Prolog: GODINU DANA RANIJE ovek sa Zemlje doneo je odluku.

Bilo mu je potrebno dosta vremena da je osmisli, ali je na kraju ipak uspeo. Ve nekoliko nedelja nije nigde nalazio spokoj koji mu je pruala paluba njegovog broda i hladni, tamni omota svemira oko njega. Prvobitno je nameravao da samo na brzinu podnese izvetaj lokalnoj kancelariji Meuzvezdanog svemirsko-istraivakog biroa i da se smesta vrati u svemir. Ali umesto toga, zadrali su ga ovde. Kao da se naao u zatvoru. Iskapio je olju aja i pogledao u oveka sa druge strane stola. A onda ree: "Odlazim." I drugi ovek je doneo odluku. Bilo mu je potrebno dosta vremena da je osmisli, ali je na kraju ipak uspeo. Meutim, bie mu potrebno jo vremena, dosta vremena. Na prva pisma nije dobio nikakav odgovor. Zbog svega to su uinili lako su mogli pasti i na neku zvezdu. To niti bi premailo njegova oekivanja, niti bi ih izneverilo. Ali u pitanju je bio tek prvi korak. Stoga je bilo oigledno da oveku sa Zemlje ne sme dozvoliti da mu se izmigolji dok bude povlaio naredne poteze. On dodirnu prstima glatku crnu palicu u depu. "Kao da ne shvatate delikatnost problema", dobaci on oveku s druge strane. "ega ima delikatnog u unitenju jedne planete? elim da emitujete pojedinosti itavom Sarku; u stvari, svima na toj planeti", odvrati Zemljanin. "To ne moemo uiniti. I sami znate da bi to izazvalo paniku." "U poetku ste govorili da ete to uiniti." "Razmislio sam i zakljuio da to ne bi bilo zgodno." Zemljanin pree na narednu pritubu. "Predstavnik MSIB-a jo nije stigao." "Znam. Imaju puno posla oko organizovanja odgovarajuih procedura u vezi sa ovom krizom. Saekajmo jo dan-dva." "Jo dan-dva! Stalno to ponavljate - jo dan-dva! Zar imaju toliko posla da ne mogu da odvoje nekoliko trenutaka za mene? Nisu jo ni videli moje proraune." "Ponudio sam se da im ja odnesem vae proraune. Ali vi to ne elite." "I dalje ne elim. Oni mogu doi do mene ili u ja otii do njih." Zatim besno dodade: "Mislim da mi ne verujete. Ne verujete da e Florina biti unitena." "Oh, verujem vam."
1

"Ne verujete. Znam da mi ne verujete. Vidim da mi ne verujete. Ismevate me. Niste u stanju da razumete moje podatke. Niste istraiva iz svemira. ak mi se ini da uopte niste to za ta se izdajete. Ko ste vi, zapravo?" "Uzbueni ste." "Tako je, jesam. Da li vas to iznenauje? Ili moda mislite jadniak, svemir je za sve kriv. Mislite li da sam lud?" "Gluposti." "Razume se da to mislite. Zato i elim da vidim nekoga iz MSIB-a. Oni e umeti da ocene da li sam lud ili ne. Oni e znati." Drugi ovek se priseti svoje odluke, i odmah predloi: "Nije vam dobro. Pomoi u vam." "Ne, neete", povika Zemljanin histerino, "jer odlazim. Ako elite da me zaustavite, moraete da me ubijete, ali na to se sigurno neete odvaiti. Jer ako to uinite, biete odgovorni za smrt svih stanovnika jedne planete." Drugi ovek takoe poe da vie, kako bi ga onaj prvi uo. "Neu vas ubiti. Sasluajte me, neu vas ubiti. Nema nikakve potrebe da vas ubijem." "Svezaete me", odvrati Zemljanin. "Draete me ovde. To ste smislili, zar ne? A ta ete preduzeti kada MSIB pone da traga za mnom? Trebalo bi da im redovno aljem izvetaje, da li vam je to poznato?" "Biro zna da ste sa mnom bezbedni." "Odista? Pitam se da li uopte znaju da sam stigao do ove planete? Pitam se da li su primili moju prvobitnu poruku?" Zemljaninu se vrtelo u glavi. Udovi su mu se ve sasvim ukoili. Onaj drugi ovek ustade. Bilo mu je jasno da nije preuranio sa svojom odlukom. On lagano obie oko dugakog stola prilazei Zemljaninu. Istovremeno mu se obrati umirujuim glasom. "To je za vae vlastito dobro." I iz depa poe da vadi crnu palicu. "Pa to je psiho-sonda", zakreta Zemljanin. Rei je sada ve nejasno izgovarao, a kada pokua da ustane, ruke i noge jedva da uspe da pomeri. Jedva procedi izmeu zuba koje je s tekom mukom razdvajao: "Drogiran!" "Drogiran!" potvrdi onaj drugi. "Sasluajte me... Ne elim da vas povredim. Teko vam je da shvatite svu tananost situacije dok ste u toj meri uzbueni i zabrinuti. Ja u vas osloboditi samo zabrinutosti. Samo zabrinutosti." Zemljanin vie nije mogao ni da govori. Bio je u stanju jo samo da nepomino sedi. I tupo razmilja: veliki svemire, drogirali su me. eleo je da vie i tri, ali nije mogao.
2

Drugi ovek je dotle ve stigao do Zemljanina. Stajao je posmatrajui ga odozgo. Zemljanin podie pogled. Jo je mogao da pomera one jabuice. Psiho-sonda bila je samostalna jedinica. Njene ice trebalo je samo privrstiti za odgovarajue mesto na lobanji. Zemljanin je panino posmatrao stvari oko sebe, dok mu se oni miii nisu sledili. Uopte nije osetio tanani ubod kada je otro, tanko olovo prodrlo kroz kou i meso kako bi se povezalo sa spojevima kostiju lobanje. Vritao je i vritao u tiini svoga uma. Vikao je: ne, vi ne razumete! Na toj planeti ima mnogo ljudi. Zar ne shvatate da se ne moete poigravati stotinama miliona ivih ljudi? Rei onog drugog oveka bile su nejasne i gubile su se, kao da su dopirale sa udaljenog kraja kakvog dugakog i vetrovitog tunela. "Nee vas boleti. Za jedan sat oseaete se dobro, sasvim dobro. Zajedno sa mnom smejaete se svemu ovome." Zemljanin oseti lake vibracije na lobanji, a zatim i one iilie. Tama je postala gua i potpuno se sruila na njega. Jedan njen deo nikada se vie nije podigao. Protekla je itava godina pre no to je uopte, tek malice, poela da se die.

1. NAHOD Rik odgurnu svoj obrok i skoi na noge. Do te mere se tresao da je morao da se osloni o goli mlenobeli zid. "Seam se!" povika on. Mnotvo pogleda podie se prema njemu i prilino glasan agor mukaraca za rukom malo utihnu. Oi sa osrednje istih i osrednje obrijanih lica sretoe se sa njegovim, sijajui se i belasajui pri nesavrenom zidnom osvetljenju. U oima im se nije oitavala neka posebna zainteresovanost, ve samo refleksna pozornost kakvu bi izazvao bilo koji iznenadni i neoekivani povik. Rik ponovo povika: "Seam se svog posla. Bio sam zaposlen!" Neko mu doviknu: "Zave'!" a neko drugi: "Sed' bre!" Lica se ponovo okrenue od njega i amor iznova postade jai. Rik je tupo zurio du stola. "Ludi Rik", zau neiju primedbu, i vide kako ljudi sleu ramenima. Primetio je i kako jedan od mukaraca vrti prstom, prislonivi ga uz slepoonicu. Njemu to nita nije govorilo. Nita od toga nije mu dopiralo do svesti. On lagano sede i ponovo dohvati svoju jedilicu, spravicu u obliku kaike, sa otrim ivicama i siunim zupcima koji su trali iz prednjeg zaobljenog dela inije i koji su stoga na podjednako nespretan nain mogli da seku, zahvataju i nabadaju hranu. Bilo je to, meutim, dovoljno za jednog radnika u mlinu. On je okrenu i zagleda se praznim pogledom u svoj broj na poleini porcije. Nije ni morao da ga vidi. Znao ga je napamet. I svi ostali su poput njega imali svoje registarske brojeve, ali oni su, takoe, imali i imena. On ga, meutim, nije imao. Zvali su ga Rik, jer to se ime u slengu kritskih mlinara koristilo za oznaavanje 'slaboumnih' osoba. A veoma esto su ga zvali i 'Ludi Rik'. Ali moda e mu se od sada seanje polako vraati. Od kad je stigao u mlin ovo je bilo prvi put da se setio bilo ega to se desilo pre tog poetka. A ako se bude naprezao da razmilja! Ako se sav usredsredi samo na razmiljanje! Odjednom vie nije bio gladan; uopte nije bio gladan. Jednim iznenadnim pokretom on uroni jedilicu u elatinastu smesu od mesa i povra ispred sebe, odgurnu hranu i prekri dlanovima oi. Prste zavue u zamrenu kosu i napreui se od bola pokua umom da prodre u ponor iz koga je iupao jednu pojedinost... jednu blatnjavu, nerazumljivu pojedinost. Zatim briznu u pla, upravo u trenutku kada se oglasilo zvono, objavljujui da je vreme za ruak njegove smene isteklo. Kada je te veeri naputao mlin pored njega se nala Valona Mar. U poetku jedva da je bio svestan njenog prisustva, bar ne kao neke odreene osobe. uo je samo da je neko uskladio svoj korak sa njegovim. On zastade i pogleda je. Kosa joj nije bila ni
4

plava ni smea. eljala ju je u dve debele pletenice, koje bi potom spajala malim magnetizovanim nalama od zelenog kamena. Bile su to veoma jeftine nale i ve su izgledale dosta pohabano. Na sebi je imala jednostavnu pamunu haljinu koja joj je bila dovoljna u ovoj oblasti sa blagom klimom, kao to i Riku od odee nije bilo potrebno nita vie od raskopane koulje bez rukava i pamunih sportskih pantalona. "ula sam da je za vreme ruka neto polo naopako", obrati mu se ona. Govorila je otrim, seljakim naglaskom koji joj je i bio primeren. Rikov govor bio je pun ravnomernih samoglasnika i izgledalo je kao da govori kroz nos. Zbog toga su mu se smejali, oponaajui njegov nain govora, ali Valona ga je teila da to ine jedino zbog vlastite neobrazovanosti. "Sve je u redu, Lona", promrmlja Rik. I ona ga je zvala Rik. A i kako bi drugaije? Nije mogao da se seti svog pravog imena, iako se oajniki trudio. A i Valona sa njim. Jednog dana je nekako nabavila iscepani gradski imenik i proitala mu iz njega sva imena. Nijedno nije na njega ostavilo neki dublji utisak. On joj se zagleda pravo u lice i ree: "Morau da napustim mlin." Valona se namrti. Na njenom okruglom, irokom licu sa ravnim, visoko postavljenim jagodinim kostima videlo se da je zabrinuta. "Mislim da nee moi. To ne bi bilo u redu." "Moram jo toliko toga da saznam o sebi." Valona obliznu usne. "Mislim da ne bi trebalo da to ini." Rik se okrenu od nje. Znao je da se uvek trudila da bude iskrena. Kao prvo, ona je bila ta koja mu je pronala posao u mlinu. On nije imao nikakvog iskustva u radu sa mainama koje su se koristile u mlinu. Ili je moda imao, ali se jednostavno nije seao toga. U svakom sluaju, Lona je uporno tvrdila da je on suvie sitan za fiziki posao, te su se sloili da ga za rad na mainama obue besplatno. Pre toga, u komarnim danima kada je jedva isputao bilo kakve zvuke i kada nije razlikovao hranu, ona ga je pazila i hranila. Ona ga je odrala u ivotu. "Moram", odvrati on. "Ima li opet glavobolje, Rik?" "Ne. Stvarno sam se neeg setio. Setio sam se svog preanjeg posla... preanjeg!" Nije bio siguran da li eli da joj saopti u emu se taj posao sastojao, i zato skrenu pogled. Toplo, ugodno sunce e se jo najmanje dva sata zadrati iznad obzorja. Jednolini redovi radnikih spavaonica koji su se protezali oko mlinova nisu ba predstavljali privlaan prizor, ali je Rik znao da e se im se uspnu na breuljak
5

pred njima prostreti polja u svoj svojoj grimiznoj i zlatnoj lepoti. Voleo je da posmatra polja. Jo od prvog asa taj prizor ga je smirivao i u njemu izazivao zadovoljstvo. ak i pre no to je znao da su te boje pred njima grimizna i zlatna, pre no to je saznao da uopte postoje boje, jo onda kada je svoje zadovoljstvo umeo da izrazi jedino blagim mrmorenjem, glavobolja mu je bre prolazila u poljima. U tim danima Valona bi pozajmila dijamagnetski skuter i odlazila bi s njim iz sela svakog slobodnog dana. Promicali bi na stopu iznad puta, klizei na glatkim jastucima brojaa gravitacionog polja, sve dok se ne bi miljama udaljili od svake ljudske nastambe i stigli do mesta gde je na licu oseao samo vetar ispunjen mirisima kritskih cvetova. Zatim bi sedeli pored puta, okrueni bojama i mirisima, delili paketie hrane, dok ih je sunce obasjavalo, i sve dok ne bi dolo vreme da se ponovo vrate. Rika uzbudi seanje na to i on predloi: "Lona, hajdemo u polja." "Kasno je." "Molim te. Iziimo samo malo iz grada." Ona stade da pretura po mravoj vreici za novac koju je uvala ispod plavog kaia od meke koe; bio je to njen jedini luksuzni ukras na odei to ga je sebi dozvoljavala. Rik je uhvati za ruku. "Proetajmo." Nekih pola sata kasnije okrenue sa autoputa na krivudave puteve od utabanog peska na kojima nije bilo praine. Meu njima je vladala grobna tiina i Valona oseti kako je ponovo obuzima poznati strah. Nije umela reima da izrazi ono to je oseala prema njemu, tako da nikada nije ni pokuala. ta ako je bude napustio? Bio je omalen momak, njene visine, i ak neto laki od nje. Po mnogo emu podseao je na malo dete. Ali pre no to su mu iskljuili um mora da je bio obrazovan ovek. Neki veoma vaan, obrazovan ovek. Valona nije stekla gotovo nikakvo obrazovanje, sem to je nauila da ita i pie i zavrila neto malo tehnoloke trgovake kole. To joj je omoguavalo da rukuje mainerijom u mlinu, ali i to je bilo dovoljno da shvati kako postoje i ljudi ije znanje nije u toj meri ogranieno. Razume se, na prvom mestu bili su Varoani, ije je veliko znanje svima njima bilo od neprocenjive koristi. Vlastelini su povremeno dolazili u obilazak. Samo jednom ih je videla izbliza, i to za vreme odmora kada je posetila grad i u daljini ugledala jednu skupinu predivnih stvorenja. S vremena na vreme bi radnicima iz mlinova doputali da uju kako zvui govor obrazovanih ljudi. Oni su govorili drugaije, tenije, upotrebljavali su due rei i meke tonove. Rik je govorio sve slinije njima to mu se seanje vie vraalo. Kako su je samo uplaile njegove prve rei. Izgovorio ih je
6

tako nenadano, posle dugog aljenja na glavobolju. Izgovorio ih je neobino. Kada je pokuala da ga ispravi, on nije eleo da je poslua. Ve onda se uplaila da bi seanje moglo i previe da mu se povrati, te da bi je on onda napustio. Ona je bila samo Valona Mar. Zvali su je i Velika Lona. Nikada se nije udavala. Nikada ni nee. Krupna devojka velikih stopala i crvenih aka od posla poput nje nikada nije mogla da se uda. Poto je momci nisu primeivali na veernjim zabavama odravanim za slobodnih dana, preostajalo joj je jedino da ih posmatra sa nemom zlovoljom. Bila je suvie krupna da se pred njima kikoe i glupo smejulji. Nikada nee imati bebu koju e ljuljukati i drati. Ostale devojke su ih imale, dobijale su ih jedna za drugom, a njoj je preostajalo samo da se progura kako bi na as videla neto crveno i bez kose, stisnutih oiju, nemono skupljenih pesnica i bezubih zuba... "Sada si ti na redu, Leona." "Kada e ti dobiti bebu, Leona?" Ona bi se samo okretala i odlazila. Ali kada je Rik naiao, on je za nju bio poput bebe. Trebalo ga je hraniti i brinuti o njemu, izvoditi na sunce, uspavljivati kada ga je razdirala glavobolja. Deca bi trala za njom, smejui se. Vikala bi: "Lona ima momka. Velika Lona je nala ludog momka. Lonin momak je tikvan." Nepredvidiva igra rei: Rick je lino ime, a rick znai plast sena, slamu, kojom se obino pune straila u polju, simboliui u uobiajenom govoru glupu, maloumnu osobu. - Prim. red. Kasnije kada je Rik ve mogao sam da hoda (onog dana kada je napravio prvi korak bila je ponosna kao da mu je tek jedna a ne, to je bilo mnogo verovatnije, trideset i jedna) te sam, bez pratnje, poeo da izlazi na seoske ulice, trali su u krugovima oko njega, viui ga ismevali i dobacivali mu gluposti u elji da vide odraslog mukarca kako u strahu prekriva oi akama, grbi se i odgovara im jedino crvenjenjem. Desetinu puta izletela je iz kue izdirui se na njih i maui svojim velikim pesnicama. ak su se i odrasli mukarci bojali tih pesnica. Oborila je predvodnika svog odeljenja jednim jedinim udarcem jo prvog dana kada je dovela Rika na posao u mlin, jer ga je ula kako prigueno se cerekajui izgovara neku nepristojnu primedbu koja se ticala njih dvoje. Mlinsko vee kaznilo ju je zbog tog ispada nedeljnom platom, a moglo ju je poslati i u Grad na daljnje suenje u sudu Vlastelina, da nije bilo intervencije varoanina i molbe u kojoj je stajalo da je bila izazvana. I tako je ona sada elela da sprei Rika da se dalje prisea svoje prolosti. Znala je da nema to da mu ponudi; bilo je sebino od nje
7

to je elela da zauvek ostane praznog uma i bespomoan. Ali niko nikada ranije nije u toj meri zavisio od nje. Ona se jednostavno plaila ponovne usamljenosti. "Da l' si siguran da si se neeg setijo, Rik?" upita ona. "Jesam." Zaustavili su se u poljima, dok je sunce prekrivalo svojim crvenim sjajem sve to ih je okruivalo. Uskoro e se podii blagi, mirisni, veernji povetarac, a kanali za navodnjavanje rasporeeni u obliku ahovske table ve su poeli da se rumene. "Mogu, Lona, da verujem onome ega se prisetim", nastavi on. "I sama zna da mogu. Ti me, na primer, nisi nauila da govorim. Sam sam se setio rei. Nisam li? Nisam li?" Ona nevoljno odvrati: "Jesi." "ak se seam i da si me izvodila u polja pre no to sam mogao da govorim. Sve vreme sam pamtio nove stvari. Jue sam se prisetio kako si mi jednom ulovila kirtsku muvu. Drala si je meu akama i naterala me da prislonim oko na otvor izmeu tvojih paleva tako da sam u tami video kako isputa rumene i narandaste munje. Smejao sam se i pokuavao da uguram svoju aku izmeu tvojih kako bih je uhvatio i ona ti je pobegla, a ja sam se na kraju rasplakao. Tada nisam znao da je to kirtska muva, niti mi je bilo ta o njoj bilo poznato, ali sada mi je sve jasno. O tome mi ti nikada nisi priala, zar ne, Lona?" Ona odmahnu glavom. "Ali to se ipak dogodilo, nije li? Seanje mi je dobro, zar ne?" "Jeste, Rik." "A setio sam se i neeg o sebi iz ranijeg razdoblja. Mora da je postojalo to ranije, Lona." Mora da je postojalo. Kada je o tome razmiljala oseala je da joj je vrlo teko na srcu. To ranije je bilo drugaije, ni nalik njihovom sadanjem ivotu. ak ni svet nije bio isti. Znala je to, jer re koje se nikada nije setio bila je kirt. Morala je da ga naui kako se naziva najvanija stvar na celoj Florini. "ega se to sea?" upita ona. Kada ga je to upitala, Rikovo uzbuenje kao da splasnu i on se povue. "Nema mnogo smisla, Lona. Samo sam s setio da sam nekada imao posao, i u emu se on sastojao. Bar, uglavnom." "Kakav je to bio posao?" "Istraivao sam Nita." Ona se otro okrete prema njemu, zagledavi mu se u oi. Na trenutak mu spusti dlan na elo, ali se on nervozno odmae. "Da te ponovo ne mui glavobolja, Rik?" upita ona. "Ve nedeljama se nisu pojavljivale." "Dobro sam. Ne gnjavi me."
8

Ona obori pogled, i on smesta dodade: "Nisam mislio da me gnjavi, Lona. Ali sasvim dobro se oseam i ne elim da brine." Ona se razvedri. "ta to znai 'istraivati'?" On je znao rei koje su njoj bile nepoznate. Uvek kada bi pomislila koliko mora da je nekada bio uen osetila bi poniznost. Trenutak je razmiljao. "To znai... to znai 'deliti'. Zna, kao kad mi rastavimo mainu za sortiranje ne bismo li otkrili zato ne radi zrak za skaniranje." "Oh! Ali, Rik, kako neko moe biti zaduen da nita ne istrauje? To nije nikakav pos'o." "Nisam kazao da nisam nita istraivao. Rekao sam da sam istraivao Nita. Sa velikim N." "Zar to nije isto?" Nadolazi, pomisli ona. Ve je poeo da shvata da ona govori gluposti. Uskoro e je, sav zgaen, odbaciti. "Ne, razume se da nije." On duboko udahnu. "Bojim se da ne mogu poblie da ti objasnim. To je sve ega se seam. Ali to mora da je bio neki vaan posao. Tako mi se bar inilo. Malo je verovatno da sam bio kriminalac." Valona se tre. Nije smela da mu kae. Uveravala je sebe da to ini kako bi ga zatitila i upozorila, ali sada je uviala da je samo elela da ga to vre vee uz sebe. To se dogodilo kada je prvi put progovorio. Zbilo se tako iznenada da ju je uplaio. Nije se usuivala ak ni da to pomene varoaninu. Kada je prvi naredni put imala slobodan dan podigla je pet kredita sa svog ivotnog rauna... nikada se nee pojaviti mukarac koji e ih traiti u miraz, tako da je bilo svejedno... i odvela Rika kod gradskog lekara. Ime i adresu imala je ispisane na paretu hartije, ali ipak su joj bila potrebna dva zastraujua sata da stigne do prave zgrade prolazei izmeu ogromnih stubova koji su izdizali Gornji Grad prema suncu. Zahtevala je da i ona prisustvuje pregledu tokom koga je doktor izveo svu silu stranih stvari pomou nekih udnih instrumenata. Kada je smestio Rikovu glavu izmeu dva metalna predmeta, a zatim uinio neto da je zasvetlila poput kirtske muve, ona je skoila i pokuala da ga natera da prekine s tim. On je pozvao dva oveka koji su je uz divlje guanje odvukli napolje. Pola sata kasnije doktor joj je, onako visok i namrten, priao na hodniku. Oseala se neprijatno u njegovom prisustvu jer je bio Vlastelin, iako je imao ordinaciju u Donjem Gradu, ali njegove oi su bile blage, ak ljubazne. Brisao je ruke malim pekirom, koji je potom bacio u kantu za otpatke, mada je njoj izgledao potpuno ist. "Kada ste sreli ovog oveka?" upita je on. Obazrivo mu je, u najkraim crtama, saoptila kako se to dogodilo, ne pomenuvi ni varoanina ni patroldije.
9

"To onda znai da vi o njemu nita ne znate?" Ona odmahnu glavom. "Nita iz njegovog ranijeg ivota." On ree: " Ovaj ovek je bio pod dejstvom psiho-sonde. Znate li ta je to?" U prvi mah je ponovo odmahnula glavom, ali onda ree suvim apatom: "Je li to ono to primenjuju na ludacima, doktore?" "I na kriminalcima. Kako bi im izmenili um, za njihovo vlastito dobro. Umovi im tako ozdravljaju, ili im se na taj nain izmene oni njihovi delovi koji ih teraju da kradu ili ubijaju. Razumete li?" Razumela je. Pocrvenela je poput crepa i rekla: "Rik nikada nije nita ukrao, niti je bilo koga povredio." "Zovete ga Rik?" inilo se da ga to zabavlja. "Sasluajte me... otkud znate ta je sve uinio pre no to ste ga sreli? Sondiranje je bilo sveobuhvatno i surovo. Ne mogu da kaem koliki je deo njegovog mozga trajno uklonjen, a koliki je privremeno izgubljen usled pretrpljenog oka. Hou da kaem da e se neki delovi tokom vremena povratiti, na primer, govor, ali ne svi. Treba ga staviti pod nadzor." "Ne, ne. On mora ostati sa mnom. Dobro sam se brinula o njemu, doktore." On se namrti, ali glas mu ipak postade blai. "Ali ja sam mislio na vas, devojko. Moda sve zlo nije odstranjeno iz njegovog mozga. Sigurno ne elite da vas jednog dana povredi." U tom trenutku je bolniarka izvela Rika. Isputala je tihe zvuke kako bi ga umirila, kao da je u pitanju kakvo dete. Rik spusti aku na glavu i prazno se zagleda, dok mu se oi ne usredsredie na Valonu; zatim isprui ruke i jedva ujno je pozva: "Lona..." Ona skoi ka njemu i poloi mu glavu na svoje rame, vrsto ga steui. Zatim se obrati doktoru. "Mene on nee povrediti, bilo ta da se dogodi." Doktor zamiljeno primeti: "Njegov sluaj, razume se, moramo prijaviti. Ne znam kako je uspeo da pobegne nadlenima u stanju u kome mora da se nalazio." "Da li to znai da e ga odvesti, doktore?" "Bojim se da je tako." "Molim vas, doktore, nemojte to da uradite." Ona posegnu za maramicom u kojoj je bilo zamotano pet sjajnih kreditnih kovanica, izvadi ih i ree: "Uzmite sve, doktore. Dobro u se brinuti o njemu. Nee nikoga povrediti." Doktor pogleda kovanice u njenoj aci. "Radi u mlinu, zar ne?" Ona potvrdno klimnu. "Dve zarez osam kreditnih kovanica." Lekar zamiljeno protrese novie, sakupi ih na povijenom dlanu dok je metal zveckao, a onda joj ih prui. "Uzmi ih, devojko. Nita ti
10

neu naplatiti." Valona zaueno prihvati novac. "Nikome neete nita rei o ovome, doktore?" Meutim, njegov odgovor bee odrean. "Bojim se da u morati. Takav je zakon." Gotovo naslepo i tromo odvezla se nazad u selo, oajniki privijajui Rika uz sebe. Sledee nedelje je na hipervideo dnevniku saopteno da je jedan doktor umro u diro sudaru za vreme kratkog prestanka rada usled kvara na jednom od lokalnih tranzitnih energetskih zrakova. Ime se Valoni uini poznatim, i te noi ga u svojoj sobi uporedi sa onim na komadiu hartije. Bilo je isto. Bila je tuna, poto je u pitanju bio dobar ovek. Jo davno je dobila njegovo ime od jednog radnika koji joj je rekao da je taj Vlastelin doktor dobar prema mlinskim radnicima i da im pritie u pomo kada im je to potrebno. I njoj je pritekao u pomo kada joj je bilo potrebno. Pa ipak je radost nadjaala tugu. Nije imao vremena da prijavi Rika. Bar se nikada niko nije pojavio u selu radi istrage. Kasnije, kada je Rik bolje shvatao, saoptila mu je ta je doktor kazao. Oekivala je da e to uticati na njega da ostane u selu, na sigurnom. Rik ju je protresao i ona se vrati iz svojih sanjarija. "uje li me?" vikao je on. "Ako sam obavljao vaan posao, onda sigurno nisam bio kriminalac." "Zar nisi mogao da pogrei?" poe ona, oklevajui. "ak i ako si bio veoma vaan, moglo ti se to dogoditi. ak i Vlastelini..." "Ubeen sam da to nije bio sa mnom sluaj. Ali zar ne shvata da ja to moram saznati kako bih i druge uverio? Nema drugog naina. Moram napustiti mlin i selo i saznati vie o sebi!" Osetila je kako je obuzima sve vea panika. "Rik! To bi moglo biti opasno. Zato to da ini? ak i ako si istraivao Nita, zato ti je toliko vano da jo neto sazna o tome?" "Zbog druge stvari koje sam se setio." "Koje druge stvari?" On proapta: "Ne elim da ti kaem." "Mora nekome rei. Mogao bi ponovo zaboraviti." On je epa za ruku. "Tako je. Ti to nikom drugom nee rei, zar ne, Lona? Bie samo moje rezervno seanje, u sluaju da zaboravim." "Svakako, Rik." Rik se osvrnu oko sebe. Ovaj svet je bio veoma lep. Valona mu je jednom rekla da u Gornjem Gradu postoji veliki, sjajni znak, postavljen ak miljama iznad njega, na kome stoji ispisano: Florina je najlepa od svih plenata u Galaksiji.
11

Kada se osvrnuo oko sebe bio je spreman da poveruje u to. "Strano je to ega sam se setio", zapoe on, "ali sve ega se setim je tano, kada se konano setim. Ovoga sam se setio danas posle podne." "Da?" Uasnuto je zurio u nju. "Svi e na ovom svetu umreti. Svi na Florini."

12

2. VAROANIN Mirlin Terens se upravo spremao da uzme jednu knjigu-film sa njenog mesta na polici, kada se oglasi signal na vratima. Prilino demekaste crte njegovog lica otkrivale su da je zamiljen, ali sada te zamiljenosti nestade i zameni je za njega uobiajen izraz blagog opreza. On jednom akom pree preko proreene, crvenkaste kose i povika: "Samo as." Vrativi film na mesto, on pritisnu kontakt kojim se sputao zastor tako da se taj deo zida nije razlikovao od ostalih. Za mlinske radnike i farmere s kojima je uglavnom dolazio u dodir predstavljalo bi stvar neizmernog ponosa to to jedan od njih, bar po roenju, poseduje filmove. Na taj nain se, bar oskudnim razmiljanjem, razgrtala teka tama koja je vladala u njihovim umovima. Pa ipak ne bi bilo dobro da se otovreno razmee filmovima. Kada bi bili vidljivi, nepovoljno bi na njih uticali. Samo bi im jo vie stezali jezike kojima ionako nisu uneli ba naroito umeno da se slue. Mogli su oni da se hvale knjigama svoga varoanina, ali kada bi se one nale pred njihovim oima verovatno bi pomislili da je Terens postao isuvie nalik na kakvog Vlastelina. Trebalo je, razume se, misliti i na Vlasteline. Bilo je malo verovatno da bi ga ijedan od njih posetio u njegovoj kui, ali ako bi koji od njih i doao, nerazumno bi bilo pred njim otkriti niz filmova. On je bio varoanin i to mu je davalo izvesne povlastice, ali se njima nije trebalo razmetati. On ponovo povika: "Dolazim!" I tada se uputi prema vratima, u hodu zakopavajui gornji deo tunike. ak je i njegova odea pomalo liila na onu koju su nosili Vlastelini. Ponekad je gotovo zaboravljao da je roen na Florini. Na pragu se nalazila Valona Mar. Napravivi kniks, ona s puno potovanja isprui aku. Terens irom otvori vrata. "Ui, Valona. Sedi. Sigurno je proao policijski as. Nadam se da te patroldije nisu videle." "Mislim da nisu, varoanine." "Nadajmo se da je tako. I sama zna da ti dosije nije ba blistav." "Znam, varoanine. Veoma sam vam zahvalna za sve to ste u prolosti uinili za mene." "Pusti sad to. Sedi. Da li bi elela neto da pojede ili popije?" Ona sede ukoenih lea na ivicu stolice i odmahnu glavom. "Ne, hvala, varoanine. Ve sam jela." Meu seljanima je bio obiaj da se gost ponudi neim za osveenje. Ali neutivo je bilo ponudu prihvatiti. Terens je to znao i stoga nije navaljivao. "ta te mui, Valona?" upita on. "Ponovo Rik?" Valona klimnu, ali inilo se da nije raspoloena da mu objasni o
13

emu je re. "Ima li nevolja u mlinu?" upita Terens. "Ne, varoanine." "Ponovo ga mue glavobolje?" "Ne, varoanine." Terens je ekao, dok su mu se prorezi oiju suavali a pogled postajao otriji. "E pa, Valona, ne oekuje valjda da ja pogaam ta te mui? Hajde, reci mi ili neu biti u stanju da ti pomognem. Pretpostavljam da eli da ti pomognem." "Da, varoanine", zapoe ona, a zatim iz nje provali: "Kako da vam to kaem, varoanine? Zvui gotovo ludo." Terens poele da je potape po ramenu, ali je znao da bi se ona najeila od samog njegovog dodira. Sedela je kao i obino, zavukavi velike ake duboko meu nabore haljine. Primetio je da su joj nezgrapni, snani prsti bili isprepletani i da su se lagano grili. "ta god da je posredi, sasluau te", ohrabri je on. "Seate li se, varoanine, kada sam dola da vam kaem da sam bila kod gradskog lekara i ta je on rekao?" "Da, seam se, Valona. A seam se i da sam ti ja izriito naloio da nikada vie ne ini nita slino pre no to se posavetuje sa mnom. Da li se toga sea?" Ona irom otvori oi. Nije smela da okleva da ne bi ponovo izazvala njegov gnev. "Nikada ne bih ponovila nita slino, varoanine. elim samo da vas podsetim da ste mi obeali da ete uiniti sve da mi pomognete kako bih zadrala Rika." "I hou. Da li su se patroldije raspitivale o njemu?" "Nisu. Oh, varoanine, mislite li da hoe?" "Siguran sam da nee." Ve je poinjao da gubi strpljenje. "Hajde, Valona, reci mi ta nije u redu?" Oi joj se odjednom zamaglie. "Varoanine, on kae da e me napustiti. A ja elim da ga spreim u tome." "Zato eli da te napusti?" "Kae da je poeo da se prisea nekih stvari." Na Terensovom licu se namah javi izraz pojaanog zanimanja. On se nagnu napred i umalo ne posegnu za njenom rukom. "Sea se? ega?" Terens se istovremeo priseti dana kada je Rik pronaen. Ugledao je maliane okupljene u blizini jednog od kanala za navodnjavanje, malo izvan sela. Stali su da ga dozivaju svojim piskutavim glasiima. "Varoanine! Varoanine!" Potrao je. "ta se dogodilo, Razi?" Kada je doao u grad, stavio je sebi u zadatak da naui imena maliana. To se dopadalo majkama i tako mu olakalo prvih nekoliko meseci.
14

Raziju kao da je bilo muka: "Pogledajte, varoanine." Pokazivao je na neto belo to se uvijalo, a to belo bio je Rik. Ostali deaci su stali svi uglas da mu zbrkano objanjavaju. Terens je uspeo da shvati da su igrali neku igru koja je od njih zahtevala da tre, skrivaju se i proganjaju jedni druge. Nameravali su da mu saopte i ime te igre, njen sled, trenutak kada su bili prekinuti, uz kratku usputnu raspravu oko toga koji pojedinac ili strana su 'pobeivali'. Razume se, sve to uopte nije bilo vano. Razi, crnokosi dvanaestogodinjak zauo je neko cvilenje i oprezno se pribliio mestu odakle je ono dopiralo. Oekivao je da e zatei neku ivotinju, moda poljskog mia, to bi se pretvorilo u dobar lov. Naao je, meutim, Rika. Svi deaci su se lomili izmeu iskazivanja oigledne munine i isto tako oigledne zapanjenosti dok su posmatrali ovaj udni prizor. To ljudsko bie bilo je odraslo, gotovo nago, brada mu je bila vlana od bala i sve vreme je cvilelo i tiho plakalo, besciljno pomerajui ruke i noge. Izbledele plave oi nasumice su se pomerale na licu prekrivenom kratkom smeom bradom. Na trenutak se te oi zaustavie na Terensovim i kao da se usredsredie. ovek zatim lagano podie palac i gurnu ga u usta. Jedno od dece se nasmeja. "Pogledajte ga samo, varoanine. Sisa prst." Iznenadni povik natera zgrenu priliku da se trgne i lice mu se zacrvene i zategnu. Zau se slabo jaukanje koje nisu propratile suze, ali palac ostade na istom mestu. Bio je mokar i ruiast, nasuprot ostalim delovima prljave ake. Terens prekide vlastitu obamrlost koju je u njemu izazvao ovaj prizor. "U redu, momci", ree on, "ali ne bi ba trebalo da trkate unaokolo po kirtskim poljima. Unitavate useve, a znate ta e se desiti ako vas uhvate radnici sa farme. Hajde, poite, i nikome ni rei o ovome. A ti, Razi, otri do gospodina Jenkusa i dovedi ga ovamo." Ul Jenkus nije bio lekar, ali u ovoj varoi nije bilo nikog boljeg od njega. Izvesno vreme proveo je u gradu kao uenik u ordinaciji jednog pravog lekara i zbog toga je bio osloboen rada na farmama ili u mlinovima. To i nije ispalo tako loe. Umeo je da meri temperaturu, izdaje tablete, daje injekcije, i to je najvanije, umeo je da oceni da li je dolo do nekog dovoljno ozbiljnog poremeaja koji je zahtevao upuivanje u gradsku bolnicu. Bez te poluprofesionalne pomoi oni nesrenici koje bi pogodili kimeni meningitis ili akutna upala slepog creva patili bi od veoma jakih bolova, ali obino ne za dugo. Ovako su predradnici mrmljali i optuivali Jenkusa na sve mogue naine, sem reima, da pomae zabuantima.
15

Jenkus pomoe Terensu da podigne oveka i smesti ga u skuterska kola, a zatim ga to su paljivije mogli prenesoe u varoicu. Zajedno su sprali sa njega nagomilanu i stvrdnutu prljavtinu i blato. Ali s kosom nita nisu mogli da uine. Jenkus mu je obrijao celo telo i koliko je mogao ispitao njegovo fiziko stanje. "Kol'ko mogu da zakljuim, varoanine, nije inficiran. Dobro je uhranjen. Rebra mu ne tre. Ne znam, meutim, kakav zakljuak da izvedem iz svega ovoga. ta mislite, varoanine, kako je dospeo tamo napolje?" Jenkus je to pitanje postavio krajnje pesimistikim glasom, kao da niko nije mogao da od Terensa oekuje da na bilo koje pitanje prui odgovor. Terens je to primio filozofski. Poto je selo izgubilo varoanina koji je kod njih bio skoro pedeset godina i na koga se bilo naviklo, mladi pridolica morao se pomiriti s tim da e izvesno vreme svi u njega sumnjati i da u njega nee imati ba poverenja. U tome nije bilo nieg linog. "Bojim se da ne znam", odvrati Terens. "Ne moe da hoda, znate. Ne moe da napravi ni jedan jedini korak. Mora da su ga tamo stavili. Po ponaanju mog'o bi biti beba. K'o da je sve drugo to je znao izgubijo." "Postoji li kakva bolest sa takvim ishodom?" "Ne, bar kol'ko ja znam. To se javlja kada um oboli, al' ja o tom nita ne znam. Umno obolele aljem u Grad. Jeste l' ikad videli ovog ovdi, varoanine?" Terens se osmehnu i blago odgovori: "Ovde sam tek mesec dana." Jenkus uzdahnu i posegnu za maramicom. "Da. Stari varoanin je bio sjajan ovek. Dobro se brin'o o nama. Ovde sam skoro ezdeset godina, i nikada ranije nisam vid'o ovog momka. Mora da je iz neke druge varoi." Jenkus je bio debeljukast. inilo se kao da se debeljukast i rodio, a kada se na tu prirodnu tenju nadovee esto sedenje, nije iznenaivala injenica da je ak i najkrae izjave teio da naglasi duvanjem i uglavnom beskorisnim brisanjem sjajnog ela velikom crvenom maramicom. "Ne znam ta, u stvari, da kaem patroldijama", ree on. A patroldije su dole. To se nije moglo izbei. Deaci su dogaaj ispriali svojim roditeljima; roditelji su ispriali jedni drugima. ivot u varoi je ionako mirno proticao. ak je i ovako neto bilo dovoljno neobino i vredno prepriavanja u svim moguim kombinacijama. A sve te prie morale su stii do uiju patroldijama. Takozvane patroldije bile su lanovi florijanske patrole. Oni nisu bili rodom sa Florine, a s druge strane, nisu bili ni sunarodnici
16

Vlastelina sa planete Sark. Bili su, jednostavno, plaenici na koje se moglo raunati da e odravati red zbog plate koju su primali i da nikada nee podlei simpatijama prema Florinijancima zbog krvnih ili prijateljskih veza. Dola su dvojica, zajedno sa jednim predradnikom iz mlina spremnim da iskoristi svu svoju minijaturnu vlast. Patroldijama je bilo dosadno i kao da ih se stvar uopte nije ticala. Bezumni idiot je moda spadao u njihovu nadlenost, ali teko da je uneo uzbuenje u njihov svakodnevni posao. Jedan od njih se obrati predradniku: "Pa, koliko e vam vremena biti potrebno da ga identifikujete? Ko je ovaj ovek?" Predradnik ustro odmahnu glavom. "Nikada ga nisam video, policaje. Nije iz okoline!" Patroldija se okrenu prema Jenkusu. "Da li je kod sebe imao nekakve isprave?" "Nije, gospodine. Bio je uvijen samo u jednu krpu. Spalio sam je da spreim infekciju." "ta mu fali?" "Bezuman je, kol'ko mi se ini." Tada Terens izdvoji patroldiju u stranu. Poto im je bilo dosadno, bili su popustljivi. Patroldija koji je postavljao pitanja skloni notes i zakljui: "U redu, ovo nije vredno izvetaja. To nema nikakve veze s nama. Nekako ga se oslobodite." Potom odoe. Predradnik je, meutim, ostao. Bio je pegav i crvenokos, sa velikim nakostreenim brkovima. Kruto se drao principa ve pet godina koje je proveo na mestu predradnika, to je znailo da je snosio svu odgovornost za ispunjenje kvote u svom mlinu. "Sluajte vi", poe on besno. "ta mislite da preduzmete u vezi ovoga? Proklet narod samo pria i nita ne radi." "Ja bih ga posl'o u gradsku bolnicu", predloi Jenkus, sluei se maramicom na uobiajen nain. "Ja mu ne mogu pomoi." "U Grd?" Predradnik je bio zgranut. "Ko e to da plati? Ko e snositi trokove? On nije jedan od nas, je l' tako?" "Kol'ko je meni poznato, nije", priznade Jenkus. "Zato onda da mi platimo za njega? Saznajte iji je. Neka njegova varoica plati." "Kako to da saznamo? Reci mi, molim te." Predradnik stade da razmilja. Za trenutak je mal'ko isplazio jezik i njime stao da prelazi preko crvenkaste gornje usne, a onda zakljui: "Pa, moraemo ga se osloboditi. K'o to maloas ree patroldija." Terens se umea. "Molim? ta ste time hteli da kaete?" "Mogao je biti i mrtav", odvrati predradnik. "Za njega bi to bilo
17

milosre." "Ne moete ubiti ivo stvorenje", dobaci mu Terens. "Onda mi vi kaite ta da uinim." "Zar ne bi neko iz varoice mogao da se brine o njemu?" "Ko bi to poeleo? Da li biste vi?" Terens nije obraao panju na njegovo otvoreno uvredljivo dranje. "Ja imam druga posla." "Kao i svi ostali. Ne mogu dopustiti da neko zanemari rad u mlinu da bi se brinuo o ovom ludaku." Terens uzdahnu, a onda ree bez imalo srdbe: "Budimo razumni, predradnie. Ako ovog kvartala ne ispunite kvotu mogao bih pretpostaviti da je to zbog toga to se neko od vaih radnika brine o ovom jadnom momku, te se zaloiti za vas kod Vlastelina. U protivnom, jednostavno u im rei da mi nije poznat nijedan razlog koji vam je onemoguio ostvarenje kvote - u sluaju da je ne ispunite." Predradnik ga pogleda negodujui. Ovaj varoanin je ovde bio tek mesec dana, a ve se suprotstavljao ljudima koji su ceo ivot proveli u ovoj varoici. Ipak, posedovao je kartu sa zakonima Vlastelina. Ne bi trebalo previe uporno da mu protivrei. "Ali ko bi ga uzeo?" upita on i istog mu asa pade na pamet uasna pomisao. "Ja ne mogu. Imam troje vlastite dece, a ni ena mi nije ba zdrava." "Nisam na tebe pomislio." Terens pogleda kroz prozor. Poto su se patroldije udaljile, gomila koja se uvijala i aputala prila je blie varoaninovoj zgradi. Uglavnom su to bili maliani, suvie mladi da bi radili, a ostali su bili radnici sa oblinjih farmi. Bilo je i nekoliko mlinskih radnika kojima se tek zavrila smena. Na samoj ivici skupine Terens ugleda krupnu devojku. esto ju je viao proteklih mesec dana. Bila je snana, sposobna, vredna. Ispod tog nesrenog izgleda, krila se prava prirodna inteligencija. Da je bila mukarac, moda bi bila izabrana da je obuavaju za varoanina. Ali bila je ena; bez roditelja i dovoljno neugledna da se ne zanosi romantinim nadama. Drugim reima, bila je to jedna usamljena ena koja e verovatno zauvek ostati usamljena. "ta mislite o njoj?" upita on, pokazavi na devojku. Predradnik pogleda, a zatim zagrme. "Prokletstvo. Trebalo bi da je na poslu." "U redu", stade da ga umiruje Terens. "Kako se zove?" "To je Valona Mar." "Tako je. Sada se seam. Pozovite je." Od tog trenutka Terens je sam sebi nametnuo neslubenu ulogu uvara ovog para. Uinio je sve to je mogao da joj obezbedi
18

dodatne porcije hrane, ekstra kupone za odeu i sve ostalo to je bilo potrebno da dvoje odraslih (od kojih jedno nije bilo registrovano) ive od prihoda jednog. Takoe joj je pomagao i da obezbedi Riku obuku u kirtskim mlinovima. Umeao se i kada se Valona posvaala sa voom odeljenja i spreio da je tee kazni. Smrt gradskog doktora spreila ga je da preduzme i daljnje korake, na koje je inae bio spreman. Stoga je bilo prirodno to mu se Valona uvek u nevolji obraala, i on je sada ekao da mu ona odgovori na pitanje koje joj je postavio. Valona je jo oklevala, a onda, konano, prozbori: "On kae da e svi na ovom svetu umreti." Terens ostade zaprepaen. "Kae li kako?" "Kae da ne zna kako. Kae da se samo toga sea iz onog ranijeg razdoblja svog ivota, kada nije bijo, znate, ovaki kakav je sada. Takoe kae da se sea kako je obavljao neki vaan posao, ali ne razumem kakav je to posao bijo." "Kako ga opisuje?" "Kae da je is... istraivao Nita - sa velikim N." Valona malo poeka, a onda pouri da objasni: "Istraivati znai neto rastavljati, kao na primer..." "Znam ta znai, devojko." Terens je i dalje bio zadubljen u misli. Valona ga je nestrpljivo posmatrala. "Znate li vi na ta on to misli, varoanine?" "Moda, Valona." "Ali, varoanine, kako iko moe initi bilo ta sa Nita?" Terens ustade i kratko se osmehnu. "Zar ne zna, Valona, da se Galaksija uglavnom sastoji iz niega." Valoni ni to ne pomoe da shvati, ali svesrdno prihvati ono to joj bi reeno. Varoanin je bio veoma obrazovan ovek. Osetivi iznenadni ponos, odjednom je bila ubeena da je njen Rik bio jo obrazovaniji od njega. "Poimo." Terens joj prui ruku. "Kuda?" upita ona. "Pa, gde je Rik?" "Kod kue", odvrati ona. "Spava." "Dobro. Odveu te onamo. eli li da te patroldije pronau samu na ulici?" Nou je selo izgledalo pusto. Svetla du one jedine ulice delila su oblast radnikim kabinama na dva dela i sijala bez sjaja. Vazduh je mirisao na predstojeu kiu, ali na onu blagu i toplu, koja je padala gotovo svake veeri. Od nje se nije trebalo naroito tititi. Valona nikada jo nije bila napolju ovako kasno radnim danom, te
19

je za nju to bilo zastraujue. Pokuala je da pobegne od zvuka vlastitih koraka, oslukujui nee li uti udaljeni bat patroldija. "Prestani da hoda na prstima, Valona. Ja sam s tobom." Varoaninov glas odjeknu u tiini i Valona poskoi. Kao odgovor na njegove argumente, ona pouri napred. Valonina koliba bila je mrana kao i sve ostale i oni odvano stupie unutra. Terens je bio roen i odrastao je u jednoj takvoj kolibi, i mada je kasnije iveo na Sarku, a sada imao na raspolaganju kuu od tri sobe i sa vodovodnim cevima, ali jo je oseao nostalgiju za njenom golom unutranjou. Jedna jedina prostorija bila je dovoljna - sa krevetom, komodom sa ladicama, dve stolice, glatkim podom od nasutog cementa i ormanom u jednom uglu. Kuhinja nikom nije bila potrebna, poto su se svi obroci dobijali u mlinu, kao ni kupatilo, poto se niz zajednikih spoljanjih klozeta i elija sa tuevima protezao odmah iza kua. U toj blagoj, nepromenljivoj klimi prozori nisu bili prilagoeni da tite od hladnoe i kie. Sva etiri zida bila su izbuena zakrivljenim otvorima, a strehe iznad njih predstavljale su dovoljnu zatitu od ravnomernog nonog sipljenja kie. Pri svetlosti male depne svetiljke, koju je zaklanjao savijenim dlanom, Terens primeti da je jedan ugao prostorije odeljen pohabanim zaklonom. On se seti da ga je nabavio za Valonu, nedavno, kada je Rik prestao da bude nemono dete i poeo da se sve vie preobraa u pravog mukarca. Iza njega je dopiralo ravnomerno disanje. On pokaza glavom u tom pravcu. "Probudi ga, Valona." Valona pokuca na zastor. "Rik! Rik, bebice!" Zauo se slabi jauk. "To sam ja, Lona", odvrati Valona. Oni odmakoe zastor i Terens pree svojom malom svetiljkom najpre preko Valoninog i svog lica, a zatim je uperi u Rika. Rik podie ruku kako bi se odbranio od bleska. "ta se desilo?" Terens sede na ivicu kreveta, primetivi da Rik spava u standardnom krevetu koji se mogao nai u svim kolibama. Jo u samom poetku nabavio je Valoni jedan stari, prilino klimav poljski krevet, ali ona ga je zadrala za sebe. "Rik", poe on, "Valona kae da si poeo da se prisea nekih stvari." "Tako je, varoanine." Rik je oduvek bio krajnje ponizan pred varoaninom, koji je bio najvaniji ovek koga je ikada video. ak je i upravnik mlina bio utiv sa varoaninom. Rik ponovi delie koje je njegov um uspeo tokom tog dana da sakupi.
20

"Da li si se jo neeg setio od onda kada si ovo ispriao Valoni?" upita Terens. "Nisam, varoanine." Terens je jednom akom gnjeio prste na drugoj. "U redu, Rik. Nastavi da spava." Valona izie napolje za njim. Veoma se trudila da lice ne pone da joj se gri, te nadlanicom svoje grube ake pree preko oiju. "Da li e morati da me napusti, varoanine?" Terens je dohvati za ruke i ozbiljno ree: "Mora se ponaati kao odrasla ena, Valona. Morae na kratko vreme da poe sa mnom, ali doveu ga nazad." "A posle toga?" "Ne znam. Mora shvatiti, Valona. Sada je najvanija stvar na itavom ovom svetu da saznamo to vie o Rikovim seanjima." Valona iznenada ree: "Hoete da kaete da bi svi na Florini mogli umreti, ba kao to on to tvrdi?" Terensov stisak se pojaa. "Da to nikada nikom nisi pomenula, Valona, jer bi u protivnom patroldije mogle zauvek odvesti Rika. Ozbiljno to mislim." On se okrenu i zadubljen u misli lagano se vrati kui ni ne primetivi da mu se ruke tresu. Uzaludno je pokuavao da zaspi i posle jednog sata podesi narko-polje. Bila je to jedna od nekoliko stvari sa Sarka koje je doneo sa sobom kada se vratio na Florinu da postane varoanin. Prianjalo mu je uz glavu poput tanke, crne, filcane kape. On podesi kontrole na pet asova i zatvori kontakt. Imao je jo toliko vremena da se udobno smesti u krevetu pre no to mu se iskljuie centri svesti u mozgu, i on trenutno zapade u san bez snova.

21

3. BIBLIOTEKARKA Dijamagnetski skuter su ostavili u prostoriji za skutere van gradskog atara. Skuteri su bili retki u Gradu, a Terens nije eleo da privlai nepotrebnu panju. Na trenutak je besno pomislio na one iz Gornjeg Grada sa njihovim dijamagnetskim terenskim vozilima i antigrafitacijskim irosima. Ali to je bio Gornji Grad. Tamo je sve bilo drugaije. Rik je ekao da Terens zakljua prostoriju i zabravi je, ostavivi otiske svojih prstiju. Na sebi je imao novo jednodelno odelo u kome se oseao pomalo nelagodno. Nevoljno je krenuo za varoaninom pod prvo visoko zdanje u obliku mosta, koje je podupiralo Gornji Grad. Svi drugi gradovi na Florini imali su imena, ali ovaj su jednostavno nazvali Gradom. Ostali stanovnici planete smatrali su da su radnici i seljaci koji su u njemu i oko njega iveli - srekovii. U Gradu je bilo boljih doktora i bolnica, vie fabrika i prodavnica pia, pa ak i jedva primetnih znakova izvesnog luksuza, to drugde nije bio sluaj. I sami njegovi itelji bili su manji zanesenjaci. iveli su u senci Gornjeg Grada. Gornji Grad predstavljao je upravo ono to je njegovo ime i nagovetavalo. Grad je bio dvostruk, grubo podeljen vodoravnom ploom od pedeset kvadratnih milja cementne legure koja je poivala na nekih dvadeset hiljada stubova opasanih elikom. Dole u senci iveli su 'domoroci'. Iznad, na suncu - Vlastelini. U Gornjem Gradu bilo je teko poverovati da se on nalazi na planeti po imenu Florina. Stanovnitvo su iskljuivo sainjavali Sarkiti i po koji patroldija. Oni su doslovce predstavljali viu klasu. Terens je znao put. Hodao je urno, izbegavajui poglede prolaznika koji su merkali njegovo varoansko odelo s meavinom zavisti i mrnje. Iako se Rik trudio da koraa uspravno i dostojanstveno, u tome su mu smetale kratke nogavice. Nije se ba mnogo ega seao u vezi sa svojom prvom posetom Gradu. Sada mu je izgledao sasvim drugaiji. Tada je dan bio oblaan. Sada je sunce sijalo i probijalo se kroz otvore na ploi od legure cementa iznad njih, oblikujui pruge svetlosti usled kojih je meuprostor bio u jo veoj tami. Promicali su kroz sjajne pruge gotovo u hipnotikim ravnomernim razmacima. Starci su sedeli u pokretnim stolicama na mestima koje su dodirivale pruge, upijajui toplotu i pomerajui se zajedno sa njima. Ponekad bi zaspali i zaostali u hladu, dremajui u svojim stolicama dok ih ne bi probudila kripa drugih stolica koje su se pomerale. Tu i tamo majke su zauzimale sav prostor u okviru pruga sa svojim malianima u naruju. Terens se konano ponovo oglasi. "A sada se isprsi, Rik. Idemo
22

gore." Trenutak potom, on zastade ispred nekog zdanja koje je ispunjavalo prostor izmeu etiri stuba to su obrazovali kvadrat i uzdizalo se od tla do Gornjeg Grada. "Plaim se", proapta Rik. Rik je samo mogao da nagaa ta to zdanje predstavlja. Bio je to lift koji je vodio na gornji nivo. Liftovi su, razume se, bili neophodni. Proizvodilo se dole, a troilo gore. Osnovna hemijska sredstva i osnovne prehrambene sirovine prebacivale su se u Donji Grad, ali obraena plastika i fina jela bili su namenjeni Gornjem Gradu. Brojno stanovnitvo rojilo se ispod; sluavke, batovani, oferi, radnici na graevinama korieni su gore. Terens je preuo Rikove izraze bojazni. Zadivljavalo ga je to to njegovo srce udara tako estoko. Ne od straha, razume se. Pre zbog divljeg zadovoljstva to ide gore. Prei e preko itave te svete legure od cementa, zalepie se za nju, sastrugae i ostaviti na njoj svoju prljavtinu. Kao varoanin imao je tu povlasticu. On je za Vlasteline, razume se, i dalje bio samo domorodac sa Florine, ali bio je varoanin i mogao je da stupi na leguru od cementa kad god je to hteo. Galaksije im, kako ih je samo mrzeo! On zastade, odluno uvue vazduh i pozva lift. Misliti o njima s mrnjom nije imalo nikakvog smisla. Dosta godina proveo je na Sarku, sreditu i rodnom svetu Vlastelina. Nauio je da trpi u tiini. Ne sme zaboraviti ta je upravo saznao. Sada to nipoto ne sme zaboraviti. Zau se um lifta koji se sputao na donji nivo i itav zid ispred njega nestade u prorezu za to namenjenom. Domorodac koji je rukovao liftom zgaeno ih pogleda. "Samo vas dvojica." "Samo dvojica", odvrati Terens ulazei. Rik krenu za njim. Operator se ni ne pokrenu da vrati zid u prvobitni poloaj. "ini mi se, momci, da ste vas dvojica mogli da priekate na smenu u dva sata i prebacite se zajedno s njom", primeti on. "Nije moja dunost da vozikam ovu stvar gore dole za dva nikogovia." On paljivo pljunu, trudei se da pljuvaka padne na beton donjeg nivoa, a ne na pod lifta. "Gde su vam radne karte?" dodade on. "Ja sam varoanin", odgovori Terens. "Zar se to ne vidi po mojoj odei?" "Odea nita ne znai. ujte, zar mislite da u staviti na kocku svoj posao zato to ste vi negde pokupili kakvu uniformu? Pokaite karticu!" Terens ne izgovori vie nijednu re, ve mu pokaza standardnu
23

lisnicu za dokumenta koju su svi domoroci morali sve vreme da imaju kod sebe; registarski broj, zaposlenje, taksene potvrde. Otvorio ju je na mestu gde se nalazila njegova grimizna dozvola varoanina. Operator prelete pogledom preko nje. "Pa, moda si i to negde pokupio, ali to se mene ne tie. Ima je i ja u te pustiti, mada je prema mom miljenju varoanin samo uglaeno ime za obinog domoroca. A ta je sa ovim momkom?" "On je sa mnom", ree Terens. "Moe poi sa mnom, ili moda eli da pozovemo patroldiju da proveri u pravilima?" To je bilo poslednje to je Terens eleo, ali predlog je izneo krajnje arogantno. "U redu! to se odmah ljuti?" Zid lifta se pomeri i lift uz trzaj krenu navie. Operator je ljutito mrmljao neto sebi u bradu. Terens se oporo osmehnu. To je bilo nemogue izbei. Oni koji su neposredno radili za Vlasteline suvie su udeli da se poistovete sa vladarima i da zaborave na vlastitu podreenost, pa su se samo jo jae vezivali za pravila o podvojenosti, i prema svojim sunarodnicima odnosili grubo i bahato. Oni su bili 'ljudi odozgo' i prema njima su ostali Florijanci gajili naroitu mrnju, koja nije imala nikakve vee sa paljivo osmiljenom zaviu koju su oseali prema Vlastelinima. Popeli su se u visinu trideset stopa, a onda su se vrata ponovo otvorila i pred njima se nae jedan sasvim novi svet. Poput rodnih gradova na Sarku, pri gradnji Gornjeg Grada vodilo se mnogo rauna o bojama. Pojedine graevine, bilo da je re o stambenim zgradama ili javnim zdanjima, bile su umetnute u jedan sloeni raznobojni mozaik koji je gledan izbliza liio na besmisleni mete, ali je iz daljine od stotinu jardi poprimao izgled blagih preliva boja koje su se topile i menjale u zavisnosti od ugla posmatranja. "Hajdemo, Rik", pozva ga Terens. Rik je zurio irom otvorenih oiju. Nije bilo nieg ivog, nieg to je raslo! Samo kamenje i boje u velikim koliinama. Nije uopte znao da kue mogu biti tako ogromne. Istog asa ogromnost nije izgledala tako udna... Ali odmah potom seanje ponovo iile. Pored njih promae jedno terensko vozilo. "Jesu li to Vlastelini?" proapta Rik. Videli su ih samo na trenutak. Kosa kratko podiana, iroki, upadljivi rukavi sjajnih, jarkih boja od plave do ljubiaste, iroke pantalone verovatno od baruna i dugaki jednodelni trikoi koji su sijali kao da su ispleteni od tanke bakarne ice. Nisu se ni osvrnuli na Rika i Terensa. "Omladina", odvrati Terens. Nije ih video iz ovolike blizine jo od kada je napustio Sark. Na Sarku je ona bila prilino rasputena, ali bar im je tamo bilo mesto. Aneli nisu pripadali ovamo, trideset
24

stopa iznad pakla. Ponovo se zgrio ne bi li potisnuo beskorisni gr mrnje. Jedan ploto-dvosed proita iza njih. Bio je to novi model sa ugraenim vazdunim kontrolama. U tom trenutku glatko je preleteo na dva ina iznad povrine, sa svojim sjajnim zaravnjenim dnom izvijenim navie du svih ivica radi manjeg otpora vazduha. Pa ipak je udaranje vazduha o donju povrinu bilo dovoljno jako da stvori karakteristino itanje koje je nagovetavalo da su patroldije u blizini. Bili su krupni, kao ustalom sve patroldije; irokih lica, spljotenih obraza, dugake, crne, kose, svetlosmeeg tena. Domorocima su sve patroldije izgledale isto. Sjajno crne uniforme, ukraene upadljivim srebrnim znakama i izgraviranim dugmadima rasporeenim krajnje strateki, potiskivali su lica u drugi plan, te tako samo jo vie pojaavale utisak da su meusobno veoma slini. Jedan od patroldija je upravljao vozilom. Drugi s lakoom preskoi preko niske ivice kola. "Lisnicu!" naredi on i mehaniki je na trenutak pogleda i dobaci nazad Terensu. "Kojim poslom si doao ovamo?" "S namerom da potraim neke podatke u biblioteci, policaje. Imam na to pravo." Patroldija se okrenu prema Riku. "A ta je s tobom?" "Ja..." zausti Rik. "On je moj pomonik", umea se Terens "On nema ista prava kao i varoanin", primeti patroldija. "Ja u odgovarati za njega." Patroldija slee ramenima. "Treba da dobro pazi. Varoani imaju izvesne povlastice, ali oni, ipak, nisu Vlastelini. Nemoj to smetnuti s uma, mladiu." "Neu, policaje. A da li biste mogli da mi kaete kako da stignem do biblioteke?" Patroldija ga uputi, upotrebivi za pokazivanje pravca tanku cev uglastog pitolja. Sa mesta na kome su se trenutno nalazili, biblioteka je izgledala kao utocrvena bubuljica iji su gornji spratovi prelazili u tamnocrvenu boju. to su se vie pribliavali, tamno crvenilo se sputalo sve nie. Rik iznenada razdraeno primeti: "Mislim da je runa." Terens mu uputi jedan brz, iznenaen pogled. Na Sarku je bio navikao na sline stvari, ali i njemu se napadnost Gornjeg Grada inila pomalo vulgarnom. Jer Gornji Grad je bio vie sarkijevski i od samog Sarka. Na Sarku nisu svi ljudi bili aristokrate. Bilo je ak i siromanih Sarkita, iji je poloaj bio jedva neto bolji od poloaja prosenog Florinijanca. Ovde je postojao samo vrh piramide, to se
25

oitavalo i u zdanju biblioteke. Po veliini je zaostajala tek za nekolicionom na samom Sarku. Bila je mnogo vea nego to su to zahtevale potrebe Gornjeg Grada, to je, konano, svedoilo o prednostima jeftine radne snage. Terens zastade na zakrivljenoj rampi koja je vodila do glavnog ulaza. Raspored boja na rampi stvarao je iluziju stepenica, to se Riku uini pomalo zbunjujue, te se saplete; ali biblioteci je to davalo odgovarajui arhaini izgled tradicionalno povezan sa akademskim zdanjima. Glavni hodnik bio je velik i prazan. Bibliotekarka za jedinim stolom u njemu izgledala je poput smeuranog graka u naduvenoj mahuni. Ona podie pogled i napola ustade. Terens joj se brzo obrati. "Ja sam varoanin", ree on. "Imam posebne povlastice. I ja odgovaram za ovog domoroca." Ve je unapred pripremio svoja dokumenta i sada ih samo isprui ispred sebe. Bibliotekarka ponovo sede i mrko ih pogleda. Zatim izvue jednu srebrnu ploicu iz nekog proreza i prui je Terensu. Varoanin poloi desni palac na nju i snano pritisnu. Bibliotekarka uze srebrnu ploicu i gurnu je u neki drugi prorez u kome nakratko zasja slaba ljubiasta svetlost. "Soba 242" dobaci im bibliotekarka. "Hvala." Prostorijama na drugom spratu strano je nedostajala ona osobenost koju bi svaka karika u beskrajnom lancu trebalo da poseduje. Neke od njih bile su pune, sa vratima od naizgled zaleenog i neprozirnog stakla. Veina je, ipak, bila prazna. "Dva-etrdeset-dva", ree Rik. Glas mu je bio piskav. "ta je Rik?" "Ne znam. Veoma sam uzbuen." "Da li si ikada ranije bio u nekoj biblioteci?" "Ne znam." Terens stavi palac na okrugli aluminijumski disk koji je pre pet minuta senzitizovan na dodir njegovog prsta. Providna staklena vrata se otvorie, i poto uoe beumno se za njima zatvorie; i kao da se preko njih prevue neka skrama, postadoe neprozirna. Soba je bila kvadrat est sa est metara, bez prozora ili ukrasa. Bila je osvetljena difuznim svetlom sa tavanice, a provetravana vetakim strujanjem vazduha. U njoj se nalazio samo jedan sto koji se protezao od zida do zida i uspravna klupa bez naslona izmeu njega i vrata. Na stolu su se nalazila tri 'itaa'. Njihove prednje strane od zaleenog stakla povukoe se unazad pod uglom od trideset stepeni. Ispred svakog od njih nalazio se razliit kontrolni
26

brojanik. "Zna li ta je ovo?" Terens sede i spusti svoju meku, uhranjenu aku na jedan od itaa. I Rik sede. "Knjiga?" upita on hitro. "Pa..." Terens kao da nije bio ba siguran u to... "Ovo je biblioteka, tako da ti nije bilo teko da pogodi. Ume li da rukuje itaem?" "Mislim da ne umem, varoanine." "Jesi li siguran? Razmisli malo." Rik se napregnu, ali na kraju ipak odustade. "ao mi je, varoanine." "Onda u ti pokazati. Vidi! Kao prvo, evo dugmeta sa oznakom "Katalog', pored koga su ispisana slova. Poto nas zanima enciklopedija, okrenuemo dugme na slovo E, a potom ga pritisnuti." On to odmah i uini, posle ega se nekoliko stvari istovremeno odigra. Zaleeno staklo oive i na njemu se pojavi tekst. Crni tekst na utoj podlozi; te boje bile su posledica priguenog osvetljenja na tavanici. Tri glatke ploe pojavie se poput kakvih jezika ispred svakog pojedinog itaa, i svaku je obasjavao uski snop svetlosti. Terens zgrabi neki prekida u obliku klipa i ploe se povukoe unazad u svoje proreze. "Neemo praviti beleke", objasni on. Posle krae stanke, on nastavi: "Okreui ovo dugme moemo da pregledamo ega ima pod slovom E." Dugaak popis materijala, naslova, autora, katalokih brojeva poreanih po alfabetskom redu poe da promie navie, a zatim se zaustavi na gusto ispisanoj koloni listajui brojne tomove enciklopedija. Rik se iznenada oglasi: "Treba pritisnuti brojeve i slova na ovim dugmiima posle one knjige koju elite i onda se ona pojavi na ekranu." Terens se okrenu prema njemu. "Otkud zna? Sea li se toga?" "Moda se i seam. Nisam siguran. Jednostavno mi se uinilo da tako treba." "Pa, nazovimo to onda inteligentnim pogotkom." Varoanin pritisnu odreenu kombinaciju slova i brojeva. Svetlo na staklu utrnu, a zatim ponovo blesnu. Zau se i glas: "Enciklopedija Sarka, tom 54, Sol-spek." "Sasluaj me sada, Rik", zapoe Terens. "Ne elim da ti serviram nikakve ideje, te ti stoga neu rei ta sam naumio. Od tebe traim samo da pregleda ovaj tom i zaustavi se na svakom mestu koje ti se uini poznatim. Razume li?"
27

"Da." "Dobro. A sada, samo polako." Prolazili su minuti. Rik iznenada uzdahnu i poe da vraa brojanik. Kada je prestao, Terens proita naslov poglavlja i po izrazu lica jasno mu se videlo da je zadovoljan. "Sea se, znai? Ovog puta nije posredi sluajan pogodak? Sea li se ovoga?" Rik ustro klimnu. "Odjednom mi je sinulo, varoanine. Sasvim iznenada." Bio je to lanak o istraivanju svemira. "Znam o emu je", ree Rik. "Odmah ete se uveriti, odmah." Imao je potekoa sa disanjem, a ni Terens nije nita manje bio uzbuen. "Pogledajte", ree Rik, "uvek navode ovaj pasus." Poeo je naglas da ita, esto zastajkujui, ali mnogo vetije nego to bi se to moglo oekivati od poetnika kome je Valona odrala nekoliko uoptenih asova iz itanja. U lanku je stajalo: Ne iznenauje injenica da su istraivai svemira po temperamentu povueni u sebe i veoma esto neprilagoeni pojedinci. Od sasvim normalne odrasle osobe bilo bi previe traiti da vei deo svoga ivota provede sama, pravei zabeleke o uasnoj praznini izmeu zvezda. Verovatno zahvaljujui svesti o ovome Institut za svemirska istraivanja usvojio je za svoj slubeni slogan ovakvu pomalo uvrnutu izjavu: 'Mi istraujemo Nita'. Rik zavri itanje gotovo vritei. "Jesi li razumeo ono to si proitao?" upita ga Terens. Nii ovek podie uagrene oi. "Tu stoji 'istraujemo Nita'. Toga se seam. Bio sam jedan od njih." "Bio si istraiva svemira?" "Da", povika Rik. A zatim nastavi tiim glasom: "Boli me glava." "Zato to se prisea?" "Pretpostavljam." On pogleda navie namrtena ela. "Moram jo toliko toga da se setim. Postoji neka opasnost. Ogromna opasnost! Ne znam ta da uradim." "Biblioteka nam stoji na raspolaganju, Rik." Terens ga je paljivo posmatrao, odmeravajui rei. "Pregledaj sam katalog i potrai tekstove o istraivanju svemira. Vidi kuda e te to odvesti." Rik se nagnu nad ita, vidljivo se tresui. Terens se pomeri u stranu kako bi mu stvorio vie mesta. "ta mislite o Rajtovoj Raspravi o svemirsko-istraivakom usavravanju?" upita Rik. "Ne zvui li vam to dobro?" "Na tebi je da bira, Rik." Rik pritisnu kataloki broj i ekran postade ravnomerno bletav. Na njemu se pojavi poruka: "Molim vas, posavetujte se sa
28

bibliotekarem oko traenja knjige." Terens hitro isprui aku i smesta neutralisa ekran. "Probaj neku drugu knjigu, Rik." "Ali..." Rik je oklevao, a zatim se povinova nareenju. Nastavio je da pretrauje katalog i izabrao Eningsov Sastav svemira. Na ekranu se ponovo pojavi zahtev da se posavetuje s bibliotekarem. Terens izusti jedno: "Do avola!" i ponovo iskljui ekran. "O emu je re?" upita Rik. "Ni o emu", odgovori Terens. "Ba ni o emu. Nemoj da se uspanii, Rik, ali nije mi ba jasno..." Na boku itaa iza reetke nalazio se mali zvunik. Iz njega se sada zau bibliotekarkin tanuni, suvi glas, od koga se obojica sledie. "Soba 242! Ima li koga u sobi 242?" "ta elite?" otro odbrusi Terens. "Koju ste knjigu traili?" upita glas. "Nijednu. Hvala. Samo isprobavamo ita." Nastupi za trenutak pauza, kao da je usledilo neko nevidljivo savetovanje. Zatim glas nastavi neto otrijim tonom: "Zapis pokazuje da ste traili na itanje Rajtovu Raspravu o svemirskoistraivakom usavravanju i Eningsov Sastav svemira. Je li to tano?" "Nasumice smo pritiskali kataloke brojeve", odvrati Terens. "Smem li vas upitati zbog ega ste eleli te knjige?" Glas je bio neumoljiv. "Kaem vam da ih ne elimo... A sada dosta s tim." Ovo poslednje bilo je izgovoreno ljutitim glasom i namenjeno samo Riku, koji je ve poeo da cvili. Ponovo je nastupila pauza, a onda se glas opet javi: "Ako siete do pulta knjige e vam biti stavljene na raspolaganje. Nalaze se na posebnoj listi tako da ete morati da popunite obrazac." Terens prui ruku Riku. "Hajdemo." "Moda smo prekrili neko pravilo", drhtavim glasom ree Rik. "Gluposti, Rik. Odlazimo." "Neemo ispuniti obrazac?" "Ne, doi emo drugi put po knjige." Terens je urio, primoravajui Rika da ga sledi. Krenuo je glavnim predvorjem. Bibliotekarka podie pogled. "Evo", povika ona, ustavi i obiavi oko stola. "Samo trenutak. Samo trenutak!" Nisu se zaustavili. To jest, sve dok se pred njih ne isprei jedan patroldija. "U stranoj ste urbi, momci, a?"
29

Bibliotekarka, pomalo bez daha, stie do njih. "Vi ste bili u 242, zar ne?" "ujte vi", poe otresito Terens, "zato nas zaustavljate?" "Niste li vi traili odreene knjige? elimo da vam ih donesemo." "Kasno je. Moda drugi put. Zar ne shvatate da ne elim te knjige? Vratiu se sutra." "Biblioteka", ree ena ukoeno, "nastoji da uvek svima izie u susret. Knjige e vam odmah biti stavljene na raspolaganje." Visoko na obrazima pojavie joj se dve crvene mrlje. Ona se okrenu i pouri natrag kroz jedna mala vrata koja se otvorie im im se pribliila. Terens zapoe: "Policaje, ako nemate nita protiv..." Ali patroldija isprui svoj osrednje dugaak i teak neuronski bi. Mogao je da poslui kao odlian pendrek, ili pak, kao daljinsko oruje sa paralizirajuim svojstvima. "Sluaj, momak", ree on, "zato mirno ne sedne i ne saeka gospou da se vrati? To bi uinio svaki pristojan ovek." Patroldija nije bio ni mlad ni vitak. Izgleda da je bio blizu penzije i verovatno je dovravao svoje slubovanje provodei mirne dane kao uvar biblioteke, ali bio je naoruan, a dobrodunost koja mu se ogledala na crnomanjastom licu nije ba izgledala iskrena. Terensu je elo bilo znojavo, a mogao je da oseti da mu se znoj skuplja i pri dnu kime. Ipak je potcenio situaciju. Bio je ubeen da je njegova procena stvari u svakom pogledu tana. A evo ga sad, ovde. Nije trebalo da bude toliko nesmotren. Sve se ovo dogodilo zbog njegove proklete elje da upadne u Gornji Grad, da se kooperi hodnicima biblioteke kao da je pravi Vlastelin... U trenutku oajanja poele da ubije patroldiju, ali odjednom to vie nije mogao da uini. U poetku je izgledalo samo kao da se neto na trenutak pokrenulo. Patroldija je stao da se okree za dlaku prekasno. Izdale su ga godine. Neuronski bi mu je izbijen iz ake, i pre no to je uspeo da ispusti ijedan krik spusti mu se na slepoonicu. Sruio se. Rik zavrita od radosti, a Terens povika: "Valona! Svi avoli Sarka, Valona!"

30

4. POBUNJENIK Terens se gotovo istog asa povrati i hitro dobaci: "Napolje. Brzo!" I sam krenu prvi. Na trenutak je pomislio da bi bilo dobro odvui nesvesno telo patroldije u senku stubova koji su se protezali du glavnog predvorja, ali za to oigledno nije bilo vremena. Izbie na rampu na kojoj ih doeka poslepodnevno sunce koje je grejalo i osvetljavalo svet oko njih. Gornji Grad se sada kupao u narandastim tonovima. Valona nestrpljivo uzviknu. "Hajdemo!" ali Terens je uhvati za lakat. Smekao se, mada mu je glas bio otar i priguen. "Nemoj sluajno da potri", upozori je on. "Hodaj sasvim prirodno i sledi me. Dri se za Rika. Nemoj mu dopustiti da potri." Napravili su nekoliko koraka. Kao da su se kretali kroz lepak. Jesu li se to iza njih uli neki zvuci iz biblioteke? Ili im se to samo privialo? Terens se nije usuivao da pogleda. "Ovamo", ree on. Natpis nad ulazom za kola na koji im je pokazivao poigravao je na poslepodnevnoj svetlosti. Nije ba najbolje odolevao suncu Florine. Na njemu je stajalo: Ulaz u ambulantu. Krenuli su trakom za kola, proli kroz boni ulaz i nastavili izmeu neverovatno belih zidova. Odudarali su poput grudvica nekog stranog materijala od aseptiki staklastog izgleda hodnika. Iz daljine ih je posmatrala jedna ena u uniformi. Najpre je oklevala, ali se zatim namrti i stade da im prilazi. Terens, meutim, ne saeka da im prie. Otro je zaokrenuo u jedan od sporednih hodnika, a potom i u drugi. Prolazili su i pored drugih ljudi u uniformi i Terens je zamiljao koliko su nedoumice izazvali kod njih. Bilo je sasvim neshvatljivo da domoroci bez pratnje lutaju po gornjim nivoima bolnice. ta je trebalo uiniti? Na kraju e ih, nema sumnje, zaustaviti. Stoga Terensu srce jo bre zakuca kada ugleda jedna neupadljiva vrata na kojima je pisalo: Za domorodake nivoe. Lift se nalazio na njihovom nivou. On ugura Rika i Valonu unutra, a meko sputanje lifta predstavljalo je najprijatnije oseanje toga dana. U Gradu su postojale tri vrste zgrada. Veinom su to bile nie graevine u celosti sagraene na niem nivou. Zdanja za radnike od najvie tri sprata. Fabrike, pekare, prodajna mesta. Ostalo su sainjavale vie zgrade: sarkitski domovi, pozorite, biblioteka, sportske arene. Ali bilo je i nekoliko duplih, sa nivoima i ulazima koji su se nalazili i dole i gore; stanice patroldija, na primer, i bolnice. Tako se bolnica mogla iskoristiti za prelazak iz Gornjeg Grada u Donji Grad i na taj nain se izbegavalo korienje velikih teretnih
31

liftova koji su se sporo kretali i kojima su upravljali suvie savesni operatori. Kada bi domorodac uinio tako neto to bi, razume se, bilo ilegalno, ali taj dodatni zloin predstavljao je sitnicu za one koji su ve bili krivi za ubistvo patroldije. Izioe, konano, na donjem nivou. I tamo su naili na iste, aseptike zidove, ali pomalo oronulog izgled, a kao da nisu bili tako esto ribani kao oni na gornjem nivou. Ovde nije bilo tapaciranih klupa koje su se protezale du hodnika na gornjm nivou. Ovde je najvie upadao u oi nervozan amor osoben za ekaonice ispunjene zabrinutim mukarcima i uplaenim enama. Samo jedna pomonica trudila se da zavede kakav takav red, ali joj to ba nije polazilo za rukom. Ona se obrecnu na jednog neobrijanog starca koji je na kolenu guvao, a potom ispravljao svoje pantalone za put i koji je na sva njena pitanja odgovarao monotono i kao da se izvinjava. "Na ta se tano alite?... Od kada oseate te bolove?... Jeste li ve bili u ovoj bolnici?... ujte, ne moete nas gnjaviti zbog svake sitnice. Sedite, doktor e vas pregledati i dati vam jo lekova." Zatim piskavo povika: "Sledei!" i promrmlja neto sebi u bradu pogledavi na raspored obeen na zidu. Terens, Valona i Rik su se paljivo probijali kroz guvu. Kao da je prisustvo sunarodnika Florijanaca razvezalo Valoni jezik, stala je napeto da apue. "Morala sam da doem, varoanine. Brinula sam za Rika. Mislila sam da ga neete vratiti, i..." "Kako si samo dospela u Gornji Grad?" upita je Terens preko ramena, dok je gurao u stranu domoroce koji se, dabome, nisu protivili. "Sledila sam vas i videla kako ulazite u teretni lift. Kada se vratio dole rekla sam da sam sa vama i on me je povezao gore." "Tek tako?" "Malo sam ga protresla." "Tako mi svih avola Sarka", zarea Terens. "Morala sam", objasni pokunjeno Valona. "Zatim sam videla patroldije kako vam pokazuju put. Saekala sam da se udalje, pa sam i sama otila do one zgrade. Samo to se nisam usudila da uem. Nisam znala ta da radim pa sam se krila dok vas nisam ugledala kako izlazite, i patroldiju kako vas zaustavlja..." "Hej, vi tamo!" Bio je to otar, nestrpljiv glas sestre sa prijemnog. Ve je bila ustala, a prodorno grebanje njene metalne igle po stolu od meavine cementa nadjaalo je amor prisutnih i nateralo ih da umuknu. "Vi to pokuavate da odete. Doite ovamo. Ne moete otii odavde dok niste pregledani. Nema izostajanja s posla zbog lanih
32

napada bolesti. Vratite se ovamo!" Ali njih troje ve su bili napolju u polusenci Donjeg Grada. Oko njih se oseao miris i ula buka Domorodake etvrti, kako su je Sarkiti nazivali, a gornji nivo je opet bio samo krov iznad njih. Bez obzira koliko su olakanje osetili Valona i Rik to su umakli pritiskajuem bogatstvu sarkatske okoline, Terensa i dalje nije naputao nemir. Otili su suvie daleko, te stoga moda nigde vie nee nai spokoja. Ta misao mu se jo motala po uzburkanom umu kada Rik povika: "Pogledajte!" Terens oseti kako mu se grlo stee. Bio je to moda najgori prizor koji su domoroci iz Donjeg Grada mogli da u gledaju. Iz jednog od otvora u Gornjem Gradu pojavila se, kao da lebdi, jedna divovska ptica. Zaklonila je sunce i pojaala preteu tamu u tom delu Grada. Samo to to nije bila ptica. Bilo je to jedno od naoruanih terenskih vozila patroldija. Domoroci stadoe da viu i tre. Moda i nisu imali neki odreeni razlog za strah, ali ipak su se ratrkali unaokolo. Jedan ovek, koji se naao gotovo na putu kolima, nevoljno se pomeri u stranu. Hitao je svojim putem, nekim linim poslom, kada se naao u senci. Osvrnuo se oko sebe, poput kakve nepomine stene u divljini. Bio je srednje visine, ali gotovo groteskno pleat. Jedan od rukava bio mu je otcepljen, otkrivajui miicu debelu poput neije butine. Terens je oklevao, a Rik i Valona nisu mogli nita da uine bez njega. Varoaninova unutranja nesigurnost prerasla je u meuvremenu u groznicu. Ako potre - kuda da se upute? Ako ostanu tamo gde jesu, ta mogu da preduzmu? Postojala je mogunost da patroldije gone nekog sasvim drugog, ali poto su za sobom na podu biblioteke ostavili ubijenog patroldiju, bilo je to malo verovatno. Pleat momak se pribliavao kaskajui tekim korakom. Na trenutak je zastao dok je prolazio pored njih, dvoumei se... A onda im se obrati, kao da vode kakav razgovor: "Korovljeva pekara je druga zgrada s leve strane, iza perionice." Zatim se okrenu i stade da se vraa nazad. "Hajdemo tamo", pozva Terens Valonu i Rika. Mnogo se znojio dok je trao. Kroz grmljavinu maine uo je otra nareenja koja su, nema sumnje, dopirala od patroldija. On se osvrnu preko ramena. Iz terenskog vozila upravo se pomaljalo njih pet-est, kao da ih kola izbacuju iz utrobe. Znao je da im nita ne moe pomoi. U toj svojoj prokletoj uniformi varoanina bio je sumnjiv isto koliko i bilo koji od stubova koji su podupirali Gornji Grad. Dvojica patroldija trali su u dobrom pravcu. Nije znao da li su ga primetili ili ne, ali to i nije bilo vano. Obojica su se sudarila sa
33

pleatim momkom koji se malopre obratio Terensu. Sve troje bilo je dovoljno blizu tako da je Terens mogao uti promukao prigueni glas pleatog, i patroldijino prodorno psovanje. Terens povede Valonu i Rika za ugao. Korovljeva pekara dobila je ime po gotovo izoblienom 'crvu' od puzee osvetljene plastike, prepolovljene na desetak mesta, i ovek je nije mogao promati poto se iz nje irio divan miris koji se provlaio kroz otvorena vrata. ta su drugo mogli nego da uu, te tako i uinie. Iz prostorije u dnu u kojoj se nazirao sjaj radarske penice to ga je zatamnjivao oblak brana, pojavi se jedan starac. Uopte nije doao u priliku da ih pita ta ele. Terens zadihano poe: "Pleati.." Razmakao je pri tom ruke da bi mu to oiglednije prikazao irinu ramena onog oveka, ali u tom asu spolja se zaue povici: "Patroldije! Patroldije!" Starac im dobaci promuklim glasom: "Ovuda! Brzo!" Terens koraknu unazad. "Tamo unutra?" "Ovaj je ba glup", primeti starac kao za sebe. Najpre Rik, za njim Valona, pa konano Terens upuzae kroz vrata penice. Zau se jedno tiho klik i zadnji zid penice se malo pomeri i ostade da visi u vazduhu, smaknut sa gornjih arki. Oni se provukoe pored njega i naoe u jednoj maloj odaji, iza penice, slabo osvetljenoj. ekali su. Ventilacija je bila slaba, a miris peciva mamio je vodu na usta. Valona nije prestajala da se smei Riku, i s vremena na vreme bi ga mehaniki potapala po ruci. On joj je uzvraao ispraznim pogledom. Tu i tamo poloio bi aku na svoje zarumenjeno lice. "Varoanine..." zapoe Valona. "Ne sada, Lona", odbrusi joj on odlunim apatom. "Molim te!" On pree nadlanicom preko ela, a zatim se zagleda u vlagu na zglobovima prstiju. Zau se opet onaj poznati klik, ali sada mnogo jae usled stenjenog prostora njihovog sklonita. Terens se ukoi, a onda i nesvesno podie stisnute pesnice. Meutim, bio je to pleati, koji je pokuavao da provue svoja iroka ramena kroz otvor. To mu je, konano, jedva polo za rukom. Pogledao je Terensa sa izrazom podsmeljivosti na licu. "Hajde, ovee. Neemo se valjda potui." Terens pogleda svoje pesnice, a onda opusti ake. Pleati je sada bio u mnogo jadnijem stanju nego kada su ga prvi put sreli. Na leima vie nije imao koulju, a preko jednog obraza mu se protezala masnica, koja se prelivala od crvene u ljubiastu.
34

Imao je sitne oi sa gustim trepavicama. "Prekinuli su traganje", ree on. "Ako ste gladni, hrane ovde ima dovoljno, iako nije ba bogzna kakva. ta kaete na to?" U Gradu je bio mrak. Svetla iz Gornjeg Grada obasjavala su nebo miljama unaokolo, ali u Donjem Gradu tama se prosto lepila za oveka. Zastori su bili vrsto navueni preko prednjeg dela pekare kako bi se prikrilo ilegalno osvetljenje posle policijskog asa. Rik se sada, kada je u sebe uneo neto tople hrane, oseao bolje. Glavobolja mu je polako prolazila. On se zagleda u obraz pleatog, a onda ga stidljivo upita: "Jesu li vas to oni povredili, gospodine?" "Malo", odvrati pleati. "Ali nije vano. To se u mom poslu svaki dan dogaa." On se osmehnu, otkrivi krupne sube. "Morali su da priznaju da nita nisam uinio, ali naao sam im se na putu dok su progonili nekog drugog. Najlaki nain da se jedan domorodac skloni s puta jeste..." Njegova aka se podie, a zatim spusti, kao da dri nevidljivo oruje, pendrek na primer. Rik se izmaknu, a Valona nervozno isprui ruku da odbije udarac. Pleati se nagnu unazad i stade da isti zube od zaostale hrane. Zatim ponovo progovori: "Ja sam Met Korov, ali me svi zovu samo Pekar. A ko ste vi?" Terens slee ramenima. "Pa..." "Shvatam", preduhitri ga Pekar. "Ono to ne znam, nee nikome nakoditi. Moda. Moda. to se toga tie, moete imati poverenja u mene. Nisam li vas spasao od patroldija?" "Jesi. Hvala." Terensu ne poe za rukom da srdano odgovori. Ipak, on upita: "Otkud si znao da ba nas trae? Nismo bili jedini koji smo beali." Ovaj drugi se osmehnu. "Niko od njih nije imao ovakav izraz na licima. Bili ste bledi kao kre." Terens pokua da mu uzvrati osmehom, ali mu ni to ba ne uspe najbolje. "Nije mi ba jasno zato ste rizikovli svoj ivot. U svakom sluaju, hvala vam. Rei samo 'hvala' nije bogzna ta, ali sada ne mogu nita vie da uinim." "Ne morate nita ni da uinite." Pekar se svojim irokim pleima osloni o zid. "To inim kad god mogu. Nema u tome nieg linog. Ako patroldije ponu nekog da proganjaju, trudim se da za njega uinim sve to je u mojoj moi. Mrzim patroldije." Valona uzdahnu. "Zar nikada nemate neprilika?" upita ona. "Kako da ne. A ovo?" On neno poloi prst na obraz pun modrica. "Ali nadam se da ne smatra kako bi to trebalo da bude dovoljan razlog da prestanem. Zato sam i sagradio tu glupu penicu. Kako me patroldije ne bi uhvatile i zagorale mi ivot jo vie." Valona razrogai oi, i u njima se za asak ogledae meavina
35

straha i zadivljenosti. "A zato da ne?" upita Pekar. "Znate li koliko ima Vlastelina na Florini? Deset hiljada. A nas domorodaca ima pet stotina miliona. Kada bismo im se svi zajedno suprotstavili..." Umesto da zavri reenicu, on pucnu prstima. Terens, meutim, odvrati: "Nali bismo se pred pukama s iglicama i blasterskim topovima, Pekaru." Pekar mu se smesta suprotstavi. "Bah!" uzviknu on. "Morali bismo i mi da ih pribavimo. Vi Varoani ste suvie privreni Vlastelinima. Bojite ih se." Valonin svet se danas okrenuo naopake. Ovaj ovek ovde borio se protiv patroldija i samouvereno se obraao varoaninu. Kada ju je Rik uhvatio za rukav, ona se neno oslobodi njegovih prstiju i ree mu da spava. Jedva da ga je i pogledala. elela je da uje ta e sve ovaj ovek rei. A pleati je nastavljao: "I pored toga to imaju puke s iglicama i blasterske topove, jedini nain da Vlastelini dre Florinu u svojoj vlasti jeste uz pomo sto hiljada Varoana." Terens je izgledao uvreen, ali Pekar ni ne saeka njegov odgovor ve nastavi: "Uzmimo, na primer, tebe. Ima lepu odeu. Urednu. Finu. Kladim se da ima i lepu kuicu, sa knjigamafilmovima, privatni odvod, te da ne mora da potuje policijski as. Ako eli moe otii i u Gornji Grad. Vlastelini ti sigurno nisu zabadava sve to omoguili." Terens je znao da nije u poloaju da se razbesni. Zato samo ree: "U redu. ta eli da Varoani uine? Da ponu da se bore protiv patroldija? Ali kakve su koristi od toga? Priznajem da odravam mir u svojoj varoici i da se trudim da seljani ispune kvotu, ali na taj nain ih spreavam i da upadnu u neprilike. Pokuavam da im pomognem onoliko koliko to zakon doputa. Zar to nije vredno spomena? Jednog dana..." "Ah, jednog dana. Ko moe da eka taj dan? Kada ti i ja budemo mrtvi, bie svejedno ko e vladati Florinom. Mislim, nama dvojici." "Kao prvo", odvrati Terens, "mrzim Vlasteline ak i vie od tebe. Pa ipak..." On zastade, pocrvenevi. Pekar se nasmeja. "Samo nastavi. Ponovi to. Ja te neu prijaviti zbog toga to mrzi Vlasteline. Ali ta ste to uinili da su patroldije krenule za vama?" Terens je utao. "Mogu, ipak, da pretpostavim", nastavi Pekar. "Kada su se patroldije okomile na mene, bili su prilino besni. Hou da kaem da su stvarno bili besni, a ne samo zato to im je neki Vlastelin rekao da to treba da budu. Poznajem ih dosta dobro, tako da mogu da pretpostavim. Mislim da je samo ovo moglo da se dogodi: mora
36

da ste oborili nekog patroldiju. Ili ga, ak, moda i ubili." Terens je i dalje utao. A Pekar, ne obazirui se, nastavi da govori svojim prijatnim glasom. "Nemam nita protiv vaeg utanja, ali ne valja biti ni suvie oprezan, varoanine. Bie vam potrebna pomo. Poznato im je ko ste." "Ne, nije", odvrati urno Terens. "Mora da su vam pregledali isprave u Gornjem Gradu." "Ko kae da sam bio u Gornjem Gradu?" "Pretpostavljam. Kladim se da jeste." "Pregledali su mi isprave, ali ne dovoljno dugo da bi proitali moje ime." "Ipak, dovoljno dugo da znaju da ste varoanin. Sada treba samo da utvrde koji varoanin nije u svojoj varoi ili da pronau onog koji ne moe da im poloi raune o svom dananjem kretanju. Verovatno se vest ve iri Florinom. Mislim da ste u nevolji." "Moda i jesmo." "I sami znate da nema nikakvog 'moda'. elite li da vam pomognem?" Razgovarali su apuui. Rik se ve sklupao u jednom uglu i zaspao. Valona je gledala as u jednog, as u drugog govornika. Terens odmahnu glavom. "Ne, hvala. Ja... ve u se nekako izvui." Pekar se spremno nasmeja. "Bie zanimljivo posmatrati kako. Nemojte me gledati s visoka samo zato to nisam obrazovan. Imam ja drugih vrlina. ujte, provedite no razmiljajui o tome. Moda ete doi do zakljuka da biste ipak mogli iskoristiti moju pomo." Valonine oi bile su otvorene u mraku. Krevet joj se sastojao od ebeta baenog na pod, ali ni to nije bilo mnogo loije od kreveta na kakve je navikla. Rik je vrsto spavao na drugom ebetu u naspramnom uglu. Uvek je vrsto spavao posle velikih uzbuenja i kada bi mu prestala glavobolja. Varoanin je odbio da spava u krevetu, na ta mu se Pekar nasmejao (inilo se da se on svemu smeje), ugasio svetlo i kazao mu da slobodno moe da ostane da sedi u tami. Valonine oi se nikako nisu sklapale. Uopte joj se nije spavalo. Da li e ikada ponovo uspeti da zaspi? Oborila je patroldiju! Neobjanjivo, ali odjednom se setila oca i majke. Seala ih se vrlo nejasno. Gotovo je uspela da ih zaboravi od vremena kada ih je poslednji put videla. Ali sada se setila zvuka aputavih nonih razgovora, kada su mislili da ona spava. Seala se ljudi koji su im dolazili po mraku. Jedne noi su je patroldije probudile i poele da joj postavljaju
37

pitanja koja nije razumela; ipak, pokuavala je da na njih odgovori. Posle toga nikada vie nije videla svoje roditelje. Rekli su joj da su otili, a ve narednog dana je morala da poe na posao, dok su pred drugom decom njenog uzrasta bile jo dve godine igre. Ljudi su je pratili pogledom dok je prolazila, a druga deca nisu smela da se igraju s njom, ak ni posle radnog vremena. Nauila je da se brine o sebi. Nauila je da ne razgovara. I tako su je nazvali 'Velika Lona', smejali joj se i govorili da je napola uvrnuta. Zato li ju je veeranji razgovor podsetio na roditelje? "Valona!" Glas je dopro iz takve blizine da joj je od njegovog lakog daha zaleprala kosa; bio je, meutim, tako tih da ga je jedva ula. Ukoila se, to od straha, to iz stida. Ispod arava je bila naga. Bio je to varoanin. "Nemoj nita govoriti", apnu joj on. "Samo sluaj. Odlazim. Vrata nisu zakljuana. Ali vratiu se. uje li me? Razume li?" Ona isprui ruku u tami, uhvati ga za aku i stee je. Bio je zadovoljan. "I uvaj Rika. Ne isputaj ga iz vida, Valona." Nastupila je stanka duga nekoliko minuta, a onda on nastavi: "Nemoj imati suvie poverenja u ovog Pekara. Ne znam nita o njemu. Razume li?" Zaulo se potom neko tiho kretanje, pa jo slabije udaljeno kripanje, i varoanina vie nije bilo. Ona se podie na lakat, ali sem njenog i Rikovog disanja vladala je potpuna tiina. U tami je ponovo sklopila oi, snano steui kapke i pokuavajui da razmilja. Zato je varoanin, koji je sve znao, kazao ono o Pekaru, koji je mrzeo patroldije i spasao ih? Zato? Samo joj je ovo palo na pamet. Naao se tamo. Upravo kada im se inilo da nema izlaza, naiao je Pekar i spremno reagovao. Izgledalo je gotovo kao da je sve unapred bilo odreeno ili kao da je Pekar ekao da se sve to odigra. Ona zavrte glavom. Sve je bilo tako udno. Da nije bilo onoga to joj je varoanin rekao, nikada joj tako neto ne bi palo na pamet. Tiinu odjednom razbi neija glasna, neobazriva upadica: "Zdravo? Jo si ovde?" Ona se sledi, dok je snop svetlosti prelazio preko nje. Polako se potom opusti i stee arav oko vrata. Snop se ugasi. Nije morala da razmilja o tome kome ovaj novi glas pripada. Njegova etvrtasta iroka ramena nazirala su se u polutami iza svetiljke. "Zna, mislio sam da e poi s njim", ree Pekar. "S kim, gospodine?" jedva ujno prozbori Valona. "S varoaninom. Poznato ti je da je otiao, devojko. Nemoj gubiti vreme na pretvaranje."
38

"Vratie se, gospodine." "Zar je rekao da e se vratiti? Ako to uini, pogreie! Patroldije e ga epati. Taj va varoanin nije ba naroito bistar, inae bi znao zbog ega se vrata namerno ostavljaju otvorena. Da li i ti planira da ode odavde?" "ekau Varoanina", odvrati Valona. "Kako eli. Naekae se. Moe otii kada god eli. Snop svetlosti odjednom se udalji od nje i stade da putuje preko poda dok se ne zaustavi na Rikovom bledom, mravom licu. Rik automatski samo jo vre zatvori oi i nastavi da spava. Pekarev glas postade zamiljen. "Ali voleo bih da ovoga ostavi kad poe. Pretpostavljam da razume. Ako odlui da ode nai e vrata otvorena, ali za njega ona nee biti otvorena." "On je samo jedan jadni, bolesni momak..." zausti Valona pitavim, uplaenim glasom. "Stvarno? E pa, dobro, ja sakupljam jadne bolesne momke, i ovaj ostaje ovde. Jasno?" Snop svetlosti ostade uperen u Rikovo uspavano lice. 5. NAUNIK Dr Selim Junc bio je nestrpljiv itavu jednu godinu, ali ovek se vremenom ne navikne na nestrpljenje. Upravo obrnuto. U svakom sluaju te godine je nauio da sarkitsku Civilnu slubu nita ne moe naterati da bre radi; i to u najveoj meri stoga to su samo civilne sluge bile uglavnom preseljeni Florijanci koji su strano polagali na vlastito dostojanstvo. Jednom je upitao starog Abela, trantorijanskog ambasadora koji je na Sarku proveo toliko vremena da su mu onovi cipela ve pustili korenje, kako to da Sarkiti doputaju da im vladina odeljenja vode ljudi koje toliko preziru. Abel je zatreptao svojim smeuranim oima iznad pehara zelenog vina. "To vam je, Junce, sve politika", odgovorio je on. "Politika. U pitanju je praktina genetika sprovedena po principima sarkitske logike. Sami za sebe, ti Sarkiti su vam jedan mali, beznaajan svet kome e se pridavati nekakva vanost samo dok budu drali u svom posedu Florinu, taj nepresuni zlatni rudnik. Tako oni svake godine oberu kajmak sa Florininih polja i sela, i odvedu radi obuke krem njene mladei. One srednje upoljavaju na popunjavanju njihovih papira, formulara i potpisivanju obrazaca, a one stvarno pametne alju nazad na Florinu na mesta domorodakih guvernera u varoicama. Nazivaju ih Varoanima." Dr Junc je u prvom redu bio istraiva svemira. Izgledalo mu je
39

da sve to ba nema mnogo smisla. To je, uostalom, i rekao. Abel uperi svoj nezgrapan stari kaiprst u njega, a zelena svetlost koja se presijavala kroz napitak u njegovom peharu dodirnu iskrzani nokat i potisnu njegovo uto sivilo. "Nikada od vas nee postati dobar administrator", ree on. "Nemojte od mene traiti da vas preporuim. Sasluajte me najinteligentnije jedinke sa Florine su svim srcem odane Sarkitima, jer dok im slue ovi se dobro brinu o njima, a ako im okrenu lea, najbolje emu se mogu nadati jeste da ih vrate na Florinu, na kojoj ivotni uslovi, prijatelju, nisu ba sjajni, nimalo sjajni." On jednim gutljajem ispi svoje vino i nastavi: "Dalje, niti varoanini niti sarkitski svetenici-pomonici ne mogu da stvaraju potomstvo, a da pri tom ne izgube svoj poloaj. ak ni sa enama sa Florine. Meanje sa Sarkitima, razume se, uopte ne dolazi u obzir. Na taj nain najbolji florijanski geni se bez prestanka povlae iz opcija, tako da e vremenom na Florini ostati samo radnici koji obavljaju najtee fizike poslove." "U tom sluaju e ostati i bez slubenika, nije li tako?" "O tome e misliti u budunosti." I tako je sada dr Junc sedeo u jednoj od spoljanjih ekaonica Odeljenja za florinijanske poslove i nestrpljivo ekao da prodre kroz more prepreka, dok su florinijanski pomonici bez prestanka uurbano promicali kroz birokratski lavirint. Jedan postariji Florinijanac, koji se ve pogrbio na ovom poslu, stade pred njega. "Dr Junc?" "Ja sam." "Poite sa mnom." Mogli su da ga pozovu i putem ekrana na kome bi ispisali njegov pozivni broj i da ga sprovedu pomou fluoro-ljebova koji prolaze kroz vazduh, ali kako je ljudska snaga jeftina nisu imali potrebe da je bilo ime zamenjuju. Dr Junc razborito pomisli: 'ljudska snaga'. Ali on nikada nije sreo nijednu enu u bilo kom vladinom odeljenju na Sarku. Florinijanke su ostajale na svojoj planeti, sem pojedinih sluavki kojima je takoe bilo zabranjeno da se razmnoavaju, a kao to Abel ree, uopte nije dolazilo u obzir da se sarkitske ene zaposle. Pokazano mu je da sedne ispred stola rezervisanog za Slubenika Podsekretara. Titula mu je bila ispisana u sjajnom ljebu na stolu. Nijedan Florinijanac nije, razume se, mogao da napreduje vie od obinog slubenika, bez obzira na tokakvi su kancelarijski poslovi prolazili kroz njegove bele prste. Podsekretar i Sekretar florinijanskih poslova bez sumnje su bili Sarkiti, ali iako ih je dr Junc
40

moda sretao u drutvu, znao je da ih ovde u odeljenju nikada nee zatei. On sede i dalje nestrpljiv, ali bar za korak blii cilju. Slubenik je paljivo prelistavao dosije, okreui svaku podrobno ifriranu stranicu kao da u rukama dri tajne Vaseljene. Bio je veoma mlad, verovatno je tek nedavno diplomirao, i poput svih Florinijanaca imao je veoma belu kou i svetlu kosu. Dr Junc oseti atavistiko uzbuenje. On sam poticao je sa sveta zvanog Liberija, i poput svih Liberijanaca imao je izrazito pigmentisanu kou tamnosmee boje. Bilo je svega nekoliko svetova u Galaksiji na kojima je boja koe bila tako izrazita kao na Liberiji i Florini. Uglavnom su preovladavali meutonovi. Neki od radikalnih mladih antropologa poigravali su se stanovitima da su ljudi sa svetova poput Liberije, na primer, proizvodi nezavisne ali konvergentne evolucije. Stariji su s gorinom pobijali svaku opasku o evoluciji koja je meusobno pribliila razliite vrste do take u kojoj je moglo doi do meusobnog parenja, to je bez sumnje bio sluaj meu svim svetovima u Galaksiji. Uporno su tvrdili da je na prvobitnoj planeti, koja god da je to bila, oveanstvo ve bilo podeljeno u podgrupe razliite pigmentacije. To je samo vraalo problem dalje u prolost i nije prualo nikakav odgovor, tako da dr Junca nije nijedno od ova dva objanjenja zadovoljavalo. Pa ipak, jo i sada bi uhvatio sebe kako s vremena na vreme razmilja o ovom problemu. Legende o sukobima u prolosti su se iz neobjanjivih razloga sauvale na tamnim svetovima. Liberijanski mitovi, na primer, govore o ratnim vremenima izmeu ljudi razliite boje koe i o tome da osnivanje same Liberije treba zahvaliti jednoj skupini smeolikih koji su utekli posle poraza u borbi. Kada je dr Junc napustio Liberiju da bi se zaposlio u arkturijanskom Institutu za svemirsku tehnologiju, a kasnije i posvetio svom zvanju, prvobitne bajke bile su ve zaboravljene. Od tada je samo jednom razmiljao o tom problemu. Naao se poslom na jednom od drevnih svetova u sektoru. Kentauru; bio je to jedan od onih svetova ija se istorija rauna u milenijumima i na kome se govorilo tako arhainim jezikom da je njegov dijalekt lako mogao biti onaj izgubljeni, mitski engleski. Oni su imali naroitu re za oveka tamne koe. Zato bi trebalo da postoji posebna re za oveka tamne koe? Nema nijedne rei koja oznaava ljude plavih oiju, velikih uiju ili kovrdave kose. Niti... Iz sanjarenja ga tre Slubenikov otresiti glas. "Sudei prema izvetaju vi ste ve bili u ovoj kancelariji?"
41

"Tako je, gospodine", odvrati Junc oporo. "Ali ne u skorije vreme." "Ne, nisam bio u skorije vreme." "I dalje tragate za iztraivaem svemira koji je nestao", Slubenik lupi po papirima, "pre jedanaest meseci i trinaest dana." "Tako je." "I za sve to vreme", nastavi Slubenik svojim suvim, mizernim glasom iz koga kao da su svi sokovi bili paljivo isceeni, "od tog oveka nije bilo ni traga, niti su pronaeni dokazi da se on ikada naao na sarkitskoj teritoriji." "Poslednji izvetaj je poslao", primeti naunik, "iz prostora u blizini Sarka." Slubenik podie pogled i njegove bledoplave oi se na trenutak usredsredie na dr Junca, ali odmah potom ih on ponovo obori. "To je moda tano, ali to jo nije nikakav dokaz da se on nalazi na Sarku." Nije dokaz. Dr Junc vrsto stisnu usne. To isto mu je ponavljao i Meuzvezdani svemirsko-istraivaki biro ve mesecima i to sve netaktinijim reima. Nema dokaza, dr Junce. Smatramo da biste mogli korisnije iskoristiti vreme, dr Junce. Biro e se pobrinuti da se potraga nastavi, dr Junce. A u stvari su mu time govorili: prestani da trai nae pare, Junce! Sve je poelo kao to je to Slubenik precizno naveo, pre jedanaest meseci i trinaest dana po meuzvezdanom standardnom vremenu (Slubenika, razume se, niko ne bi mogao kriviti to se po ovom pitanju posluio i lokalnim vremenom). Dva dana pre no to se spustio na Sark radi rutinskog obilaska Biroovih kancelarija na toj planeti, koji se izmetnuo - pa, koji se izmetnuo u ono u ta se izmetnuo. Doekao ga je lokalni predstavnik MSIB-a, jedan upavi mladi koga se dr Junc uglavnom seao po tome to je sve vreme vakao neki elastini proizvod hemijske industrije Sarka. Gotovo pri kraju obilaska jedan od lokalnih agenata prisetio se neeg, gurnuo lastoumetak u prostor iza kutnjaka i objasnio: "Poruka od jednog operativca, dr Junce. Verovatno nita vano. Znate ih kakvi su." Bio je to uobiajeni izraz da se od svega dignu ruke: znate kakvi su. Dr Junc podie pogled u kome se na trenutak moglo nazreti ogorenje. Upravo se spremao da kae kako je pre petnaestak godina i sam bio 'operativac', ali se seti da posle tri meseca vie nije mogao da izdri. Ali upravo ga je taj trenutni bes naterao da
42

krajnje paljivo proita poruku. Glasila je: Molim vas ostavite otvorenu izravnu ifriranu vezu sa centralnim tabom MSIB-a zbog precizne poruke od najvee vanosti. U pitanju je itava Galaksija. Sputam se najkraom putanjom. Agentu se poruka inila zabavnom. Nastavio je ritmino da vae, dok je govorio: "Zamislite, gospodine, 'U pitanju je itava Galaksija.' Nije loe za jednog operativca. Pozvao sam ga poto sam ovo primio da utvrdim mogu li dobiti od njega neki razuman odgovor, ali se stvar izjalovila. Samo je ponavljao da je ugroen ivot svih ljudskih bia na Florini. Kae da je pola milijarde ivota u opasnosti. Zvuao je kao da je poludeo. Iskreno reeno, nemam elju da se sam nosim s njim kada se spusti. ta predlaete?" "Imate li zapis vaeg razgovora?" zatraio je dr Junc. "Da, gospodine." Usledilo je traganje koje je potrajalo nekoliko minuta. Konano je agent pronaao taj deo filma. Dr Junc ga propusti kroz ita, a onda se namrti. "Ovo je kopija, zar ne?" "Original sam poslao Birou za ekstraplanetarni transport, ovde na Sarku. Smatrao sam da e biti najbolje da ga oni doekaju na sletitu s ambulantnim kolima. Verovatno je u loem stanju." Dr Junc se umalo nije sloio s mladiem. Kada se samotni istraiva dubina svemira konano premori od posla, zna da ga obuzme estoko ludilo. Meutim, istoga asa mu neto pade na um. "Trenutak, ekajte", ree on. "Izraavate se kao da se on jo nije spustio." Agent je delovao zbunjeno. "Pretpostavljam da jeste, ali niko mi to nije javio." "Pa, pozovite Transport i raspitajte se o pojedinostima. Bez obzira na to da li je lud ili ne, moramo imati zapis o tome." Junc je ponovo navratio narednog dana radi poslednjih provera pre naputanja planete. Morao je da se pobrine o problemima na drugim planetama i bio je u praktinoj urbi. Naavi se ve gotovo na vratima, on dobaci preko ramena: "ta je sa naim operativcem?" "Oh..." zapoe agent. "Htedoh ba da vam kaem. Transportno nema nikakve vesti o njemu. Poslao sam energetsku shemu njegovih hiperatomskih motora i dobio odgovor da se takav brod ne nalazi u oblinjem svemiru. Momak mora da se predomislio i ipak odluio da se ne spusti." Dr Junc je onda odluio da svoj odlazak odloi za dvadeset etiri sata. Sledeeg dana otiao je u Biro za ekstraplanetarni transport, u gradu Sarku, prestonici planete. Tad se prvi put susreo sa florinijanskom birokratijom koja je pred njima samo odmahivala
43

glavama. Primili su poruku o moguem sletanju jednog istraivaa MSIB-a. To da, ali nijedan brod se nije spustio. Dr Junc je, meutim, uporno insistirao na vanosti cele stvari. Taj ovek je bio veoma bolestan. Zar nisu primili kopiju njegovog razgovora sa lokalnim agentom MSIB-a? Razrogaeno su ga gledali. Kakvog razgovora? Nisu mogli nikoga da pronau ko bi se setio da je primio neto slino. Bilo im je ao zbog bolesti tog oveka, ali nijedan brod MSIB-a nije se spustio nigde u oblinjem prostoru. Dr Junc se vratio u hotelsku sobu i stao da pomno razmilja o svemu. Proao je tako i novi rok za njegov odlazak. Pozvao je recepciju i zatraio da ga premeste u drugi apartman, podesniji za dui boravak. Zatim je ugovorio sastanak sa Ludiganom Abelom, trantorijanskim ambasadorom. Naredni dan proveo je itajui knjige o sarkitskoj istoriji, a kada je dolo vreme za sastanak sa Abelom, srce mu je ve udaralo s potmulim besom. Jedino je znao da nee tako lako odustati. Stari ambasador je njegov dolazak shvatio kao drutvenu posetu, protresao mu ispruenu aku, pozvao svog mehanikog barmena i nije dopustio da razgovor skrene na posao dok nisu ispili prva dva pia. Junc je iskoristio priliku da povede koristan razgovor o florijanskoj Civilnoj slubi, a kao odgovor je dobio izlaganje o praktinoj genetici Sarka. Njegov bes se posle toga samo jo vie probudio. Junc se od tada uvek seao Abela onakvog kakav je bio toga dana. Imao je duboko usaene i napola zatvorene oi ispod upadljivih sedih obrva, povijen nos koji je povremeno lebdeo iznad pehara s vinom, upale obraze to su isticali prozirnost njegova lica i tela i vornovat prst kojim je lagano davao takt nekoj neujnoj muzici. Junc je otpoeo svoju priu krajnje ravnodunim glasom. Abel ga je paljivo sluao, ali ga nijednom nije prekinuo. Kada je Junc konano zavrio on ovla dodirnu usne i upita: "A da li vi poznajete tog oveka koji je nestao?" "Ne." "Niste ga nikada ni sreli?" "Nae operatore istraivae nije ba lako sresti." "Da li je ikad ranije imao privienja?" "Ovo se prvi put dogodilo, prema izvetajima u centrali MSIB-a, ako je uopte bilo u pitanju privienje." "Ako?" Ambasador, meutim, ne nastavi razgovor u tom pravcu, ve upita: "A zato ste doli kod mene?" "Da traim pomo." "To je oigledno. Ali kakvu vrstu pomoi? ta ja mogu da uinim?" "Dopustite mi da objasnim. Arkitski Biro za ekstraplanetarni
44

transport tvrdi da je pretraio okolni svemir, ali da nije naiao ni na kakav trag energetske sheme motora broda kojim je upravljao na ovek. Oni ne bi lagali u tim stvarima. Ne kaem da je laganje strano Sarkitima, ali nema sumnje da se ne slue beskorisnim laima, a takoe im je verovatno poznato da u roku od dva ili tri asa mogu naloiti da se ispita taj deo svemira." "To je tano. ta zatim?" "Energetska shema nekog traga ne moe se otkriti samo u dva sluaja. U prvom, kada se brod ne nalazi u okolnom svemiru, jer je napravio skok kroz hipersvemir i sada se nalazi u sasvim drugoj oblasti Galaksije, i u drugom, kada se vie uopte ne nalazi u svemiru ve se spustio na neku planetu. Ne mogu da poverujem da je na ovek napravio skok kroz hipersvemir. Ako su njegove tvrdnje o opasnosti koja preti Florini i Galaksiji samo megalomanske opsene, nita ne bi moglo da ga zaustavi da stigne na Sark i o svemu podnese izvetaj. On se ne bi predomislio i otiao; znam to iz vlastitog petnaestogodinjeg iskustva. Ako su njegove tvrdnje, na bilo koji nain, bile razumne i stvarne, onda bi ta stvar bila isuvie ozbiljna i ne bi mu dozvoljavala da se predomisli i napusti oblinji svemir." Stari Trantorijanac podie prst i lagano njime mahnu. "Znai, vi smatrate da se on nalazi na Sarku." "Upravo to. Pri tom, ponovo postoje dve mogunosti. Prvo, ako je zaista poludeo, mogao je da se spusti bilo gde na ovoj planeti zaobiavi sva poznata uzletita. Moda luta unaokolo bolestan, patei od polovinog gubitka pamenja. Tako neto se ne deava ba esto, ak ni operativcima, ali bilo je sluajeva. Obino su u takvim sluajevima napadi privremeni. im prou, rtvi se prvo vraaju u seanje pojedinosti o poslu koji obavlja, pa tek onda seanje line prirode. Konano, posao istraivaa svemira za takve ljude znai ivot. Veoma esto takve osobe, izgubivi pamenje, zalutaju u javnu biblioteku u potrazi za referencama o svemirskim istraivanjima i tada ih otkriju." "Shvatam. Znai, elite da vam ja pomognem da vam Vee bibliotekara prijavi svaki takav sluaj." "Ne, jer sa te strane ne oekujem nikakve neprilike. Zamoliu ih da odreene standardne radove o istraivanjima svemira izdvoje i da svakog ko ih zatri, a ne bude u stanju da dokae da je Sarkit, zadre radi ispitivanja. Pristae na to poto znaju, ili bar neki od njihovih pretpostavljam zna, da taj plan nee uroditi plodom." "Zato nee?" "Zato", Junc je sada ve govorio uurbano, zahvaen besom, "to sam ubeen da se na ovek, spustio u luku grada Sarka upravo onako kako je i planirao, i da su ga - bilo zdravog ili ludog 45

verovatno uhapsili, ili to je jo verovatnije, pogubile sarkitske vlasti." Abel spusti svoju gotovo praznu au. "alite se?" "Da li vam izgledam kao da se alim? ta ste mi ono pre samo pola sata priali o Sarkitima? Njihovi ivoti, napredak i mo zavise od njihove uprave nad Florinom. A ta sam nauio iz svega onoga to sam proitao u proteklih dvadeset etiri asa? Da su kirtska polja Florine bogatstvo Sarka. A onda nailazi ovek, razborit ili lud, nije vano, koji tvrdi da neto od galaktike vanosti ugroava ivot svakog mukarca i ene na Florini. Pogledajte kopiju poslednjeg razgovora za koji se zna da ga je na ovek vodio." Abel dohvati komad filma koji mu Junc bee spustio u krilo i prihvati ita to mu ga ovaj prui. itao je lagano, trepui svojim izbledelim oima i pomno zurei u okular. "Ne sadri ba mnogo obavetenja." "Razume se da ne sadri. Kae da postoji neka opasnost. Kae da je veoma hitno. I to je sve. Ali nikada ta poruka nije trebalo da bude upuena Sarkitima. ak i ako taj ovek nije bio u pravu, da li je sarkitska vlada mogla da mu dozvoli da emituje svakakve ludosti ako su u pitanju ludosti - koje su mu bile na umu, i njima preplavi itavu Galaksiju? Da sada ostavimo po strani paniku koju bi to moglo izazvati na Florini i uplitanje u proizvodnju niti kirta; preostaje injenica da bi se pogledu itave Galaksije izloile sve prljavtine oko politikih odnosa izmeu Sarka i Florine. Kada se to ima u vidu, bilo im je lake da uklone samo jednog oveka i spree sve ostalo, poto znaju da ne mogu nita da preduzmu na osnovu samo ovog zapisa. Da li bi se Sark u takvom jednom sluaju libio da poini ubistvo? Svet koji vri genetske eksperimente o kakvima smo ranije govorili bez sumnje ne bi oklevao." "Ali ta elite da ja uinim? Moram priznati da mi sve ovo jo nije sasvim jasno." Abel kao da uopte nije bio dirnut. "Saznajte da li su ga ubili", zatrai mrano Junc. "Mora da ovde imate neku pijunsku organizaciju. Oh, molim vas, ne pokuavajte da poreknete. Dovoljno dugo se smucam Galaksijom da bi se smatralo da sam tek iziao iz politikih pelena. Potrudite se oko ovoga dok im ja budem skretao panju svojim razgovorima sa bibliotekom. A kada se uverite da su ubice, elim da se Trantor pobrine da nijedna vlada bilo gde u Galaksiji nikada vie ne pomisli da moe ubiti MSIB-ovog oveka i pri tom proi nekanjeno." I tako se okonao prvi razgovor sa Abelom. Junc je bio u pratu to se jedne stvari tie. Sarkitski slubenici zaista su eleli da budu od pomoi i ak su pokazivali i izvesno saoseanje, bar to se tie Juncovih razgovora sa bibliotekom. Ali izgleda da je u svemu drugom pogreio. Prolazili su meseci a
46

Abelovi agenti nisu mogli da pronau nikakav trag na itavom Sarku, koji bi ih odveo do nestalog operativca, bilo da je on bio iv ili mrtav. U tome proe jedanaest meseci, i Junc samo to nije odustao, Ipak, odluio je da pusti da protekne i dvanaesti mesec, pa da tek onda ode. A onda je dolo do preokreta za koji uopte nije bio zasluan Abel, ve jedan gotovo zaboravljeni gola koga je on sam vrbovao. Stigao je, naime, izvetaj iz javne biblioteke Sarka i Junc se naao nasuprot florinijanskom javnom Slubeniku u Birou za florinijanska pitanja. Slubenik je ve stvorio u glavi sliku itavog sluaja, i sada je okrenuo i poslednji list. Zatim podie pogled. "I ta ja mogu da uinim za vas?" Junc je bio krajnje odreen. "Jue, u 4:22 posle podne, obaveten sam da je florinijansko odeljenje javne biblioteke Sarka pokualo da za mene zadri oveka koji je ispoljio nameru da doe do dva standardna teksta o svemirskim istraivanjima; ovek nije bio po roenju Sarkit. Od tada vie nemam nikakvih vesti iz biblioteke." On nastavi, podigavi glas kako bi spreio Slubenika da izgovori komentar koji je upravo nameravao da zapone. "U biltenu televesti koji sam uo preko jednog javnog ureaja u hotelu u kome sam odseo", nastavi on, "jue u 5:05 posle podne izjavili su da je onesveen jedan od lanova florinijanske patrole u florinijanskom odeljku javne biblioteke Sarka i da je u toku potraga za troje florinijanskih domorodaca za koje se smatra da su odgovorni za taj ispad. Izvetaj, meutim, nije bio ponovljen u kasnijim kratkim pregledima emitovanih vesti. Uopte ne sumnjam da su ta dva obavetenja povezana. Takoe sam uveren da je oveka koga traim patrola pritvorila. Zatraio sam doputenje da otputujem na Florinu, ali ga nisam dobio. Putem subveze zatraio sam od Florine da tog oveka poalju ovamo, ali nisam dobio nikakav odgovor. Doao sam u Biro za florinijanska pitanja da od vas zatraim da s tim u vezi neto preduzmete. Ili u ja poi tamo ili e on doi ovamo." Slubenik se napokon oglasi beivotnim glasom: "Vlada Sarka nije spremna da prima ultimatume od predstavnika MSIB-a. Moji pretpostavljeni su me upozorili da ete mi verovatno postavljati pitanja s tim u vezi, te sam primio od njih uputstva koja u vam sada saoptiti. ovek za koga je javljeno da je traio navedene tekstove, zajedno sa dvoje pratilaca, jednim varoaninom i jednom Florinijankom, odista je poinio napad koji ste pomenuli i patroldije su smesta krenule u poteru za njima. Meutim, nisu uspeli da ih uhapse."
47

Preko Juncovog lica prelete izraz gorkog razoarenja. Nije se trudio da ga sakrije. "Pobegli su?" "Nisu ba pobegli. Pratili su ih sve do pekare nekog Meta Korova." Junc izbei oi. "I dozvolili im da tamo i ostanu?" "Da li ste u skorije vreme bili na razgovor kod Njegove Ekselencije, Ludinga Abela?" "Kakve to veze ima sa..." "Dobili smo obavetenje da ste esto viani u trantorijanskoj ambasadi." "Nisam ambasadora video ima ve nedelju dana." "Onda vam predlaem da ga posetite. Dozvoljavamo kriminalcima da ostanu skriveni u Korovljevoj radnji radi odranja krajnje tananih meuzvezdanih odnosa sa Trantorom. Meutim, dobio sam ovlaenje da vam kaem, ukoliko to bude potrebno, da je Korov, to vas verovatno nee iznenaditi", u tom trenutku bledo lice poprimi za njega neobian podrugljiv izraz, "naem Odeljenju za bezbednost dobro poznat kao agent Trantora."

48

49