VLADIMIR DIMITRIJEVI OKLEVETANI SVETAC Vladika Nikolaj i srbofobija

VLADIKA NIKOLAJ I GRAANSKI RAT Vladika Nikolaj i Ljoti O vezama vladike Nikolaja i Ljotia komunisti su pisali mnogo, i zna se kako. Kao to smo ve pomenuli, na njih se nadovezao Mirko orevi koji je doao dotle da tvrdi kako mu je, posle Ljotieve smrti, Nikolaj spevao akatist ("himnu u tonu akatista", "Republika", 130. 9. 2006). Da je vladika Nikolaj pre Drugog svetskog rata cenio Ljotia kao pobonog i moralnog oveka, u to nema sumnje; da su neki od Nikolajevih bliskih saradnika prili Ljotievom "Zboru" pre rata - ni u to nema sumnje (prota Aleksa Todorovi, Dimitrije Najdanovi...). Da je Nikolaj 1940. godine, kad je Vlada CvetkoviMaek gonila "Zbor", ustao u odbranu svog uhapenog saradnika, doktora filosofije Dimitrija Najdanovia, i to se zna. Ali, da je u doba pua od 27. marta 1941. vladika Nikolaj bio na strani puista, a Ljoti zato da se Nemaka ne izaziva, i da se Jugoslavija ne ukljuuje u rat - i to se zna. Zna se i da je za vreme rata Nikolaj sve vreme bio u vezi sa eneralom Mihailoviem, kao ministrom vojske Kraljevine Jugoslavije, a da je veze sa Ljotiem prekinuo. Zna se da je govorio na sahrani Dimitrija Ljotia 1945. u Gorici u Sloveniji, obradovan Ljotievom spremnou da se stavi pod Drainu komandu u borbi za povratak kralja Petra II na presto i spasavanje srbskog naroda od komunizma. Zna se i to da je enerala Mihailovia i Nedia, kao i Ljotia, smatrao ljudima koji su se borili za Srbstvo Mihailovi kao tradicionalni ustanik u duhu Karaora, a Nedi i Ljoti kao trpioci u ime naroda, u duhu kneza Miloa. Saradnju s pobonim i estitim emigrantima, svojevremeno pripadnicima "Zbora", nastavio je Nikolaj i posle rata - desna ruka u izdavanju biblioteke "Sveanik" bio mu je slavni i dostojni prota Aleksa Todorovi. Ali, da ponovimo: Nikolaj je bio, pre svega, ovek hrianin, irokih vidika, i ne moe se svesti ni na jednu politiku linost, pa ni na Ljotia. Njemu je, kao narodni ovek i borac za slobodu, za vreme Drugog svetskog rata najblii bio eneral Draa. A to se Ljotia tie, njegov pogled na svet zahteva ozbiljnije izuavanje no to smo ga do sada imali. U naem kontekstu, pomenuemo samo ono po emu se Ljotievo shvatanje razilazilo s Nikolajevim u jednom sutinskom aspektu, koji bismo nazvali politikomistikim. Jer, za razliku od Ljotia, "integralnog Jugoslovena", Nikolaj je

Jugoslaviju smatrao "prkosom Bogu i Svetom Savi". Takoe, Nikolaj je bio izrazito antirimokatoliki raspoloen, i nije cenio duhovnost Rima; kod Ljotia je bilo obratno. Da pokuamo da kaemo nekoliko rei o Ljotievoj duhovnosti. *** Lik Dimitrija Ljotia kod nas, iako strastveno branjen i mnogo ostraenije napadan, jo uvek nije dovoljno osvetljen. Ova, nesumnjivo znaajna figura predratnog politikog ivota Kraljevine Jugoslavije, kao i ovek sa znatnom ulogom u Srbiji za vreme Drugog svetskog rata, tek eka ozbiljniji pristup i analizu svog dela. Na stranu treba ostaviti priu o Ljotiu kao hitlerovcu. Ona je ideoloki povrna. Ali, Ljoti mora biti objanjen iz razliitih uglova i sa raznih stajnih taaka da bi se o njemu i njegovom delu sudilo trezveno. ini nam se da ima nekoliko injenica na koje bi trebalo obratiti panju: 1. Ljoti se formirao pod snanim uticajem moralistikog hrianstva Lava Tolstoja, koje je ostavilo trajan peat na njegovoj misli i delu. Ljoti je kasnije odbacio Tolstojev racionalizam kad je u pitanju hrianska dogmatika, ali je zauvek bio obuzet (kao i pisac iz Jasne Poljane) klasino ruskim (i slovenskim) pitanjem: "ta da se radi?" reavajui ga moralistiki. 2. Ljoti se Tolstoja oslobaa preko francuskog rimokatolikog pijetizma i mistike (Paskal, Franja Saleki, itd). Uopte, njegov pogled na svet i na hrianstvo proet je rimokatolikim duhom snane scoljanje discipline, koja od ula vodi ka razumu, potpuno predatom u poslunost autoritetu zemaljskih verskih ustanova. Organizovanje "Zbora" i kasnije srbskih dobrovoljaca kao "militia Christi", ideja voenja politike kao mistikog uiteljstva, stroga poslunost i bespogovorno sledbenitvo jednog vitekog reda zapadnog tipa - sve to ima veze sa rimokatolikom tradicijom (pri emu nipoto ne treba zaboraviti jezuite, iji je osniva, Ignacio Lojola, bivi ratnik, smatrao da je vojnika disciplina u religioznom ivotu nezaobilazna). 3. Ljotievo jugoslovenstvo, koje je bilo najiskrenije (za razliku od politiki pragmatinog jugoslovenstava mnogih srbskih Politiara), imalo je svoju mistiku osnovu u vrstom uverenju da su Pravoslavna Crkva i rimokatolicizam samo dve projave jedne iste vere. Zato nije nimalo sluajno to Ljoti svojoj supruzi nije dozvoljavao da pree u pravoslavlje (ona je to, po svojoj elji, uinila tek posle njegove smrti), niti je udno to on pravoslavna uda izjednaava sa mistikim vizijama koje se zbivaju meu rimokatolicima (dovoljno je videti njegovo kljuno bogoslovsko predavanje, "Svetlo istine", pa da se u to uverimo: javljanje Gospe u Fatimi i Lurdu za njega je isto kao i javljanja iz vinjeg sveta koja je imao Sveti Serafim Sarovski). U tom istom predavanju, odranom dobrovoljakim prosvetarima pred samu Ljotievu smrt 1945, on kae

da je glavni izvor sukoba izmeu etnika i dobrovoljaca bio u tome to je kod prvih vie naglaena politika, a kod drugih duhovnost. Jugoslovenstvo je, za njega, bilo vie mistiko no politiko stremljenje narodnih dua Srba, Hrvata, Slovenaca i Bugara (i zato ne moe biti prave Jutoslavije dok joj se ne pridrui Bugarska). 4. ovek ka Hristu stremi podvizavanjem, to jest "nadzorom nad srcem" (Ljotiev izraz), individualnom borbom za oienje od greha i strasti. Ovo prenaglaavanje borbe pojedinca za istotu takoe je osobina zapadnog pristupa svetosti (pri emu, naravno, mislimo na stari, nereformisani rimokatolicizam, pre Drugog vatikanskog koncila). Zato kod Ljotia veoma prisustvuje molitva, post i samosavladavanje, ali Priee, kao smisao hrianskog ivota, upadljivo odsustvuje (to ne znai da je Ljoti izbegavao Priee ili isto izbegavanje preporuivao svojim sledbenicima, nego da je za njega, po svemu sudei, Priee bilo nagrada za individualnu vrdinu, a ne svecelosno uee u punoti liturgijskog, sabornog spasavanja oveka u Crkvi). Taj put, u asketskom smislu (jer pravoslavna askeza je nadasve saborno-liturgijska, a ne individualno-pijetistika), moe da vodi u prelest. U prelest je ovaj put uveo rimokatolike mistike, meu kojima je bio i Toma Kempijski, omiljeni Ljotiev pisac. Jer, delo "O ugledanju na Hrista" je, kako je ispravno uoio Sveti Ignatije (Brjananinov), neka vrsta koketiranja s Bogom, umiljanja blizine Boje, koja vodi u ulnu familijarnost samoobmane. ovek veruje da se s Hristom sjedinio, da je konano blaen, a, u stvari, stekao je samo neku vrstu duevno-telesne ravnotee. U takvom stanju, nekom se moe ui"iti da je kadar da sam opti s Bogom, bez "posrednika" (recimo, svetenika), jer je dostigao versko-moralno savrenstvo, pa gleda Boga licem u lice (ni u najuzvienijim trenucima bogovienja pravoslavni Sveti se nisu odricali neophodnosti svetenika koji nam predaju blagodat Hristovu u Svetim Tajnama; Priee je i za Najvee mistiare, poput Svetog Simeona Novog Bogoslova, ostajalo hleb ivota bez koga se ne moe, a koji nam predaju svetenike ruke). Iz svega ovde reenog proizilazio je odnos Ljotievih pristalica prema ostalim uesnicima naeg nesrenog graanskog rata. Ljotievi borci su verovali da su sledbenici jednog Uitelja, koji je znao pravi Put; ostali su bili u zabludi, i to im je trebalo pokazati i dokazati, nekad i silom. Ljoti je bio ovek nesumnjivog linog potenja, snane vizije i esto precizan u predvianju razvoja politikih dogaaja. Bio je odan Kralju i Otadbini, i smatrao je da sav svoj ivot treba posvetiti sluenju idealu. To je veoma snano uticalo na mlade dobrovoljce da ga prime kao "proroka". Dimitrije Ljoti se naslanjao i na misao osnivaa "Francuske akcije" arla Morasa. Moras je bio paganin, koji nije mnogo voleo hrianstvo, smatrajui ga verom koja je razruila njemu dragu Rimsku imperiju. Meutim, za rimokatolicizam je imao puno potovanja upravo zato to su rimokatolici preuzeli mnogo od antikog paganstva, i

zato to je Vatikan postao snani politiki i kulturni inilac u istoriji Evrope. Moras je bio monarhista i tvorac ideje "integralnog nacionalizma", tako drage Ljotiu. Vo "Francuske akcije" je govorio: "Integralni nacionalizam ne znai nacional-imperijalizam niti razuzdani nacionalizam. On obeleava jednu vrstu nacionalizma, koji preko kraljevstva odgovara administrativnim, socijalnim, pravnim i politikim potrebama naroda. (...) Takav nacionalizam vrlo je razliit i od faizma i od nacizma. Takav nacionalizam nije ni etatistiki ni partikularistiki sistem. Integralni nacionalizam smatra da je monarhija neophodna narodu." "Mi smo za Kralja, jer se sudbina na glasanje ne stavlja", pisae, odluan kao i uvek, Ljoti 1944, uoi Titovog dolaska na vlast. Na Ljotia su znaajan uticaj izvrili i "beli" Rusi, monarhisti koji su u Kraljevinu Jugoslaviju izbegli pred krvavim terorom boljevika. Od njih je dobijao podatke o neuvenom progonu Crkve i zloinima nad pravoslavnim narodom, koji su mu, kao i svakom zdravoumnom oveku, ledili krv u ilama. Ljoti je svim silama nastojao da sprei pobedu komunizma u Jugoslaviji, i zato je bio spreman da se s komunistima bori na "krv i no". Od ruskih emigranata je, po svemu sudei, primio i snanu netrpeljivost prema Jevrejima, od kojih su mnogi bili u samom vrhu vostva boljevike revolucije. Kada su Nemci porobili Srbiju, Ljoti je znao da su oni okupatori, ali je, a to se iz njegovih govora i lanaka vidi, smatrao da su oni manje zlo od komunista. Mislio je (ili se pretvarao da veruje) da e Hitler ipak voditi odlunu borbu protiv Sovjetije, i da e u "novom evropskom poretku" nacionalnih drava moda biti mesta i za Srbe. Slinim putem poli su i mnogi "beli" Rusi, koji su verovali da e Staljinova Sovjetija pasti pod udarima Hitlerovim, i da e se tada obnoviti stara Rusija. Plaio se Ljoti nove Evrope, podeljene izmeu bezdunog kapitalizma i tiranskog socijalizma. Njegovo oslanjanje na Nemce, koje nije bilo potpuno poistoveenje s njima, delimino je slino Morasovom stavu u viijevskoj Francuskoj. To jest, osloboditi se komunista, a Nemci e verovatno sami otii, i tada e opet biti mogue graditi nacionalnu dravu. Dr Marko S. Markovi, na uveni emigrantski pisac, u jednom ogledu iz 1953. pokuao je da odgonetne tajnu privlanosti Ljotievog stvaralatva, i otkrio je (s punim pravom, to se vidi iz postupka dokazivanja) da je Ljoti bio nadahnut besednik i knjievno obdaren pisac. Markovi uoava da je osniva "Zbora" u sebi priguio knjievni talenat da bi onima koji pou za njim mogao da saopti neto vie i znaajnije nego to bi to knjievno delo moglo. On smatra da se u tome, moda, ogleda i tajna Ljotieve linosti - jer on je politiar bio samo zbog elje da poslui blinjima tamo gde je mislio da je to najpotrebnije. Iz toga su proizilazili i svi nesporazumi i sva surova osporavanja Ljotieve misli i dela. Osniva "Zbora" je video ono to partijski politiari nisu mogli (ili nisu hteli) da vide: "kosmiku revoluciju" koja e izmeniti lice planete, i skoru propast hrianske civilizacije, iji je zatonik

smederevski advokat bio. Naroito je znaajno ono to je Markovi otkrio o Ljotievom uticaju na omladinu, kojoj nikad nije laskao, ali koja je za njim ila oarana idealom "sunanih ljudi". Taj ideal im je predsednik "Zbora" ponudio u mnogim svojim besedama, od kojih je najpoznatija "Omladini na Strailovu". Markovi zapaa: "A mladost gleda i slua. Neobian joj izgleda ovaj ovek koji tako govori. Jer je ona navikla na bestidnu i cininu demagogiju partijskih politiara, ula za ubilake planove ustaa, poznaje klasnu mrnju komunista. (...) Ko hoe da otkrije prave izvore onoga heroizma koji je ta mladost pokazala u juriu na Hadijinim Livadama, gazei Ibar i Mlavu, u Istri i na Soi, neka prvo proita dve pesme u prozi: 'Od Mojkovca do Kajmakalana' i 'Omladini na Strailovu'. Tada e mu sve postati jasno." U sumnju se ne moe dovoditi injenica da je Ljoti nastojao da itav svoj ivot zasnuje na naelima vere. U sjajnoj knjizi Stanislava Krakova "ivot oveka na Balkanu", poznati pisac "Plamena etnitva" i reiser filma "Za ast otadbine", opisuje Ljotia kako na prvim borbenim linijama na Rovovskoj kosi (u Prvom svetskom ratu) ita kao molitvu Paskalove rei: "Kako ne znam odakle dolazim, isto tako ne znam ni kuda idem; ja znam samo da u odlazei sa ovoga sveta pasti ili u nitavilo ili u ruke rasrenog Boga." U vreme svog drugog susreta s Krakovom (prvi je bio predratni, dok je Ljoti jo bio tolstojevac), mladi oficir se ve bio oslobodio uticaja grofa iz Jasne poljane. Tolstoj svojim delima nije mogao da ga utei kad je Dimitriju umro otac, koga je jako voleo. Krakov o Ljotiu veli: "Sada su sv. Avgustin, sv. Franja Salski i Blez Paskal postali njegovi religiozni savetnici. U jednom depu svoje tesne oficirske bluze nosio je 'Misli' Paskalove u jednom izdanju iz 18. veka, a u drugom "Introduction a la vie devote"' od sv. Franje Salskog. Nekoliko godina kasnije, mesto ovih knjiga, imao je uvek u unutranjem depu svog kaputa jednu malu ikonu na drvetu. (...) Nas dvojica smo bili toliko razliiti po ivotnim shvatanjima i temperamentu da mi je posle prvog radosnog oseanja to sam sreo nekog bliskog poeo da smeta njegov isposniki stav. inilo mi se na trenutke da je to poza. Uz to, nikada nije hteo da govori o enama i jednom prilikom rekao mi je da bi se, da nije bilo rata, po svrenim studijama u Parizu, zakaluerio." Jednom prilikom, da bi ga izazvao, Krakov je u drutvu mlaih oficira poeo da pria raspusne povesti o solunskim bludnicama. Ljoti ga je molio da prestane, jer ga je stid da to slua. To je Krakova jo vie razdrailo, pa je postajao sve bezoniji. Ljoti mu je, na kraju, stavio ruku na usta, to je Krakov jedva doekao da se fiziki obrauna s "istuncem". Svom snagom udario je Ljotia pesnicom i ovaj se teko zateturao i udario leima u zid. ta se dalje zbilo? Evo Krakovljevog opisa: "Istog trenutka uplaio sam se svog instiktivnog, ali divljeg postupka. Pogledao sam, zbunjen, na svog roaka. On je poao ka meni. Sada sam bio reen da ga pustim da on mene udari i da se ne branim. On mi je spustio ruku na ra,me:

Ja znam, Staa, da ti to nisi hteo da uradi. To je bilo izvan tvoje volje... Evo... I umesto oekivanog udarca, on me je poljubio u obraz. Kada sam ga udario, ja sam prebledeo, ali u ovom trenutku bio sam tako crven da sam oseao da mi obrazi gore. Nikad se tako nisam stideo sebe. Od tog trenutka postao sam najbolji prijatelj i drug sa Ljotiem. U meni je stalno budila radoznalost njegova krajnja uzdrljivost prema enama, ak i kada se o njima govorilo. Jednom mi je odgovorio ozbiljno i kratko: Za mene e se to pitanje postaviti samo kod one ene sa kojom se budem venao." Tako je bilo na Solunskom frontu. Ali, tako e ostati i uoi Drugog svetskog rata. Poznati predratni novinar Milan Jovanovi - Stoimirovi, pokreta lista "Vardar", u razgovoru sa Slobodanom Jovanoviem dotakao se i Dimitrija Ljotia. Slobodan Jovanovi je tom prilikom rekao da poznaje Ljotia: "Mi uostalom imamo jednu zajedniku crtu, zbog koje se i interesujem za tog oveka. To je pobonost!" Stoimirovi je Jovanoviu rekao da i on ceni Ljotievu veru, jer je ona negovana, i jer ju je Ljoti gradio itajui Avgustina i Tomu Akvinskog, imajui ak veu erudiciju od mnogih episkopa; istovremeno, iskazao je da mu kod Ljotia smeta "njegov klerikalizam, njegovo podreivanje popovima, njegovo pevanje za pevnicom, njegova smelost da ita apostol kad se niko drugi ne prihvata te dunosti...". Jovanovi je neprestano hvalio Ljotievu pobonost, koja je u naoj sredini uvek smatrana skoro enskom slabou, i za koju Stoimirovi veli da ovek mora imati izvesnu kura zbog moguih ismevanja koja prate manifestacije line religioznosti. Jovanovi mu je odgovorio: "Ili se je poboan, i onda se ide do kraja, ili se nije, i onda se staje na pola puta, i ostaje..." Predratni leviar Dragoljub Jovanovi, u knjizi uspomena "Ljudi, ljudi" pie da je Ljoti u zatvoru s mladim komunistima delio poslednji komad hleba. On Ljotia ne voli, ali istinu ne preutkuje. Dakle, Ljoti je bio ovek koji je nastojao da ivi u skladu sa hrianskom naukom i svojom saveu. Njegova religioznost je bila duboka i sveproimajua. Ali, kao to smo ve rekli, ona je sva bila osenena duhom rimokatolike mistike, koja ne daje ispravnu osnovu za izgradnju unutranjeg oveka. U tim protivurenostima treba tragati za Ljotiem, a ne osuivati ga kao navodnog "hitlerovca". ak i njegov ulazak u saradnju sa okupatorom se moe doiveti kao poslednji pokuaj odbrane jednog sveta koji se rui. To ga, naravno, ne amnestira od istorijske odgovornosti. Ali, to ne amnestira ni njegove kritiare od istoriosofske ozbiljnosti. Treba razumeti tragediju moralno istog oveka koji je hteo da se bavi politikom u korumpiranoj sredini predratne Kraljevine, pri emu je tvrdio da "politika nije blato u kome se prasci valjaju, nego strana i sveta sluba narodu i dravi". injenica je

da su Ljotieve ideje i stav umnogome bile tue domaem duhu. Srbi su, listom, bili uz ravnogorstvo. I to je zadatak za jednog budueg istraivaa, ali istraivaa nepristrasnog i ozbiljnog, a ne pozera i frazera. ***** Jo jednom da podvuemo: Nikolaj Velimirovi je bio izriito ravnogorski nastrojen, iz jednog prostog razloga: eneral Mihailovi je bio Ministar vojni kraljevske Vlade u Londonu, pod komandom kralja Petra II, a Jugoslovenska vojska u otadbini bila je legalna vojska Kraljevine Jugoslavije. Kao dosledni monarhista i legalista Nikolaj je za vreme Drugog svetskog rata bio na strani legalne vlasti i legalne vojske. Imao je razumevanja i za enerala Nedia i njegove saradnike, ali patrijarha Gavrila je, uoi razgovora s Nediem, izriito upozorio da dotinog ne naziva Predsednikom Vlade (jer je predsednik nae Vlade u Londonu), nego da ga samo oslovljava kao enerala. Komunisti su optuili vladiku Nikolaja da je bio "zbora" i na osnovu toga mu oduzeli dravljanstvo. Ministarstvo unutranjih poslova FNRJ oduzelo je dravljanstvo Nikolaju 27. 9. 1951. godine zato to je bio "pripadnik protivnarodne politike organizacije Zbor i kao saradnik okupatora pobegao iz zemlje pred osloboenjem". Dakle, povezivanje Nikolaja i Ljotia, kao pripadnika istog politikog pokreta, potie od komunista! Nikolaj nije bio pripadnik "Zbora", a sa "zboraima" je, i pre i posle Drugog svetskog rata, saraivao kao sa hrianima, na pravoslavnim i srbskim poslovima koji su bili iznad ideologije.

<< prethodna

[ sadraj ]

sledea >>