Drutvena arheologija

U arheologiji je generalno sluaj da podaci ne govore sami za sebe, ve mi moramo nauiti da postavljamo prava pitanja i da razvijemo sredstva ogovaranja na njih. Razliite vrste drutava diktiraju potrebu za postavljanjem razliitih vrsta pitanja. Pitanja koja postavljamo i metode koje koristimo moraju biti prilagoena vrsti zajednice koju istraujemo. Kroz analizu eme naselja moemo prepoznati tip zajednice. Klasifikacija drutvenih zajednica po amerikom antropologu Elmanu Servisu 1. Horda (grupa, zajednica) Mala grupa lovaca-sakupljaa koja broji manje od 100 ljudi koji se sezonski pomeraju kako bi eksploatisali divlje (nepripitomljene) resurse hrane. Veina dananjih lovako-sakupljakih grupa se ponaa na ovaj nain. lanovi grupe su generalno u srodstvu, povezani istim precima ili brakom. U grupama nedostaje formalni predvodnik, tako da ne postoje ekonomske razlike ili nejednakosti u statusu lanova. Ovakve grupe ostavljaju tri vrste lokaliteta: bazni logori, kill sites, i lokaliteti gde je vreno kasapljenje. Veina lokaliteta iz paleolita potvruje ovu podelu, te se obino smatra da je veina paleolitskih zajednica bila organizovana u horde. 2. Plemena (rodovi), tanije segmentarna drutva Generalno su vea od hordi, ali retko broje vie od nekoliko hiljada ljudi, a njihova ishrana se bazira najvie na kultivisanim itaricama i pripitomljenim ivotinjama. Tipino je da su sedelaki zemljoradnici, ali mogu biti i nomadi sa drugaijom ekonomijom koja se zasniva na intenzivnoj eksploataciji stoke. Uglavnom su u pitanju drutva sastavljena od vie zajednica, gde se svaka zajednica integrie u grupu preko srodnikih veza. Iako neka plemena imaju voe ak i prestonice ili vladu, ovakvim institucijama nedostaje ekonomska osnova neophodna za efektivnu upotrebu moi. Segmentarna drutva, je termin koji se odnosi na malu i nezavisnu grupu zemljoradnika koji se sami staraju za svoje potrebe unutar zajednice. Nekada se mogu udruiti sa drugim zajednicama i oformiti veu etniku jedinicu, ili pleme. 3. Poglavarstva Socijalno izdiferencirana drutva. Pojednici grade svoj presti na osnovu porekla,starosti, bogatstva. Imaju svog poglavara. Presti i poloaj se meri po bliskosti sa poglavarom. Pglavarstvo uglavnom sadri mesto centralne moi sa hramovima, rezidencijama i radionicama. Broj ljudi u poglavarstvu kree se od 5000 do 20000 ljudi. Jedna od glavnih karakteristika za poglavarstvo je to postoji utvrteni rituali i ceremonije koji egzistiraju kao centralni fokus za celokupnu zajednicu, ali to nije stalni urbani centar sa utvrenom birokratijom kao to je to sluaj kod ranih drava.

4. Rane drave Zadravaju mnoge od karakteristika poglavarstva, ali u ovom sluaju vladar-kralj ima izriit autoritet za utvrivanje zakona i njihovo sprovoenje putem naoruane vojne sile. Drutvo vie ne zavisi toliko od krvene povezanosti, ve je podeljeno u razliite klase. Funkcija vladara je esto odvojena od svetenike. Drutvo je

vieno kao vlasnitvo aristokratije, a narodne mase kao zakupci koji su duni da plaaju porez. Birokratsko ureenje igra vanu ulogu u sakupljanju i redistribuciji novca i upotrebnih predmeta uopte. Rane drave odlikuje urbana ema naseljavanja gde gradovi igraju glavnu ulogu. Grad ukljuuje veliku populaciju (preko 5000 stanovnika) sa velikim javnim graevinama, hramovima i centrima za birokratske poslove. esto postoji hijerarhija u delovima naselja gde se izdvaja prestonica kao glavni centar, sa regionalnim centrima i lokalinim selima. Bilo bi pogreno pretpostaviti da vremneom bilo koja od ovih drutvenih grupa neizbeno evoluira u neku drugu. U sloenijim drutvima dolazi do specijalizacije, ili podele rada na uskostruna podruja.

eme naseljavanja Teorija o centralnom mes Razvio je nemaki geograf Valter Kristaler da bi objasnio prostiranje i funkciju savremenih gradova u junoj Nemakoj. Pretpostavio je da kada ne bi bilo razlika u geomorfolokom izgledu terena i distribuciji resurasa, naselja bi bila postavljena na jednakoj distanci jedna od drugih, gde bi glavni gradovi bili okrueni manjim regionalnim centrima, svaki sa grupom svojih malih, satelitskih naselja. Hijerarhija naselja. Generalno se u studijama naselja svrstavaju po veliini u odnosu na druga naselja. Ali na primer, u drutvenom ureenju tipa hordi, razlike u naseljima su minimalne i ne dolaze do izraaja. Hijerarhija naselja zavisi direktno od hijerarhije drutva. Tisenovi poligoni. Geometrijski oblici koji dele podruje u nekoliko odvojenih teritorija, gde je svaka usredsreena na jedan lokalitet. Ovaj metod ne obraa panju na veliinu i znaaj pojedinanih lokaliteta, i ima smisla jedino ako su naselja istovremena. XTENT model. Teorija dometa. Nekada naselja koja koja zauzimaju jednako mesto u hijerarhiji ne moraju biti iste veliine. Prestonica moe biti manja od nekod sekundarnog redistributativnog centra. Prilikom izrade ovakvog modela pretpostavlja se da vei centar dominira nad manjim ako se nalaze u neposrednoj blizini. U ovakvom sluaju, teritorija manjeg centra je apsorbovana, a u politikom smislu manji centar nema svoju nezavisnost. Pretpostavlja se da je veliina centra direktno proporcionalna sa koliinom uticaja na susedne oblasti. Ovaj model omoguava da se pretpostavi relativna politika mapa lokaliteta.

Teorija srednjeg opsega (Binford) Rizik pri korienju istorijskih zapisa je da oni mogu nametnuti jednu odreenu perspektivu, tako da poinju ne samo da nas snabdevaju odgovorima na pitanja, vei da nesvesno utiu i odreuju samu prirodu tih pitanja, pa ak i na nau zamisao i terminologiju. Rizik sa grkim pisanim izvorima je to oni nameu sopstvenu

perspektivu, tako da oni ne samo to nas snabdevaju odgovorima na pitanja, neprimetno poinju da odreuju samu prirodu postavljenih pitanja.

Opasnost od tzv. etnografskih paraleli. Rad Luisa Binforda na Aljasci sa Nunamiut Eskimima. Pokuao da primeni koncept ivota modernih lovacasakupljaa na musterijen u Francuskoj. Izdvojio drop zone-isputanje sitnih kostiju, i toss zone-dbacivanje krupnih kostiju. Arheolog ne sme nemarno koristiti materijalnu kulturu u pokuaju rekonstrukcije pretpostavljenih etnikih grupa.

Istraivanje aktivnosti na lokalitetu

Cilj je da se razume priroda (proces) aktivnosti koje su se odigrale, i prirodu (karakteristike) ljudi/grupe koje su ih upranjavale. Najbolji prilaz zavisi od tipa lokaliteta. Lokalitet se definie kao mesto ljudske aktivnosti koja se ogleda u koncentraciji artefakata i odbaenih sirovina. U mobilnim zajednicama razlikujemo stanita na otvorenom i peinska stanita. Ako je mogue definisati kratke faze okupacije na lokalitetu, treba gledati na raspored artefakata i kostiju unutar i oko nepokretnih struktura (npr. ognjite), da bi se uoilo eventualno postojanje nekih ustaljenih ema. U ovakvim situacijama se pokazuje vrednost etnoarheologije. Upotreba analitikih tehnika na Kobi Fori (Glen Ajzak). Prouavanje lokaliteta ne moe otkriti vie od jednog aspekta drutvenog ponaanja. Za iru interpretaciju neophodno je uzeti u obzir celokupnu teritoriju na kojoj je grupa funkcionisala, kao i sam odnos izmeu lokaliteata. Tzv. teritorija (godinjeg) dometa (home range), ukljuuje itavu teritoriju na kojoj se kree grupa tokom godine; bazni kampovi, sezonski kampovi, tranzitni kampovi, mesta ubijanja i kasapljenja, mesta skladitenja itd. Od vitalnog je znaaja da se kolekcija nalaza sa jednog lokaliteta posmatra kao deo ire eme ljudskih aktivnosti (Robert Folej). Vano pitanje za svako prouavanje ljudskih stanita je veliina populacije; moe se menjati u zavisnosti od uslova ivota (klima).

Tehnnike prouavanja vieslojnih drutava

Stalno naselje ukljuuje iri spektar delanja od privremenog lovako-sakupljakog kampa. Ovo ne znai da naselje treba posmatrati izolovano, ve takoe kao deo nekog ireg sistema, tzv. kement lokaliteta.

Prouavanje statusa pojedinca na osnovu individualnih sahrana

U arheologiji pojedinac retko dolazi do izraaja. U tom smislu najvie podataka pruaju fiziki ostaci pojedinca i njegov tretman posle smrti. Zajednike sahrane se teko interpretiraju jer se ne moe najjasnije razgraniiti koji artefakti kome pripadaju. Najvie moemo saznati prouavajui pojedinane sahrane. Detaljno prouavanje pogrebnih priloga u raslojenim drutvima moe rei dosta toga o drutvenom poloaju pojedinca. Uprkos tome, pogrebni prilozi nisu taan ekvivalent niti statusa niti imovinskog stanja umrlog. Sahrane prave ivi i koriste ih da izraze i utiu na sopstvene veze sa ostalim ivim ljudima, kao i da simbolizuju i slue mrtvima. Status moe biti zadobijen roenjem ili zaslugom to je teko razlikovati. Takoe je teko i proceniti realnu vrednost objekata koji su pohranjeni uz pokojnika. Kada su prisutni prilozi hrane i pia, jasna je indikacja ideje o kontinuitetu ishrane u drugom svetu. U mnogim kulturama pravljeni su posebni predmeti za pogrebni inventar (npr. maske u mikenskim aht grobovima). Oni su imali drutveni znaaj, ali objanjavaju

kako su ljudi doivljavali sopstvenu smrtnost to je vaan aspekt svaije kognitivne mape. Ideologija je donkele uslovljena drutvenim sistemom, ali i religioznim uverenjima vremena i kulture koja je u pitanju.

U identifikovanju primarnih centara, veliina naselja ne predstavlja sigurnu taku oslonca. Najbolji nain je pokuaj da se otkrije kako je predmezno drutvo posmatralo samo sebe i svoje teritorije. U pomo pristiu pisani izvori. Ako ne, onda artefakti administracije (npr. glineni peati ili rimski miljokazi); standardizacija mernih jedinica i mernog sistema; saobraajna infrastruktura. U sloenim drutvima prouavanje drutvene organoizacije u mnogome podrazumeva i prouavanje drutvenog raslojavanja. Kako bismo zadobili sveobuhvatniju sliku o raslojenom drutvu, neophodno je razmatrati pogrebne obiaje drutva u celosti, a ne samo ekskluzivnih sahrana istaknutih pojedinaca. Drutvo sa viim stepenom centralizovane vlasti donosi veu ekonomsku specijalizaciju i veu proizvodnu efikasnost.

Preivljavanje i ishrana
Preivljavanje je osnovna od svi potreba. Nekada podrazumeva i odevanje, ali ovde se razmatra kao potraga za hranom i njena priprema. Termin ishrana podrazumeva ustaljene navike konzumacije u duem vremenskom periodu. Zooarheologija prouava ljudsku upotrenu ivotinja u prolosti, a za biljnu hranu ekvivalent je arheobotanika. Veina biljnih ostataka se nalazi u formi makrobiotikih ostataka. Od vitalne vanosti za arheologa je da razume arheoloki kontekst biljnih uzoraka. U zemljoradnikoj ekonomiji postoji nekoliko faza obraivanja biljaka pre konzumacije. Brejdvudova ekspedicija 1960. Mnoge biljke su dostupne samo u odreenim periodima u toku godine, te mogu pruiti odline podatke o aktivnosti naselja; toje neposredan dokaz o sezonalnosti. ajld je uveo termin neolitska revolucija 1941. a Brejdvud termin plodni polumesec. Brejdvud je 1948. poveo ekspediciju u Irak pravilno postavljajui hipotezu da je za poreklo zemljoradnje presudno pitanje o poreklu domestikacije (i biljaka a i ivotinja). Pretpostavio je da se ta domestikacija mogla odirati samo na podrujima gde su prisutne divlje forme domestikovanih vrsta. Da bi ovo utvrdio morao je da ispita ostatke iz stratuma sa pogodnih lokaliteta. Posle rekognosciranja i sondanog iskopavanja, odabrao je lokalitet Darmo u severnom Iraku. Ovaj projekat je bio jedan od prvih velikih multidisciplinarnih arheolokih istraivanja. Strunjaci su radili studije keramike, uzimani su uzorci za radiokarbonsko datovanje, uraene su paleoklimatske studije, i analize polena iz jezera Zeribar koje su pruile detaljniju sliku o klimatskim promenama. Ovim radom se ustanovila priroda okruenja. Paleobotanike analize su ukazale na postojanje i jasno razgranienje divljih vrsta cerealija od njihovih pripitomljenih potomaka. Arheozoologija je dala svoj doprinos u prouavanju faune. Rezultati su znatno obogaeni nakon sprovoenja niza iskopavanja u Siriji, Jordanu, Izraelu i Lebanonu, a nalazita su pripisana preneolitskoj kulturi natufijen. Luis Biford je predloio da je zapravo demografski faktor doveo do potrbe stvaranja trajnijih naselja i eksploatisanja biljaka. U poslednje dve decenije postalo je izvesno da su sledea tri faktora u direktnoj korelaciji sa nastankom zemljoradnje: demografski, ekonomski i drutveni. Ali iako uglavnom znamo ta se odigravalo, jo uvek to u potpunosti ne shvatamo. Postavlja se pitanje o ljudskoj manipulaciji biljkama. Mnoge vrste kultivacije ne podrazumevaju promenu morfologije biljke, a kada se ta promena i dogodi, mi ne moemo da znamo koliko je taj proces dug. Pored razgranienja divljih od pripitomljenih vrsta, isto ne mora odgovarati razlici izmeu sakupljana i uzgajanja.

Ranije se na ivotinjske ostatke sa lokaliteta nije obraraalo mnogo panje, ali se taj tretman izmenio nakon II Svetskog Rata. U arheozoologiji se danas stavlja primat ne samo na identifikaciju i kvantifikaciju ivotinjskih vrsta na lokalitetu, ve nam ostaci faune mogu rei dosta o tome tome kako su dospeli tamo, o ishrani, nainu ivota, kasapljenju i o sezonalnosti naselja.

Tafonomija
Najkrae, sled dogaaja koji se odigravaju kostima u periodu od pohranjivanja do pronalaska. Danas se dosta radi na karakterizaciji kriterija po kojima se raspoznaju tragovi na kostima koji su produkt ljudskih aktivnosti ili pak, ivotinjskih. Ovakva istraivanja ukljuuju etnoarheoloka prouavanja ljudskih drutava i zajednica ivotinja-strvinara. Kao i eksperimentalno slamanje kostiju sa i bez kamenih alatki i prouavanje prirodnih prebivalita ivotinja. Brain je u junoj Africi dokazao da australopiteci nisu bili lovci, ve su verovatno i sami bili rtve peinskih strvinara, kao i da su se frakture na ivotinjskim lobanjama ranije pripisivanih ovekolikim majmuno ubicama, zapravo nastale kao rezultat pritiska kamenja i zemlje u peinama Trasvala. Meutim, ponaanje dananjih mesojeda ne mora odgovarati onima u praistoriji, jer tragovi na kostima moda mogu pripadati nekoj drugoj sada izumrloj vrsti. Tehnike kasapljenja se razlikuju u zavisnosti od ivotinjske vrste, veliine, svrhe i udaljenosti od naseobine. Koliina mesa na kostima zavisi od pola i starosti ivotinje, sezone smrti i geografskih varijacija u telesnoj veliini i ishrani. Starost ivotinja u trenutku smrti nam govori o navikama u ishrani i tehnikama iskoriavanja. Domestikacija ivotinja se jasno odigrala nezavisno na vie razliitih mesta, a zadatak arheologa je da razlikuje u potpunosti divlju ivotinju od one pripitomljene i da otkrije ta se izmeu ova dva stepena deavalo. Jedan kriterij za utvrivanje ove razlike je ljudska umeanost u prirodne navike ishrane ivotinja, to vremenom dovodi do fizikih promena kod ivotinje. Meutim, smanjivanje kostiju i zuba nekada nije povoljan kriterij za odreivanje domestikovanih vrsta, jer moda tome doprinosi i prirodno okruenje, a nesumnjivo da je u tom periodu bilo kontakata izmeu divljih i onih ivotinja koje su u procesu pripitomljenja, te da je dolazilo i do razmene gena. Jedan novi metod koji se upotrebljava prilikom distinkcije divljih od pripitomljenih jedinki sastoji se u analizi njihove kotane mikrostrukture, jer se kod domaih ivotinja kosti ne razvijaju tako brzo kao to je sluaj sa njihovim divljim roacima. Novi metod za utvrivanje spektra upotrebljavanih ivotinja, razvio je jedan kanadski naunik (Tomas Loj). Na osnovu analiza tragova krvi na alatkama gde se prouava oblik kristala hemoglovina koji je specifian za ivotinjske vrste i obezbeuje oblik molekularnog otiska, mogu se utvrditi ivotinje koje su se obraivale i upotrebljavale u ishrani. Tragovi krvi na seivima mogu se odrati do 100 000 godina. Ovakav metod se pokazuje neprocenljivim na lokalitetima gde nema ostataka faune. Endrju erat je definisao tzv. revoluciju sekundarnih proizvoda sugeriui da je ovakva situacija proizala iz porasta populacije i progresivne teritorijalne ekspanzije agrikulture. ak i ostaci pravih obroka koji su npr. pronaeni u Pompeji svedoe o obrocima u samo jednom danu. Najpouzdaniji izvor podataka je prouavanje ljudskih ostataka. Analizom sadraja eluca i creva dobijamo podatke o uzastopnim obrocima koje je osoba uzimala u toku nekoliko dana pred smrt. Prouavanje zuba nam takoe prua podatke o ishrani, ali po pitanju dugorone ishrane najbolje se dolazi do podataka analizama kotanog kolagena; izotopi ugljenika i azota u biljkama, ivotinjama i morskoj fauni. Dragocene su i analize koprolita; ponekada se nalazi i polen te se pomou polenskih analiza utvruje i godinje doba. Ali ak i ove analize pokazuju samo kratkoronu ishranu. Za dugoronuishranu koja traje itav ljudski vek, moramo pogledati skelet.

Kognitivna arheologija

Kognitivna arheologija podrazumeva prouavanje naina razmiljanja u prolosti na osnovu materijalnih ostataka. Ponajvie je odlika moderne arheologije. Drevni pisani izvori i umetnost su vredan izvor informacija, ali uglavnom su prouavani u domenu istoriara umetnosti i istoriara. Nedostajala je arheoloka perspektiva. Za praistorijski period gde su pisani izvori upotpunosti odsutni, ranije generacije arheologa iz oaja teile su da stvore prihvatljiv pandan istoriji zamiljajui ta su drevni ljudi morali verovati i misliti. Mi moemo istraiti na koji su nain ljudi doivljavali nadprirodno, i kako su reagovali na ove koncepte kroz svoje kultne obrede. Ono to najjasnije razdvaja ljude od od drugih oblika ivota, je naa sposobnost upotrebe simbola. Znaenje koje se pridaje odreenom simbolu je arbitrarno, i specifikum je odreene kulturne tradicije. Obino je nemogue odgonetnuti znaenje simbola u okviru kulture na osnovu simboline forme ili samog predmeta. Objekat se ne sme posmatrati u izolaciji, ve u okviru konteksta. Slike i materijalni objekti (artefakti), nam ne otkrivaju direktno svoje znaenje. Znaenje daje istraiva kroz interpretaciju. esto postoje drugaije interpretacije koje se moraju konfrontirati i testirati na osnovu podataka. Luis Binford i jo neki procesni arheolozi zalau se za miljenje da se postupci a ne misli ljudi ocrtavaju na arheolokom materijalu. Karl Poper deli stvarnost na tri sveta: prvi je svet je fizikih objekata, drugi je svet subjektivnih iskustava kao to su misli, a trei je svet izjava u samima sebi. Trei svet se odnosi na proizvode ljudske aktivnosti kao to je alat, kue, ali i umetnost, jezik i ono to nazivamo naukom. U svakom ljudskom umu postoji jasna slika sveta, interpretativni okvir, kognitivna mapa. Ljudi ne delaju samo na osnovu njihovih utisaka, ve i na osnovu njihovog postojeeg saznanja o svetu. Ne postoji ubedljiv dokaz o razliitim sposobnostima ljudskih rasa. Koliko duboko u istoriji moemo smestiti poreklo treeg sveta? Da li je on prisutan ve sa prvim materijalnim kulturama? Jer hominidi koji su ih oblikovali morali su imati neku ideju o dizajnu i tehnici. Poper odgovara da se do pojave treeg sveta dolazi sa pojavom jezika. Neki naunici smatraju da se govor mogao razviti jokod Homo habilisa pre 2 miliona godina, dok drugi misle da do ovoga dolazi tek sa pojavom Homo sapiens sapiensa. Iz ovog sledi da su hominidi koji su iveli u donjem i srednjem paleolitu proizvodili alatke nemajui govorne sposobnosti. Jedan nain da prouimo kognitivno ponaanje je da prouavamo varijacije u arheolokom materijalu, uzimajui u obzir da je svaka osoba koja pravi orue u glavi ima sliku o razliitim oblicima alatki koje su nesumnjivo razliitih funkcija. Kada su ljudske grupe koje naseljavaju okolnu teritoriju i iskoriavaju sline resurse, razvili ponaanje i materijalnu opremu koja je bila kulturno razliita? Fransoa Bor smatra da su razliiti skupovi materijala koje je identifikovao na jugoistoku Francuske zapravo, materijalna oprema razliitih grupa ljudi koji su koegzistirali u to vreme. Ovo bi bio ekvivalent onome to arheolozi kasnije nazivaju kulturama i poistoveuju sa etnikim grupama. Binford smatra da se ovaj materijal razlikuje po funkciji za koju je namenjen, ali da su ga koristile iste ili sline grupe ljudi.