Ponekad za srecu nije potrebno mnogo

Znao sam iz vidjenja jednog radnika iz susedne ulice. Nisam mu znao ime, ali sam ga godinama u isto vreme i na istom mestu mogao videti. Bio je to jedan nesrecan covek. Od drugova sam cuo da je izgubio sina jedinca u ratu. Jednog dana vracajuci se iz skole, bio sam duboko u svojim mislima. Isao sam ulicom kojom bi se ponekad susreo sa ovim covekom. U ruci mi je bila lektira koju sam kupio za sitne pare od jednog druga, koji je zavrsio razred prosle godine. Odjednom sa se sapleo u neki ostar kamen i pao tako da je knjiga koju sam drzao pala ispred tog coveka. Podiga je lektiru koja je bila isarana, izgledala je kao bojanka, na korici su bila imena prethodnih vlasnika te lektire: Grahovac Zoran, Savovic Vlado i Mackovic Igor. Od ta tri imena najistaknutije na prednjoj strani iznad naslova sa krupnim slovima je bilo ime, Grahovac Zoran. Covek se duboko zagledao, pretpostavljam, u jedno od ta tri imena. U tom trenutku, on se uzbudio i disanje mu se ubrzalo. Tako je stajao neko vreme, dok me nije pogledao i rekao: "To je Zoran, moj Zoran, moj sin...". Pomislio sam da ce da me upita odekle mi je ta knjiga, ali pre nego sto je ista rekao ja sam uplaseno rekao: "Izvinite, ali ja sam ovu knjigu kupio...". Bio sam uplasen zbog toga da ne misli slucajno da sam knjigu ukrao. Tada je on rekao da u to ne sumnja. Pruzio je knjigu da mi vrati, ali ja sam odbio rekavsi: "Molim Vas, zadrzite knjigu, razumem vas." Uzeo je knjigu i bio mi je mnogo zahvalan. Pitao je da li moze nesto zauzvrat da mi ucini, ali mi smo se samo rukovali, sto je ostavilo u meni utisak da je dobar covek. Otisao je na svoju stranu. Okrenuvsi se nazad, viknuo mi je ponovo: "Hvala ti decko! Shvati sam da za srecu nije potrebno mnogo. Cak samo i uspomena na coveka kojeg smo mnogo voleli zna dam nam pruzi osecaj srece.