PSIHOLOGIJA, 2007, Vol.

40 (2), 173-190

UDC 159.955.5.072

LOGIKI I EPISTEMOLOKI PRISTUP KRITIKOM MILJENJU1

Jelena Pei2
Institut za psihologiju, Filozofski fakultet u Beogradu

U radu se prikazuju i analiziraju dva osnovna pristupa u konceptualizaciji kritikog miljenja: logiki i epistemoloki. U prikazu logikog pristupa najpre je odreen opti referentni okvir od koga se u njemu polazi (odnos kritikog miljenja i neformalne logike), a potom su analizirane sposobnosti i vetine koje se vide kao bazini konstituenti kritikog miljenja. U prikazu epistemolokog pristupa analiziraju se etiri koncepcije koje predstavljaju glavne pravce kritike logikog pristupa, odnosno ireg odreivanja kritikog miljenja koje ukljuuje osobeno shvatanje prirode i razvoja znanja, nekognitivne dispozicije i ulogu predmetno specifinog znanja. U zavrnom delu rada razmatra se odnos logikog i epistemolokog pristupa. Iznosi se i obrazlae stanovite po kome je re o komplementarnim pristupima i razmatra se specifian doprinos svakog od njih celovitom odreenju kritikog miljenja. Kljune rei: kritiko miljenje, logiko rasuivanje, epistemologija kritikog miljenja

Veliki broj koncepcija koje sreemo u referentnoj literaturi mogao bi se okarakterisati kao logiki pristup kritikom miljenju. U njima se kritiko miljenje odreuje preko razliitih sposobnosti i vetina logikog rasuivanja iji je krajnji smisao da se vlastita uverenja, procene, odluke i akcije zasnuju na valjanim i vrstim argumentima. S druge strane, mnoge uticajne koncepcije kritikog miljenja nastale su na osnovu razliito usmerenih kritika logiki orijentisanih koncepcija, a neki od tih autora eksplicitno su svoja shvatanja oznaili kao epistemoloki pristup kritikom
1

Ovaj lanak je rezultat rada na projektu "Psiholoki problemi u kontekstu drutvenih promena" (br. 149018) koji finansira Ministarstvo za nauku i zatitu ivotne sredine Republike Srbije. 2 Adresa autora: kostamat@eunet.yu

173

Jelena Pei

miljenju. Zajedniki imenitelj ovih shvatanja jeste upravo pokuaj ireg odreenja kritikog miljenja koji ukljuuje i osoben odnos prema (sa)znanju, kao i ulogu irokog spektra linih i socijalnih inilaca. U ovom radu, razmotriemo najpre osnovne postavke logikog pristupa kritikom miljenju, opti referentni okvir od koga se u njemu polazi. Prikaz konkretnih sposobnosti i vetina bie zasnovan prvenstveno na koncepciji R. Enisa, (Ennis, 1987, 1996, 2002), budui da je to jedna od najuticajnijih i najee citiranih logiki orijentisanih koncepcija na osnovu ije kritike su nastale druge uticajne koncepcije kritikog miljenja, kao i novi pristupi u njegovom prouavanju. Epistemoloki pristup kritikom miljenju bie prikazan kroz koncepcije R. Pola (Paul, 1982; 1993); H. Sigela (Siegel, 1988), D. Mekpeka (McPeck, 1981) i P. King i K. Strom Kiener (King i Strohm Kitchener, 1994), budui da su to glavni pravci kritike logiki orijentisanih koncepcija, kao ireg odreivanja kritikog miljenja utemeljenog u teorijama miljenja i saznanja.3

KRITIKO MILJENJE KAO LOGIKO RASUIVANJE

U okviru logiki orijentisanih koncepcija kritiko miljenje se praktino izjednaava sa neformalnom logikom (Siegel, 1988). Formalna logika se bavi oblicima valjanog miljenja, ne uzimajui u obzir predmetni sadraj i kontekst u kome se miljenje odvija. Ona definie (propisuje) opta pravila logiki ispravnog, valjanog rezonovanja i daje kriterijume na osnovu kojih se procenjuje da li se u miljenju potuju ta pravila. Formalnologiki principi, kako naglaavaju zagovornici neformalne logike, imaju ogranienu upotrebnu vrednost u svakodnevnom miljenju; njihova primena nije dovoljna da bi zakljuili da li neko logino razmilja ili postupa. Neophodno je uzeti u obzir i sadraj o kome se radi, konkretnu situaciju, kao i iri kontekst u kome se rasuivanje odvija. Neformalna logika bavi se upravo rasuivanjem koje je zavisno od sadraja i konteksta. Ona ukljuuje elemente formalne logike, ali je prvenstveno usmerena na to kako se logiki principi stvarno koriste i primenjuju u svakodnevnom rasuivanju, zbog ega se nekada naziva i praktinom logikom (Bowell i Kemp, 2002). O tome da je logiko odreenje kritikog miljenja veoma blisko neformalnoj logici, najbolje govori esto citirana Enisova definicija kritikog miljenja kao refleksivnog, na razlozima zasnovanog miljenja iji je cilj donoenje razumne odluke o tome u ta se moe verovati i kako treba postupati (Ennis, 1987, str. 10). Logika nam, kae Enis, daje smernice za racionalno prosuivanje u vidu odreenih pravila ili principa koje treba slediti, ali je kljuna sposobnost njihove fleksibilne i
3

U prilog reprezentativnosti ovih koncepcija govori to da tzv. veliku petorku ili najuticajnije teoretiare kritikog miljenja ine Enis, Mekpek, Sigel, Pol i Lipman (prema Johnson, 1992).

174

Logiki i epistemoloki pristup kritikom miljenju

promiljene primene, to podrazumeva uvaavanje konkretne situacije i konteksta, kao i dobro poznavanje date oblasti i problema koji se razmatraju (Ennis, 1996). Bliska povezanost kritikog miljenja i neformalne logike poiva, s jedne strane, na injenici da je logika struktura zakljuivanja i argumentovanja u svakodnevnom miljenju retko toliko kompleksna da se njihova validnost ne bi mogla proceniti intuitivnim rezonovanjem ili uz pomo elementarnih logikih pravila. S druge strane, iako formalnologika pravila mogu biti vrlo sloena i prosenoj osobi teka za razumevanje, ona nisu dovoljna da reprezentuju dominantan nain rasuivanja u svakodnevnom miljenju (Bowell i Kemp, 2002). Neformalna logika je ta koja daje smernice za rasuivanje u kompleksnim, nedovoljno jasnim situacijama kakva je veina s kojima se u realnom ivotu sreemo. Da parafraziramo Riarda Pola koji kae: lako je reiti logiki silogizam i zakljuiti da je Sokrat smrtan, ali kako da odluim za koga da glasam na izborima. Kritiko miljenje, dakle, obuhvata one sposobnosti i vetine rasuivanja koje primenjujemo kada neko, na primer, pokuava da nas ubedi da na izborima glasamo za odreenog kandidata. To (izmeu ostalog) podrazumeva: prepoznavanje stvarne namere autora teksta ili izlaganja (koja moe biti veto skrivena u tekstu prividno druge namene); paljivo identifikovanje argumenata koji se navode; razdvajanje stvarnih razloga (ako ih ima) od okolnih iskaza koji su pokuaj da se utie na nae emocije ili izraz retorikih vetina govornika; prepoznavanje greaka u nainu zakljuivanja (koje ne moraju biti formalnologike prirode, ve mogu predstavljati npr. tendencioznu interpretaciju argumentacije protivnikog kandidata), itd. Poto smo odredili opti referentni okvir od koga se polazi u logiki orijentisanim koncepcijama kritikog miljenja, razmotrimo sada o kojim se konkretnim sposobnostima i vetinama rasuivanja u njima govori.

Struktura sposobnosti i vetina

Koncepcije koje polaze od neformalne logike u osnovi na slian nain odreuju strukturu sposobnosti i vetina kritikog miljenja (Ennis, 1987, 1996; Bowell i Kemp, 2002; Shand, 2000). U njima se kao kljune za kritiko miljenje navode sposobnosti interpretacije i analize informacija, izvoenja logiki ispravnih i prihvatljivih zakljuaka (zakljuivanje) i preispitivanja zasnovanosti i prihvatljivosti sudova, argumenata, uverenja i tumaenja (evaluacija). Nekada se pomenute sposobnosti svode na interpretaciju i evaluaciju informacija (Bowell i Kemp, 2002). Treba naglasiti da se najee radi o sloenim, hijerarhijski organizovanim strukturama u kojima je svaka od ovih sposobnosti opisana preko niza posebnih vetina (i podvetina). Ako izuzmemo velike i frustrirajue razlike u nainu njihove organizacije (tj. klasifikacije i subklasifikacije), postoji prilina saglasnost u pogledu toga ta ini sposobnost za kritiko miljenje.
175

Jelena Pei

Uprkos ovoj sadrinskoj srodnosti, nije lako saeto i iz uoptavajue perspektive prikazati logike koncepcije kritikog miljenja. One, naime, nisu problemski orijentisane, ve imaju za cilj da to preciznije opiu konkretne sposobnosti i vetine rasuivanja, kako bi predloene strukture bile praktino upotrebljive u psihometriji i pedagokoj praksi (Ennis, 2002). Predloeni modeli su, kao to smo pomenuli, sloene, hijerarhijski organizovane strukture u kojima se svaka pojedinana sposobnost razrauje opirno i sa mnogo tehnikih detalja (njihovo razumevanje esto podrazumeva bar solidno poznavanje logikih termina i pravila). U tom obilju informacija nije se lako snai, pogotovo ako se ima u vidu da ne postoji jednoznaan nain klasifikacije navedenih sposobnosti. Kako priznaje Enis, predloene strukture su najee robusne i teko prohodne, a pojedine sposobnosti i vetine se u njima preklapaju (Ennis, 2002). Imajui sve ovo u vidu, u nastavku rada daemo jedan uopten prikaz sposobnosti i vetina koje se u logiki orijentisanim koncepcijama vide kao bazini konstituenti sposobnosti za kritiko miljenje (Pei, 2006). Akcenat e biti na razmatranju prirode ovih sposobnosti (kategorija sposobnosti, a ne njihovih pojedinanih manifestacija), njihove vanosti za kritiko miljenje, kao i upotrebne vrednosti logikih pravila i smernica u njihovom praktikovanju. Argumentovanje. Sposobnosti i vetine vezane za argumentovanje zauzimaju centralno mesto u logiki orijentisanim koncepcijama (Ennis, 1987; Bowell i Kemp, 2002; Shand, 2000). Ako bi traili najjednostavniju i najsaetiju differentia specifica kritikog miljenja, bilo bi to zasnivanje uverenja na valjanim i dobrim razlozima. Stoga je razumljivo da veina autora smatra vetine argumentovanja kljunim za kritiko miljenje, jer je upravo u argumentima sadrano ono u ta neko pokuava da nas uveri (teza), kao i ono ime nas uverava u opravdanost takvog suda, stava ili postupka (razlozi). Sposobnosti i vetine argumentovanja obino se dele u dve opte kategorije od kojih se prva odnosi na analizu, a druga na vrednovanje argumenata.4 Analiza argumenata obuhvata meusobno povezane vetine iji je smisao da se utvrdi: da li je autor u pokuaju uticanja na naa uverenja, stavove i odluke prezentovao argumente (ili se radi o neargumentativnom ubeivanju), kao i koji su njegovi argumenti - identifikovanje teze ili tvrdnje koja se dokazuje i razloga koji se navode u prilog njene istinitosti, opravdanosti ili prihvatljivosti. U realnim situacijama svakodnevnog rasuivanja ovaj zadatak je esto teak jer, pored razumevanja logikih odnosa izmeu iskaza, podrazumeva i sloene vetine analize, interpretacije i evaluacije informacija. Posebno se naglaava vanost prepoznavanja neargumentativnog ubeivanja, koje ne poiva na racionalnim razlozima, ve na upotrebi razliitih retorikih strategija koje su manje ili vie direktno usmerene na manipulisanje razliitim vrstama emocija (Bowell i Kemp, 2002). U neformalnoj logici ne postoje vrsta ni precizna pravila za identifikovanje teze i razloga ili za prepoznavanje retorikih stra4 U Enisovoj strukturi sposobnosti, analiza i vrednovanje argumenata izdvojeni su u posebne kategorije (razjanjenje predmeta razmatranja i prosuivanje osnove na kojoj poivaju uverenja i pozicije), dok ih drugi autori razmatraju u sklopu jedinstvene sposobnosti argumentovanja.

176

Logiki i epistemoloki pristup kritikom miljenju

tegija, ve samo smernice koje mogu biti korisne u recepciji informacija, kao i u strukturiranju vlastitog izlaganja (Ennis, 1996). Stoga znaajno mesto u logikim koncepcijma zauzima analiza brojnih i realistinih primera iz svakodnevnog rasuivanja, kroz koju se demonstriraju mogunosti i nain primene predloenih kriterijuma i smernica. Vrednovanje argumenata odnosi se na procenjivanje njihove valjanosti (da li ponueni razlozi podravaju iznetu tezu i u kojoj meri) i njihove snage, odnosno prihvatljivosti (istinitosti, pouzdanosti) navedenih razloga. Budui da razlozi koji se navode u argumentima esto poivaju na iskazima drugih ljudi i na posmatranju, u logikim koncepcijama najvie se govori o proceni kredibiliteta (verodostojnosti) izvora informacija i pouzdanosti iskaza zasnovanih na posmatranju. Kod prosuivanja veze izmeu teze i razloga (tj. zakljuka i premisa), zapravo se prosuuje valjanost zakljuivanja. Tu se najbolje vidi zato je za kritiko miljenje vano razumevanje logikih pojmova, distinkcija i pravila, a pre svega razlikovanje deduktivno validnih argumenata (kod kojih teza neizostavno sledi iz navedenih razloga) i induktivno snanih argumenata (kod kojih tezu prihvatamo sa odreenim stepenom verovatnoe). Procenjujui kvalitet argumenta moramo znati ta tano procenjujemo i ta, shodno tome, o njima smemo ili ne smemo da zakljuimo. Razumevanje logikih pojmova i pravila potrebno je i da bismo izbegavali logike greke kada sami produkujemo argumente, odnosno da bi ih prepoznali kod drugih i na osnovu toga ocenili prihvatljivost njihove argumentacije. Zato se u logiki orijentisanim koncepcijama puno panje posveuje analizi razliitih vrsta greaka u zakljuivanju/argumentovanju, odnosno upoznavanju moguih i estih oblika u kojima se javljaju pseudoargumenti. Pored toga, razvijeni su i kriterijumi za procenu kredibiliteta izvora informacija i pouzdanosti iskaza zasnovanih na posmatranju (Ennis, 1996). Priroda ovih kriterijuma je takva da oni ne mogu garantovati precizan ili siguran zakljuak, kao to se ne mogu ni mehaniki primenjivati, ve zahtevaju fleksibilno prosuivanje, osetljivost za relevantne karakteristike situacije i konteksta, a esto i balansiranje u primeni brojnih kriterijuma vrednovanja koji se nekada uzajamno sukobljavaju. Iako nedovoljno precizni i teki za primenu, ovi kriterijumi su vane smernice u rasuivanju koje pomenute procene ine racionalno zasnovanijim i opravdanijim. Zakljuivanje. Druga grupa sposobnosti logikog rasuivanja koje se smatraju konstitutivnim za kritiko miljenje odnosi se na zakljuivanje i vrednovanje zakljuaka. Sposobnost izvoenja logiki korektnih i opravdanih zakljuaka vana je ne samo u kontekstu argumentovanja (prosuivanje da li razlozi podravaju tezu), ve i u donoenju sudova o stvarnosti koja je predmet saznavanja. Kritiko miljenje nesporno podrazumeva da se u izvoenju sudova slede logika pravila valjanog zakljuivanja, da se ne prave logike greke u zakljuivanju i da se one prepoznaju u nainu rezonovanja drugih ljudi. Pored toga, vano je poznavati osnovne vrste zakljuivanja razumeti njihovu prirodu, saznajnu vrednost i znaaj (kada se i zato koriste), specifine probleme i mesta na kojima je lako pogreiti. Konano, u vrednova177

Jelena Pei

nju zakljuaka primenjuju se razliiti kriterijumi u zavisnosti od vrste zakljuivanja. U logikim koncepcijama analiziraju se tri meusobno povezane vrste zakljuivanja: deduktivno zakljuivanje, induktivno zakljuivanje i izvoenje vrednosnih sudova (Ennis, 1996; Bowell i Kemp, 2002). U ovim analizama, koje su obimne i zasiene logikim znanjem, za kritiko miljenje najrelevantniji su: razmatranje prirode pomenutih vrsta zakljuivanja (npr. prepoznavanje pretpostavki i vrednosnih sudova i njihovo razlikovanje od injeninih iskaza); primeri njihove praktine primene u svakodnevnom rasuivanju (npr. uloga neopravdanih generalizacija u formiranju predrasuda ili znaaj induktivnog zakljuivanja u empirijskim naukama); opis kriterijuma vrednovanja tako formiranih zakljuaka i tipinih vrsta greaka. Analiza i interpretacija informacija. Jedna od osnovnih prepreka u praktikovanju kritikog miljenja, po Enisu, jeste tendencija ljudi da se odmah sloe (ili ne sloe) sa odreenim tvrdnjama, odnosno da od njih pou u daljem rasuivanju, bez preispitivanja njihovog znaenja, naina na koji su ih razumeli i eventualne potrebe za dodatnim informacijama (Ennis, 1996). Zato on, kao posebnu kategoriju bazinih sposobnosti kritikog miljenja, izdvaja i razjanjenje predmeta razmatranja, odnosno sposobnosti vezane za razumevanje znaenja i smisla onoga o emu se misli, raspravlja ili odluuje. Ostali autori logike orijentacije ovu grupu sposobnosti podrazumevaju ili razmatraju u kontekstu neke druge sposobnosti: kao sastavni deo analize argumenata (Bouel i Kemp, 2002) ili postavljanja pitanja distinktivnih za kritiko miljenje (Fisher, 1995). U sutini, radi se o vetinama analize i interpretacije informacija, koje logiki prethode njihovoj evaluaciji (Pei, 2006). Kao konstituente ove sposobnosti, Enis i ostali autori posebno izdvajaju: fokusiranost u rasuivanju (prepoznavanje osnovnog problema ili poente i kontekstualno osetljiva procena relevantnosti informacija, Ennis, 1987, 1996); prepoznavanje i razjanjenje dvosmislenosti i nejasnoa u znaenju pojmova i iskaza (Ennis, 1996; Bowell i Kemp, 2002); prepoznavanje smisla prezentovanih informacija, odnosno znaenja koje nije doslovno, eksplicitno dato (Ennis, 1996; Bowell i Kemp, 2002); razumevanje razliitih vrsta relacija izmeu pojmova i iskaza, a pre svega bitnih slinosti i razlika (Ennis, 2002; Fisher, 1995), kao i relacije tezaantiteza, odnosno protivrenosti u iznetim tezama (Ennis, 1987, 1996). Mogli bismo rei da, strogo uzevi, ove sposobnosti nisu distinktivne za kritiko miljenje, ve da pre predstavljaju neophodan preduslov kritikog rasuivanja na kome poivaju i njegove specifinije manifestacije. Meutim, veina autora koji se bave kritikim miljenjem smatra da je jedan od njegovih konstitutivnih elemenata sposobnost razumevanja znaenja i smisla podataka, pojmova, sudova, kriterijuma, pravila, procedura, dogaaja i situacija (Facione, 1990). Ve na osnovu ovog saetog razmatranja sposobnosti i vetina o kojima se govori u logiki orijentisanim koncepcijama, postaje jasno da je teko osporiti njihovu relevantnost za kritiko miljenje. Ipak, ovo shvatanje dovedeno je u pitanje iz vie razliitih perspektiva. Jedna od najozbiljnijih primedbi je ta da sve pomenute sposobnosti nisu garancija da e osoba zaista misliti kritiki; ak i ako se one dosledno
178

Logiki i epistemoloki pristup kritikom miljenju

primenjuju u rasuivanju, miljenje moe biti sutinski nekritiko. Tako smo doli do epistemolokog pristupa u konceptualizaciji kritikog miljenja.

EPISTEMOLOKI PRISTUP KRITIKOM MILJENJU Kritiko miljenje kao preispitivanje referentnog okvira
Koncepcija Riarda Pola (Paul, 1982, 1993) moe se smatrati reprezentativnim predstavnikom epistemolokog pristupa kritikom miljenju. Pol polazi od toga da u procesu saznavanja svako od nas ima veoma razvijen sistem uverenja u kome su duboko ukorenjeni nekritiki, egocentrini i sociocentrini obrasci miljenja na osnovu kojih se procesira i interpretira iskustvo (Paul, 1982, str. 3). Zbog toga je, kae Pol, relativno lako kritiki preispitati samo ona uverenja koja su praktino ve odbaena, a veoma teko ona u koja se lino investiramo. Ne moe se misliti istinski kritiki bez preispitivanja referentnog okvira od koga se polazi u zasnivanju sudova i formiranju stavova, kao i bez razumevanja naina na koji je miljenje njime odreeno. Polazei od ove teze, Pol pravi razliku izmeu kritikog miljenja u slabom smislu (weak sense) i kritikog miljenja u jakom smislu (strong sense). Kritiko miljenje u slabom smislu podrazumeva ovladavanje intelektualnim vetinama i tehnikama logiki ispravnog rezonovanja i argumentovanja. Ovakva shvatanja kritikog miljenja, ijim tipinim predstavnikom smatra Enisovu koncepciju, Pol naziva atomistikim, jer se u njima kritiko miljenje svodi na usvajanje i praktikovanje baterije pojedinanih tehnikih vetina, s naivnim uverenjem da njihova korektna primena predstavlja pravi in kritikog miljenja. Stvarni efekat koji se postie sastoji se samo u izbegavanju (redukovanju) atomistikih greaka u miljenju, kao to su npr. neopravdane generalizacije, dvosmislenost iskaza ili meanje injenica i interpretacija. Dovodei iz temelja u pitanje opravdanost ovakvog shvatanja kritikog miljenja, Pol izraava sumnju da njegovi stvarni efekti mogu biti i kontraproduktivni, u smislu negovanja vetijeg i sofisticiranijeg nekritikog uma. Tako se, kae on, produkuju sofisti jo vetiji u racionalizaciji i intelektualizaciji predrasuda koje imaju (...) i manipulaciji argumentima kako bi odbranili ili zatitili od izazova vlastita duboko ukorenjena uverenja koja nisu spremni da odbace niti istrae (Paul, 1982, str. 3). Kritiko miljenje u jakom smislu Pol odreuje kao dijalektiko-dijaloki nain miljenja. Dijalektika priroda kritikog miljenja po njemu podrazumeva osveivanje i preispitivanje referentnog okvira od koga se polazi ili pogleda na svet (world views Paul, 1982). To zahteva uvid u polazne pretpostavke koje bo179

Jelena Pei

je svako saznanje, preispitivanje najdubljih uverenja iz kojih one proizilaze i stavljanje u zagradu razliitih egocentrinih i sociocentrinih komponenti pogleda na svet. Dok se u atomistikim koncepcijama insistira na sitniavom istunstvu u miljenju, na ovaj nain izbegava se sutinska nekritinost miljenju: samozavaravanje i subjektivno tumaenje stvarnosti. Dijaloka priroda kritikog miljenja podrazumeva racionalni sukob razliitih (nekada i suprotstavljenih) gledita, zasnovan na razmeni argumenata (Paul, 1982). Budui da svi autori polaze od toga da kritiko miljenje poiva na razmeni argumenata, pitanje je po emu se Polova koncepcija razlikuje od ostalih, a posebno od onih koje oznaava kao atomistike. Kako istie Pol, u kritikoj razmeni argumenata bitan je dijalog gledita, a ne serija atomistikih kritika i odbrana. ta se pod tim podrazumeva? Kao prvo, evaluaciji izolovanih segmenata nekog gledita Pol pretpostavlja sposobnost da se razume njegova sutina, odnosno da se problem zaista sagleda iz te nove, a esto i drugaije perspektive. Decentracija i stvarno razumevanje oponentnog gledita je sutinski preduslov koji mora biti zadovoljen pre fokusiranja na vrednovanje pojedinanih argumenata. Kao drugo, u dijalokom pristupu kritikom miljenju akcenat je na saznajnoj vrednosti samog dijaloga, na procesu razmene argumenata, dokazivanja i opovrgavanja, pre nego na vrednovanju izolovanih argumenata. Atomistika usmerenost na pojedinane argumente po Polu ima ogranienu vrednost, jer se fundamentalne linije razmiljanja sukobljenih gledita retko mogu dokazati ili odbaciti na temelju pojedinanih ocena, ma kako dobro one bile zasnovane (prema Siegel, 1988, str 12). U kritikom preispitivanju razliitih gledita zato ne treba gubiti iz vida iru perspektivu (crvenu nit u nainu rasuivanja) i treba se fokusirati na mreu argumenata, umesto na vrednost izolovanih teza i razloga koji je podravaju.

Kritiko miljenje kao refleksivno prosuivanje

King i Strom Kiener (King i Strohm Kitchener, 1994) su u razvoju svoje koncepcije pole od ograniene vrednosti logike u reavanju kompleksnih, prirodno nastalih problema. One su razradile koncept refleksivnog prosuivanja (reflective judgement), polazei od Djuijevog shvatanja refleksivnog miljenja i teorija kognitivnog i moralnog razvoja Pijaea i Kolberga. Pored toga, u njihovu koncepciju ugraeni su i rezultati empirijske studije o razvoju refleksivnog miljenja. Po ovim autorkama, kritiko miljenje je tesno povezano sa autoritetom logike i praktino se svodi na vetine induktivnog i deduktivnog logikog rezonovanja (King i Strohm Kitchener, 1994, str. 8). Refleksivno prosuivanje odlikuju specifina priroda problemskih situacija u kojima se ono angauje, osobene misaone aktivnosti i vetine, kao i osobeno shvatanje prirode znanja. Specifina priroda problemskih situacija ogleda se u tome to se one ne mogu reiti samo na osnovu vetina logikog rezonovanja, primenom odreenog algoritma
180

Logiki i epistemoloki pristup kritikom miljenju

ili skupa jasnih i vrstih pravila. Priroda problema je takva da se on moe reiti na razliite naine, pri emu je neizvesno koji je od njih pravi put, kao i da li uopte postoji jedan ispravan nain njegovog reavanja. Shodno tome, nije izvesno da e se do reenja doi, niti postoje pravila na osnovu kojih se moe definitivno dokazati da je to reenje valjano ili bolje od ostalih. Djui ovakve probleme naziva pravim problemima (Dewey, prema King i Strohm Kitchener, 1994), dok autorke koriste termin slabo strukturirani problemi (ill-structured problems), za razliku od dobro strukturiranih problema (well-structured problems). Strukturiranost problema treba shvatiti kao dimenziju na kojoj se problemi svrstavaju u zavisnosti od toga: koliko se mogu jasno, precizno i kompletno definisati, koliko je izvesno da e se do reenja doi, i s kojom sigurnou se moe vrednovati adekvatnost reenja. to je problem manje strukturiran, on u veoj meri angauje refleksivno prosuivanje i obrnuto. Problemi na pozitivnom polu ove dimenzije (npr. matematiki, ahovski problemi ili reavanje logikih zagonetki), ne angauju dovoljno refleksivno miljenje, iako svakako zahtevaju inteligenciju i razvijene misaone vetine. Sa druge strane, veina problema u drutvenim naukama spada u manje ili vie nestrukturirane probleme i samim tim angauje upravo refleksivnu dimenziju kritikog miljenja. Primeri ove vrste problema su: prosuivanje adekvatnosti teorijskih gledita, reavanje aktuelnih ivotnih problema (npr. gladi u svetu ili zagaenja ivotne sredine), istorijske rekonstrukcije (npr. zakljuivanje o tome ta se stvarno desilo u Vijetnamu), predikcije, itd. Intelektualne vetine i misaoni procesi koje podrazumeva refleksivno prosuivanje odreene su specifinom prirodom slabo strukturiranih problema. Radi se, zapravo, o procesu istraivanja problema koji obuhvata misaone aktivnosti karakteristine za razliite faze u reavanju problema. U refleksivnom prosuivanju, kljuna je uloga prvog koraka, a to je prepoznavanje prirode problemske situacije, odnosno svest o tome da je problem slabo strukturiran i da zahteva poseban nain razmiljanja. Budui da se ovi problemi ne mogu reiti primenom nekog algoritma, kljune postaju sledee misaone aktivnosti i vetine: (a) identifikovanje injenica, pravila, procedura i teorija koji su relevantni za dati problem; (b) preispitivanje izgraenog referentnog okvira (smislenost, koherentnost, plauzibilnost) i njegovo poreenje sa alternativnim pristupima problemu; (c) generisanje potencijalnog reenja, to najee podrazumeva istovremeno istraivanje razliitih pravaca razmiljanja, i (d) evaluacija reenja u pogledu njegove usaglaenosti sa postojeim informacijama, eksplanatorne vrednosti i uverljivosti, kao i logike koherentnosti ponuenih argumenata. Vano je naglasiti da refleksivno prosuivanje zahteva kontinuiranu evaluaciju produkata miljenja, uz svest o uslovnoj vrednosti reenja do koga se dolo. Kompleksnost rasuivanja poveava to to se ono najee oslanja na viestruke kriterijume koji ne moraju uvek biti u skladu jedni sa drugima, a mogu biti i u suprotnosti. Samim tim, svako reenje do koga se doe ima odreene dobre strane, ali i slabosti i nedostatke. Zbog toga refleksivno prosuivanje esto rezultira veim brojem reenja ili reenjem za koje se ne moe nedvosmisleno proceniti da li je adekva181

Jelena Pei

tnije od drugih. Ishod refleksivnog prosuivanja esto je i promiljena sinteza, integracija razliitih gledita, odnosno iznijansirana procena njihove valjanosti (nasuprot crno-belim sudovima).

Kritiko miljenje kao rukovoenje razlozima

Kritiku logiki orijentisanih koncepcija Sigel (Siegel, 1988) zasniva na tezi da je uvoenje nekognitivnih konstituenata (non skills components) neophodna dopuna u konceptualizaciji kritikog miljenja. Ograniavanje kritikog miljenja iskljuivo na sposobnosti i vetine (pure skills conceptions) podrazumeva da se kritikim misliocem moe nazvati osoba koja je u stanju da primeni te vetine i uspeno proe test kritikog miljenja, bez obzira na to da li ih i koliko esto koristi u svakodnevnom rasuivanju (Siegel, 1988, str. 6). Kljuna distinkcija, koju koncepcije usmerene samo na kognitivnu dimenziju kritikog miljenja ne uzimaju u obzir, tie se razlike izmeu ovladavanja odreenim vetinama i njihove aktualizacije u miljenju. Nain na koji je Enis, kao tipian predstavnik logikog pristupa, odredio nekognitivni (dispozicionalni) aspekt kritikog miljenja,5 po Sigelu samo potvruje koliko je njegovo shvatanje ogranieno na kognitivnu dimenziju kritikog miljenja. Dok je, s jedne strane, ponudio listu sposobnosti i vetina koja je detaljno elaborirana i dobro operacionalizovana, analiza dispozicija svela se na neelaboriranu listu tendencija (...) koje su na neki nain ve ukljuene u listu sposobnosti, odnosno koje su samo terminoloki prevedene u spremnost da se one realizuju u rasuivanju. (Siegel, 1988, str. 17). To, po Sigelu, ne moe biti smisao uvoenja nekognitivnih konstituenata u konceptualizaciji kritikog miljenja, jer se na taj nain zapravo marginalizuje znaaj njegove vrednosne, motivacione, emocionalne, pa i etike dimenzije. Uvoenje dispozicija za kritiko miljenje ima za cilj da odredi karakteristike osobe koja je spremna da misli kritiki vie nije re samo o odlikama miljenja. Obuhvatna koncepcija kritikog miljenja trebalo bi da ponudi ne samo kriterijume za prosuivanje procesa i produkata miljenja, ve i karakterizaciju osobe koja se s pravom moe smatrati kritikim misliocem. Nekognitivna dimenzija kritikog miljenja stoga se odnosi na: karakterne crte, motivaciju, sistem vrednosti i etika naela kojima se osoba rukovodi, kao i na dominantne intelektualne (duhovne) navike (Sigel, 1988). Najadekvatniji termin koji po Sigelu obuhvata sve pomenute aspekte je kritiki stav (critical attitude). Osnovu u odreenju kritikog stava Sigel je prepoznao u konceptu racionalnosti kao spremnosti da se veruje u neto ili da se postupa na odreen nain, ukoliko za to postoje dobri i vrsti razlozi (Laudan, prema Siegel, 1988, str. 32). Smatrajui da
5

Verovatno svestan opravdanosti ovih kritika, Enis je kasnije svoju koncepciju dopunio dispozicijama za kritiko miljenje (Ennis, 1987). Opisao je etrnaest dispozicija koje izraavaju spremnost da se sposobnosti i vetine koriste u miljenju i ponaanju (skills plus tendencies conception).

182

Logiki i epistemoloki pristup kritikom miljenju

su pojmovi kritikog miljenja i racionalnosti najdublje povezani, Sigel kae da se kritiki stav moe najjednostavnije odrediti kao rukovoenje razlozima. Kritiki mislilac je osoba koja se u ivotu rukovodi razlozima; koja uvaava (razume) i prihvata relevantnost razloga; koja u procenjivanju iskaza, donoenju sudova, vrednovanju procedura ili akcija aktivno traga za razlozima na kojima se oni mogu zasnovati. Najjednostavnije reeno, to je osoba koja nita ne uzima zdravo za gotovo i koja se moe u neto ubediti jedino na osnovu snage iznetih argumenata. Iz toga, se po Sigelu, mogu izvesti jo dve opte odlike kritikog stava: principijelnost i doslednost (nepristrasnost). Principijelnost podrazumeva da se u rasuivanju pridravamo odreenih principa ili kriterijuma na osnovu kojih se procenjuju relevantnost i snaga razloga. Doslednost (nepristrasnost) u sleenju tih principa znai da se oni primenjuju konzistentno u svim sluajevima, bez izuzetaka. Drugim reima, od principa se ne odustaje ni onda kada su ishodi njihove primene u suprotnosti sa vlastitim interesima ili kada dobijena slika nije saglasna sa linim, subjektivnim vienjem stvarnosti (Siegel, 1988, str. 33).

Kritiko miljenje kao predmetno specifino miljenje

Mekpek (McPeck, 1981, 1986) radikalno preispituje tezu o optosti vetina kritikog miljenja. Specifinost predmetne oblasti i sadraji na kojima se vetine primenjuju presudno utiu na njihovu stvarnu prirodu i nain manifestovanja, pa je pitanje da li se i po emu one mogu smatrati optim. Uzimajui za primer jednu takvu optu vetinu kritikog miljenja identifikovanje implicitnih pretpostavki, Mekpek navodi da se ona na razliite naine manifestuje u matematici, prirodnim naukama, drutvenim naukama ili pri analizi strategija manipulacije u politikom diskursu. Kada se analiziraju konkretne misaone aktivnosti, kae Mekpek, vidimo da one uopte nisu skrojene od istog tofa odnosno da se iza istog naziva kriju veoma raznorodni sluajevi. Zapravo, ne postoji jedinstvena sposobnost koja bi svojim sadrajem mogla da obuhvati sve te razlike, zbog ega upotrebljen naziv predstavlja samo puku semantiku oznaku (McPeck, 1986, str. 74). Obrazlaui dalje svoju tezu Mekpek navodi da je predmetno znanje krucijalno za kritiko rasuivanje, o emu najbolje govori injenica da ni kolovani logiar ne moe bez tekoa da identifikuje implicitne pretpostavke u razliitim domenima ljudskog znanja, jer logiko znanje nije dovoljno. Sutinska odlika kritikog miljenja po Mekpeku jeste adekvatna primena refleksivnog skepticizma unutar date problemske oblasti (McPeck, 1981, str. 7), odnosno spremnost i sposobnost da se preispituje opravdanost tvrdnji i postupaka, na osnovu analize argumenata.6 Ono to Mekpekovo shvatanje izdvaja u odnosu na
6

Refleksivni skepticizam je spremnost kritikog mislioca da, kada se nae pred problemom u datoj oblasti (X), odloi ili privremeno odbaci dostupne dokaze (E), kao dovoljne za utvrivanje

183

Jelena Pei

mnoge druge koncepcije u kojima se takoe naglaava ovaj aspekt kritikog miljenja, jeste njegovo uverenje da kriterijumi razumne primene refleksivnog skepticizma proizilaze iz normi i standarda date predmetne oblasti i da su najtenje povezani sa specifinim nainom miljenja koji je za nju karakteristian (McPeck, 1981, str. 7-8). Kritiko miljenje se ne utemeljuje u predmetno neutralnom logikom znanju, ve u epistemologiji razliitih predmetnih oblasti. Za racionalno zasnivanje znanja potrebno je mnogo vie od razumevanja toga ta u logikom smislu konstituie dobre razloge. Na osnovu predmetno specifinog znanja i standarda koji vae u datoj oblasti, prosuuje se da li se neki sud, zakljuak ili tumaenje mogu prihvatiti kao zasnovani ili ne; oni odreuju ta sve treba da bude predmet preispitivanja, oni daju kriterijume, kao i procedure procenjivanja. U predmetnoj epistemologiji, a ne u logici, nalazi se infrastruktura kritikog rasuivanja; ne radi se o tome da je predmetno znanje vano za kritiko miljenje, temeljno poznavanje oblasti je osnova na kojoj ono poiva. Nae dileme, kae Mekpek, retko se tiu logike validnosti argumentacije; ono o emu se stvarno pitamo je njihova relevantnost i istinitost, a ta vrsta procene zavisi pre svega od predmetnog znanja i zahteva dobro poznavanje date oblasti. Stoga Mekpek zakljuuje da je logika (formalna, kao i neformalna) sasvim ili uglavnom irelevantna za kritiko miljenje; ona je parazit na epistemologiji, jer predstavlja samo formalizaciju dobrih razloga koji su ustanovljeni na osnovu epistemolokih kriterijuma (McPeck, 1981, str. 155). Problem generalizabilnosti kritikog miljenja, pokrenut u Mekpekovoj koncepciji, veoma je kompleksan i po oceni mnogih jo uvek predstavlja nerazreenu teorijsku dilemu. Ipak, meu autorima koji takoe zastupaju tezu o predmetnoj specifinosti kritikog miljenja (Resnick, 1987; Swartz, 1987), jedino Mekpek osporava postojanje optih vetina kritikog miljenja i relevantnost logike.

ZAVRNO RAZMATRANJE: LOGIKA I TA JO?

Zavrni deo ovog rada posveen je odnosu izmeu logikog i epistemolokog pristupa. U tom razmatranju poi emo od jedne Polove nedoslednosti vezane za njegovu kritiku logikih koncepcija kritikog miljenja, koja ima dalekosene implikacije za razumevanje odnosa izmeu logikog i epistemolokog pristupa. Iako je otro ocenio jednostranost Enisove i slinih atomistikih koncepcija, Pol u razradi i operacionalizaciji svog shvatanja, opisujui makrosposobnosti i mikrovetine kritikog miljenja (Paul i sar., 1990), pominje praktino iste vetine o kojima se govori u logiki orijentisanim koncepcijama: uoavanje bitnih slinosti i
istinitosti ili prihvatljivosti iskaza ili akcije (P) unutar date problemske oblasti X (McPeck, 1981, str. 13).

184

Logiki i epistemoloki pristup kritikom miljenju

razlika, prepoznavanje kontradikcija u iskazima, procenu relevantnosti informacija, vrednovanje argumenata, izvoenje plauzibilnih zakljuaka i sl. Polova nedoslednost otvara jedno principijelno vano pitanje koje je detaljno analizirao Sigel (1988) kritikujui njegovu koncepciju i odrivost razlike izmeu kritikog miljenja u slabijem i jaem smislu. Jedna od moguih implikacija koncepta pogled na svet podrazumeva da i kriterijumi vrednovanja misaonih procesa i produkata proizilaze iz odreenog referentnog okvira, odnosno da nema nepristrasnih merila. To, po Sigelu, vodi u anarhiju relativizma ili samoodravajui relativizam po kome razlike izmeu referentnih okvira nisu podlone analizi, jer se svaki procenjuje kao superioran na osnovu vlastitih, unutranjih kriterijuma. Pored raznih tekoa koje raa ovako radikalizovana vrsta relativizma, na ovaj nain se obesmiljava i sam koncept kritikog miljenja, kao i napori da se on odredi i po jasnim kriterijumima razlikuje od manifestacija nekritikog miljenja (Siegel, 1988, str. 14). S druge strane, ako se prihvati mogunost nepristrasne evaluacije na osnovu optih kriterijuma, to bi, po Sigelu, morali biti upravo oni kriterijumi koje Pol naziva atomistikim (npr. uzima u obzir sve relevantne injenice, ima veliku eksplanatornu vrednost, izlazi na kraj sa primedbama i kontraargumentima i sl.). Ova rasprava na najbolji nain pokazuje da logiki i epistemoloki pristup kritikom miljenju predstavljaju pre komplementarne nego uzajamno iskljuive ili suprotstavljene perspektive. Pol se prebrzo i neosnovano distancirao od logikih koncepcija, da bi kasnije u svoje shvatanje kritikog miljenja ukljuio upravo vetine o kojima se u njima govori. Na slian nain moe se sagledati i koncepcija koju su razvile King i Strom Kiener. elei da, slino Polu, naglase nedovoljnost vetina logikog rasuivanja, one su uvedenom distinkcijom izmeu kritikog i refleksivnog miljenja neopravdano suzile znaenje pojma kritiko miljenje. Stoga koncepciju ovih autorki pre treba shvatiti kao razradu onog njegovog aspekta koji je marginalizovan u logikim koncepcijama. Takoe, videli smo da zastupnici stanovita o predmetnoj specifinosti kritikog miljenja, izuzimajui jedino radikalno shvatanje Mekpeka, ne osporavaju postojanje optih vetina kritikog miljenja i relevantnost logike. S druge strane, kako istie Sigel, teza po kojoj je predmetno znanje neophodan uslov za kritiko miljenje ne samo da nije sporna, ve je i kompatibilna sa shvatanjem autora koji zastupaju opti pristup kritikom miljenju (Siegel, 1992, str. 107). Konano, zalaui se za ukljuivanje nekognitivnih konstituenata u odreenje kritikog miljenja, sam Sigel istie da je to dopuna, a ne osporavanje logikih koncepcija. Mogli bismo rei da nijedan pravac kritike logikog pristupa nije uspeo da ospori relevantnost optih sposobnosti i vetina logikog rasuivanja za kritiko miljenje. Dosadanja razmatranja govore u prilog tome da ove sposobnosti predstavljaju opte pretpostavke za kritiko miljenje: one su ugraene u svaki vid njegovog manifestovanja i predstavljaju osnovu na kojoj poivaju druge, specifinije manifestacije kritikog miljenja. Utemeljenost u logici (formalnoj i neformalnoj) jeste nuno svojstvo kritikog miljenja, iako se ono ne moe svesti samo na logiki valjano
185

Jelena Pei

miljenje. Drugim reima, prethodna razmatranja su takoe pokazala da epistemoloku dimenziju kritikog miljenja treba shvatiti kao dopunu i proirenje logikih koncepcija, kao svojevrsnu nadgradnju osnove koju ine sposobnosti logikog rasuivanja. Razmotrimo ukratko koje su te bitne novine koje predstavljaju doprinos epistemolokog pristupa u konceptualizaciji kritikog miljenja, ali i u osmiljavanju praktinih programa za njegovo podsticanje. Osoben odnos prema znanju. U epistemolokim koncepcijama kritikog miljenja razraeno je osobeno shvatanje prirode znanja (uslovi, mogunosti, granice) i procesa kroz koje se ono gradi i razvija. Pol je, govorei o dijalektikoj i dijalokoj prirodi kritikog miljenja, oznaio najvanije aspekte kritikog odnosa prema (sa)znanju. Bez osveivanja i kritikog preispitivanja polaznih pretpostavki i uverenja, bez sutinske decentracije u odnosu na taj referentni okvir, bez uvaavanja dijaloke i kontekstualne prirode miljenja i poimanja saznanja kao procesa u kome se znanje gradi kroz razmenu argumenata razliitih gledita, sposobnosti i vetine logikog rasuivanja zaista se mogu pretvoriti u mentalnu gimnastiku, u samodovoljnu tehniku rasuivanja. Nije daleko od istine ni Polovo upozorenje da se, bez nadgradnje koju predstavlja kritiki odnos prema znanju, te vetine mogu koristiti upravo da bi se poetna, duboko ukorenjena uverenja zatitila od potencijalnih izazova i kritika. I King i Strom Kiener su, kroz odreenje specifine prirode refleksivnog prosuivanja, opisale jednu izuzetno vanu dimenziju kritikog miljenja koja se tie odnosa prema znanju i procesu saznavanja. One su naglasile da epistemoloka pozicija refleksivnog, odnosno kritikog miljenja, podrazumeva neizvesnost i nesigurnost konanog ishoda, zbog ega je vano kako osoba shvata prirodu znanja (view of knowledge), kao i na koji nain obrazlae vlastito gledite (concept of justification). Pravo kritiko miljenje nespojivo je sa apsolutistikim shvatanjem znanja, ve se ono shvata kao konstrukcija relativne vrednosti; prihvata se da je znanje uvek manje ili vie nesigurno, u neprekidnom procesu razvoja, kao i da je kontekstualno odreeno. Kritiko miljenje takoe podrazumeva razlikovanje slabo i dobro strukturiranih problema, svest o potrebi da se vlastito gledite obrazlae i preispituje kroz poreenje sa alternativnim tumaenjima, kao i probabilistiku evaluaciju koja poiva na kriterijumima kao to su: usklaenost sa podacima, konceptualna zasnovanost, smislenost, kompletnost, eksplanatorna snaga i upotrebna vrednost reenja, rizik od greke i sl. (King i Strohm Kitchener, 1994). Uloga nekognitivnih inilaca. Vaan pravac dopune i nadgradnje logikih koncepcija tie se uloge nekognitivnih inilaca u kritikom miljenju. Ovladavanje intelektualnim vetinama i tehnikama ne znai da e se one zaista i primenjivati u rasuivanju to u velikoj meri zavisi i od vrednosti, stavova, pa i crta linosti. Uloga nekognitivnih inilaca naglaava se ne samo u Sigelovoj, ve i u drugim analiziranim koncepcijama. Polovo kritiko miljenje u jaem smislu, koje zahteva preispitivanje referentnog okvira, osetljivost za egocentrine i sociocentrine obrasce u miljenju i istinsko uvaavanje razliitih i suprotstavljenih gledita, nije samo stvar
186

Logiki i epistemoloki pristup kritikom miljenju

sposobnosti i vetina, ve i intelektualnog potenja, mentalne otvorenosti i fleksibilnosti, spremnosti na decentraciju i kapaciteta za kontrolu emocija. Razraujui upravo nekognitivnu dimenziju kritikog miljenja, Pol i njegovi saradnici opisali su intelektualne vrednosti (intellectual values) ili poeljne intelektualne crte (valuable intellectual traits) koje odlikuju istinskog kritikog mislioca (Paul, 1993; Paul i Elder, 2001). Iz onoga to je reeno o prirodi slabo strukturiranih problema i intelektualnih vetina koje njihovo reavanje zahteva, jasno je da i koncepcija Kingove i Strom Kienerove ukljuuje vanu ulogu nekognitivnih inilaca ili odreenog intelektualnog stava, kako to nazivaju autorke (King i Strohm Kitchener, 1994). Slabo strukturirani problemi su kompleksni, teki, kontroverzni i zbog toga izazovni, ali esto i nezgodni. Njihovo reavanje zahteva intelektualnu otvorenost i fleksibilnost, iznijansirane sudove, tolerisanje neizvesnosti i dvosmislenosti, intelektualnu istrajnost i prihvatanje toga da ne postoji jednostavna formula za reenje problema, niti neprikosnoveni autoritet na koji se moemo pozvati. Zanimljivo je to da je Enis, kao tipian predstavnik logikih koncepcija, ukrupnio svoje prvobitne dispozicije i time se pribliio odreenju onoga to Sigel zove kritikim stavom. Enis navodi jo neke, moglo bi se rei nezaobilazne odlike kritikog mislioca, koje bi slobodnije mogli interpretirati kao: istinoljubivost nastojanje da uverenja budu istinita, a odluke i postupci opravdani; intelektualno potenje u predstavljanju kako vlastitih tako i tuih (a pogotovo oponentnih) gledita, i potovanje humanistikih naela (briga o dobrobiti i dostojanstvu svake osobe, Ennis, 1996, str. 9). Trebalo bi, meutim, naglasiti da meu autorima ne postoji slaganje u vezi sa nekognitivnom dimenzijom kritikog miljenja. Dok veina autora (61 %) smatra da se sloeni fenomen kritikog miljenja ne moe razumeti bez ukljuivanja odreenih intelektualnih vrednosti, crta linosti i etikih naela, jedan broj autora ostaje pri stavu da se kritiko miljenje odnosi samo na sposobnosti i vetine, tj. da ga treba definisati proceduralno, preko odreenih odlika miljenja (Facione, 1990). Uloga predmetno specifinog znanja. Vaan doprinos epistemolokog pristupa, a pogotovo Mekpekove koncepcije, tie se preispitivanja uloge sadraja i predmetnog znanja u kritikom miljenju, odnosno otvaranja dileme oko toga da li su i u kojoj meri sposobnosti i vetine kritikog miljenja predmetno specifine. U principu, nema nijedne koncepcije u kojoj se eksplicitno ne pominje znaaj predmetnog znanja za kritiko miljenje (ili bar dobre informisanosti o problemima koji se razmatraju). Tako Enis, ija je koncepcija ist primer stanovita o optosti vetina kritikog miljenja, na vie mesta naglaava da je predmetno znanje esencijalno za kritiko miljenje (...) jer ne moemo oekivati od nekoga ko ne poznaje datu oblast da formira dobro zasnovane sudove ili procenjuje da li je ponueno objanjenje zaista najplauzibilnije (Ennis, 1987, str. 21). Meutim, videli smo da Mekpek smatra da je uloga predmetnog znanja mnogo vea od onoga to se obino podrazumeva kada se kae da je znanje vano za kritiko miljenje. Sposobnosti i vetine kritikog mi187

Jelena Pei

ljenja su, po njemu, u toj meri odreene prirodom znanja u konkretnoj oblasti, da se uopte ne mogu smatrati optim ili predmetno neutralnim. Teorijski argumenti, kao ni nalazi empirijskih istraivanja ne mogu presuditi kada je u pitanju ovako zaotrena dilema vezana za generalizabilnost kritikog miljenja. S jedne strane, teko je osporiti da su za kritiko rasuivanje u svim oblastima neophodne vetine kao to su izvoenje valjanih i zasnovanih zakljuaka, procena kredibiliteta izvora, razlikovanje injenica od interpretacija, itd. S druge strane, opravdano je pretpostaviti da se te vetine na razliite naine manifestuju u razliitim predmetnim oblastima, jer se one manje ili vie razlikuju po dominantnom nainu miljenja, po prirodi zakljuivanja, argumentovanja i vrednovanja iznetih dokaza, ak i u pogledu znaenja onoga to se smatra injenicom ili teorijom. Nalazi empirijskih studija o efikasnosti generalnog i predmetno specifinog pristupa nisu meusobno saglasni i ne govore jednoznano o prednosti bilo kog pristupa (Ennis, 1992). Veina autora zato zastupa stanovite da je istina negde na sredini, odnosno da postoje opte vetine i principi kritikog miljenja, ali da njihove konkretne manifestacije zavise od prirode znanja i karakteristinog naina miljenja u datoj predmetnoj oblasti (Ennis, 1992; Siegel, 1992). Mogli bismo se, dakle, oprezno sloiti sa Enisovim zakljukom po kome kritiko miljenje ima i generalnu i predmetno specifinu komponentu (Ennis, 1987, str. 21). To, naravno, ne znai da se ovaj sloeni problem moe smatrati reenim. Pitanje uloge sadraja i predmetnog znanja u kritikom miljenju je ozbiljna teorijska dilema koja ima znaajne praktine implikacije vezane za osmiljavanje najadekvatnijeg pristupa u podsticanju kritikog miljenja. Ohrabrujue je to to veina autora smatra da su neophodna dalja teorijska i empirijska istraivanja na osnovu kojih e se preciznije odrediti sadraj opte, kao i predmetno specifinih komponenti kritikog miljenja (Norris, 1992).

LITERATURA
Bowell, T., Kemp, G. (2002). Critical thinking: A concise Guide. London, Routledge. Ennis, R.H. (1987). A taxonomy of critical thinking dispositions and abilities. U J. B. Baron i R. J. Sternberg (Eds.) Teaching thinking skills: Theory and practice. New York, W. H. Freeman (str. 9-26). Ennis, R. H. (1992). The degree to which critical thinking is subject specific: clarification and needed research. U S. P. Norris (Ed.) The generalizability of critical thinking. New York, Teachers College Press (str. 21-37). Ennis, R. H. (1996). Critical thinking. New York, Prentice-Hall. Ennis, R. H. (2002). An outline of goals for a critical thinking curriculum and its assessment. Preuzeto maja, 2003. sa: http://faculty.ed.uiuc.edu/rhennis.
188

Logiki i epistemoloki pristup kritikom miljenju

Facione, P. A. (1990). Critical thinking: A statement of expert consensus for purposes of educational assesment and instruction. Millbrae (CA), California Academic Press. Fisher, R. (1995). Teaching children to think. Cheltenham, Stanley Thornes. Johnson, R. (1992). The problem of defining critical thinking. U S. P. Norris (Ed.), The generalizability of critical thinking. New York, Teachers College Press (str. 38-53). King, P. M., Strohm Kitchener, K. (1994). Developing reflective judgment: Understanding and promoting intellectual growth and critical thinking in adolescents and adults. San Francisco, Jossey-Bass Publishers. McPeck, J. E. (1981). Critical thinking and education. New York, St. Martins Press. McPeck, J. E., (1986). Response to H. Siegel. U D. Nyberg (Ed.) Philosophy of education 1985: Proceedings of the forty-first annual meeting of the Philosophy of education society. Normal, Illinois, Philosophy of Education Society (str. 7377). Norris, S. P. (1992). Introduction: The generalizability question. U S. P. Norris (Ed.) The generalizability of critical thinking. New York, Teachers College Press (str. 1-15). Paul, R. (1982). Teaching critical thinking in the strong sense: A focus on selfdeception, world views and dialectical mode of analysis. Informal Logic, 4(2), 2-7. Paul, R. (1993). Critical thinking: What every person needs to survive in a rapidly changing world. Santa Rosa (CA), Foundation for Critical Thinking. Paul, R., Elder, L. (2001). Critical thinking: Tools for taking charge of your learning and your life. Upper Saddle River (NJ), Prentice Hall. Paul, R., Binker, A. J., Jensen, K., Kreklau, H. (1990). Critical thinking skills. Preuzeto maja, 2003. sa: http://www.criticalthinking.org/ Pei, J. (2006). Jedno shvatanje kritikog miljenja i njegova primena u konstrukciji udbenika. Doktorska disertacija. Filozofski fakultet u Beogradu. Resnick, L. B. (1987). Education and learning to think. Washington (DC), National Academy press. Shand, J. (2000). Arguing well. London, Routledge. Siegel, H. (1988). Educating reason: Rationality, critical thinking and education. New York, Routledge. Siegel, H. (1992). The generalizability of critical thinking skills, dispositions, and epistemology. U S. P. Norris (Ed.), The generalizability of critical thinking. New York, Teachers College Press (str. 97-108). Swartz, R. J. (1987). Teaching for thinking: A developmental model for the infusion of thinking skills into mainstream instruction. U J. B. Baron i R. J. Sternberg (Eds.) Teaching thinking skills: Theory and practice. New York, W. H. Freeman (str. 106-126).

189

Jelena Pei

ABSTRACT LOGICAL AND EPISTEMOLOGICAL APPROACH TO CRITICAL THINKING Jelena Pei

Institute for Psychology, University of Belgrade

Two main approaches in the conceptualization of critical thinking, logical and epistemological, are presented and analyzed in this paper. The review of logical approach begins with defining its general framework (relationship between critical thinking and informal logic) and afterwards we analyze abilities and skills which are seen as basic constituents of critical thinking. In the review of epistemological approach we analyze four conceptions that present the main directions in criticizing logical approach, and also in developing the broader perspective on critical thinking that includes specific view of knowledge and its development, noncognitive dispositions and the role of subject based knowledge. At the end, we discuss the relationship between logical and epistemological approach. We claim and justify that they should be understood as complementary approaches, and we consider specific contribution of each approach to comprehensive definition of critical thinking. Key words: critical thinking, logical reasoning, epistemology of critical thinking

RAD PRIMLJEN: 7.02.2007.

190