilja nad nekom grupom koji ne moe da dovede do njenog fizikog ili biolokog unitenja. Takoe, genocidom se smatra fiziko ili bioloko unitenje samo etiri imenovane vrste grupa: nacionalne, etnike, rasne ili verske, dok druge grupe nisu zatiene Konvencijom. Dakle, postojanje genocida pravno zavisi pre svega od namere uinioca, njegovog subjektivnog mentalnog stanja. Ali, poto niko ne moe imati neposredni uvid u svest ili mentalno stanje nekog

102

drugog, namera se u pravu uvek dokazuje putem objektivnih elemenata. To je lake ako npr. glavni planer genocida napie knjigu ili pamflet gde e detaljno obrazloiti svoju genocidnu ideologiju. Jo je lake ako se doe u posed verodostojnog zapisnika o dogovoru o istrebljenju neke grupe, kakvi su postojali kada su u pitanju bile glaveine nacistike Nemake. Ako nije tako a najee nije genocidna namera se utvruje imajui u vidu ukupnost svih bitnih okolnosti, poput sistematinosti ubijanja, propagande mrnje prema nekoj grupi, i slino. U svakom sluaju, poto se radnje izvrenja genocida, poput ubistva, poklapaju s drugim meunarodnim zloinima, utvrivanje genocidne namere skoro neminovno dovodi do ozbiljnih dokaznih problema. Jedno je tvrditi da se genocid kako je pravno definisan u stvarnosti i desio, drugo je tu tvrdnju dokazati pred sudom.

Zato je definicija genocida tako kruta?

Odgovor na ovo pitanje vrlo je jednostavan: Konvencija o genocidu iz 1948. je kao i svaki drugi opti pravni akt, plod politike realnosti u trenutku njenog donoenja. Ona predstavlja najvie to su drave bile u stanju da se dogovore neposredno posle Drugog svetskog rata. Ba u vreme zakljuivanja Konvencije Staljin je sa arom proganjao milione klasnih i politikih neprijatelja, ali se sama Konvencija nije ni odnosila na ta masovna ubistva, jer je upravo Sovjetski Savez insistirao da politike grupe budu iskljuene iz zatite Konvencije, koja zbog toga titi samo etiri imenovane grupe. Opet, druge drave, koje su tada vodile svoju politiku prisilne asimilacije ili progona manjina, svoj su pristanak na Konvenciju uslovile iskljuenjem kulturnog genocida iz definicije, tako da se genocid sveo samo na fiziko ili bioloko unitenje neke zatiene grupe. Treba imati u vidu da je Konvencija prvi meunarodni ugovor koji je eksplicitno definisao meunarodne zloine ije zabrane vae i u vreme rata i u vreme mira. U Nirnbergu je su-

103

eno samo za ona krivina dela koja su imala neposrednu vezu ili s oruanim sukobom, tj. Drugim svetskim ratom, to je vailo ak i za zloine protiv ovenosti. Nacistikim voama se tako nije moglo suditi npr. za sistematski progon i diskriminaciju nemakih Jevreja pre izbijanja rata. Novodefinisano krivino delo genocida bilo je jedini meunarodni zloin koji je mogao biti uinjen i u miru, dakle od strane drave protiv sopstvenog stanovnitva. Konvencija je i izriito propisala da e za genocid biti kanjeni i najvii dravni zvaninici. Na oba ova naina ona je duboko zadirala u do tada skoro netaknutu suverenost drava, to je za posledicu imalo suavanje dometa njenih sutinskih odredaba. Ukratko, Konvencija predstavlja politiki kompromis koji je bilo mogue postii u to vreme, a i takva Konvencija je bila mogua jedino zbog moralnog imperativa koji je pred tadanje dravnike stavio primer Holokausta.

Treba li menjati definiciju genocida?

Da postoji samo ona, oigledno bi se pojavila potreba za promenom definicije genocida iz lana 2 Konvencije. Na sreu, evolucijom meunarodnog krivinog prava ta potreba je praktino prestala, s obzirom da druga krivina dela sada popunjavaju praznine u Konvenciji o genocidu. Tako npr. u dananjem pravu zloini protiv ovenosti mogu biti poinjeni i u miru, a ne samo u ratu, dok se ratni zloini mogu poiniti i u unutranjem, a ne samo u meunarodnom oruanom sukobu. Takoe, mada se ubijanje politikih protivnika, osoba s invaliditetom ili mentalno obolelih radi unitenja neke grupe kao takve ne moe smatrati genocidom, takva zlodela e se smatrati istrebljenjem, zloinom protiv ovenosti, dok e i diskriminatorni progon tih grupa biti kanjiv. Drave su se generalno pokazale nevoljnim da diraju u postojeu definiciju genocida. Statuti i tribunala za bivu Jugoslaviju i za Ruandu reprodukuju definiciju iz lana 2 Konvencije,

104

a isto ini i Rimski statut Meunarodnog krivinog suda. S obzirom da bi proirivanje definicije genocida bilo izuzetno politiki osetljivo, a da za tim vie zapravo nema praktine potrebe, nerealno je oekivati da e se pravna definicija genocida promeniti. Zato uvek treba imati u vidu da kada sudovi ili pravnici uopte govore o genocidu, oni misle na genocid kako je sada definisan u meunarodnom pravu. Ta definicija zavisi pre svega od genocidne namere uinioca, koja mora biti usmerena prema unitenju neke od etiri zatiene grupe. U zavisnosti od (ne)postojanja te namere, objektivno istovetno delo moe biti genocid ili samo zloin protiv ovenosti. Tako npr. ako neki zloinac detonira termonuklearnu bombu nad nekim velegradom i prouzrokuje smrt milion njegovih stanovnika, to e delo biti genocid samo ako je poinilac pri tom nameravao da uniti Srbe, pance ili Kineze ili hriane ili muslimane u tom gradu kao grupu, dok ostale uzgredne rtve nee biti rtve genocida, a isti zloin uinjen iz bilo kog drugog razloga smatrae se samo zloinom protiv ovenosti. Naravno, druge nauke, poput sociologije ili antropologije, mogu imati svoje definicije genocida koje se razlikuju od one pravne, dok ira javnost moe imati samo neku uoptenu predstavu o tome ta jeste a ta nije genocid, za koji pak rezervie jedinstvenu osudu. Raskorak s pravnom definicijom dovodi do nerazumevanja, a posebna odbojnost rei genocid dovodi do njene politike zloupotrebe.

Genocid, stigma i politika

Kolokvijalno se genocidom mogu nazivati brojni zloini koje se ne mogu podvestu pod pravnu definiciju genocida. Tako se masovna zlodela Crvenih Kmera u Kambodi sedamdesetih godina prolog veka, koja su odnela vie od milion ivota, esto nazivaju genocidom, ali se ona pravno tako ne mogu kvalifikovati poto su jedni etniki Kmeri progonili i ubijali druge etnike Kmere po osnovu njihove socijalne ili politike pripadnosti. S

105

druge strane, progon etnikih Vijetnamaca i muslimana am od strane Crvenih Kmera moe se smatrati genocidom, jer su Crveni Kmeri posebno pokuali unitenje ovih grupa i to upravo zbog njihovih etnikih i verskih osobenosti. Shodno tome su i tuioci Vanrednih krivinih vea u Kambodi veinu rtava iste zloinake politike etnike Kmere okvalifikovali kao rtve zloina protiv ovenosti, a manjinu etnike Vijetnamce i am muslimane kao rtve genocida. Moda najmasovniji zloin u ljudskoj istoriji uinio je reim Mao Cedunga u komunistikoj Kini kada je u tzv. Velikom koraku napred izmeu 1958. i 1962. sistematski izgladneo, muio i unitio preko 45 miliona kineskih seljaka. Kao ni slina ali za red veliine manja zlodela Crvenih Kmera, ni ovaj pogrom ne moe se nazvati genocidom u pravnom smislu te rei. Zapravo, krutost pravne definicije genocida je takva da su jedini sudski utvreni genocidi posle Drugog svetskog rata masovno ubistvo oko 800.000 Tutsija i umerenih Hutua u Ruandi 1994. od strane reima ekstremistikih Hutua, i sistematsko ubistvo oko 8.000 bonjakih mukaraca i deaka u Srebrenici u julu 1995. od strane vojske bosanskih Srba (presude u sluajevima Krsti; Blagojevi i Joki; i Popovi i drugi). I u sluaju Ruande rtvama genocida mogu se smatrati samo ubijeni Tutsiji, a ne i umereni pripadnici plemena Hutu (koji su inili oko petine ukupnog broja rtava), upravo zato to su ovi ubijani samo zato to su bili umereni. Takoe, etniko ienje u Bosni, koje je odnelo sto hiljada ivota i mnogo vie prognanih, ni Haki tribunal ni Meunarodni sud pravde nisu okvalifikovali kao genocid, s obzirom da se etniko ienje vri uz nameru proterivanja jedne grupe s nekog prostora, a ne njenog fizikog ili biolokog unitenja.13 Proterivanje Srba iz Hrvatske tokom akcije Oluja 1995. godine iz potpuno istih razloga se ne smatra genocidom, ve samo zloinom protiv ovenosti.
13 Presuda Meunarodnog suda pravde po tubi Bosne i Hercegovine protiv Srbije, 26. februar 2007, dostupna na http://www.icj-cij.org/docket/ files/91/13685.pdf, posebno para. 142149, 186201, 276277.

106

Moralno je apsurdno postavljati genocid na nekakav pijedestal osude iznad svih drugih meunarodnih zloina zbog rigidnosti pravne definicije koja je posledica politikog kompromisa sklopljenog 1948. Zloini komunistikih reima u Sovjetskom Savezu, Kini ili Kambodi nisu nita manje strani zato to se ne mogu pravno nazvati genocidom, niti su umereni Hutui u Ruandi ita manje rtve od etnikih Tutsija. To to neko zlodelo poput etnikog ienja nije genocid ne znai da ono nije planski i sistematski vreno, ili da nije bilo plod dravne politike. Ne samo da je posebna stigmatizacija genocida kao takvog moralno nezasluena i devalvira druge meunarodne zloine, ve ona dovodi i do izopaenog podstreka sukobljenim grupama da u izgradnji svoje kolektivne prie upravo ele da sebe dodatnu viktimizuju i oznae kao rtve genocida, nastojei da se tako poistovete sa rtvama Holokausta, gde se mi predstavljamo rtvama kakve su bili Jevreji, a nai neprijatelji kao moralni ekvivalenti nacista. Koliko re genocid, esto praena manipulacijama brojem rtava, moe opsedati nacionalistike narative moemo videti i na primeru jermenskog zahteva da Turska prizna genocid nad Jermenima u toku i posle Prvog svetskog rata, koji turske elite i dan danas doivljavaju kao napad na samu tursku dravnost. tavie, mo rei genocid je takva da rtve mogu doiveti kao pravu uvredu tvrdnju da su one rtve samo ratnih zloina ili zloina protiv ovenosti, a ne i genocida, to dobro potvruju reakcije u Bosni na objavljivane presude Meunarodnog suda pravde po tubi Bosne protiv Srbije 2007. U svakom sluaju, inflacija genocida i moralna devalvacija drugih zloina pojave su kojima se stalno treba opirati. Sam po sebi, genocid nije zloin nad zloinima, i tako ga ne treba nazivati.

107

7. Sudi li Haki tribunal za verbalni delikt?

ta je verbalni delikt?
Termin verbalni delikt ima snani antidemokratski prizvuk u post-autoritarnim drutvima. Krivina dela koja su bila obuhvaena pojmom verbalnog delikta esto su koriena u obraunima s politikim protivnicima autoritarnog socijalistikog reima. Krivina dela poput neprijateljske propagande, klevete i uvrede drave i njenih organa, poziva na pobunu i irenja lanih vesti punila su zatvore a praznila stupce u novinama i magazinima, guei mogunost konstruktivne kritike vlasti i demokratskog dijaloga. Ekstenzivna primena verbalnih delikta u autoritarnim drutvima, ipak, esto nije bila posledica postojanja nekakvih posebnih krivinopravnih odredaba kojima su se propisivala krivina dela specifina za ova drutva. Problem je pre leao u neodreenosti i nejasnoi takvih odredaba i u njihovoj diskriminatornoj i zlonamernoj primeni. Povrh toga, za krivina dela za koja se u veini demokratskih zemalja sudilo po privatnoj tubi i za koja nisu bile propisane kazne zatvora ve samo novane kazne, poput klevete ili uvrede, u autoritarnim drutvima se postupak vodio po slubenoj dunosti a sankcija je gotovo iskljuivo bila zatvorska kazna, a esto i prinudno leenje u psihijatrijskim ustanovama. Ako pokuamo da definiemo verbalni delikt u nekakvoj istoj formi, osloboenoj politikih prizvuka, onda bismo ga mogli oznaiti kao krivino delo koje pojedinac izvrava govorom. Da bi se smatralo da je krivino delo izvreno, nikakva druga radnja ne mora da bude preduzeta. Krivino delo je izvreno samom izgovorenom, napisanom i objavljenom reju. Jasno je

108

da ak i ovako definisan verbalni delikt predstavlja drastian vid ogranienja slobode izraavanja. Sloboda izraavanja jedan je od temelja demokratskog drutva i predstavlja neotuivo ljudsko pravo. Filozofska osnova takvom pristupu potie od Miltonove metafore bojita ideja prema kojoj pogrene i opasne ideje nemaju izgleda da opstanu pred forumom u kome se one slobodno razmenjuju. S obzirom da istina u slobodnoj razmeni miljenja mora prevladati, opasne, nepoeljne pa ak i tetne ideje ne treba suzbijati dravnim represivnim merama. Iako je zatita slobode izraavanja daleko najira u pravu SAD, ona ak ni tamo nije neograniena. Na primer, pornografski sadraji ili govor koji poziva na predstojeu realnu opasnost ogranieni su ak i u amerikom pravu, dok ono kao i sva druga prava zabranjuje podstrekavanje na vrenje krivinih dela. S druge strane, politiki vidovi izraavanja, ukljuujui i govor mrnje, ne smatraju se podobnim za ogranienja. Amerika praksa, meutim, ne predstavlja standard kome se tei u svetu i mnogi je smatraju spornom. Meunarodni standardi i oni koji vae u Evropi nisu tako popustljivi prema pojedinim vidovima politikog izraavanja. Tako na primer, lan 20 Meunarodnog pakta o graanskim i politikim pravima izriito zahteva od drava da zabrane izraavanje koje bi predstavljalo pozivanje na rat i raspirivanje rasne, nacionalne i verske mrnje. Iako Evropska konvencija za zatitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne sadri slinu odredbu, kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava razvijen je pravni stav da je krivinopravno sankcionisanje ovakvog izraavanja dozvoljeno ogranienje slobode govora. Ovo u isto vreme ne znai da drava mora da tretira govor mrnje i poziv na agresivni rat kao krivino delo. Na dravi je da se opredeli na koji e nain suzbijati takvu praksu, i one se najee odluuju na krivinopravno sankcionisanje, prekraje ili cenzuru. Drave, meutim, ne raspolau ovakvom slobodom u pogledu pojedinih vidova izraavanja. Meunarodno pravo u ogranienoj meri zahteva od drava da kriminalizuju specifina izraavanja i podvrgnu ih kanjavanju. Ovi vidovi izraava-

109

nja smatraju se naroito opasnim i uivaju status meunarodnih zloina, podjednako kao i genocid ili ratni zloini.

Koje verbalne delikte poznaje opte meunarodno krivino pravo?

Postoji samo jedno krivino delo u meunarodnom pravu koje bi se moglo nazvati verbalnim deliktom u gornjem smislu. To je delo neposrednog i javnog pozivanja na vrenje zloina genocida. Obaveza inkriminacije ovog vida izraavanja izriito je propisana lanom 3 Konvencije o spreavanju i kanjavanju zloina genocida. Pored toga, ovo delo je uvrteno meu meunarodne zloine statutima krivinih tribunala za Jugoslaviju i Ruandu, kao i Statutom stalnog Meunarodnog krivinog suda. Pored ovog zloina, govor mrnje je u meunarodnoj krivinoj praksi sankcionisan i kroz neka druga krivina dela, naroito kroz zloin protiv ovenosti putem progona. Meunarodni tribunal u Nirnbergu je govore koji su se ticali pozivanja na agresivni rat posmatrao kroz lupu zavere za izvrenje agresivnog rata. Pojedini oblici izraavanja takoe mogu biti kanjivi kao vidovi izvrenja krivinog dela i posebni vidovi krivine odgovornosti, kao to su podstrekavanje i podsticanje na vrenje ratnih zloina i zloina protiv ovenosti.

Kada se izraavanje moe smatrati neposrednim i javnim pozivom na genocid?

Kao i samo delo genocida, i delo neposrednog i javnog pozivanja na genocid je veoma usko definisano u meunarodnom krivinom pravu. Upravo zbog toga je relativno malo ljudi ikada odgovaralo za ovo specifino krivino delo. Najvea prepreka iroj primeni ovog krivinog dela na sluajeve govora mrnje je zahtev neposrednosti i javnosti koji se nalazi u samom imenu ovog zloina. Naime, nije dovoljno u razgovoru izmeu nekoliko prijatelja ili funkcionera zastupati ideju kako nad nekom grupom treba izvriti genocid. Propagi-

110

ranje ove ideje mora da bude izvreno javno, bilo putem medija, na nekom javnom skupu ili relativno otvorenom sastanku. Ideja o potrebi izvrenja genocida treba da bude upuena neodreenom broju primalaca poruke. Pored toga, ta poruka mora jasno, odnosno neposredno, da poziva na izvrenje genocida. To znai da nije dovoljno aludirati na poeljnost eliminisanja pojedinih elemenata ili upotrebiti sline politike floskule kada se izbegava da se jasno saopti neka okantna zamisao. Ipak, ak bi i ovakvo izraavanje bi moglo da se kvalifikuje kao neposredno pozivanje na genocid ako je primaocima poruke iz kulturno-istorijskog ili politikog konteksta jasno da je u stvari re o pozivu na unitenje odreene grupe ljudi. Neposrednost, dakle, ne znai i eksplicitnost. Tako su, na primer, ruandski novinari i politiari bili osuivani za ovo delo, iako su umesto poziva na ubistvo obino pozivali sunarodnike da krenu na posao, a predmet tog posla esto nazivali bubavabama umesto Tutsima, koji su bili meta genocida. Iz konteksta je, ipak, svima bilo jasno da se radi o pozivu na ubijanje pripadnika ove etnike grupe. Sva ogranienja koja postoje u vezi s pravnom definicijom genocida primenljiva su i na zloin neposrednog i javnog pozivanja na genocid. Tako, na primer, govor u kome bi neko pozivao publiku da ubije sve lanove neke politike partije ne bi predstavljao poziv na genocid, prosto zato to politike grupe ne spadaju u grupe zatiene od genocida. Slina situacija bi bila, recimo, i s pozivom da se svi pripadnici jedne etnike grupe nezakonito lie slobode, zato to nezakonito lienje slobode ne predstavlja jedno od genocidnih dela.

Mora li genocid zaista i da se izvri da bi se neko kaznio za pozivanje na genocid?

Da bi neko bio kanjen zbog javnog i neposrednog pozivanja na genocid, genocid ne mora da bude izvren. Pozivanje na genocid postaje kanjivo u trenutku kada su izreene rei. S pravne take gledita, potpuno je nevano da li se genocid zai-

111

sta i dogodio i da li je u izvrenju genocida uestvovao bilo ko od primalaca poruke. Zapravo, ukoliko bi se takva veza mogla uspostaviti, pravno se vie ne bi radilo o pozivanju na genocid, ve o podstrekivanju na genocid, to bi automatski znailo da je govornik zapravo sauesnik u izvrenju zloina genocida, a ne neko ko je samo javno pozivao na izvrenje genocida.

Da li je Tribunal ikome sudio samo za pozivanje na genocid?

Niko s prostora bive Jugoslavije nije bio optuen za ovo krivino delo. Potpuno bi legitimno bilo upitati se da li je Tribunal ipak trebalo da se u tom smislu pozabavi odreenim politikim govorima iz perioda devedesetih. Poznata je injenica da je propaganda mrnje koja je prethodila ratovima na prostoru bive Jugoslavije i za vreme tih ratova bila zastraujua. Iako su neki od ovih govora bili na granici poziva na genocid, ton propagande je bio pre svega usmeren ka raspirivanju meunacionalne mrnje i provociranju agresivnog rata. Zbog toga je lako razumeti zbog ega Tribunal nikada nije uao u raspravu o ovom zloinu u kontekstu bive Jugoslavije, dok je Tribunal za Ruandu imao dosta prilika da se time bavi. Ovo ne znai da Tribunal nije imao nikakvog razloga da raspravlja o propagandi mrnje iz jugoslovenskih ratova.

Kada je propisano da govor mrnje moe predstavljati zloin protiv ovenosti?

Govor mrnje je prvi put tretiran kao zloin protiv ovenosti na suenju vodeim ratnim zloincima u Nirnbergu 1946. godine. Tada je Julijus trajher, vlasnik i urednik nacistikog glasila Jurinik u kom su objavljivani najpogrdniji tekstovi protiv Jevreja, od kojih su neki pozivali i na njihovo istrebljenje, osuen na smrt veanjem. U isto vreme, funkcioner u nacistikom Ministarstvu za propagandu i prosvetljenje, Hans Frie, bio je

112

osloboen zbog svog uea u osmiljavanju propagande mrnje koja nije ukljuivala direktne pozive na istrebljenje Jevreja. Ovakav razvoj dogaaja, uzet u obzir zajedno s definisanjem zloina pozivanja na genocid, naveo je mnoge da zakljue kako govor mrnje kojim se ne poziva na istrebljenje neke grupe nije inkriminisan u meunarodnom pravu. Ovo, naravno, nije tano. Hans Frie, iako osloboen pred Meunarodnim tribunalom u Nirnbergu, bio je osuen pred nemakim sudovima zbog svoje uloge u formiranju propagande Treeg Rajha na 12 godina zatvora. Slino se dogodilo i Otu Ditrihu, jo jednom visokom funkcioneru iz Gebelsove propagandne mainerije. Za zloin protiv ovenosti je sueno i nekim istaknutim filmskim umetnicima, poput Fajta Harlana, zbog njegove uloge u stvaranju antisemitskih filmova, meu kojima je najpoznatiji Jevrejin Zis. Oslanjajui se na ovakvu praksu, tuilac Meunarodnog krivinog tribunala za Ruandu je optuio nekoliko ruandskih novinara i politiara za izvrenje zloina protiv ovenosti putem progona usled njihovih javnih govora u kojima su raspirivali mrnju protiv Tutsija. Sudsko vee je prihvatilo takvu pravnu kvalifikaciju. Tribunal je razjasnio, ipak, da govor mrnje sam po sebi ne moe biti zloin protiv ovenosti. Kao i u sluaju svakog drugog zloina protiv ovenosti, i govor mrnje se mora dogoditi u kontekstu sistematskog i irokog napada na civilno stanovnitvo. Govor mrnje takoe mora biti uperen protiv grupe ili kolektiva koji se mogu identifikovati, mora biti diskriminatoran i javan. Za razliku od pozivanja na genocid, govor mrnje kao zloin protiv ovenosti ne mora pozivati ni na kakvu konkretnu akciju i moe biti uperen ka dehumanizaciji grupe, irenju lanih vesti radi raspirivanja mrnje, izazivanju straha kod veinske populacije itd. Bitan element govora mrnje kao zloina protiv ovenosti je kumulativni efekat koji takav govor ima na kampanju progona i individualni doprinos tog govora toj kampanji. Da bi osoba bila odgovorna za zloin protiv ovenosti zbog govora mrnje, ona mora biti svesna da postoji napad na odreeno civilno stanovnitvo i da njeni govori predstavljaju deo tog napada. Poinilac takoe mora posedovati diskriminatornu nameru.

113

Kakav je stav Tribunala prema govoru mrnje kao zloinu protiv ovenosti?
Tribunal za bivu Jugoslaviju, na alost, nije sledio praksu Tribunala u Arui. Tuilac u Hagu je u sluaju Kordi i erkez, vezanom za delovanje Hrvatskog vijea odbrane u Bosni, pokuao da dokae da zagovaranje i podsticanje politike, rasne i nacionalne mrnje predstavlja zloin protiv ovenosti putem progona. U veoma povrnoj presudi zasnovanoj na pogrenoj interpretaciji kako optunice tako i pravnih izvora, sudsko vee Tribunala je presudilo da govor mrnje sam po sebi ne moe predstavljati zloin protiv ovenosti, to je bilo u suprotnosti s uspostavljenom meunarodnom praksom. albeno vee je potvrdilo da je ovakav stav bio pogrean u jednom ruandskom sluaju, gde su sudije utvrdile da se presuda Kordiu odrala samo zbog toga to nije uloena alba na ovaj njen deo.

Je li Slobodan Miloevi bio optuen za govor mrnje?

Meu brojnim optubama protiv biveg predsednika Srbije i Jugoslavije, nala se i optuba da je, kroz kontrolu, manipulaciju i upotrebu dravnih medija i kroz irenje dezinformacija Miloevi budio strah kod srpskog stanovnitva i time doprineo izvrenju zloina protiv ovenosti kao uesnik u zajednikom zloinakom poduhvatu. Zbog smrti Miloevia, Tribunal nije imao priliku da se izjasni o ovoj optubi.

Je li Vojislav eelj optuen za verbalni delikt?

Tuilac Tribunala je svoju optunicu protiv eelja zasnovao, izmeu ostalog, i na njegovim govorima kojima je pozivao na nasilje, vrenje ratnih zloina i zloina protiv ovenosti. U jednom delu, Tuilac je optuio eelja za uestvovanje u zajednikom zloinakom poduhvatu zapaljivim govorima kojima je

114

pozivao na mrnju i voenje rata, ime je doprineo vrenju zloina i ostvarivanju zajednikog zloinakog plana. Ovim je uspostavljen dovoljan pravni osnov za njegov krivini progon. Tuilac je, meutim, u optunici mnogo veu panju posvetio eeljevom podstrekivanju na vrenje ratnih zloina kao posebnom vidu krivine odgovornosti. Ovo je verovatno posledica ranije prakse Tribunala iz sluaja Kordi gde je Tribunal odbio da smatra opti govor mrnje zloinom propisanim meunarodnim pravom. Tuilac je, zbog toga, odluio da pokua da dokae neposrednu vezu izmeu eeljevih govora i konkretnih zloina koji su bili uinjeni kao direktna posledica njegovih govora. Ovim se eelj, zapravo, optuuje da je bio sauesnik u ubistvima i progonima kao podstreka tih zloina, a ne zbog same izgovorene rei kao takve.

115

8. Nepotovanje suda
Uprkos tome to prema sopstvenom Statutu Tribunal ima nadlenost da sudi samo za teka krenja meunarodnog prava, kroz praksu se razvio i postupak za krivina dela zbog nepotovanja suda. Prema pravilu 77 Pravilnika o postupku i dokazima, Tribunal ima inherentnu nadlenost da kao sudski organ kanjava one koji svojim ponaanjem ometaju tok postupka i sluei se zabranjenim sredstvima utiu na sprovoenje pravde. Tribunal je zbog ovakvog svojevoljnog proirivanja sopstvene nadlenosti esto bio kritikovan, naroito u inostranim naunim krugovima. Mnogi su smatrali da je ovakvim pristupom prekreno jedno od osnovnih naela meunarodnog prava prema kome meunarodna tela imaju samo onu nadlenost koja ima je izriito poverena kroz meunarodne dokumente. S obzirom da Statut ne daje pravo Tribunalu da se bavi sluajevima ometanja pravde, on takvu nadlenost ne moe sam za sebe da prigrabi kroz izmene svog Pravilnika. Sa druge strane, Tribunal je smatrao, sasvim ispravno, da bi njegovo efikasno delovanje bilo u velikoj meri ugroeno ukoliko ne bi mogao da vri ovu svojevrsnu funckiju samozatite. Prestupi nepotovanja suda su takoe krivina dela, ali ona ne predstavljaju teka krenja meunarodnog prava ve se radi o krivinim delima protiv meunarodnog pravosua (slino krivinim delima protiv pravosua iz domaeg krivinog prava) za koje su zapreene novane kazne ili kazne kratkotrajnog zatvora. Broj krivinih dela nepotovanja suda se, tokom postojanja Tribunala, postepeno uveavao kroz izmene pravila 77 Pravilnika. U poetku, Pravilnik je sankcionisao samo odbijanje svedoka da odgovore na postavljena pitanja i nezakonito utacanje na svedoke. Ubrzo su spisku dodata krivina dela poput otkrivanja podataka suprotno naredbema Tribunala, neodaziva-

116

nje pozivu i nedostavljanje traenih dokumenata, pruanje mita ili primoravanje osobe da se oglui o naredbe Tribunala. Do sada je 19 osoba optueno za nepotovanje suda pred Tribunalom. Meu njima su i optuenik Vojislav eelj koji je u svojoj knjizi omoguio identifikaciju 11 zatienih svedoka, slubenica Tribunala Florans Hartman koja je prvostepeno osuena zbog otkrivanja informacija protivno naredbama Vea i lanica tima odbrane Milana Lukia Jelena Rai koja je optuena da je podmitila svedoka radi lanog svedoenja. Za nepotovanje su odgovarali i novinari koji su objavljivali informacije protivno odlukama Tribunala, saradnici optuenih koji su zastraivali svedoke i svedoci koji su davali lane iskaze.

117

DEO III

TA POSLE HAKOG TRIBUNALA?

1. Izlazna strategija Tribunala i ustupanje predmeta drugim sudovima

Ustupanje predmeta Hakog tribunala Srbiji, ili nekoj drugoj zemlji bive Jugoslavije, veoma se esto pominje u medijima i javnosti Srbije, a slino je i u drugim susednim dravama. Ova tema pobuuje panju iz raznovrsnih razloga bilo da moda proizilazi iz nadanja da se nekom naem sudi ovde i tako izbegne ruka hake pravde, koja se najvema doivljava kao surova i nepravedna, bilo da je re o isticanju spremnosti domaeg pravosua da se nosi sa suenjima na nita manje kompetentan nain nego Haki tribunal, ili, pak, o eljama da se, u nekim sluajevima, ou iz Haga premesti blie publici. Da bi se razumelo ta znai ustupanje predmeta i ta se tu moe oekivati, treba odgovoriti na dva pitanja: prvo, zbog ega je Tribunal poeo da ustupa sluajeve nacionalnim pravosuima, i drugo, ta se zapravo ustupa i po kojim merilima.

Izlazna strategija Tribunala

Odgovor na prvo pitanje nalazi se u takozvanoj strategiji okonanja rada ili izlaznoj strategiji Meunarodnog krivinog tribunala za bivu Jugoslaviju, koju je Savet bezbednosti UN usvojio 28. avgusta 2003. Rezolucijom br. 1503. Tom strategijom, koja se pripremala jo od 2001. godine, Savet bezbednosti je naloio MKTJ da zavri s podizanjem optunica do kraja 2004. godine, sa suenjima u prvostepenom postupku do kraja 2008. godine, a s odlukama po albama do 2010. godine. (Rokovi za zavretak prvostepenih i albenih postupaka u meuvremenu su nekoliko puta odlagani, i najnoviji vremenski okvir do kada suenja treba da budu zavrena je 2014). Kako bi se Tribunal

121

rasteretio dela posla i zavravao suenja, Savet bezbednosti mu je odobrio da se usredsredi na suenja vojnim i politikim liderima i pojedincima na visokom poloaju, osumnjienim da su najodgovorniji za zloine na teritoriji bive Jugoslavije, dok bi osumnjiene ili okrivljene na niim ili srednjim mestima prepustio nacionalnim sudovima. Izlazna strategija MKTJ bila je uslovljena stavom drava lanica UN, naroito stalnih lanica Saveta bezbednosti, da ovaj skupi i zahtevni mehanizam meunarodne pravde, koji je od poetka bio planiran da ogranieno traje, privede rad kraju u razumnom roku. Tome je trebalo da doprinese i podela posla s dravama u vidu ustupanja predmeta. Ustupanje predmeta protiv okrivljenih nieg nivoa odgovornosti je i odgovor na kritike koje su upuivane Tribunalu to je u prvim godinama postojanja gonio mahom sitnije ribe, najee neposredne izvrioce, umesto da svoje vreme, resurse, osoblje i ovlaenja usredsredi na problematinije i kompleksnije sluajeve, one protiv najodgovornijih, s vrhova hijerarhije. Nacionalni sudovi koje su Tribunal i Savet bezbednosti imali na umu kao partnere u ovom transferu posla pre svega su oni iz drava bive Jugoslavije, na ijim teritorijama su zloini poinjeni. Osnova logike za takvu odluku poiva na tome to je upravo zbog ogluavanja ovih zemalja naslednica SFRJ tokom 90-ih godina na obavezu da procesuiraju masovna nedela u sopstvenom dvoritu, Savet bezbednosti i bio primoran da osnuje Tribunal. Stoga bi sada ovim dravama, u izmenjenim okolnostima, i uz ispunjavanje odreenih uslova, trebalo pruiti priliku da taj deo odgovornosti ponovo preuzmu na sebe. Takoe, tradicionalno se smatra da je najpozvaniji sud pred kojim se utvruje odgovornost za neko krivino delo upravo sud zemlje na ijoj je teritoriji zloin poinjen, ili sud zemlje ije dravljanstvo okrivljeni poseduje, jer se tako suenja odvijaju tamo gde se nalaze rtve, svedoci i drugi dokazi, ili okrivljeni. Izlaznu strategiju i ustupanje predmeta Savet bezbednosti nije naloio samo Tribunalu za bivu Jugoslaviju, ve i Tribunalu

122

za Ruandu u Arui. Strategija tribunala za Ruandu je prilagoena tamonjim okolnostima. Jedna od razlika je to su u sluaju ovog suda, kao primarne destinacije za ustupanje optunica do sada u praksi traene druge zainteresovane drave, mahom evropske, a ne Ruanda, gde su genocid i drugi masovni zloini izvreni, jer se smatralo da pravosue u Ruandi ima tekoe zbog nedovoljne obuenosti i potencijalne pristrasnosti. Ruanda e se moda ipak kvalifikovati za dobijanje nekih predmeta jer su koncem 2010. pri kraju procesi obuke pravosua, izmene zakona i ostvarivanje drugih uslova u ovoj zemlji.

Koji se predmeti ustupaju nacionalnim sudovima i pod kojim uslovima?

to se tie drugog pitanja ta se to prenosi na domaa pravosua pod oznakom ustupanje predmeta postoje dve vrste ili kategorije ustupanja. Jedna je ustupanje optunice, to jest predmeta protiv jednog ili vie konkretnih okrivljenih gde je Tuilatvo MKTJ okonalo istragu i podiglo optunicu, a zatim je predaje u nadlenost domaem pravosuu. Poto je ovakvo ustupanje detaljno regulisano Pravilom 11bis Pravilnika o postupku i dokazima MKTJ, takvi predmeti se u strunim krugovima najee zovu predmeti 11bis.14 Kada Tribunal ili nacionalni sudovi govore o ustupanju sluajeva, oni uglavnom misle na ustupanje predmeta 11bis. S druge strane, za razliku od ove prve kategorije, gde se u nadlenost domaeg pravosua prenosi gotova optunica, druga kategorija ustupanja je kada Tribunal nacionalnim sudovima prosledi spise iz istraga koje je Tuilatvo Tribunala vodilo, ali nije uspelo da zavri i pretoi u konkretne optunice do kraja 2004. godine, kada je istekao rok koji Savet bezbednosti postavio za podizanje optunica. Takvi ustupljeni predmeti se esto, naroito u medijima,
14 U prevodu na BHS Pravilnika o postupku i dokazima MKTJ Pravilo 11bis koristi re prosleivanje, ali emo mi koristiti termin ustupanje jer se vie ustaljen u javnom govoru.

123

nazivaju ustupljeni sluajevi, iako meu ove dve kategorije postoje razlike. Kada nacionalno tuilatvo preuzme optunicu od Tribunala, ono ima obavezu da po njoj dalje postupi, uz eventualna prilagoavanja domaem pravu, i da zavri postupak pred domaim sudom. Tribunal pri tom zadrava ovlaenje da predmet vrati nazad ako je nezadovoljan postupanjem nacionalnog pravosua. Nasuprot tome, onda kada je ustupljena nezavrena istraga, drave ne duguju Tribunalu da ma ta uine. One mogu da nastave, suze ili proire istragu, podignu optunicu, a to se tie Tribunala mogu ak da ne urade nita. Srbija, meutim, ima obavezu, koja postoji nezavisno od Tribunala i koja proizilazi iz domaeg i meunarodnog prava, da krivino goni poinioce ratnih zloina, genocida i zloina protiv ovenosti. Ona bi u ovakvim prilikama morala uvek da ispita informacije i dokumente iz nezavrenih predmeta koji su ustupljeni, da otvori istragu i, tamo gde ima dovoljno dokaza, podigne optunice. Postoji niz uslova koji se moraju ispuniti da bi MKTJ nekoj dravi ustupio optunicu. Prvi zavisi od teine zloina i nivoa odgovornosti optuenog. Moe se ustupiti samo predmet u kome su okrivljeni osobe koje se smatraju nie ili srednje rangiranim u hijerarhiji onih koji su uestvovali u vrenju zloina koji su predmet optunice, i ako konkretni zloin iz optunice ne spada meu najtee za koje se sudilo pred Tribunalom. Bilo je predmeta gde su sudska vea Tribunala odbijala zahteve Tuilatva za ustupanje lokalnom pravosuu. Tako su sama teina zloina (kao u sluaju voe srpske paravojne formacije Milana Lukia, u meuvremenu nepravosnano osuenog na doivotnu robiju), ili rang optuenog u odnosu na konkretan sluaj za koji odgovara (kao kod komandanta Sarajevsko-romanijskog korpusa VRS generala Dragomira Miloevia, za napade na Sarajevo) svrstavali optuene u kategoriju visoko rangiranih vojnih ili paravojnih lidera koji su, prema izlaznoj strategiji, morali da ostanu u nadlenosti Tribunala.

124

Sledei uslov je da se sudsko vee Tribunala za ustupanje uverilo da e suenje optuenom u toj dravi biti pravino i da mu nee biti izreena ili nad njim izvrena smrtna kazna. MKTJ moe, kao to je napomenuto, i opozvati odluku o ustupanju predmeta, ako nacionalni sud ve nije doneo pravosnanu presudu, i zahtevati od drave kojoj je predmet prosleen da ga vrati u Tribunal i preda optuenog. Ovo je predvieno za sluaj da Tribunal utvrdi da je dolo do ozbiljnijih krenja prava na pravino suenje pred domaim sudom, bilo na tetu ili u korist okrivljenog, ili da se postupak vodi s oiglednom namerom da se okrivljeni zatiti ili oslobodi od krivine odgovornosti. Zbog toga je Tuilatvo MKTJ potpisalo sporazum s Organizacijom za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), koja u sklopu svojih redovnih aktivnosti ve ima rasporeene posmatrae koji prate suenja za ratne zloine pred domaim sudovima, kako bi OEBS posebno bio upoznat sa svim suenjima 11bis u regionu i izvetavao Tribunal ako uoi neki od takvih problema. U praksi nije bilo nijednog negativnog izvetaja o takvim suenjima, niti vraanja predmeta u Tribunal. Drava kojoj se optunica ustupa moe biti ona na ijoj je teritoriji zloin poinjen (to je, ako se pogleda istorijat pravila 11bis, bio primaran orijentir za Tribunal), ili drava u kojoj je okrivljeni uhapen, ili ak drava koja bi imala nadlenost po nekom od osnova iz meunarodnog i unutranjeg prava, i koja je voljna i spremna da mu sudi. Ova poslednja opcija znai da je Tribunal mogao da ustupi predmet i nekoj dravi van kruga zemalja bive Jugoslavije (po principu univerzalne nadlenosti, sve drave sveta mogu da sude za genocid, zloine protiv ovenosti i ratne zloine bez obzira ko ih je i gde poinio), da je utvrdio da nacionalna pravosua u regionu nisu dovoljno pripremljena za ova suenja. To ukazuje da ideja ustupanja optunica, iako prevashodno namenjena za sudove Bosne i Hercegovine, Srbije ili Hrvatske, nije unapred rezervisana samo za njih, ve su ove drave morala prvo da se kvalitetom svog pravosudnog sistema kvalifikuju za ustupanje.

125

Koliko je optunica ustupljeno?

Ustupanje predmeta poelo je 2005. godine. Konaan broj ustupljenih optunica je 8, s ukupno 13 optuenih. Sve su ustupljene trima zemljama bive SFRJ Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji. Najvei broj predmeta 6 optunica, s 10 optuenih ustupljen je Bosni i Hercegovini i sva suenja po ovim optunicama do sada su okonana.15 Hrvatskoj je Tribunal ustupio jednu optunicu protiv generala hrvatske vojske Mirka Norca i Rahima Ademija za zloine protiv ovenosti i krenje zakona i obiaja rata (ukljuujui ubistva, progon, pljaku i bezobzirno razaranje naselja) protiv srpskih civila u operaciji Medaki dep 1993. godine.16 Srbiji je ustupljena samo jedna optunica, s jednim optuenim, bivim kapetanom prve klase JNA Vladimirom Kovaeviem Rambom, kome se stavljalo na teret da je poinio krenja zakona i obiaja rata, i to protivpravne napade na civilne i kulturno-istorijske i religijske objekte pod zatitom UNESKO u Starom Gradu u Dubrovniku i njihovo razaranje, ukljuujui i ubistva i ranjavanje civila, tokom granatiranja Dubrovnika od strane JNA, 6. decembra 1991. godine.17 Optunica protiv Kovaevia ustupljena je srpskom pravosuu marta 2007. godine, ali do suenja u Srbiji nikada nije dolo; postupak je obustavljen jer je jo u Tri15 U vreme pisanja ove knjige, krajem novembra 2010, jedino je presuda Miloradu Trbiu, pomoniku naelnika za bezbednost Zvornike brigade VRS, kojom je osuen na 30 godina zatvora zbog genocida u Srebrenici, ekala odluku po albi. Svi ostali optueni iz predmeta 11bis u BiH pravosnano su osueni za zloine protiv ovenosti i ratne zloine, s rasponom kazni od 7 do 34 godine. Hrvatski sud je generala Mirka Norca osudio po komandnoj odgovornosti, dok je general Rahim Ademi osloboen jer je sud utvrdio da nije imao efektivnu komandu nad jedinicama koje su poinile zloine. U vreme ustupanja predmeta i suenja, Mirko Norac je ve izdravao kaznu od 12 godina zatvora na koju ga je ranije, zbog ratnog zloina protiv srpskih civila u okolini Gospia, osudio upanijski sud u Rijeci. Za ovo delo su ve u Tribunalu pravosnano osueni Kovaevievi pretpostavljeni, general-potpukovnik Pavle Strugar, na 7 i po godina, i viceadmiral Miodrag Joki (koji je priznao krivicu) na 7 godina zatvora.

16

17

126

bunalu utvreno, a pred sudom u Srbiji potvreno, da Kovaevi zbog tekog oboljenja nije sposoban da uestvuje u suenju. Pored najveeg broja optunica, Bosni i Hercegovini ustupljeno je i najvie nezavrenih istraga. Ovo otuda to je najvei broj zloina u ratovima u bivoj SFRJ bio poinjen u ovoj nekadanjoj jugoslovenskoj republici, odakle i dolazi najvei broj optuenih, odnosno gde se nalazi najvei broj osumnjienih. Srbija i Hrvatska su takoe dobile po nekoliko nezavrenih istraga. U Srbiji su, na primer, suenja za streljanje hrvatskih ratnih zarobljenika na Ovari kod Vukovara, ili predmeti Zvornik I, II i III (ubijanje, muenje i proterivanje bonjakih civila iz okoline Zvornika 1992. godine) zasnovani na spisima istrage koje je Tribunal ustupio. MKTJ je jo nekim od drava s teritorije bive SFRJ, poput Makedonije, ustupio nezavrene istrage za zloine poinjene na njihovoj teritoriji. Ustupanje optunica je zavren proces. Nema vie zahteva za ustupanje u Tribunalu, niti preostalih sluajeva koji bi mogli biti prosleeni.18 Svi kojima se trenutno sudi u Hagu ne bi potpadali pod kategoriju nie i srednje rangiranih i Tribunal je jasno odbacivao mogunost da oni budu nekom ustupljeni. Sasvim je izvesno da Goran Hadi, a naroito Ratko Mladi, nee biti ustupljeni ili preputeni Srbiji ili drugom sudu u regionu, kad god da budu uhapeni. Ako bi do njihovog hvatanja dolo nakon to MKTJ zavri sadanje predmete, ipak bi im se sudilo pred Tribunalom aktiviranjem nekog od takozvanih rezidualnih mehanizama MKTJ koji su jo uvek u fazi planiranja, o emu e biti rei u posebnom poglavlju.

Znaaj ustupanja predmeta

Ustupanje predmeta zemljama bive Jugoslavije se dobrim delom moe smatrati odrazom rasta poverenja meunarodne zajednice u BiH, Hrvatsku i Srbiju, u poreenju s vremenom kada je osnovan sud u Hagu, i kada ove drave nisu htele, a delom
18 Tabela koja prikazuje sve predmete Tribunala ustupljene domaim sudovima dostupna je na http://www.icty.org/sid/8934.

127

ni bile u stanju, da gone poinioce ratnih zloina. Ono je takoe i priznanje da su pravosua zemalja uesnica ratova u bivoj Jugoslaviji ipak prola kroz izvestan stepen tranzicije i da sada mogu da iznesu ove obaveze. Ne moe se, meutim, rei ni da je poverenje meunarodne zajednice u ove drave i njihova pravosua u potpunosti uspostavljeno, jer su sva suenja optuenima s vrhova hijerarhija ili koji odgovaraju za najtee zloine, ipak zadrana u Tribunalu. Procenjeno je da je meunarodni sud i dalje najbolje mesto da se takva suenja dovedu do kraja i da bi ona jo uvek predstavljala isuvie krupan ili problematian zalogaj za nacionalni sudove iz niza razloga, kao to su nedovoljna politika volja da se odgovorni visokog ranga zaista pozovu na odgovornost i kazne, rizici od pritisaka na sud, tuilatvo ili svedoke od strane okrivljenih i njihovih pristalica, mogua pristrasnost, ili nedovoljno iskustvo i kapacitet pravosua da savlada predmete takvog ranga. Postoji i jedan dodatni efekat politike ustupanja predmeta, koji ima dugoroan uticaj na pravosua zemalja u regionu. S obzirom da je preduslov za ustupanje optunica bio da se u zainteresovanim zemljama prethodno moraju ispuniti odreeni uslovi, koji podrazumevaju nezavisno i nepristrasno sudstvo, postojanja potrebnih zakona i obueni kadar u pravosuu, sama mogunost ustupanja postala je veliki katalizator promena i unapreenja domaih pravosudnih sistema u zemljama bive Jugoslavije. Oekivanje transfera predmeta 11bis bilo je jedan od razloga donoenja i kasnijih izmena Zakona o ratnim zloinima i osnivanje posebnog, specijalizovanog Vea i Tuilatva za ratne zloine u Srbiji, kao i za sline izmene zakona i ustanovljavanje posebnih odeljenja u sudovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, za organizovanje obuka i usavravanja za sudije, tuioce i advokate u regionu. Ono je takoe podstaklo jaanje saradnje izmeu ovih drava, gde je veliku pomo pruio i sam Tribunal. Tako je ceo koncept ustupanja predmeta nadiao znaaj i efekte koje imaju sama ustupljena suenja i doveo do niza posledinih, politikih i pravnih, mahom reformatorskih poteza u ovim dravama, koji menjaju pravni sistem na bolje i stvaraju povoljnije uslove da se svi ratni zloini istrae i odgovorni kazne.

128

2. Zaostavtina Tribunala i dovretak zapoetih postupaka Rezidualni mehanizmi

Sasvim je izvesno da e Tribunal za bivu Jugoslaviju, kao institucija zamiljena da bude privremenog, ad hoc karaktera, jednom prestati da postoji. Prestanak rada MKTJ obino se vezivao za okonanje suenja, i to njihove zakljune faze albenog postupka. Savet bezbednosti je usvajanjem izlazne strategije prvo postavio rok za zavretak albenih postupaka do kraja 2010. godine. Taj se rok u praksi ispostavio kao neostvariv pre svega zbog ekanja na hapenja i predaju optuenih, kao i dueg trajanja sloenih suenja s optuenima koji su imali komandne funkcije i kojima se na teret stavlja veliki broj zloina. Usled toga je, na osnovu procena i zahteva samog Tribunala, ta poslednja godina pomerana nekoliko puta. Krajem 2010. godine, sva preostala suenja pred MKTJ su u toku (osim, naravno, dvojici preostalih begunaca Mladiu i Hadiu), u prvostepenom ili albenom postupku; predvia se da e neki albeni postupci sigurno zai u 2014. godinu, tako da moemo govoriti o za sada bar etvorogodinjem produetku. Iako mnoge drave, ukljuujui i SAD i Rusiju, ve due vreme smatraju da je Tribunal postao suvie skup i zameraju mu nedovoljnu efikasnost, niko nije predlagao gaenje Tribunala. Tako je Savet bezbednosti UN, iako ne bez povremenih gunanja njegovih lanica, redovno odobravao i budet i mandate sudija i preko ovog roka od 2010. godine, uvek uz podrku svih svojih 15 lanica, ukljuujui Rusiju i Kinu. Isto vai i Tribunal za Ruandu u Arui, za koji je takoe usvojena izlazna strategija s rokovima za okonanje posla, ali kome i dalje, zbog veeg broja

129

okrivljenih koji su jo uvek u bekstvu i trajanja suenja, Savet bezbednosti produuje postojanje. Zavretak suenja pred Hakim tribunalom ne znai, meutim, i njegovo potpuno gaenje. Ono to e se dogoditi za nekoliko godina, kada sva ili veina suenja bude okonana, bie zapravo transformacija MKTJ iz oblika u kome je poznat u izmenjeni, mnogo manji i po mnogo emu nov oblik za koji se za sada, u fazi planiranja, koristi naziv rezidualni mehanizam. Ovaj rezidualni mehanizam bi po svojoj sutini bio tribunal u malom, s ogranienim brojem funkcija. Do sada se iskristalisao predlog da budui rezidualni mehanizam u sluaju oba tribunala ima osam funkcija, a te funkcije zapravo proizilaze iz razloga zbog kojih je potrebno da postoji ovakav mehanizam. Meu najbitnijim razlozima za uspostavljanje rezidualnog mehanizma jeste da se sprei da optueni koji se jo uvek uspeno skrivaju (u sluaju bive Jugoslavije poznata dvojka Mladi i Hadi, a u sluaju Ruande ak trinaest preostalih begunaca) izbegnu suenja. Zato e jedna od funkcija rezidualnog mehanizma biti suenje preostalim optuenicima, ako budu uhapeni, odnosno predaju se, u vreme kada ostala, do sada zapoeta suenja, budu pri kraju ili ve zavrena. Tako bi, u zavisnosti od trenutka kada budu uhapeni, Mladiu, odnosno Hadiu bilo sueno pred sadanjim veima MKTJ u Hagu, u tom sluaju uz verovatno produavanje postojeeg mandata MKTJ za jo neku godinu, ili pred sudskim veem rezidualnog mehanizma, ali oni u svakom sluaju, ako budu pronaeni, nee moi da izbegnu Haki tribunal. Drugi bitan razlog za uspostavljanje rezidualnog mehanizma jesu interes i prava osuenika, zatita svedoka i integritet postupka i samog suda. Tako e meu rezidualnim funkcijama biti i sledee: a) nadzor nad izvrenjem kazni ukljuujui i davanje saglasnosti na uslovni otpust, ublaavanje kazne i pomilovanje osuenih; b) vanredno preispitivanje pravosnane presude (revizija) ukoliko se pojave nove injenice koje bi uticale na osudu ili kaznu; c) zatita svedoka od brige o bezbednosti svedoka pod ranije izreenim merama zatite, koju sprovodi Sekre-

130

tarijat, do uvoenja novih ili izmene postojeih mera, to je u nadlenosti sudskih vea; d) suenje za nepotovanje suda bilo da je u vezi sa suenjima preostalim optuenicima, ili da je neko, primera radi, ugrozio bezbednost svedoka koji su se pojavljivali na ranijim suenjima. Trea svrha rezidualnog mehanizma vezana je uz ono to se naziva nasleem tribunala prenoenjem dokaza i informacija, ali i znanja i iskustava nacionalnim sudovima i staranjem da se obimna dokumentacija oba tribunala zbrine, odrava i ini dostupnim svim zainteresovanima. Iz toga proizilaze preostale rezidualne funkcije: a) pruanje pravne pomoi nacionalnim sudovima u procesuiranju ratnih zloina, genocida i zloina protiv ovenosti; b) upravljanje arhivama oba tribunala. Postoji i jo jedna predloena rezidualna funkcija, a to je ustupanje predmeta nacionalnim pravosuima, ali se ona nee primenjivati na Tribunal za bivu Jugoslaviju, koji, kao to je ranije reeno, suenja Mladiu i Hadiu ne namerava da prepusti domaim sudovima, ve samo na onaj deo rezidualnog mehanizma koji e se odnositi na Tribunal za Ruandu. Iako je jasno da postoji potreba za rezidualnim funkcijama i rezidualnim mehanizmom koji bi ih obavljao, jo uvek ostaju otvorena mnoga konkretna pitanja o buduem izgledu tog mehanizma. Treba reiti da li e, to je verovatnija mogunost, postojati dva funkcionalno odvojena mehanizma jedan za nadlenosti Tribunala za Jugoslaviju, drugi za Ruandu, sa zajednikim albenim veem, kao i do sada, s tim da se vremenom mogu stopiti u jedan mehanizam. Zatim treba dati odgovor na pitanje gde e se oni nalaziti. Jedna od najizglednijih opcija je da se rezidualni mehanizam MKTJ zadri u Hagu. Izvesno je da bi budui rezidualni mehanizam trebalo da bude malo i efikasno telo, nalik na deo sadanje strukture Tribunala, ali u minijaturi, s osobljem daleko malobrojnijim nego sada u kome bi bili ljudi koji bi vrili funkcije Sekretarijata, tuioci, pravnici u sudskim veima i odreeni broj sudija na listi koji bi se pozivali kada treba da odlue o nekom od pitanja

131

iz domena rezidualnih funkcija. Ostaje, meutim, da se utvrdi kako e ta struktura tano izgledati. Otvoreno je i pitanje kada bi rezidualni mehnizmi poeli da funkcioniu. Mogue je da otponu s nekim svojim funkcijama i dok jo traju do sada zapoeta suenja, ili da se aktiviraju po potrebi tek posle njihovog okonanja. Kada se jednom aktiviraju, trajali bi vie decenija zapravo dokle god bude osuenih koji izdravaju kaznu i mogu traiti reviziju ili putanje na slobodu, ili svedoka o ijim merama zatite treba odluivati. Posebno privlai panju i pitanje sudbine arhiva oba tribunala. Arhiva, u naelu, pripada Ujedinjenim nacijama, koje su osnovale tribunale. Upravljanje arhivama je vano jer se u njima nalazi obimna dokumentacija koja je dragoceno svedoanstvo o dogaajima i zloinima kojima se bavio Tribunal; to je istovremeno i zbirka poverljivih dokumenata i istorijski arhiv otvoren za sve. U arhivama tribunala, kao i u svakom sudu, postoje razliiti dokumenti koji imaju oznaku tajnosti, kao to su oni koji se odnose na zatiene svedoke, ili dokumenti koje su razne drave predavale Tribunalu pod uslovom da ne budu dostupni nikom drugom osim organima MKTJ. Postoji i niz dokumenata koje je Tribunal prikupio, ali nisu nikad korieni na suenjima i zavedeni u sudske spise, i koje bi neke drave htele da povrate. Mnogi dokumenti, razliitih stepena poverljivosti, bie dragoceni za nacionalna pravosua, naroito ona u bivoj Jugoslaviji. Na kraju, najvei deo arhivske grae tribunala koji nije poverljiv, ili s kog e se vremenom skinuti oznaka tajnosti, predstavlja izvor informacija i znanja i istorijski legat koji je treba da koriste istoriari i drugi istraivai i naunici, novinari, univerziteti, naune ustanove i svi drugi zainteresovani, kao to se decenijama koriste dokumenti sa suenja u Nirnbergu i Tokiju nakon Drugog svetskog rata. Smatra se da bi bilo najracionalnije da se arhive pohrane na istom mestu kao i rezidualni mehanizam, kao i da budu blizu, ili bar ne suvie daleko, od regiona bive Jugoslavije, odnosno Ruande, kako bi bile to dostupnije tamonjim ljudima i institucijama. Time smetanje arhiva takoe dobija i simbolian znaaj.

132

Za sada postoje razliite ideje o tome gde bi bilo najbolje smestiti arhive. Vlade Srbije i Hrvatske su, recimo, protiv predloga da arhiv bude smeten bilo gde u regionu, kako ga niko ne bi mogao zloupotrebljavati ili svojatati, i smatraju njihov ostanak u Hagu kao najbolje kompromisno reenje, dok je u Bosni i Hercegovini veinsko opredeljenje da arhiv bude smeten u toj zemlji, kao najvie pogoenoj ratom. Nezavisno od toga gde e se smestiti arhive, planira se i uspostavljanje informacionih centara u zemljama regiona. U njima e svako zainteresovan moi da ima pristup fotografijama i kopijama javnih dokumenata Tribunala, najee u elektronskom formatu. U nalaenje modela i reenja za rezidualne funkcije ukljueni su, pored predstavnika tribunala za bivu Jugoslaviju i Ruandu, i predstavnici drava, pre svega 15 lanica Saveta bezbednosti, kao i brojni eksperti iz celog sveta. Konanu odluku o postojanju, ovlaenjima i izgledu rezidualnih mehanizama, kao i sudbini arhiva, donee Savet bezbednosti UN a njegova odluka e sve obavezivati. Istovremeno, poslednjih nekoliko godina, s izgledima da e se jo vie intenzivirati, traju brojne aktivnosti u meunarodnoj zajednici koje imaju za cilj da pomognu da se bogata zaostavtina Hakog tribunala od sudskih spisa i druge dokumentacije, preko znanja i iskustava zaposlenih u Tribunalu, prenese dravnim institucijama, sudijama, tuiocima i advokatima, medijima, univerzitetima, nevladinom sektoru i uopte javnosti u bivoj Jugoslaviji, kao i da se sauva i zabelei za svakoga u svetu. U ovu akciju ouvanja i korienja zaostavtine Tribunala u Hagu kao naslea celokupne meunarodne zajednice ukljueni su Evropska unija, OEBS, UNDP (Program za razvoj UN), mnoge drave i svetski priznati univerziteti i istraivaki centri. U takvim aktivnostima redovno uestvuju i zvanine institucije Srbije, koje su jedni od najveih korisnika ove zaostavtine. Napori meunarodne zajednice i samih tribunala u planiranju rezidualnih mehanizama pokazuju da ad hoc tribunali, kao institucije meunarodne pravde, iako deluju u ogranienom vremenu, ipak traju dugo, a rezultati njihovog rada predstavljaju

133

bogato naslee. Tribunali, ispostavlja se, nisu samo odraz trenutne politike pogodbe i odnosa snaga na meunarodnom planu, kakav je bio u vreme devedesetih. Oni su pravni i logian proces koji, kada jednom zapone, sa svim svojim manama, ni najstroi kritiari ne ele da zaustave, te je uzaludno nadati se njihovom nestanku i potonuu u zaborav, ako se izdri dovoljno dugo u opiranju i potcenjivanju.

134

3. Suenja u dravama u regionu

Kao to je u prethodnim poglavljima vie puta napominjano, Haki tribunal ima primat nad nacionalnim sudovima, ali to nikako ne iskljuuje mogunost i obavezu nacionalnih pravosua u zemljama bive Jugoslavije da i same poiste u svojoj kui, to jest da zaponu istrage, krivino gone i sude uiniocima ratnih zloina. Iz tog razloga, na teritoriji bive Jugoslavije, u godinama nakon ratova, a naroito u poslednjih nekoliko godina, deluju i nacionalni sudovi, i to nezavisno od Hakog tribunala, ali esto u saradnji s njim i po uzoru na njegova iskustva.

Srbija
Na teritoriji Srbije uglavnom nisu voeni ratovi, osim 199899. godine na Kosovu i tokom bombardovanja NATO, i nekih zloina nad nesrpskim stanovnitvom koji su se deavali u vezi s ratnim sukobima u nekim mestima u Vojvodini ili Sandaku. Iz tog razloga je Srbija mnogo manje pozvana da sudi za ratne zloine na osnovu teritorijalne nadlenosti, za razliku od Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Meutim, dravljanstvo Srbije ili prebivalite u njoj ima mnogo ljudi, naroito onih nekada izbeglih ili interno raseljenih, koji su sami bili rtve zloina; isto kao to njeno dravljanstvo ili prebivalite u njoj imaju i ljudi koji su inili zloine, bilo u sastavu ili pod kontrolom vojske i policije Srbije, odnosno Jugoslavije, bilo snaga Republike Srpske, ili nekadanje Republike Srpske Krajine. Otuda je pred Srbijom obaveza, kao i kod svih drugih drava u regionu, da pred sud izvede one koji su joj dostupni i za koje ima dokaza da su poinili meunarodni zloin. Od poetka sukoba devedesetih godina, pa do kraja 2003. godine, u tadanjoj SR Jugoslaviji je sueno za ukupno osam slu-

135

ajeva ratnih zloina. Neki od tih postupaka voeni su pred vojnim sudovima, a neki pred sudovima opte nadlenosti. U veini ovih sluajeva optunice su prvobitno bile podizane za ubistvo, pa tek naknadno prekvalifikovane u ratni zloin protiv civilnog stanovnitva, a esto su izricane nesrazmerno blage kazne. Dodue, poslednja dva sluaja u periodu do 2003. godine, koja su voena pred sudovima redovne nadlenosti, okonana su osuujuim presudama i maksimalnim kaznama za uinioce.19 Prekretnica, kojoj su uvod bili pad Miloevia i petooktobarske promene, nastupa poetkom 2003. godine. U Srbiji tada na unutranjem politikom planu sazreva volja da se ispita odgovornost za teke zloine poinjene tokom oruanih sukoba iz nedavne prolosti i da domae pravosue mnogo temeljnije i ozbiljnije nego dotle pristupi gonjenju poinilaca ratnih zloina. Ta volja je dobrim delom proizala iz deavanja kao to su najava prosleivanja predmeta iz Tribunala, otkrivene masovne grobnice s telima kosovskih Albanaca u beogradskom predgrau Batajnica, oekivanja meunarodne zajednice od Srbije da pone da se suoava s tamnom stranom nedavne prolosti i elja Srbije da promeni sliku o sebi u meunarodnoj zajednici. Na tom talasu, Skuptina Srbije usvaja 1. jula 2003. godine poseban Zakon o organizaciji i nadlenosti dravnih organa u postupku protiv uinilaca ratnih zloina (u daljem tekstu emo koristiti ustaljen uproen naziv Zakon o ratnim zloinima). Tim zakonom su ustanovljene specijalizovane pravosudne institucije Tuilatvo za ratne zloine i Vee za ratne zloine Okrunog suda u Beogradu. Na elu Tuilatva za ratne zloine nalazi se tuilac za ratne zloine. Na to mesto je Narodna skuptina Republike Srbije, jula 2003. izabrala Vladimira Vukevia, tadanjeg zamenika republikog javnog tuioca. Tuilac Vukevi je u meuvremenu, u sklopu opteg reizbora sudija i tuilaca 2009. godine, ponovo
19 Prvi je sluaj Sjeverin (otmica i ubistvo 16 Bonjaka iz Sjeverina kod Priboja, u oktobru 1992. godine) okonan u prvom stepenu septembra 2003. godine, a drugi sluaj Podujevo (ubistvo 14 albanskih civila u Podujevu, marta 1999. godine), u kom je prvostepena presuda doneta marta 2004. Oba procesa su voena pred veima Okrunog suda u Beogradu.

136

izabran na to mesto. Njegov mandat traje 6 godina, kao i drugim javnim tuiocima. Tuilac za ratne zloine ima sedam zamenika. Postoji zakonska obaveza svih dravnih organa i organizacija da na zahtev tuioca za ratne zloine obezbede odazivanje svog pripadnika ili zaposlenog, ukljuujui i stareine, radi davanja obavetenja ili sasluanja u svojstvu svedoka, kao i da bez odlaganja predaju svaki dokaz koji poseduju, ili na drugi nain saopte informacije koje mogu da pomognu pri otkrivanju uinilaca ratnih zloina. Zakon je uveo i posebnu policijsku jedinicu Slubu za otkrivanje ratnih zloina. Ta sluba prikuplja informacije o ratnim zloinima i njihovim izvriocima i postupa po zahtevima tuioca za ratne zloine, ali je ona deo Ministarstva unutranjih poslova. Tuilatvo i policijska Sluba za otkrivanje ratnih zloina angaovani su i na traganju za hakim beguncima, pri emu je tuilac Vukevi i koordinator akcionog tima za hvatanje preostalih optuenika, ali njihova prevashodna svrha je da istrauju i krivino gone osumnjiene za ratne zloine koje Haki tribunal nije optuio. Vee za ratne zloine Okrunog suda u Beogradu bilo je nadleno da sudi kao prvostepeni sud od 2003. do kraja 2009. godine, a od poetka 2010, nakon reforme pravosua i uspostavljanja nove pravosudne mree u Srbiji, nastavilo je da postoji kao Odeljenje za ratne zloine Vieg suda u Beogradu. Isto tako, u prethodnom periodu je u ovim predmetima albenu nadlenost imalo Vee za ratne zloine Vrhovnog suda Srbije, a od 2010. godine i ukidanja Vrhovnog suda, ova nadlenost prelazi na Odeljenje za ratne zloine Apelacionog suda u Beogradu. U Odeljenju za ratne zloine u Viem sudu radi sedam sudija, ukljuujui i istrane sudije, dok u sastav takvog odeljenja Apelacionog suda ulazi pet sudija. Za razliku od suenja u drugim tekim krivinim delima, ak ukljuujui i obina ubistva, gde se u prvostepenim sudskim veima nalaze i imaju veinu sudije porotnici, laici koji nisu sudije po profesiji, u sudskim veima Odeljenja za ratne zloine Vieg suda sedi uvek po troje profesionalnih sudija.

137

Tuilatvo i oba odeljenja za ratne zloine imaju iskljuivu nadlenost u Srbiji da krivino gone odgovorne za ratne zloine, druga dela tekih povreda meunarodnog humanitarnog prava i genocid. Oni mogu da vode postupke protiv uinilaca ovih dela, poinjenih bilo gde na teritoriji bive SFRJ i bez obzira na dravljanstvo uinioca ili rtve (to bi predstavljalo neku vrstu univerzalne nadlenosti teritorijalno ogranienu na bivu SFRJ). Izmenama Zakona o ratnim zloinima iz 2007. godine pridodata im je i nadlenost za krivino gonjenje onih koji pomau u skrivanju poinilaca ratnih zloina (tzv. jataka).20 U suenjima za ratne zloine, kao i kod krivinih dela organizovanog kriminala, mogue je koristiti svedoka saradnika izvrioca ili uesnika u zloinu, koji je priznao delo i svojim svedoenjem otkriva druge izvrioce. Zakon o ratnim zloinima je uneo i neke novine u krivini postupak, kao to su mogunost korienja dokaza koje je ve prikupio Haki tribunal, mogunost sasluanja svedoka putem video-konferencijske veze (video-linka), ili audio snimanje suenja koji se potom pretvara u transkripte, to omoguuje vernije beleenje izjava svedoka. Poslednjim dopunama ovog zakona omogueno je da mediji dobiju dozvolu da snimaju suenja radi javnog prikazivanja na mnogo jednostavniji i izvesniji nain nego to je to ranije bio sluaj, ime bi trebalo da se suenja priblie javnosti. Iako se za Odeljenje, ranije Vee, za ratne zloine, slino kao i za sestrinsko Odeljenje za organizovani kriminal u Viem sudu u Beogradu, u javnoj upotrebi ustalio naziv specijalni sud, ovde nije re ni o kakvom specijalnom ili izdvojenom sudu, ili neemu nalik na ad hoc krivini tribunal. Ova odeljenja su samo posebne jedinice unutar redovnih postojeih sudova koje imaju specifinu nadlenost.
20 Ova novouspostavljena nadlenost ne odnosi se na one sluajeve pomaganja uiniocima ratnih zloina gde je optunica za to delo ve stupila na pravnu snagu pre izmena Zakona o ratnim zloinima od 2007. godine. Iz tog razloga, postupak protiv desetoro optuenih za pomaganje u skrivanju Ratka Mladia, pokrenut jo 2006. godine, vodi tuilatvo redovne nadlenosti pred osnovnim sudom.

138

Zakon o ratnim zloinima nije doneo nikakvu novu obavezu dravnim organima Srbije, niti se moe rei da je tek on omoguio suenja za ratne zloine, jer su i do tada policija, tuilatva i sudovi bili u obavezi i imali mogunost da podnose krivine prijave, podiu optunice i sude za ova dela. Zakon je samo poboljao uslove za rad pravosua i policije u ovim predmetima tako to je uspostavio specijalizovana sudska odeljenja i tuioce, kao i neka nova proceduralna orua, to je bilo potrebno zbog specifinosti i sloenosti suenja za ratne zloine. Ustanovljavanjem posebnih odeljenja i tuilatva, parlament Srbije je dao znaaj uspostavljanju krivine odgovornosti za ratne zloine i poveao otpornost pravosudnih institucija koje postupaju u ovim sluajevima na uticaje iz drutva u kome veina i dalje nije naklonjena ispitivanju odgovornosti njihovih sunarodnika, a neki imaju i linu bojazan da bi se mogli nai pod istragom za ova dela. Prvo suenje za ratne zloine posle donoenja Zakona i osnivanja specijalizovanih institucija bio je sluaj Ovara (ubistvo blizu 200 hrvatskih ratnih zarobljenika na farmi Ovara pored Vukovara, novembra 1991. godine, po zauzeu tog grada od strane JNA i lokalnih paravojnih snaga), koje je poelo marta 2004. godine. Do kraja oktobra 2010, protiv 127 lica su podignute optunice za ratne zloine poinjene u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini ili na Kosovu; do tog perioda je ukupno 61 lice osueno pravosnano ili prvostepenom presudom (od toga broja je 48 osueno na kazne zatvora, a 13 osloboeno); istrage su u toku protiv jo 104 osobe.21 Veina optuenih i osuenih su Srbi iz Hrvatske, Bosne ili Srbije. Taj podatak je sasvim logian i oekivan ako se uzme u obzir da se na teritoriji Srbije prirodno nalaze poinioci zloina nad nesrpskim stanovnitvom. Oni koji su okrivljeni da su inili zloine nad Srbima, osim ako se ne zateknu na teritoriji pod kontrolom Srbije (to se i deavalo u nekoliko navrata, kada su i hapeni), nalaze se u nadlenosti i
21 Podaci preuzeti 4. novembra 2010. s web sajta Tuilatva za ratne zloine Republike Srbije, http://www.tuzilastvorz.org.rs/html_trz/index.htm

139

dometu sudova susednih zemalja; s ovima s Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom, i s EULEX-om na Kosovu Srbija deli informacije i dokaze kako bi njihove vlasti preduzele korake da ih krivino gone.

Bosna i Hercegovina
U Bosni i Hercegovini, gde je poinjen najvei broj zloina, suenja su brojna i odvijaju se na razliitim mestima. Poeci su, meutim, uglavnom bili u znaku nekanjivosti, osim u onim sluajevima gde je Tribunal podizao optunice. Tokom rata u ovoj dravi, od 1991. do 1995. godine i neposredno nakon njega, suenja za ratne zloine bila su retkost. Pokretani su uglavnom postupci protiv druge strane, a i kod ovih retkih suenja moglo se esto posumnjati u kvalitet i nepristrasnost. U Republici Srpskoj, prvih deset godina posle rata suenja skoro da nije ni bilo. Promena nastaje 2004. godine osnivanjem Tuilatva i Suda Bosne i Hercegovine i uspostavljanjem Odsjeka/Odjela za ratne zloine u njima. Ovaj sud i tuilatvo imaju nadlenost na celoj teritoriji drave BiH, i njihovi odseci posebne nadlenosti su ustanovljeni da bi preuzeli predmete iz Hakog tribunala, ali i poveali broj domaih suenja. Sud BiH, slino Tribunalu, ima svoje prvostepeno i apelaciono (albeno) odeljenje. Odsjek/Odjel za ratne zloine postoji u oba od njih. Najuoljivija osobenost ovih odseka za ratne zloine je to u prvostepenim i albenim veima pored domaih rade i meunarodne sudije. To obeleje razlikuje ovaj sud od ostalih sudova u BiH i drugde u regionu (osim na Kosovu, gde takoe sude i meunarodne sudije). Zato se esto ovaj sud svrstava u tzv. hibridne sudove. Po svemu ostalom, ovaj sud je nacionalni sud drave Bosne i Hercegovine. U poetku je u trolanim sudskim veima sedelo dvoje meunarodnih sudija i jedan sudija iz BiH, da bi se zatim proporcija promenila u dvoje domaih i jednog meunarodnog sudiju. Domai sudija, po pravilu, predsedava sudskim veem. Meunarodne sudije u Sudu BiH dolaze

140

iz razliitih zemalja sveta. Imenuje ih Visoki predstavnik za BiH, ali oni postupaju kao nezavisni pojedinci, a ne kao predstavnici zemlje iz koje dolaze ili meunarodne zajednice. Tuilatvo BiH, slino kao i Sud BiH, ima Posebni odjel/odsjek za ratne zloine u kome takoe rade strani dravljani kao pravnici, istraitelji i tuioci. Sud BiH ima i Ured registara, nalik na Sekretarijat Tribunala u Hagu, koji ine slube za administrativnu, tehniku i pravnu podrku Odseku za ratne zloine i ukljuuju, izmeu ostalog, i slubu za podrku svedocima i slubu za informisanje javnosti. Osnovna svrha postavljanja stranaca u Sud i Tuilatvo BiH je bila da se to je vie mogue otkloni ne samo mogunost pristrasnosti i etnike motivisanosti u samim istragama i suenjima, ve i utisak bonjake, srpske ili hrvatske javnosti u BiH ve u zavisnosti od toga kome bi se sudilo u konkretnom sluaju da svako od sudija i tuilaca vue na svoju nacionalnu stranu i da su odluke etniki motivisane ili obojene. Iako je prvobitna ideja bila da do 2010. godine Sud i Tuilatvo BiH ostanu u potpunosti s domaim sastavom, za ta se naroito zalagala Republika Srpska, Visoki predstavnik je ipak produio mandat meunarodnim sudijama, tuiocima i drugom osoblju do kraja 2012. godine.22 Pred sudom BiH se odvijaju suenja po optunicama koje je Haki tribunal ustupio Bosni i Hercegovini, po istragama koje je MKTJ vodio, ali nije podigao optunicu, kao i suenja u onim predmetima gde je istraga zapoela u Bosni, a Tuilatvo BiH ih klasifikovalo kao posebno osetljive predmete (s razlozima kao to su vii rang optuenog, posebno teki zloini, rizik pritiska okoline i javnosti ako bi se suenje odvijalo pred lokalnim entitetskim sudom, itd.). Od 2004. godine ovlaenje da ocenjuje osnovanost i osetljivost predmeta i odobrava dalje postupanje, koje je prema Pravilima puta do tada pripadalo tuilatvu MKTJ, prelo je na Tuilatvo BiH. Sud BiH nije jedini
22 Krajem 2010, u Sudu BiH je radilo petoro meunarodnih sudija, a u Posebnom odjelu za ratne zloine Tuilatva BiH 14 domaih i 1 meunarodni tuilac, i vei broj stranaca istraitelja, savetnika i drugog strunog osoblja.

141

pred kojim se sudi za ratne zloine u Bosni i Hercegovini, ve tu nadlenost imaju i sudovi u bosanskohercegovakim entitetima okruni sudovi u Republici Srpskoj i kantonalni u Federaciji BiH, kao i Sud Distrikta Brko. Ostali predmeti, koje Tuilatvo BiH oceni kao manje osetljive, upuuju se okruni i kantonalnim tuilatvima. Pred Sud Bosne i Hercegovine do sada su izvedena 173 optuena, razliitih nacionalnosti. Ovo je najvei broj suenja za ratne zloine pred jednim sudom, ne samo u poreenju sa svim zemljama u regionu, nego i s Hakim tribunalom i bilo kojim drugim meunarodnim i nacionalnim sudom u svetu, posebno imajui u vidu da postojanje i mandat suda BiH nisu oroeni i da se nova suenja oekuju u budunosti. Takoe, za razliku od ostalih sudova u regionu bive SFRJ, Sud BiH je, osim za ratne zloine, doneo i niz presuda za zloine protiv ovenosti, kao i nekoliko za genocid (u Srebrenici), koje su postale pravosnane. Ostali sudovi i tuilatva u BiH, od 2004. godine na ovamo, a naroito poslednjih nekoliko godina, sve vie uestvuju u podeli posla sa Sudom i Tuilatvom BiH. Tako je do sredine 2010. u Republici Srpskoj zbog ratnih zloina pred sud izvedeno 77 ljudi (veinom Srba), u bonjako-hrvatskoj Federaciji BiH 114 (veinom Hrvata i Bonjaka), a u Distriktu Brko 11 ljudi (pet Srba, tri Hrvata i tri Bonjaka).

Hrvatska
Od svih drava bive Jugoslavije, u Hrvatskoj je do sada pokrenut najvei broj postupaka za ratne zloine, kako u pogledu broja otvorenih istraga, tako i u pogledu broja podignutih optunica i zapoetih ili zavrenih suenja. Od poetka sukoba na tlu Hrvatske pa do kraja 2009. godine, krivini postupak je pokrenut (zapoinjanjem istrage) protiv ukupno 3848 ljudi, od tog broja je na kraju optueno 1747 osoba, a njih 555 i osueno.23
23 Ovi podaci se mogu nai u Izvetaju za 2009. godinu Dravnog odvjetniva Republike Hrvatske, str. 108, koji je dostupan na njegovom veb sajtu http://www.dorh.hr/GodisnjeIzvjesceORadu.

142

Suenja za ratne zloine se u Hrvatskoj odvijaju pred upanijskim sudovima (to bi u Srbiji odgovaralo nekada okrunim, a sada viim sudovima). Od 2003. godine sudska vea koja sude za ratne zloine sastavljena su od troje sudija profesionalaca, a ne, kao do tada, od sudija profesionalaca i sudija porotnika. Jedna od osobenosti suenja u Hrvatskoj je da suenje moe da bude prebaeno u upanijski sud u Zagrebu, Osijeku, Splitu ili Rijeci iz nekog od ostalih upanijskih sudova u Hrvatskoj u kome bi se sluaj po redovnoj teritorijalnoj nadlenosti inae i vodio, ako se proceni da bi to bilo u interesu pravinog suenja. Ova mogunost, koja se povremeno koristi, ima za prevashodnu svrhu da premetanjem suenja u neki od etiri najvea grada i najvea i osobljem najbrojnija suda u Hrvatskoj svede na to je mogue manju meru rizik od pritisaka i uticaja lokalne sredine na suenje. Hrvatskoj se ranije ozbiljno prigovaralo da su suenja za ratne zloine pristrasna na tetu Srba, da se veini optuenih Srba sudilo u odsustvu (to nije zabranjeno, ali moe biti upitno sa stanovita pravinosti) i da su osuivani bez dovoljno dokaza, a da pri tom zloini hrvatske strane nisu dospevali pred sud, to je naroito bilo upadljivo devedesetih godina. Takve kritike su posebno dolazile od hrvatskih nevladinih organizacija i meunarodne zajednice, naroito OEBS-a u svojim redovnim izvetajima, a zatim i Evropske unije. Poslednjih nekoliko godina isti posmatrai primetili su drugaiji pristup suenjima za ratne zloine u Hrvatskoj. Tako je Vrhovni sud Hrvatske ukinuo niz presuda, a Dravno odvjetnitvo revidiralo veliki broj ranije podignutih optunica protiv etnikih Srba (u tim postupcima su 644 osobe osloboene, ili je postupak protiv njih obustavljen ili ratni zloin prekvalifikovan u neko drugo krivino delo, koje podlee amnestiji). Suenja u odsustvu su postala izuzetak, a ne, kao ranije, rasprostranjena praksa. Pokrenuto je i vie postupaka protiv pripadnika hrvatskih formacija za zloine poinjene nad Srbima, od kojih su u javnosti najpoznatija bila suenja za zloine protiv srpskih civila i zarobljenika u splitskom zatvoru Lora, ili, nedavno, suenje Branimiru Glavau.

143

Ostala suenja u regionu

Na Kosovu, koje neke drave priznaju kao nezavisnu dravu, a neke, pre svega Srbija, ne, ali na ijoj teritoriji nakon juna 1999. godine ne deluju sudovi drave Srbije, suenjima za ratne zloine bave se sudovi koji bi potpadali pod ranije objanjen pojam hibridnih sudova. Ti sudovi su deo mree domaeg sudskog sistema koji postoji na teritoriji Kosova optinskih i okrunih sudova, ali u njima, u predmetima ratnih zloina, kao i u suenjima za organizovani kriminal, terorizam, korupciju, ubistva i etniki motivisana dela, u trolanim sudskim veima sede jedan domai i dvoje sudija misije EULEX. Sudije EULEX-a su profesionalne sudije koje, kao i u Bosni, dolaze iz stranih zemalja, u ovom sluaju uesnica misije EULEX na Kosovu (to su zemlje EU i jo neke zemlje koje daju svoje ljudstvo u ovu misiju), ali su duni da postupaju nezavisno. U ovim predmetima istrage vodi i optunicu zastupa Specijalno tuilatvo Kosova, u kome u istrazi nekog ratnog zloina moe uestvovati i lokalni tuilac, ali je voa tima uvek stranac. Pre dolaska misije EULEX 2008. godine, postojali su sudovi UNMIK-a, gde su u ovakvim suenjima takoe postupale meunarodne sudije. tavie, tokom veeg dela trajanja ove misije UN, od 1999. do 2008. godine, UNMIK je u vea koja su sudila za ratne zloine uvodio iskljuivo meunarodne sudije, a istrage su poveravane meunarodnim tuiocima. Po dolasku meunarodnih snaga na Kosovo, juna 1999. godine, pokrenut je niz postupaka za ratne zloine, u najveem broju protiv Srba kao okrivljenih. Taj se broj vremenom smanjivao. U mnogim sluajevima donete su oslobaajue odluke, ili se odustalo od suenja. Na kraju 2009. godine, 9 suenja bilo je u toku, veina s Albancima kao okrivljenima za ratne zloine, kao i 65 otvorenih istraga. U Crnoj Gori otvoreno je nekoliko istraga i voeno nekoliko suenja za ratne zloine. Prvo poznato suenje bilo je za

144

sluaj trpci, pred sudom u Bijelom Polju.24 Zapoete su istrage i suenja i za jo neke od zloina izvrenih u Crnoj Gori tokom rata, poput onih u logoru za ratne zarobljenike Morinj, deportacije Bonjaka u Republiku Srpsku, ili napada na kolonu albanskih izbeglica s Kosova tokom bombardovanja 1999. godine. Za ove sluajeve nadlena su specijalizovana odeljenja Vieg suda u Podgorici i Vieg suda u Bijelom Polju, dok na tuilakoj strani postoji posebno Odjeljenje za suzbijanje organizovanog kriminala, korupcije, terorizma i ratnih zloina u Vrhovnom dravnom tuilatvu Crne Gore. Makedonija je, do kraja 2010, otvorila istrage u etiri sluaja vezana za sukob izmeu etnikih Albanaca i makedonskih vlasti 2001. godine, koji su bili i predmet interesovanja Hakog tribunala, ali gde Tribunal nije podigao optunice. U jednom od njih, sluaju Mavrovo (zlostavljanje makedonskih graevinskih radnika od strane tada pobunjenike albanske Nacionalne oslobodilake armije) tuilatvo Makedonije podiglo je optunicu i suenje je 2010. zapoelo pred redovnim sudom u Skoplju.

Slinosti izmeu modela suenja

Svi delovi bive Jugoslavije, osim Slovenije, imaju neki model procesuiranja ratnih zloina. Tu se ispoljava niz razlika i slinosti. Ono to, recimo, razlikuje Srbiju od ostalih zemalja regiona je, izmeu ostalog, to to su njeno Tuilatvo i Odeljenje za ratne zloine jedine pravosudne institucije koje su centralizovane, ustanovljene samo za svrhu voenja postupaka za ratne zloine, i u svojoj zemlji jedine imaju nadlenost nad tim sluajevima. Sa druge strane, jasno se uoavaju mnoge slinosti. Osnovna je da su, za razliku od Hakog tribunala, svi ovi sudovi
24 Radi se otmici, a zatim ubistvu, 18 Bonjaka i 1 Hrvata, dravljana Srbije, iz voza na pruzi Beograd-Bar, u stanici trpci, koju je izvela paravojna jedinica hakog osuenika Milana Lukia pod kontrolom Vojske Republike Srpske. Za ovo delo je pred sudom u Bijelom Polju osuen na 15 godina zatvora jedan od pripadnika jedinice, Neboja Ranisavljevi.

145

stalnog, a ne privremenog karaktera, da sude na osnovu domaih zakona, i da su svi sastavni deo nacionalnog pravosudnog sistema. U nekima od njih rade stranci kao sudije i tuioci. To se dogaa tamo gde meunarodna zajednica jo uvek igra kljunu ulogu i gde su pravosudne institucije jo u povoju, a problem nepristrasnosti i nezavisnosti suda akutno izraen, kao na Kosovu, ili gde se u krhkoj multietninosti eleo uspostaviti autoritet nepristrasnog i od svih priznatog suda, kao u Bosni i Hercegovini. Samo prisustvo stranaca ih, meutim, ne liava svojstava nacionalnih sudova. Jedna od zajednikih crta ovih modela je opredeljenje drava da izvre specijalizaciju svojih sudova i tuilatava osnivanjem posebnih odseka ili odeljenja za ratne zloine. Time se omoguuje efikasnija koncentracija obuke i prenosa znanja na jedan odreen i relativno ogranien broj sudija i tuilaca, to se pokazuje kao neophodno, jer se u praksi, u suenjima za ratne zloine, oni sreu s nizom normi, pravnih i faktikih pitanja i dilema iz meunarodnog prava koje nisu do tada imali prilike da upoznaju i razreavaju. Na kraju, ueem iskljuivo profesionalnih sudija, bez porotnika, u nekim od ovih modela suenja, htelo se postii ne samo bolje poznavanje sloene pravne materije, nego i vea imunost na uticaj sredine i na line predrasude, to su kvaliteti koje bi karijerne sudije, po definiciji, trebalo da poseduju u veoj meri no sudije laici. Zajedniko za suenja u regionu je i da svi ovi sudovi primenjuju iste definicije krivinih dela ratnih zloina i genocida. To su definicije, ukljuujui spisak radnji koje predstavljaju ratni zloin ili genocid, koje su se nalazile u nekadanjem krivinom zakonu SFRJ, bile na snazi u vreme sukoba u bivoj SFRJ, i koje su u skoro pa neizmenjenim formulacijama preuzete u krivine zakone drava nastalih raspadom Jugoslavije. Ove definicije su tako formulisane da obavezuju, na primer, tuioce i sudije, slino kao to to moraju da ine njihove kolege u Tribunalu, da pogledaju u meunarodno pravo (u enevske konvencije i njihove Dodatne protokole, pre svega) kako bi utvrdili da li je neka radnja izvrena tokom oruanog sukoba bila zabranjena i da li je predstavljala ratni zloin.

146

Regionalna saradnja
Pravosua bive Jugoslavije dele i neke probleme. Mesta zloina, dokazi, rtve i poinioci najee su rasuti u najmanje dve, a nekad i vie danas razliitih drava ili teritorija bive SFRJ. Ovo je posledica stvaranja novih granica, pomeranja ljudi prisilnih proterivanja, ali i dobrovoljnih migracija, tokom i nakon ratova, sticanja novih dravljanstava, kao i injenice da su se dravljani ili pripadnici vojske i policije jedne drave borili na teritoriji druge i tamo bili rtve, svedoci ili poinitelji ratnih zloina. Zato se deava da jedna drava zapone postupak, ali ne moe da ga sprovede jer se dokazni materijal nalazi u drugoj dravi, kao i svedoci koji esto ne ele da dou da svedoe, niti imaju tu obavezu u odnosu na sud druge drave (imaju samo prema sudu svoje zemlje i Hakom tribunalu). esto je i okrivljeni u drugoj zemlji i ima njeno dravljanstvo, pa ta drava po svom pravu ne moe da ga izrui. Osim toga, drave neretko mogu da dou u situaciju da obe imaju zakonit i legitiman razlog da podignu optunicu jedna jer je ratni zloin izvren na njenoj teritoriji, a druga jer je uinilac ili rtva njen dravljanin. Ovaj sukob nadlenosti treba reiti. Iz tih razloga se kod tuilaca, sudija i policajaca u ovim zemljama, a naroito u trouglu Srbija s Crnom Gorom (tada u SR Jugoslaviji), Bosna i Hercegovina, Hrvatska, koje najee nailaze na ovakvu isprepletanost rtava, poinilaca i dokaza, javila potreba da meusobno sarauju kako bi uopte mogli da obavljaju svoj posao. Ta potreba se iskristalisala i bila jasno izraena naravno tek poetkom dvehiljaditih, kada se temeljnije i nepristrasnije pristupilo suenjima za ratne zloine i kada su odnosi meu ovim zemljama poeli da se koliko-toliko normalizuju. Prve korake preduzela je meunarodna zajednica, koja se kao posrednik pojavila upravo na inicijativu domaih pravosua, a ne kao arbitar koji namee reenja. Prvi kontakti i sastanci tuilaca, sudija i predstavnika policija ove tri zemlje poeli su 2004. i 2005. godine uz posredovanje OEBS-a i uz partnerstvo s Hakim tribunalom. Ubrzo je ova regionalna komunikacija i saradnja, gde su prednjaila tuilatva, postala vrlo esta, razvijena i bliska.

147

U meuvremenu su tuilatva Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Crne Gore sklopila sporazume o razmeni informacija i dokaza, pa u praksi svakodnevno sarauju i esto koordiniraju aktivnosti. Meusobno sarauju i jedinice za zatitu svedoka i pravosudne slube za podrku rtvama i svedocima. Sasluavaju se svedoci u jednoj zemlji za potrebe suenja u drugoj, ili podstiu da idu i lino svedoe pred sudom druge drave, jer i dalje ima svedoka koji se boje da dou u zemlju koju, zbog proivljenih trauma, i dalje smatraju neprijateljskom. Sudije i tuioci iz ovih zemalja redovno se sastaju i razmenjuju iskustva i miljenja. Saradnja je postala rutinska posebno na relaciji izmeu Srbije, Hrvatske i Crne Gore. Hrvatska ustupa Srbiji istrage i dokaze za zloine u Hrvatskoj, iji poinioci ive u Srbiji, a Srbija Hrvatskoj dokaze protiv poinitelja koji se nalaze u Hrvatskoj, kako bi i jedna i druga preuzele gonjenje na svojoj teritoriji. Saradnja postoji i izmeu Srbije i tuilaca i sudija EULEX-a na Kosovu a razmena informacija, dokaza i sasluanje svedoka se odvija u oba smera. Povrh svega, ova saradnja meu dravama regiona utrla je put svojim pozitivnim iskustvima i razraenim mehanizmima i u drugim poljima prekogranine saradnje, kao to je borba protiv organizovanog kriminala.

Uloga meunarodne zajednice

Meunarodna zajednica nije bila ukljuena u temu odgovornosti za ratne zloine u bivoj Jugoslaviji samo kroz osnivanje Hakog tribunala i pritiske da se s Tribunalom sarauje. Ona je i politiki podravala i podsticala drave regiona da zaponu sopstvena suenja. Povrh toga, meunarodna zajednica je u domaim suenjima za ratne zloine imala i ulogu posmatraa, posrednika i pruaoca tehnike i materijalne pomoi. Ulogu posmatraa i izvestioca u ovim procesima najvie je imao OEBS, koji prati suenja za ratne zloine u svim zemljama bive Jugoslavije, od Hrvatske do Makedonije. Suenja uvek posmatraju i brojne lokalne ili meunarodne nevladine organi-

148

zacije. Izvetaji o suenjima, bilo da su poticali od meunarodnih organizacija ili nevladinog sektora, pomogli su da se skrene panja na neke probleme u postupku. U prethodnom delu o regionalnoj saradnji ve je bilo rei o tome kako se meunarodna zajednica javljala i kao posrednik meu nacionalnim institucijama da bi se uspostavila neophodna saradnja.

149

Pregled najvanijih sluajeva pred Tribunalom

Ovaj se pregled daje da bi se stekla slika o najkarakteristinijim predmetima u kojima je Tribunal postupao, postigao uvid u najvanija pravna pitanja s kojima su se sudijska vea suoavala i stekao utisak o politici Tribunala prilikom odmeravanja kazni i u odnosu na njihovo izdravanje. Redosled je po abecednom prezimenima prvooptuenih i ne podrazumeva nikakvo stupnjevanje po vanosti. Ante Gotovina, Mladen Marka, Ivan ermak (Operacija OLUJA) suenje poelo 11. marta 2008. godine. Ante Gotovina je bio zapovednik Zbornog podruja Split Hrvatske vojske (HV) od 9. oktobra 1992. do marta 1996. Bio je vrhovni operativni zapovednik junog dela podruja Krajina tokom vojne operacije Oluja. Ivan ermak je bio pomonik ministra obrane u hrvatskoj Vladi od 1991. do 1993. godine. Od 5. avgusta 1995. godine, bio je zapovednik Zbornog mjesta Knin koje je obuhvatalo optine Civljane, Ervenik, Kijevo, Kistanje, Knin, Nadvoda i Orli. Imao je in general pukovnika. Mladen Marka je bio zapovednik Specijalne policije Ministarstva unutarnjih poslova Republike Hrvatske od 18. februara 1994. U tom svojstvu imao je sva potrebna ovlaenja za kontrolu nad radom i funkcionisanjem Specijalne policije. Bio je pomonik ministra unutarnjih poslova. Nakon operacije Oluja imao je in general pukovnika. Sva trojica su optueni za: pomaganje i podravanje planiranja, pripremanja i izvrenja ubistava srpskih civila iz Krajine i osoba koje

151

nisu uestvovale u neprijateljstvima, ukljuujui pripadnike srpskih oruanih snaga koji su poloili oruje, na razliite naine, izmeu ostalog, vatrenim orujem, spaljivanjem i hladnim orujem; unitavanje velikih razmera (ukljuujui paljenje) i nanoenje znatne tete selima, kuama, pomonim objektima i ambarima iji su vlasnici ili stanari bili krajiki Srbi, ubijanje njihove stoke i zagaivanje njihovih bunara; sistematsko pljakanje imovine Srba iz Krajine, ukljuujui njihove kue, pomone zgrade, ambare i stoku; izvrenje neovenih dela i okrutno postupanje prema srpskim civilima i osobama koje nisu uestvovale u neprijateljstvima, ukljuujui pripadnike srpskih snaga koji su poloili oruje; prisilno premetanje i deportacije srpskog stanovnitva Krajine iz junog dela podruja Krajina u Saveznu Republiku Jugoslaviju, Bosnu i Hercegovinu i druge delove Hrvatske, pod pretnjom izvrenja ili vrenjem dela nasilja i zastraivanja (izmeu ostalog pljakanjem i unitavanjem imovine), to je imalo za posledicu raseljavanje, premetanje ili deportaciju krajikih Srba iz tog podruja i spreavanje ili obeshrabrivanje njihovog povratka na to podruje.

Ramu Haradinaj (Ramush Haradinaj), Idriz Balaj, Lahi Brahimaj (KOSOVO) 21. jula 2010. naloeno ponovno suenje. Ramu Haradinaj je bio komandant Oslobodilake vojske Kosova (OVK) u Operativnoj zoni Dukain (Dukagjin), koja je obuhvatala optine Pe, Deani, akovica i deo optina Istok i Klina. Idriz Balaj je bio pripadnik OVK koji je vrio dunost komandanta specijalne jedinice zvane Crni orlovi. Bio je direktno potinjen i tesno je saraivao sa Haradinajem. Lahi Brahimaj je bio pripadnik Glavnog taba OVK sa bazom u Jablanici, u optini akovica; kratko je vrio dunost

152

zamenika komandanta u podruju Dukain; bio je podreen Haradinaju i tesno je sa njim saraivao. Optueni su kao uesnici udruenog zloinakog poduhvata iji je cilj bio da OVK uspostavi punu kontrolu nad Operativnom zonom Dukain, i to putem protivpravnog uklanjanja srpskih civila s tog podruja, maltretiranjem njih i civila Albanaca, Roma i drugih koji su saraivali ili se smatralo da sarauju sa srpskim snagama ili ne podravaju OVK. Sva trojica optueni su za zloine protiv ovenosti i krenja zakona i obiaja ratovanja, i to progon, zlostavljanje, deportaciju ili prisilno premetanje civila, ubistva, silovanje, muenje i okrutno postupanje. Pretresno vee je 3. aprila 2008. godine izreklo prvostepenu presudu. U uvodnom delu presude Vee je naglasilo da se, iako je saslualo gotovo stotinu svedoka, suoilo sa znatnim potekoama u pribavljanju iskaza tih svedoka. Mnogi od njih naveli su strah kao vaan razlog za nepojavljivanje pred Veem. Vee je s tim u vezi steklo snaan utisak da se suenje odvijalo u atmosferi u kojoj se svedoci nisu oseali bezbedno i to zbog niza faktora koji se iznose u presudi. Osim toga, i strane u postupku sloile su se da je na Kosovu postojala nestabilna bezbednosna situacija koja je bila naroito nepovoljna po svedoke. S obzirom na potekoe u nastojanju da se dobiju iskazi, za 34 svedoka odobrene su odreene zatitne mere. Vee je tada izreklo oslobaajue presude Haradinaju i Balaju, a Brahimaju zbog muenja i okrutnog postupanja izreklo kaznu od 6 godina zatvora. albeno vee je ukinulo oslobaajue presude po pojedinim takama svoj trojici optuenih, i naloilo delimino ponavljanje postupka, kako bi se tuilatvu omoguilo da obezbedi svedoenje dva kljuna svedoka. Miodrag Joki i Pavle Strugar (DUBROVNIK) Joki je 30. avgusta 2005. osuen na 7 godina zatvora, poto je prethodno priznao krivicu. Strugar je 17. jula 2008. osuen na sedam godina i est meseci zatvora.

153

Miodrag Joki je bio komandant 9. vojnopomorskog sektora (VPS) Jugoslovenske ratne mornarice, odgovornog za napade na Dubrovnik i okolna podruja na Jadranskom moru 6. decembra 1991. godine. Osuen je zbog krenja zakona i obiaja ratovanja, jer su vojnici pod njegovom komandom granatirali Stari grad u Dubrovniku, koji je na listi mesta svetske kulturne batine UNESCO. Tada su ubijena dva, a ranjena tri civila, a unitene su ili oteene zgrade i ustanove namenjene religiji, dobrotvornim svrhama, obrazovanju, umenosti i nauci, kao i istorijski spomenici i umetnika i nauna dela. Pavle Strugar je u oktobru 1991. postavljen za komandanta 2. operativne grupe koju je JNA oformila za voenje kampanje na podruju Dubrovnika. Na osnovu komandne odgovornosti osuen je zbog krenja zakona i obiaja ratovanja, poto je Tribunal utvrdio da je odgovoran za artiljerijski napad na dubrovaki Stari grad, prilikom koga su ubijeni i ranjeni civili, a unitene zgrade koje su zatiene kao spomenici kulture. Strugaru kazna nije izreena za izdavanje nareenja za napad na Stari grad, ve zbog toga to nije preduzeo odgovarajue mere da zaustavi granatiranje i zbog toga to se nije postarao da oni koji su bili odgovorni za napad budu kanjeni. Tribunal je zakljuio da Strugar nije bio neposredni komandant onih koji su za napad odgovorni, ve da je to bio Miodrag Joki, kome je Strugar bio nadreen. I Joki i Strugar su izdrali kaznu. Radovan Karadi suenje poelo 26. oktobra 2009. godine. Karadi je bio jedan od osnivaa Srpske demokratske stranke (SDS) i njen predsednik do 19. jula 1996. godine, kada je podneo ostavku. Bio je predsedavajui Saveza za nacionalnu bezbjednost takozvane Srpske Republike Bosne i Hercegovine (kasnije Republike Srpske) i predsednik trolanog predsednitva RS od dana njegovog osnivanja, 12. maja 1992. do 17. decembra 1992. godine, a posle toga jedini predsednik Republike Srpske i vrhovni komandant njenih oruanih snaga.

154

Optunicom se tereti za genocid, zloine protiv ovenosti i krenja zakona i obiaja ratovanja, tj. progon, istrebljenje, ubistva, deportacije, neovena dela, dela nasilja s primarnim ciljem irenja terora meu civilnim stanovnitvom, protivpravne napade na civile i uzimanje talaca. Prema navodima iz optunice, Karadi je u dogovoru s drugima poinio, planirao, podsticao, naredio, pomagao i podravao genocid nad delom nacionalnih i verskih grupa bosanskih Muslimana i Hrvata. Uestvovao je u udruenom zloinakom poduhvatu koji je za cilj imao trajno uklanjanje bosanskih Muslimana i Hrvata s podruja u Bosni i Hercegovini na koja su bosanski Srbi polagali pravo. Kao uesnik u udruenom zloinakom poduhvatu optuen je i za poduhvat eliminacije bosanskih Muslimana u Srebrenici, ubijanjem srebrenikih mukaraca i deaka i prisilnim odvoenjem ena, dece i dela starijih mukaraca iz Srebrenice. Takoe, optuen je da je u dogovoru s drugima poinio, planirao, podsticao, naredio i/ili pomagao i podravao progone bosanskih Muslimana i Hrvata na politikoj i verskoj osnovi u dvadeset optina u Bosni i Hercegovini. Tuilatvo ga smatra odgovornim za dela istrebljivanja i ubistva, poinjena radi trajnog uklanjanja bosanskih Muslimana i Hrvata s podruja na koje su bosanski Srbi polagali pravo. Prema optunici, ova dela su izvrili pripadnici srpskih snaga i politiki i dravni organi bosanskih Srba u periodu od marta 1992. do 30. novembra 1995. godine, ukljuujui ubijanja za vreme i nakon preuzimanja vlasti u optinama, i ubijanja u vezi sa zatoenikim objektima. Optuen je da je u periodu od aprila 1992. do novembra 1995. godine, u dogovoru s drugim uesnicima ovog udruenog zloinakog poduhvata formulisao i sproveo vojnu strategiju granatiranja i snajperskog delovanja radi ubijanja, sakaenja, ranjavanja i terorisanja civilnog stanovnitva Sarajeva. Granatiranjem i snajperskim delovanjem ubijeno je i ranjeno na hiljade civila oba pola i svih uzrasta, ukljuujui decu i starije osobe.

155

Prema navodima optunice, snage bosanskih Srba su izmeu 26. maja i 19. juna 1995. uzele za taoce vie od dvesta pripadnika mirovnih snaga i vojnih posmatraa UN na raznim mestima, ukljuujui Pale, Sarajevo, Banja Luku i Gorade, i drale ih kao taoce na nekoliko lokacija u Republici Srpskoj. Treim stranama, ukljuujui komandante NATO i UN, upuene su pretnje da e dalji napadi NATO na vojne ciljeve bosanskih Srba dovesti do ranjavanja, smrti ili zadravanja talaca. Deo talaca je bio zlostavljan. Zbog ovoga, Karadi se tereti za krenje zakona i obiaja ratovanja. Prva optunica protiv Karadia podignuta je jo 25. jula 1995, svega nekoliko dana posle masakra u Srebrenici; za ovo delo optuen je neto kasnije, 16. novembra iste godine. Uhapen je u Beogradu tek jula 2008. godine. Dario Kordi i Mario erkez (LAVANSKA DOLINA) 17. decembra 2004. Kordi osuen na 25, a erkez na 6 godina zatvora. Dario Kordi je bio jedan od vodeih politiara, predstavnika Hrvata u Bosni i Hercegovini. Od 1991. do 1995. bio je predsednik HDZ Bosne i Hercegovine, a od 1992. do 1995. predsednik i lan Predsjednitva Hrvatske Zajednice HercegBosne, a kasnije Hrvatske Republike Herceg-Bosne. Osuen je na 25 godina zatvora zbog krenja zakona i obiaja ratovanja, tekih krenja enevskih konvencija i zloina protiv ovenosti, i to protivpravnog napada na civile, protivpravnog napada na civilne objekte, bezobzirnog razaranja koje nije opravdano vojnom potrebom, pljakanja javne ili privatne imovine, unitavanja ili hotiminog oteivanja verskih ili obrazovnih ustanova, hotiminog liavanja ivota, neovenog postupanja, protivpravnog zatvaranja civila, progona na politikoj, rasnoj ili verskoj osnovi, ubistava i neovenih dela. Utvreno je da je kao predsednik HDZ BiH planirao, podsticao i nareivao krivina dela u optinama Travnik, Vitez, Busovaa i Kiseljak, u blizini Lavanske doline u sredinjoj Bosni i Hercegovini. Prisustvovao je sastancima politiara tokom

156

kojih je odobren napad na selo Ahmii, izvren 16. aprila 1993. godine, tokom kojeg je masakrirano vie od 100 civila, bosanskih Muslimana, ukljuujui 32 ene i 11 dece. Tada su razorene kue, a selo oieno od muslimanskog stanovnitva. Planirao je napade i na druga podruja Lavanske doline, koji su za cilj imali etniko ienje tog podruja od bosanskih Muslimana. Podsticao je, planirao i naredio napad na Busovau, usmeren protiv muslimanskog civilnog stanovnitva i civilnih objekata. U tom napadu su ubijeni i proterani mnogi civili, a njihova imovina unitena. Kordi je naredio zatvaranje bosanskih Muslimana i uspostavljanje zatoenikih objekata na nekoliko mesta u Lavanskoj dolini. Od 2006. godine se nalazi na izdravanju kazne u Austriji. Mario erkez je bio zapovednik Viteke brigade Hrvatskog vijea obrane (HVO) od njenog osnivanja 1992. najmanje do maja 1993. godine, te u vreme kada su HDZ BiH i HVO preuzeli optinske funkcije u optini Vitez. Osuen je na 6 godina zatvora zbog zloina protiv ovenosti, jer je odgovoran, po direktnoj i po komandnoj odgovornosti, za zatvaranje civila, bosanskih Muslimana u Vitezu. Zatoenici, a bilo ih je izmeu dve i tri stotine, su bili podvrgnuti okrutnim postupcima, prisiljeni da danima kopaju rovove blizu bojita, korieni kao taoci i ivi tit. Za njihov tretman bio je odgovoran erkez. Puten je na slobodu 2004. godine, jer je izdrao kaznu. Oba vea, i Pretresno i albeno, zakljuila su da je tokom dogaaja zbog kojih je sueno Kordiu i erkezu Hrvatska imala sveukupnu kontrolu nad HVO, da je rukovodila u planiranju, koordinaciji i organizaciji HVO i da je postojao meunarodni oruani sukob izmeu Hrvatske i BiH. Radislav Krsti 19. aprila 2004. godine osuen je na 35 godina zatvora. Radislav Krsti je bio naelnik taba / zamenik komandanta Drinskog korpusa Vojske bosanskih Srba (VRS). Za komandanta Drinskog korpusa je imenovan 13. jula 1995. godine.

157

Osuen je zbog pomaganja i podravanja genocida, krenja zakona i obiaja ratovanja i zloina protiv ovenosti. Tribunal je utvrdio da je Krsti, poto je vojska bosanskih Srba zauzela srebreniku enklavu, znao za nameru nekih lanova Glavnog taba Vojske Republike Srpske da izvre genocid. On je, dozvoljavajui da se koriste snage Drinskog korpusa, bez kojih Glavni tab nije mogao samostalno izvriti egzekucije, znaajno doprineo pogubljenju zarobljenih Muslimana. Tokom postupka je dokazano da je u periodu od 13. do 19. jula 1995. masovno i sistematski pogubljeno 7.000 do 8.000 mukaraca, bosanskih Muslimana, dok je ostalo muslimansko stanovnitvo koje se u tom trenutku nalazilo u Srebrenici 25.000 ena, dece i starijih osoba prisilno premeteno iz enklave. Krsti je imao vodeu ulogu u operaciji kodnog imena Krivaja 95, koja je ukljuivala napad na srebreniku enklavu. Deo te operacije bilo je granatiranje Srebrenice s namerom da se stanovnitvo zastrai i prisili na beg u Potoare, gde se nalazila baza UN, i gde je vladala potpuna nestaica hrane i stvari nunih za ivot, to je trebalo dodatno da zastrai Muslimane, izazove paniku i konano ih navede da napuste teritoriju Srebrenice. Po dolasku srpskih snaga u Potoare, Muslimani koji su se sklonili u bazi UN i njenoj okolini bili su podvrgnuti teroru koji se sastojao od pretnji, pljakanja, spaljivanja kua, premlaivanja, silovanja i ubistava. Presuda Radislavu Krstiu je prva presuda Tribunala kojom je zloin nad muslimanskim stanovnitvom u Srebrenici okvalifikovan kao genocid. Na izdravanje kazne u Veliku Britaniju je upuen 20. decembra 2004. Dragoljub Kunarac, Radomir Kova i Zoran Vukovi (FOA) 12. juna 2002. Kunarac je osuen na 28, Kova na 20, a Vukovi na 12 godina zatvora. Dragoljub Kunarac je bio komandant izviake jedinice Vojske Republike Srpske koja je bila deo lokalne Foanske takti-

158

ke grupe. Osuen je zbog zloina protiv ovenosti i krenja zakona i obiaja ratovanja, i to muenja, silovanja i porobljavanja. Tri rtve je silovao u svom stanu. Pomagao je i podravao grupno silovanje etiri rtve koje su poinili njegovi vojnici. Lino je poinio krivino delo porobljavanja tako to je dve ene potpuno liio slobode i prema njima postupao kao prema svom vlasnitvu. Od 2002. kaznu izdrava u Nemakoj. Radomir Kova je bio jedan od zamenika komandanta vojne policije Vojske Republike Srpske i voa paravojnih snaga u Foi. Zbog zloina protiv ovenosti i krenja zakona i obiaja ratovanja, i to porobljavanja, silovanja i povrede linog dostojanstva, osuen je na 20 godina zatvora. U svom stanu je dve rtve drao zatoene oko etiri meseca. Prema etiri devojke je postupao kao prema svom vlasnitvu. Zajedno s drugim vojnicima silovao je etiri rtve, od toga dve dok su bile zatoene u njegovom stanu. Pomagao je drugim vojnicima da siluju tri rtve. Neke od njegovih rtava su bile stare svega 15 do 17 godina. etiri rtve je neprestano poniavao. Tri rtve je prisilio da pleu gole na stolu dok ih je on gledao. Jednu rtvu je prodao za 200 nemakih maraka, jednu predao vojnicima, a dve prodao izvesnim crnogorskim vojnicima, svaku za 500 nemakih maraka. One nikada vie nisu pronaene. Jedna od prodatih rtava je imala svega 12 godina. Na izdravanju kazne u Norvekoj se nalazi od 2002. godine. Zoran Vukovi je bio jedan od zamenika komandanta vojne policije Vojske Republike Srpske i pripadnik paravojnih snaga u Foi. Osuen je na 12 godina zatvora, zbog zloina protiv ovenosti i krenja zakona i obiaja ratovanja. Zajedno s jednim vojnikom odveo je jednu rtvu u stan i silovao je, iako je znao da ima samo 15 godina. Od 2002. godine je u Nemakoj na izdravanju kazne.

159

Milan Marti 8. oktobra 2008. osuen je na 35 godina zatvora. Od 4. januara 1991. do avgusta 1995. godine, Marti se nalazio na razliitim rukovodeim poloajima u tadanjoj Srpskoj Autonomnoj Oblasti (SAO) Krajina, odnosno Republici Srpskoj Krajini.25 Bio je predsednik, ministar odbrane i ministar unutranjih poslova. Tokom postupka pred Tribunalom utvreno je da je, vrei ove funkcije, uestvovao u udruenom zloinakom poduhvatu koji je za cilj imao stvaranje ujedinjene srpske drave prisilnim uklanjanjem nesrpskog stanovnitva. Prema presudi, u vrenju ovog zajednikog zloinakog poduhvata uestvovali su, izmeu ostalih: Blagoje Adi, Milan Babi, Radmilo Bogdanovi, Veljko Kadijevi, Radovan Karadi, Slobodan Miloevi, Ratko Mladi, Vojislav eelj, Franko Frenki Simatovi, Jovica Stanii i Dragan Vasiljkovi. Tokom postupka je dokazano da se najkasnije od avgusta 1991. godine, politiki cilj ujedinjavanja srpskih podruja u Hrvatskoj i BiH sa Srbijom radi stvaranja jedinstvene srpske teritorije sprovodio rasprostranjenim i sistematskim oruanim napadima i injenjem dela nasilja i zastraivanja. Sprovoenje ovog cilja je zahtevalo da se hrvatsko i drugo nesrpsko stanovnitvo prisilno odstrani iz SAO Krajine, odnosno RSK. Snage JNA, Teritorijalne odbrane (TO) i policije SAO Krajine, odnosno RSK i druge srpske snage progonile su nesrpsko stanovnitvo, vrei dela ubistva i nasilja, zatvaranja i zastraivanja, to je stvorilo atmosferu u kojoj je hrvatsko i drugo nesrpsko stanovnitvo bilo prinueno da bei ili bude silom deportovano iz RSK. Snage MUP RSK su usmeravale nesrpsko stanovnitvo prema sabirnim punktovima, odakle je organizovan prevoz na podruja pod hrvatskom kontrolom. Na kraju, RSK je 1994. godine bila teritorija gotovo u potpunosti naseljena srpskim stanovnitvom. Utvreno je da su kontakti Milana Martia s drugim lanovima zajednikog zloinakog poduhvata bili bliski i direktni.
25 21. decembra 1990. optine s podruja Severne Dalmacije i Like proglasile su u Kninu Srpsku Autonomnu Oblast Krajina, koja je 19. decembra 1991. proglaena Republikom Srpskom Krajinom.

160

Rukovodstvo SAO Krajine i RSK, a naroito Milan Marti, trailo je i dobilo znaajnu finansijsku, logistiku i vojnu podrku iz Srbije. Ta je podrka dolazila iz MUP i Slube dravne bezbednosti Srbije, JNA, ali i iz Republike Srpske. Milan Marti je izjavio da on lino nikada nije prekinuo tu saradnju i da je postojala dobra saradnja s rukovodstvom Srbije, naroito s MUP. Odnos sa Srbijom je ustvari bio toliko blizak da se policija SAO Krajine uglavnom finansirala i snabdevala sredstvima i opremom iz Srbije. Pred Tribunalom je utvreno da je Marti odgovoran za zloine protiv ovenosti i krenje zakona i obiaja ratovanja, i to za: progone, ubistva, zatvaranje, muenje, neovena dela, okrutno postupanje, deportacije, prisilno premetanje, bezobzirno razaranje sela i pustoenje koje nije opravdano vojnom potrebom, unitavanje ili hotimino nanoenje tete ustanovama namenjenim obrazovanju ili religiji i pljaku javne i privatne imovine. Naredio je nasumino raketiranje Zagreba 2. i 3. maja 1995. godine, to je za posledicu imalo smrt sedam i ranjavanje 214 osoba. 26. juna 2009. godine prebaen je u Estoniju na izdravanje kazne. Slobodan Miloevi preminuo u pritvoru Tribunala 11. marta 2006. godine; suenje poelo 12. februara 2002. godine. Slobodan Miloevi je bio predsednik Srbije od 26. decembra 1990, predsednik SRJ od 15. jula 1997. do 6. oktobra 2000. godine. Kao predsednik SRJ, bio je i predsednik Vrhovnog saveta odbrane SRJ i vrhovni komandant Vojske Jugoslavije. Bio je optuen za sledee zloine: Hrvatska istrebljenje ili ubistvo stotina hrvatskih i drugih nesrpskih civila, ukljuujui ene i starije osobe, u Dalju, Erdutu, Klisi, Lovasu, Vukovaru, Voinu, Bainu, Saborskom i okolnim selima, kabrnji, Nadinu, Bruskoj, te u Dubrovniku i njegovoj okolini;

161

dugotrajno i rutinsko zatvaranje i zatoenje hiljada hrvatskih i drugih nesrpskih civila u zatoenikim objektima u Hrvatskoj i izvan nje, ukljuujui zatvorenike logore koji su se nalazili u Crnoj Gori, Srbiji i Bosni i Hercegovini; uspostavljanje i odravanje nehumanih ivotnih uslova za hrvatske i druge nesrpske civile zatoene u gore pomenutim zatoenikim objektima; deportacija ili prisilno premetanje najmanje 170.000 hrvatskih i drugih nesrpskih civila s gore navedenih podruja, ukljuujui i deportaciju najmanje 5.000 stanovnika Iloka i 20.000 stanovnika Vukovara, te prisilno premetanje najmanje 2.500 stanovnika Erduta; hotimino unitavanje stambenih objekata i druge javne i privatne imovine, kulturnih ustanova, istorijskih spomenika i verskih objekata hrvatskog i drugog nesrpskog stanovnitva u Dubrovniku i njegovoj okolini, Vukovaru, Erdutu, Lovasu, arengradu, Bapskoj, Tovarniku, Voinu, Saborskom, kabrnji, Nadinu i Brukoj; muenje, premlaivanje i ubijanje hrvatskih i drugih nesrpskih civila zatoenih u pomenutim zatoenikim objektima; protivpravni napadi na Dubrovnik i nebranjena hrvatska sela irom gore navedenih podruja.

Bosna i Hercegovina rasprostranjeno ubijanje hiljada bosanskih Muslimana tokom i nakon preuzimanja vlasti od strane bosanskih Srba na teritorijama u Bosni i Hercegovini; ubijanje hiljada bosanskih Muslimana u logorima i zatoenikim objektima u Bosni i Hercegovini; nanoenje tekih telesnih i duevnih povreda hiljadama bosanskih Muslimana za vreme zatoenja u u logorima u Bosni i Hercegovini;

162

zatoenje hiljada bosanskih Muslimana u logorima u Bosni i Hercegovini, u ivotnim uslovima sraunatim da dovedu do deliminog fizikog unitenja ovih grupa, naroito gladovanjem, zagaenom vodom, prisilnim radom, neadekvatnom lekarskom negom i konstantnim fizikim i psihikim nasiljem; istrebljenje, ubistvo ili hotimino liavanje ivota nesrba, a naroito bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata koji su iveli na teritoriji Banja Luke, Bihaa, Bijeljine, Bilee, Bosanske Krupe, Bosanskog Novog, Bosanskog amca, Bratunca, Brkog, ajnia, Doboja, Foe, Gacka, Sarajeva (Ilijaa), Kljua, Kalinovika, Kotor Varoi, Nevesinja, Sarajeva (Novi Grad), Prijedora, Prnjavora, Rogatice, Sanskog Mosta, Srebrenice, Teslia, Viegrada, Vlasenice i Zvornika. okrutno i neoveno postupanje s bosanskim Muslimanima, bosanskim Hrvatima i drugih nesrpskim civilima. To neoveno postupanje ukljuivalo je seksualno nasilje, muenje, fiziko i psihiko zlostavljanje i prisiljavanje na ivot u nehumanim uslovima; uvoenje restriktivnih i diskriminacionih mera protiv bosanskih Muslimana, bosanskih Hrvata i drugih nesrba, kao to je ograniavanje slobode kretanja; uklanjanje s poloaja vlasti u institucijama lokalne uprave i u policiji; otputanje s posla; samovoljni pretresi njihovih kua; uskraivanje prava na sudski postupak i uskraivanje prava na ravnopravno korienje javnih slubi, ukljuujui i adekvatnu zdravstvenu zatitu; prisilno premetanje i deportacija hiljada bosanskih Muslimana, bosanskih Hrvata i drugih nesrpskih civila s teritorija koje su Srbi zauzeli; namerno i bezobzirno unitavanje domova i druge javne i privatne imovine bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata, njihovih kulturnih i verskih ustanova, verskih objekata i mesta i istorijskih spomenika;

163

spreavanje dostave humanitarne pomoi, naroito medicinskog materijala i hrane, u enklave u okruenju Bihaa, Gorada, Srebrenice i epe, te uskraivanje vode civilima blokiranim u tim enklavama, u nameri da se stvore nepodnoljivi ivotni uslovi.

Kosovo i Metohija prisilna deportacija priblino 800.000 kosovskih Albanaca, civila; da bi omoguile proterivanja i raseljavanje, snage SRJ i Srbije namerno su stvorile atmosferu straha i pritiska primenom sile, pretnje silom i dela nasilja; ubistva stotina kosovskih Albanaca civila mukaraca, ena i dece, koja su se dogaala na iroko rasprostranjen ili sistematski nain irom Pokrajine; seksualno zlostavljanje kosovskih Albanaca, posebno ena, od strane snaga SRJ i Srbije; iroko rasprostranjena ili sistematska kampanja unitavanja imovine kosovskih Albanaca civila sprovedena iroko rasprostranjenim granatiranjem gradova i sela; spaljivanjem i unitavanjem imovine koja ukljuuje kue za stanovanje, poljoprivredna gazdinstva, privredne objekte, kulturne spomenike i verske objekte; rezultat tih orkestriranih akcija bio je da u selima, gradovima i itavim oblastima nije bilo uslova za ivot. Miloevi je bio prvi optueni pred Tribunalom koji je odabrao da se sam brani. U odsustvu branioca, tj. profesionalnog advokata odbrane, a s ciljem da se osigura pravino suenje, Pretresno vee je pre poetka suenja naloilo sekretaru Tribunala da odredi advokate koji e se pojaviti pred Veem kao tzv. amici curiae (prijatelji suda). Miloevi je zahtevao da dobije pravne savetnike, to mu je i odobreno. Pravnim savetnicima je odobren povlaeni pristup optuenom, to je znailo da njihovu komunikaciju s optuenim, bilo na sastancima ili telefonskim putem, vlasti Tribunala nisu nadzirale.

164

Odluka optuenog da se sam brani je, uprkos navedenim merama koje je Vee preduzelo, uz sloenost predmeta, uticala na to da se postupak odvija sporije i sa vie problema nego postupci u kojim su optueni imali branioce. Zbog toga je u jednom trenutku, na poetku izvoenja dokaza odbrane, Pretresno vee naloilo sekretaru da optuenom imenuje branioce. Tuilatvo je zavrilo s glavnim izvoenjem svojih dokaza 25. februara 2004. godine, dok je odbrana poela s izvoenjem svojih dokaza 31. avgusta iste godine. Zbog smrti optuenog, postupak je okonan 14. marta 2006. Milan Milutinovi, Nikola ainovi, Dragojub Ojdani, Neboja Pavkovi, Vladimir Lazarevi i Sreten Luki (KOSOVO) prvostepena presuda izreena 26. februara 2009. godine, albeni postupak je jo u toku. Milan Milutinovi, bivi predsednik Republike Srbije, Nikola ainovi, bivi potpredsednik Vlade SRJ, Dragoljub Ojdani, bivi naelnik Generaltaba Vojske Jugoslavije, Neboja Pavkovi, bivi komandant Tree armije Vojske Jugoslavije, kasnije i naelnik Generaltaba Vojske Jugoslavije, Vladimir Lazarevi, bivi naelnik taba Pritinskog korpusa Vojske Jugoslavije i komandant Pritinskog korpusa, i Sreten Luki, bivi naelnik MUP Republike Srbije za Kosovo i Metohiju, optueni su kao uesnici udruenog zloinakog poduhvata koji je nastao najkasnije u oktobru 1998. godine i nastavio se tokom 1999. Cilj ovog poduhvata bila je, kako se navodi u optunici, promena etnike ravnotee na Kosovu u nastojanju da se obezbedi trajna srpska kontrola nad tom pokrajinom. Ovaj cilj je trebalo da se ostvari rasprostranjenom i sistematskom kampanjom terora i nasilja, ukljuujui deportaciju, ubistva, prisilno premetanje i progon. Kampanja je bila usmerena protiv albanskog stanovnitva na Kosovu. U prvostepenom postupku, Milan Milutinovi je osloboen svih optubi, jer je Pretresno vee zakljuilo da nije imao

165

kontrolu nad srpskim snagama na Kosovu, te da nije bitno doprineo udruenom zloinakom poduhvatu. tavie, Pretresno vee nije bilo uvereno da je Milutinovi delio nameru da se slui kanjivim sredstvima, tanije deportacijom i prisilnim premetanjem. Nikola ainovi, Neboja Pavkovi i Sreten Luki proglaeni su krivim za zloine protiv ovenosti i krenje zakona i obiaja ratovanja, i to deportaciju, druga neovena dela (prisilno premetanje), ubistva i progone na politikoj, rasnoj i verskoj osnovi, i osueni na kaznu zatvora od po 22 godine. Dragoljub Ojdani i Vladimir Lazarevi proglaeni su krivim za zloine protiv ovenosti, tj. deportaciju i druga neovena dela, i osueni na kaznu zatvora od po 15 godina. Pretresno vee je konstatovalo da je voena rasprostranjena kampanja nasilja usmerena protiv civilnog stanovnitva kosovskih Albanaca tokom vazdunih napada NATO, koju su sprovodile snage pod kontrolom vlasti SRJ i Srbije i tokom koje je bilo incidenata ubijanja, seksualnog zlostavljanja i namernog unitavanja damija. Pritom se radilo o namernim aktivnostima tih snaga, koje su prouzrokovale odlazak najmanje 700.000 kosovskih Albanaca s Kosova u kratkom vremenskom periodu, od kraja marta do poetka juna 1999. Napori MUP da prikrije ubijanja kosovskih Albanaca, ukljuujui ene, starce i decu, pa ak i bebe, tako to su tela prebacivana na druga podruja Srbije, o emu se detaljno raspravlja u presudi, takoe sugeriu da su ta ubijanja po svojoj prirodi bila kanjiva. Ratko Mladi u bekstvu. Ratko Mladi je u junu 1991. postavljen za komandanta 9. korpusa Jugoslovenske narodne armije. Na dunost naelnika taba, odnosno zamenika komandanta u komandi Druge vojne oblasti JNA u Sarajevu stupio je 9. maja 1992. Za komandanta Glavnog taba vojske bosanskih Srba postavljen je 12. maja 1992; na toj dunosti ostao je najmanje do 22. decembra 1996. U in general-pukovnika unapreen je 24. juna 1994. godine. Pred

166

Tribunalom je optuen za genocid, zloine protiv ovenosti i krenje zakona i obiaja ratovanja. Optuen je da je sam ili u dogovoru s drugim uesnicima udruenog zloinakog poduhvata planirao, podsticao, naredio, poinio ili na druge naine podravao i pomagao planiranje, pripremu ili izvrenje namernog deliminog unitenja nacionalne, etnike, rasne i verske grupe bosanskih Muslimana kao takve, u mestima Klju, Kotor Varo, Prijedor, Sanski Most i Srebrenica. Unitenje ove grupe sprovoeno je: rasprostranjenim ubijanjem, deportacijom i prisilnim premetanjem nesrpskog stanovnitva radi ostvarenja kampanje etnikog ienja 1992. i 1993. godine u Bosanskoj Krajini i istonoj Bosni; nanoenjem tekih telesnih i duevnih povreda bosanskim Muslimanima, ukljuujui muenje, fiziko i psihiko zlostavljanje, seksualno nasilje i premlaivanja, i podvrgavajui bosanske Muslimane ivotnim uslovima sraunatim da dovedu do njihovog fizikog unitenja, uslovima koji su obuhvatali okrutno i neoveno postupanje, ukljuujui muenje, nehumane ivotne uslove i prisilni rad. Ovi zloini izvreni su u Banja Luci, Bosanskoj Krupi, Bratuncu, Kljuu, Kotor Varoi, Prijedoru, Sanskom Mostu, Srebrenici, Vlasenici i Zvorniku. Tereti se i za progone na politikoj ili rasnoj osnovi, istrebljenje, ubistva i deportacije na podrujima Banja Luke, Bihaa, Bijeljine, Bosanske Gradike, Bosanske Krupe, Bosanskog Novog, Bratunca, Brkog, Doboja, Foe, Gacka, Kalinovika, Kljua, Kotor Varoi, Nevesinja, Novog Grada, Prijedora, Rogatice, Sanskog Mosta, Srebrenice, Teslia, Vlasenice, Vogoe i Zvornika. Prema navodima optunice, Mladi je zakone i obiaje ratovanja prekrio tako to je, delujui sam ili u dogovoru s drugim uesnicima udruenog zloinakog poduhvata, planirao, naredio, poinio ili na druge naine pomagao i podravao dugotrajnu vojnu kampanju tokom koje su snage bosanskih Srba pod njegovom kontrolom artiljerijskom, minobacakom i snajperskom vatrom delovale po civilnim ciljevima u Sarajevu, ubijajui i ranjavajui civilno stanovnitvo.

167

Zdravko Muci, Hazim Deli i Esad Lando (Logor ELEBII) 8. aprila 2003. Muci je osuen na 9, Deli na 18, a Lando na 15 godina zatvora. Zdravko Muci je od maja do novembra 1992. bio komandant logora elebii, koji su uspostavile snage bosanskih Muslimana i Hrvata u blizini Konjica i u njemu drale zatoene Srbe iz okolnih sela. Osuen je na 9 godina zatvora, na osnovu komandne odgovornosti, zbog tekih povreda enevskih konvencija, i to: umiljajnog nanoenja velikih patnji ili tekih povreda, protivpravnog zatvaranja civila, umiljajnog liavanja ivota, muenja i neovenog postupanja. Uestvovao je u odravanju neovenih ivotnih uslova za bosanske Srbe zatoene u logoru i bio odgovoran, kao komandant logora, za stvaranje preovlaujue atmosfere straha, u kojoj su zatoenici stalno strepeli od fizikog zlostavljanja. Pod njegovom komandom je osam zatoenika umrlo od posledica premlaivanja. 2003. je prevremeno puten na slobodu. Hazim Deli je od maja do novembra 1992. bio zamenik komandanta logora, a od novembra do decembra 1992. komandant logora. Zbog tekih povreda enevskih konvencija, tj. umiljajnog liavanja ivota, muenja, hotiminog nanoenja velikih patnji ili tekih povreda i neovenog postupanja, osuen je na 18 godina zatvora. Jednog zatoenika je okrutno tukao tokom perioda od nekoliko dana, od ega je ovaj umro. Drugog zatoenika je zatvorio u aht u kojem ga je ostavio najmanje celu no i dan bez hrane i vode. Zatoenik je zatim premlaen raznim predmetima, ukljuujui lopate i elektrine ice. Uskraivao je vodu i lekarsku pomo zatoenicima. Brutalno je silovao dve zatoenice tokom ispitivanja. Oba puta je bio u uniformi, naoruan i grubo je pretio svojim rtvama. Cilj silovanja bio je da rtve zastrai i prisili ih da daju informacije. Jedno od ovih silovanja je izvreno u prisustvu straara. U praksi Tribunala, ukljuujui presudu Hazimu Deliu, jasno je ustanovljeno da silovanje predstavlja ratni zloin.

168

Deli je 2003. godine prebaen u Finsku na izdravanje kazne. Esad Lando je bio straar u logoru od maja do decembra 1992. godine. Osuen je na 15 godina zatvora zbog tekih povreda enevskih konvencija, tanije umiljajnog liavanja ivota, muenja i hotiminog nanoenja velikih patnji ili tekih povreda. Jednog zatvorenika starosti izmeu 60 i 70 godina je brutalno muio, od ega je ovaj preminuo. U nekoliko navrata je na razliite, izuzetno okrutne naine muio zarobljenike, nanosei im velike bolove i teke povrede. Na izdravanje kazne u Finsku je prebaen 2003. godine. Naser Ori 3. jula 2008. osloboen optubi. Naser Ori je od 1992. do pada srebrenike enklave 1995. bio komandant snaga bosanskih Muslimana u optinama u istonoj Bosni i Hercegovini, ukljuujui Srebrenicu. Tuilatvo je tvrdilo da su pripadnici vojne policije pod Orievom komandom i kontrolom krajem 1992. i poetkom 1993. u stanici policije i jo jednoj zgradi u Srebrenici zarobili nekoliko osoba srpske nacionalnosti, fiziki ih zlostavljali i nanosili im velike patnje i teke povrede tela, a u nekim sluajevima na smrt pretukli. Ori je bio optuen, na osnovu komandne odgovornosti, da je priblino od septembra 1992. do avgusta 1995. godine, znao ili imao razloga da zna da njegovi podreeni spremaju, planiraju ili izvravaju dela zatvaranja, ubijanja ili okrutnog postupanja prema Srbima zatoenim u stanici policije u Srebrenici i jo jednoj zgradi u ovom mestu, a nije preduzeo nune i razumne mere da sprei takva dela ili kazni njihove poinioce. Optunicom mu je stavljeno na teret spaljivanje i razaranje najmanje pedeset sela i zaselaka u istonoj Bosni s preteno srpskim stanovnitvom, zbog ega su iz tog podruja izbegle hiljade Srba. I Pretresno i albeno vee su van razumne sumnje utvrdili da su krajem 1992. i poetkom 1993. godine prema Srbima

169

zatoenim u stanici policije u Srebrenici poinjeni teki zloini, ali je, za razliku od Pretresnog vea koje je smatralo da je Ori odgovoran jer je propustio da ispuni svoju dunost da kao nadreeni preduzme nune i razumne mere da sprei da doe do ubistva i okrutnog postupanja i zbog toga ga osudilo na dve godine zatvora, albeno vee zakljuilo da optuba nije dokazala odgovornost Nasera Oria, i oslobodilo ga krivice. Kad je u pitanju bezobzirno razaranje srpskih sela, Ori je osloboen krivice jer je zakljueno da optuba nije dokazala da je on podsticao ili pomagao i podravao razaranje, niti da je imao efektivnu kontrolu nad borcima i civilima koji su u razaranju uestvovali te da nije mogao spreiti razaranje, to znai da nije mogao odgovarati ni na osnovu komandne odgovornosti. Takoe je za nekoliko napada na sela u okolini Srebrenice utvreno da mnogi seljani koji su pri tom stradali ne mogu biti smatrani rtvama ratnog zloina. Uprkos tome to je veliki broj njih bio u civilnoj odei i ispred svojih kua u trenutku pogibije, ti ljudi su ipak bili aktivni pripadnici Vojske Republike Srpske, te prema enevskim konvencijama nisu mogli imati status civila, nego boraca, na koje je dozvoljeno otvarati vatru i napadati ih bez obzira gde se nalaze i da li nose uniformu. Biljana Plavi 27. februara 2003. osuena na 11 godina zatvora, poto je prethodno priznala krivicu za zloine protiv ovenosti, tj. progone na politikoj, rasnoj i verskoj osnovi. Biljana Plavi je bila, uz Radovana Karadia i Momila Krajinika, jedna od vodeih politikih linosti bosanskih Srba od 1990. do kraja rata u BiH. Bila je srpski predstavnik u kolektivnom predsednitvu BiH, lan kolektivnih i proirenih Predsjednitava Srpske Republike BiH (kasnije Republike Srpske). Imala je de facto kontrolu nad pripadnicima oruanih snaga bosanskih Srba. Priznala je da je delujui kao pojedinac i u dogovoru s drugim lanovima udruenog zloinakog poduhvata uestvovala, planirala, podsticala i kreirala i sprovodila progon bosanskih Muslimana i Hrvata i drugog nesrpskog stanovnitva u 37

170

optina u BiH (Banja Luka, Bijeljina, Bilea, Bosanska Krupa, Bosanski Novi, Bosanski Petrovac, Bratunac, Brko, ajnie, elinac, Doboj, Donji Vakuf, Foa, Gacko, Hadii, Ilida, Ilija, Klju, Kalinovik, Kotor Varo, Nevesinje, Novi Grad, Novo Sarajevo, Pale, Prijedor, Prnjavor, Rogatica, Rudo, Sanski Most, ipovo, Sokolac, Tesli, Trnovo, Viegrad, Vlasenica, Vogoa i Zvornik). Prihvatila je i podravala kampanju etnikog razdvajanja koja je imala za posledicu smrt i proterivanje vie hiljada ljudi, u brutalnim uslovima. Ovoj kampanji doprnela je, izmeu ostalog, i time to je pozivala paravojne snage iz Srbije da pomognu snagama bosanskih Srba u ostvarivanju cilja razdvajanja etnikih grupa upotrebom sile i to je podravala njihovo uee svojim javnim izjavama o tome kako je primena sile nad nesrbima opravdana. Optunicom se teretila po osam taaka, na osnovu direktne i komandne odgovornosti, i to za genocid i/ili sauesnitvo u genocidu, istrebljenje, ubistva, progone na politikoj, rasnoj i verskoj osnovi, deportacije i druga neovena dela. Izjasnila se krivom po jednoj taki optunice. Pred Tribunalom je izjavila: Sada sam se uvjerila i prihvatam da su vie hiljada nevinih ljudi bili rtve organizovanog i sitematinog djelovanja da se uklone Muslimani i Hrvati sa podruja koje su Srbi smatrali svojim. U to vrijeme, ja sam olako ubijedila samu sebe da je ovo pitanje opstanka i samoodbrane. U stvari, i vie od toga nae rukovodstvo, iji sam bila neophodan dio vodilo je poduhvat koji je za rtve imao nebrojene nevine ljude. U presudi je konstatovano da su rezultati kampanje prisilnog proterivanja bili zastraujui: u 37 optina navedenih u optunici, oko 850 sela u kojima su iveli Muslimani i Hrvati fiziki su unitena i vie ne postoje. Nestale su itave porodice, a udeo nesrba u tim optinama pao je sa 726.960 (53,97%) 1991. godine na 235.015 (36,39%) 1997. godine. Kao posledica kampanje ubijanja registrovano je 1.100 dogaaja masovnih ubistava ljudi i 320 potencijalnih lokacija na kojim bi se njihova tela

171

mogla nalaziti. U 37 optina navedenih u optunici postojalo je ukupno 408 zatoenikih objekata gdje su ljudi bili prinudno zatvoreni i podvrgnuti tekom fizikom i psihikom zlostavljanju, ukljuujui teka premlaivanja, kao i nepodnoljive uslove ivota s nedovoljno hrane i bez ikakvih higijenskih uslova. Odmeravajui kaznu, Pretresno vee je uzelo u obzir razliite oteavajue (teinu krivinog dela, posledice njegovog izvrenja, rukovodei poloaj) i olakavajue oklnosti (priznanje, izraeno kajanje, razotkrivanje tekih zloina, doprinos pomirenju, sprovoenju Dejtonskog sporazuma). 27. oktobra 2009. Biljana Plavi je prevremeno putena na slobodu. Jadranko Prli, Bruno Stoji, Slobodan Praljak, Milivoj Petkovi, Valentin ori, Berislav Pui suenje u toku, poelo 26. aprila 2006. godine. Jadranko Prli je obavljao najvie funkcije u ratnom entitetu bosanskih Hrvata. Bio je predsednik i predsednik Vlade Hrvatske Republike Herceg-Bosne. Bruno Stoji je kao naelnik Odjela obrane Hrvatskog vijea obrane (HVO) bio najvii politiki i rukovodei funkcioner tog organa, zaduen za oruane snage Herceg-Bosne, odnosno HVO.26 Slobodan Praljak je bio visoki oficir Hrvatske vojske, pomonik ministra obrane i vii predstavnik Ministarstva obrane Hrvatske pri vladi i oruanim snagama Herceg-Bosne, odnosno HVO. Milivoj Petkovi je bio vojni zapovednik oruanih snaga Herceg-Bosne, odnosno HVO, na funkciji naelnika Glavnog stoera HVO, a od kraja jula 1993. i zamenik vrhovnog zapovednika oruanih snaga Herceg-Bosne, odnosno HVO.
26 Akcijama koje su preduzeli 8. aprila i 15. maja 1992. razni elnici HercegBosne su osnovali Hrvatsko vijee obrane (HVO), kao vladu i oruane snage Herceg-Bosne, opisujui HVO kao vrhovno izvreno, upravno i odbrambeno telo Herceg-Bosne.

172

Valentin ori je bio zamenik zapovednika za sigurnost i zapovednik vojne policije HVO. Taj poloaj je kasnije nazvan naelnik Uprave vojne policije (u okviru Odjela, kasnije Ministarstva, obrane HVO). U novembru 1993. je imenovan za ministra unutarnjih poslova Hrvatske Republike Herceg-Bosne. Berislav Pui je bio na zapovednom mestu u vojnoj policiji i oficir za vezu HVO sa UNPROFOR, naelnik Slube za razmjenu zarobljenika i drugih osoba, predsednik komisije kojoj je poverena uprava nad svim zatvorima i objektima za zatoavanje u Herceg-Bosni, odnosno HVO u kojima su drani ratni zarobljenici i zatoenici i lan komisije HVO za razmenu zarobljenika. U optunici se navodi da su optueni, u periodu od novembra 1991. do aprila 1994. godine, zajedno sa vie osoba, meu kojima su bili i Franjo Tuman, tadanji predsednik Republike Hrvatske, Gojko uak, tadanji ministar obrane Republike Hrvatske, Janko Bobetko, bivi general u Vojsci Republike Hrvatske i Mate Boban, prvi predsednik Herceg-Bosne, koji je na toj funkciji bio do februara 1994, pokrenuli i uestvovali u udruenom zloinakom poduhvatu politikog i vojnog podjarmljivanja, trajnog uklanjanja i etnikog ienja bosanskih Muslimana i drugih nehrvata koji su iveli na onim delovima teritorije Bosne i Hercegovine za koje se tvrdilo da pripadaju Hrvatskoj Zajednici (kasnije Republici) Herceg-Bosni. U optunici se navodi da su uesnici u udruenom zloinakom poduhvatu imali za cilj pripajanje ovih delova BiH Hrvatskoj. Optueni su zbog tekih krenja enevskih konvencija, krenja zakona i obiaja ratovanja i zloina protiv ovenosti, i to hotiminog liavanja ivota, neovenog postupanja (ukljuujui i seksualno zlostavljanje), deportacija, premetanja i zatoenja civila, unitavanja imovine irokih razmera i oduzimanja imovine koje nije opravdano vojnom nudom a izvedeno je na protivpravan i bezobziran nain, prisiljavanja na fiziki rad, bezobzirnog unitavanja gradova, naselja i sela i pustoenja koje nije opravdano vojnom nudom, unitavanja ili hotiminog na-

173

noenja tete ustanovama namenjenim religiji ili obrazovanju, pljakanja javne ili privatne imovine, protivpravnih napada na civile, terorisanja civila, progona na politikoj, rasnoj i verskoj osnovi, ubistava, silovanja i drugih neovenih postupaka. U optunici se, izmeu ostalog, navodi da su vojne i policijske jedinice Herceg-Bosne primenjivale silu i pretnju silom kako bi ugnjetavale i progonile bosanske Muslimane i dominirali nad njima. Tokom masovnih hapenja i deloacija, bosanski Muslimani su ubijani, teko ranjavani, seksualno zlostavljani, pljakani i zlostavljani na druge naine. Napadi na muslimanske gradove, sela i podruja, ukljuujui opsadu istonog Mostara, bili su propraeni redovnim i rasprostranjenim granatiranjem i snajperskim delovanjem usmerenim protiv muslimanskih civila. Optueni se terete da su, zajedno sa drugim uesnicima udruenog zloinakog poduhvata i raznim pripadnicima organa vlasti i snaga Herceg-Bosne/HVO, stvorili, podravali i vodili sistem zlostavljanja koji je obuhvatao mreu zatvora, koncentracionih logora i drugih objekata za zatoenje (ukljuujui, izmeu ostalog, logor Heliodrom, zatvor u Ljubukom, zatvor u Dretelju, zatvor u Gabeli i logor Vojno) kako bi uhapsili i zatoili hiljade bosanskih Muslimana, meu kojima i ene, decu i starce. Mnogi zatoenici su drani u uasnim uslovima, uskraeni za osnovne ljudske potrebe, i bili su izloeni neovenom postupanju, fizikom i psihikom zlostavljanju, ukljuujui premlaivanje i seksualno zlostavljanje. Prema navodima iz optunice, zatoenici su prisiljavani na fiziki rad, koji je podrazumevao i noenje municije i prikupljanje tela, esto u opasnim uslovima i uslovima borbe, pri emu je mnogo zatoenika poginulo ili bilo ranjeno. Korieni su i kao ivi titovi ili da na sebe privuku paljbu s neprijateljskih poloaja kako bi se ti poloaji locirali. Jedinice i vojnici HVO koristili su zatoenike i za pljakanje muslimanskih kua i imovine.

174

Vojislav eelj suenje poelo 7. novembra 2007. godine. Vojislava eelja Tuilatvo tereti za zloine protiv ovenosti i krenja zakona i obiaja ratovanja zbog progona na politikoj, rasnoj i verskoj osnovi, deportacije, nehumanih dela, ubistava, muenja, okrutnog postupanja, bezobzirnog razaranja sela ili pustoenje koje nije opravdano vojnom potrebom, unitavanje ili namerno nanoenje tete ustanovama posveenim religiji i obrazovanju i pljakanje javne i privatne imovine. U optunici se navodi da je eelj, u periodu od 1. avgusta 1991, pa bar do septembra 1993. godine, delujui sam ili u dogovoru s drugim uesnicima udruenog zloinakog poduhvata, planirao, naredio, podsticao, poinio ili na drugi nain pomagao i podravao planiranje, pripremu ili izvrenje progona nesrpskog stanovnitva na teritoriji SAO Slavonija, Baranja i Zapadni Srem, u optini Zvornik, na irem podruju Sarajeva, u optinama Mostar i Nevesinje i u delovima Vojvodine. Ovi progoni su ukljuivali ubistva (ukljuujui ubistva ena, dece i starijih osoba), dugotrajno i rutinsko zatvaranje civila u logorima i uspostavljanje i odravanje nehumanih ivotnih uslova za zatoenike, njihovo muenje, premlaivanje i ubijanje, dugotrajan i est prisilni rad, seksualno zlostavljanje, uvoenje restriktivnih i diskriminacionih mera uperenih protiv nesrpskog stanovnitva, kao to su ograniavanje slobode kretanja, uklanjanje s poloaja vlasti u lokalnim institucijama dravne vlasti i u policiji, otputanje s posla, uskraivanje prava na zdravstvenu zatitu, muenje, premlaivanje i pljakanje nesrpskih civila, deportacije ili prisilno premetanje desetina hiljada civila, namerno unitavanje domova i druge javne i privatne imovine, kulturnih ustanova, istorijskih spomenika i verskih objekata, direktno i javno omalovaavanje hrvatskog, muslimanskog i drugog nesrpskog stanovnitva. Optunica protiv eelja podignuta je 14. februara 2003. Dobrovoljno se predao svega nekoliko dana kasnije, 23. februara. Ubrzo zatim, obavestio je Tribunal da eli sam da se brani, kao to je to prethodno radio Slobodan Miloevi. Iako je Tri-

175

bunal velikom broju optuenih odobravao privremeno putanje na slobodu do poetka suenja, eelj je to traio samo jednom, 2004. godine, kada je njegov zahtev odbijen, i sve vreme se nalazi u pritvoru. Suenje je poelo 27. novembra 2006, pred veem kojim je predsedavao sudija Alfons Ori (Alphons Orie), ali bez prisustva optuenog, koji je od 10. novembra trajkovao glau, nezadovoljan time to mu je ranije imenovan takozvani branilac u pripravnosti (branilac stand by). Pretresno vee je tada reilo da optuenom nametne branioca, na ta se on alio, pa je albeno vee reilo da poniti poetak pretresnog postupka i naloi ponovni poetak suenja, kada optueni bude u stanju da u potpunosti uestvuje u postupku kao optueni koji sam sebe zastupa. Ponovno suenje je poelo 7. novembra 2007. pred novim Pretresnim veem, kojim predsedava sudija an-Klod Antoneti (Jean-Claude Antonetti). Na zahtev Tuilatva, koje je tvrdilo da je vie svedoka optube zastraivano, bilo je prekinuto od 11. februara 2009. do 12. januara 2010. Za vreme trajanja postupka, eelj je zbog nepotovanja suda osuen na 15 meseci zatvora, jer je u knjizi koju je objavio otkrio identitet zatienih svedoka.

176

CIP , 341.645.5 341.4 HAKE nedoumice : poznato i nepoznato o Krivinom tribunalu za bivu Jugoslaviju / Vojin Dimitrijevi ... [et al.]. Beograd : Beogradski centar za ljudska prava, 2010 (Beograd : Original). 176 str. ; 20 cm Tira 2.000. Napomene i bibliografske reference uz tekst. ISBN 978-86-7202-124-0 1. , , 1932 [] a) () b) COBISS.SR-ID 180264972