Vladeta Jeroti OVEK I NJEGOV IDENTITET SAMOA I USAMLJENOST Verovatno nikad u prolosti problem samode i usamljenosti nije postavljan

pred ljudski duh sa vie otrine i neposredne datosti nego to je to danas. Nekada su pojedinci bili deo velike porodice, zatim jo ire, crkvene ili dravne organizacije i nisu se osedali usamljeno, iveli su i umirali sa nekim i pored nekog, u jednom, vie ili manje, zatvorenom sistemu. Grki mudraci i rimski filozofi isticali su gnoseoloku vrednost samode, srednjevekovno hridanstvo asketske ideale usamljivanja. Tek novo vreme i na vek, sa naglo uznapredovalim procesom urbanizacije, individuacije (ali umnoavanjem stanovnitva i suprotnim procesom masovnosti i anonimnosti ivljenja), kao i egzistencijalistikim filozofskim teorijama o "baenosti u svet", "bezgraninoj otvorenosti" prema svetu u kome prete dosada, seta i oajanje, postavili su na dramatian nain veni ljudski problem samode i usamljivanja, prvi put otro razlikujudi ova dva pojma. Dok su ranije u svesti obinog oveka pojmovi samode i usamljivanja neosetno prelazili jedan u drugi i pomalo se izjednaavajudi stapali, danas smo vie u stanju da ova dva pojma razluimo. Samodu sada shvatamo kao imanentnu crtu ivota koja moe, mada ne mora, postati ovekova ansa, dok usamljenost postaje prinudna i patoloka crta linosti protiv koje se ovek ili jo moe boriti unutarnjim i spoljanjim raspoloivim sredstvima ili ta usamljenost postaje trajna kob pojedinanog oveka. Ko nije osetio blagodeti samode ako je imalo postao individua i nauio da ceni individualnost!

Ne moe se zamisliti nijeDan iole kreativan ovek, da ne govorimo o znaajnim umetnicima i naunicima, koji nije svesno i namerno traio samodu da bi u miru i usaglaenosti sa sobom poveo neophodne i plodne dijaloge sa sobom, pokuao da iz relativne udaljenosti objektivnije osmotri sebe i drutvo, i sebe u drutvu, i iznad svega, kada je u pitanju stvaralatvo, da ostvari slobodnu komunikaciju svesnog i nesvesnog bida. U samodi oveku se otvara put u sopstvenu dubinu, i ako on uspe da sie u nju bez straha i zaziranja, vratide se obogaden na povrinu i tek tada, kada je otkrio svoje Ja, imade otvoren i pravi put prema blinjem, prema Ti. Gete je ovo izrazio jednostavnim reima: "Ako samo jednom mogu da budem na pravi nain sam, tada nedu biti vie usamljen". Obratimo sada panju na nekoliko kritinih ivotnih faza u kojima se samoda i usamljenost dodiruju i mogu da dovedu do opasnog meusobnog zaplitanja, ili plodnog koridenja samode u izgraivanju sopstvene i autentine linosti. Ved sam akt poroaja oznaava totalno razdvajanje deteta od majke, koje u detetu stvara negativno osedanje naputenosti u stranom svetu, esto pojaano tekim poroajem. Prema tirnmanu, negativna reakcija novoroeneta pri dolasku na svet prema pozitivnoj stoji u odnosu 70:30. Malo dete jo pre isteka prve godine mora da naui da bude povremeno i kratko samo i da ovu prvu samodu, prirodnu i neizazvanu, dobro podnese. Svako dete koje u najdubljem svom bidu oseda da je voljeno, sigurno, duevno i telesno nahranjeno, podnoside bez tekoda i komplikacija ovu samodu. A zar nije tako i sa odraslima u toku celog ivota? Prvi strah od samode, koji kasnije moe predi u povremenu paniku, ili ozbiljnu, dugotrajnu

neurozu, ved je signal da detetu neto bitno nedostaje. ta ovo bitno moe biti drugo nego ljubav! Pubertet je drugo kritino doba kada samoda postaje potreba i izazov za mladog oveka. Probuena nagonska aktivnost neminovno prouzrokuje konflikte mladog oveka u prvom redu sa samim sobom, sa roditeljima i nastavnicima. Ovi konflikti naizmenino dovode do silne potrebe mladog oveka za druenjem, razumevanjem i da ga prihvataju bliski ljudi u okolini, a potom do otrog i naglog usamljivanja, odvajanja, povlaenja. Ved je bilo bezbroj neurotiara i pravih duevnih bolesnika, ali i bududih velikih stvaralaca, koji su u pubertetu od svoje samode napravili doivotnu tamnicu ili odskonu dasku za let u beskrajnost. Srednje doba ivota, ukoliko nije bilo ozbiljnijeg zastoja u razvoju, iji su koreni, po pravilu, u detinjstvu ili pubertetu, doba je najvede psihike i fizike aktivnosti kada opasnost preti upravo od nedostatka povremenog povlaenja u sebe, nekritinog primanja svojih uspeha, nedovoljne potrebe za daljim usavravanjem, pre svega svoga unutarnjeg bida - ukratko: zahtev za samodom imperativ je za sve one suvie aktivne ljude koji zaboravljaju da njihova Persona (maska) kojom se prikazuju pred svetom nije njihovo pravo lice. Najzad, klimakterijum i enski i muki, i onda naroito starost, poslednja je kritina faza kada se samoda stavlja na odlunu probu. ovek u itavom dotadanjem svom ivotu - ili potpuno osmiljenom, ili samo delimino ispunjenom, ili u objektivnom bilansu procenjenom kao promaenim i praznim - ulazi sada u mogudu samodu i pripremu za smrt, i to smiren i vedar, ili svoju usamljenost doivljava kao najgore prokletstvo sveta.

Ved smo istakli da je nedostatak ljubavi, pre svega roditelja, ona prva odluna karika u nizu kasnijih, mahom determinisanih zbivanja u ovekovom ivotu, koja samodu pretvara u usamljenost, a meditativnu zagledanost u sebe u neurotini strah od sebe samog. Ukoliko postoji i neka nasledna sklonost prema razvoju odreene strukture linosti, onda de u kombinaciji sa voljnim, a mnogo ede nevoljnim propustima roditelja pri odgoju deteta odrasla osoba pokazivati, prema nemakom psihijatru Anelisi Hajgl, (Annelisa Neig1), nekoliko tipinih patolokih stavova u braku i van braka u odnosu na problem samode i usamljenosti. Tako de izoidno strukturisana osoba imati prema licima svoje najblie okoline slededi stav: drugi treba da me potpuno vole, bez obzira koliko sam neprijatan; depresivna osoba zahteva: drugi treba da mi omogudi da u njega uem bez ostatka; histerina linost oekuje: drugi treba da mi bude zahvalan to moe da me voli i da mi se divi; a opsesivna linost kae u sebi: drugi treba da se potpuno prema meni upravlja, on treba da bude uvek spreman da mi slui. Oevidno je u svim pomenutim sluajevima neurotinog razvoja linosti umesto individuacije bila izgraena sebina individualnost, namesto plodne samode izrasla je patoloka usamljenost puna zahteva i prebacivanja okolini. Ali ovo je samo jedna strana problema, i to ona psihopatoloka, u kojoj unutarnja zbivanja imaju odlunu ulogu. Druga strana je socijalne prirode i dolazi od drutva, njegovog stava, njegove neusklaenosti i patologije. Bez obzira to se i drutvo sastoji od zbira pojedinanih jedinki, sa njihovom odreenom psihologijom i patologijom, postoje i neki opti zakoni savremenog razvoja civilizacije koji vrlo nepovoljno deluju na reagovanje linosti za sebe, kada se ona postavlja pred krupnim zadatkom da ovlada svojim slobodnim vremenom i samodom u tome vremenu.

Opta tenja ka automatizaciji ivota, razliitim specijalizacijama, zatim brz tempo ivljenja, sve bre otuenje od prirode, porodice i ravnodune okoline, birokratski i surov nain ophoenja sa ljudima, a u totalitarnim reimima jo i pogubno izdvajanje i bojkotovanje od strane kolektiva onog i onakvog pojedinca koji ne odgovara ustaljenom, krutom i dogmatskom ideologijom ematizovanom nainu ponaanja, vodi ljude, koji ne moraju biti sami po sebi neurotini, u strah i usamljenost. Nedostatak osedanja osnovne sigurnosti i zbrinutosti, ugroenost samog materijalnog i psihikog opstanka prinuava ljude da pobegnu od samode, koja je mogla za njih da predstavlja i neto pozitivno, i to: ili u konformizam lanog uklapanja u kolektiv, s onom vrstom njegovih jevtinih zabava koje uz pomod alkohola i drugih droga pruaju oveku iluziju prilagoenosti, ili je ovo bekstvo od sebe i samode izvedeno u onu vrstu delimine ili potpune usamljenosti u kojoj se lako postaje plen raznih telesnih ili duevnih bolesti. ovek, dakle, moe prinudno da bude izolovan od drugih ljudi i gurnut, protiv svoje volje, u usamljenost, ali moe i samog sebe da izoluje zbog prazne sujete, povreenog samoljublja i uskradenih umiljenih prava. Ako je teko i preteko ispravljati tu sve anonimniju apstrakciju koja se zove drutvo, i jo gore - tu opasnu zahuktalost koja se zove savremena civilizacija, onda smo sigurno u boljem poloaju kada treba da ispravljamo sami sebe. Otud dobro dolazi Jungovo pismo jednoj njegovoj poznanici, koja se alila na usamljenost: "Ako ste usamljeni, to je zbog toga to ste sami sebe izolovali, ako ste dovoljno skromni nedete nikada ostati usamljeni. Nita nas ne izoluje vie od modi i prestia. Pokuajte da siete i nauite skromnost i nedete nikada vie biti sami."