ORIGINALNI NAUNI RAD

UDK 069.1(497.11)

Vesna Trifunovi
Etnografski institut SANU, Beograd
vesnita@eunet.rs

ala jedna (ne)bitna humoristika forma

Apstrakt: ala je vid humora kome u domaoj folkloristici i antropologiji do sada nije ukazana panja kakvu zasluuje. Jedan od moguih razloga za to je visoki stepen inkorporiranosti humora u svakodnevnu komunikaciju, zbog ega se ala esto previa kao posebna folklorna forma. Pored toga, ala kao humoristika forma nije ni prepoznata na odgovarajui nain, o emu svedoi nepostojanje njene adekvatne definicije i esto meanje sa folklornim tvorevinama kao to je, na primer, vic. Ovaj rad razmatra oblik, korienje i znaenje ale u savremenom domaem kontekstu i u skladu s tim nudi njenu posebnu definiciju, dok paralelno pravi razliku izmeu ale i njoj bliskih humoristikih formi. Na kraju je razmotren i problem svrstavanja ale u folklorni materijal, kao i njen znaaj za antropoloka i folklorna istraivanja. Kljune rei: ala, definicija, humor, humoristike forme, folklor

Uvod ili re-dve o humoru

Mnogobrojne studije koje su sa razliitih aspekata u fokus svog razmatranja postavile humor, na prvom mestu konstatuju sveprisutnost ovog fenomena u ljudskom ivotu. U nameri da obelodane i isprave optu drutvenu nepravdu uinjenu humoru, po kojoj je shvaen kao trivijalnost i puka suprotnost od "zaista bitnih stvari", ovakve studije istiu i dokazuju njegov znaaj na individualnom i sociokulturnom nivou. Kada je, meutim, re o samoj definiciji humora, ovo jedinstvo nestaje i odmenjuju ga neslaganja, polemike, nedoumice i meusobna osporavanja. Uprkos brojnim intelektualnim naporima da se dokui, objasni i definie, ovaj pojam nikada u potpunosti i konano nije misaono zaokruen. tavie, sam termin je u svom arhainom poreklu od latinske rei humor imao potpuno drugo znaenje od savremenog, figurirajui kao bitan koncept u antikoj, srednjevekovnoj i renesansnoj psihologiji, odnosei se na tenost ili vlagu. Ova psihologija je, naime, razlikovala etiri bitna telesna huTekst je rezultat rada na projektu Interdisciplinarno istraivanje kulturnog i jezikog naslea Srbije. Izrada Multimedijalnog internet portala "Pojmovnik srpske kulture" br. 47016, potprojekat EI SANU.

. .

. 6.

.2 (2011)

320

VESNA TRIFUNOVI

mora, odnosno fluida, ija je srazmera u organizmu odreivala temperament, raspoloenje i karakter uopte. Drugim reima, uravnoteena narav proizlazila je iz ravnotee izmeu ui, melanholije (crne ui), krvi i flegme (sluzi), dok su disbalans i dominacija jedne od ovih tenosti oblikovali ljudski temperament na odgovarajui nain. Odatle potiu i danas opteprihvaene oznake za vrste ljudskog temperamenta: sangvinik (dominacija krvi), kolerik (viak ui), flegmatik (prevlast sluzi) i melanholik (preovladavanje crne ui), (McGhee 1979, Renik knjievnih termina 1985). Savremena odreenja vide humor kao neto to postoji u naim umovima, kao mentalno iskustvo otkrivanja i uivanja u smenim ili apsurdno inkogruentnim idejama, dogaajima i situacijama, kao odgovarajue psiholoko stanje koje pretenduje da proizvede smeh, te ga razlikuju i ne poistoveuju sa emocijom, niti sa vrstom ponaanja (McGhee 1979, Veatch 1998). S druge strane, iako nam je teko da objasnimo i kaemo ta je tano humor, mi ga sa lakoom prepoznajemo i naroito asociramo sa stimulansom koji ga proizvodi, kao i sa odgovorom na taj stimulans koji je najee izraen u vidu smeha. Izmeu ova dva elementa koji figuriraju kao bitni u optim konceptualizacijama humora, stoji, posebno se izdvaja, i od krucijalnog znaaja je kognitivna i intelektualna aktivnost koja je odgovorna za percepciju i evaluaciju potencijalnih stimulansa i koja vodi ka humoristikom iskustvu (Apte 1985). Ovo bi ujedno bila i jedna od znaajnih razlika izmeu laikog i naunog promiljanja humora, s obzirom da se ljudima uglavnom ini da je humor vezan za situaciju, a ne da je izveden iz nekakvog procesa miljenja i zakljuivanja. Ne samo da su raznovrsne definicije humora pokrenule lavinu polemika i meusobnog osporavanja, ve su isti efekat imale i teorije o potencijalnim stimulansima humora, odnosno o uzrocima koji ga pokreu ili pretenduju da ga izazovu, dakle, teorije koje odgovaraju na naizgled jednostavno pitanje: "zato se smejemo?". Tri dominantne i najee pominjane su teorija inkogruentnosti, agresije i superiornosti. Tako su filozofi poput Kanta i openhauera zagovarali gledite po kome je inkongruentnost, odnosno neto to je neoekivano, van konteksta, neprilino, nelogino ili preterano sr svih humoristikih doivljaja. Moe se, meutim, zapaziti da mnoge apsurdne i inkongruentne pojave jednostavno nisu smene. Drugi, zato, smatraju da se ljudi ne smeju na iste inkongruentnosti, ve da one moraju biti zainjene aluzijama na seks ili agresiju da bi proizvele humoristiki efekat. U ovakvom shvatanju lako se moe prepoznati uticaj Frojda i psihoanalitikog pristupa, po kome je humor u sutini preruena agresija, najee seksualne prirode, koja se u drugom obliku drutveno ne bi tolerisala. Humor moe, s druge strane, esto biti neagresivan u svojoj formi i funkciji. On nekada ima olakavajui uinak u izvesnim drutvenim i psiholokim situacijama, za razliku od agresije koja tada moe biti destruktivna i proizvesti negativane posledice. Na kraju, po teoriji superiornosti, i njenom poznatom zagovorniku
Issues in Ethnology and Anthropology, Vol. 6. Is.2 (2011)

ALA...

321

Tomasu Hobsu, humor esto tretira tue greke, a ne greke posmatraa i na taj nain kod njega stvara oseaj superiornosti. I zaista, este su situacije kada se smejemo drugome to ukazuje na to da humor u takvim prilikama omoguava i podstie oseaj superiornosti. Problem, meutim, nastaje u situaciji kada se ljudi smeju sami sebi, pa je u tom sluaju tee utvrditi ko je tada nad kim superioran.1 Usled ovakvih i slinih nedoumica koje prate pokuaje definisanja humora i problem identifikacije njegovog okidaa, mnogi autori okrenuli su se drugim, ne toliko "veitim" pitanjima, kao to su razliite forme humora. U ovome su naroito prednjaili folkloristi2, pokazujui posebno veliki interes za viceve sa najrazliitijim temama, od rasnih i etnikih stereotipa (Dgh 1982, Eben Sackett 1987, Ben-Amos 1973), preko seksistikog humora (Lynn Preston 1994, Mitchell 1977, Thomas 1997), do katastrofa i razliitih oblika crnog humora (Dundes 1979, Smyth 1986, Oring 1987, Ellis 2001). Vicevi su se, dakle, pokazali kao veoma inspirativno polje istraivanja, pa su razvijani i razliiti teorijski okviri za njihove interpretacije i tumaenja, meu kojima se izdvaja poznata Generalna teorija verbalnog humora (General Theory of Verbal Humor3) Viktora Raskina i Salvatora Atarda (Raskin et al. 1991, Attardo et al. 2002) . Interesovanje za razne manifestacije humora je i u domaoj antropologiji izraeno kroz radove u kojima su analizirani antiki koreni crnog humora na osnovu humoristikih epigrama i epitafa u staroj Grkoj (Stevanovi 2007, 2009), zatim specifine forme urbanog humora (Banovi 2008), ili domae serije bazirane preteno na etnikom humoru (Krsti 2009). Humoristiki folklorni materijal koji je privukao istraivaku panju najee je u vidu viceva (Kleut 1993, Ljuboja 2001, Trifunovi 2009,4), kao i u obliku aljivih pria i anegdota (Latkovi 1967, Ljubinkovi 1976, Samardija 2006, Miloeviorevi 1974, Miloevi- orevi et al. 1984, Pei et al.1997, Nikoli 1997, Zlatkovi 2007). Ove folklorne tvorevine gotovo da nije bilo mogue zanemariti i zaobii u naunim razmatranjima, s obzirom na njihovu rasprostranjenost i znaaj koji su nekada imale, ili ga (jo uvek) imaju u drutvenom ivotu. Ipak, jedan zanimljiv i sveprisutan oblik humora ini se izostavljenim i
Vie o ovim, kao i o ostalim teorijama koje se bave problemom pokretaa humora v. Veatch, 1998. 2 O antropolokom i sociolokom doprinosu u prouavanju humora v. Alford, Alford 1981; Davis 1995. 3 Ova teorija je predviena za tretiranje iskljuivo verbalno formulisanog i izraenog humora ili humoristikih tekstova, a nastala je korigovanjem Raskinove lingvistike teorije o humoru (Semantic Script Theory of Humor). 4 Pogledati posebno tematski zbornik o vicu: Rad XXXVII kongresa SUFJ, Zagreb 1990. . . . 6. .2 (2011)
1

322

VESNA TRIFUNOVI

potisnutim u stranu, kao da ne zavreuje ozbiljniju naunu obradu. Nedostatak domaih radova koji se bave alom, kao i njene postojee neadekvatne definicije, zahtevaju barem jedan rad u kome bi se prozborilo o njenom postojanju, korienju, obliku i znaenju u savremenom domaem kontekstu, i koji bi pokuao da joj nae mesto meu srodnim folklornim tvorevinama sa kojima se esto i brka.

ta je, dakle, s obinom alom?

Zanimljivo je da se jedna tako jednostavna i svakodnevna humoristika forma, kakva je ala, koristi i definie na toliko razliitih naina. Ovde pre svega mislim na domau strunu literaturu iz oblasti antropologije i usmene narodne knjievnosti, odnosno folklora. Tako Ljuboja govori o anrovima, oblicima i tipovima ale, uzimajui ovaj pojam kao "kiobran koncept" pod koji svrstava tvorevine poput vica, anegdote i aljive prie: "Unutar formalno neizdiferencirane, sadrajne kategorije ale koncentrisani su brojni varijeteti, razliiti anrovski oblici, od kojih je svaki uslovljen ustrojstvom vlastite forme i vlastitog stila izraavanja" (Ljuboja 2001, 242). Renici, s druge strane, prepoznaju alu kao zaseban vid humora, odreujui je kao usmenu priu ili priicu zasnovanu tako da izazove smeh, s prevashodno zabavnim, humoristikim, duhovitim obrtima i raspletom, ali bez kompleksnih sadraja i pretenzija (Renik knjievnih termina 1985, 1992). Ono to je generalno zajedniko brojnim odreenjima ale, pa i ovim navedenim, jeste to da se ona prvenstveno posmatra kao narativ i svrstava u okvire narodne retorike, verbalnog umea i konverzacionih anrova. Pomenuti renici govorei o ali, takoe, upuuju na vic i dosteku kao na njene sline i srodne forme, ali ponuenom definicijom ale zamagljuju jasnu granicu izmeu ova tri oblika humora i daju povod raspravi o njihovim razlikama. S obzirom na injenicu da strana struna literatura u znatno veoj meri od domae obiluje radovima s temom humora i njegovih najrazliitijih manifestacija, a to ini neizbenim njeno korienje, smatram da je na samom poetku bitno skrenuti panju na terminoloke probleme i razlike koji postoje, na prvom mestu, izmeu srpskog i engleskog jezika, a koji se konkretno tiu pojma ale. Za razliku od srpskog jezika koji precizno razlikuje i odvaja alu od vica, engleski jezik oba pojma objedinjuje imenicom joke.5 To je prouzrokoIsti sluaj je i sa glagolom joke ili joking. Ovaj glagol se u engleskom jeziku koristi da bi oznaio radnju prianja viceva, ali se odnosi i na aktivnost koju u srpskom prevodimo kao aljenje. U strunoj literaturi engleskog govornog podruija je, ipak, prepoznato dvosmisleno znaenje ovog termina, pa se za samo aljenje upotrebljavaju konstrukcije kao to su joking activity i joking practice. Issues in Ethnology and Anthropology, Vol. 6. Is.2 (2011)
5

ALA...

323

valo da se ova re kod nas prevodi kao vic, ali i kao ala u zavisnosti od konteksta u kome se koristi.6 S druge strane, engleski jezik razlikuje i imenuje vrste ala u zavisnosti od njihovog izraza, to kod nas nije sluaj budui da se za odgovarajue manifestacije verbalnog i fizikog humora koristi iskljuivo termin ala. Treba, dakle, imati u vidu ovu distinkciju izmeu srpskog i engleskog jezika jer ono to se naziva alom u prvom, prevazilazi samu re joke i protee se na druge pojmove kao to su prank ili practical joke7. Neuvianje jasne granice izmeu ale i vica, stoga, pripisujem najvie posmatranju ale kao prie ili priice (ma ta taj pojam ovde znaio), koja sadri nekakav rasplet. Definisati alu znai ukazati na oblike i znaenja u kojima ona postoji u svakodnevnoj komunikaciji, kao i na smisao koji ovaj pojam ima u optoj drutvenoj upotrebi. S tim u vidu, ala se ne moe sagledati kroz prizmu narativa, ona se jednostavno ne moe svesti na priu, niti je to pria koja ima svoju utvrenu strukturu i rasplet, kao to je sluaj sa vicem. Imajui na umu sam oblik ale u svakodnevnoj komunikaciji i njen, ovom prilikom, verbalni izraz, sklona sam da ovaj pojam definiem kao vrstu govornog ina, prevashodno zabavne i duhovite funkcije i spontanog, efemernog karaktera. Odluila sam se za sociolingvistiku kategoriju govornog akta jer se time stavlja akcenat na upotrebu jezika, dok on sam oznaava jedan iskaz u okviru govornog dogaaja, odnosno unutar skupa komunikacijskih aktivnosti. Pored toga: "to moe biti iskaz sa formalnim gramatikim statusom reenice, ili ak reenini kompleks, ali i ne mora, ve govorni in mogu zastupati i pojedine rei ili grupe rei sa funkcijom reeninog ekvivalenta" (Radovanovi 2003). Ovim se daje neophodna irina za odreenje verbalne ale, koja se, dakle, moe protezati od iskaza u vidu rei, preko skupa rei, do itavih reenica, ali nikada ne prelazei granicu koja je deli od jasno strukturiranog narativa. Odreivanjem ale na ovaj nain, moe se pristupiti i njenon razgranienju u odnosu na dosetku. Ako je suditi prema jezikom izrazu, ala i dosetka su veoma sline, ako ne i iste. Obe se, dakle, mogu definisati kao verbalni inovi, pa razliku meu njima treba traiti prvenstveno u njihovoj funkciji. Ovu injenicu je uvideo jo i Frojd, odreujui alu kao predstupanj dosetke, ija je namena iskljuivo izazivanje uivanja, dok je dosetka, prema njemu uvek tendenciozna (Frojd 1979). Frojd je dosetku posmatrao kao "sud koji se poigrava" i "spremnost da se duhovito odgovori", pripisujuu joj time otroumnost i namenu da "misao potpomogne uveliavanjem i da je zatiti od kritike" (ibid).
Nemaka re witz ovde naroito moe biti zbunjujua, s obzirom da od nje vodi poreklo na termin "vic", dok ona sama ima ire znaenje, odnosei se i na druge humoristike forme. Tako je, recimo, Frojdova studija Der Witz und seine Beziehung zum Unbewussten kod nas s punim pravom (s obzirom na znaenje u kome je Frojd ovde koristio re witz) prevedena kao "Dosetka i njen odnos prema nesvesnom". 7 Na ovaj specifinan oblik ale u se vratiti u daljem tekstu. . . . 6. .2 (2011)
6

324

VESNA TRIFUNOVI

Ipak, moe se rei da ovako strogo razlikovanje izmeu ale i dosetke ne postoji u optim konceptualizacijama izraenim kroz srpski jezik. O tome svedoi izreka "u svakoj ali ima malo istine", koja upravo toj usmenoj formi pripisuje funkciju saoptavanja neeg smislenog i sadrajnog i vidi je kao specifian put da se neto kae ili iznese na posredan, ali efektan nain. Stoga, da bi se napravila to jasnija razlika u znaenju izmeu ale i dosetke, treba istai i drugo pomenuto odreenje koje ala ima u savremenom domaem kontekstu, a koje je znaajno odvaja u odnosu na iskljuivo verbalne humoristike forme, kakva je, izmeu ostalog i dosetka. Re je o tome da se ovaj termin u optoj primeni koristi i da bi oznaio delo, odnosno neto to je uinjeno tako da izazove humoristiki doivljaj.8 Dakle, za razliku od dosetke i vica koji su uvek verbalni, ala to ne mora nuno biti. U tom smislu, ala u domaem znaenju obuhvata i ve pomenute pojmove iz engleskog jezika kao to su prank, horseplay, practical joke, gag ili antic. Ovi izrazi se na srpski jezik mogu prevesti kao ala, iako postoje i drugi termini za njihov doslovan prevod kao to su: obeenjatvo, nestaluk, podvala, obmana, prevara, ega. Ipak, mislim da sam prevod ovde umnogome zavisi od percepcije ili uspeha ale, budui da navedeni termini esto imaju negativnu konotaciju. Poznato je, naime, da ala u svakodnevnoj upotrebi moe prei granicu dozvoljenog o emu svedoe termini gruba ala, neslana ala, neukusna ala, kada u zavisnosti od konteksta, onoga koji se njome slui i sluaoca ili uesnika, ako je re o delu, moe biti iskoriena u nezgodnom trenutku, izreena ili priinjena na neadekvatan nain, kao i pogreno shvaena i interpretirana, ime izaziva suprotan efekat. U tim sluajevima, a kada je re o fizikom humoru, ona se moe nazvati obeenjatvom, nestalukom ili podvalom. Osetljivost na alu nije neuobiajena pojava, iako je izriito re o blagoj, dobroudnoj podrugljivosti ili nestaluku za koje vai pravilo da se ne uzimaju za ozbiljno i za koje se smatra da im uvreda nije namena. Postoje, naime, prilike kada se ovom humoritikom formom naroito testira elastinost drutvenih pravila ponaanja, kao to je to u sluaju prvoaprilske ale koja moe imati i verbalni i fiziki izraz. Ovaj dan predstavlja specijalno vreme odreeno za zbijanje ala, kada se od nasamarenog posebno oekuje blagonaklona reakcija, tim pre to su najefektnije one ale koje se odvijaju u manjim grupama, meu ljudima koji se meusobno poznaju, ali koji zauzimaju razliite drutvene pozicije i statuse, kao i one koje pogaaju slabe take rtve poput starih navika, strahova, opsesija, ili bilo ega drugog to naciljana rtva smatra bitnim (McEntire 2002, 146).

Navedena definicija ale ostaje ista, s tim to se "govornom inu" pridodaje i termin "delo". Issues in Ethnology and Anthropology, Vol. 6. Is.2 (2011)

ALA...

325

Definisati alu i precizno odrediti ta se sve pod tim pojmom u domaem kontekstu podrazumeva znai samo pola preenog puta u njenom razumevanju. Ukoliko prihvatimo da ovaj vid humora nema svoju posebnu morfologiju i strukturu, kakva je svojstvena vicu ili aljivoj prii, ostaje pitanje njegovog formiranja i funkcionisanja. ta je, dakle, inherentno jednom delu ili govornom aktu, osim zabavne i duhovite namene, to ini da ga nazovemo alom? Slino pitanje postavio je i Frojd razmiljajui o dosetki, a kao odgovor ponudio je koncept tehnike koja se u ovoj humoristikoj formi upotrebljava kako bi proizvela odgovarajui efekat.9 S obzirom na iskljuivo verbalni izraz dosetke, tehnike koje je on identifikovao odnose se na specifinu upotrebu jezika koja izaziva duhovit dojam. Iako u svojoj studiji nije pruio preciznu definiciju same tehnike, Frojd je ovim omoguio dobro polazite i za razumevanje ale, neovisno o tome to ona pored verbalnog ima i fiziki oblik. S druge strane, trebalo je saekati studiju An Anatomy of Humor Artura Ase Bergera da bismo dobili ne samo definiciju tehnike, u slinom smislu u kome je koristio Frojd, ve i iscrpan spisak tehnika koje nalazimo u najrazliitijim oblicima humora. Za razliku od nekih autora koji su promiljali fenomen humora postavljajui pitanje zato se smejemo, Berger je to uinio pitajui se ta pokree humor. Na taj nain doao je do tehnike humora kao mehanizma ija je osnovna namena da izazove smeh, pa samim tim i kao "sredstva za analizu bilo kog primera humora, nastalog u bilo koje vreme, koji spada u bilo koji anr i koji je izraen kroz bilo koji medij" (Berger 1993, 15). U njegovoj studiji nailazimo na etrdesetpet tehnika humora koje je klasifikovao u etiri osnovne grupe: jezik (smatrajui da je humor verbalan i da se odnosi na igre reima i ostale osobine jezika), logika (istiui da je humor ideacijski i da se odnosi na ideje i probleme sa kojima se suoavamo u pokuaju da smisleno sagledamo svet koji nas okruuje), identitet (ukazujui na njegov egzistencijalistiki aspekt i na to da se tie problema koje imamo sa sopstvenim identitetima) i akcija (pripisujui humoru neverbalni i fiziki aspekt).10 Upravo je upotreba tehnika humora,11 poput onih koje spadaju u navedene etiri grupe, ono to jedan govorDetaljnije o tehnikama dosetke v. Frojd 1979, 15-118. Za jasno razumevanje tehnika humora i naina njihovog funkcionisanja neophodno je upoznavanje sa odgovarajuom literaturom, v. Berger 1993. i Trifunovi 2007. 11 Bergeru, ipak, zameram naporedo korienje rei tehnika i mehanizam, odnosno nepravljenje razlike meu ovim pojmovima. Smatram, naime, da neke od navedenih tehnika podrazumevaju tzv. sluajni humor kada se sticaj okolnosti i situacija opaaju kao komini, bez namernog i svesnog uplitanja pojedinca. Tako je, na primer, sa tehnikom slapstick koja podrazumeva razliite vrste fizikih gafova i nespretnosti koje nas zabavljaju, kao to je klizanje na koru od banane, ili sa tehnikom sluajnosti koja se tie laspusa ili omaki u govoru. U ovakvim prilikama je uputno govoriti o mehani10 9

. .

. 6.

.2 (2011)

326

VESNA TRIFUNOVI

ni akt ili delo ini alom. Tehnika humora je, dakle, osnovna jedinica verbalnog i fizikog vida ale ija je namena da proizvede smeh i koja je razlikuje u odnosu na druge vrste dela i govornih inova. Upotrebom tehnike humora, ali i posebnim nazivom kojim se ova humoristika forma obeleava u srpskom jeziku, ala je kulturno prepoznata kao posebna kategorija komunikacije i dobija identifikujuu crtu koja je razlikuje od drugih oblika socijalne interakcije, to sve ukazuje na postojanje kulturne svesti o njenom specifinom karakteru (Ben-Amos 1971, 10). Na kraju, ostaje pitanje da li se ala, u svojoj verbalnoj upotrebi u savremenom domaem kontekstu, moe svrstati u folklor, odnosno da li je treba tretirati kao folklornu tvorevinu. Posmatrana unutar parametara teksture, teksta i konteksta kojima se postavljaju granice izmeu folklornog i ne-folklornog materijala (Dundes 1980), ala ima odlike koje je delimino mogu postaviti u prvu grupu. Njena specifina oznaka na nivou teksture je, kao to je ve i reeno, tehnika humora koja je odvaja od drugih vidova komunikacije. Konvencije po pitanju vremena, mesta, drutvene sredine, ili ukratko konteksta, takoe postoje kada je re o upotrebi i izricanju ala. Problem nastaje na razini teksta, s obzirom da se ala u svom verbalnom obliku, za razliku od zagonetki, brzalica, poslovica i najrazliitijih proznih narativa koji spadaju u kategoriju verbalne umetnosti, ne odlikuje utvrenom strukturom, niti izgraenim sieom. Ona je spontana, kontekstualizovana, nastaje na licu mesta i praktino nije mogue predvideti ta e se nai na njenoj meti. Isto tako, alu u odnosu na folklorni materijal bitno razlikuje poznato, individualno poreklo, dok u njenom stvaranju i oblikovanju ne uestvuje kolektiv. Ukratko, to je efemerna, idiosinkrazijska tvorevina i formulacija pojedinca. Sve to, meutim, ne znai da se ala ne moe i razviti u folklorni materijal. Kako istiu Jakobson i Bogatirjov: "Postojanje neke folklorne tvorevine kao takve poinje tek onda kada ju je odreena zajednica prihvatila, a od te tvorevine postoji samo ono to je zajednica usvojila" (Jakobson et al. 1971). Ovi autori zagovaraju i to da se u folkloru odravaju samo one forme koje su dokazale svoju funkcionalnost za datu zajednicu (ibid). Smatram, stoga, da ala moe postati folklorni materijal ako, usled specifine funkcije koju ima, ostane zapamena u kolektivu, ali na taj nain to e biti inkorporirana u krai narativ ije e teite initi. U takvim sluajevima slobodno se moe rei da je u pitanju neka vrsta "prie o ali". Ovo je naroito ilustrativno u studiji Branka Banovia Urbani humor Pljevalja u kojoj autor analizira sadraje koje je nazvao humornim epizodama, a koji se razmenjuju u svakodnevnoj interakciji i
zmu humora. S druge strane, sama re tehnika je dobra zato to nam omoguava razlikovanje ale upravo od takvih vrsta sluajnog humora, jer se njome sugerie da je u pitanju svesno i namerno biranje odgovarajueg sredstva za proizvoenje smeha, to ala u osnovi i ini v. Trifunovi 2007, 2009. Issues in Ethnology and Anthropology, Vol. 6. Is.2 (2011)

ALA...

327

prenose sa generacije na generaciju u razliitim interakcionim kontekstima (Banovi 2008, 18). Banovi je humornim epizodama oznaio kratke narative u ijoj osnovi stoje ala ili dosetka koje su, zahvaljujui svojoj specifinoj funkciji u datoj sredini ili jo vie, zbog pojedinaca koji su se nali u ulozi njihovih tvoraca, ostale upamene. Ove humorne epizode su najbolji primer pamenja, preuzimanja i oblikovanja ale od strane kolektiva i pokazatelj nastanka folklornog materijala iz jedne inae efemerne tvorevine. Pasivni slualac ili drutvena sredina u ovom sluaju imaju posebnu vanost, jer upravo izazivanju uivanja kod treeg lica, kao jednoj od bitnih funkcija ale, ove forme duguju svoju postojanost. ale, takoe, naroito cirkuliu i razmenjuju se unutar uih drutvenih grupa koje su formirale osobe slinih interesovanja i hobija, usled prijateljskih odnosa ili u svom poslovnom okruenju. Ova vrsta humora u tom sluaju ima vanu socijalnu funkciju odravanja solidarnosti i oseanja pripadnosti, postavljanja granice izmeu pripadnika grupe i stranaca, olakavanja komunikacije unutar grupe i kontrolisanja ponaanja njenih lanova (Fine et al. 2005). ala tada predstavlja deo ekspresivne kulture takvih grupa, iji pripadnici dele specifino znanje koje im omoguava da je na odgovarajui nain interpretiraju i razumeju. "Iskazi koji izazivaju znaajan humoristiki efekat meu kolegama na poslu esto su nekome sa strane nejasni i ine se budalastim" (Holmes 2000). Isto tako, dok je sama ala situaciona, njena tema je u ovakvim sluajevima esto tradicionalna, predvidljiva i uglavnom se tie onoga to okupira panju date grupe ili izaziva brigu unutra nje. Tako kultura aljenja meu mikolozima prua uvid u njihovu zabrinutost zbog efekata koje ovaj hobi moe proizvesti, kao i u specifinu kontradiktornost kada je re o ovoj brizi, pa se ale uglavnom zbijaju na temu umiranja usled konzumiranja odreenih peuraka, ali i na raun onih koji se plae da probaju takve peurke (Fine 1988, 193). ala je ovde, dakle, folklorni nain tretiranja tema koje figuriraju kao znaajne u odreenoj grupi, dok je tehnika humora koja se u njoj upotrebljava, bilo da je to sarkazam, karikiranje, aluzija, poreenje itd, jo precizniji pokazatelj odnosa koji u toj grupi postoji prema datoj temi.

Zakljuak ili o znaaju ale

How ironic, then, that this seemingly trivial, inconsequential, common thing we know as humor is so enigmatic and plays so vital a role in our psychic lives and society. A. A. Berger

Zakljuak ovog rada otpoinje datim citatom jer se na osnovu svega do sada reenog ini da bi u njemu pojam "humor" slobodno mogao biti zamenjen pojmom "ala", tim pre to se svakodnevni humor najee javlja upravo u tom ob. . . 6. .2 (2011)

328

VESNA TRIFUNOVI

liku. Drugim reima, ala je pokazatelj i dokaz sveprisutnosti humora u svakodnevnom ivotu. Ona je oduvek imala svoje mesto u meuljudskoj komunikaciji i moe se gotovo sa sigurnou rei da je to humoristika forma koja e uvek biti u aktivnoj upotrebi i koja nikada nee zastareti. Kroz alu, takoe, uimo o sebi, kao i onima oko nas, testiramo i procenjujemo granice tradicije, dobrog ukusa, pravila ponaanja, obremo profesionalni i drutveni red i istraujemo ogranienja dozvoljenog linog poniavanja (McEntire 2002, 147). U ovome se ogleda i znaaj koji razumevanje ale ima za antropologiju. Ovaj vid humora nalazi se u samoj osnovi fenomena koji je u ovoj nauci oduvek privlaio panju, a koji je poznat kao "odnosi egaenja". Od pionirske studije Redklif-Brauna, interesovanje za ovu pojavu direktno povezanu sa humorom i, jo preciznije, sa alom12, ne jenjava. Prema definiciji ovog autora, to je "odnos meu dvema osobama u kome jednoj od njih obiaj doputa, a u nekim sluajevima od nje i zahteva da zadirkuje ili ismeva drugu osobu, pri emu se od ove druge trai da se ne uvredi" (Redklif-Braun 1982, 126). Ovde je, pre svega, re o institucionalizovanom, strukturiranom ponaanju izmeu dve osobe koje su u srodnikom ili nekom drugom specifinom socijalnom odnosu, a koje je karakteristino za tzv. primitivna drutva. Ipak, sline interakcije se odvijaju i u kompleksnim, industrijskim okruenjima, to je sam Redklif-Braun primetio, iako je smatrao, u skladu sa nekadanjom podelom prouavanja primitivnih i razvijenih drutava, da ove neformalne naine ponaanja treba prepustiti sociologiji. U ovakvim znaajno razliitim kontekstima nailazimo i na krucijalne razlike po pitanju odnosa egaenja. U prvom sluaju ti odnosi, koji su prvenstveno usmereni ka srodnikim kategorijama su, kao to je reeno, formalizovani, obavezni i oblikovani strogim pravilima, dok su u razvijenim drutvima orijentisani prema osobi, dobrovoljni, spontani i odvijaju se u okruenju gde socijalne relacije nisu rigidno utvrene (Apte 1985, 31). Oba vida datih odnosa su zaslueno pridobila panju antropologa, ali je kao najvea slabost u njihovim dosadanjim prouavanjima, sa aspekta antropologije humora, ostalo to da je naglasak uvek stavljan na znaaj egaenja po drutvenu strukturu, a gotovo nikada na sam ovaj fenomen. Kako primeuje i Meri Daglas, same ale antropolozi nisu razmatrali, a aljenje kao jedan oblik izraavanja tek treba da bude interpretirano u svom totalnom odnosu prema drugim vidovima izraavanja (Douglas 1968). Detaljnih informacija o verbalnim i fizikim manifestacijama aljenja uglavnom nema, isto kao i objanjenja toga koji elementi su odgovorni za interpretaciju odreenog dela ili govornog ina kao prijateljskog gesta, a ne kao uvrede (Apte 1985). U domaoj nauci ne samo da nedostaje interesovanje prema ovakvim temama, ve je i u onim retkim radovima, u ijem fokusu stoji humor, koncept ale izbegavan usled njeOdnosi egaenja obuhvataju oba, u ovom radu identifikovana, oblika ale, verbalni i fiziki. Issues in Ethnology and Anthropology, Vol. 6. Is.2 (2011)
12

ALA...

329

nog nepreciznog znaenja (v. Banovi 2008, 20). Upravo je ta injenica inspirisala ovaj rad i potrebu da se ala adekvatno, i to je preciznije mogue, definie, kako bi se razumeli principi njenog fukncionisanja i kako bi poela da se koristi kao analitiki koncept.

Literatura: Alford, Finnegan. Alford Richard. 1981. A Holo-Cultural Study of Humor. Ethos 9 (2). Apte, Mahadev L. 1985. Humor and Laughter: An Antropological Approach, Ithaca, NY: Cornell University Press. Attardo, Salvatore. Hempelmann, Christian F. Di Maio, Sara. 2002. Script oppositions and logical mechanisms: Modeling incongruities and their resolutions. Youngstown State University and University of Siena: Walter de Gruyter. Banovi, Branko. 2008. Urbani humor Pljevalja. Optina Pljevlja. Ben-Amos, Dan. 1973. The "Myth" of Jewish Humor. Western Folklore 32 (2). Ben-Amos, Dan. 1971. Toward a Definition of Folklore in Context. Journal of American Folklore 84/331. Berger, Arthur Asa. 1993. An Anatomy of Humor. Transaction Publishers The State University: New Brunswick, New Jersey. Davis, Murray S. 1995. The Sociology of Humor: A Stillborn Field? Sociological Forum 10 (2). Dgh, Linda. 1983. The Jokes of an Irishman in a Multiethnic Urban Environment, Jahrbuchfr Volksliedforschung, 27. Jahrg. Festschrift fr Lutz Rhrich zum 60, Geburtstag. Douglas, Mary. 1968. The Social Control of Cognition: Some Factors in Joke Perception. Man, New Series, 3 (3). Dundes, Alan. 1964. Text, Texture and Context. Southern Folklore Quarterly 28. Dundes, Alan. 1979. Dead Baby Joke Cycle. Western Folklore 38 (3). Ellis, Bill. 2001. A Model for Collecting and Interpreting World Trade Center Disaster Jokes. New Directions in Folklore 5 (October). Fine, Gary Alan. 2005. Joking cultures: humor themes as social regulation in group life. Humor. Walter de Gruyter. Fine, Gary Alan. 1988. Dying for a Laugh: Negotiating Risk and Creating Personas in the Humor of Mushroom Collectors. Western Folklore 47. Frojd, Sigmund. 1979. Dosetka i njen odnos prema nesvesnom. Novi Sad: Matica srpska. Holmes, Janet. 2000. Politeness, Power and Provocation: How Humor Functions in the Workplace. Discourse Studies 2 (2). Jakobson, Roman i Pjotr Bogatirjov. 1971. Folklor kao naroit oblik stvaralatva. U: Maja Bokovi Stuli (ur.), Usmena knjievnost. Zagreb. Kleut, Marija. 1993. Beleenje i prianje viceva. Folklor u Vojvodini, Sveska 7. Novi Sad.

. .

. 6.

.2 (2011)

330

VESNA TRIFUNOVI

Krsti, Marija. 2009. "Kursadije" Terapeutska uspavanka? Analiza popularne humoristike serije. Antropologija 7. , . 1967. I. : . , . 2001. XX . : . , . 1976. . : . McEntire, Nancy Cassell. 2002. Purpurseful Deceptions of the April Fool. Western Folklore 61 (2). McGhee, Paul E. 1979. Humor Its Origin and Development. San Francisco: W. H. Freeman and Company. Mitchell, Carol A. 1977, The Sexual Perspective in the Appreciation and Interpretation of Jokes. Western Folklore 36 (4). , . 1974. I. . , . 2006. . : . , , . 1984. . : . , . 1997. . XLVI. Oring, Elliott. 1987. Jokes and the Discourse on Disaster. The Journal of American Folklore 100 (397). , . , . 1997. II. : . Preston, Cathy Lynn. 1994. "Cinderella" as a Dirty Joke: Gender, Multivocality and the Polysemic Text. Western Folklore 53 (1). Rad XXXVII kongresa SUFJ. 1990. Plitvika jezera, Zagreb. Radovanovi, Milorad. 2003. Sociolingvistika. Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia Sremski Karlovci. Raskin, Victor, Attardo, Salvatore. 1991. Script theory revis(it)ed: joke similarity and joke representation model. Humor: International Journal of Humor Research 4(3/4). Redklif-Braun, A. R. 1982. Struktura i funkcija u primitivnom drutvu. Beograd: Biblioteka XX vek, Prosveta. Renik knjievnih termina. 1985. Beograd: Nolit. Renik knjievnih termina.1992. Beograd: Nolit. , . 2006. : . : . Sackett, Robert Eben. 1987. Images of the Jew: Popular Joketelling in Munich on the Eve of World War I. Theory and Society 16 (4). Smyth, Willie. 1986. Challenger Jokes and the Humor of Disaster. Western Folklore 45 (4). Stevanovi, Lada. 2009. Laughing at the Funeral: gender and anthropology in the Greek funerary rites. SASA Institute of Ethnography 69. Stevanovi, Lada. 2007. Ridiculed Death and the Dead: Black Humor. Glasnik Etnografskog instituta SANU, LV (1).

Issues in Ethnology and Anthropology, Vol. 6. Is.2 (2011)

ALA...

331

Thomas, Jeannie B, 1997. Dumb Blondes, Dan Quayle and Hillary Clinton: Gender, Sexuality and Stupidity in Jokes. The Journal of American Folklore 110 (437). Trifunovi, Vesna. 2007. Bazine tehnike humora po Arturu Asi Bergeru. Etnoantropoloki problemi 2 (2). Trifunovi, Vesna. 2009. Likovi domaih viceva: socijalni tipovi lude u domaim vicevima. Beograd: Srpski genealoki centar, Etnoloka biblioteka, knj. 43. Veatch, Thomas C. 1998, A Theory of Humor. Humor: The International Journal of Humor Research. Walter de Gruyter, May. Zlatkovi, Branko. 2007. Usmena narodna anegdota. Knjievnost i jezik. 54 (3-4).

Vesna Trifunovi
Ethnographic Institute SASA, Belgrade

The Joke a(n) (Un)Important Form of Humor The joke is a form of humor that has not received as much attention by Serbian folkloristics and anthropology as it deserves. A possible reason for this is that the joke is so thoroughly incorporated into everyday communication that it tends to be overlooked. Furthermore, the joke as a form of humor has not even been adequately recognized, witness the lack of an adequate definition and the fact that it is frequently confused with similiar forms of folklore, such as the (vic). This paper examines the form, use and meaning of the joke in Serbian society today, and then proceeds to offer a distinct definition of the joke, at the same time specifying the distinctions between the joke and similar forms of humor. Finally, it addresses the question of the place that the joke should be assigned in folklore material, and also its significance in anthropological and folkloristic research. Key words: joke, definition, humor, forms of humor, folklore La plaisanterie une forme humoristique (non)importante La plaisanterie est une forme dhumour laquelle lattention quelle mrite na pas encore t accorde dans la folkloristique et lanthropologie serbes. Lune des possibles raisons en est un haut degr de son incorporation dans la communication quotidienne qui fait que la plaisanterie sy fonde compltement et que pour cette raison elle soit laisse de ct. En outre, la plaisanterie nest mme pas reconnue de manire approprie en tant que forme humoristique, dont tmoignent linexistence de sa dfinition adquate et la frquente confusion avec des crations folkloriques comme lest par exemple la blague.
. . . 6. .2 (2011)

332

VESNA TRIFUNOVI

Ce travail traite la forme, lutilisation et la signification de la plaisanterie dans le contexte contemporain, propose ensuite sa dfinition particulire, alors quil fait paralllement la diffrence entre la plaisanterie et des formes humoristiques qui lui sont proches. A la fin est galement trait le problme de la classification de la plaisanterie dans le matriau folklorique, ainsi que celui de son importance pour les recherches anthropologiques et folkloriques. Mots cls: plaisanterie, dfinition, humour, formes humoristiques, folklore
Primljeno: 01.03.2011 Prihvaeno: 15. 03.2011

Issues in Ethnology and Anthropology, Vol. 6. Is.2 (2011)